Biljke koje "love"

AUTOR: ALEKSANDAR JOVANOVIĆ

Azot predstavlja veoma važan element za život biljaka. One nemaju sposobnost usvajanja elementarnog azota, stoga je njegova količina u zemljištu ključni faktor za njihov rast. Zemljište siromašno azotom predstavlja nepovoljnu sredinu za život biljaka, zbog čega su one razvile niz strategija koje im omogućavaju adekvatno snabdevanje ovim hemijskim elementom. Neke biljke, naročito mahunarke, zive u simbiozi sa bakterijama – azotofiksatorima, što im indirektno omogućava da koriste elementarni azot iz vazduha. Međutim, one biljke koje žive u sredini sa jako malo azota razvile su veoma složene evolutivne mehanizme koji su im omogućili preživljavanje na takvom staništu. One imaju posebne delove koji su specijalizovani da privlače i „love“ razne životinje, vare ih i koriste kao izvor azota. To su karnivorne biljke, ili kako ih još nazivaju biljke mesožderke.

Biljke roda Nepenthes L. , jednog od brojnih rodova karnivornih biljaka, kod nas još poznate i kao vrčonoše, imaju jako zanimljiv način „lova“. Ime roda potiče od grčne reči Ne – ne i penthos – bol, patnja. Nazvan je po „leku protiv tuge“ koji se pojavljuje u grčkoj mitologiji, a zove se nepentes. Ovaj „lek“ se takođe pojavljuje u Homerovoj Odiseji, gde ga Helena dobija od egipatske kraljice. Ime Nepenthes je prvi put objavljeno u Linnéovom „Hortus Cliffortianus”, 1737. godine; a zvanično, kao ime roda, 1753. godine u njegovom delu „Species Plantarum”. Ove biljke se nazivaju još i „majmunske šoljice“ jer je primećeno da majmuni piju zaostalu kišnicu iz specijalnih struktura koje su u obliku bokala. Ovo ime je objavljeno maja 1964. godine u časopisu „National Geographic”. Biljke imaju kratak korenov sistem i puzeće stablo keje je često dugo i do 15 metara. Uglavnom naseljavaju vlažnje dzungle starog sveta, a na Borneu i Sumatri su prisutne brojni endemiteti ovog roda. Neke vrste su epifite ili čak litofite. Listovi su izduženi, sa celim ivicama, a glavni nerv - vitica je produžen i može da služi za pričvršćivanje biljke za stablo drveta ili neku drugu potporu, a krajevi su slobodni, proširuju se i formiraju vrč koj služi za “lov”. Neće svaki list razviti vrč. To zavisi od uslova u kojima se biljka nalazi, a posebno se sreće kod kultivisanih biljaka usled male vlažnosti vazduha.

Vrčevi se razvijaju postepeno. Prvo se formira proširenje na kraju vitice, koje brzo raste. Dalje, tokom razvoja, ovo proširenje se ispuni vazduhom, i kreće da se pojavljuju pigmenti, ali je poklopac i dalje zatvoren. Vremenom intenzitet boje se povećava, a nakon nekoliko dana i poklopac se otvara, a na dnu je prisutna tečnost koju luče žlezde sa unutrašnje strane vrča, koja odgovara gornjoj strain lista. Nako 7-10 dana vrč postaje potpuno funkcionalan. Veličina i oblik vrča se veoma razlikuju u zavisnosti od vrste. Kod nekih čak postoje i dva do tri oblika na istoj biljci. Vrč biljke Nepenthes Rajah je toliko veliki da u njemu može stati fudbalska lopta. Tipičan oblik vrča je cilindričan sa zaobljenom bazom i poklopcem na vrhu. Na poklopcu sa unutrašnje strane se nalazi nektar koji privlači insekte. Unutrašnjost ove strukture je podeljena na dve zone: odmah ispod ruba je voštani deo, a ispod njega glatki, sjajni deo bogat žlezdama.

Insekti privučeni nektarom, ili jarkom bojom poklopca, dolaze do vrča i trčkaraju po obodu i poklopcu u potrazi za nektarom. Oni su sigurni sve dok ne stanu na voštani deo kada se okliznu i padnu u šupljinu bogatu izlučevinama. Bore se da izađu iz klopke, penju se us zidove vrča ali to dodatno aktivira žlezde koje luče viskoznu tečnost. Takođe prisustvo viskoznog polimera dovodi do slepljivanja krila insekata i ona postaju nefunkcionalna. Životinja brzo ugine jer žlezde luče kiselinu i enzime koji je ubijaju. Enzimi koji se nalaze u izlučenoj tečnosti su: rubonukleaze, lipase, esterase, kisele fosfataze, protease, a nekada čak i hitinaze. U klopku pored insekata mogu da upadnu i stonoge, škorpije, mali sisari, gmizavci, vodozemci pa čak i ptice.

Vrsta N. albomarginata isključivo lovi termite iako slabo proizvodi nektar. Ona ima prsten belih dlaka odmah ispod otvora koji su ukusna hrana termitima.

Možda najzanimljivija vrsta u ovom rodu jeste Nepenthes lowii koja luči jednu vrstu šećera, neprijatnog mirisa, na poklopcu. Ovaj šećer, koji deluje laksativno, jedu tupaje (Tupaia montana) koje ostavljaju svoj izmet u vrču. Oblik i veličina vrča je usklađena sa oblikom i veličinom tela tupaje. Ova vrsta se snabdeva azotom i do 100% na ovakav način. Slična adaptacija je uočena i kod vrste N. macrophylla, N. rajah i N. ephippiata. Ovakav vid ishrane je prvi put uočen 1989. godine kod N. pervillei koja „hvata“ izmet ptica. Postavljena je hipoteza da bi ovakav vid ishrane mogao udaljiti ove vrste od klasičnih karnivora. Možda će evolucija učiniti da se razviju biljke koje imaju sasvim drugačiji način ishrane od dosada poznatih.