OMILIJE U BOJI- katalog izložbe

ОМИЛИЈЕ У БОЈИ ГОРАН ЈОВИЋ ИЗЛОЖБА 21. 12. 2016. - 30. 01. 2017.

СКД „ПРОСВЈЕТА“ ЦЕНТРАЛНА БИБЛИОТЕКА ИЗЛОЖБЕНА ДВОРАНА ПРЕРАДОВИЋЕВА 18/1 ЗАГРЕБ

ИЗДАВАЧ: СКД „Просвјета“ Бериславићева 10, Загреб ЗА ИЗДАВАЧА: Срђан Татић УРЕДНИК КАТАЛОГА: Сњежана Чича АУТОР ИЗЛОЖБЕ: Горан Јовић ТЕКСТ: Александра Кучековић Горан Јовић ПОСТАВ ИЗЛОЖБЕ: Љиљана Вукашиновић Бранко Чоловић Горанка Буљан Сњежана Чича ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН: Барбара Бласин ТИСАК: Grafika Helvetica НАКЛАДА: 100 ком Изложбу финанцијски подупиру: Министарство културе РХ Министарство културе и информисања РС Град Загреб СКД „Просвјета“

Горан Јовић

ОМИЛИЈЕ У БОЈИ

Појам омилија (хомилија) потиче од глагола грчке речи ομιλίες. Речници га углавном преводе као разговор, дружење, општење, дискурс. У античком свету, хомилитика је један од појмова за опис вештине разговарања. У хришћанској култури омилије представљају тематске проповеди које се ослањају на Свето писмо и користе мноштво цитата. Њихов садржај је најчешће поетски обликован, уз тежњу ка истицању естетске категорије узвишеног. Назив изложбе Омилије у боји метафора је за вишезначне аспекте сакралне уметности приказане овом изложбом. Са једне стране они су усмерени на једну од основних функција сакралне уметности, њену проповед-контекст. Намере хришћанских проповеди у основи указују на развој самосвести субјекта кроз теме одговорности у поступцима према себи и другом, другачијем-ближњем. Други аспект указује на комуникацију („вештину разговарања“) савременог сликара опредељеног за тему сакралног са традицијом у контексту сагледавања савремених токова у овој уметности. Последњих деценија, на глобалном плану, приметна је све учесталија појава обнове сакралне уметности како у оквиру религиозних институција и цркава, тако и шире у друштву. У Србији, али и на просторима других православних помесних цркава, ликовном и примењеном стваралаштву је дат значајан квантитативни удео у обликовању „званичне сакралне иконографије“. Међутим, процес обнове црквене уметности започет је најчешће понављањем иконографских (садржајних и естетских) образаца из прошлости како у виду копистике, тако и у форми реминисценције

6

појединих дела из, најчешће, средњевековне прошлости. Општи утисак који се стиче сагледавајући ово стваралаштво, па чак и његове најрепрезентативније примере стваране у духу нео-византије, је симулација некадашњих естетских и религиозних вредности, што је последица недостатка истинског дијалога између прошлости и визуелног искуства савременог човека. Изложбa je усмеренa управо на тај дијалог, уз осврт ка буђењу изворног стваралачког процеса у овој уметности. Радови који су представљени имају један другачији поглед на сликарство сакралне православне уметности, и резултат су синтезе која је усмерена ка анализи могућности личног стваралачког чина у оквиру колективитета сакралне уметности и њене иконографије. Овим се желео успоставити дијалог између традиционалног и савременог, како би коначан рад носио енергију живог и присутног. Такође на изложби би, поред оригиналних радова малих формата, биле приказане фотографије радова и видео материјал зидног сликарства храма св. Саве на Врачару. Овде би били приказани процеси и поступци осликавања фресака крипте, као и презентација завршених радова на живопису. Концептом изложбе се коначно жели указати на и друштвено активну улогу иконе као уметничког дела која излази из сфере пасивног и искључиво естетског, те стога изложба носи назив Омилије у боји.

Александра Кучековић

О ЈОВИЋЕВИМ ОМИЛИЈАМА Сваки сликар који се у овом тренутку одлучи да учествује у процесу, који би историчари уметности и критичари могли назвати недоумицама испуњеном обновом црквене уметности на нестабилном обзору постмодерног времена, неминовно је суочен са гломазним „теретом“ личног и креативног у контексту традиционално конципираног колективног и готово анонимног. С друге стране, непрекидни притисак који у сакралном уметничком окружењу ствара примарни функционални, па тек онда стваралачки и естетски карактер дела, савременог уметника на први поглед заробљава под непробојним плаштом изолације, у којој су унапред постављене све кључне идејне и извођачке координате. У јазу тих опасности изгубили су се многи напори чак и веома талентованих сликара, који су током последњих четврт века покушали одговор да пронађу у посезању за функционално сигурним и оправданим, верним подражавањем образаца „великих византијских епоха“. Вишедеценијски прекид активног академског образовања уметника наше средине који се окрећу уметности за цркву, настао у периоду после Другог светског рата, знатно је допринео стварању густе ауре популарног и креативно безизлазног око покушаја да се одговори на стално присутну потребу за испољавањем православних догматских, вероисповедних и емоционалних концепата кроз „слику“. Профил визуелног искуства савременог уметника није матрица коју је он, захватајући у религиозни израз кроз технику зидне слике, у могућности да вешто остави по страни или на било који начин поништи његово дејство. Треба са тим разумевањем сагледати његове стваралачке недоумице у тренутку када он стоји пред празним зидовима новосазидане цркве и често, у данашње време, остаје сам у напору

8

да одговори на фиксиране функционалне и естетске захтеве хетерогеног простора. Активни развојни одговор тим изазовима и наговештај даљих истраживачких праваца сагледавамо у монументалном изразу академског сликара Горана Јовића. Пуну креативну алтернативу копистичком приступу, кроз моћно наглашен реинтерпретативни однос према традицији, Јовић је остварио у циклусима у крипти храма Светог Саве у Београду и у корпусу фресака на зидовима храма Светог Лазара у Чачку. У сваки критички приступ овим фреско-циклусима треба инкорпорирати чврсту свест о одређености уметника нечим што у савременом контексту звучи сасвим анахроно, попут давно искорењене болести – неопходношћу конформације са захтевима и жељама наручилаца, односно детерминисаним иконографским нормативима православног ритуалног простора. Упитно/цинично подигнута обрва неупућеног посматрача лако - и данас често, доводи до брзоплете дисквалификације могућности изворних ауторских доприноса у тако постављеном контексту – без обзира на чињеницу да тако остаје неоткривен цео један свет интимне и одуховљене сликарске поетике. Уколико се претпостави поглед слободан од поменутих предилекција, фигуре на фрескама Горана Јовића, у својој спектакуларној „довршености“, са готово лазурним завршним слојевима, у очима верника, али и наручилаца адекватно утегнуте и упеглане, са доследно спроведеном захтеваном „палеолошком“ асоцијативном потенцијом, ипак непогрешиво одају свог аутора као уметника чврсто условљеног савременим концептуалним и визуелним подстицајима. Прастари фигурални обрасци пореклом из хеленистичког имагинаријума на фрескама Горана Јовића добијају актуелност и комуникативност карактеристичне за мизансцене савремене арт или fashion фотографије. Непосредност комуникације коју ликови и њихове гесте, у групним или појединачним аранжманима, остварују са посматрачем кроз изванредно ликовно контролисан фото-модел идентитет, највреднији су допринос мукотрпном ослобађању од популарног притиска ка стварању сувих и безизражајних копија средњовековних модела. Ипак, било би погрешно овде претпоставити тежњу ка „реализму“ и опипљивости – безвремена и трансцедентна егзистенција ликова сачувана је у њиховој тријумфалној монументалности и лепоти, оснаженој интригантном маниристичком живошћу боја и њиховим, на моменте изненађујућим, контрастима пуним виталног потенцијала. Вишеслојност и богатство сликарског израза Горана Јовића у посебном сегменту

9

дочаравају портативни радови који, иако сасвим у складу са одабраним фигуралним извориштима, представљају својеврстан интимситички ауторски оглед инспирисан традицијом минијатурног књижног сликарства. Попут старог византијског сликара који је цркву сликао за јавност, а књигу илуминирао за мали број посвећених зналачких, а самим тим и либералнијих, очију – Горан Јовић се препушта готово импресионистичким потезима и атмосфери хеленистичких и помпејанских реминисценција. Аристократски интегритет фигура и енергичан третман њихових универзалних типова, вешто су контрастирани са широко, слободно и „на дах“ сликаним елементима позадина и декора. Брз, али контролисан потез, композиције са једном фигуром готово да лишава свих иконичних интенција и претвара их у свеже, непосредне и изразито комуникативне стрип-секвенце. Њихов интегритет као арт комада per se сасвим је заокружен и осмишљен, без обзира што уједно садрже и потенцијал скице или студије за монументалне зидне варијације. Сугестија да традиционално источно-православно црквено сликарство представља отворен систем, који не само да допушта, већ и подстиче уметничко истраживање и иновацију, може се учинити као недозвољено кршење старих норми и посезање за проказаним ренесансним поклонством уметничком invenzione. Истовремено, такав би закључак био донешен уз подразумевање да сваку уметничку слободу неопходно гаси било какав облик унапред постављеног норматива. Ипак, пред радоима Горана Јовића сваки ће се непристрасни посматрач присетити колики су велики сликари минулих епоха, којима се бескрајно дивимо - доказали управо супротно.

10

11

Храм Св. Саве, Св. апостоли

12

Св. ап. Павле, jajчана темпера, 25x30 cm 2014.

13

Св. Григорије Палама , jajчана темпера, 25x30 cm 2014.

14

Св. Максим Исповедник, јајчана темпера на дасци, 15x20 cm, 2012.

15

Св. ап. и јев. Марко, јајчана темпера на дасци, 25x30 cm, 2014.

16

Св. ап. и јев. Матеј јајчана темпера на дасци, 2012.

17

Св. Јован Дамаскин јајчана темпера на дасци, 30x40 cm 2012.

18

Св. Јован Дамаскин, фреско техника, 2014.

19

Св. ап. Петар, фреско техника,

20

Св. ап. Вартоломеј, фреско техника,

21

Праведни Ноје, фреско техника,

22

БИОГРАФИЈА Горан Јовић запослен је као доцент на предмету Зидно сликарство-мозаик Факултета Ликовних Уметности у Београду. На истом факултету је докторирао 2014. под менторством ред. проф. Милутина Драгојловића. Магистрирао је 2008. у класи проф. Синише Жикића, на Факултету Примењених Уметности у Београду, док је дипломирао је код професора Драгослава Павла Аксентијевића на Академији СПЦ за уметност и конзервацију у Београду. Редовни је Члан УЛУПУДС – а са статусом самосталног уметника од 2004. Излагао је више пута самостално и групно у земљи и иностранству (Београд, Ужице, Нови Сад, Мокра Гора, Суботица, Будва, Минхен, Њујорк, Чикаго) . Аутор је зидних слика, иконостаса и мозаичких композиција у деветнаест храмова и сакралних објеката у земљи и региону. На конкурсној изложби за осликавање крипте Храма Св. Саве на Врачару у Београду (октобар-новембар 2012) поверени су му радови на осликавању таваница и зидова олтара, централног свода, северног травеја и фресака солеје. Добитник је више признања: стипендија владе Републике Србије за магистарске и докторске студије, стипендија и диплома Краљевине Норвешке „За Генерацију која обећава“,„Годишња награда“УЛУПУДС-а 2013, Грамата епархије Жичке ).

23

24