Page 1

2012. год.

ГА ЕТА

Цијена: 2,50 КМ

Бања Лука, Република Српска, БиХ

БР. 4

ДРУШТВО

СРПСКО-РУСКОГ

ПРИЈАТЕЉСТВА

“БРАТСТВО”

ЛАВ ЈАШИН

БОЉШОЈ ТЕАТАР

БAJKAЛ „РУСКИ ГАЛАПАГОС“

ВЛАДИМИР ПУТИН I S S N

9

2 2 3 3 - 0 2 4 0

7 7 2 2 3 3

0 2 4 0 0 9

>


О ПУБЛИКАЦИЈИ Ова публикација је замишљена као једноставно штиво, написано на популарном, а не научном нивоу. Настала је трудом неколицине расположених људи из друштва СРП „Братство“. Публикација је подијељена у три цјелине: прва се бави историјским освртом на српско-руске односе, друга цјелина је, у најкраћем посвећена личностима које су обиљежиле заједничку српско-руску историју, а трећа цјелина се бави споменицима и симболима пријатељства два народа.

Надамо се да ће бити од користи сваком ко је буде читао, да ће нешто научити али и да ће га баш ова публикација подстаћи на истраживање Русије, руског народа, српско-руског пријатељства и да ће упознавање са нашом заједничком историјом бити добар темељ за блискије односе у будућности. Публикацију Српско-руски односи, историјски преглед" можете купити у књижари„Ризница" која се налази у центру града у згради хотела „Видовић" у Бањој Луци или је можете наручити преко нашег е-mail-а srb-rus_bratstvo@mail.ru.


САДРЖАЈ 04. РИЈЕЧ УРЕДНИКА Број 4 Година 2012. ОСНИВАЧ И ИЗДАВАЧ: Друштво српско-руског пријатељства “Братство” Бања Лука, Република Српска, БиХ Интернет сајт: www.srpbratstvo.org Е-mail: srpbratstvo.gazeta@gmail.com srb-rus_bratstvo@mail.ru ДИРЕКТОР ИЗДАЊА: Рајко Ћулибрк ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИK: Милан Милковић РЕДАКЦИЈА Ана Бундало Александра Весић Бранка Врућинић Душан Врућинић Драгана Вржина Младен Вучковић Стефан Грковић Рајко Ћулибрк Угљеша Кесић Илија Ковачевић Страхиња Стојаковић Тамара Пиљагић СПОЉНИ САРАДНИK Стефан Драгичевић ЛЕКТОРИ Страхиња Стојаковић Александра Весић ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН Игор Кувач

Штампа: МАРКОС Број примјерака: 500

05. ВИЈЕСТИ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

ИНТЕРВЈУ 08. Сашин лет у свемир

ПОЛИТИКА 11. Владимир Путин 20. Империјалисти и заштитници свијета 22. Русија - ни национална држава ни “мелтинг пот”

СИМБОЛИ РУСИЈЕ 25. Историја руског грба ИСТОРИЈА 29. Иван Всиљевич у историји и изван ње 32. Николај Николајевич Рајевски и спомен црква у Горњем Адровцу 34. Срце грофа Вронског у српском манастиру

РАЗГЛЕДНИЦА 36. Бајкал, руски Галапагос 43. Руски споменици под зажтитом УНЕСКА

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА 45. Пост и света тајна причешћа

СТИЛ ЖИВОТА 51. Митови о савременој Русији 53. Благо земље-Александрит

КУЛТУРА 57. Бољшој театар-културни храм Русије 63. Историја руске кинематографије (други дио)

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ 67. Сергеј Александрович Јесењин 70. Мала школа руског језика

Цијена: 2,5 КМ Насловница: www.e-forwards.com/wpcontent/uploads/2011/03/vladimir-putinrich.jpeg

Бр. 4

година 2012.

СПОРТ 72. Лав Јашин, руски црни пантер

03


УВОДНИК Милан Милковић

ПУТИНОВИ ИЗАЗОВИ

Пред крај рата гледао сам емисију о Русији. Прилог се завршио изјавом једне старије госпође, која се обратила новинару ријечима : „Господине, реците свом народу да је Русија пропала.“ Био сам дијете и нисам знао много о Русији. Након емисије, сазнао сам да је Русија велика земља, која је нама далеко и да је пропала. Било ми је искрено жао. Двије деценије касније, Русија је све, само не „пропала држава“. Данашња Русија је једна од најбрже растућих економија на свијету, домаћин је Зимских олимпијских игара 2014. године и Свјетског фудбалског првенства 2018. године. Глас садашње Русије се чује и поштује у свијету. То је земља којa је у стању да, за реконструкциују једног позоришта, издвоји 700 милиона долара. Можда су у праву критичари када кажу да руска економија зависи од извоза гаса, а државни углед штити нуклеарни арсенал. Међутим која нормална држава не би искористила ове потенцијале када би их имала?! Критике иду и на рачун „руске демократије“. Руски политички систем сигурно није„савршен“ као нпр. швајцарски, али није ни недемократстки и опасан као сјевернокорејски или ирански режим. Русија је једноставно превелика да у њој постоји„класична демократија“ о којој учимо у школи, а ни Руси немају развијену политичку културу. Подсјетимо се да су Руси тек 1991. године први пут имали прилику у својој историји да бирају предсједника. Ta нова Русија је по трећи пут изабрала Владимира Путина за предсједника. Ни пробуђена „опозиција“, ни „добронамјерни“ савјети неких западних политичара, ни писма одбјеглих руских тајкуна, нити расправа да ли у Русији 21. вијека неко може да буде на власти преко 20 година, нису били довољни да спријече апсолутну побједу Владимира Путина. У недостатку квалитетног протукандидата ови предсједнички избори су, у ствари, били референдум, за или против Путина.

04

Руси му још увијек вјерују, а то повјерење он ће морати дебело да оправда, јер пред Русијом су нови спољнополитички, безбједности, економски и унутрашњи изазови. Нереди у Сирији, ирански нуклеарни програм, ширење НАТО - а на исток, прилике су за још једно одмјеравање снага са љутим ривалом, САД. Да ли ће у међународним односима преовладати поштовање међународног права и суверенитета сваке земље, за шта се залаже Русија, или хуманитарни интервенционизам, који промовишу САД, зависиће од умјешности и истрајности сваке од страна. Велики Путинов изазов у следећем мандату јесте даљња реформа руског политичког система, коју је већ најавио, а све у циљу већег и непосреднијег учешћа грађана у политичком животу земље, и која не би утицала на економски развој и стабилну политичку ситуацију у Русији. Ове реформе се сигурно неће десити преко ноћи. Русија је превелика и преамбициозна да би дозволила да јој се деси нека „наранџаста револуција“ или „арапско пролеће“, а и историја Русије је показала да је потребна „челична воља“ како би се спровеле реформе. За сада, једина особа која је достојна овог изазова јесте Владимир Путин. За нас Србе, ма гдје живјели, поновни избор Путина значи континуитет руске политике према Балкану, а то је: подршка Резолуцији 1244 (Косово је Србија) и Дејтонског споразума (Република Српска је неупитна категорија). Остаје нам само да послушамо Владимира и да коначно водимо своју, српску политику.

Путин није завршио посао који је започео, поштено би било пустити га да доврши започето. Зар не?!

година 2012.

Бр. 4


ВИЈЕСТИ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПРОМОЦИЈА СТИПЕНДИЈА ВЛАДЕ РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ ЗА СТУДИЈЕ У РУСИЈИ

СРП„Братство“ је у сарадњи са Амбасадом Руске Федерације у БиХ организовало семинар о стипендијама Владе Руске Федерације за основне, магистарске и докторске студије који је по први пут одржан на оба Универзитета у Републици Српској. Семинар је одржан 15. марта на Правном факултету у Бањој Луци и на Филозофском факултету у Источном Сарајеву. Презентацији у Бањој Луци присуствовало је преко 250 студената и средњошколаца, а међу пристунима били су и представници Министарства просвјете и културе РС, док су семинару у Источном Сарајеву присуствовали представници амбасаде Руске Федерације. Ово је био важан догађај прије свега за младе људе који желе да студирају у Русији, а који до сада нису имали прилику да се упознају са условаима и детаљима везаним за стипендије Владе Руске Федерације. Такође ово је и значајан корак ка побољшању сарадње у области науке и образовања вискошколских установа РС и Русије и један од начина да се кроз популарисање програма стипендија у следећем периоду повећа број одобрених руских стипендија за студенте и средњошколце из РС. Доласком у великом броју, млади из РС су показали колико је интересовање за студирање у Русији, а у пролог томе је сала Правног факултета у БЛ која је била мала да прими све заинтересоване!

Бр. 4

година 2012.

05


ДРУШТВО СРПСКО РУСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА „БРАТСТВО“, ОБИЉЕЖИЛО 9.МАЈ И ове године, Друштво српско-руског пријатељства Братство из Бања Луке, обиљежило је 9.мај, Дан побједе над фашизмом. Овај празник, од изузетног значаја за српски и руски народ, Братство је обиљежило акцијом под називом „Памтимо! Поносимо се!“, гдје су грађанима Бања Луке, на Тргу Крајине, дјељене Георгијевске ленте и информативни материјал посвећен Другом свјетском рату и антифашистичкој борби српског и руског народа. Тим поводом, предсједник Друштва српско-руског пријатељства „Братство“ , Рајко Ћулибрк, изјавио је на конференцији за медије: „Један од програмских циљева нашег друштва јесте обиљежавање датума и празника из заједничке историје српског и руског народа. Један од таквих празника јесте и 9. мај, Дан побједе над фашизмом, који већ трећу годину заредом обиљежавамо у Бањој Луци и Републици Српској. Желимо да подсјетимо јавност Републике Српске на антифашистичку борбу наша два братска народа, као и да их подсјетимо на допринос који је СССР и руски народ пружио у нашој борби против фашистичког окупатора.“ Значајно је да се ове године, Друштво српско руског пријатељства „Братство“ укључило у међународну акцију обиљежавања Дана побједе над фашизмом под називом: „Памтим! Поносим се!“ («Я помню! Я горжусь!»), у склопу које су грађанима дјељене Георгијевске ленте.

06

година 2012.

Бр. 4


ВИЈЕСТИ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Милан Милковић, члан Братства и координатор акције је тим поводом изјавио: “Акција дјељења Георгијевских ленти организује се већ пету годину заредом у Русији и другим земљама Европе и свијета. Свидио нам се овај начин прослављања 9. маја, као и сама идеја акције, тако да се и наше удружење укључило. Ове године акцију смо спровели у Бањој Луци, следеће године планирамо да популаришемо ову акцију широм Републике Српске. Георгијевска лента је наранџасто црна трака и имитација је чувене ленте уз орден Светог Георгија, најпоштованијег руског војног одличја. Њеним ношењем прослављамо нашу побједу у Другом свјетском рату и одајемо почаст борцима који су дали своје животе за слободу. Такође, желим да се у име “Братства” захвалим rадиостаници „Глас Русије“ на материјалној подршци коју нам је пружила”

Посебно одушевљењe акцијом показали су старији Бањалучани. “Мој отац и брат учесници су Другог свјетског рата, нажалост мене нису примили у Партизане (рекли су да сам дијете). Подржавам вашу акцију”, изјавио је пензионер Мирослав Котур. У Друштву српско руског пријатељства “Братство” обећавају да ће наставити са својим активностима у циљу промоције српско руског пријатељства и заједничких вриједности наша два народа, као што су антифашизам, православље и словенофилство.

Грађани Бања Луке били су пријатно изненађени, акцијом Братства. “Изненадили су ме ови млади људи. Драго ми је да сјећање на побједу у Другом свјетском рату живи и да су вриједности антифашизма и српско-руског пријатељства присутни међу младима у Бањој Луци”, изјавила је Јасмина Вукојевић, наставница у једној бањалучкој основној школи.

Бр. 4

година 2012.

07


ИНТЕРВЈУ Стефан Грковић

САШИН ЛЕТ У СВЕМИР Бањолучанин Саша Савићевић је доказао да су Срби „небески народ”, винувши се до границе свемира, на висину од преко 20 километара у руском борбеном авиону МИГ 29. Бивши пилот Војске Републике Српске и ветеран 63. падобранске бригаде, истиче да се у Русији осјећао као код куће, а искористио је и прилику да истакне заставу Републике Српске и грб Немањића током лета, што му је уједно био дјечачки сан.

08

година 2012.

Бр. 4


ИНТЕРВЈУ

Саша, када сте постали пилот и зашто? Опишите нам своје „прве кораке“ у авијацији и Ваш први службени лет? Летење ме одушевљава од малена, одушевљава ме и одушављаваће ме до конца живота. Прве кораке сам стекао у бањалучком аероклубу „Руди Чајавец“. Са 16 година сам постао пилот једрилице, а са 18 година сам завршио обуку за пилота моторног авиона. У том тренутку сам званично био најмлађи моторни пилот у СФРЈ. Први лет једрилицом типа „Бланик“ се успјешно завршио на аеродрому Залужани поред Бањалуке. Пилотирање ми није професија, већ хоби. Постали сте авијатичар још за вријеме бивше државе. Каквом ваздухопловном опремом је тадашња ЈНА располагала и какву перспективу је пружала младим пилотима? Шта се промијенило у овој професији до данас? СФРЈ је до своје кризe много улагала у ваздухопловство, како цивилно, тако и војно. Аероклубови су имали добру подршку државе, а ЈНА је такође у значајној мјери подржавала рад аероклубова, јер су војсци служили као расадници активних и резервних војних пилота. Било је много шанси за даље напредовање у различитим пољима ваздухопловства. Рат је ту професију, као и многе друге, унизио и деградирао. Многи војни пилоти који су били елита војног система и врхунски образовани људи друштва, доживјели су судбину да се сналазе за опстанак радећи било какве послове. „Летећи Холанђанин“ је лутао без матичне луке али Саша Савичевић, „Летећи Србин“, није. Предузели сте подвиг који није за оне слабог (и малог) срца али је засигурно сан многих. Шта је за Вас значио лет до границе свемира и можете ли нам описати ову авантуру?

Прво да кажем да тај лет није неко велико достигнуће и ово што кажем није нека лажна скромност. Већина читалаца може да оствари тај лет. Лет је скуп али можете да се потрудите и нађете спонзора, као што је мој случај. Са друге стране је тај лет догађај, јер је први пут српски грб и српска застава била на тој висини. Подухват је сличан неком алпинистичком успјеху. Прије мене је такав лет имао брачни пар из Мексика, заједно су узлетјели и погледали земљу одозго. Полетио је и један француски пилот путничких авиона са четвртим стадијумом рака. То му је била посљедња жеља и Руси су му је удовољили. Довео је своју дјецу, унуке, кумове и пријатеље на руски аеродром да заједно проживе његову посљедњу жељу. Умро је али је жељу испунио. Не треба ту нека велика храброст али треба воља, сналажљивост и упорност. Ко је огранизовао овај лет? Да ли сте прошли посебне припреме прије лета и каквом напору се огранизам излаже на тој висини? Овај лет је остварен у организацији руског војног ваздухопловства и за њега нису потребне неке сложене и тешке припреме. Човјек треба да мало припази на начин исхране, да има неку нормалну кондицију и не смије да има повишени притисак, повишен шећер у крви, као и срчане проблеме. Лет на великој висини не излаже организам великим напорима али се организам излаже највећем напору при полијетању, када се симулира испаљивање ракете. Тада сила Г износи 8,5 до 9. Такође, у другом дијелу лета који је веома занимљив, врше се различите акробације, те је ту Г сила веома честа. Читаоци ће најбоље схватити шта је та сила ако у јутјуб укуцају ријечи „перегрузка“ или„g force“. Какав је осјећај погледати свијет са те висине и шта Вам је прво пало на памет када сте то учинили? О чему сте размишљали горе? Предиван осјећај је бити горе. Знам да сам у том тренутку највиши на свијету, осим шест чланова међународне космичке станице. Прво сам помислио на своје двије покојне баке са обе стране Дрине и много сам их поздравио. Прелијепо је и гледати црнило космоса и сунце и звијезде и спустити поглед на нашу планету и гледати Русију и ријеку Волгу већином њеног тока. Човјек тада има страхопоштовање према природи и васиони и изгледају му јадни и биједни сви ратови, политичке партије, подјеле и сукоби. А најбољи опис осјећаја је дао један руски космонаут:„Осјећам се као да сам се вратио тамо одакле сам дошао“.

Бр. 4

година 2012.

09


ИНТЕРВЈУ

Каква опрема је неопходна да би се узлетјело на овако велику висину? Да ли војни авиони иначе лете овако високо или је ово био само егзибициони лет? Какве су способности МИГ-а којим сте летјели?

Сада видим исте људе који су на све начине, укључујући и оне прљаве, покушавали да спријече долазак Русије на Балкан и у РС, како сједе у чекаоницама руских фирми или дијеле награде руским директорима.

Војни авиони не лете уобичајено на својим максималним висинама лета, то јесте плафонима лета. Максималне висине се постижу у екстремним условима борбе или у склопу обуке. За постизање максималних висина се троши много горива. Серијска верзија авиона МИГ 29 има плафон лета 18 километара, док експерименталне и прерађене верзије имају одређена побољшања, тако да успијевају да остваре максималну висину лета од 21 километар. Од опреме за пилота се користи уобичајена опрема, анти-г одијело, маска са кисеоником и кацига. Занимљиво је да америчка војна авијација организује сличне летове али на мањим висинама (18, 19 километара) и да пилот и путник морају да имају космонаутско одијело.

Ми из нашег братства смо до сада имали небројене узајамне посјете и акције о којима ћемо причати када дође вријеме. Подржавамо све сличне организације које имају за циљ јачање свих врста веза између наших братских народа. Примјетио сам да се посљедњих година оснивају таква удружења која ничу као печурке послије кише. Неки су направили таква удружења због користи, а у свјетлу економског јачања Русије и доласка њених великих предузећа на Балкан. Други су то урадили искрено. Али на прсте се могу набројати удружења која су нешто конкретно учинила и да постоје видљиви резултати. Колико сам видио, ваше удружење је ту свијетли примјер, јер сте млади, искрени и имате конкретне резултате. Надам се да ћете таквим путем и наставити. Сарадња између удружења српско-руских пријатељстава није адекватна и потребно је да се сви окупе под једно вођство али да и даље имају своју аутономију. Сличан примјер имају кланови у Шкотској, гдје се на сваке четири године бира вођа свих кланова, као и савјет, који одлучује о заједничким корацима, који одржава јединство и усмјерава снагу на важне пројекте. По мом мишљењу најбоље би било када би се сва слична удружења у бившој Југославији окупила на тај начин гдје би први предсједник таквог удружења била особа која је међу првима започела рад на овом пољу и остварила задивљујуће резултате, а то је Ивана Жигон.

Како су Вас дочекали у Русији и какви су Ваши утисци о овој земљи? У Русији се осјећам као у својој земљи. Имали сте и поруку након лета. Коју? Поздравио сам све бивше припаднике Војске Републике Српске, а посебно команданта Младића. Рекао (рапортирао) сам му да је лет обављен успјешно и да је орао Немањића (грб ВРС), први пут био на висини од 21 километар. У телефонском разговору је поручио да нам свима (укључујући и комшије) жели мира хиљаду година и да сви имамо најмање троје дјеце. Већина негативних ствари о Младићу које видимо у медијима је резултат медијског рата за који Срби нису били спремни. Други су платили пи-ар агенције да нас блате, а ми смо за вријеме рата мислили да је то небитна ствар. Ту смо направили грешку јер су медији у ствари једнако јако и важно оружје, као што је и војна сила. Такође сте оснивач једног удружења српско-руског пријатељства. Шта поручујете члановима сродних удружења? Да ли је сарадња између поменутих удружења адекватна? Ако не, на који начин се она може побољшати и у којим областима је она најнеопходнија? Наше српско-руско братство „МОСТ“ је основано 1999. године за вријеме бомбардовања Србије и оснивачи су и Срби и Руси, млади људи. У почетку је било мало опасно јавно исказивати про руска осјећања у Републици Српској, да би се та ситуација промијенила, скретањем курса владајућих партија према Русији. Драго ми је да руске фирме и људи који раде за руске интересе више немају проблеме које су им правили прозападни представници власти у Републици Српској и њихови полтрони.

10

Ви сте млад човјек који је остварио свој сан. Какво је Ваше мишљење о нашој омладини и шта бисте им поручили? Наши млади људи имају одличну генетику. Лијепи, пуни енергије и паметни. Енергија без контроле је ништа. И имати добру генетику само по себи није довољно. Потребно је стално истраживање, откривање и учење многих ствари. Потребно је и нешто жељети и имати зацртан неки циљ који се кад тад мора остварити. Потребна је упорност. Примјећујем да је већину омладине захватила нека апатија и колективна отупљеност. Једни у недостатку вјере да нешто може да се промијени сањају о иностранству, а други дио је размажен и зависан од родитеља. Све је то узрок свеукупне лоше ситуације у друштву и поремећеним системима вриједности. Против тога се може изборити као што сам рекао, истраживањем, поствљањем животних циљева и упорношћу. На крају, оптимиста сам и мислим да ће млади људи да нађу тај добри пут и испуњење својих снова које заслужују.

година 2012.

Бр. 4


ПОЛИТИКА Душан Врућинић и Бранка Врућинић

ВЛАДИМИР ПУТИН Мало би нам било и пар часописа да наведемо сва дјела, подвиге и подухвате која красе храброст и генијалност одлучивања и рјешења за руски народ и државу, Владимира Владимировића Путина и његовог државничког тима, који прије свега увијек имају у подсвијести величину улоге и одговорности која им је намијењена у вођењу једне такве државе као што је Русија.

Владимир Владимирович Путин рођен je 7.октобра 1952. године у Лењинграду, од оца Владимира Спиродновича Путина и мајке Марије Ивановне Шеломове. Ожењен је Људмилом Путин и има двије кћерке, Марију и Јекатерину. Завршио је Правни факултет Универзитета у Лењинграду. Бивши предсједник Руске федерације, тренутно обавља дужост премијера. Овако изгледа одговор на сва питања новинара о приватном животу руског лидера. Они које је занимало пуно више, своју упорност су морали доказивати негдје са стране, код суграђана, пријатеља, прве учитељице, тренера. Сам Путин никада није причао о свом приватном животу, изузев у једном маратонском интервјуу који је дао групи новинара, одговаравши на њихова питања шест дана узастопно. И никад више. Сви они који очекују да чују спектакуларну причу о ушушканом дјетињству, кулама и градовима, добрим предиспозицијама за будуће положаје , преварили су се.

Владимир Путин као дјечак

Бр. 4

година 2012.

Родослов Владимира Путина, састављен након његовог доласка на власт, захваљујући црквеним записима и подацима, које су имали његови рођаци, сеже до краја XVII вијека, до времена Петра Првог.Осим чињенице да је његов деда по оцу био лични кувар Лењину и Стаљину, нема ништа у корјенима и породици Владимира Путина, што би га чинило другачијим од осталих грађана Русије, штои он сам истиче, да је човјек из народа.

11


ПОЛИТИКА

Волођа Путин био је треће дијете својих родитеља. Иако су се вјенчали јако млади, када им је било тек 17 година, добили су га доста касно.Прва два сина су им умрла, један још прије рата, као беба, а други за вријеме лењинградске опсаде, од дифтерије. Тај период је био ужасно тежак за млади брачни пар. Владимир Спиридонович, Путинов отац по почетку рата прикључио се Црвеној армији као добровољац. У борбама за Лењинград тешко је рањен. Умро би да није било храбрости једног од његових другова, који је без размишљања понио Владимира Спиридоновича до болнице, ризикујући тиме и сопствени живот. За вријеме лењинградске блокаде, од зиме и глади умало је умрла и Путинова мајка. Спасила се хранећи се у болници. Долазећи Путиновом оцу у посјету, јела је са њим пола његове порције, и тако су обоје преживјели то тешко ратно вријеме. Након рата његов отац је демобилисан, а од фабрике у којој се запослио добио је на кориштење собу у заједничком стану. Тако је живот са родитељима у чувеним руским „комуналкама“, неугледим и хладним, гдје је живјело по неколико породица, са заједничком кухињом и купатилом, лишио Путиново дјетињство икакве удобности. Родитељи нису жељели да га дају у обданиште, јер након што су изгубили двоје дјеце нису жељели да се одвајају од свог малог Волође ни на тренутак. Био је весело и несташно дијете, проводио је вријеме играјући се у дворишту зграде. Како је и сам понекад изјављивао, васпитала су га та дворишта 60-их. Његова „жива“ природа, у дјетињству, донијела му је многе неприлике. Пријетили су му Интернатом за непослушне, у школи је био осредњи ђак.У вријеме када је било срамота имати тројке, мали Путин није превише марио за школу. У пионире је примљен тек у шестом разреду, а не у трећем како је ред. Када је сам схватио шта жели, и да се за све треба потрудити, ствари су кренуле набоље. Незаустављиво. Учио је језике, бавио се спотом, спремао се за нешто веће. Већ у деветом разреду отишао је „у посјету“ КГБ-у. Занимало га је како доћи до њих, постати дио тог система. Након што му је тамо објашњено да се прије свега мора образовати , и да „они“ одлучују кога желе у својим редовима, почео је темељно да се спрема за факултет. Одлучио се за право, јер су му рекли да је то најбоља подлога за оно чиме намјерава да се бави.

„ Џудо није само спорт, него је и философија, која учи човјека да се с поштовањем односи према партнеру.“ (Владимир Владимирович Путин) Заиста, захваљујући џудоу и свом првом тренеру Анатолију Семјоновичу Рахлину, Путин је порнашао своју животну философију. Поуздан и сигуран, увијек влада собом и сиутацијом. Брак је Владимира „задесио“ потпуно спремног. Са 29. година био је човјек који је имао довољно животног искуства, знао је шта жели и како да се носи са проблемима, а имао је и жену са којом је био спреман све то да подијели. Увијек јединствен и оригиналан своју животну сапутницу је запросио на нимало очекиван начин. Како је она сама испричала, није то било ни налик на романтичну вјеридбу, напротив: „Једног дана дошао је код мене кући и рекао...Другарице, сад знаш какав сам..нисам баш лак човјек, ћутљив сам, прилично дрзак, што понекад може да увреди...Просто Ризичан животни сапутник. За три и по године си вјероватно схватила...Па...схватила сам! Помислила сам да се растајемо...Услиједио је одговор са сумњом...Заиста!?? Ту сам већ била сигурна да је крај...Е, па ако ствари тако стоје онда ја тебе волим, и можемо одредити датум свадбе. “ Са Људмилом Путин добио је двије кћерке, Марију(Машу) и Јекатерину(Каћу). Дјевојчице, сада већ дјевојке, одрастале су мирно, далеко од очију јавности. Само су се једном појавиле у јавности, и то је било то. Одлучиле су се за „слободан“ живот, како тврде њихови родитељи. Студирају у Петербургу, али нико не зна како изгледају, јер наводно судирају под лажним именом. Путинова супруга такође не практикује претјерано експонирање у јавности. Људа, како је од миља зову, не појављује се у јавности осим када се то од ње захтијева. Колико да испоштује улогу, некадa прве даме,а данас супруге премијера. У породици руског премијера осликава се управо онаква атмосфера, каква влада у многим руским домовима, отац лидер, мајка веома важан„стуб“ у кући, али не и изван ње. У таквој типичној руској породици одрастао је и сам Путин.

Упоредо са факлтетом, гдје је биљежио солидне резултате, све више се истицао у спорту. Почео је од бокса, а када је на једној од борби сломио нос, окренуо се џудоу.Тачније прије тога опробао се у самбоу (руској верзији џудоа), али врло брзо је схватио да је џудо спорт којим жели да се бави. Бивао је све бољи и бољи. На државном такмичењу 1976. постао је шампион Лењинграда.

Са мајком

12

година 2012.

Бр. 4


ПОЛИТИКА

ГОДИНЕ У КГБ-у На самом завршетку Правног факултета, у тадашњем Лењинграду, Путин је добио позив да ради у обавјештајној служби земље (КГБ), што је и била његова жеља још од дјетињства. Путин почиње рад у служби са чином поручника. Првих пар мјесеци се упознаје са радом у служби, затим прелази у контраобавјештајну службу, гдје се уз пропратну обуку задржава шест мјесеци, а наредних пола године ради као контраобавјештајац у Лењинграду. Коначно, након детаљних провјера, Путин бива прекомандован у обавјештајну службу. “Када сам погледао Путина у очи видио сам три слова: К, Г, Б.“ (Џон Мекејн, бивши амерички предсједнички кандидат) Након дошколовавања на реномираном московском факултету за обавјештајце “Јуриј Андропов”, данас познат као Академија спољне обавјештајне службе,Путин одлази у Источну Њемачку, највећи могући изазов за тадашње младе КГБ-овце. Било је то сада већ давне 1985. године. С обзиром на одлично познавање њемачког језика, који је почео темељније да учи још у средњој школи, Путину није било тешко да се уклопи у тадашње прилике и живот ДДР-а. Путин је касније знао наглашавати да се у Источној Њемачкој бавио послом “политичког обавјештајца”. Биле су то најбоље године Путина у КГБ-у. Служба таквог рејтинга, под командом тадашње суперсиле, није “сваког”слала у иностранство, и то још у Источну Њемачку. Само најпровјеренији кадрови су слати тамо. Убрзо се у СССР-у догађају коријените промјене. На сцену ступа несретна перестројка, још несрећнијег Михаила Горбачова, настају велика превирања у друштву која доводе до слома СССР-а. Берлински зид срушен је 7. новембра 1989. године,те Источна Њемачка de facto престаје да постоји. Шта се дешава са совјетима на тим просторима?! Могући конфликт је на помолу. Совјетским војницима је наређено да не напуштају касарне у ДДР-у и да се тако не мјешају у унутрашње ствари земље. У Дрездену гдје је Путин, долази до напетости између разуларене масе која стоји испред зграде КГБ-а и обавјештајаца унутра. Начелник одјељења је отишао из града и недоступан је. У Дрездену је и тенковска јединица СССР-а. Зову Москву за одговор, којег до вечери не добијају. На сцену ступа Владимир В. Путин. Са још једним официром (којем је наредио да понесе пушку) излази на капију испред зграде и разговара директно са демонстрантима код којих већина има оружје. Ризик од ексцеса је велики. Путин представницима масе, одлучно и са великом дозом самоувјерености, објашњава да је зграда совјетски политички објекат, по принципу екстериторијалности,те да њемачка држава нема ништа са њима,док покретом руке наређује официру да откочи аутомат. Маса лагано напушта зграду,а Путин се са сарадницима баца на посао. Прекидају се сви контакти са спољним сарадницима,нешто повјерљиве поште се још дан раније послало у Москву, а остала документација се уништава.

“Палили смо документа цијелу ноћ,чак је и пећ у којој смо лозили пукла. Документа су спаљена, сваки контакти са спољним доушницима и сарадницима су прекинути. Посао је завршен. Амин!”(Владимир В. Путин)

ПУТ КА ВРХУ Путин се враћа у СССР и наставља да ради у КГБ-у, иако већ одређено вријеме обавјештајци чак ни плате редовно не добијају. Био је то период издисаја СССР-а и КГБ-а. Путин добија ново радно мјесто на матичном Лењинградском Универзитету, као проректор за међународну сарадњу. Има коинциденције са пређашњим радним мјестом у КГБ-у(пошто се сматрало да се наведено радно мјесто на факултету одувијек давало обавјештајцима), као и са показаће се, будућим државним пословима Владимира Путина. СССР доживљава коначни слом 1991. године. Након краћег времена почиње Путинов излазак на политичку сцену Русије. Предсједник Лењинградске скупштине и бивши Путинов професор Алексеј Собчак позива Путина у градску управу и поставља га (поред Путиновог поштеног упозорења да је он бивши обавјештајац КГБ-а) на мјесто предсједника градског Комитета за међународне односе, стране инвестиције,заједничке инвестиције и др. Колико је у том период вреднован Путинов рад, најбоље говоре ријечи Бориса Березовског, једног од највећих критичара Владимира Путина: ”Као замјеник градоначелника Санкт Петерсбурга, Путин никада није узимао мито!”

Путин, официр КГБ-а

Бр. 4

година 2012.

13


ПОЛИТИКА

Послије пораза Собчака на изборима (због наводно корупционашких афера почетком деведесетих), Путин се привремено повлачи из градске управе и политике и посвећује се изради магистарске дисертације под називом “Стратешко планирање обнављања регионалне сировинске базе на основу формирања тржишних односа”, на Рударском институту,те стиче звање магистра економских наука. Убрзо након тога слиједи и позив из Москве за рад у администрацији предсједника Русије, Бориса Јељцина. Пређашњи рад и препоруке, као и способност Путина, резултирли су одласком у Кремљ, сан сваког иоле озбиљнијег политичара у земљи. Затим слиједе функције и задужења од великог значаја: прво је био задужен у предсједничкој администрацији за управљање огромном иностраном имовином Русије,затим као начелник Главне контролне управе, којој је повјерена провјера свих државних институција (Путин ту прикупља огроман број података, створивши читав апарат за прикупљање и анализу о функционисању државне управе),те као замјеник руководиоца предсједничке администрације одговоран за стање у регионима (стиче врло неопходно знање о тзв. “вертикали власти” у држави) и коначно шеф Федералне службе безбједности (популарни ФСБ). Све побројане функције уз организованост, пожртвованост,оданост и љубав према свом народу и држави, доводе Путина на мјесто које не само да заслужује, него које му по свему претходном што је учинио за земљу и припада.

НА ПРЕМИЈЕРСКОЈ ФУНКЦИЈИ Путин, на приједлог предсједника Русије, постаје премијер 1999. године. По први пут, на другу по важности државну функцију у Русији, сјео је човјек чија је судбина у великој мјери слична судбини милиона Руса. Под његовим вођством креће препород Русије. На сцену коначно ступају и последњи дани онемоћалог, у народу скоро па омрзлог и у вођењу државе, сад већ потпуно изгубљеног Бориса Јељцина. Међутим, испоставило се да стари Борис и није баш био потпуно изгубљен,бар што се тиче доброг инстинкта и знања за одређивање свог наследника, у чији је рад и огромне способности имао прилике да се увјери претходних година. Борис Јељцин и тадашњи патријарх Алексеј су једино знали име другог предсједника Русије. На самом крају XX вијека Јељцин именује Владимира Путина за вршиоца дужности предсједника Русије. На тренутак ћемо се вратити премијерској функцији Путина. Као премијер, Путин остварује свој први успјех, који је одјекнуо и изван граница Русије. У Другом чеченском рату (овај пут под вођством Путина), Чеченија се у потпуности враћа под скуте Русије. Нико није очекивао тако брз одговор, а и велики резултат на војничком плану који је остварила, до скора, прежаљена руска армија.

Јељцин предаје власт Путину

14

година 2012.

Бр. 4


ПОЛИТИКА

Успјех никако није био малих размјера. Послије руске офанзиве, отворени ратни фронт у Чеченији више не постоји. Чеченски отпор се свео,а и данас се своди, на локални отпор групица терориста по шумама Кавказа. Остатак посла преузима ФСБ. У сјају побједе у Чеченији, прошла је и краткотрајна функција Путина као премијера државе.

ПРВИ ПРЕДСЈЕДНИЧКИ МАНДАТ Предсједнички избори у Русији били су у мају 2000. године. Након побједе у Чеченији, и више него одлучних корака у сређивању стања у држави, Путинов рејтинг скаче са 5 на преко 50 процената бирачког тијела. Руски народ најзад осјећа да је на челу државе, којој је до прије неколико година пријетио нестанак, прави човјек који Русију може и зна да врати на мјесто које јој припада на свјетској сцени. Епилог је познат. Побједа већ у првом кругу избора са 52,94% бирача. Путин не губи вријеме и одлучно креће у мисију хитног извлачења земље из катастрофалног положаја. На дневни ред долазе олигарси, највећа болест тадашње Русије. Почиње кривични прогони и хапшење људи који су на најсумњљивије начине “преко ноћи” разним манипулацијама стекли огромну моћ и богаство, и тако доспјели у све поре друштва, па чак и до самог Кремља!

Јавно мнење је “благо”пропратило хапшење Лебедева (другог човјека тадашње највеће руске нафтне компаније „Јукос“), сматрајући да је то само кап у мору руске криминалне сцене. Међутим,хапшење Ходорковског (власника „Јукоса“) даје јасно до знања какве су Путинове намјере у вези са олигархијом у Русији. Ходорковски и Лебедев су затворени, Березовски (медијски и нафтни спекулант) иде у “добровољно”изгнанство у Лондон, Гусински (банкар јеврејског порјекла) завршава у Израелу, а Малкин и Коранкин, у Сјеверној Америци. Познати Борис Абрамович, и поред доброг односа са Путином, не посјећује баш често отаџбину, иако су познате његове финансијске подршке у разним гранама (од инфраструктуре до привреде) Русије. Идући корак бива учвршћивање централне власти у цјелој земљи. Првих година Путину није било нимало лако да оствари тај корак у земљи, с обзиром на остатке Јељцинових сарадника од самог врха у Кремљу па до обласних представника. Скоро цијели свој први предсједнички мандат, Путин је потрошио на исцрпној и до краја упорној борби, на враћању значаја Москве и Кремља, као стубова руске власти и државности. Труд се на крају исплатио, коначно је успостављена вертикала власти у земљи. Пред крај мандата долази до смјене политичке елите на власти. Јељцинових кадрова је све мање, а Путин отвара широки простор за дјеловање својих најоданијих и најбољих људи у многостраном препороду Русије.

На премијерској функцији Бр. 4

година 2012.

15


ПОЛИТИКА

„Русији је потребан снажан државни апарат и мора га имати. Али ја не позивам на тоталитаризам.“ (Владимир Путин) Економска слика државе се свакодневно побољшава. Дивља приватизација која је скоро цијелу деценију исцрпљивала Русију, у потпуности је зауздана. Жила куцавица руске економије, изворишта гаса и нафте те њихова експлоатација,обрада и транспорт, прелазе под државну контролу, на челу са државном компанијом „Гаспром“, која је откупила све акције „Јукоса“(Ходорковски је намјеравао да је прода западним компанијама, са САД на челу, заједно са извориштима нафте и гаса на које је компанија дивљом приватизацијом полагала право). Русија биљежи економски раст од 7% сваке године, што ће се и наставити несмањеним растом и у другом предсједничком мандату Владимира Владимировича. Да све баш не буде идеално, побринули су се терористи са немирног Кавказа који врше серије бесомучних напада на војску и цивиле Русије, како на копну тако и у ваздуху. И онда се догађа Беслан. Најбезобзирнији терористички напад у историји човјечанства. При упаду чеченских терориста у основну школу у Беслану убијено је 338-оро дјеце. Слике из Беслана су обишле свијет. Путин се преко телевизије директно обраћа нацији и објављује рат терористима, до потпуног уништења задњег терористе у Русији. Са терористичким нападом на САД 2001.године и велике помоћи које је Русија пружила коалиционим снагама у обрачуну са терористима Ал-каиде у Афганистану и Запад мијења слику о терористима на Кавказу и све мање их сматра за борце за слободу и “људска права”под руском тортуром. Беслан је био више него потврда да са терористима нема преговора. Путин са ријечи прелази на дјела. Почиње јачање оружаних снага државе, са до тада невиђеним интензитетом. Одбрамбена моћ Русије се увећава за трећину. Морнарица Русије истовремено, у сарадњи са осталим земљама, излази на преко десет свјетских мора, а дјелимично се обнављају и дежурства руских подморница са атомским наоружањем којих није било још од распада великог СССР-а. „Завирио сам у очи том човјеку, и видио да је он човјек директан и достојан повјерења. Разговарали смо веома искрено. Успио сам да осјетим његову душу. Тај човјек је првржен својој земљи“. (Џорџ Буш)

16

Трагедија у Беслану

ДРУГИ МАНДАТ Са најинтезивнијом антитерористичком акцијом до тада, економским опоравком који је пратило сламање олигархије, као и са неповратним процесом учвршћивања централне власти у земљи, Путин истиче по други пут кандидатуру за предсједника Русије 2004. године. Резултат је био толико извјестан, да се на предсједничке изборе није ни кандидовала већина најжешћих критичара предсједниковог дотадашњег рада. Путин осваја 71,34% гласова. Други предсједнички мандат почиње са спољнополитичким јачањем земље, праћен јачањем његове основе (армије). Путин одлази у званичну посјету Кини, гдје се усклађују питања о кинеско-руској граници након 40 година, као и питања о привредно-економској сарадњи двије државе. Од тада па до данас Русија и Кина кроз разне институције и организације (СОСШангајска организација о сарадњи), стварају више него партнерски међусобни однос. Слична ситуација је и на простору средње Азије. Стварањем ОДКБ-а, (Организације договора о колективној безбједности), војног савеза Русије, Бјелорусије, Казахстана, Јерменије, Киргистана, Таџикистана и Узбекистана, Русија на мала врата враћа примат на том постсовјетском простору. Више него чврсте узајамне везе, не само војничке, него и привредне,економске,социјалне и културне природе, чине садашњицу и реално стање поменутог простора. Током 2004. и 2005. године, наставља се одлучан обрачун са тероризмом у Русији. Лидери терористичких група се ликвидирају са великом ефикасношцу ФСБ-а (Федералне службе безбједности) и локалних безбједносних снага, кавкаских руских република. Након смиривања ситуације на Кавказу и постављања људи оданих Кремљу (отац и син Кадиров), Путин поставља четири приоритета у даљњем јачању и развијању Русије. Здравствена заштита, образовање, стамбена изградња праћена инфраструктуром и поправљање демографске слике у земљи, постају ставке од виталног и националног значаја у даљем битисању државе. Недавно основан Стабилизациони фонд, са износом од 133 милијарде долара, има задатак да поменуте приоритете, што је могуће више, оствари. Кад смо већ код долара, морамо напоменути, да је до стварања овог фонда сав инострани дуг Русије враћен. Девизне резерве Русије се вишеструко из године у годину увећавају. Социјално стање у Русији је неупоредиво боље од стања у којем се земља налазила крајем XX вијека. Плате и пензије постају све редовније и веће, сиромаштво се троструко смањује, а незапосленост пада испод 10%. Одлив мозгова у образовном сектору драстично опада, а просвета коначно стаје на ноге, чији рад се све више цијени и вреднује, реновирају се школе, болнице и обданишта у свим дијеловима земље. Присутан је и благ пораст прираштаја становништва. Ако је први мандат Владимира Путина био обиљежен учвршћивањем власти и њених полуга у земљи, други мандат сада већ руског симбола одлучности, правичности, успјешности и храбрости, је дефинитивно обиљежен социјално-економским препородом Русије. (пораст ГДП-а са 1500$ 2004.год. на 2250$ 2008.године) година 2012.

Бр. 4


ПОЛИТИКА

РУСКИ ТАНДЕМ ПУТИН-МЕДВЕДЕВ

„ У нашем животу је лакше вољети него не вољети Путина.“

На предсједничким изборима 2008. године по Уставу, Путин више не може да се кандидује на мјесто предсједника, али заједно са својом партијом Јединствена Русија кандидује пријатеља и сарадника (још из градске управе Ст. Петерсбурга), Дмитрија Анатољевича Медведева. Изврсна проницљивост Путина опет долази до изражаја, Русија добија тандем за будућност. Путин комплетира свој даљи план вођења државе на најбољи могући начин својом кандидатуром за мјесто премијера. Ту функцију преузима у мају 2008. године. Јединствена Русија има апсолутну већину у Думи. Ступање Путина на премијерско мјесто се некако поклапа са надолазећом свјетском економско-финансијском кризом.

У међурегионалним економско-безбједоносним организацијама, попут ОДКБ-а, Русија држи примат (САД упутиле захтјев за чланство у СОС, али су биле глатко одбијене). Корист за Русију у овим организацијама је више него очигледна. О руској армији не треба трошити много ријечи. На основу изазова које су пратиле руску армију, као и на основу њеног константног опоравка, оружане снаге земље заузимају високо мјесто у државној хијерархији. Дуго развијани и усавршавани обрамбени ракетни системи С300 и С400 (С500 у најави) су без премца у свијету. Више се не доводи у питање ко је и даље свјетска сила број 2, што се оружаних снага тиче. Рецесија из 2008.године већ јењава великим интензитетом,а Русија је толико изашла из рецесије да њен неуморни премијер “нуди”помоћ посрнулој економији ЕУ, од неколико стотина милиона долара. Само до прије једне деценије то је било незамисливо! Русија 2010. године, након извоза двије, извози хиљаде тона пшенице. Пољопривреда, важна економска грана земље биљежи константан раст, сточни фонд државе је вишеструко повећан.

Прво веће искушење за двојац долази пред отварање олимпијских игара у Пекингу. На Кавказу избија нови рат,Грузија је без најаве напала Јужну Осетију. Експресан повратак Путина у Русију и муњевита побједа руске војске у Грузији, за коју је било потребно само пет дана, довољно говори о ефикасности Путинове дугогодишње политике на Кавказу. Руска армија повраћа статус копнене супер силе. Путин у тандему са Медведевим фактички дјелује још ефикасније и јаче. Док душебрижници и дан данас мисле да тандем увјек прате трзавице и размирице између њихових табора, њих двојица својим поступцима у вођењу државе, на најбољи могући начин то демантују. Eкономска криза која је погодила цијели свијет, па и Русију, се некако најмање осјетила баш на њеном тлу. Резерве које износе милијарде долара, успјешно су амортизовале све налете кризе, који су погодили Русију. Економско руководство земље је положило испит, у Русији се није поновио сценарио економског слома државе из 1998.године. У улози премијера, Путин показује своје квалитете лидера велике земље.

Бр. 4

Самит Г8, раме уз раме са најмоћнијим лидерима свијета година 2012.

Сјеверни ток је отворен 2011. године, гасни пројекат између Русије и Њемачке, који омогућава директно напајање најјаче привреде ЕУ. Економска сарадња између привреда Русије и Њемачке је на највећем могућем нивоу. Интереси сарадње су обострани (аутоматски ЕУ губи заједнички став по питању Русије, ширења НАТО-а на Исток, путева гаса итд.), стога не чуди више него стратешко-партнерски однос дивова Европе. Ширење НАТО-а на Исток је у потпуности заустављено. Након јалових резултата владавине следбеника “наранџасте револуције”, у Украјину на власт долазе проруски оријентисане политичке снаге, са новоизабраним предсједником Виктором Јануковичем на челу. Први резултати обнове руско-украјинских односа су више него очигледни. Наиме, руска црноморска флота продужава боразак на Криму за још три деценије. То представља велики војностратешки добитак за двојац Путин - Медведев.

Путин и Медведев

17


ПОЛИТИКА

НОВИ ИЗАЗОВИ Крајем 2011.године Јединствена Русија, партија Путина и Медведева, остварује још једну у низу побједа на парламентарним изборима у земљи. Предстоје и предсједнички избори, гдје се Владимир Путин поново кандидовао за предсједника највеће земље на свијету. Све је извјеснија “мала рокада” у самом врху власти. На мјесто премијера, послије предсједничких избора, дошао би “доказани” Дмитриј Медведев. С обзиром на измијењени Устав Русије из 2008.године, а који предсједнички мандат продужава на шест година, већ можемо себи створити слику о будућности Русије са Владимиром Путином опет на челу.

„Не треба нам ситуација у којој је демократија сведена на транспарент и у којој се политички спектакли и дефиле кандидата представљају као снага народа. Морамо да избјегнемо такав пут без излаза, који је покушај поједностављивања политике и стварање фиктивне демократије. До праве демократије не стиже се државним ударом и копирањем спољних модела, неопходно је да друштво буде спремно за употребу демократских механизама.“ (Владимир Путин уочи предсједничких избора 2012. године)

Један од симбола Русије, руски медвјед, користи се неријетко у негативном значењу, посебно у западним земљама. Такво поређење подразумијева да је Русија „велика, незграпна и насилна“ држава.Међутим, медвјед као симбол руске снаге и издржљивости, постао је заштитни знак најјаче руске политичке странке, Јединствене Русије, чији је предсједник Владимир Владимирович Путин.

Некако,пред сваке изборе у Русији ствара се слика о коначном крају државничке каријере Путина. Манипулише се цифрама противника Путинове тзв. “Страховладе”, а пред наступајуће предсједничке изборе опозиција унапред тврди да ће избори бити нелегитимни и покрадени, као и да ће један од протукандидата сигурно ући у потпуно неизвјесни други круг. Но ипак, вратимо се реалности. Према задњим истраживањима Путинов рејтинг је опет у порасту и износи преко 50 процената, док су остали “вјечити”протукандидати (Зјуганов, Жириновски, Немцов и други), успјели да сакупе “велика” 32 процента подршке гласача Русије. На помолу је још једна побједа Владимира Владимировича Путина. На многаја љета!

18

година 2012.

Бр. 4


ПОЛИТИКА

ВЛАДИМИР ПУТИН, ACTIONMAN Путин као заштиник угрожених животињских врста, пилот стратешког бомбардера и члан посаде подморница, Путин сам гаси пожаре широм Русије, учествује у спасавању китова, хода по дну Бајкалског језера, вози формулу и свира клавир. Поставља се питање: „Има ли нешто што овај човјек још није пробао?!“ Тешко је рећи, јер све што види, овај шездесетогодишњи официр КГБ-а, мора сам да уради. Неки то зову превелика амбиција, а неки овакво понашање карактеришу као „дјечака који као мали није имао довољно играчака, па сада ужива мијењајући костиме и улоге брзином свјетлости“. Слична ситуација влада и у спорту. Поред титуле мајстора џудоа, што представља његов заштитни знак, опробао се и у мору других, најразличитијих спортова. Никога није изненадило када су премијера видјели на челу колоне бајкера, убрзо након што се пожалио да је покушавао да вози мотор, али да је, већ при првој вожњи ударио неки ауто испред себе.

Бр. 4

година 2012.

Из овога, се помало нескормно, може извући закљчак да овај човјек може све. Његови сарадници, и они који га добро познају, кажу да није нимало једноставан сарадик. У сваком тренутку је одлично обавјештен о свему, и од асистената увијек тражи информацију више.Спреман да одговори на изазов или провокацију, и не може се десити да га затекну неспремног. Поуздан је, али то исто захтијева и од оних са којима послује. Умије јако добро да „опомене“ оне који дају себи превише слободе, а највише од свега мрзи оне који би могли радити против државе. По руској штампи се својевремено дуго повлачила прича о „ситуацији“ са једним од тамошњих бизнисмена, који је, дошавши код Путина, хтио да исприча једну анегдоту. Рекао је:„ Слушај , има једна прича!“ Услиједио је одговор:„Слушај ти, имаш пола сата, ако хоћеш причај приче, ако хоћеш играј и пјевај, а ако хоћеш можемо и разговарати о ономе због чега си дошао.

19


Стефан Драгичевић

ИМПЕРИЈАЛИСТИ И ЗАШТИТНИЦИ СВИЈЕТА

Оно што се десило народима у социјализму на истоку, по распаду СССР-а 1989. године, најбољи је повод за славље оних који су желили коначну и потпуну доминацију над свијетом и да кроз злочиначко удружење НАТО-а проведу политику свијетског полицајца. Контрола природних ресурса, индоктринација народа, стварање нестабилности појединих регија зарад копроративних интереса, све су то појединости које је америчка политика циљано проводила уз асистенцију обавјештајних служби, које су требале да играју улоге проматрања друштвених дешавања. Њихов узлет и налет није се зауставио на томе, па су уништили Југославију, наметнувши јој рат са несагледивим послиједицама, који у појединим политичким главама и дан данас траје. Циљани пут данашњег екс Ју простора, по америчкој визији, треба да изгледа као „крава музара“ која страним предузећима допушта да све раде како хоће и како желе, а да се домаћа привреда ништа не пита. То је тај тзв. либерални капитализам који омогућава „слободну трговину добара и услуга“. Но, како посматрати савремену геостратешку сцену? Да ли у садашњим политичким условима континенти одређују границе у блоковским подјелама? Да ли су Урал, Кавказ и мала Азија гранични дио који одваја чланице БРИК-а од оних западноевропских НАТО чланица? Ако узмемо само мали дјелић онога што се одигравало, прошле године, на свјетској политичкој сцени, онда ћемо видјети да су се позиције итекако промјениле и заоштриле. Америчка противракетна одбрана у Пољској (још мало и у Бугарској), Турска (једна од најутицајнијих НАТО чланица) упада у Ирак и напада Курдске побуњенике, јача сарадња земаља БРИК-а, све више одржаних организованих сасатанака у вези формирања Евроазијске уније, јачање нуклеарног потенцијала С. Кореје, арапско прољеће, убиство пуковника Моамера ел Гадафија, збацивање Хоснија Мубарака, оштар дискурс Израела према Ирану, немири у Сирији, увођење ембарга на увоз нафте из Ирана, као и економске санкције, Русија и Кина уз Иран и Сирију, су само дјелићи онога што се одигравало прошле године.

20

Сви ови догађаји поново враћају у јавност империјализам и експанзионизам, али и оне који стално некога бране. Силе против силе, али увијек исте државе и исти креатори. САД и Западна Европа (НАТО) офанзивно, Русија, Кина и Индија дефанзивно. Што је још интересантније, ови дефанзивци се и дан данас, у међународној заједници, тако постављају и никако да једном они поведу коло политичког напада. Увијек су вјешти и формално јаки на ријечима и дискусијама, али слаби када НАТО мимо УН-а „удари“ на неку међународно признату државу, и то много слабију од далеко надмоћније војне машинерије Запада. Свијет жели да види некога ко ће одлучно стати у крај америчкој политици рата и насиља у свијету, некога ко ће бити „брана“ америчком Стејт Департменту, у сваком смислу. Разумљиво ми је да Русија обнавља своју економско-политичку моћ од времена неспособног и прозападног Јељцина и да се наглашавањем Сибира жели подстакнути енергетски сегмент једне супер силе, али то предуго траје. Док се Русија захваљује примањем у СТО, Американци то виде као знак своје супериорности и неупоредиво примамљивијег тржишта од руског. година 2012.

Бр. 4


ПОЛИТИКА

Смисао треба да буде овакав: „Русија мора да буде свјесна своје снаге“. Зашто то наводим? У сукобима у Грузији, прије шест година, Русија је одлучно схватала одбрану Абхазије и Јужне Осетије, јер су је људи прихватали као своју државу, а не Грузију. Постсовјетски синдром је поткопао тежње двије територије да се уједине са РФ, јер је НАТО схватао тежњу колико Осетинима значи Русија. Изазивањем сукоба у том региону, од стране режима Михаила Сакашвилија, они су само тестирали реакцију званичне Москве, јер су знали да РФ неће гледати скрштених руку инвазију на веома блиске покрајине, које су се налазиле у територијалном саставу Грузије. За резултат смо имали снажан притисак НАТО-а и ЕУ, да Русија прекине рат, под уцјеном да ће прекинути важне трговинске односе са њом и да је неће примити у СТО. Овај примјер, као и многи други, показује да је Русија на неки начин подлегла притиску, али је за собом оставила двије аутономне покрајине које су се самоиницијативно прогласиле независним, што им није донијело великог међународног признања у УН, тако да је стање Јужне Осетије и Абхазије данас на статусу кво. Без руских трговинских односа и помоћи они не могу опстати, а Грузија само чека окидач да поврати своје „изгубљене територије“. Русија се у свему овоме понашала под притиском, али не званичних Уједињених Нација већ империјалиста из Америке и западне Европе.

Бр. 4

година 2012.

Данас имамо ситуацију да НАТО заједно са Израелом разматра нападе на Иран (на прољеће), а да се Русија и Кина сврставају у заштитнике Ахмадинеџада и ајатолаха Хомнејиа. Куда све ово води, ако ће се двије „силе у успону“, само на међународној сцени постављати као штитови других, а НАТО-овци са „мачевима“ нападати друге?! Докле ће једни бити стално у офанзиви, а други стално у дефанзиви?! У међународним односима, у свијету, треба да постоји реципроцитет. Међутим, ко ли ће се у данашње вријеме бавити Аристотелом и Платоном, демократијом и анархијом, када свако тражи своју мету, обиљежену „виталним интересом“. Апсолутно нико! Многи сматрају да су поједини друштвени системи нестали и отишли у заборав, али није тако. Друштвени системи су сада само микс савременог 21. вијека, у којем су, у главној улози феудализам и робовласнички систем, чије је поновно оживљавање конструисао запад. Не могу се тек тако заборавити колоније попут Индије, Јужне Африке или Бразила и њихово енормно екслоатисање од стране колонијалиста. У данашњем свијету се мора појавити снажан војно-политички блок који ће бити права конкуренција НАТО-у и западу. Да ли ће то бити јачање БРИК-а или формирање нечега другог, потпуно је свеједно, али је важно да једни не осјећају сав монопол у својим рукама, посебно у војном смислу.

21


Преутето са сајта: www.pressonline.rs превод са енглеског: Радомир Цветковић

РУСИЈА НИ НАЦИОНАЛНА ДРЖАВА, НИ „МЕЛТИНГ ПОТ“ Колумна Владимира Путина Објављена у листу Независимая газета

„За Русију- са њеним богатством различитости језика, традиција, етничких група и култура- национално питање, без икаквог претеривања, има фундаментални значај. Било који одговоран политичар или јавна личност треба да буде свестан да је један од кључних предуслова постојања наше земље грађански и међуетнички склад. Видимо шта се дешава у свету и какви се озбиљни ризици гомилају. Раст међуетничких и верских тензија су једне од реалности данашњице. Национализам и верска нетрпељивост постају идеолошка основа за најрадикалније групе и покрете. То подрива и уништава државу и дели друштво. „За Русију- са њеним богатством различитости језика, традиција, етничких група и култура- национално питање, без икаквог претеривања, има фундаментални значај. Било који одговоран политичар или јавна личност треба да буде свестан да је један од кључних предуслова постојања наше земље грађански и међуетнички склад. Видимо шта се дешава у свету и какви се озбиљни ризици гомилају. Раст међуетничких и верских тензија су једне од реалности данашњице. Национализам и верска нетрпељивост постају идеолошка основа за најрадикалније групе и покрете. То подрива и уништава државу и дели друштво.

Разни провокатори и наши непријатељи урадиће све што могу да униште руско јединство, кроз лажне приче о праву Русије на самоопредељење, „расну чистоћу“ и потребу да се „заврши започето 1991.коначно уништење царства које се издржава на леђима руског народа“. Оно што они заправо на крају крајева желе јесте да људи униште своју домовину сопственим рукама. 22

Огромне миграције- и постоје сви разлози да верујемо да ће само још расти- већ називају новом „великом сеобом народа“ која може да промени уобичајене начине живљења и изглед целих континената. Милиони људи у потрази за бољим животом напуштају регионе погођене глађу, сталним конфликтима, сиромаштвом и друштвеним поремећајима Са „погоршавањем националног питања“ суочиле су се најразвијеније и најпросперитетније земље, које су се раније поносиле својом толеранцијом. И данас, једна за другом признају да нису успеле да интегришу различите културе у своје друштво, да нису успеле да обезбеде бесконфликтну и хармоничну интеракцију различитих култура, религија и етничких група. „Мелтинг пот“ асимилације је врло нестабилан и не може да „свари“ непрестано нарастајући ток миграција. То се у политици одражава кроз „мултикултурализам“ који одбацује интеграцију кроз асимилацију. Иако „право мањина да буду различите“ чини апсолутним, на тај начин се постиже врло мало у уравнотежавању овог права са грађанским, понашајним и културним обавезивањем у односу на становништво и друштво у целини.

година 2012.

Бр. 4


ПОЛИТИКА

Затворене етничке и верске заједнице које се формирају у многим земљама одбијају не само да се асимилују, већ и да се прилагоде. Постоје насеља и читави градови где читаве генерације имиграната живе од социјалне помоћи и не говоре језик земље у којој живе. Одговор на овај образац понашања је уочљив- пораст ксенофобије међу староседеоцима и жустри покушаји да се одбране своји интереси, послови и социјална примања од „страних конкурената“. Људи, шокирани оним што виде као агресивни притисак на њихову традицију и начин живота, осећају истински страх од губитка националног идентитета. Сасвим угледни европски политичари почели су отворено да говоре о пропасти „мултикултуралног пројекта“. Они експлоатишу „етничку карту“ како би остали на положају, додајући свој глас хору оних које су раније сматрали маргиналцима и екстремистима. Радикалне снаге, са друге стране, драматично добијају на броју, озбиљно претендујући на освајање државне власти. Штавише, постоји прича о насилној асимилацији- борби против позадине „затварања“ и оштром затезању миграционе политике. Људи из другачијих култура су суочени са избором- или да се „припоје већини“ или да остану етничка мањина која је изолована упркос томе што јој је пружен широк спектар права и гаранција. Али као последица тога они су одсечени од могућности успешне каријере. Да будем искрен- индивидуа која се нађе у таквим окружењу тешко да ће бити лојална својој земљи. Иза „неуспеха мултикултурног пројекта“ стоји криза модела „националне државе“- државе која је историјски изграђена искључиво на основама етничког идентитета. Ово је озбиљан изазов са којим ће Европа и многи други региони у свету морати да се суоче.

Русија као „историјска држава“ Ситуација у нашем случају, упркос привидним сличностима, је у потпуности другачија. Наши етнички и миграциони проблеми су директно повезани са распадом СССР-а и у ствари, историјски, велике Русије, која је у својој оригиналној форми настала у 18. веку. То је праћено неизбежном деградацијом државних, друштвених и економских институција и великим јазом у развоју држава бившег Совјетског Савеза

Бр. 4

година 2012.

Када су пре 20 година депутати РСФСР-а прогласили суверенитет, у жару борбе против „савезне власти“ покренули су процес изградње „националних држава“, па чак и унутар саме Руске Федерације. „Савезне власти“, са друге стране, покушавајући да изврше притисак на своје противнике, почеле су да воде закулисну игру са руским аутономијама, обећавајући им побољшање „национално-државног статуса“. Сада учесници у овим процесима пребацују кривицу једни на друге. Али једно је сигурно- њихове акције су једнако и неминовно водиле ка распаду и сепаратизму. Нису имали ни храбрости, ни одговорности, као ни политичке воље да доследно и упорно бране територијални интегритет отаџбине. Оно што творци ове „шеме суверенитета“ нису успели да предвиде, брзо и лако су схватили други, укључујући и оне ван граница наше земље. А последице су биле непосредне. Колапс земље нас је довео до ивице, а неке регионе чак и до руба грађанског рата мотивисаног етничким раздором. Великим напором и значајним жртвовањима ове тињајуће ватре су угашене. Али, наравно, то не значи да је проблем решен. Међутим, чак и у време када је држава као институција критично ослабила, Русија није нестала. Оно што се десило, може се описати речима историчара Василија Кључевског, који је писао о првој руској револуцији, „када су попустили политички стубови јавног реда и мира, земља је сачувана помоћу моралне воље народа“. И узгред, наш празник 4. новембар- Дан националног јединства, који су неки површно назвали „дан победе над Пољацима“, у ствари је „дан победе над нама самима“, над унутрашњим трвењем и неслогом, дан када су класе и етничке групе виделе себе као једно тело- као један народ. Са правом можемо сматрати овај празник рођенданом Русије као грађанске нације. Историјски, Русија није била ни национална држава, ни амерички „мелтинг пот“, где су већина људи, на овај или онај начин, мигранти. Русија се током векова развила као мултинационална држава, у којој су различите етничке групе морале да се мешају, сарађују и повезују једна са другом- на породичном, пријатељском и пословном нивоу.

23


ПОЛИТИКА

Стотине етничких група живе у својој домовини заједно са Русима. Развој великих копнених површина током историје Русије био је заједнички подухват многих различитих народа. Довољно је рећи да етнички Украјинци живе на простору од Карпата до Камчатке, а исти је случај и са етничким групама попут Татара, Јевреја, Белоруса... У једном од најранијих руских филозофских и верских текстова, „Беседа о закону и милости“, одбацује се теорија о „изабраном народу“ и проповеда идеја о једнакости пред Богом. А овако „Повест минулих лета“ описује мултинационални карактер древне руске државе: „Ево ко у Русији говори словенским језицима: Пољани, Древљани, Новгородци, Полочани, Дреговичи, Северњани, Бужани... а ови народи: Чуди, Мерији, Вепси, Муроми, Черемиси, Мордвинци, Перми, Печори, Југри, Литванци, Курши, Ливонци- говоре својим језиком...“. О овој специфичној карактеристици руске државе писао је Иван Иљин: „Не искорењуј, не сузбијај, нити поробљавај туђу крв, не угушуј живот осталих неправославних племена, већ дај свима слободу да дишу и имају своју домовину... Поштуј све и помири их једне са другима, дозволи свима да се моле и раде како желе и изабери најбоље из свих народа за политички и културни развој државе“.

24

Руски народ и руска култура су везивно ткиво које спаја ову јединствену цивилизацију али разни провокатори и наши непријатељи урадиће све што могу да униште руско јединство кроз лажне приче о праву Русије на самоопредељење, „расну чистоћу“ и потребу да се „заврши започето 1991.- коначно уништење царства које се издржава на леђима руског народа“. Оно што они заправо на крају крајева желе јесте да људи униште своју домовину сопственим рукама. Дубоко сам уверен да су покушаји проповедања идеје о „националној“ или етнички чистој руској држави у супротности са нашом хиљадугодишњом историјом. Штавише, то је пречица ка уништењу руског народа и руске државе, и у том смислу било које одрживе, суверене државе на планети. Када почну да вичу: „Престаните да храните Кавказ“, сутра ће неминовно њихов поклич бити: „Престаните да храните Сибир, Далеки исток, Урал, регион Волге, московски регион“. То је био рецепт оних који су утабали пут распаду Совјетског Савеза. Што се тиче злогласног концепта националног самоопредељењаслогана који су користили разноразни политичари који су се борили за власт и геополитичке поделе, од Владимира Лењина до Вудра Вилсона- руски народ је давно направио свој избор. Самоопредељење руског народа је да буде мултиетничка цивилизација чије је језгро руска култура. Руски народ је током хиљада година историје потврђивао свој избор изнова и изновасвојом крвљу, а не плебисцитима и референдумима.

година 2012.

Бр. 4


СИМБОЛИ РУСИЈЕ Милан Милковић

ИСТОРИЈА РУСКОГ ГРБА Грб као један од симбола суверености сваке државе има функцију да одражава oсновне вриједности, државни континуитет и традицију земље коју представља, али и да буде симбол око којега би се ујединила нација. Русија је током историје промијенила више државних грбова. Данас можемо подијелити историју руских грбова на три периода: царистички, совјетски и савремени период.

Руски царски грб

Бр. 4

За најстарији грб руских земаља узима се грб Кијевске Русије (9-12 вијек). Био је то трозубац, симбол који се налазио на печатима прве руске владарске породице Рјуриковича. Већина историчара сматра да је трозубац у ствари стилизовани приказ сокола, тотема ове владарске породице. Занимљиво је да се овај симбол данас налази на грбу Украјине, а први пут је био употријебљен као украјински национални симбол 1917. године.

Трозубац на печату Јарослава Мудрог (1019 - 1054)

Година 1497. сматра се годином рођења руског грба. Тада је велики московски кнез Иван III почео да користи двоглавог орла на својим печатима као знак своје руске државе. Двоглавог орла, који се сматра симболом византијског царства, овај руски владар је добио у „мираз“ оженивши Софију Палеолог, братаницу византијског цара Константина Палеолога. Увођење овог грба није значило само питање престижа у односима између других племићких и владарских породица, него и истицање претензија руског владара и руске државе као наследника византијског, односно римског царства. Овоме у прилог иде и представљање Москве као „Трећег Рима“. Од овога датума двоглави орао представља основни симбол руског грба, с тим да се током времена мијењала боја орла од златне до црне, те додавали нови грбови и хералдичка обиљежја. Тако је од 1539. године двоглави орао крунисан са двије круне којима је придодата и трећа круна 1605. године. Од 1562. године грбу се додаје штит са коњаником који побјеђује аждају. Штит се налазио на грудима двоглавог орла, а коњаник се сматрао персонификацијом самог цара. Иначе, штит са коњаником, први пут се појавио на печатима Василија I Московског 1390. године, а данас је званични грб града Москве.

Грб Ивана III

година 2012.

25


СИМБОЛИ РУСИЈЕ

Руски грб је 1650. године добио свој коначан облик. На грбу се налазио златни двоглави орао на црвеном пољу окруњен са три круне, који је у својим канџама држао жезло и шар, а на на чијим грудима се налазио штит са коњаником. Прва већа званична промјена грба десила се 1720. године када се уводи црни двоглави орао, са златним кљуновима и канџама који се налази на златном пољу. Штит са коњаником је остављен, с тим да је коњаник добио ново значење, од тада је представљао хришћанског свеца Светог Георгија који убија аждају. Нови двоглави орао је од 1700. године украшен ланцем Светог Андреја Првозваног, који је замијењен 1798. године Малтешким крстом, када је руски цар Павле постао Велики мајстор Малтешког витешког реда. Руски грб из 1650. године

Манифестом о Државном грбу 1800. године уводе се Велики и Мали грб са тачним описима грбова. Велики грб је био сложеног хералдичког састава, који је поред основног грба садржавао грбове земаља које су се налазиле у титули руског цара и који је био намијењен за посебне прилике. Мали грб је задржао основни облик старог грба и служио је за јавну употребу. Због неспровођења Манифеста о Државном грбу, 1830. године доноси се нови закон који је озаконио нове верзије руског грба које су се појавиле 1810. године. Ради се о два типа грба. Први тип чини основни грб са крилима орла према горе, окруњеног са три круне на чијим се крилима налази шест грбова земаља које су се налазиле у титули руског цара. Други тип грба чини основни грб са крилима према доле и са једном круном. Од 1857. године уводе се: Велики, Средњи и Мали грбови Русије. Мали грб је основни грб и представља традиционални грб (црног двоглавог орла са штитом, окруњеног са три круне), с тим да је коњаник на штиту окренут улијево од посматрача, док се на крилима орла налази осам титуларних грбова руских покрајина. Велики грб је сложене хералдичке композиције- састоји се од Малог руског грба, који се налази на златном штиту у средини грба (главни штит), штит је крунисан кацигом Александра Невског, а „чувају га“ Свети Андрија и Свети Георгије. Изнад главног штита је руска државна застава. Штит је окружен са петнаест грбова руских провинција и придружених краљевстава (1882. године додат је штит новоприкључене области, Туркестана). Велики грб садржи и свој мото: Съ Нами Богъ (С нама Бог!). Средњи грб је сличног облика као и Велики грб. Велики и Средњи грб употребљавали су се у посебним и свечаним приликама.

Руски грб из 1730. године, са ланцем Светог Андреја Првозваног.

Руски грб из 1798. године, са малтешким крстом.

26

година 2012.

Бр. 4


СИМБОЛИ РУСИЈЕ

Мали грб Руског царства из 1883. године.

Средњи грб Руског царства из 1883. године.

Велики грб Руског царства из 1883. године. Бр. 4

година 2012.

27


СИМБОЛИ РУСИЈЕ

Совјетски грб Једна од преломних година у историји Русије је 1917, јер је вишевјековно царство замијењено републиканским уређењем. Нова прелазна влада након „фебруарске револуције“ замијенила је стари царски грб, новим грбом. Био је то црни двоглави орао без других хералдичких обиљежја. Живот новог грба био је кратак јер крајем 1917. године на власт долазе бољшевици, који у јулу 1918. године усвајају нови грб Русије. Нови совјетски грб састојао се од црвеног картуша на којем се налазио прекрштени срп и чекић, симболи комунистичког покрета и жуто излазеће сунце које је требало симболизовати нову будућност руске нације. Изнад српа и чекића се налазио акроним„Р.С.Ф.С.Р.“ што значи:„Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република“ (Российская Советская Федеративная Социалистическая Республика), а испод картуша налазила се застава са мотом нове државе: Пролетарии всех стран, соединяйтесь! (Пролетери свих земаља, уједините се!). Картуш је био окружен вијенцем златних класова пшенице. Грб се још у два наврата мијењао: први пут 1920. године усвојен је нови стилски приказ грба, без промјена у распореду елемената и боја, а други пут 1978. године изнад грба је додат нови симбол, звијезда.

Грб „прелазне владе“ из 1917. године.

Државни грб Руске Федерације Деведесетих година 20. вијека дошло је до друштвених промјена у Русији. Моћни СССР се распао, а комунистички режим је замијењен демократским. Нова држава, Руска Федерација, требала је нови идентитет и грб. Руски предсједник Борис Јељцин је 1993. године донио Указ о новом Државном грбу Руске Федерације. Нови грб је био инспирисан руским царским грбом, а дизајнирао га је познати руски умјетник Јевгениј Ухнаљов (Евгений Ильич Ухналёв). Нови грб имао је сљедећа обиљежја: на црвеном штиту налази се златни руски царски двоглави орао са крилима подигнутим према горе, окруњен са три круне. Орао у канџама држи шар и жезло, а на грудима штит са мотивом Светог Георгија који убија аждају. Што се тиче објашњења елемената грба, црвена боја на штиту представља Велику Русију, старо име земље, како су је звали Руси да би је разликовали од Бијеле Русије (данашња Бјелорусија) и Мале Русије (данашња Украјина), а двоглави орао представља Руско Царство, државу чији континуитет наставља Руска Федерација. Било је пуно критика на нови изглед Државног грба. Неки критичари су замјерили постојање монархистичких елемената у грбу (круне, жезло и шар) као и хришћанских (штит са Светим Георгијем), док је било приједлога да се у грб уведу и симболи других религија (полумјесец са звјездом). И поред критика, нови грб је потврђен 2000. године Федералним уставним законом.

Грб Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике из 1978. године.

Двоглави орао, антички симбол царства, који гледа и влада и на истоку и на западу, можда и најбоље описује историју, садашњост и будућност ове велике земље. Садашњи Грб Руске Федерације из 2000. године.

28

година 2012.

Бр. 4


ИСТОРИЈА Илија Ковачевић

ИВАН ВАСИЉЕВИЧ У ИСТОРИЈИ И ИЗВАН ЊЕ „Истина, каква је радост цар бити?“ Из филма „Иван Грозни“ С. Ајзенштајна

ШТА ЈЕ УЧИНИО ЗА РУСИЈУ?

У краћем истраживању за овај чланак, на питање ко је био Иван Грозни, од извјесних суграђана добијао сам овакве одговоре: „Онај што је убио сина“, „Онај што је ослијепио оног архитекту што је направио ону цркву на Црвеном тргу“, „Немам појма“, „Стварно немам појма“, „Иван Миљковић (одбојкаш оп.а.), је л' он?“, „Рус неки“, „Био је велики освајач али много крволочан, гледао сам на Дискаверију“. Не чуди приказано знање, наше људе је одувијек красило дуго памћење и жеђ за поштовањем своје и туђе историје, руске нарочито. Овај чланак не може и неће дати једнозначан одговор на вишевијековна опречна виђења личности Ивана Грозног и његове владавине, већ укратко, сама опречна виђења кроз неколико равни. Читалац је ваљда у стању да сам доноси закључке, ако то није случај, моја препорука је History Channel, тамо дијеле готова мишљења. Бр. 4

година 2012.

Бољарске породице и њихово потомство се неће сложити са тим али по свој прилици, много. У сигурне заслуге му се убрајају: оснивање Земског сабора (Земский собор), тј. првог руског парламента, сазивање јединственог црквеног сабора (Стоглавый Собор) којим су уређени односи у вршењу свјетовне и духовне власти, доношење Законика (Судебник), увођење редовне војске (Стрельцы́), оснивање прве штампарије (Московский Печатный двор), изградња велељепног Храма Светог Василија Блаженог у Москви (Храм Василия Блаженного). Поразио је Казањски и Астрахански Канат, освојио велики дио Сибирских пространстава, чиме је руску територију увећао са 2,8 на скоро 5,4 милиона km2, а број становника за 30 до 50%. Унаприједио је односе са Западом, доводио је њемачке и холандске инжењере, трговао са Енглезима. Отварао је луке, дизао градове, градио и обнављао небројено много храмова и манастира. Сумњичави језици ће рећи: хтио је силним задужбинарењем да крв многих спере са својих руку, да златом и дукатима купи улазницу за царство небеско. А имајући пред очима сва доброчинства која је учинио Цркви, не чуди што његове највеће апологете данас долазе или из Цркве или из кругова који њој гравитирају. Опречно виђење Ивановог односа према цркви је ово: Цар је био дубоко религиозан човјек и широка рука када је Црква у питању, једноставна је посљедица те чињенице. А бранити од клевета чувара Мономахове круне, заштитника цијелог православља и владара Трећег Рима, сасвим је легитимна и утемељена ствар. Оставимо, при том, по страни сумњиву смрт митрополита Филипа. Контроверзнији дио Иванове владавине је подјела руске територије на: опричину, која је била под управом самог цара и опричника и земшћину, којом су управљали бољари (руска властела).

29


ИСТОРИЈА

Опричници су један од разлога због којег је „многа историја“ уперила кажипрст и устријемила клинтиствудовски поглед на Ивана Васиљевича. Опричници, монашки одјевени, крсташки наоружани, сматрани су: тајном полицијом, репресивним царским апаратом, царским псима који кољу, черече, силују, пале, узурпирају, отимају бољарску и сељачку земљу. Од свих акција Опричника највише противрјечја али и хладне језивости, носи крвопролиће код Новгорода. Пребројавање жртава и разматрање контекста предугачка је рашомонијада за овај текст. Опричници су, у бољарско-опозиционом дискурсу, манифестација неправде и самовоље Иванове. Цар и сами Опричници не мисле тако. Неутралисање бољара и свих који су оптужени за издају и колаборацију са непријатељима ствар је патриотске дужности. Цар оптужује бољаре за издају, бољари цара за самовољу. И он и они желе власт, народ и земља само су изговор. Чињенице су једне, интерпретације многе, зато је историја одавно у шизофреничном бунилу, а однос цара и бољара биће тумачен тумачевом наклоношћу или ненаклоношћу према једној или другој страни.

ДА ЛИ ЈЕ ИВАН БИО ГРОЗАН? Не само грозан, већ и страшан. Први Иван Грозни је: непредвидљив, сумњичав, неповјерљив, тежак, окрутан, осветољубив, каприциозан, бијесан. Можда то неће зачудити, ако прихватимо као тачне, форензичке анализе које су шездесетих година ХХ вијека урађене у СССР-у, а које су потврдиле вијековне сумње, наиме да су: Јелена Глинска, Иванова мајка и царица Анастасија Романова, Иванова прва и никад прежаљена женажртве тровања живом. Иван је, не без разлога, кривио бољаре за подло смакнуће своје мајке, своје супруге, а врло извјесно и свог оца, Василија III и брата Јурија. Ако се вратимо уназад, у вријеме дјетињства Ивана Васиљевича и при том повјерујемо у приповијести које кажу да је одрастао у суровом дворскобољарском окружењу као сироче, свједочићемо формирању личности која је имала дебеле разлоге да не вјерује људима. Још кад га је издао његов најбољи генерал и најближи пријатељ Андреј Курбски, створене су све претпоставке да историчари нађу оправдања за Иваново касније „лудило“, „тиранију“, „крвожедност“.

Растачу га бијес и тјескоба палих анђела. Разапињу га бездан у који пада и небо којем стријеми. Изгледа као да се у мраку историје премеће у Распућиновог претечу. Четврти Иван Грозни је владалац челичних плећа и гвоздене деснице. Чини се да Русија само таквима дозвољава да је укроте. Назад на форензичку анализу. Ова совјетска из шездесетих година и неке америчке, утврдиле су да је узрок смрти самог Ивана Грозног сифилис. Вишак пронађене живе је, тврди се, од медицинских препарата који су коришћени у лијечењу од могућег тровања. Сифилис и меркуриализам нуде извјесне одговоре на каприциозно и непредвидљиво Иваново понашање и на симптоме које је слало његово тијело пред смрт. Сличан налаз је и за сина Ивановог, принца Ивана, кажу: меркуриализам или сифилис. Чини се да није било синоубиства. Грозни није убио Ивана али је историја оклеветала Грозног за његову смрт и глас те клевете још се чује. Ипак, чувена слика Иље Репина„Иван Грозни и његов син“, не губи на цијени. Несрећа са сифилисом је нешто што може указивати на нечији промискуитет. Још већа несрећа је ако живите у средњем вијеку и немате приступ пеницилину. Ивана су задесиле обе несреће: није се штедио са женама (зли језици помињу и неког мушкарца), а умјесто пеницилина, за лијек је имао живу. Наравно, треба одржати критички дух и оставити могућност у завјеренички аспект овако једностраног објашњења. Дјелује преједноставно, одвећ лако и очито али велики митови опстају упркос томе. Зато је историја још увијек жива. Руси, с правом, не маре много за све ово. Читав фолклор, народно предање и памћење, глорификују Ивана Грозног. Логика, иако на самрти у нашем смутном времену, шапуће да нећете глорификовати неког ко вам је чинио зло. Стаљин је аргумент који донекле води супротном закључку. Ако Русе питамо да ли је Иван био грозан? Рећи ће: „Јесте али не може се царем без грозе бити“!

Други Иван Иван Грозни је изузетно образован владар, власник једне од највећих библиотека свога времена, сјајан реторичар, састављач посланица, писама, преписки... Композитор духовне музике, подвижник којем је хладни замак келија, најчистији испосник у времену испосника, усамљеник без игдје икога. Хваљени добротвор, милостиви цар, праведни судија цијеле руске земље. Човјек који је упознао Соломонову мудрост, Јовову патњу и Навуходоносорово безумље. Трећи Иван Грозни је распусни паганин без мјере и обзира. Опијају га једнако многе жене и многа вина.

30

година 2012.

Бр. 4


ИСТОРИЈА

ГРОЗНИ СРБИН Грозни је Србин. Чак и да то нисте знали, дало се негдје предосјетити. Наиме, мајка Иванове мајке је била Ана Јакшић из племићке породице Јакшић, кћерка Стефана Јакшића и Милице Белмужевић. Баба Ана је, сматра се, након смрти своје кћерке, имала значајан утицај на васпитање унука Ивана. Нагађа се да га је, чак, учила и српски језик и при том била успјешнија од учитеља принца престолонасљедника, Александра Карађорђевића. Такође, Иванова баба по оцу, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре Цара Душана. Иванова наклоност према Србима илустрована је познатим односом који је имао према Хиландарском братству и самом манастиру. Цар је у неколико наврата свакојаким даровима китио изасланства Светогорског манастира, а препричава се и његова молба чувеном султану Сулејману Величанственом да овај узме у заштиту Хиландар и руски манастир Светог Пантелејмона. Срби то, наравно, памте.

АВЕТИ, СТРАШИЛА И ФИЛМСКА ВАСКРСНУЋА Иван се упокојио 1584. али његови симулакруми још вршљају Русијом и свијетом. То је несрећа свих владара и обичних људи јер историчари, политичари, књижевници и филмаџије, могу да вас створе и након ваше смрти. Нема почивања у миру, копије са вашим именом живе, стварају нову историју и пишу нове митове, свиђало се то вама или не. Чудан је посао стварати копије без оригинала. Иван Грозни је тако, имао много живôта након смрти Ивана Васиљевича. Један од њих је у Ајзенштајновим филмовима из 1944. и 1958. На страну чињеница да је друг Џугашвили наручио филмове, на страну гласине о њиховој пропагандној употреби и марксистичкој ароми. Треба бити свједок овом епском васкрснућу Грозног и његовом кратком животу на екрану. Ту је и Лунгинов Грозни у филму „Цар“ из 2009. У кафкијанској атмосфери средњовјековне Русије, одвија се радња на чијем крају схватате да главни лик овог филма није Иван Грозни, већ православни примјерак Ханибала Лектора, све са Библијом и царским скиптром у руци. Грозни је оживљен и у солидној совјетској комедији „Иван Васиљевич мијења професију“ из 1973. Копија несрећног цара појављује се и у филму„Night at the Museum: Battle of the Smithsonian“ из 2009. године, још једном тријумфу холивудске умоболности, а можда и генијалности. На документарном плану Иван Грозни је мање-више успјешно интегрисан у Дискаверијев паралелни универзум у документарцу „The Most Evil Men In History“, гдје улази у друштво Пола Пота, Томаса Де Торквемаде, Нерона, грофице Ержебет Батори и других. Иванове авети се појављују и у солидном документарцу „Ivan The Terrible“, „Might and Madness“. Иванова сјенка, јунак је и спорог руског документарца„Царево дело“. Атрибут „Грозни“ постао је етикета коју су новинари лијепили врхунским гладијаторима као што су Иван Заморано и Иван Лендл, а о перцепцији Грозног на западу свједочи примјер Ивана Демјањука, злогласног чувара у логору Треблинка који је понио, наравно, надимак Грозни. Трагичан расплет- надимак великог цара служи за означавање страшила. Генерисање авети Ивана Грозног претворило се у генерисање стереотипа о руском владару уопште. Отуда на западу, паралеле између Грозног и Стаљина. Историјски Иван Грозни чека да буде до краја откривен, о овом другом сада знамо довољно, а по величини сјенке коју је оставио за собом, можемо само наслућивати колико је велики цар био.

Бр. 4

година 2012.

31


НИКОЛАЈ НИКОЛАЈЕВИЧ РАЈЕВСКИ И СПОМЕН-ЦРКВА У ГОРЊЕМ АДРОВЦУ Текст из публикације: „Српско-руски односи,историјски преглед“ Аутори: Рајко Ћулибрк и Илија Ковачевић Пуковник Николај Николајевич Рајевски (1839 - 1876) потиче из угледне војничке породице. Био је унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, хероја отаџбинског рата 1812. године. Послије студија на Московском Универзитету (физика и математика) одлази у војну службу у гардијски хусарски пук, а већ као тридесетогодишњак добија чин пуковника, послије чега одлази у Ташкент, гдје учествује у ратним операцијама. Због доброг познавања Балкана и историје словенских народа, 1867. године одлази у мисију у Босну и Србију. Девет година касније, 1876, други пут долази у Србију, као добровољац у српскотурском рату. Са собом је довео велики број руских добровољаца (3000-5000). Генерал Черњајев му на Делиграду додјељује команду над одређеним здруженим одредима руских добровољаца. Свега 16 дана било је довољно пуковнику Рајевском да се упише у историју Србије. Прву битку на њеном тлу водио је за село Моравац, а учествовао је и у славној побједи код Шуматовца. Међутим, одлучујућа битка за Адровац била је кобна по пуковника Рајевског, јер је погинуо од непријатељског пушчаног зрна. Као и његов славни предак, пуковник Рајевски је послужио славном руском писцу Лаву Николајевичу Толстоју као прототип за лик пуковника Вронског, у чувеном књижевном дјелу „Ана Карењина“.

Спомен-црква у Горњем Адровцу Када и како је дошло до тога да, поред скромног споменика на мјесту погибије, буде подигнута црква посвећена пуковнику Рајевском? Ко је био ктитор? Каква је била улога краљице Наталије у томе подухвату и зашто се такорећи све до јуче, није ни знало на чијој је парцели, то јест њиви, изграђена спомен-црква у Горњем Адровцу? Црква Свете Тројице, у околини позната као „Шарена црква“, подигнута у Адровцу као задужбина грофице Рајевске. Освећена је 2. септембра 1903. Липе у дрвореду који води ка цркви, кажу у селу, донете су из Русије, са имања Рајевских.

32

година 2012.

Бр. 4


ИСТОРИЈА

Сва та питања остала су мање-више отворена. Зато се мирне душе може рећи како су тек објављена „Писма краљице Наталије Обреновић“ помогла, као историјски извор првог реда, да се разјасне неке недоумице. Једна од битних односи се на то од кад и са ким су вођени преговори о изградњи цркве. С обзиром на садржај два писма српске краљице из 1887. године, јасно је као на длану да се баш у то вријеме почело преговарати о подизању храма. Пошто тада није била у животу мати пуковника Рајевског, грофица Ана, породичне интересе заступао је његов брат Михаил. Ове и друге појединости износи, прегледно и јасно, краљица Наталија у своме писму од 21. августа 1887. послато из Бадена генералу Сави Грујићу. Скица и фотографија које се не помињу у писму, указују да су тада чињени, свакако, први и вјероватно неопходни кораци за упознавање услова и околности на терену да би се могло приступити изради пројеката. О томе се, уз несебичну помоћ генерала Грујића, постарала лично краљица Наталија, која је ради тога посла била у преписци са Михаилом Рајевским. У другом писму, из Фиренце, од 25. децембра 1887. такође упућеном генералу Грујићу, она је написала сљедеће: „Примила сам писмо од Рајевског, који је био дирнут нацртом који сам му послала и бићу вам врло захвална и за фотографију. Писаћу Јакшићу да среском начелнику преда 60 франака...“. Посљедње ријечи овог навода из писма краљице Наталије односе се на новац. За шта је био намијењен? Можемо само претпоставити да је краљица, у складу са својим залагањем, одлучила да лично „праведно обештети“ сељака за његову њиву. За неку другу сврху није ни било разлога да шаље новац. На парцели Стевановића подигнута је та чувена спомен-црква.

Владика нишки зида цркву Од погибије пуковника Рајевског и потоње жеље породице да се то мјесто обиљежи црквом, па до почетка радова, прошло је више од двије деценије. Према пројектима добијеним из Русије, 1902. године започета је изградња цркве и школе.

На сјеверном зиду храма налази се мермерна плоча на којој је поред имена ктиторке и име нишког владике:„Трудом и надзором епископа Нишког г. Никанора Ружичића о трошку ктиторке племените госпође Марије Рајевске озидан је овај свети храм и освећен 2. септембра 1903. године“. Црква је посвећена Светој Тројици. Складних је пропорција, са карактеристичним правим угловима. Основа је у облику правилног грчког крста са тријемовима између крстова. Централни простор засведен је куполом. Фасаде су обложене керамичким плочицама груписаним у виду мозаика. Унутрашњи зидови су осликани живописом. Предлошке за фреско-декорацију урадио је руски сликар В.М. Васнецов. Извођење живописа повјерено је сликару Д. Обреновићу.

Ко је ктитор Цркве у Адровцу? Да видимо најприје ко није могао бити ктитор и зашто. Грофица Ана Михаиловна Бороздиној (1819-1883), удата Рајевски, мати пуковника Рајевског, умрла је двије деценије пре него што је саграђена црква у Адровцу. Њену смрт помиње у својим мемоарима Алимпије Васиљевић: „Чудна је судбина и те племените жене, после рата, она је дошла у ослобођену Бугарску да сиротињи, којој су родитељи у борби погинули, раздели милостињу, па је зликовци убише и опљачкаше!“ Мати очигледно није могла бити ктитор, а да је то макар тестаментом завјештала, онда би на ктиторској плочи стајало њено име. Што се тиче могућности да је била сестра, то отклањају биографски подаци о породици пуковника Рајевског. У њима се не помиње да је имао иког осим рођеног брата Михаила. Ако се као могући ктитор узме тетка, удата за чувеног генерала Орлова, који је пријатељевао са Пушкином и заједно с њим припадао декабристима, онда се она не би уписала као ктитор својим дјевојачким, него својим презименом удате жене. Упркос помену тестамента чини се, ипак, најверодостојније да оно што је започео брат Михаил оконча снаха Марија Рајевска, а то име се уосталом и налази на ктиторској плочи.

Липе из Разумовске Изван претходних разматрања, црква Свете Тројице у Горњем Адровцу, посвећена пуковнику Рајевском, налази се на једној упечатљиво издигнутој заравни која доминира читавим предјелом. Од пута па до улаза у храм, истичу се дрвореди липа које су донесене, како каже још једна легенда, из села Разумовске у Украјини, са некадашњег имања грофова Рајевских. Свето словенско дрво, какво је од памтивјека липа, наткриљује на овом мјесту, ваљда као нигде другдје и легенду и стварност о рату 1876. у којем је братство по оружју Срба и Руса овјековјечено споменом какав је ова знаменита црква. Битка на Моравцу Бр. 4

година 2012.

33


Страхиња Стојаковић

СРЦЕ ГРОФА ВРОНСКОГ У СРПСКОМ МАНАСТИРУ Сахрана сина посљедњег бечког цара Ота фон Хабзбурга, чије је тијело према обичајима Хабзбурговаца положено у крипти Капуцинске цркве у Бечу, а урна са срцем у манастиру Панонхалма у Мађарској, прилика је да се сјетимо људи који су на сличан начин оставили срце Србији. Међу њима је најчувенији пуковник руске војске Николај Николајевич Рајевски, који је Лаву Толстоју послужио као инспирација за лик грофа Вронског у роману „Ана Карењина“, послије Библије најпревођенијој књизи свих времена.

(Извор: Блиц/Фото: Блиц)

Да помогну Србији у рату са Турцима 1876. пријавили су се добровољци из многих словенских земаља, највише из Русије. Међу њима је био и тридесетседмогодишњи пуковник Рајевски, припадник чувене руске племићке породице, син генералпотпуковника руске армије коме је Пушкин посветио поему „Кавкаски заробљеник“ и унук генерала Рајевског који је водио руску војску против инвазије Наполеона (Николајева баба је унука познатог научника Ломоносова). Током припрема Србије за рат, као изасланик руског цара Александра II, Рајевски је 1867. у више наврата боравио у извиђачкој мисији обиласка путних праваца према Босни, попришта будућег рата, а о својим запажањима обавјештавао је власт у Србији и владу Русије. Из сачуваних писама на француском језику, упућених министру српске војске пуковнику Блазнавцу, да се закључити да је пуковник Рајевски први осмислио пут од Ужица, преко планине Шарган, до границе са Босном, трасу којом је 1925. пројектована чувена Шарганска осмица, кружна ускотрачна пруга од Кремне до Мокре Горе. Након што се Карењина бацила под воз, гроф Вронски се пријавио у добровољце и отишао у рат у Србију. Толстој тиме завршава причу, а живот Николаја Рајевског се окончао погибијом у бици против Турака 20. августа 1876. код села Горњи Адровац, недалеко од Алексинца. Према легенди, само неколико минута пре погибије, Рајевски је ручао, пио вино и полазећи на положај рекао: „Ако погинем, срце ми оставите у Србији, а тијело пренесите у Русију“.

(Извор: Блиц/Фото: Блиц)

34

година 2012.

Бр. 4


ИСТОРИЈА

Жеља му је испуњена. Његови посмртни остаци првобитно су сахрањени у порти манастира Свети Роман код места Ђунис на путу Ражањ-Крушевац али су ту почивали само неколико дана. Након доласка његове мајке Ане Михајлове у Србију, тијело Рајевског пренијето је у Београд одакле је, уз највише војне почасти и опело у Саборној цркви ком је присуствовао и кнез Милан Обреновић, испраћено у село Разумовска у Украјини гдје је сахрањено у породичној гробници. Срце је остало у порти манастира Свети Роман. На мјесту пуковникове погибије у Горњем Адровцу, 1903. године подигнута је црква Свете Тројице, у народу позната као „Руска црква“ или „Црква љубави“, од чијег су улаза до пута засађени дрвореди липа донијетих са имања Рајевских у Украјини. У књизи „Вронски, част и љубав“, Будимир Поточан је забиљежио да је мјесто за градњу цркве обезбиједила српска краљица Наталија која се „лично старала да из свог џепа правично обештети сељаке од којих је откупљена земља“, док је изградњу платила грофица Марија Рајевска, пуковникова снаха, која је „несебично дала троструко више дуката него што је могло бити утрошено за подизање храма“. И ако је прича о срцу грофа Вронског дијелом изникла из народних предања, за начин сахране др Арчибалда Рајса (1875.-1929.), такође човјека који је изузетно задужио Србију, постоје вјеродостојни докази. Овај швајцарски форензичар и хемичар, професор Универзитета у Лозани, на позив српске владе дошао је 1914. у Србију да истражује злочине аустроугарске, њемачке и бугарске војске над српским народом. За кратко вријеме заволио је нашу земљу и до краја живота остао у Србији. Са српском војском је учествовао у пробоју Солунског фронта, прешао Албанију, а послије рата значајно помогао модернизацију криминалистичке службе српске полиције.

У свом тестаменту Рајс је тражио да се његово срце „стави у бокал и једном згодном приликом однесе на Кајмакчалан и остави код капеле“. Жељу му је испунио пријатељ и саборац, славни пилот српске армије, Сава Микић. Арчибалд Рајс је сахрањен на Топчидерском гробљу, а његово срце је стављено у теглу, па у мермерну урну и затим однијето у спомен-капелу палим српским борцима на Кајмакчалану, највишем врху планине Ниџе на граници Македоније и Грчке. „Ја сам волео српску земљу и драго ми је кад помислим да ће моје срце почивати на најпоноснијем врху српских земаља, поред другова које сам гледао како умиру“, пише у Рајсовом тестаменту. На срамоту српског народа или можда сплетом политичких (не)прилика, Рајсова урна на Кајмакчалану већ деценијама је празна, а тегла са срцем украдена. Као да се неко уротио против овог изузетног човјека који се, разочаран негативним појавама у друштву, убрзо по завршетку Првог свјетског рата, повукао из јавног живота и до смрти живио скромно у својој вили. Колико је био разочаран свједоче ријечи из његовог посљедњег интервјуа „Политици“ у ком је признао да размишља о напуштању Србије јер се његов рад „толико омета и багателише“ и јасно му се ставља до знања да више није потребан. Ипак, остао је овдје до смрти остављајући нам свој политички тестамент, сјајну анализу српског менталитета: „Чујте Срби, чувајте се себе! Храбри сте, поносни, самилосни, бистри али нисте превише радни и велики сте љубитељи вођа, себичних и подмитљивих политичара који ће вам, ако дозволите да ваша лијепа душа пропадне у том ђубрету, искварити земљу“, поручио нам је Арчибалд Рајс. До данас- нисмо га чули.

Руски добровољци Бр. 4

година 2012.

35


РАЗГЛЕДНИЦА Драгана Вржина и Ана Бундало

БAJKAЛ „РУСКИ ГАЛАПАГОС“ Русија, земља изузетно богате културне и историјске заоставштине, међу својим непрегледним пространствима чува велика природна блага, међу којима се без имало сумње, својом посебношћу, издваја „Плаво сибирско око“, језеро Бајкал.

Географски, Бајкалско језеро је смјештено на истоку азијског дијела Русије, а својом површином од 31 500 km2 пружа се кроз двије области, Иркутску и Бурјатску. Бистре бајкалске воде, густе шуме и чисте обале, начиниле су рај на земљи. Међутим, иза свих тих љепота и значаја који оне имају за Сибир, наговјештава се тиха али деструктивна пријетња. Наиме, ако ћемо вјеровати тумачењима геолога, постоји могућност да се језеро претвори у океан тако што ће се спојити са Арктичким океаном, чиме би потопило цијели Сибир.

Биљни и животињски свијет Назив језера потиче од татарске ријечи „баи-кул“, што у преводу значи „богато језеро“, тако да не чуди што је ових 23 000 km3 слатке воде природно станиште за толики број различитих врста биљака и животиња. Да би поткријепили ову тврдњу навешћемо податак да од 2 700 врста риба које живе у језеру, више од 60% не постоји ни на једном другом мјесту, те тиме увиђамо да је овај назив језера апсолутно оправдан. За добре познаваоце разних врста риба, навешћемо тек неколико примјера, међу којима су голомјанка, бајкалска јесетра, двије врсте лососа, те омуљ који је омиљена врста бајкалских рибара.

36

„Бајкалско море“

Бајкалско језеро је дом слатководне фоке или „нерпе“, како је назива локално становништво, а која живи једино у водама Бајкала. Карактерише је изузетно бијело паперјасто крзно, због кога су у прошлости често биле на мети ловаца, тако да су данас угрожена врста чији је лов законом забрањен. Од копнених животиња у непосредној близини језера могу се видјети различите врсте орлова и соколова, затим корморани, чапље, ждралови и гуске. Тундре које окружују језеро насељавају лосови, сјеверни јелени, сибирске кошуте, медвједи, лисице, видре и друге животиње. Када говоримо о бајкалским шумама, препуне су ариша, сибирског кедра и бреза. Међу овим дрвећем локално становништво има омиљену врсту. Ријеч је о кедру који је у народу познат под називом „хљебно дрво“, јер се од плода кедровог дрвета (ораха), добија уље које се по окусу и квалитету слободно може поредити са бадемовим или маслиновим уљем, док се у прошлости од ове врсте ораха правило чак и кедрово млијеко. година 2011.

Бр. 3


РАЗГЛЕДНИЦА

Бајкалско језеро на мапи Русије

Фатаморгане на Бајкалу Људи су одувијек показивали интересовање за надприродне појаве, покушавали су да их разумију, али када не би успијевали у свом науму испредали би приче и легенде којима су описивали све оно што нису били у стању да схвате. Низ таквих легенди бајкалски рибари причају знатижељним посјетиоцима. Низ таквих легенди бајкалски рибари причају знатижељним посјетиоцима. Испредају они приче о бродовима и возовима који кроз измаглицу већ вијековима плове по језеру, а да нико не зна ни откуда су дошли ни куда су се упутили. Данас стручњаци имају објашњење за појаву овог феномена. Наиме, током љета се на језеру стварају идеални услови за појаву фатаморгане, јер се изнад хладне воде скупља топли ваздух у слојевима различите густоће, кроз који се преламају зраци свјетла и тако стварају веома реалистичне облике.

Туристичка понуда У непосредној близини Ољхон острва, највећег на Бајкалу, фатаморгане су прилично честе, што вјероватно утиче на атрактивност овог острва као туристичке дестинације. Привид није једино што ово острво може да понуди. Наиме, на острву су изграђена насеља у којима углавном живе бурјатски и руски рибари, познати по шаманизму и обављању посебних обреда („шаман-камен“). Бр. 4

година 2012.

37


РАЗГЛЕДНИЦА

Занимљиво је споменути да је у деветнаестом вијеку уз обалу језера пролазио дио транс-сибирске жељезнице, који је данас само дјелимично у функцији, јер је усљед изградње хидроцентрале на Ангари дошло до повећања нивоа воде у језеру и плављења неких дијелова трасе. Локално становништво није занемарило потенцијал преосталог дијела пруге, те се њом данас одвија локални саобраћај, а користи се и у туристичке сврхе панорамског разгледања језера. На туристичкој мапи Бајкалског језера посебно мјесто заузима залив Мало море, који се налази између источне обале језера и острва Ољхон. Топли извори термалне сумпорне воде, у Змијском заливу, су разлог више да иначе тишином обавијени бајкалски предјели буду разлог велике навале туриста, нарочито из Њемачке и Норвешке.

Пјешчанаја

Још једно мјесто познато по великој посјећености туриста је пјесковита увала Пјешчанаја. Оно што издваја ову увалу је утисак који оставља на туристе, као да се ради о некој од плажа на пацифичким острвима. Жут пијесак, модроплава вода у којој се осликава густо дрвеће ариша и бујно зеленило кедрова, заиста плијене својом необичном љепотом. Сав тај призор, не укплапа се у пространу сибирску земљу, која међу ледом и снијегом,међу тајгама и степама, крије плаву љепотицу, драгуљ Сибира.

Шаман на острву Ољхон

38

година 2011.

Бр. 3


РАЗГЛЕДНИЦА

Крстарење Бајкалом Крстарење је најбољи начин да се у потпуности осјете чари које Бајкал пружа. Том приликом путник намјерник, љубитељ природе и сањар, ужива у фантастичним призорима, пространим зеленим равницама, стјеновитим и пјесковитим обалама, бистрој плавозеленој води, густим листопадним шумама и пустињским пејсажима. Да би се сачувала разноликост и љепота Бајкала, прописан је строг еколошки режим заштите језера, којим се забрањује крстарење дуже од шест дана, првенствено због отпадних материја које се скупљају на бродовима. На тај начин је загађивање језера сведено на минимум.

Бајкалске зиме Посјетити Бајкалско језеро љети и осјетити питкост и чистоћу воде је велики доживљај, али доћи зими и видјети великог џина како мирује под ледом дебљине и до 1,5 метар, значи упознати још једну у низу специфичности Бајкалског језера. У односу на околне сибирске предјеле који се заледе много раније, језеро кроз ову фазу пролази тек у јануару. Ово закашњење свакако утиче на отапање леда, које се дешава знатно касније, некад чак и у мају. Туристи на залеђеном Бајкалу

Бр. 4

година 2012.

39


РАЗГЛЕДНИЦА

Град Иркутск На обалама ријеке Ангаре смјештен је административни и културни центар Сибира, град Иркутск. Основао га је козак Курбат Иванов 1643. године, када је предводио прву експедицију на Бајкалско језеро. Први утисак који се стиче при посјети овог града је помало обесхрабрујући због неугледног изгледа који му дају трошне и оронуле кућице. Међутим, онда се запитамо како је могуће да се овај град, такав какав је, пореди са гламуром и сјајем који красе главни град Француске. Шта ли им је то заједничко?! Но, радозналице попут нас врло брзо добијају објашњење, које је, рекли бисмо, прилично невјероватно. Заправо, културни живот града напросто буја; у њему се налази преко 20 концертних дворана и позоришта, затим опера, музеји, балетска кућа, а градска сликарска галерија Сукачов је на листи најзначајнијих у Русији, одмах након чувеног Ермитажа и московске Третјаков галерије.

40

Почеци културног живота у Иркутску се везују за једну кућу коју слободно можемо назвати „Историјском читанком Сибира“. То је кућа чији је први власник био гроф Сергеј Григоријевич Болконски, по коме је настао истоимени лик из романа „Рат и мир“, Лава Николајевича Толстоја. Гроф је са породицом протјеран у Сибир након устанка Декабриста 1825. године, а његову судбину су дијелили многи образовани људи тога времена. Самим тим , подлога за развој културног живота у том скромном и депресивном мјесту је била изузетно чврста. У својој кући Болконски је окупљао пјеснике, глумце, књижевнике и друге умјетнике, чиме је у Иркутску укоријенио љубав према умјетности. Међутим, када је гроф добио помиловање, његова кућа је мијењала власнике са промјеном политичке климе у Русији, тако да су се ту налазили богати трговци, ратна сирочад и козаци, да би кућа данас била претворена у музеј Декабриста, у сјећање на грофа Болконског. Нашу причу о Бајкалу, плавом сибирском оку, привели смо крају. Иза нас остају чаробно лијепа пронстранства леда и снијега, црних кедрових шума и бескрајних степа, гдје из неиспитаних дубина, као из неког бајковитог сна, израња „стари“ Бајкал. Опраштамо се и од старине Бајкала и остављамо га пустог и моћног у свој величини и љепоти.

Галерија Сукачов

година 2011.

Бр. 3


РАЗГЛЕДНИЦА

Занимљивости - Бајкалско језеро садржи 20 % свјетских залиха питке воде;

Легенда о Ангари

- највећа дубина језера износи 1642 m; - претпоставља се да је старост Бајкалског језера између 20 и 30 милиона година; - 1996. године језеро је стављено на листу свјетске баштине, и oд тада се сваког 11. септембра обиљежава„Дан Бајкала“; - у језеру се налази више од 1085 врста биљака и 1550 врста животиња, од којих је скоро 80 % ендемских врста; - Бајкал је прозиран до 40 m у дубину; - језеро има 336 притока, а једина ријека која отиче је Ангара, на којој се налази главни град Сибира - Иркутск; - од 27 острва највеће је Ољхон; - свим ријекама свијета, укључујући Волгу, Дон, Дњепар, Јенисеј, Урал, Об, Гангес, Ориноко, Амазон, Темзу, Сену и Одру, требало би скоро година дана да напуне језеро Бајкал

Ако говоримо о Бајкалу и желимо да наша прича буде потпуна, онда Вам неизоставно морамо испричати чувену легенду о одбјеглој Ангари. Легенда каже да је стари Бајкал , отац 336 синова и кћери, имао једну кћер Ангару која се одметнула због љубави. Бајкал, старац строге и пријеке нарави намјеравао је да кћер уда за Иркута, али она се заљубила у Јенисеја. Ноћ пред вјенчање Ангара се искрала и побјегла свом вољеном. Када је Бајкал видио да му је кћер побјегла расрдио се и у гнијеву подигао таласе, узнемирио дивље звијери, а за одбјеглом дјевојком бацио комад стијене са планине, која је пала на њено грло. Умирујући, Ангара је плакала и молила оца да јој опрости и да мало воде. Умјесто воде добила је очеве сузе, које се од тада већ хиљадама година заједно са Ангаром улијевају у Јенисеј. Стијена коју је бацио стари Бајкал добила је име Шамански камен. Ту су се вијековима приносиле жртве да се старац не би наљутио и срушио стјену, а вода преплавила сву земљу.

Невријеме над Бајкалом Бр. 4

година 2012.

41


МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ

42

година 2011.

Бр. 3


Бранка Врућинић

РУСКИ СПОМЕНИЦИ ПОД ЗАШТИТОМ УНЕСКА (други дио) У прошлом броју Газете упознали смо се са културно-историјским споменицима Русије (европски дио) који се налазе на листи Свјетске природне и културне баштине под заштитом УНЕСКA. У овом броју ћемо се упознати са природним љепотама које се налазе у азијском дијелу Руске Федерације.

Бајкалско језеро Налази се у источном дијелу азијске Русије. Најдубље је језеро на свијету. Познато је и под називом „плаво сибирско око“. У њему се налази преко 20% свјетских залиха слатке воде. Претпоставља се да је старост Бајкалског језера између 20 и 30 милиона година.

Вулкани на Камчатки Полуострвo на истоку Русије, површине од 472 300 км2. Вулкана има око 160, од којих су 29 активни. Највиши вулкан је Кључевскаја Сопка (4 750 м), док је најупечатљивији Кронотски, чија је купа готово савршеног облика и што га чини, можда, најљепшим вулканом на свијету.

Бр. 4

година 2012.

43


РАЗГЛЕДНИЦА

Златне алтајске планине Ланац који се простире на подручју од приближно 2 000 километара од пустиње Гоби до западног Сибира и пролази кинеском, монголском, руском и територијом Казахстана. Златне Алтајске планине састоје се од планинског вијенца Алтај, резервата природе Катун, језера Телецкоје, Планине Белуха и висоравни Укок у средишњем Сибиру.

Централни Сихоте алињ Планински вијенац у руским областима Приморски крај и Хабаровски крај, који се протеже око 900 км до сјевероисточне руске пацифичке луке у Јапанском мору, Владивостока. Највише планине су Тордоки Јаникоја (2 077 метара) и Ко (2 003 метра) у Хабаровском крају, те Аник (1933 метра) у Приморском крају. Његових 1 553 928 хектара је уписано на Унескову листу.

Врангелово острво Острво у Арктичком океану, површине 7 300 км. Открио га је амерички китоловац Лонг 1867. године и дао му име Врангел, по руском истраживачу Фердинанду Петровичу Врангелу који га је тражио 1823. али није доспио до њега. Просјечна зимска температура износи 220C, а љетна 2,50C. Покривен је ледом и тундром. Фауна се састоји претежно од бијелих медвједа и поларних лисица.

Висораван Путорана Налази се у планинском подручју сјеверозападног краја средишње Сибирске висоравни. Највиша планина је Камен (1 700м). Године 1988. онован је резерват природе Путорана. Парк има величину од 1 887 251 хектара.

44

година 2012.

Бр. 4


СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА Младен Вучковић

ПОСТ И СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА СМИРЕНОУМЉЕ КАО ТЕМЕЉ ФИЛОСОФИЈЕ ЖИВОТА

„Ко се моли и пости, има два крила, лакша од вjетра; он је бржи од огња. Само он може да побиједи демонске силе, јер нема силнијег од онога који се искрено моли и пости... Зато да пости око твоје, и ухо твоје, и језик твој, и срце твоје, и рука твоја, и кољена твоја, а не само лакоми желудац“. Свети Јован Златоусти Пост је средство које православном хришћанину помаже у изградњи спасења, а састоји се у уздржавању од извјесне врсте хране, рђавих мисли, жеља и дјела, али и умножавању молитви, доброчинстава, и исто тако ревности упражњавања свих хришћанских врлина. Црква га, поред молитве, литургије и причести, сматра као врло важан и значајан аспект за духовни и тјелесни живот. Циљ поста је очишћење тијела, а изнад свега прослављање Бога и поштовање његових светих. Постећи, православни хришћани се непрестано сјећају Христових страдања за њихово спасење. Пост налазимо у готово свим религијама, у разним облицима, као израз кајања и туге, као средство умилостивљења, чишћења и доласка до вишег степена духовног сазнања и узрастања, или пак као припрему за извјесне религијске обреде. Пост има две стране: тјелесну и духовну. Тјелесни пост је уздржавање од извјесних јела и алкохолних пића, а духовни пост је уздржавање од грешних мисли, жеља и дјела уз молитве и поштовање хришћанских врлина. Гледајући историјско питање поста, може се рећи да прву заповијест о посту налазимо у Библији, у причи о првобитном паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповијест да не једу са дрвета познања добра и зла. Послије, у Старом и Новом Завјету, такође се много говори о посту као божанској установи и одредби. У Старом Завјету, Мојсије је постио 40 дана на Синају (не једући ништа), да би се удостојио да од Бога прими Декалог (Десет Божијих заповијести). Бр. 4

година 2012.

45


СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

Нови Завјет је такође препун примјера о посту. Господ Исус Христос је попут Мојсија постио 40 дана на Гори Кушања, а постили су и Свети апостоли, као и сви прави хришћани кроз вијекове. Млада Христова Црква наставила је с поштовањем прописа о јеврејском посту, али му је придодала духовну категорију која проистиче из свеукупног Христовог учења. Нарушавањем прве заповијести о посту, наши прародитељи су начинили први гријех. Искушења, којима су подлегли Адам и Ева и данас се јављају у разним облицима међу људима. Зато је држање поста први подвиг човјека у ослобађању од гријеха. Да би боље схватили поријекло човјековог гријеха, вратимо се на почетак, кад је настао. „Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш“. (Прва Мој. 2,17) Ово је била прва заповијест коју је Бог дао човјеку, заповијест о уздржавању од забрањеног плода, заповијест дата прије Десет Божијих заповијести. Као Творац човјека, Бог је знао колико фатално може бити робовање човјека свом стомаку, па је овом заповијешћу хтио да га као разумно и слободно биће опомене и предуприједи тешке посљедице робовања сопствених тјелесних похота по његово здравље, како тјелесно, тако и духовно. Али од чега је Бог хтио да сачува људе, они су то по својој вољи сами изабрали. „И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело, и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања...“ Сотона у виду змије наведе Еву на гријех, чиме она пропусти да остане послушна Богу. Фаталне посљедице су наступиле: људи су постали робови свог стомака и тјелесних страсти. Како онда, тако и данас. Из претходног цитата указују се три искушења, три удице којима је ђаво искусио човјека и успио. То су: -

Похота плоти (тијела), Похота очију и Гордост живота

У овом облику, искушења се и данас јављају пред људима. Робујемо свом желуцу, прождрљиви смо. Оптерећујемо своје тијело многоједењем. Шта је лакше за тијело, отићи на спавање с једном лаком вечером или натрпани многоједењем?! Може ли тијело тако да се одмори или ће се сву ноћ превртати натоварено и намучено?! Заборављамо на здравље. Медицина јасно говори у прилог овоме. Човјек, обилно једући, своју енергију мора негдје да утроши. Но, ако нема физичке активности (а данас је слабо заступљена), енергија се испољава кроз агресивност, мрзовољу, лоше расуђивање.

46

Похота очију увијек види нешто лијепо упаковано али не дискутује о квалитету. Занесе нас тај визуелни ефекат и често реагујемо одмах. Треће сагрешење се огледа у гордости. Тада у рају Адам окривљује Еву за почињен гријех, Ева пребацује кривицу на змију. Данас исто тако пребацујемо кривицу на ближњега. Ријеч „опрости“ губи своје право значење. И шта год радили, увијек ЈА знам шта је најбоље, нико МЕНИ не треба да говори како треба радити. За нас хришћане, православце, веома је битно да знамо у чему се састоји прави пост. Говорећи о посту, Свети епископ Николај каже: „Христос истиче прво пост унутрашњи, душевни, па онда спољашњи, телесни. Но не зато да би потценио телесни пост гле, и Он је сам постио телесно него да почне од почетка, да прво избистри извор, па онда реку, да прво очисти душу, па онда огледало душе. Прво човек мора умом и срцем и вољом да усвоји пост, па онда и телом драговољно и радосно да га испуни...“ Често се дешава да људи не виде повезаност тјелесног са духовним. Тјелесни пост је само неопходно помоћно средство за успјешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз тјелесне жеље. Пошто тијело заједно са душом учествује у гријеху, треба заједно са њом да учествује у напорима ка поновном задобијању врлина. Само тјелесни пост Свети Оци су назвали „демонским постом“, јер демони не теже духовном усавршавању. Духовна страна поста увијек укључује појачане молитве, те квантитативну и квалитативну борбу за опште унапређење свих хришћанских врлина. Пост помаже разумној твари да влада над неразумном и духу да господари тијелом. По свједочанству Светог апостола Павла, кад тијело слаби, унутрашњи дух јача (2. Кор.4, 16;12,10). Кад год јачамо једну компоненту нашег бића, то радимо на уштрб друге. Којој ћемо се посветити?! Помоћу страсти прождрљивости и пијанства, зли духови сваљују човјека на ниво који није достојан човјека. Док неразумна животиња зна мјеру у јелу и пићу, човјек обузет овим страстима не зна. Пост подстиче на молитву и на добра дјела. Човјеков дух је активна сила. Он ни часа не може без посла. Осим у сну, увијек је заузет неком акцијом, добром или злом. За вријеме поста, одбацујући од себе зло, он се окреће добру. Зато Свети Оци називају пост мајком побожности и темељем свих врлина. Јеванђеље о посту; (Матеј, 6, 14-21) „...Јер кад се схвати пост у правом хришћанском смислу, а не у законском и фарисејском, онда је и праштање увреда и уздржавање од среброљубља пост и то главни пост или ако хоћете главни плод поста. Јер заиста, врло малу цену има уздржавање од јела без уздржавања од враћања увреде за увреду и без уздржавања од опсене земаљскога блага. А то значи: пости од свих злих мисли и уздржавај се од свих ружних и непотребних речи. Насупрот томе: испуни ум свој мислима о Богу, о светињи, о чистоти, о вјери и љубави и свему ономе што је достојно Духа Светога“.

година 2012.

Бр. 4


СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

КАКВИ СВЕ ПОСТОВИ ПОСТОЈЕ У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ Према временском трајању, црква је прописала једнодневне и вишедневне постове.

Према строгости или начину уздржавања, постови се дијеле у пет категорија:

Једнодневни постови су: свака сриједа и петак, осим разријешених (трапавих) седмица, Крстовдан уочи Богојављења (18. јануар по новом календару), Усјековање главе Светог Јована Крститеља (11. септембар), Воздвижење Часног Крста Крстовдан (27. септембар). На Богојављење Господње (19. јануара) се не пости, без обзира на то да ли овај празник пада у сриједу или петак.

1. Потпуно уздржавање од јела и пића (чак и воде), 2. Сувоједење: узимање суве хране (у сировом стању) или само хљеба и воде, једном на дан и то у девети час (15:00), 3. Пост на води: узимање јела припремљених на води, познат као и „строги пост“ пред Причешће, 4. Пост на уљу: узимање јела припремљених на уљу, два пута дневно; вино је дозвољено и 5. Пост на риби: узимање јела која могу да садржавају рибу, припремљених на уљу, два пута дневно; вино је дозвољено.

Вишедневни постови су: Велики пост (Часни, Васкршњи, Велика четрдесетница, ове године од 27. фебруара до 15. априла), Петровски пост (од 11. јуна до 12. јула), Великогоспојински пост (од 14. августа до 28. августа) и Божићни пост (од 28. новембра до 7. јануара). Лични или завјетни пост, су постови које поједини вјерни посте ради појачања своје побожности, или усљед епитимије (самоодрицање и одвикавање од одређених навика које нас дискредитују као хришћанина), или усљед завјетовања неком од Светих. Црква одобрава и такву врсту поста, али је у таквим случајевима пожељно посавјетовати се са надлежним парохом или духовником.

Бр. 4

година 2012.

Дакле и најблажи облик поста подразумијева уздржавање од све хране животињског поријекла. Узимање хране више од једанпут на дан, зове се ублажење поста, а када се узимају уље и вино, тада се чини разријешење поста. Разријешење поста даје се на расуђивање духовног оца према слабостима човјека и према мјери на корист његове душе. Према овоме, поста могу бити ослобођени или разријешени неке хране, радници на тешким физичким пословима, труднице, дојиље, нејачка дјеца и болесници.

47


СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

КАКО ПОСТИТИ Сриједом и петком: на води, ако није разријешено другачије; Уочи Богојављења: на води, једном дневно. Ако падне у суботу или недјељу, пости се на уљу и вину;  Усјековање: на води, једном дневно;  Крстовдан: на води, једном дневно;  Васкршњи пост: пости се на води, осим суботом и недјељом, када се дозвољава уље и вино. На Благовијести (уколико не падну у Страсну седмицу) и Цвети, дозвољена је риба. Додатно разријешење на уље и вино је и на Обретење главе Светог Јована и на Младенце. Прва три дана овог поста, до свршетка Литургије преосвећених дарова, ништа се не једе. Ко то не може, једе хљеб и течност и то тек послије Вечерње службе. На Велики четвртак, једе се једном дневно и то послије свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе ништа. На Велику суботу, по завршетку Литургије, хљеб и вода (сувоједење). Васкршњи пост је аутентични пост у Православној цркви. Најстарије свједочанство о овом посту потиче с краја II вијека. Трајао је краће него данас, три дана, практикован је свуда и није се ништа јело. Данашњи облик Васкршњег поста развио се у V вијеку;  Петровски пост: суботом и недјељом пости се на риби, уторком и четвртком на уљу, а понедјељком, сриједом и петком на води;  Госпојински пост: пост на води, осим суботом и недјељом када се дозвољава уље и вино и на Преображење, када се разријешава на рибу;  Божићни пост: најстрожи дан поста је Бадњи дан, а тај дан се још назива сочелник (ријеч настала од ријечи која је име за сочиво кашу од сушених зрна) Трапаве седмице су седмице у којима је разријешен редовни пост сриједом и петком. Има их укупно пет. Обиљежене су у календару, а то су: - Седмица која почиње недјељом о Митару и Фарисеју; - Сиропусна седмица, недјеља пред почетак Васкршњег поста. Једе се све сем меса; - Свијетла недјеља, недјеља по Васкрсу; - Духовска недјеља, недјеља по Духовима; - Дани између Божића и Крстовдана Суботом и недјељом забрањује се пост на води. Разлог је тај што се постови одржавају у вријеме жалости, покајања и самоодрицања усљед гријеха, а недјељом се служи Света Литургија, а Литургија је весела слава, те се слави стварање свијета и Христово Васкрсење. Из истог тог разлога, за вријеме поста не треба правити свадбе нити каква весеља.

48

ПОСТ У ДРУГИМ РЕЛИГИЈАМА Најстрожи пост имају муслимани, којима је у мјесецу рамазану од зоре до заласка сунца строго забрањено да се једе, пије и полно општи. Овај начин поста је највјероватније насљеђе из периода ранохришћанског поста. Посту у цјелини, Православна црква прилази лежерније, препуштајући одговорност самом вијернику. Најблаже посте католици. Истиче се, прије хране, чињење добрих дијела и испољавање хришћанских врлина.

ДУХОВНИ АСПЕКТ ПОСТА Према учењу отаца цркве, пост је стражар душе, чувар тијела, мати здравља, вођа омладине, љепота и доброта старости. Колико знамо, поготово ми млади људи, о посту?! Уколико тјелесном посту ускратимо духовну страну, не спроводимо часни пост, већ обичну дијету. То је само један од облика помодарства, као и све чешћа навика да се пости, ако то чине људи око нас. Као што су и наши прародитељи имали избор да једу или не једу „с дрвета познања добра и зла“, тако и ми данас имамо избор, да ли да постимо или не постимо. Господ нас не приморава. Шта год је наметнуто код људи ствара одбојност и дистанцирање од тога. Ако се одлучимо на пост и мислимо да упражњавамо пост, учинимо то достојанствено. Ако сав наш труд око поста нема за циљ причешћивање, приближавање Богу, ако циљ није Христос, онда пост нема смисла. Заповијест о посту је позив човјеку на прочишћење ума. Тад се колебамо и питамо: „Да ли да постим, да ли ћу одољети искушењу (данас поготово свакаквој храни), могу ли ја то?!“ Тад покушавамо да спознамо себе, своје слабости и врлине. Што се тиче тјелесног поста, његов смисао јесте у уздржавању од јела и пића(јер тежимо царству небеском попут Светих Отаца, гдје не постоје овоземаљске потрбе), али не у оном уздржавању којим ћемо нашкодити властитом тијелу. Треба се суздржати од прождрљивости и пазити да нам данашњи пост не буде повод за банчење сутра. Много је корисније данас се припремити за оно што долази сутра, да би сутрашње спремније дочекали. Пост не врши утицај само на појединца, него и на цијелу заједницу. Усаглашава и умирује људе. Намеће тишину неартикулисаним гласовима и вици, изгони свађе и препирке, удаљава од људи осуђивање и оговарање, подстиче сарадњу и отвара пут ка спасењу, јер сваки човјек је створење Божије. Ако љубимо човјека, љубимо и Бога. Најзад и сам Господ Исус Христос отпочео је своје божанско дјело спасења људи дуготрајним постом од четрдесет дана. Није ли Он тиме јасно указао да и ми морамо почети прави хришћански живот постом?! Прво пост, а остало све долази уз пост и кроз пост. Својим примјером Господ нам је показао какво је пост моћно оружје. Тим оружјем он је побиједио сатану у пустињи, а кроз то је побиједио и три главне сатанске страсти, кроз које сатана има слободан приступ к нама: сластољубље, среброљубље и частољубље; три погубна лакомства и три највеће замке, у које зли непријатељ рода људског, намамљује Христове војнике. година 2012.

Бр. 4


СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА Најузвишенија и најсветија Света Тајна, јесте Света Тајна Причешћа или Евхаристија. Евхаристију је установио сам Господ Исус Христос на Тајној вечери, на дан Великог Четвртка, у навечерје свога страдања, смрти и Васкрсења. Пред окупљеним ученицима преломио је хљеб и дао им га, уз ријечи: „Узмите, једите, ово је тијело моје, које се за вас ломи на отпуштење гријехова“. А затим им пружио чашу вина, рекавши: „Пијте из ње сви, ово је крв моја Новог Завјета, која се за вас и за многе излива на отпуштење гријехова“! На тај начин установио је Свету Тајну, која је извор и исходиште свих других Светих Тајни. Тајна над тајнама је, како Господ хљеб и вино претвара у Крв и Тијело своје и како се сједињује са нама и како нас чини учесницима спасења. С друге стране, причешће подразумијева и све друге Свете Тајне, јер нити се може причестити некрштен, нити онај ко не пости и не моли се, који се није исповиједио, ко се својим животом није припремио за сусрет са Богом. О причешћу су говорили Свети Оци и много је хришћанске литературе написано на тему Свете Тајне Причешћа. Сви они су сагласни у једном, а то је да је оно централна тачка нашег свеукупног хришћанског живота. Кроз причешће се сједињујемо са Христом, постајемо дио Њега, постајемо једно са Њим, те тако примамо усиновљење од Оца. Сјединивши се са Сином, постајемо синови и кћери Божији. Међусобно ступамо у крвну везу, јер крв Христова тече нашим венама.

Наслиједивши од Христа Свету Тајну Причешћа, апостоли су установили Свету Литургију, хришћанско богослужење чије централно мјесто заузима Канон Евхаристије, тј. освјештавање Часних Дарова, хљеба и вина које сам Дух Свети претвара у крв и тијело Христово, те причешћивање вијерника. Света црква православна ово држи чврсто и непоколебљиво већ трећи миленијум, без намјере да мијења Христову заповијест о причешћу. Сав наш живот и јесте причешће, јер све што чинимо као хришћани, мјери се мјером причешћа, тј. сједињење са Христом. Све заповијести цркве о посту, молитви, богослужењима, сав наш напор око моралног усавршавања, чињења добрих дијела, породичне светковине. Укратко, све у Христовој цркви своје полазиште и циљ има у Светој Тајни Причешћа. Зато, причешћивање вијерника на Светој Литургији и јесте смисао служења литургије, али то не смијемо схватити погрешно. Причешћивање је веома важно и треба се причешћивати што чешће, али са одређеном психофизичком припремом како би нам причешће било на спасење душе и тијела, а не на суд или на осуду. Одлазак у цркву на причешће није никаква „исплата за пост“, нити награда. Причешће долази кроз милост Божију и причестити се треба, не онда када мислимо да смо најспремнији, већ онда када осјетимо понизност, скрушеност и када су нам мисли усмјерене ка Богу. Својим животом између два причешћивања, свједочимо Христа с којим се сједињујемо, те морамо водити рачуна о свом понашању, дјелима и ријечима, како бисмо свијету достојно показали Христа. Причешћивање изискује и Свету Тајну Исповијести. Како се исповиједати? На исповијести не треба ништа тајити или заобилазити, треба бити искрен и све гријехе које знамо и којих се сјетимо, рећи појединачно. У свештенику можемо и морамо имати пуно повјерење, јер нам се он неће чудити, нити смијати, нити нас осуђивати, већ помоћи да побиједимо гријех. Наша исповијест остаће знана Господу преко свештеника. Треба се трудити да се исповиједамо прије литургије да бисмо могли активно учествовати на њој.

Бр. 4

година 2012.

49


СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

Како се причешћује? Светој Тајни Причешћа приступамо у току литургије. Прије причешћа, те ноћи и јутра, не стављати ништа у уста, ни храну, ни пиће, ни цигарете (Евхаристијски пост). У храм се долази пристојно одјевен, жене не нашминкане, нарочито без ружа на уснама. Како прићи Светој чаши? У највећем реду без гурања и галаме, приче и томе слично. Светој чаши прво прилазе дјеца, старе особе (које не могу дуго да стоје), затим мушкарци и на крају жене. Ако има монаха и монахиња, онда они иду први. Када приђемо ближе, онда десну руку ставимо преко лијеве на груди у облику слова „Х“. Свештенику гласно рећи своје име, савити кољења колико је потребно да уста дођу у висину Свете чаше. Отворити уста, узети Свето Причешће са кашичице коју нам свештеник стави у уста, као што узимамо мед, а не чекати да нам свештеник сипа у уста. Не цјеливати свештенику руку и икону, да не би Часна Крв и Тијело, који су нам евентуално остали на уснама, остали свештенику на руци или икони. Нафору узимамо тако што десни длан ставимо изнад лијевог и сачекамо да нам свештеник удијели нафору. Узмемо нафору и у највећем реду враћамо се на своје мјесто и сачекамо молитву благодарности коју свештеник прочита.

50

„Зато, браћо хришћани редовно држимо свети пост. Он ће нам донети много добра и привући ће Божји благослов на наше домове и породице. Бог ће тешко услишити наше молитве уколико их не потпомогнемо својим властитим трудом у посту, молитви и светим врлинама. Не заборавимо, Господу није потребан наш пост и гладовање, већ нама самима како би наша срца омекшала, скрушила се и смирила пред Богом и постала способна да приме Божју благодат и помоћ. Постом изражавамо и своју љубав и веру у Господа, јер само оној који поштује све Господње заповести има истинску љубав према своме Творцу. А, заповест о посту једна је од најважнијих Господњих заповести. Не обраћајмо пажњу на оне који доконо говоре да „грех не улази на уста". Грех непоштовања поста не лежи у самој храни коју са благодарношћу узимамо, већ и у дрском гажењу заповести Господње о посту и црквених правила која су по надахнућу Светог Духа прописали богоносни оци, светитељи Цркве Христове, и оставили их нама као вечни аманет и незаблудиви пут духовног усавршавања .”(Братија манастира Високи Дечани )

година 2012.

Бр. 4


СТИЛ ЖИВОТА Бранка Врућинић

MИТОВИ О САВРЕМЕНОЈ РУСИЈИ Стереотипи о модерној Русији које већ годинама вијерно баштине становници западног свијета али и мањи број људи са наших простора, врло често прелазе у сферу надреалног, а као такви не могу да се припишу особинама једног савременог и развијеног друштва. Међутим, због културолошких разлика и великим дијелом незнања о тој богатој источној земљи, још увијек има оних који вјерују да је Русија у потпуности рурална средина по чијим се улицама слободно шетају медвједи. Кроз неколко наредних примјера покушаћемо да разбијемо те стереотипе и покажемо право лице Русије.

Водка У нашој култури се за некога ко може да попије велике количине алкохола каже да „пије к'о Рус“. То поређење је оправдано јер се према званичним подацима у Русији годишње попије 18 литара чистог алкохола, како кажу, већим дијелом из водке. Међутим, иако је водка национално и омиљено пиће Руса, у зимском периоду оно што сваког Руса чека по повратку кући, вјеровали или не, није водка већ врућ чај, што је и логично јер се на тај начин лакше загријати и повратити нормалну тјелесну температуру. Самим тим, стереотип о народу који пије само водку пада у воду.

Мрки медвјед На другом мјесту наше листе свакако се налази мит о мрком медвједу. Ова врста медвједа је званични симбол руских шума. Међутим, неком ко није довољно информисан, лако може пасти на памет да помисли да се овај медвјед као такав врло често среће по руским градовима, што је немогуће из више разлога. Као прво, у питању је угрожена врста животиње која живи на сјеверу Русије, а као друго, лично искуство нам говори да руски милионски градови својом љепотом и савременошћу засјењују чак и најистакнутије градове старог континента на чијим улицама се свакако не срећу мрки медвједи.

Бр. 4

година 2012.

51


СТИЛ ЖИВОТА

Руска мафија У Русији, као и свугдје у свијету, је опште присутна у свакодневном животу али то није разлог да се Русија доживљава као земља у којој не постоји слобода кретања и у којој се крше основна људска права. Уколико се водимо општим правилима понашања, који се не разликују од правила у другим модерним земљама, становници и посјетиоци Русије немају разлога за бригу.

Јефтина Русија У сваком случају, постоји нешто чега се оправдано треба плашити при одласку у Русију, а то су папрено високе цијене. Овдје се посебно истичу Москва и Санкт Петербург, који се у п о с љ е д њ е вријеме налазе међу најскупљим градовима свијета. Посјетиоцима се савјетује да буду опрезни када иду у куповину јер разлика у цијенама, рецимо у маркетима, може бити драстична, тако да ћете килограм воћа негдје платити три или пак четири пута више.

Мото - натјерај туристе да потроше сав џепарац Ово је мото којим се у глобалу воде становници свих туристичких дестинација, тако да ни Русија није изузетак. Али ипак, при нашој посјети Русији, дешавало се да у сувенирницама добијемо попуст када бисмо рекли да долазимо из Републике Српске, што значи да ипак постоје изузеци и овог правила.

Руси су прилично груб народ Дешавало се да туристи напусте Русију са овим убјеђењем, али то свакако није општа слика руског народа. За Русе важи да су директни, што због културолошких разлика један Британац може схватити као непристојност или увреду. Али уколико се превазиђу културолошке разлике, сигурно не постоји разлог да се вјерује у овај мит.

Руске љепотице За сам крај листе оставили смо мит распрострањен широм свијета који говори о љепоти руских жена. За разлику од претходних примјера, за које смо имали аргументе против, у овом случају ћемо се придружити мноштву оних који су имали прилику да се сусрећу или пак упознају са Рускињама, а који једногласно тврде да то није мит већ чиста истина, те да се таква љепота ријетко гдје може пронаћи. Колико смо у праву процијените сами.

Мис свијета за 2008. годину, Ксенија Сухинова

52

Ана Курњикова година 2012.

Бр. 4


Александра Весић

БЛАГО ЗЕМЉЕ-АЛЕКСАНДРИТ „Vista Interiora Terrae Rectificando Invenies Occultum Lapidem.“ „ Посјети унутрашње дијелове земље, прочишћавањем ћеш наћи скривени камен.“

ТАЈНЕ МАЈКЕ ЗЕМЉЕ Далеко од свих путева, у предјелима заборављене свијести, у самом билу мајке земље, дјелују скривене универзалне силе које прожимају све ствари и бића. Управо та прикривена страна природе, струјања непознатих енергија и кретања универзалних етеричних и флуидних сила, које управљају животом биљака, животиња и људи, је мистерија и моћ за којом вијековима трагају истраживачи природе и духа (алхемичари). У науци древних мислилаца који су тежили да досањају древни људски сан о дуговјечности, иза првенствене тежње да се пронађе панацеја (еликсир живота), лежи тежња да се дође до повезивања физичке материје и најфиније силе људског духа. „Све ствари имају фреквенцију и вибрацију,“рекао је једном приликом Никола Тесла. Заиста, та тајанствена животна енергија је свуда око нас, али ми никако да пронађемо тај вјечно тражени камен мудрости.

Бр. 4

година 2012.

Није главни и једини циљ да се спајањем племенитих руда и минерала створи неко универзално средство за вјечиту младост и живот. Заправо, ријеч је о прочишћавању и оплемењивању нас самих, а не метала. Ујединити супротне принципе у себи, спојити све елементе у једно, спознати себе у потпуности, оплеменити се (као злато) и доћи до универзалне истине о сопству је скривени камен који требамо пронаћи у крвотоку великог организма мајке земље. Вода и кристали, као формативни животни принципи су душа и тијело мајке земље, као што је и сам Тесла рекао:„ Кристали су жива бића у почецима стварања.“ Човјек научне ере ће се вјероватно насмијати овим ријечима, јер је циљно „програмиран“да на древна знања гледа као на систем преднаучних заблуда, мистицизма и празновјерја. Међутим, све о чему су говорили велики мислиоци и научници је симболичка слика, односно крајња тачка на путу особе која се духовно уздиже.

53


СТИЛ ЖИВОТА

БАЛАДА О КАМЕЊУ „Сваки камен је живо биће, дар мајке земље. Тек ако му приђемо и „оживимо га“ за нас саме, добићемо највише од њега.“ Од првих култура па све до данас, кристалима се придавало посебно значење, најчешће исцјелитељско и магијско. Ријеч је о минералима које налазимо у природи свакодневно и који имају способност да у себе приме велику количини природних вибрација (кондензовано свјетло природног енергетског зрачења). Примањем природне енергије из атмосфере, кристали су у интервалу од милион година, добили способност да балготворно зраче на наше тијело, јер наше здравље зависи од вибрација наше планете. Научници Пјер и Жак Кири су 1880. године обајвили прву експерименталну демонстрацију везе између микроскопског пизоелектричног феномена и кристалографске структуре. Тај експеримент се сатојао у конкулзивном мјерењу површинског пражњења које се појављивало на посебно припремљеним кристалима (топаз, турмалин, кварц итд.) изложеним механичком питиску. Овим заједничким експериментом доказали су да кристали генеришу електрицитет при механичком напону.

Жак Кири

54

Пизоелектрицитет, како је назван овај ефекат, у тадашњим (као и у данашњим) научним круговима сматран је великим открићем. Међутим, браћа Кири нису предвидјела да би излагање кристала директном пизоелектричном ефекту (електрицитет настао излагањем напону) показивало конверзни пизоелектрични ефекат ( напон као одговор поља кристала на које је упућен електрицитет). Научник Липман је 1881. године, објавивши основне термодинамичке принципе, помогао да се закључи ова особина. Браћа Кири су након тога потврдили постојање повратног ефекта, настављајући да раде на доказивању количине комплетnе реверзибилности електро еласто механичке промјене у пизоелектрици кристала. Кристали су полупроводници енергија тј. не проводе енергију сваки пут, али то не умањује њихово дјеловање. Кристалима можемо испунити своје домове, а они ће покренути енергију, позитивне промјене и без утицаја наше воље.Аутор овог текста, и сам помало скептичан у вези са кристалима,је ипак након одређеног временског периода, осјетивши на својој кожи моћ кристала у њиховом пуном енергетском капацитету, промијенио мишљење. Са кристалима се можете опушати, медитирати, масирати или их пак носити као накит. Каже се да су кристали„сузе мајке Земље“ и да је у њима похрањен дух наше планете, енергија чиста и моћна попут саме природе, а дио те снаге и љепоте кристали несебично дају својим носитељима.Све што требате учинити је односити се према њима с поштовањем као према себи, а они ће Вас за узвратвратити изворној вибрацији живота. На сваком појединцу је да се увјери сам.

Пјер Кири година 2012.

Бр. 4


СТИЛ ЖИВОТА

РАЗНОЛИКОСТ И „ТАЈАНСТВЕНЕ СИЛЕ“ КРИСТАЛА Минерали, драго и полудраго камење фасцинирају због своје визуелне привлачности, изузетне чистоће и игре боја. Кристали се у природи могу наћи у свим бојама сунчевог спектра, те као латице цвијећа свих врста и мириса дају себе човјеку. Својом бојом, прозирношћу, топлином и вибрацијом дјелују и преносе себе на наше тијело, те тиме дио своје неизмјерне љепоте и снаге дарују ономе ко их посједује. Кристали су се од давнина користили у различитим културама за најразличитије свхе, а највише за санирање физичких и духовних тегоба. У старом Риму мушкарци су носили прстење украшено комадићима кристала, док од средњег вијека драго камење добија профилактичко значење. Први пут се употреба кристала и драгог камења спомиње у Атлантиди, гдје је њихова енергија кориштена за освјетљавање простора. Кинези су 4000 година п. н. ере развили једну од најпознатијих метода исцјељивања кристалима и драгим камењем. Египћани, Грци и Римљани су заштитна својства кристала повезивали са љубављу, заштитом, здрављем и животним смислом. Духовна пракса америчких Индијанаца била би незамислива без кристала, јер они говоре о исцјељивању духовности, као о начину живљења у складу са универзумом. Они кажу да нам је сва снага и моћ кристала подарена од планина, мора, сунца, мјесеца, вјетра, кише и дрвећа. У сваком потоку, на свакој грани, у сваком живом бићу борави та божанска енергија. Постоје различити облици кристала (класичан кристал, заобљен, у облику сфере лопте, обрађен, необрађен итд.), при чему зависно од облика кристали емитују енергију јаче или слабије. Квалитет и чистоћа такође утичу на кристале, док је њихова величина директно повезана са јачином ефекта. У богатом свијету полудрагог камења по својој љепоти, прозрачности и енергији издвајају се: горски кристал, тиркиз (свети камен), турмалин, ахат, аквамарин, тигрово око, аметист, јаспис, оникс, цитрин, хематит, карнеол, малахит, мјесечев камен, сунчев камен, мјесечева ријека, опал, розенкварц (камен љубави), жад, магнезит, као и многи други кристали.

БЛАГО РУСИЈЕ - АЛЕКСАНДРИТ У смарагдним рудницима Екатеринбурга, на Уралу у Русији, пронађен је александрит, риједак и скупоцијен камен, необичне љепоте. Магија промјене боје александрита очарава све љубитеље драгог камења, јер је овај камен при дневном свјетлу зелено плаве боје, док при вјештачком свјетлу добија топлу љубичасто црвену нијансу, налик на боју малине.

Бр. 4

година 2012.

Руси александрит зову „камен доброг зрачења“, јер кажу да ће оном ко га носи појачати креативност, инспирацију и интуицију. Заиста, овај предивни камен у свом имену има невјероватну снагу и енергију, почев од тога да је име добио по славном руском цару Александру II, јер је на његов рођендан 1831. године откривен овај драгуљ Урала, па све до чињенице да иза његовог имена стоји значење „заштитник људи“.О вриједности овог камена свједочи и чињеница да се прстње од александрита налази у колекцији драгуља царице Екатерине, или пак у викторијанском накиту из Енлеске. Овај чудесни и загонетни „каменчић“ одвијек привлачи људе својом љепотом и мистичношћу, па није ни чудо да су владарске династије оног времена показале интересовање за њега.

ВИТАЛНА СНАГА ПРИРОДЕ У свијету у којем данас живимо, дјеламо и стварамо тешко је сагледати ризницу тајних и „окултних“ вјештина и учења. Она су сијенка свих култура свијета, укључујући и ову нашу. Ово мало временско путовање кроз историју и употребу кристала на подручју древних култура и цивилизација, надам се, увешће Вас, првенствено у симболичку, а потом и у дјелотворну стварност и тиме постати саставни дио културе живљења и поштовања оног што нам помаже да будемо у складу са природом, у складу са самим собом, а тиме нас доводи до позитивних мисли, изврсног здравља и испуњеног живота. Схвати ли се опојност симболичке стварности и њене дјелотворности, пред човјеком се отвара нови пут, који води ка разумијевању и темељним начелима древних учења која спадају у најузвишеније подвиге човјечанства. Међутим, готово да више нико не зна имена древних учитеља, чији је задатак био да помогну природи на њеном путу ка све савршенијем развоју, путу ка апсолутној чистоћи. Званична наука се на жалост бави само изучавањем оних ентитета који доносе новац. То је бољка савременог човјека, који производи потрошни материјал, заборављајући себе и природу као вјечни вртлог енергије и центар снаге. Ово није напад на класичну медицину, јер она јесте и остаће велика и прелијепа наука настала из традиционалне, алтернативне медицине. Међутим, временом је порив за бављењем овом науком постао више жеља за новцем и статусом у друштву, а мање жеља да се истински помогне другом бићу. До оног тренутка, када савремена наука одлучи да се „врати“ својим коријенима и призна њене дјелотворности у оздрављењу, а самим тим заборави на матријалну компензацију у томе што чини, добићемо оно највише енергетско и исцјељујуће. Треба имати у виду да кристали нису замијена за љекове које Вам љекар препише, а љекови нису замјена за оно што кристали могу да Вам пруже.

55


СТИЛ ЖИВОТА

Налазиште:

Урал - Русија, Индија, Мадагаскар, Шри Ланка, Бразил, Бурма

Боја:

зелена (дневна свјетлост) црвена (умјетно свјетло) жућкаста или ружичаста (дневна свјетлост) малина црвена (умјетно свјетло )

Основни подаци:

Магматског је постанка, пегматитног стадијума. Александрит се кристализује једино када пегматитна маса богата берилијумом долази у контакт са стијеном у којој има хрома, што је изузетно ријетко. Тврдоћа му је 8,5. Стакластог је сјаја и има бијели огреб. Лом је шкољкаст и нераван.

Остали подаци:

Александрит је карактеристичан по различитој боји на дневном свјетлу и умјетном свјетлу. До те појаве долази због апсорпције свјетлости.

Александрит

56

година 2012.

Бр. 4


КУЛТУРА Страхиња Стојаковић

ИСТОРИЈА РУСКЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ (други дио) Совјетски филм двадесетих година неки називају совјетском авангардом, а други великом монтажном школом. Акцент је у сваком случају на монтажи. Двадесетих година градови Париз и Москва су били у центру пажње. У Паризу су се окупљали амерички умјетници, а Москва је била центар авангардних истраживања у сликарству. Настанак совјетског филма Поред Дзиге Вертова, други признати саоснивач совјетског нијемог филма био је Лев Куљешов (1899-1970.), један од неколицине предреволуционарних филмских стваралаца који су остали у Русији и послије 1917. године и Октобарске револуције. Куљешов је своју каријеру почео 1916. са седамнаест година и то као сценограф у студију Ханжоков, радећи за редитеља Јевгенија Бауера. Током грађанског рата радио је као сниматељ за агитвозове и активно учествовао у оснивању ВГИК (Свесавезни државни кинематографски институт) 1919. године. Као и Вертов, Куљешов је био заинтересован и за теорију и за праксу филмског стваралаштва. Куљешовљеви претпостављени у филмској школи су му дозволили да води сопствену студијску групу, ван формалне институтске структуре. „Куљешовљева радионица“ привукла је најрадикалније и најиновативније младе студенте у филмску школу, међу њима и Сергеја Ајзенштајна и В.И. Пудовкина, бавећи се углавном експериментима на пољу монтаже. Филм „Нетрпељивост“ Д.В. Грифита из 1916. године, донијет је у Русију ради комерцијалне дистрибуције исте године када је почело његово оригинално приказивање, али су приказивачи одбацили тај филм као неразумљив. Ово дјело је стајало на полицама све до послије револуције, када је бољшевичка влада донијела одлуку да организује његове премијере у Петрограду (новембар 1918.) и Москви (мај 1919. године), цјенећи моћне„агитацијске“ квалитете тог филма.

Бр. 4

година 2012.

Лењин, импресиониран оним што је сматрао симпатијама за пролетаријат у тој савременој причи, одмах је наредио да се тај филм приказује широм СССР-а, гдје се у биоскопима непрекидно вртио скоро десет година! Колико је Лењин био одушевљен овим филмом, говори и податак да је по његовој наредби сав расположиви филмски материјал био сакупљен како би се направиле копије филма, а он сам послао понуду Грифиту нудећи му мјесто директора совјетске филмске индустрије, што је Грифит одбио, наводно само због отварања свог новог студија у Мармонеку. Овај Грифитов филм је постао први велики популарни, политички и естетски успјех совјетске филмске индустрије и ниједан важнији совјетски филм, који је снимљен током сљедећих десет година, није био ван сфере утицаја филма „Нетрпељивост“. Утицај овог филма углавном је разрађиван и расијаван преко Куљешовљеве радионице гдје су се копије „Нетрпељивости“ приказивале, како кажу, док се не би распале. Иако је облик почетних Куљешових експеримената диктирала релативна оскудица у сировом филмском материјалу, његов крајњи циљ је био да открије опште начине према којима филм комуницира са публиком. У низу експеримената Куљешов је демонстрирао да су„реално“ филмско вријеме и мјесто, апсолутно потчињени процесу монтаже. Радионица је до 1923. год. обезбједила довољно опреме и филмског материјала да почне рад на првом цијеловечерњем филму под називом „Необични доживљаји мистера Веста у земљи бољшевика“, пародији на америчке детективске филмове у Куљешовљевој режији. Филм је остварио огроман успјех код руске публике, а до данас се сматра мањим класичним остварењем нијеме комедије.

57


КУЛТУРА

„Необични доживљаји мистера Веста у земљи бољшевика“, кадар из филма

Левова група је заједнички направила још један дугометражни филм, научнофантастични трилер мистерије, под насловом „Зрак смрти“. Овај филм је напала Комунистичка партија као недовољно идеолошки обојен! Снимио је још неколико филмова, попут „По закону“ и „Велики утјешитељ“ (замишљен као алегорија о проблемима совјетских умјетника под Стаљином). Као и Вертов, Куљешов је оптужен за „формалистичке грешке“, на Конгресу филмских радника 1935., и био принуђен да порекне свој дотадашњи рад. Наставио је да снима филмове све до 1944. год. када је за своју оданост партији награђен именовањем на положај директора ВГИК, гдје је предавао и поучавао све до 1970., када је умро. Иако је Куљешов филму своје земље донио велики број важних остварења, он је запамћен прије као значајан теоретичар него као практичар. Он је заправо био први практичар-теоретичар филма. Совјетски филм двадесетих година неки називају совјетском авангардом, а други великом монтажном школом. Акценат је у сваком случају на монтажи. Двадесетих година два су центра била у пажњи- један је био Париз гдје су се окупљали амерички умјетници, а други је био Москва- центар авангардних истраживања у сликарству. Плакат за филм „Зрак смрти“

58

година 2012.

Бр. 4


КУЛТУРА

„Велики утјешитељ“, кадар из филма

Развој совјетске кинематографије Најпознатији ученик Лева Куљешова био је Сергеј Ајзенштајн, мајстор монтаже и тумач естетике нијемог филма. Прије него што је почео рад на филму, бавио се сценографијом у позоришту, а онда је радио и као режисер у московском Пролеткулт позоришту. Он је био савремени марксистички интелектуалац, чији су револуционарни филмови, мада малобројни и филмови које је гледао само мали број интелектуалаца, оставили подједнако неизбрисив печат и на филм и на саму историју. Иако је завршио само седам филмова током своје каријере дуге двадесет седам година, утицај тих филмова и његових теоријских дјела на саму форму филма, премашио је утицај било ког укупног дјела у историји овог медија. Ајзенштајн је формулисао самосвјесну модернистичку теорију монтаже, засновану на психологији перцепције и марксистичкој историјској дијалектици, што је омогућило да филм по први пут комуницира под сопственим условима, а да при том не посуђује ни материјал ни форму осталих медија.

Сергеј Ајзенштајн у монтажи

Његов редитељски деби на филму био је „Штрајк“ из 1924. године. „Штрајк“ је био први револуционарни играни филм нове совјетске државе, а у исто вријеме је инаугурисао класичан период совјетског нијемог филма у вријеме када је нијеми филм на западу скоро достигао свој врхунац. „Штрајк“, кадар из филма Бр. 4

година 2012.

59


КУЛТУРА

Совјетски нијеми филм је доста каснио у поређењу са нијемим филмом запада, у великој мјери због социјално-економског хаоса који су донијели револуција 1917. и грађански рат. Иако је и даље било тешкоћа са набавком филмског материјала и опреме, дистрибуција филмова је стабилизована и све предратне биоскопске сале (отприлике двије и по хиљаде) поново су отворене па је совјетска филмска индустрија најзад била спремна да ступи у период креативног развоја. Година 1925. је означила двадесету годишњицу устанка из 1905. године, па је Комитет за обиљежавање јубилеја одлучио да буде спонзор серије филмова који ће представљати сјећање на те догађаје. Пошто због временских неприлика није успио да заврши раније планиране епизоде, а крајњи рок за завршетак снимања филма се приближавао, Ајзенштајн је донио судбоносну одлуку да годишњицу устанка ограничи на само једну једину репрезентативну епизоду. Филм који је тако настао, „Оклопњача Потемкин“, назван је најсавршенијим, најконцизнијим примјером филмске структуре у историји кинематографије. Заједно са филмовима „Рађање једне нације“ (1915.) и „Грађанин Кејн“ (1941.), „Оклопњача Потемкин“ је сасвим сигурно један од најважнијих и најутицајнијих филмова који су икада снимљени, а монтажа примјењена у том филму представља квантни скок у односу на релативно једноставне јукстапозиције у филму„Штрајк“.

Ајзенштајн је креирао сасвим нову технику монтаже, засновану на психолошкој стимулацији прије него на наративној логици, која директно успјева да пренесе публици физичку и емоционалну сензацију. Револуционарни утицај овог филма је утемељио читаву нову школу филмског стваралаштва и донио међународни престиж младом совјетском филму у вријеме када му је такав углед био неопходан. Филм је сниман десет недјеља (секвенца са степеницама у Одеси је завршена за седам дана), а монтажа је трајала двије седмице. Коначна верзија филма траје 86 минута при брзини нијемог филма (16 сличица у секунди) и садржи 1346 кадрова, што је изузетно велики број, ако се зна да је коначна верзија филма „Рађање једне нације“, која је пуштена у комерцијалну експлоатацију, трајала 195 минута и била састављена од 1375 кадрова или да је просјечан амерички филм из 1925. трајао 90 минута и имао приближно 600 кадрова. Гала премијера овог Ајзенштајновог филма одржана је у Москви 18. јануара 1926. године али је приказиван само неколико недјеља. Ривали међу филмским ствараоцима су тврдили да је„Оклопњача Потемкин“ глорификовани документарац, који не допире до просјечне публике. Совјетске амбасаде у Паризу и Берлину су на специјалним пројекцијама приказивале овај филм љевичарским пропагаторима, а у Њемачкој је комерцијално приказиван неколико недјеља.

„Оклопњача Потемкин“, кадар из филма

60

година 2012.

Бр. 4


КУЛТУРА

У многим европским земљама „Оклопњача Потемкин“ је био званично забрањен, мада је и тамо тајно приказиван малобројној публици љевичара. Успјеси (ако се тако може рећи) овог филма на западу, утицали су да напади критике на његов рачун престану, вратили су га на репертоар и тако је поново приказиван у Совјетском Савезу, гдје је постао врло популаран. Како је Ајзенштајн записао: „Једног дана сам се пробудио и открио да сам славан“. „Оклопњача Потемкин“ је филм који је мање био резултат пажљивог планирања, а у већој мјери плод снажног ослобађања креативне енергије. Био је то политички филм снимљен с намјером да освоји највеће могуће симпатије публике. Поред тога, Ајзенштајн је у свом раду био опсједнут педантеријом када је ријеч о историјским детаљима али је, као и Грифит, био у стању да даје криву слику историјских догађаја, да би је ускладио са специфичним скупом идеолошких претпоставки. Узимао је само оквир неког догађаја до те мјере у којој је он био идеолошки подобан, а све оно што партији и систему није одговарало, мјењао је по сопственом нахођењу. То што је Ајзенштајн често имао овакву тенденцију не би требало да чуди, јер је он у то вријеме био предани марксиста, чији је стваралачки рад на филму субвенционирала држава од које је у потпуности и зависио. Ово је само један у низу филмова политичке пропаганде и индоктринације и „системског жанра“ који је своју широку употребу пронашао и код нас, у југословенској кинематографији неколико деценија касније. Дио Ајзенштајнове растуће популарности односио се колико на његово практично стваралаштво толико и на његов теоријски рад. Велики број његових дјела посвећених овом медију, касније обједињених у два тома („Значење филма“, 1942. и „Филмска форма“, 1948.), полако се нагомилавао почев од 1923., а након успјеха „Оклопњаче Потемкин“ он је почео да формулише свој најзначајнији допринос филмској теорији, појам дијалектичке монтаже. Ајзенштајн је на филмску монтажу гледао као на процес који се одвија у складу са марксистичком дијалектиком.

Таква дијалектика је начин гледања на историју и искуства човјечанства као на непрекидни сукоб у коме се сила (теза) сукобљава с противсилом (антитеза), а из тог сукоба настаје потпуно нови феномен (синтеза) која није збир двеју сила, него нешто веће и различито од обе. Ајзенштајн је сматрао да је у оквиру филмске монтаже кадар или „ћелија монтаже“, теза која, када се постави поред другог кадра супротног визуелног садржаја (своје антитезе), даје синтезу (синтетску идеју или импресију/утисак) која, са своје стране, како се монтажна секвенца одвија, постаје теза нове дијалектике. У прољеће 1927. године, Централни комитет Комунистичке партије и Совкино су од Ајзенштајна наручили да сними филм поводом обиљежавања десете годишњице бољшевичке револуције. Ајзенштајн и његов косценариста Григориј Александров, написали су детаљну књигу снимања, под насловом „Октобар“, која је у почетку покривала цијелу историју револуције. Међутим, као што се десило са Потемкином, Ајзенштајн је на крају сузио тај обим да би се усредсредио на неколико репрезентативних епизода, тј. на догађаје у Петрограду (тада Лењинграду) од фебруара до октобра 1917. На располагање су му стављени огромни ресурси, укључујући совјетску војску и морнарицу, а живот Лењинграда је шест мјесеци био потпуно поремећен због снимања масовних сцена битака (јуриши, заузимање и бомбардовање Зимског дворца, поново одиграни са десетинама хиљада учесника). Када је у новембру 1927. завршена монтажа, филм је био дуг приближно тринаест хиљада стопа или нешто мање од три сата. Током продукције филма, Стаљин је Лава Троцког, који је као ратни комесар одиграо изузетно важну улогу у револуцији и грађанском рату, избацио из Полит- бироа Комунистичке партије и отјерао у прогонство, па је Ајзенштајн морао скратити „Октобар“ за неколико хиљада стопа, да би тако уклонио свако помињање свргнутог лидера. Процјене се крећу на око једанаест минута филма. У том погледу и сам Ајзенштајн је био неодређен али примједбе које је записивао током монтирања филма указују да недостаје око трећина снимљеног материјала. Када је тако окрњена верзија коначно приказана публици, у марту 1928. године, наишла је на слаб пријем, јер публика није могла да схвати апстрактну интелектуалну монтажу, а партијски критичари су филм огорчено напали због „формалистичког иступа“, оптужба која је јавно огласила ширење јаза између Ајзенштајнове естетике и нове стаљинистичке власти. У том погледу „Октобар“ није био једини. Током кључних година Стаљиновог успона, 1927. и 1928. године, половина од 135 филмова у продукцији совјетске индустрије је била повучена, 13 за стално, а више од трећине је било дозвољено за приказивање само пред одређеном публиком.

„Октобар“, кадар из филма Бр. 4

година 2012.

61


КУЛТУРА

Сљедећи Ајзенштајнов филм био је „Генерална линија“, односно политика Комунистичке партије, а затим је преименован у„Старо и ново“ (1929.), када су га стаљинистичке бирократе одбациле, филм је био замишљен као химна у славу колективизације совјетске пољопривреде, у полудокументарном облику. Међутим, када је филм у прољеће 1929. завршен, совјетске власти су биле незадовољне и Ајзенштајн је морао, по Стаљиновом наређењу, да сними другачији крај филма. Упркос том прилагођавању и популарности филма,„Старо и ново“ су огорчено нападали партијски критичари оптужујући га за стари гријех „формализма“. Таква реакција је Ајзенштајну донијела озбиљне невоље али је 1929. године он био на врхунцу међународне славе па партија није могла себи да дозволи да пренебрегне престиж који је он донио Совјетском Савезу у свим дијеловима свијета. Многи критичари сматрају ово дјело најљепшим Ајзенштајновим нијемим филмом, а сам Ајзенштајн је написао да је његова намјера у филму „Старо и ново“ била да „истакне патетику свакодневног постојања“.

Нажалост, сљедећа деценија његовог доприноса умјетности звучног филма биће скоро само теоретска, јер овом великом „архитекти” совјетског нијемог филма није било дозвољено да сними сљедећи филм, све до филма Александар Невски, 1938. године. Политичка трагикомедија која је ступила на сцену у Совјетском Савезу, онемогућила је Ајзенштајну да се практично бави филмом у својој земљи током сљедећих девет година. Тада је Ајзенштајн већ био међународно признат филмски умјетник, па су многе личности са запада у њему видјеле врхунског арбитра филмске форме. У складу с тим, у августу 1929. године, Ајзенштајна је Сојузкин, заједно са сценаристом Александровим и сниматељем Тисеом, послао на запад да простудирају кинематографије западне Европе и нарочито САД, гдје је Ајзенштајн већи дио 1930. провео радећи на неколико промашених пројеката за Парамонт. Након тога, отпутовао је за Мексико да сними своју изванредну, незавршену епопеју„Да живи Мексико“.

(Наставак у сљедећем броју)

Филмом „Старо и ново“ Ајзенштајн је достигао највише домете нијемог филма. На врхунцу својих умјетничких моћи, био је на самом прагу звучног филма, за чије је естетске могућности био јако заинтересован.

„Старо и ново“, кадар из филма

62

година 2012.

Бр. 4


Тамара Пиљагић

БОЉШОЈ ТЕАТАР-КУЛТУРНИ ХРАМ РУСИЈЕ Московски Бољшој театар је увијек био и остаће један од главних симбола руске државе, њеног насљеђа и културе. Као главни национални театар, носилац је традиција руске музичке умјетности али и свјетски музички центар, предводник развоја умјетности уопште. Амблем Бољшој театра

ИСТОРИЈА Бољшој театар почиње свој вијек као приватно позориште московског кнеза Петра Урусова. Царица Катарина II, познатија као Катарина Велика, одобрила 28. марта 1776. године, кнезу Урусовом привилегију организовања позоришних представа, мађионичарских перформанса и осталих видова забаве, на период од десет година. Од овог датума московски Бољшој театар записује своје трагове у историју. У својим почецима, опера Бољшој театра и драмске групе су биле уједињене као јединствена постава, чији су чланови били најразличитијег поријекла од кметова до гостујућих, интернационалних звијезда. Прва зграда театра је била подигнута на десној обали ријеке Неглинке. Излазила је на улицу Петровка, којој театар и дугује свој назив „Петровски“ (касније ће се усталити назив „Стари Петровски театар“). Театар је званично отворен 30. децембра 1780. Премијерна представа се састојала од свечаног пролога „Луталице“, кога је написао Александар Аблесимов, те великог пантомимичарског балета „Магична школа“, у режији Леополда Парадиза на музику Јозефа Штарцера. Касније, репертоар се углавном састојао од руских и италијанских комичних опера са балетом, у паузама и посебних балета.

Бр. 4

година 2012.

Петровски театар, изграђен у рекордно кратком року, за мање од шест мјесеци, био је прва јавна зграда позоришта такве љепоте и величине, подигнута у Москви. У јесен 1805. године, зграда “Петровски театра” је изгорјела у пожару. Привремено рјешење чланови театра су пронашли радећи са приватним позориштима. Међутим током 1812. године и рата са Наполеоном, ове дрвене зграде су такође изгорјеле. Конкурс за нову грађевину отворен је 1819. године. Градоначелник Москве Дмитриј Голицин је одлучио да тај задатак преузме архитекта Јозеф Бове. Свечана церемонија отварања новог „Петровски театра“ одржана је 6. јануара 1825. Будући да је био много већи од свог претходника, назван је „Велики (Бољшој) театар“. Нови театар, који је био већи од петербуршког „Великог (Бољшој) каменог театра“, издвајао се од осталих својом величанственом монументалношћу, савршеним пропорцијама, хармонијом својих архитектонских облика и богатством унутрашње декорације. Био је веома простран. Постојале су галерије куда се публика могла шетати, степеништа која воде до сљедећег нивоа, крајњих и бочних просторија. Огромни аудиторијум могао је да смјести преко две хиљаде људи.

63


КУЛТУРА

Бољшој Петровски театар је наставио са својим драмским остварењима али али већину његовог репертоара заумзимали су балет и опера. До изражаја су дошли радови Доницетија, Росинија, Мејербира, младог Вердија и руских композитора дјела Вестровског и Глинке (1842. премијера„Живот цара“, а 1846. опера „Руслан и Људмила“). Зграда Бољшој Петровски Театра је била у употреби скоро 30 година. Нажалост, задесила је иста тужна судбина као и њену претходницу. Пожар, који је избио 11. марта 1853. године, тињао је три дана, уништавајући костиме, музичке инструменте, записе, позоришне машине итд. Зграда је била практично уништена. Све што је од ње остало били су угљенисани камени зидови и степеништа. Прво мјесто на конкурсу за рестаурацију, освојио је Алберто Кавос, водећи царски архитекта и професор Петербуршке академије умјетности, син оперске пјевачице Катарине Кавос, који је о свом пројекту изјавио: „Покушао сам да украсим аудиторијум у најкраћем могућем року, истовремено задржавајући бујност и лакоћу, прожимајући ренесансни и византијски стил. Бијела боја, украшена златном, црвена драперија, свјетлост унутрашњих ложа, различите арабеске у гипсаном малтеру на сваком спрату и главни ефекат хала, велики лустер од три реда свјетла и украшене кристалне свјетиљке све то заслужује опште дивљење“. Изградња се одвијала запањујућом брзином и врата театра су поново отворена 1856. године. Разлог овако брзе реконструкције био је прослава крунисања цара Александра II која се одиграла управо на даскама обновљеног театра. Изглед зграде и њен ентеријер претрпио је значајне промјене. Аудиторијум на шест нивоа могао је смјестити око 2 300 људи. Посебне ложе, најближе бини са обе стране аудиторијума, биле су резервисане за царску породицу, министре и управу позоришта. Царева ложа, насупрот сцене, помало испупчена од остатка аудиторијума постала је централна карактеристика свечане сале. Дно царске ложе ослањало се на конзоле у облику савијеног Атласа. Гримизнозлатна величанственост аудиторијума остављала је без даха све који су у њу ушли од првих дана постојања Театра и деценијама касније. Послије Октобарске револуције, постојање Театра доведено је у питање. Требало је проћи неколико година прије него што су се комунистичке власти одрекле идеје о затварању. До 1922. године на сцени Бољшој театра умјесто представа одржавали су се Сверуски конгреси Совјета, сједнице Сверуског Центарлног извршног комитета и Извршни конгреси нове државе.

64

У априлу 1941. године театар је затворен због реконструкције. Само два мјесеца послије, Њемци су напали СССР. Дио чланова театра је евакуисан у Куибисхев, а дио је наступајући остао у Москви. Многи умјетници су ишли на фронт и забављали трупе, док се добар дио њих придружио одбрани своје земље. Бољшој театар је бомбардован 22. октобра 1941. године. Велики дио грађевине био је уништен. Упркос страшним ратним, а и зимским условима, рестаурација зграде је завршена у зиму 1942. године. У јесен 1943. театар је поново отворио своја врата са премијерном изведбом опере „Живот цара“. Међутим, монархистички призвук самог назива опере морао је бити промијењен, те је опера добила ново, политички коректно име,„Борис Годунов“. Одлука о проширењу капацитета донесена је 1987. године, ради опстанка Бољшој трупа. Нова сцена отворена је 29. новембра 2002. године, продукцијом Римски Корсакове "Сњежане", која се у потпуности уклопила у нови, иновативни и експериментални дух театра. Највећи грађевински подухват, у историји Бољшој театра, започео је 2005. године. Шест година и 700 милиона долара било је потребно да Театар поново засија. У обнови се није штедјело јер је циљ био да Бољшој поново буде у складу са царском визијом. Посебно дрво из аустријских Алпа, скупоцјене декорације из московског манастира, само су дио оног што краси овај величанствени театар. Срп и чекић изнад позорнице замијењени су двоглавим орлом, амблемом династије Романов. Након детаљне, шестогодишње реконструкције, 28. октобра 2011. године завјесе величанственог Бољшој театра су поново подигнуте. Културни храм Русије је отворио своја врата за публику. Легендарно здање је опет засијало старим „царским” сјајем. Овог пута на отварању је изведена опера „Руслан и Људмила“, а на свечаној церемонији присуствовали су само одабрани. Част да отвори реконструисани театар припала је руском предсједнику Дмитрију Медведеву који је том приликом изјавио: „Као што знате, наша држава је велика али у исто вријеме број симбола националног блага, онога што називамо националним брендом је веома ограничен, а Баљшој театар је управо један од наших највећих националних брендова“.

година 2012.

Бр. 4


КУЛТУРА

Саставни дио активности Театра је и презентација концерата симфонијских и камерних дјела, као и концертних извођења опера, чиме се јавност упознаје са свим музичким жанровима.

ТЕАТАР ДАНАС Данас, дјелатност Бољшој театра можемо сврстати у три категорије: оперу, балет и концертне изведбе. Театар броји преко 3 000 чланова, који раде у три ансамбла: Бољшој опера, Бољшој балет и Бољшој оркестар. Иако груписани, сви велики умјетници, чланови театра, наглашавају да Бољшој функционише као једна велика породица и да је баш та повезаност и посебан дух оно што их издваја у свијету умјетности и што доприноси огромном успјеху театра. Ремек дјела руске музике 19. и 20. вијека доминирају репртоаром театра. Садржај репертоара може се категорисати у три групе. Бољшој својој публици представља руске класике, укључујући и 20. вијек, западне класике, који такође обухватају призната ремек дјела 20. вијека и специјално наручена дјела. У скорашњој историји Бољшоја, постоји неколико примјера ових посебних наруџби: „Дјеца Розенталових“, опера Леонида Десјатникова, затим балети „Милостиви“ у продукцији Кристофера Вилдона, Десјатникове „Изгубљене илузије“ у продукцији Александра Ратманског, потом плесни комад „А онда- миленијум мира“ Лорана Гранијеа у продукцији Анжелине Прељокаж.

Једна од примарних мисија театра је рад са младим умјетницима. Веома је важно да се не изгуби традиција и висок ниво квалитета који је Бољшој одувијек посједовао, те настоје да своје насљеђе континуирано преносе на нове генерације младих, врсних умјетника. Театар настоји да премости генерацијски јаз промовишући развој младих, талентованих умјетника (основан је Омладински програм опере који његује и усавршава вјештине будућих звијезда опере). У настојању да оствари врхунска остварења, код куће и у водећим свјетским центрима опере и балета, Бољшој група се увијек труди да задржи тај свој посебни креативни карактер. Такође, значајан став при раду Театра је да упозна руску публику са достигнућима великих свјетских оперских и балетских кућа, као и да пожели добродошлицу гостујућим умјетницима при изражавању њихових креативних подухвата. Према томе, поред сталних чланова театра, најталентованијих умјетника Русије, Бољшој веома успјешно сарађује и са водећим свјетским именима.

Бољшој театар из доба СССР-а Бр. 4

година 2012.

65


КУЛТУРА

О томе каква је публика у Бољшој театру најбоље говори Александар Федин, оперски пјевач из Москве, сада солиста Опере у Келну, који је дуги низ година био у ансамблу опере Бољшој театра. Он прича да је тамошња публика јединствена у свијету: „Ако те заволе, онда то показују тако да се мораш скривати од њих. Никад на западу нисам доживио оно што сам доживио у Бољшој театру. Послије сваке представе мој стан је личио на ботанички врт. Тамо је традиција да гледаоци на представе носе цвијеће за умјетнике“. Федин сматра да је Бољшој театар посебан управо и због традиције и људи који тамо раде: „У моје вријеме давале су се представе старе педесет година. То се зове златни фонд. То је традиција. Осим тога, сваки члан ансамбла, од солиста до маске и костима, сви знају сваку улогу. Ми смо били велика породица од преко хиљаду људи и сви смо се познавали. То је Бољшој Театар“!

У царској Русији на сцени Бољшој театра окруњени су Александар II, Александар III и Николај II. Послије Октобарске револуције 1917. и колапса царства, комунисти су жељели затворити овај храм умјетности како би означили раскид са буржоаском културном баштином. Међутим, здање је ипак добило другачију историјску улогу. Наиме, у Бољшој театру је службено проглашено оснивање Совјетског Савеза 1922. године, те су га комунисти касније користили за приређивање својих забава. Вијест о Лењиновој смрти саопштена је баш са сцене Бољшој театра. Златни натпис на фасади реновираног Бољшоја, подсјећа на Лењина и Стаљина, који је долазио у оперу слушати поједина дјела али никада није сједио у царској ложи, већ на првој галерији, заклоњен зидом будући да се плашио атентата.

Бољшој представља живи организам, који се развија зеједно са остатком друштва али је и у константној потрази за новим, иновативним идејама. У садашњој фази развоја друштва, промовише стварање нове естетике приоритета у умјетности опере и балета, посебно у области руског репертоара.

Бољшој балет има свој огранак у Бољшој позоришној школи у Бразилу.

Данас, Бољшој има две сцене на располагању, легендарну главну сцену која је поново у функцији, те малу сцену накнадно изграђену. Уз проширене капацитете и најмодернију технологију, традиционални театар се изванредно носи са изазовима модерног доба, који су свеприсутнији и у умјетности. Управо тај спој традиције, неприкосновеног квалитета и константног рада на усавршавању и иновативним идејама, представљају тајну успјеха великог театра који несумњиво све више шири сферу свог утицаја, како у Русији, тако и широм свијета.

НЕКА ПОЗНАТА ДЈЕЛА ТРЕНУТНО НА РЕПЕРТОАРУ БОЉШОЈ ТЕАТРА

Аудиторијум Бољшој театра

66

ЗАНИМЉИВОСТИ

„Кармен“ (опера у четири чина) Жорж Бизе „Борис Годунов“ (опера у пет чинова) Модест Мусоргски „Дон Жуан“ (опера у два чина) Волфганг Амадеус Моцарт „Евгеније Оњегин“ (лирска сцена, спектакл с паузом) Петар Иљич Чајковски „Дон Ђовани“ (опера у два чина) Волфганг Амадеус Моцарт „Слијепи миш“ (оперета у три чина) Јохан Штраус „Магбет“ (опера у четири чина) Ђузепе Верди „Мадам Батерфлај“ (опера у два чина) Ђакомо Пучини „Моцарт и Салијери“ (опера из једног чина) Николај Римски Корсаков „Огњени анђео“ (опера у пет чинова) Сергеј Прокофјев „Руслан и Људмила“ (опера у три чина) Михаил Глинка „Вјештица“ (опера у четири чина) Петар Иљич Чајковски „Тоска“ (опера у три чина) Ђакомо Пучини „Легенда о љубави“ (балет у три чина) Ариф Меликов „У горњој соби“ (балет из једног чина) Филип Глас „Ромео и Јулија“ (балет у два чина) Сергеј Прокофјев „Жизел“ (балет у два чина) Адолф Адам „Карташка игра“ (балет из једног чина) Игор Стравински година 2012.

Бр. 4


ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ Угљеша Кесић

СЕРГЕЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ ЈЕСЕЊИН „Пријатељи су га напијали вином, а жене су му пиле крв.” (Максим Горки о Сергеју Јесењину)

На самом преласку из XIX у XX стољеће, у селу Константинову, у Рјазањској губернији, рођен је велики руски пјесник Сергеј Александрович Јесењин. Потекао је из сиромашне породице, а поред њега у породици Јесењнин биле су још двије сестреКатарина (Каћа) и Александра (Шура). Због мучне ситуације у кући, највећи дио дјетињства Сергеј проводи код свога дједа уживајући све љепоте Руског села. Та љубав према селу коју је стекао у најранијем дјетињству, пратила га је цијелог живота. Прве додире са писменошћу Сергеј добија од својих укућана. Дједа и баку је неизмјерно поштовао. О своме дједу Фјодору Андрејевичу Титову чак је написао сљедеће: „Темељан је човјек био мој дјед. Богу божије, а цару царево. Није залуд био имућан сељак, а уз то још и склон пићу”. Након завршетка основне и средње школе 1912. године одлази у Москву да посјети оца и да нађе посао. Због несугласица са газдарицом остаје без посла, а ускоро остаје и без смјештаја. Након неког времена због солидарности са радницима запада у проблеме са полицијом који му два пута претресају стан. Напуштен, сам и незбринут лута Москвом. Ускоро долази у додир са књижевном групом „Суриков” која помаже младе и неоткривене таленте, а већ 1914. године почињe објављивати своја дјела под псеудонимом Сергеј Молов.

Сергеј Александрович Јесењин

Бр. 4

година 2012.

1915. године Сергеј одлази у Петровград и упознаје свог идола Александра Блока. О том сусрету каже да га је била велика трема, те да се ознојио зато што је први пут пред собом видио живог пјесника. Вјечити сањар, поета и велики љубитељ животиња, 1915. године пише своју чувену „Пјесму о керуши“ у којој је приказан трагичан крај мајке керуше и њених седам малих кучића.

67


ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Учесник је Првог свјетског рата, а подржава и поздравља Фебруарску револуцију. У периоду између 1918-1919. године састајао се са другим пјесницима с циљем да се оснује нови правац у поезији. Ускоро су ти састанци уродили плодом и створен је нови правац у поезији имажинизам. Велику улогу у пјесниковом животу имале су жене које су се често налазиле у стиховима великог пјесника. Једна од најљепших пјесама је била „Ана Сњегина“, у којој је опјевана Лидија Кашина. Прва законита жена у животу Јесењина је била Ана Изрјадовна са којом је склопио брак 1914. године, тада још као млади радник штампарије у Москви. Са Аном је имао сина Јурија, који је изгубио живот 1937. године. Друга, а можда и највећа љубав Сергеја Јесењина била је Зинаида Раих. Жена очаравајуће љепоте била је мајка двоје Јесењинове дјеце, дјечака Константина и дјевојчице Татјане. Иако су се разшли, дуго се говоркало да једно друго нису могли заборавити. Зинаида Раих је завршила свој живот као жртва Стаљинових чистки 1939. године. Велику улогу у животу Сергеја Јесењина имала је Исидора Данкан, америчка балерина која је на гостовању у СССР-у упознала великог пјесника. Исидора, иако је била 18 година старија од Јесењина, свим срцем се заљубљује у њега. Та веза, а ускоро и брачна заједница, врло брзо постаје ствар, како руске, тако и свјетске јавности. Након неког времена, заједно са Исидором одлази у САД којима није био одушевљен. Мучи га носталгија за Русијом. Након доласка кући ускоро долази до развода и Сергеј наставља по старом. Све више пије. Своје уточиште, свој бијег од самоће, Сергеј је нашао у лику и души Галине Бениславске. Та млада дјевојка је цијелом својом душом искрено вољела Сергеја Пјесник је имао велико повјерење у њу, те јој је чак дао и пуномоћ за све његове књижевне послове. Она никада није пребољела раскид са Јесењином, а након његовог одласка доживјела је нервни слом. Свој живот је завршила самоубиством на Јесењиновом гробу тачно на годишњицу његове смрти.

68

Посљедња жена у животу Сергеја Јесењина била је Софија Толстоја, унука великог Лава Толстоја. Његова лутања и скитања довели су до тога да уђе у брак са њом (иако је сам пјесник по ријечима његове сестре Александре ускоро схватио да су они сасвим два различита свијета). Жељела је да га смири, да му пружи дом али његова израњавана душа није била спремна на то. Промјена расположења код Јесењина је честа. Пуно страхује од самоће, боли га биједа живота, а страхове све чешће лијечи вотком.

Задњу годину живота Јесењин проводи у сталном стварању (пјесме не могу да зауставим, то је као навијени апарат). Све више пије. Као једини излаз из пакла алкохола, појављује се болница. Након неког времена излази из болнице и упућује се сестрама у Замосковорјечје по своје ствари. У зору 24. Децембра 1925. године стиже у Петровград и узима собу у хотелу Англетер. Болесно је узнемирен и усамљен. У ноћи 26/27.децембра, усљед недостатка тинте, властитом крвљу (из расјечених вена) пише пјесму „Довиђења, друже довиђења” коју предаје В. Ерлиху. Навече, 27.децембра, сједи сам, тужан и усамљен. Понекад устане, шета и гледа кроз прозор у маглу. Касније одлази у своју собу, руши намјештај и извршава троструко самоубиство пресјецањем вена, вјешањем и горењем уз цијев за парно гријање. Сахрањен је 30. Децембра 1925. године у Москви на Вагањковском гробљу. „Све што живи, ожиљак има.“

година 2012.

Бр. 4


ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Довиђења, друже мој До виђења, драги, до виђења; ти ми, пријатељу, једном беше све. Увече у растанак без нашег хтења обећава и састанак, зар не? До виђења, драги, без руке, без слова, немој да ти бол, обрве повије Умрети није ништа на овом свету нова, ал' ни живети баш није новије.

До свиданья, друг мой До свиданья, друг мой, до свиданья. Милый мой, ты у меня в груди. Предназначенное расставанье Обещает встречу впереди. До свиданья, друг мой, без руки, без слова, Не грусти и не печаль бровей,В этой жизни умирать не ново, Но и жить, конечно, не новей.

Бр. 4

година 2012.

Свјетску славу "Пјесме о керуши" прати и незаборавни запис Максима Горког. При сусрету с Јесењином у Берлину, маја 1922, стихови ове пјесме потресли су Горког, а пјесника расплакали. Тада је и написао: "Кад је изговорио посљедње стихове - пале су и њене очи псеће/као златни сјај звезда у снег и у његовим очима такође заблисташе сузе. Тад сам помислио да је Јесењин не толико човјек, колико инструмент, харфа, коју је природа створила само за поезију, да изрази бескрајну тугу поља, љубав према свему што живи на свијету и милосрђе које од свега другог заслужује човјек.”

"Руска земља није створила ништа исконскије, природније, згодније и боље од Сергеја Јесењина ... Јесењин се према свом животу односио као у бајци. И своје стихове писао је као у бајци, слажући их као карте, пасијанс од речи, записујући их крвљу свог срца". Борис Пастернак

Дјела: „Бреза“ (1913.), „Јесен“ (1914.), „Пјесма о керуши“ (1915.), „Мангуп“ (1919.), „Исповјест мангупа“ (1920.), „Ја сам посљедњи пјесник у селу“ (1920.), „Пугачов“ (1921.), „Писмо мајци“ (1924.), „Кафана Москва“ (1924.), „Ко сам, шта сам“ (1925.), „Сњежно поље“ (1925.), „Црни човјек“ (1925.), „Качаловљевом псу“ (1925.), „Довиђења, друже довиђења“ (1925.)

69


Ана Бундало

МАЛА ШКОЛА РУСКОГ ЈЕЗИКА Када се путници авантуристи по први пут нађу у непознатом граду, а при том желе сами да открију његове чари, корисно је да на уму имају двије ствари и то : 1. обавезно набавити мапу града 2. пожељно савладати основне изразе на језику који се ту говори, како би могли успоставити комуникацију са локалним становништвом Претпоставимо ли да ће ваш избор пасти на неки од фасцинантних руских градова, наша рубрика Мала школа руског језика је управо оно што вам треба. Њоме, наравно, нећете моћи платити малочас поменуту мапу али ће вам бар помоћи при споразумијевању са трговцима и куповини исте.

Дакле, након што смо вас у прошлом броју часописа „Газета“ научили како да се упознате са Русима, циљ вам је да од свог саговорника сазнате неколико корисних информација, нпр. гдје се налази најближа мјењачница или банка како бисте могли размијенити новац, а затим и продавница како бисте га што прије потрошили. Тада ћете питање формулисати на сљедећи начин:

1. А: Пожалуйста, скажите мне где находится банк. - Молим вас реците ми гдје се налази банка. Б: Вам надо идти толька прямо. - Продужите само равно. Или Б: Сверните в первую улицу направо/налево. - Скрените у прву улицу с десне/лијеве стране. Ако случајно не разумијете свог саговорника зато што брзо говори, замолићете га да мало успори:

2. Будьте добры говорите медленее, я немного понимаю по-русски. - Будите добри и говорите спорије, јер ја не разумијем руски добро. Или Будьте добры повторите это. - Будите љубазни и поновите.

пункт обмена валюты - мјењачница магазин - продавница гостиница - хотел театр - позориште музей - музеј аптека - апотека бар/ресторан/кино/метро - остају као у нашем језику

70

година 2012.

Бр. 4


ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Сада, када сте добили потребне информације, преостаје вам још да се припремите за разговор са запосленима... па да почнемо са изразима које бисте требали знати, како бисте промијенили новац

3. А: Сколько рублей я получу за сто евро? - Колико ћу рубаља добити за сто евра? Или

ноль - 0 один 1 два - 2 три - 3 четыре - 4 пять 5 шесть 6 семь - 7 восемь - 8 девять 9 десять 10

одиннадцать - 11 двенадцать - 12 тринадцать - 13 четырнадцать - 14 пятнадцать - 15 шестнадцать 16 семнадцать - 17 восемнадцать - 18 девятнадцать - 19 двадцать - 20

двадцать один - 21 двадцать два 22 тридцать - 30 сорок - 40 пятьдесят - 50 шестьдесят - 60 семьдесят - 70 восемьдесят 80 девяносто - 90 сто - 10

А: Какой сегодня обменный курс евро? - Колики је данас курс евра? Б: Курс евро к рублю 40,35. - Курс евра у односу на рубљу износи 40,35. А: Я хочу обменять пятьдесят евро. - Желим промијенити педесет евра. Б: Пожалуйста. - Изволите. А: Спасибо. - Хвала.

Ако сте дошли у продавницу да тражите нешто одређено, онда ћете поставити сљедеће питање:

4. А: Здравствуйте. У вас есть русские сувениры? - Здраво. Имате ли руске сувенире? Б: Да, у нас есть. - Да, имамо. А: Покажите мне, пожалуйста. - Покажите ми, молим вас. А:Извините, сколько стоит это? - Извините, колико ово кошта? или А: Извините, сколько стоит этот сувенир? - Извините, колико кошта овај сувенир? B: Этот сувенир стоит 55 рублей. - Тај сувенир кошта 55 рубаља.

Бр. 4

година 2012.

карта - мапа сумка - торба зонт - кишобран книга - књига карандаш - обична оловка тетрад - хемијска оловка картина - слика шоколад - чоколада сигары - цигарете газета - новине бутерброд - сендвич вино/пиво/вода - остаје као у нашем језику Привели смо крају још један час Мале школе руског језика, те вас опет позивамо да нам се придружите у сљедећем броју часописа, како бисте пропратили нове ситуације у којима ће се наћи наши актери А и Б. Као што смо то учинили прошлог пута и сада ћемо за вас издвојити једну кратку шалу. До сљедећег дружења уживајте и учите руски. Учитель спрашивает Тото: Сколько будет четыре и шесть? Пятнадцать. А двенадцать и семь? Двадцать восемь. Скажи, Тото, а кто твой отец? Официант в ресторане.

71


СПОРТ Милан Милковић и Александра Весић

ЛАВ ЈАШИН, РУСКИ ЦРНИ ПАНТЕР „Трик је попушити цигарету, да би се смирили живци, а затим попити велики гутљај јаког пића, да би се опустили мишићи.“

Љубитељи фудбалске игре засигурно памте “рецепт“ за успјешну и несвакидашњу игру, једне од највећих легенди руског и свјетског фудбала, Лава Ивановича Јашина. Да ли је ово стварно тајна виртуозности једне игре, или пак шала велике легенде?! По много чему се Лав Јашин разликовао од тадашњих голмана. Kако својим стасом (висок око 190 центиметара) и сензационалним одбранама, тако и својом инвентивношћу и рекордима које је постигао. Он није био само велики голман, него и један од највећих ликова, које је спорт икад имао. Популарност му је расла заједно са успјесима на терену али захваљујући и великој харизми коју је посједовао. Виртуозно бранећи свој гол, обучен од главе до пете у црно, добио је надимак Црни пантер.

72

година 2012.

Бр. 4


ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Каријера Лав Иванович Јашин рођен је у Москви 22. октобра 1929. године, за вријеме Стаљинове владавине у породици индустријских радника. Током Другог свјетског рата радио је у фабрици као металски радник у близини Москве. Управо у фабричком кругу Лав прави своје прве фудбалске кораке. Играјући за фудбалски клуб фабрике, Лав је убрзо примјећен од стране фудбалског и хокејашког тренера Динама из Москве, чувеног Чернишова. Своју фудбалску каријеру почиње у омладинском саставу Динама 1944. године, а од 1949. године улази у сениорски тим клуба. Први пут је наступио за московски Динамо 6. јула 1950. године. Од тада, па све до краја каријере 1970. године, наступа само за један клуб, а то је Динамо (риједак случај у данашњем фудбалу). У те двадесет и двије сезоне, колико им је Црни пантер стајао на голу, Динамо је освојио пет титула првака СССР и три Купа СССР-а. Јашин 1954. године добија позив за репрезентацију, што је била велика част и изазов. У то доба СССР је био фудбалска велесила. Са Зборнајом командом, како су звали совјетску репрезентацију, Јашин учествује на три Свјетска фудбалска првенства (1958, 1962 и 1966. године ). На Љетним олимпијским играма 1956. године, у Мелбурну, СССР освоја злато. Највећу успјех селекција остварује на Европском првенству 1960. године када је у чувеном финалу са 2:1 поразила репрезентацију Југославије и тако први пут постала европски првак.

Играјући за репрезентацију, Лав Јашин стиче свијетску славу. Носећи стално црни дрес и истичући се сензационалним одбранама добија надимке: Црни пантер, Црни паук, Црна хоборница итд. Два пута је бранио за Селекцију остатка свијета (1963. године, против Енглеске и 1968. године, против Бразила). Након 78 утакмица, 1967. године, Лав Јашин завршава своју каријеру у националном тиму. Наставио је да игра за Динамо. Коначно се повукао 1971. године, са одиграних 326 мечева у дресу омиљеног клуба. У част његовог изузетног доприноса фудбалу, ФИФА га је наградила опроштајним мечом између Динама и Европске једанесторце на Лењиновом стадиону у Москви 1971. године, пред 100 000 навијача. Мечу су присуствовале већ тада фудбалске легенде: Пеле и Бекенбауер али и многи други. По завршетку играчке каријеру, и даље је остао у фудбалу, бавећи се тренерским послом. Једно вријеме Јашин је био предсједник ФК Динамо из Москве и предсједник ФС СССР-а. Умро је 1990. године, због проблема са претходно ампутираном ногом. Био је страствени пушач.

Бр. 4

година 2012.

Лав Јашин носилац је бројних признања. На избору Франс фудбала, 1963. године, проглашен је европским фудбалером године (једини голман који је до сада добио ово признање). Орден Лењина, једно од највећих националних признања у СССР-у, добио је 1967. године. Као херој социјалистичког рада, одликован је медаљом Срп и чекић, 1989. године. Од 1990. године ФИФА додјељује награду Лав Јашин за најбољег голмана на Свјетском првенству, а Фудбалски савез Русије га је 2003. године именовао златним играчем у задњих 50 година. Динамо из Москве му је подигао споменик. Међународна федерација фудбалске историје и статистике (ИФФХС) је овог Руса прогласила за најбољег голмана у историји фудбала.

Зашто је највећи?! Лав Јашин је био први голман који је„господарио шеснаестерцем“. За њега није било довољно да стоји на линији гола. Јашин је без престанка, у току игре, давао упутства својим суиграчима, истрчавао је ван линије у сусрет противничким нападачима и тиме суверено владао шеснаестерцем. Створио је низ финеса и финти које данас спадају у„голманску абецеду“. Јашин ће остати познат и по неустрашивим интервенцијама. Био је склон бацању „на зубе“ у противничке ноге, скакао је попут мачке (отуда и надимак Црни пантер). Сјајно је бранио пенале. На Свјетском првенству у Чилеу добио је два потреса мозга. Сам је Јашин једном приликом рекао: „Какав је то голман, којег не муче голови које је примио?! То мора да га мучи! Ако је миран, то значи крај. Без обзира шта имао у прошлости, он нема будућности“. Јашин је у каријери одиграо 812 утакмица, од чега на 270 утакмица није примио гол. Одбранио је 150 пенала. Импресивно чак и за данашње доба. Невјероватно звучи, али Јашин је професионално играо и хокеј на леду, бранећи боје „свог“ Динама. Са ХК Динамо (Москва) освојио је Куп СССР-а, 1953. године. Играјући два пута за селекцију свијета Лав Јашин је био међу првим играчима који су разбили „челичну завјесу“ која је тада дјелила свијет. Сви су га вољели и цјенили, како они на истоку, тако и они на западу. Данас када питамо ко је најбољи фудбалер свијета свих времена, наилазимо на разне одговоре. Многи ће рећи Пеле, неки ће рећи Марадона или пак Меси. Међутим ако питамо, ко је најбољи голман свих времена, сви ће рећи Јашин, руски Црни пантер.

73


ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Достигнућа Европски фудбалер године (1963) Побједник европског првенства (1960) Олимпијска златна медаља (1956) Херој социјалистичког рада (1989) Орден Лењина (1967) Најбољи голман СССР-а (1960, 1963, 1966) Олимпијска медаља (1986)

Статистика       

74

одиграо 812 утакмица у каријери одбранио преко 150 пенала 326 лигашких утакмица одиграо за„Динамо“ 78 наступа у репрезентацији СССР-а (примио 70 голова) 12 утакмица на свјетском првенству (4 утакмице без примљеног гола) 2 наступа у тиму ФИФА„најбољих XI света“ (1963. и 1968. године) 270 утакмица у каријери на којима није примио гол

У Србији Лав Јашин био је пријатељ нашег фудбалског стручњака Миљана Миљанића. Обожавао је да дође у Београд, у госте Миљанићу, и тада би обилазио чувене скадарлијске кафане. Пуно је пио али брзо се и трезнио и то, како кажу, у кади пуној ледене воде. Старији причају да се још увијек Скадарлијом чује његовo: Давай, Давай...

година 2012.

Бр. 4


ПРИВРЕДНО ДРУШТВО

Д.О.О.

"arting INVEST" М.Г. Николајевича 3, 78 400 Градишкка, БиХ

КОНТАКТ: БАЊА ЛИКА 051/ 315-419 ГРАДИШКА 051/815-825 e-mail: artinginvest@gradiska.com web: www.arting-invest.com

ПРОЈЕКТОВАЊЕ КОНСАЛТИНГ ИНЖИЊЕРИНГ ПРОСТОРНО ПЛАНИРАЊЕ РЕВИЗИЈА ПРОЈЕКАТА СТРУЧНО САВЈЕТОВАЊЕ НАДЗОР ИЗВОЂЕЊЕ ГРАЂЕВИНСКИХ, ЗАНАТСКИХ И ИНСТАЛАТЕРСКИХ РАДОВА ПРОДАЈА СТАНОВА И ПОСЛОВНИХ ПРОСТОРА

ДОБРА КУЋА СЕ ИЗ ДОБРЕ КУЋЕ ГРАДИ

Крошња, Градишка

Ламеле, Бања Лука

Деветка, Бања Лука Микрофин, Градишка

Profile for  Газета

Газета број 4  

Часопис, Друштва српско-руског пријатељства Братство, Бања Лука, Република Српска, БиХ, објављен 2012.године

Газета број 4  

Часопис, Друштва српско-руског пријатељства Братство, Бања Лука, Република Српска, БиХ, објављен 2012.године

Advertisement