Moja Tvrđava

O autoru

Nenad Šeguljev, rođen 1978. godine u Novom Sadu, Srbija. Profesionalni fotograf koji se radi na stvaranju, čuvanju i zaštiti fotodokumentacije kod imaoca i stvaraoca arhivske građe, podizanju sveti o značaju i prepozanvanju fotografije kao istorijskog dokumenta.

Petrovaradinska tvrđava je njegova inspiracija.

O Tvrđavi je pisao i fotografisao za brojne svetske i domaće stručne i zabavne časopise. Učesnik je na više međunarodnih konferencija o istorijskom nasleđu vojne arhitekture i saradnik lokalnih kulturnih institucija na projektima prezentacije Petrovaradinske tvrđave i njene istorije.

Ne trpi faktografske greške o Tvrđavi.

O projektu

“Moja Tvrđava”, koja je rezultat višegodišnjeg istraživačkog rada na proučavanju arhitekture i istorije Petrovaradinske tvrđave na osnovu verodostojnih istorijskih izvora, oslobođena naučnog aparata, ima za cilj da na kreativniji način pruži relevantne podatke o arhitekturi, pojedinim epohama i događajima iz istorije Tvrđave i njenog neposrednog okruženja.

Objavljivanje knjige finansijski je podržao Grad Novi Sad - Gradska uprava za kulturu u godini kada je Novi Sad poneo titulu Evropska prestonica kulture. Stavovi autora izneti u publikaciji ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva za sufinansiranje projekta.

Sadržaj

Tvrđava u fokusu I

Sećanje na čika Živka IV

Misterija hodnika ispod Dunava VII

Tvrđava koju su sačuvale mačke IX

Otkrivanje Tvrđave XI

Varadin pod osmanskom vlašću XIII

Uvod u Petrovaradinsku tvrđavu XVII

Čovek koji nije sagradio Petrovaradinsku tvrđavu XXII

Gorka pobeda kod Slanog kamena XXIV

Pakao bojnog polja XXVIII

Zaboravljena opsada Tvrđave (1694) XXXI

Topla čokolada za princa Evgenija XXXIV

Princ Evgenije Savojski – „Mars bez Venere“ XXXVII

Bitka kod Petrovaradina XL

Bitka kod Petrovaradina u zapisima neposrednih svedoka XLVI

Pisma ledi Meri LII

Pronađeno izgubljeno tursko blago LIV

Čudesna sudbina Ana-Marije Kristman LVII

Zaboravljeni Srblji vitezovi LIX

Sat koji odbrojava vekove LXIV

AD TRAIECTUM 1735 LXVI

Grb Petrovaradina LXVII

Skriveni tvrđavski tuneli LXVIII

Zveket robijaških lanaca LXX

Kao grob mračni lavirint Tvrđave LXXIII

Epidemije u Tvrđavi LXXV

Crna smrt na kapijama Tvrđave LXXVII

Grobnica stranaca LXXIX

Prvi top Crnog Đorđa LXXXI

Izgubljeno blago Petrovaradina LXXXIII

Petrovaradinske kaćiperke i nagizdane Novosađanke LXXXV

Teget mundir knap, dugmad dukati LXXXVII

Grenadir mars XC

Beskrajni plavi krug... XCII

Petrovaradinske vračare, hipohondri i konjsko lečenje XCV

Tvrđava u moru vinograda XCVII

Oficirska plaža – karta skuplja za žene C

Petrovaradinske krčme CII

Šetnja kroz Vodeni grad CIV

Šetnja kroz Tvrđavu CVI

U šetnji oko Tvrđave CVIII

Preko pontonskog mosta CX

Zaboravnjeno utvrđenje CXII

U šetnji oko Mostobrana CXV

Tvrđava koju je progutao Dunav CXVII

Vetar koji je dobio ime po Tvrđavi CXIX

Petrovaradin – grad čestitih ljudi CXXII

Bombardovanje Novog Sada 1849. Godine CXXIV

Zabranjeno fotografisanje Tvrđave CXXVIII

Pivara u podnožju Tvrđave CXXX

Dan kada se Tvrđava predala CXXXII

Portret Danice Jovanović CXXXVI

Zračni splavovi nad Petrovaradinom CXXXVIII

Ulazak srpske vojske u Petrovaradin CXL

Aleksandar na Tvrđavi CXLII

Bataljon golubije pošte CXLIII

Čovek koji (ni)je spasao Petrovaradinsku tvrđavu CXLV

Utvrđivanje Tvrđave CXLVII

Mostovi na Dunavu CXLIX

Rušenje mostova 1941. Godine CLI

„Sred pušaka, bajoneta, straže oko nas...“ CLIII

Bombardovanje Tvrđave 1944. Godine CLV

Čovek koji je spasao Petrovaradinsku tvrđavu CLVIII

CIA – dokumenti o Tvrđavi CLX

Tvrđava kao narodni park CLXIV

Otkrivanje podzemlja Tvrđave CLXVII

Otkrivanje CLXX

Tvrđava u oku i peru Nenada Glišića CLXXIII

Zapisi otrgnuti od zaborava CLXXVII

Tvrđava – napušteni zamak bez domaćina CLXXIX

Crveni simboli Tvrđave CLXXXII

Gde je nestao zid sa Tvrđave? CLXXXV

Tvrđava devedesetih, tužnih i nesretnih CLXXXVIII

Javašluk i bezvlašće na Tvrđavi CXC

Senka umetnika nad Tvrđavom CXCIII

Druga strana EGZITA CXCVIII

Propadanje Petrovaradinske tvrđave CC

Turista u svom gradu CCIII

Tvrđava bez vojske CCVI

Tvrđava ničija briga CCVIII

Pripovedanja o Tvrđavi CCX

Tvrđava i UNESKO CCXII

Tvrđava – ogledalo svih nas CCXV

Daleko je dok se popneš CCXVII

10 najvećih zabluda o Petrovaradinskoj tvrđavi CCXX

Još osam zabluda o Petrovaradinu CCXXIV

Tvrđavi u pohode Terezin CCXXVIII

Tvrđavi u pohode – Josefov CCXXX

Tvrđava u fokusu

Kao osobu iza objektiva fotoaparata, Tvrđava me je pre svega privukla svojom arhitekturom. Nebrojene su moje šetnje po njenim bedemima i bezbrojne su fotografije koje sam napravio u protekle tri decenije. Njene linije igrale su se godinama u zlatnom preseku ispred mojih očiju i iznova sam tražio odgovarajuće uglove, svetla, senke, refleksije, vremenske uslove i doba dana.

Za Tvrđavu sam počeo da se zanimam da bih zadovoljio svoju znatiželju. Odgovore na brojna i naizgled jednostavna pitanja nisam mogao da pronađem na policama novosadskih knjižara i biblioteka. Njih sam našao tek u udžbenicima koji su pisani za pitomce vojnih akademija u kojima su se školovali budući vojni inženjeri, budući graditelji tvrđava. Proučavajući stručnu vojnu literaturu iz 17, 18. i 19. veka, ali i publikacije kasnijih istoričara, polako sam dolazio do zadovoljavajućih odgovora. Istovremeno, istraživao sam i podatke koji su se odnosili na funkcionisanje tvrđavskih garnizona i njihovu svakodnevnu službu, kako u toku mira, tako i u toku rata i opsadnog stanja. Poseban izazov predstavljalo je razumevanje konkretne uloge jednog takvog utvrđenja i iskorišćavanja njegovih potencijala u toku vojnih operacija sa težištem na postepenom napadu i opsadi a naročito na tzv. pozdemnom (minskom) ratovanju.

Veličina, složenost i očuvanost brojnih objekata i fortifikacijskih elemenata vojne arhitekture na Petrovaradinskoj tvrđavi pomogla mi je da razumem teoriju vojne arhitekture, ali i opsadnog ratovanja. Da bih došao do pojedinih odgovora, morao sam da izdvojim vreme i za posete brojnim drugim tvrđavama koje su projektovali isti vojni inženjeri ili su nastali u istom vremenskom razdoblju i u okviru tada zajedničkih nam granica. Posete utvrđenjima koja su nastala nešto ranije ili kasnije pomogla su mi da shvatim razvoj vojne arhitekture, pa čak i da odgonetnem neka pitanja i nedoumice arhitekture Petrovaradina. Takođe, posete brojnim stručnim skupovima dale su mi priliku da upoznam osobe sličnih ili istih interesovanja. Vrhunac je predstavljao poziv na sada već višegodišnje učešće u rekonstrukcijama tvrđavskih opsada iz sredine 18. veka na Josefinskim slavnostima (Josefínské slavnosti) u Terezinu u Češkoj, prilikom kojih kao oficir vojne inženjerije komandujem inženjerskim jedinicama sapera.

Godinama istražujući arhitekturu Tvrđave, sakupljao sam i literaturu o njenoj istoriji, proučavao arhivsku i kartografsku građu i brojni dokumentacioni materijal. Od svih događaja iz istorije Tvrđave najviše pažnje mi je privukla

bitka kod Petrovaradina koja se odigrala 5. avgusta 1716. godine. O njoj se pisalo i pričalo više nego o bilo kom drugom događaju iz istorije Tvrđave, ali su podaci koji su iznošeni bili najčešće kontradiktorni. Rezultati moje znatiželje o ovom događaju objavljeni su u Godišnjaku Muzeja Grada Novog Sada pod naslovom „Bitka kod Petrovaradina 5. avgusta 1716. godine u zapisima neposrednih svedoka”. Kada je u pitanju određena istorijska epoha, najviše pažnje mi je privukao period civilne uprave nad Tvrđavom posle Drugog svetskog rata. Moji radovi na tu temu („Petrovaradinska tvrđava –merilo stepena naše današnje kulture”, „Petrovaradinska tvrđava u godinama pred prelazak pod civilnu upravu”) objavljeni su u Godišnjacima Istorijskog arhiva grada Novog Sada. Što se tiče vojne arhitekture, posebnu pažnju privukao mi je njen kontraminski sistem ili podzemne vojne galerije, kako se nazivaju danas. O ovom spletu mračnih podzemnih hodnika napisano je manje, a oprečnih podataka izrečeno u javnosti više nego o svim drugim temama o Tvrđavi. Traganje za „neistraženim” hodnicima ili „tunelom ispod Dunava” nikad nije bio predmet mog istraživanja, već upravo suprotno –razumevanje potreba za izgradnjom jednog ovakvog sistema i tehnika podzemnog (minskog) ratovanja. Na ovu temu objavljeni su mi radovi „Minsko ratovanje u stalnoj fortifikaciji i kontraminski sistem Petrovaradinske tvrđave“ i „Minerski korpus u Petrovaradinu“ u časopisu „GRAĐA“ Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

S obzirom da sam se jedno vreme bavio novinarstvom, moja istraživanja su vremenom privukla pažnju pojedinih kolega novinara, pa su na osnovu njih napisani brojni tekstovi objavljeni u „Dnevniku”, „Građanskom listu”, „Blicu”, „Politici”, „Politikinom zabavniku”, „CorD-u”, „Vojvođanskom magazinu” i „National Geographic Srbija“ a urađeni su prilozi za „Radio 021”, „Radio Novi Sad”, „Televiziju Apolo”, „Novosadsku TV”, „Radio-televiziju Vojvodine”, „Radioteleviziju Srbije”... Ako bih nešto morao posebno da izdvojim, to bi bio rad objavljen u magazinu posvećenom fortifikacijama i vojnoj arhitekturi „FORT” koje izdaje „Fortress Study Group” iz Velike Britanije.

Tvrđava je neiscrpan izvor inspiracije ne samo za istraživanje njene istorije, već jednako i njene arhitekture. Kako istraživanja do danas nisu prestala, a pojedini prijatelji, poznanici, kolege ili saradnici na pojedinim istraživanjima su bili dovoljno uporni nagovarajući me da rezultate istih objavim u nekoj formi i svoja saznanja podelim sa širom javnošću, izdvojila se ideja o nastanku ovog web-loga. Saznanja do kojih sam došao tokom istraživanja dugo sam pokušavao da prilagodim široj čitalačkoj publici. Konsultovanu stručnu literaturu odlikovao je krut vojnički rečnik, prepun neprevodivih termina koje je

trebalo je pretočiti u jednostavno, svima razumljivo gradivo. Od 2018. do danas nastala je čitava serija manje ili više zapaženih tekstova, dok mnogi čekaju da budu objavljeni, a neki tek napisani. Uz podršku Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada odabrani tekstovi nalaze se pred vama i u ovoj formi.

Tekstovi koji su pred vama čine tek deo rezultata višegodišnjeg istraživačkog rada na proučavanju arhitekture, vremena u kojem je građena Petrovaradinska tvrđava i pojedinih događaja iz njene istorije. Oni nisu zamišljeni, niti imaju nameru, da se konkretno bave demistifikacijama pojedinih istorijskih epoha, događaja iz istorije Tvrđave ili „neistraženim” delovima njene arhitekture, a najmanje ukazuju na brojne uvrežene i široko rasprostanjene nejasne, kontradiktorne, preuveličane ili nedokazive tvrdnje. Njihov cilj je da popune tu dugo vremena prisutnu prazninu i da na osnovu brojnih istorijskih izvora i druge dokumentacije, ali ipak oslobođeni naučnog aparata, široj publici na kreativniji način pruže relevantne podatke o pojedinim epohama i događajima, kako iz istorije Petrovaradinske tvrđave, tako i njenog neposrednog okruženja.

Među tekstovima pronaći ćete uglavnom one teme koje su meni lično bile najzanimljivije, od kojih su pojedine sasvim nepoznate ili otrgnute od zaborava i vredne podrobnijeg istraživanja, dopunjavanja i boljeg razumevanja. Namera mi je bila da, pre svega na osnovu više puta proverenih i verodostojnih izvora, iznesem podatke koji se kriju u arhivskoj, kartografskoj i bibliotečkoj građi i dokumentarnom materijalu. Trudio sam se da posebno izdvojim, po mom mišljenju, dragocena lična zapažanja i doživljaje savremenika i neposrednih svedoka pojedinih događaja i epoha koji će bez sumnje dati bogatiju sliku o njima.

Nadam se da ovim tekstovima uspevam da svakoj zainteresovanoj osobi koja je željna da o ovom utvrđenju sazna nešto više dam zadovoljavajuće odgovore na njena pitanja, ali i utičem na bolje razumevanje, vrednovanje i odnos prema ovom kulturnom, istorijskom i arhitektonskom nasleđu.

7. april 2020.

Sećanje na čika Živka

Pre nekih dvadesetak godina imao sam priliku da obiđem Tvrđavu u jednom nesvakidašnjoj turističkoj turi. Ne sećam šta je bio povod ali obilazak je vodio nekadašnji kustos Muzeja grada Novog Sada i protokolarni vodič Živko Marković, mnogima poznatiji kao čika Živko. Tokom obilaska Tvrđave grupa zainteresovanih sugrađana sa izrazitom pažnjom je slušala šta je čika Živko pričao. Te večeri imao sam priliku i da prvi put posetim podzemne vojne galerije ispod Petrovaradinske tvrđave. Naš vodič je pričao zanimljive priče o Tvrđavi koje nisam imao prilike nedge da pronađem ali ni da pročitam u njegovom vodiču „Šetnja po Petrovaradinskoj tvrđavi“ koji je izašao iz štampe nepunih godinu dana ranije. Grupa je pomno i u korak pratila i slušala našeg vodiča. U jednom momentu čika Živko je zastao i okrenuo se prema nama. Posle par sekundi posmatranja rekao nam je: „Moram priznati da dugo nisam vodio ovako disciplinovanu grupu.“ a zatim nam je počeo pričati o drugim turistima koje je vodio kroz Tvrđavu tokom svog višedecenijskog rada. Ređao je sve moguće narode, narodnosti i regionalne pripadnosti (Francuze, Nemce, Mađare, Bosance, Bačvane...) Za svaku grupu je imao neki komentar kako se ponašala tokom obilaska ili koliko je bila zainteresovana za njegove priče. Sećam se da sam u tom trenutku pomislio kako bi bilo dobro da sve to neko zapiše.

Narednih godina sretao sam čika Živka u Biblioteci Matice srpske ili na izložbama u Arhivu Vojvodine gde sam bio zaposlen jedno vreme. Imao sam prilike da sa njim vodim brojne razgovore o Tvrđavi i razmenjujem saznanja o pisanim izvorima u kojima se ona pominje. Koliko god mi je tada neka priča bila neverovatna čika Živko ju je potvrđivao nekim izvorom u nekoj literaturi koja je nekada negde bila objavljena. Bilo je tu i brojnih dugih priča koje niko nikada nije zapisao ali istinite ili ne, uvek su bile više nego interesantne.

Prošlo je skoro dvadeset godina od te šetnje i desetak godina od kada nas je čika Živko napustio. Za to vreme sakupio sam skoro sve što je ikada bilo napisao o Petrovaradinskoj tvrđavi u sekundarnim istorijskim izvorima. Primećivao sam često da su se skorija dela (uglavnom ne navodeći izvor) uvek pozivala na neki prethodni rad čika Živka a autori sa manje ili više, neki i bez nikakvog razumevanja samo prepisivali ili menjali redosled njegovih reći i gde se stil njegovog pisanja doduše u tragovima ali vrlo jasno prepoznavao.

Pre par godina slučajno sam došao u posed jedne knjige za čije objavljivanje sam čuo nekoliko godina ranije ali je nisam nigde od tada čuo ili pronašao.

Nosila je vrlo zanimljivo ime – „Čovek filigranskog detalja“. I baš u njoj pronašao sam da je njen autor Ladislav Varga upravo uradio ono što sam davnih dana pomislio. Ali ne samo to. Tu se nalazila priča o životu čika Živka. Priče o njegovoj porodici i rodnom mestu, studijama, radu u biblioteci i muzeju, Petrovaradinskoj tvrđavi i Novom Sadu, novosadskim kafanama i boemiji... odnosno, sve što je Varga u jednom momentu snimio na magnetofonsku traku a onda na pisaćoj mašini, koju mu je čika Živko lično poklonio, prekucao i na kraju objavio.

Dok je čika Živko bio vodič, po njegovim rečima, najčešći posetioci su bili Mađari iz Budimpešte. Bili su disciplinovani i toplo su delovali. Nemci su mrzovoljno delovali, polako se krećući, osvrtali su se za sobom, kao da su tražili nešto izgubljeno. Englezi su bili hladni, puni sebe i viskija. Francuzi su delovali arogantno, i uvek su bili nezadovoljni. Česi su bili zatvoreni i ponekad mrzovoljni, tako da su na momente čika Živku delovali antipatično. Poljaci su bili probirljivi, nisu hteli da obiđu sve lokalitete, pa su se u neku ruku čak i lenji ponašali. Skandinavci su posedovali dozu strpljivosti, voleli su sve da vide i sve da čuju. Italijani su bili dosta komotni, a Španci dosta staloženi. Holanđani su se vrlo neposredno ponašali, ali nisu bili hladnokrvni kao Rusi, koji su se uvek snuždeno kretali. Grci su imali interesovanja, dok Turci, koji su retko navraćali, bili prilično zbunjeni. Posebno interesovanje pokazivali su Jevreji dok su Amerikanci su bili dosta pasivni. Kinezi su sve zapisivali, Japanci sve snimali a Arapi nepoverljivi prema svemu. Afrikanci, uglavnom studenti, izgledali su dosta smireno i staloženo. Slovenci su bili smireni i odmereni, Hrvati rezervisani, Bosanci ravnodušni, Hercegovci su delovali inteligentno, Dalmatinci nestrpljivo, Crnogorci sujetno, Makedonci distancirani, Albanci oprezni, Srbijanci odvažni, Bačvani samoživi, Banaćani lukavi, Sremci kategorični, dok su Slavonci bili najneposredniji, duhoviti i odmereni. Novosađani su retko dolazili na Tvrđavu u čemu su ih preticali beogradski izletnici. Čika Živko je posle uobičajene šetnje i ustaljenog predavanja o prošlosti Tvrđave umeo da posetiocima, kako stranim i domaćim turistima ispriča još ponešto iz njihove istorije, a da je bilo vezano za Petrovaradin.

Zapisi na marginama:

I pored toga što je dugo radio na Tvrđavi, čika Živko nije nikada upoznao predsednika Tita koji je nekoliku puta dolazio u Petrovaradin. Jednom prilikom se sakrio u kafanu „Sremac“ jer je bio mišljenja da je možda bolje da ga ne nađu jer ne bi odoleo iskušenju da predsedniku kaže kako je on van partije imao više rodoljuba nego u njoj. Takođe, čika Živko je znao pravi razlog

zašto je jedno vreme tokom 1914. godine, mladi kaplar austro-ugarske vojske Josip Broz bio zatvoren u Petrovaradinskoj tvrđavi, a ta priča se razlikovala on one zvanične da je širio socijalističke ideje i antirantu propagandu.

12. decembar 2018.

Misterija hodnika ispod Dunava

Do danas je objavljen veliki broj rezultata istraživanja pojedinih epoha i značajnih događaja iz istorije Petrovaradina. Ipak, radovi brojnih autora uglavnom su bili ograničeni na stručne časopise i nedostajala je njihova kreativna prezentacija. Najširoj javnosti, uvek željnoj novih saznanja, preostalo je samo par turističkih vodiča, kao i velika količina vrlo diskutabilnih podataka, objavljenih pre svega u elektronskim medijima. O arhitekturi Petrovaradinske tvrđave je pisano još manje, dok o podzemnim vojnim galerijama ima samo najosnovnijih podataka.

Pomenuti nedostatak kreativne prezentacije doveo je do velike praznine u istoriografiji. Nju su iskoristili pojedinci koji se u javnosti predstavljaju ili važe za nekakve istraživače i poznavaoce Tvrđave. Nastupe ovih foliranata lažne prefinjenosti i žargonskog jezika najčešće karakteriše i upotreba nejasnih, kontradiktornih, preuveličanih, neproverljivih ili nedokazivih tvrdnji. Oni su po pravilu u večitoj potrazi za nečim i uvek na pragu otkrića koja tek treba da obelodane. Neretko su u sukobu sami sa sobom, sa drugim „istraživačima”, kao i sa establišmentom koji „ne razume”, „hoće da zataška” ili „krade” njihove „ideje”. „Tunelaši” i ostali entuzijasti iritiraju i svojom tobožnjom „ugroženošću” i neshvaćenom pravednošću, što je samo stari trik kojim se privlači pažnja javnosti preko ništa boljih novinara koji izveštavaju o njima. Nažalost, domet su im crne hronike žutih novina ili stranice časopisa koji neguju fenomene za koje navodno ne postoje racionalna objašnjenja. Njihovo pojavljivanje u velikom broju pokazatelj je da prava istraživanja kasne ili da su zapostavljena ili zanemarena. Javnost najčešće prihvata rezultate ovih „istraživanja” jer nije u mogućnosti da proveri verodostojnost brojnih neosnovanih i po pravilu uvek senzacionalnih tvrdnji. „Rezultati” njihovih „istraživanja” i senzacionalnih „otkrića” doveli su do rascepa između zvaničnih i nezvaničnih znanja o Tvrđavi. Taj rascep je primećen i u jednoj sociološkoj studiji urađenoj pre nekoliko godina. Ta studija je između ostalog pokazala da se samo 18% ispitanika u potpunosti slaže sa stavom „znam puno istorijskih činjenica o Tvrđavi”, dok se čak 40% potpuno slaže sa stavom „znam puno lokalnih priča i legendi o Tvrđavi”.

Posebnu „misteriju” predstavlja činjenica da primer Petrovaradina nije usamljen kada se radi o ovakvim „istraživačima”. Decenijama unazad prisutna je neobična manija koja se redovno pojavljuje u vezi sa tvrđavama i sličnim nekadašnjim vojnim građevinama. Za njih su zainteresovani pojedinci i neformalne grupe složene i često nejasne hijerarhije, koji su fascini-

rani „nepoznatim” i „neistraženim” podzemnim prostorima i tunelima, a opterećeni večitom potragom za hodnicima koji prolaze ispod korita reka u neposrednoj blizini, pretpotopskim civilizacijama, rešavanjem „tajni piramida” i sl. Zapaženo je da je svima njima zajedničko i to da su intelektualno previše lenji da se potrude i nauče nešto novo o drugim zanimljivim stvarima koje su im pred očima, ali ih oni po pravilu ne vide. Neretko su polupismeni i elementarno neobrazovani, ali uprkos tome zloupotrebljavaju stečena znanja. Zamenom teza i preusmeravanjem pažnje, poplavom nebitnih podataka i njihovim neprestanim ponavljanjem, izmišljanjem novih termina i upotrebom žargona, sugestivnim mehanizmima manipulacije i buđenjem emocija oni svesno rade na tome da potisnu kritičku svest javnosti.

Kada je u pitanju „podzemni hodnik ispod Dunava”, za njim se traga skoro čitav vek. O potrazi za ovim hodnikom pre skoro sto godina pisao je Pavle Bašić. On je početkom 90-ih godina prošlog veka reagovao na jedan senzacionalistički tekst o podzemlju Tvrđave, gde kaže „(...) da u njima nema nikakvih misterioznih nepoznanica”. Autor brojnih tekstova o Tvrđavi i nekoliko turističkih vodiča Živko Marković je još 1971. godine za novosadski „Dnevnik” napisao kako ne postoji hodnik ispod Dunava. „Decenijama se piše, novosađani maštaju o tome dok neki tvrde da hodnik ispod Dunava postoji” – zapisao je čika Živko i kao prilog daje plan profila korita Dunava kod Novog Sada, u delu između Tvrđave i crkve sv. Nepomuka koja se nalazila u nekadašnjem Mostobranu. U kratkim crtama čika Živko objašnjava razloge protiv teorije o postojanju hodnika ispod Dunava i dodaje: „(...) ma koliko će to sa nepoverenjem da prime oni koji su tim problemom obuzeti”. Ipak, i dalje će svako poznavati nekoga ko zna nekoga ko jebnekada sa nekim prošao tim hodnikom, ali nikada nećemo saznati gde se tačno nalazio njegov navodni ulaz, a još manje izlaz. Nema sumnje da će nekakvi „istraživači” i dalje tragati za ovim hodnikom, bilo uz pomoć sonara za ribu, bilo uz pomoć ruskih špijunskih satelita. Hodnik će po pravilu uvek ostati samo u priči i biti na večitom pragu otkrivanja, a foliranti će svakih par godina dobijati svoja dva minuta slave.

29. jul 2019.

Tvrđava koju su sačuvale mačke

Sigurno ste se bar jedanput, dok ste šetali našom tvrđavom, zapitali otkud toliko mačaka na Petrovaradinu? Dok dremaju na suncu ili iz prikrajka motre na posetioce, deluju kao čuvari bedema i njene burne istorije.

I zaista je tako. Prema legendi, upravo su mačke sačuvale Petrovaradinsku tvrđavu koja i dalje ponosito stoji i svedoči nekim burnim, davnim vremenima. Svi se sećamo priče sa časa istorije o guskama koje su sačuvale Rim. Legenda se povezuje s početkom uspona Starog Rima, kad su grad napali ratoborni Gali sa severa. U to vreme grad nije imao zidine, pa se stanovništvo povuklo na jedan od rimskih brežuljaka – Kapitol, jedini deo grada koji je bio utvrđen i zbog strmih padina teško dostupan. Jedne noći Gali su se približili Kapitolu i u tišini počeli da se uspinju bedemima. Na Kapitolu se nalazio hram boginje Here u kome su boravile svete guske. Čim su osetile nepoznate ljude, počele su gakati i lepetati svojim krilima i tako uzbunile usnule rimske stražare. Tako su, po legendi, guske spasile Rim. Mnogo vekova kasnije, na stenovitom brdu iznad Dunava, u današnjem Petrovaradinu, tek što su pobedili Osmansku vojsku kod Slankamena 1691. godine, Austrijanci su počeli da ruše staru srednjovekovnu tvrđavu. Gradeći nove bedeme i bastione, a u nedostatku građevinskog materijala, austrijski vojni inženjeri iskoristili su kamen i opeku nekadašnje srednjevekovne ugarske tvrđave i cistercitskog manastira iz 13. veka. Jedan od kamenih blokova koji je krasio samostansku crkvu posvećenu Devici Mariji, s prikazom mačje glave, uzidan je u bastion Sv. Inoćentija. Osim toga, kao u epskoj narodnoj pesmi „Zidanje Skadra”, u kojoj se opisuje običaj žrtvovanja uziđivanjem živog čoveka u temelje kako bi se temelji zidanog objekta održali, po predanju su graditelji Petrovaradinske tvrđave u temelje novih bedema uziđivali još žive mačke. Naime, legenda kaže da su žrtvovanjem živih mačaka ne samo želeli da se bedemi tvrđave održe, već i da, kao što se verovalo da mačka ima devet života, tvrđava bude još dugovečnija. Da i ona ima devet života.

I zaista, Petrovaradinska tvrđava ne samo da je odolela osmanskom napadu 1694. godine, već je i 1716. godine princ Evgenije Savojski izvojevao jednu od najvećih pobeda nad osmanskom vojskom. Tvrđava je ostala nepokorena i tokom Mađarske revolucije (1848/49). Carska vojska pod komandom bana Josipa Jelačića nije uspela da primora garnizon na kapitulaciju i morala je da se povuče. Jedna priča govori i o sudbini koja je mogla da zadesi Tvrđavu nakon Prvog svetskog rata. Tada su rušena mnoga utvrđenja nekadašnje Austrougarske, i samo zahvaljujući đenaralštabnom pukovniku Kraljevine Jugo-

slavije Dragošu Đeloševiću, Petrovaradin je još jednom bio pošteđen rušenja jer, kako jedna priča kaže, „bila je isuviše lepa da se poruši”. Pred kraj Drugog svetskog rata, nemačka vojska, koja se povlačila sa Balkana, prelazila je Dunav preko Železničkog mosta. U železničkom tunelu, koji se nalazio tačno ispod tvrđave, postavljena je velika količina eksploziva. Samo zahvaljujući italijanskom ratnom zarobljeniku Đildu Pesapaneu, koji je presekao žice i pobegao kod ilegalaca u Petrovaradin, tunel nije miniran. Da je došlo do eksplozije u tunelu, nema sumnje da bi na površini izazvala velika razaranja i oštećenja objekata na Tvrđavi. Nakon rata, Tvrđava je proglašena za istorijski spomenik i njen najveći deo je prešao pod civilnu upravu.

Prema predanju koje potvrđuje starije legende, radnici koji su radili na posleratnom uređenju tvrđave i rekonstrukciji temelja pojedinih objekata pronalazili su mumificirane ostatke mačaka koji su se pri dodiru pretvarali u prah i pepeo. Danas, nakon nebrojenih vekova, ratova i bitaka, Petrovaradinsku tvrđavu osvajaju mnogobrojni turisti, umetnici i muzičari iz svih delova sveta, a potomci nekadašnjih ljubimaca cistercitskih monaha ih pozdravljaju na svakom koraku, žele dobrodošlicu, ali i podsećaju na burnu prošlost ovog velelepnog utvrđenja i jednog od važnijih simbola naše burne istorije. Ako su joj mačke zaista dale devet života, da li možemo da prebrojimo koliko je još života ostalo našoj tvrđavi?!

Tekst je u gotovo neizmenjenom obliku izašao u Magazinu „Mačka” tokom 2017. godine.

14. avgust 2018.

Otkrivanje Tvrđave

Pre dvadesetak godina Dejan Rapajić je ocenio kako je napisano dosta materijala o istorijskoj, arhitektonskoj i fortifikacijskoj vrednosti Tvrđave i da se o njoj kroz istoriju dovoljno zna. Ipak, na nedostatak kreativne prezentacije, literature, studije i reprezentativne monografije žalili su se brojni autori koji su pisali o Petrovaradinskoj tvrđavi.

Očekivanja arhitekte Slobodana Jovanovića iz 2003. godine da će se povodom obeležavanja 300 godina od početka izgradnje Tvrđave pojaviti neka publikacija nisu se ispunila. On je smatrao da naučno-stručna, pa i popularna literatura „o nastanku, razvoju, raznolikim i raznorodnim mogućnostima Petrovaradinske tvrđave nekada i danas, a pogotovu sutra” nije baš obimna. Po njegovom mišljenju, doprinos koji su svojim radovima ostavili pojedini autori bio je samo fragmetaran, a dotadašnji turistički vodiči morali su da se dopunjavaju i osvežavaju novim činjenicama.

Vlada Urban je 1994. zapazio paradoks koji je više govorio „o nama, našoj kulturološkoj inertnosti, nego o evidentnoj lepoti i vrednosti ove građevine”. Ovaj novinar, koji je često pisao o Petrovaradinskoj tvrđavi, smatrao je kako svi pamte njene obrise, a da o „ovom složenom kompleksu koji je vredniji i zanimljiviji ‘iznutra’ ne samo što se malo zna, nego se van krugova isključivih stručnjaka malo i pisalo”. Urban je primetio kako je „ono ‘nevidljivo’, zatrpano nenapisanim ili nepročitanim istorijama” i kako se o njenim podzemnim hodnicima, zaboravljenim i promenjenim funkcijama „zna sasvim nedovoljno”, a o njenoj važnosti, zanimljivosti i značaju „u svakom slučaju malo”.

Đorđe Gavanski je 1992. primetio kako je o Tvrđavi pisano na mnogim mestima, ali uvek uzgredno. Dotadašnje nepojavljivanje jedne publikacije sa naučnim pretenzijama video je kao ogroman posao koji, po njegovom mišljenju, upravo zbog te okolnosti nije urađen, pa su čak i pojedini delovi njene bogate istorijske prošlosti ostali neobrađeni.

Milan Vranić je 1962. smatrao da je Tvrđava „još uvek nepoznata”. O njoj nisu bili „napisani tomovi, monografije, studije i rasprave”, pa istorija Petrovaradinske tvrđave nije bila detaljno ispitana, što je u tom trenutku otežavalo „donošenje autentičnih ocena o istorijskoj vrednosti ovog remek-dela tvrđavskog graditeljstva”.

Rudolf Šmit, jedan od prvih i retkih autora koji je istraživao Tvrđavu i pisao

o njoj na osnovu arhivske građe, zapazio je 1939. kako je literatura neznatna i sasvim slabe vrednosti jer počiva „više na predanju i prepričavanju nego na istorijskim izvorima”.

Franc Šams, pisac prve istorije Petrovaradina, smatrao je 1820. godine kako su „Srem, a prvenstveno u njemu Petrovaradin i njegova okolina u njegovoj blizini” ostali nezapaženi od njegovih žitelja, ali i stranaca.

Franc Štefan Engel i Fridrih Vilhelm fon Taube, koji su još u drugoj polovini 18. veka (tačnije 1786. i 1777. godine) pisali o Sremu i Petrovaradinu, videli su ovaj prostor kao do tada nepoznatu zemlju u kojoj ima toliko značajnih stvari koje su neosporno zasluživale da „u Nemačkoj” budu bolje poznate. Kako su zapisali, oni su stupali na tlo koje je „još malo obrađeno”, te se nisu hteli zaricati da u njihovim knjigama nema „nikakvih netačnosti ili grešaka”. „(...) svi ti sistemi bili su tako manjkavi i sa zbivanjima dotičnih vremena tako slabo povezani, da ste na svakom koraku zaustavljeni protivrečnostima i zamršenošću datih pretpostavki.”

Sa druge strane, pojedini rukopisi su ostali neobjavljeni. Robert Paulović je više od 30 godina istraživao dokumenta o Petrovaradinskoj tvrđavi u jugoslovenskim, austrijskim, mađarskim i italijanskim arhivima za svoje životno delo „Istorija Petrovaradinske tvrđave”. Oko 1000 stranica ostalo je samo u rukopisu – neobjavljeno. Neobjavljeno je ostalo i delo čoveka filigranskog detalja, Živka Markovića – „Tvrđava iz drugog ugla”.

Pored radova pomenutih autora, do danas je objavljen priličan broj rezultata istraživanja pojedinih epoha i značajnih događaja iz istorije Petrovaradina. Ipak, najviše zbog njihove ograničenosti na stručne časopise i nedostatka pre svega kreativne prezentacije, najširoj javnosti je, iako uvek željnoj novih saznanja, preostalo jedva par turističkih vodiča, kao i ogromna količina vrlo diskutabilnih podataka objavljenih pre svega u elektronskim medijima.

23. septembar 2019.

Varadin pod osmanskom vlašću

U trenutku kada je Petrovaradin potpao pod austrijsku vlast 1687. godine, na petrovaradinskoj steni se još uvek nalazila stara srednjevekovna tvrđava, sagrađena sredinom 13. veka. Najstariji sačuvani plan iz 1688. godine nam govori da se ona sastojala od spoljašnjeg i unutrašnjeg dela. Spoljašnji zid je bio utvrđen sa dve polukule i spoljnim potpornim stubovima i opasan dubokim rovom. Od donžon kule, čija je spoljna kapija bila okrenuta ka jugu, vodio je put ka kapiji unutrašnjeg grada koja je bila smeštena u kuli pravougaonog oblika. U unutrašnjem gradu stajala je velika crkva sa dva tornja, sa čije obe strane su se nalazile cisterne za vodu, dok je u severozapadnom uglu bila komandantova palata. Na suprotnoj obali Dunava ležalo je jedno manje utvrđenje, okruženo vodenim rovom, na čijoj je zapadnoj strani bila artiljerijska kula sa pet otvora za topove. Da je tvrđava bila potpuno zapuštena govori i podatak da su razvaline na njenim bedemima bile ispunjene samo drvenarijom. Odmah po osvajanju Petrovaradina, austrijska vojska pod nadzorom vojnih inženjera započela je rušenje starog utvrđenja, a za osnovu novih objekata korišćeni su kamen i opeka. Zvanično, kamen temeljac je položen 18. oktobra 1692. godine navodno na prostoru objekta koji danas znamo kao bastion Sv. Leopolda.

Nakon pada Beograda 1521. godine učestali su upadi osmanske vojske u Srem. Sultan Sulejman I započeo je pohod na Ugarsku 1526. godine, a opsadom Petrovaradina koji je branila malobrojna posada komandovao je veliki vezir Ibrahim-paša. Opsada je započela 13. jula i trajala je do predaje preživelih članova posade 27. jula. Savremeni osmanski istoričar Kemal-pašazade ovako je opisao opsadu Petrovaradina:

„Na obali dunavskoj beše jedan grad, imađaše jake šančeve i čvrste bedeme [...] ubojni vojvoda stigne pod spomenuti slavni grad i opkoli ga. Od crvenih zastava pravovernih boraca tako se promeniše okolne poljane, kao da su se pretvorile u same leje od lala [...] mudri paša sa svojom vojnom četom zauzeo je položaj prema gradu, a mnogobrojna konjica prekrila je okolinu kao reka kada se prelije [...] Bedemima zaklonjeni nevernici su pozvani da se predadu, ali kada oni i dalje stalni ostaše pri svom jogunluku, nepokornosti i buntovništvu, mudri i iskusni paša naredi viteškim emirima da bombarduju grad. [...] Neustrašiva vojska je iz dana u dan sipala ubojitu vatru i grad bombardovala [...] Lagumari otvoriše lagume i dopreše do pod grad, čeličnim čekićima jak temelj mu podriše i snagu mu poljujaše [...] tada napuniše barut među grede, da se raspadnu bedemi [...] Kada pera od strela, kao crni oblak

pokriše horizonat [...] te od bela dana postade crna noć za oči dušmanske, tada u lagumima barut zapališe [...] grad koji je dosada tako čvrsto stajao kao planina na mah se poljulja iz temelja [...] jake i čvrste kule najedamput u vazduh odleteše [...] Nevernici su pušteni na veru da goli i bez oružja pređu na suprotnu stranu na teritoriju Segedina. Nevernici su otišli u kamenito segedinsko polje. Sulejman je zatim naredio da se poginule janjičarske ćehaje, age janjičara, veziri i svi ostali izginuli borci sahrane. Zatim su preduzete najnužnije mere da se grad snabde najpotrebnijom opremom i da se tvrđava popravi”, zapisao je osmanski istoričar.

Nakon pada pod osmansku vlast, Petrovaradin je zadržao vojnu posadu. Najranija vest o posadi potiče iz 1529. godine kada je zapisano da se u Tvrđavi nalazi 200 bešlija, 300 azapa, 200 martolosa, 300 janičara i 250 tobdžija. Neki od najzanimljivijih opisa Petrovaradina pod osmanskom vlašću dolaze nam od brojnih putopisaca koji su plovili Dunavom tokom 16. veka. Hans Dernšvam je 1533. godine zapisao da je grad veoma beo i da mu izgleda čvrst. Mali, ali lep grad ograđen zidinama i kulama pominje Antonio Pigafeta. Rim je zapisao da je imao sreću da obiđe Tvrđavu i da u njoj stanuju samo Turci. Stara hrišćanska crkva koja se tamo nalazila pretvorena je u džamiju, a delimično i u skladište vreća sa ječmom i brašnom. Štefan Gerlah u drugoj polovini 16. veka pominje da se u tvrđavi nalazi malo topova od kojih neki nose grb cara Žigmunda Luksemburškog (1433–1437) i da osim „kukavih koliba” u kojima stanuju vojnici tu nema šta da se vidi. Nešto kasnije, Rajnold Lubenau Petrovaradin opisuje kao lepu tvrđavu koja je izvanredno sagrađena, na stenovitom brdu, u krug sa lepim kulama i bedemima i opasanu dvostrukim zidinama između kojih se nalaze mnoge drvene kuće, a u sredini se ističe crkva. Ispod brda na kome je tvrđava, unaokolo se prostirala dugačka varoš u kojoj se nalazila i jedna lepa hrišćanska crkva, na čijim vratima je stajalo „Maria virgo mater Dei miserere mei”. Pored tvrđave ležali su vinogradi, a na Dunavu su bile vodenice.

Najpoznatiji osmanski putopisac Evlija Čelebija (1611–1682) sredinom 17. veka dao je svoj „Opis uzorne tvrđave Petri Varadina ključa grada Budima”: „Grad Varadin leži na obali reke Dunava; njegova citadela ima šestougaoni oblik, a nalazi se na jednom visokom brdu koje se diže nebu pod oblake. To je šeddadovski, čvrst, nepristupačan i uistinu star grad. Mađarski istoričari su pisali da je podignut još u doba Aleksandra Makedonskog. Grad ima sedam velikih kuća; svi bastioni izgrađeni su skladno. Sa [...] strane grada nalazi se jedna kapija. U tvrđavi postoji svega dve stotine daskom pokrivenih kuća bez

ograda i bašča. Zatim Sulejman-hanova džamija, skladište municije, žitni ambari [...] Gradski opkop, međutim, [...] Na jugoistočnoj strani nalaze se samo bregovi i po njima sve sami vinogradi. Budući da u ovom gradu preti opasnost s one strane na kojoj se nalaze vinogradi, to je ta strana jako utvrđena bedemom debelim trideset stopa i velikim dubokim opkopom zidanim od kamena škriljca, tako da se s te strane grad ne može uopšte minirati niti potkopati. Grad je prostran [...] koraka.

Opis Donje varoši grada Varadina. Ta varoš se nalazi na obali reke Dunava, a sastoji se od [...] muslimanskih i pet hrišćanskih mahala u kojima postoji [...] prostranih kuća prizemnih i na sprat; pokrivene su daskom i tu i tamo prošarane malim baščama. U varoši se nalazi [...] džamija koje posećuju pobožni ljudi i askete, zatim [...] mahalskih mesdžica, tri medrese tumača Kur’ana. Stanovništvo ovog šehera jako poštuje učene ljude jer ih tu nema. Stanovnici se bave većinom trgovinom i brodarstvom. Tu postoje četiri osnovne škole za malu i dražesnu decu. Zatim [...] tekija zanesenih derviša i [...] hamama, koji osvežuju dušu, te [...] trgovačkih hanova, od kojih je najbolji onaj na samoj skeli. Zatim postoji [...] dućana u čaršiji, ali nema bezistana. No, pored svega ovde ima u bescenje skupocene robe iz svih zemalja. [...] Pre svega, ovaj šeher obiluje vinogradima i baščama. Klima je prijatna, a mladići i devojke su na glasu...”

Čelebija takođe daje opis opsade Varadina iz 1526. godine:

„Kada je sultan čuo da grad nije osvojen, došao je brzo i ulogorio se pod gradom Ilokom. Zatim je odatle krenuo, razapeo svoje šatore pod gradom Varadinom i rekao: ‘Zar i pod tolikom vatrom grad nije osvojen?’ U tom času, po božjoj volji, izbio je požar u skladištu baruta u citadeli, pa je nekoliko hiljada nevernika odletelo u zrak, a bedemi i zidovi grada su tu i tamo oštećeni.”

Nakon pada pod osmansku vlast, Varadin je tokom druge polovine 16. veka dobio status kasabe i morao je imati u prvom redu han, odnosno karavansaraj, dućane i eventualno hamam, kao i druge ustanove koje joj daju muslimansko obeležje. Do sredine 16. veka popisano je 90 domaćinstava u kojima su živeli Srbi. Kasnije se u varoši pod Tvrđavom pominju dve muslimanske mahale sa ukupno 128 domaćinstava, od kojih su 35 bila hrišćanska. Među muslimanima zabeležene su i zanatlije, među kojima je bilo sapundžija, sarača, cipelara, tabaka, nedžara, krojača i mutavdžija. Osmanski putopisac Čelebija sredinom 17. veka pominje tri medrese tumača kurana, četiri osnovne škole. Broj tekija, hamama, dućana i trgovačkih hanova nije

naveden, ali napominje da ne postoji bezistan. Iz njegovog opisa saznajemo da se stanovništvo najviše bavilo trgovinom i brodarstvom. Hrišćansko stanovništvo se najviše bavilo poslovima vezanim za funkcionisanje skele na Dunavu, a u ratno vreme pontonskim mostom, za šta je zauzvrat bilo oslobođeno određenih nameta. Značajni prihodi dolazili su od poljoprivredne proizvodnje. Pored žitarica i vinograda pominje se i razno povrće: sočivo, kupus, beli i crni luk, kao i voće.

Osmanska vlast nad Petrovaradinom potrajala je sve do Velikog bečkog rata (1683–1699), kada je Karlovačkim mirom pripao Habzburškom carstvu.

7. mart 2020.

Uvod u Petrovaradinsku tvrđavu

Petrovaradinska tvrđava danas bez sumnje predstavlja jedno od najlepših ostvarenja vojne arhitekture vremena u kojem je građena. Takođe, Tvrđava koju baštinimo jedna je i od najvećih, najsloženijih, a danas i jedna od najočuvanijih utvrđenja sagrađenih na tlu Evrope tokom 18. veka. Vreme u kojem je ona građena možemo nazvati zlatno doba vojne arhitekture i ratnih operacija oko tvrđava. Ratovi koji su vladari iz porodice Habzburgovaca vodili od kraja 17. do sredine 18. veka pretvorile su granice evropskih država u pravi poligon na kojem su vojni inženjeri primenjivali i usavršavali svoja dodatašnja umeća u tehnikama napada i odbrane utvrđenja. Na taj način oni su i sticali nova iskustva koja su zatim vrlo brzo primenjivali i u praksi. Petrovaradinska tvrđava je građena u relativno dugom vremenskom periodu od kraja 17. do kraja 18. veka. Njena izgradnja je grubo podeljena na dva perioda: 1692–1728 i 1754–1780. Zahvaljujući brojnim sačuvanim planovima iz ovog vremena u mogućnosti smo da hronološki pratimo šta je sve planirano, izvedeno, od čega se odustalo, šta je rekonstruisano, proširivano ili rušeno od nekadašnjeg kompleksa Petrovaradinske tvrđave. Istovremeno, ova vrsta dokumentacije svedoči nam o tadašnjim dostignućima vojne arhitekture, pravcima razvijanja i savremenim rešenjima vojnih inženjera koji su bili zaduženi za njeno planiranje, projektovanje i nadzor radova na izgradnji. Među njima se nalaze oni o kojima jedva da znamo tek nešto više od njihovih imena i prezimena. Danas nam je poznato da je prvi plan, izradio Matijas Kajzersfeld (Matthias von Kaysersfeld) početkom 1692. godine. Nakon njegove pogibije prilikom opsade Beograda 1693. godine, radove izvodi Mihael de Vamberg (Michael de Wamberg) koji umire u Petrovaradinu 1703. godine. Njega zamenjuje Kaspar Derk (Caspar Dörck) koji takođe umire gradeći Petrovaradin krajem 1711. godine. Do 1728. godine kada prelazi u Beograd, izgradnjom rukovodi Gisenbir (Gießenbier) dok radove izvodi civilni inženjer Majksner (Meixner) a nailazimo i na planove de Venca (de Wentz). Nakon predaje Beograda 1739. godine tek sredinom 18. veka dolazi do ponovnog preusmeravanja pažnje na Petrovaradin i izrade novih projekata.

Na samom početku druge faze izgradnje Petrovaradina, 1755. godine umire i Isak Štajger (Isaak Steiger), tvorac novog projekta po kojem se vrše velike rekonstrukcije kompleska Petrovaradinske tvrđave. Njega zamenjuju Anton Keten (Ketten), Peter Bulanžer (Boulanger), Georg Tomerlin, Leopold Lajtin (Laitin), Franc Grubert (Franz Grubert)... Među poznatijim vojnim inženjerima u to doba, koji su obilazili Petrovaradinsku tvrđavu, nalazili su se fon Bon (Paul Ferdinand von Bohn), fon Rosenfeld (Wenzel Pawlowski von

Rosenfeld) i de Kverlond (Claude-Benoit Duhamel de Querlonde). Na projektovanju proširenja postojećeg kontraminskog sistema radio je fon Šreder (Albrecht Heinrich von Schröder) a na stavljanje istog u borbenu gotovost prilikom poslednjeg Austrijsko-turskog rata (1788–1791) radio je Mikovini (Ludwig Mikowiny von Brzesnobanya). Kompleks Petrovaradinske tvrđave se na kraju izgradnje prostirao na preko 120 hektara. Činili su ga Gornja tvrđava, Hornverk, Vodeni grad, Ostrvsko utvrđenje na Velikom ratnom ostrvu i Mostobran na levoj obali Dunava. Ipak, on se nije završavao ivicom glasije ovih utvrđenja. Neposredna okolina njenog kompleksa koja je bila pod kontrolom vojnih vlasti tzv. esplanada (fr. esplanade) prostirala se na oko 1000 hektara. Ona je sve do prvih godina nakon Prvog svetskog rata direktno uticala prostorno širenje grada Novog Sada koji je tek nakon rušenja Mostobrana na levoj obali izašao na Dunav. Prisustvo brojnih vojnih inženjera tokom ovog dugog vremenskog perioda neusmnjivo je ostavio velikog uticaja na arhitekturu Petrovaradinske tvrđave. Među njima ima onih koji su nakon služenja jednom vladaru stupali u službu bečkog dvora, tu ostajali, ili je pak opet napuštali.

Ovi inženjeri su praktikovali vojnu veštinu utvrđivanja, odnosno fortifikaciju koja je bavila uređenjem zemljišta kako bi se stvorili povoljni uslovi za vođenje borbi i operacija. Od 15. veka, kada se termin fortifikacija prvi put pojavljuje, obuhvatao je sve inženjerske radove koji su se izvodili prilikom utvrđivanja u tipu stalnih (trajnih) i poljskih (privremenih) objekata, opravki ili izradi puteva i mostova, zaprečavanja i maskiranja. Fortifikacija se sastojala od teorijskog dela koji se odnosio na izrade planova i profila na papiru kako bi se sagledale prednosti i mane, i praktične, odnosno projektovanja i izgradnje fortifikacijskih i drugih pratećih objekata. Bastionske tvrđave bile su rezultat tehničke evolucije do koje je došlo na prostoru Italije sa pojavom i masovnijom upotrebom baruta u ratovanju. Sa dolaskom do ravnoteže između artiljerije i fortifikacije rukovođenje izgradnjom tvrđava počinju preuzimati državne institucije i vojni inženjeri. Takođe, pojavljuju se i fortifikacijske škole koje su počele okupljati ove inženjere gde su stvarali, negovali, razvijali i primenjivali određeni način utvrđivanja. Do početka 18. veka kao osnovno pravilo prilikom izgradnje tvrđava ustalilo se prilagođavanje određenog sistema utvrđivanja mesta koje je određeno za njegovu izgradnju. Među inženjerima je vladala doktrina da je svaki prostor ispred bedema morao biti jednako branjen. Osnovu bastionskog sistema činila je kombinacija više bastionskih frontova i postojalo je nebrojeno različitih varijacija i dominirao je u vojnoj arhitekturi sve do sredine 19. veka. Gledano iz profila, svi vatreni položaji ispred osnovnog bedema tvrđave bili su „komandovani”, odnosno

svaki je bio niži od prethodnog prema spoljašnjim delovima utvrđenja. Razlika u visini omogućavala je sa ovih položaja dejstvovanje vatrom preko onih koji su se nalazilli ispred njih bez štete po iste ili njegovu posadu. Na oblikovanje bastionskih frontova pre svega je uticao efektivan domet tadašnjeg pešadijskog naoružanja kao i ljudski faktor. Kako je većina pešadije pucala slepo ispred sebe, grudobran je podešavan pod odgovarajućim uglom. U tako projektovanim utvrđenjima položaji na bastionima bili su upravni prema prostoru ispred susednih bastiona, a i iz istog razloga na taj način su projektovani rovovi ispred bedema ravelina i drugih objekata. Između pešadijskih položaja, naravno, nalazili su se položaji za dejstvo artiljerijskim oruđima. Pored pešadijskih položaja na bedemima, za neposrednu odbranu rova postavljani su pešadijski položaji u delovima kontraminskog sistema koji su imali puškarnice. U istu svrhu postojali su kazamati za dejstvo aritljerijskim oruđemubastionimaikaponirima. Tokom 17. veka fortifikacija je postala najvažnija vojna nauka kojom su se, pored vojnih inženjera, bavili i civilne arhitekte, matematičari, političari, pa i sveštenici. Fortifikacijske škole su do 18. veka uticale na pojavu brojnih spoljašnjih dodataka tvrđavi (ravelin, kontragarda, lineta, anvelopa...). U grupu spoljašnjih utvrđenja spadali su svi objekti koji su se nalazili između eskarpe osnovnog bedema tvđave i glasije. U teoriji, svaki od ovih objekata zahtevao je jednu malu pojedinačnu opsadu ili borbu sa braniocima pre nego što je napadač uspevao njime da ovlada i priđe glavnom bedemu. Međusobni položaj ovih objekata, njihove konture i visina bili su od presudnog značaja za stvaranje prostora bez mrtvih uglova. Namera je bila da ukoliko napadač prodre u rov da ga tu sačeka unakrsna vatra branilaca. U neposrednoj okolini tvrđave nalazio se brisan prostor branjen sa položaja iz unutrašnjosti tvrđave, kontraminskim sistemom ili inundacijom. Mesto na kojem su građene tvrđave pre svega je određivala geografija, blizina saobraćajnih komunikacija, neophodnih resursa i potencijalnih neprijatelja. Po definiciji, tvrđava je bilo mesto, obično utvrđeno u tipu stalne fortifikacije, pripremljeno za kružnu odbranu radi zaštite stanovništva, stvaranja vremena do pristizanja pojačanja, kontrole nekog pravca a korišćena je kao baza i oslonac za ofanzivna dejstva. Uloga, značaj, oblik i njeni elementi su se menjali tokom vremena od doktrine i koncepcije ratovanja do dometa i rušilačke snage naoružanja. Takođe, tvrđava je morala da omogući smeštaj velikog broja vojnika, naoružanja, municije i životnih namirnica. Na određenim mestima nalazili su se objekti neophodni za njenu svakodnevnu funkciju kako u miru tako i u ratu. Stražare koje su kontrolisale prilaz tvrđavi ili pristup pojedinim delovima utvrđenja, kasarne za smeštaj vojnika, vojničke kantine, objekti vodosnabdevanja, sanitarni čvorovi, štale za

konje, transportnu opremu... Na sigurnoj udaljenosti od najugroženijeg dela tvrđave građeni su objekti za smeštaj baruta, životnih namirnica, kao i prostor za smeštaj ranjenih i bolesnih vojnika. U mirno doba tvrđavski garnizon u Petrovaradinu je sačinjavao oko 2.500 vojnika artiljerije, pešadije, konjice i inženjerije među kojima je bilo pripadnika grenadira, pontonjeraca, minera, provijanta i komande. U toku rata sa mobilizacijom taj broj bi bio oko 10.000, kojem bi bio pridodata i slobodna steljačka kompanija, odnonso slobodni građani koji su imali obavezu da opslužuju artiljeriju u toku opsade. Doktrinom koja je vladala u to vreme broj posade se određivao prema broju bastiona jedne tvrđave (oko 450 do 500 vojnika po jednom bastionu). Zahvaljujući brojnim okolnostima Petrovaradinska tvrđava je do danas sačuvala najveći deo njenog nekadašnjeg kompleksa: ne samo svoje bastionske sisteme i frontove, nego i gotovo sve elemente i objekte koji su se nalazili kako ispred tako i pozadi njenog osnovnog bedema, kako na površini tako u ispod zemlje u kontraminskom sistemu.

Zahtevan i za vojne inženjere vrlo izazovan prostor za izgradnju fortifikacija dao je na jednom mestu i utvrđenje sa elementima svojstvenim za ona koja su građena u ravničarskim, priobalnim, močvarnim, planinskim i brdskim predelima. Vojna arhitektura Petrovaradinske tvrđave takođe svedoči i o višedecenijskoj evoluciji vojne arhitekture i primenama određenih rešenja koja su se prilikom gradnji utvrđenja primenjivala od kraja 17. do kraja 18. veka. Takođe, pojedini planovi Tvrđave, doduše, samo na papiru daju nam predstavu i o drugim savremenim ali i kasnijim evolutivnim rešenjima koja, možda, na našu sreću ili žalost, nikada nisu sprovedena u delo, poput plana de la Kroa (Jean Petis de la Croix), vojnog inženjera koji je radio i na utvrđivanju Osijeka. Radi zaštite habzburških poseda na jugoistoku, duž granice sa osmanskim carstvom, Petrovaradinska tvrđava je bila najveća, najznačajnija i najjača karika u tom lancu utvrđenja. Pored Petrovaradina, brojni vojni inženjeri u služni bečkog dvora bili su angažovani na projektovanju ili izgradnji utvrđenja kao što su Nova Oršava, Arad, Temišvar, Karlovac, Beograd, Rača, Osijek, Brod i Gradiška. Pored ovih tvrđenja pojedina utvrđenja su takođe planirana ili se od njihove izgradnje odustalo (Oršava, Nova Palanka, Pančevo, Zemun, Rača, Orlica). Iako većina ovih utvrđenja nije bila pod opsadom, samo njihovo postojanje bilo je dovoljno da odvrati napadača, Osmanskog carstva, koje je dugo bilo u ekspanziji i čija vojska je imala najbolju opsadnu tehniku. Ovi vojni inženjeri, barem one koje smo pomenuli, bili su učesnici i veterani brojnih ratova i nebrojenih opsada. Neki od njih svoj potpis nisu ostavili samo na ovim prostorima, nego ih pronalazimo i na projektima utvrđenja koja su građena sa nekadašnjim severnim grani-

cama odnosno Češke, poput Terezinštata, Jozefštadta, Olomouca i Kenigreca.

Tekst je objavljen u Časopisu za arhitekturu i urbanizam DaNS, br. 87-88/2020

Čovek koji nije sagradio Petrovaradinsku tvrđavu

Ono što Tvrđavu Petrovaradin posebno izdvaja od drugih utvrđenja je njena složenost koja na jednom mestu objedinjuje veliki broj fortifikacijskih elemenata i poseduje gotovio sve odlike nizijske, priobalne, planinske i brdske fortifikacije. Nastala je tokom dugog perioda u kojem su učešće u njenom projektovanju i izgradnji imali brojni vojni inženjeri iz svih delova tadašnjeg Carstva. Građena je u skladu sa geografsko-morfološkim, strateškim, istorijskim, materijalnim i finansijskim okolnostima u određenim trenucima. Zbog toga se izdvaja od mnogih drugih utvrđenja širom Evrope. Prava analiza zahtevala bi dosta istraživanja u prvom redu arhivskih dokumenata, ali i arhitektonskih, urbanističkih, tehnoloških... Svaki od poznatih planova Tvrđave, a ima ih na desetine, zahtevao bi temeljan rad na pronalaženju i proučavanju svih elemenata planova koji sadrže niz podataka koji moraju biti provereni i u pisanim izvorima, odnosno dokumentaciji koja je pratila izgradnju Tvrđave. Kao izvori, mogli bi poslužiti i brojni opsadni planovi ali su oni najmanje pouzdani jer je njihovo težište na prikazivanju rasporeda sukobljenih jedinica i toka opsadnih operacija. Za ovakvo istraživanje do danas nije bilo dovoljno interesovanja. Pre arhitekte Slobodanke Babić, koja je pisala o razvoju fortifikacijskog sistema Petrovaradinske tvrđave, osim Rudolfa Šmita, čiji je rad prekinuo Drugi svetski rat, nijedan autor nije dublje zagrebao po obilju ovih informacija. Pitanje fortifikacijskog sistema Petrovaradina, i njen uvreženi epitet „Vobanove tvrđave“ dolazi upravo od Šmita koji, takođe ne ulazi u razmatranje ili objašnjava svoje tvrdnje.

Markiz de Voban je nesumnjivo najpoznatiji i mnogi ga smatraju najproslavljenijim vojnim inženjerom u istoriji. Takođe, velik je i njegov uticaj na brojne savremene i kasnije vojne inženjere u Francuskoj i van njenih granica koji su ostali u njegovoj senci ili su pali u zaborav. Ovo je dovelo da njegova preovladavajuća reputacija doprinese brojnim faktografskim greškama. Mnoge tvrđave u na teritorijama tadašnje Francuske i van njenih granica, koje su sagrađene i pre njegovog rođenja pa i posle njegove smrti pripisuju mu se kao njegovo delo, sa često nejasnim neosnovanim ali pogodnim referencama. Među tim tvrđavama često se pominju i Habzburške tvrđave Osijek, Temišvar, Arad, Karlsburg, pa i Petrovaradin. Ali zanemarimo činjenicu da su Austrija i Francuska od prvih petnaest godina izgradnje Tvrđave Petrovaradin, odnosno poslednjih petnaest godina Vobanovog života, trinaest godina bile u međusobnim ratovima. Za Petrovardin se često kaže da je sagrađena po „Vobanovom sistemu“, „Vobanovim planovima“, „Vobanovom projektu“ i kako

je on njen „idejni tvorac“ ali je baš „nikada nije video“. Koliko su plitke sve ove ocene govori i činjenica da niko ne može da kaže po kojem od „tri sistema“ je sagrađen Petrovaradin. Ni sam Voban nije stvorio nikakav sistem, što je zapravo podela njegovog rada koja dolazi od kasnijih vojnih inženjera i istoričara. Možda najbolji prilog ovom pogledu protiv Vobanovog uticaja na Petrovaradin daje sam Voban koji je jedom zapisao sledeće: „Umetnost tvrđivanja ne sastoji se u sleđenju pravila i sistema, već zravom razumu i iskustvu.“ Takođe, jedna studija pre nekoliko godina je pokazala da i ako su „neki principi njegove doktrine uočljive“, autori su odbacili Vobanov uticaj. Takođe, u poslednje vreme pojavljuju se i autori koji razmatraju pitanje uticaja Vobana van granica Francuske ali i njegov život i delo u samoj Francuskoj. Dodajmo i to da Voban ništa novo nije izmislio već je postojeće fortifikacijske elemente usavršio. Čak je i tvrđava, za koju je rekao da je najjača koju je sagradio, kapitulirala tri puta samo u toku njegovog života. Voban je danas ostao poznat po prelepim tvrđavama koje su i danas sačuvane, ali u vremenu u kojem je živeo proslavio se napadama na tvrđave. Od pedesetak tvrđava gde je lično rukovodio opsadom, samo jedna nije kapitulirala jer je bio ranjen tokom iste. Voban je nakon opsade Kandije (1648-1669), inače najduže opsade u istoriji ratovanja, proučavao osmanski način minskog ratovanja i usavršio svoj postepeni napad, upotrebljen prvi put kod Mastrihta 1673. godine, a koji je ostao u opotrebi gotovo dva naredna veka. Koliko je bio siguran u svoj napad govori i podatak da, iako je bio u penziji i dubokoj starosti, javio se kao dobrovoljac prilikom francuske opsade Torina 1706. godine. Kada je njegova ponuda odbijena od tadašnjeg komandanta opsade, izjavio je da će, ukoliko predloženi napad uspe, javno u centru Pariza sam sebi prerezati grkljan.

Zapisi na marginama

Vobanov „pečat“ nad Petrovaradinom visi i dalje. Smele tvrdnje da je projekat za tvrđavu uradio lično on možemo pronaći u najrazličitijim izvorima a uporno se ponavlja u svim turističkim brošurama o Petrovaradinu i Novom Sadu. Radovi sa naučnim pretenzijama pitanje uticaja „fortifikacijskih škola“ poput francuske i drugih, ostavljaju otvorenim jer za to su potrebna mnoga ozbiljna istraživanja. Ničim utemeljena tvrdnja da je princ Evgenije Savojski „ukrao“ planove od Vobana, jednom prilikom su lepo označeni kao „čista izmišljotina“.

14. novembar 2018.

Gorka pobeda kod Slanog kamena

Veliki bečki rat (1683–1699) i događaji sa kraja 17. veka jedni su od najznačajnijih perioda u istoriji Novog Sada i Petrovaradina. U vrlo kratkom periodu Petrovaradin je otet iz osmanskih ruku prvi put 1687. i konačno 1691. godine. Izgradnja Petrovaradinske tvrđava zvanično je započeta 1692. godine, a osmanska vojska je izvršila neuspešnu opsadu Petrovaradina već 1694. godine. Ova ista godina se uzima kao trenutak kada je osnovano naselje koje će kasnije (1748) postati Novi Sad. Kod Sente je princ Evgenije Savojski 1697. odneo odlučujuću pobedu nad osmanskom vojskom, što je dovelo do sklapanja mirovnog ugovora u (Sremskim) Karlovcima 1699. godine.

U julu 1691. godine austrijska vojska jačine od oko 40.000 ljudi spustila se prema Petrovaradinu jer su stizale vesti da osmanska vojska namerava da pređe Savu i opsedne Tvrđavu Osijek, koji su već pokušali da zauzmu dve godine ranije. Krajem meseca, 29. jula, austrijska vojska pod komadom markgrofa Ludviga fon Badena konačno će zauzeti Petrovaradin koji više nikada neće pasti u osmanske ruke.

Početkom avgusta austrijska vojska je napustila Petrovaradin i pošla je prema Zemunu. Badenski je u Slankamen stigao 4. avgusta odakle je topovima rasterao osmanske šajke na Dunavu i nastavil pokret duž desne obale reke. Dva dana kasnije, kada se nalazio na pola puta, zastao je i dao vojnicima tri dana odmora. Vrućina je bila nesnosna, klima nezdrava, a tokom marša vojska se nekoliko puta morala tući sa buljucima osmanske konjice koja je izazivala čarke. Kod Zemuna je bio 12. avgusta, gde je osmanska vojska bila dvostruko brojnija i dobro ušančena, pa je Badenski pokušao da ih natera na borbu na otvorenom polju. Četiri dana kasnije odlučio se na povlačenje. Osmanska vojska je takođe napustila utvrđene položaje i pošla je za Badenskim koji se zaustavio tek kod Slankamena gde je utvrdio logor. Na levoj strani štitio ga je Dunav i padine Fruške gore koje su se na tom mestu strmo spuštale prema reci. Na suprotnoj strani oslanjao se na duboki prosek u brdu – surduk. Ipak, veliki vezir Mehmed-paša Ćuprilić ga je u tom trenutku nadmudrio. Savetovan od strane Imrea Tekelija i francuskih oficira, on je veštim manevrom u noći između 17. i 18. avgusta zaobišao austrijsku vojsku i zaposeo položaje nekoliko kilometara severno od Slankamena na brdu Koševac. Jedan savremeni francuski autor, na žalost nepoznat, zabeležio je sledeće:

„Ovaj poduhvat velikog vezira bio je besumnje jedan od najmudrije izvedenih u ovom ratu već otpre dugo vremena.”

Konvoj od 200 kola sa namirnicama, 1.200 volova i konja namenjenih oficirima, koji je krenuo iz Petrovaradina, osmanska vojska je presrela i zarobila. Osmanska vojska je sa velikim naporom i veoma brzo utvrdila svoje položaje kopanjem šančeva, dizanjem grudobrana i postavljanjem 160 topova, dok je pozadi postavila logor i komoru okruženu barikadama od zaprežnih kola. Oko 45.000 pripadnika osmanske pešadije se nalazilo u šančevima, a otprilike isto toliko konjice bilo je u neposrednoj blizini.

Jedini izlaz Badenskog bio je da napadne osmansku vojsku. U tri časa posle podne, na dan 19. avgusta, austrijska vojska je započela napad artiljerijskom vatrom, na šta je osmanska artiljerija odgovorila žestoko. Na desnom krilu austrijske vojske pešadija je ovladala šančevima, ali je odbijena kontranapadom janičara. Grof Gvido Štaremberg ranjen je strelom u grudi, dok je komandant desnog krila grof Suše smrtno ranjen. Badenski se takođe hrabro borio u prvim redovima, a od rasula na desnom krilu spasili su dobro obučene i disciplinovane brandenburške jedince koje je predvodio grof Johan Albreht Barfus. Preko 500 ih je poginulo, a isto toliko bilo ranjeno. Istovremeno se na Dunavu vodila bitka između osmanskih i austrijskih šajki. Alžirski gusar u službi osmanskog carstva Husein-beg Mecomorte („napola-mrtav”, kako su ga zvali Mlečani jer je preživeo smrtonosne rane) naterao je austrijske šajke na povlačenje.

Bitka je trajala već par sati. Desno krilo je bilo potučeno, centar je bio uzdrman, a kraj dana se polako približavao. Badenski je odlučio da se konjicom probije na levom krilu, što mu je pošlo za rukom, i na kraju je uspeo da provali u osmanski logor. Za konjicom pošla je pešadija iz centra i sa desnog krila. U toj borbi, iako nije bio prekaljeni ratnik, hrabro je poginuo veliki vezir. Vest o njegovoj pogibiji se brzo proširila osmanskim redovima, što je prouzrokovalo paniku. Manevar austrijske vojske sa desnog na levo krilo omogućio je dobrom delu osmanske vojske da se povuče sa bojišta. Većina janičara, napuštenih i svesnih da im nema spasa, nastavila je borbu i do kraja dana oni su svi izginuli. Bitka je trajala nešto više od tri sata. Telo velikog vezira nikada nije pronađeno. Među poginulima bilo je i 18 paša, veći broj drugih dostojanstvenika, kao i između 16.000 i 18.000 vojnika. Među plenom, između ostalog, našla su se 154 artiljerijska oruđa, 10.000 šatora, 5.000 konja, 10.000 bivola, 2.000 kamila, kao i 54 kovčega sa bakarnim novcem. Na austrijskoj strani bilo je oko 6.000 poginulih, od čega 300 oficira i dvostruko više ranjenih. U izveštaju koji je uputio caru Leopoldu I, Badenski je, svakako preterujući, napisao kako ne veruje da je u celom stoleću bilo krvavije bitke.

Takođe, Badenski nije iskoristio pobedu do kraja. Smatrao je da nije izvodljivo da goni poraženog neprijatelja i pokuša da zauzme Beograd usled iscrpljenosti svoje vojske i velikog broja ranjenika. Pobeda je proslavljena vatrometom u Beču tokom nekoliko noći, zvonjavom crkvi u Rimu i plotunima sa tvrđave San Anđelo, dok je zarobljena vezirova zastava poslata papi. Za Badenskog ovo je bila njegova najveća izvojevana pobeda. Leopold I ga je unapredio u general-lajtnanta, a španski kralj Karlos II odlikovao ga je ordenom Zlatnog runa koji mu je predao lično princ Evgenije Savojski.

Badenski je ostao upamćen kao „Turski Luj” i portretu na kojem je naslikan u punoj veličini, odeven u odoru osmanskog paše, dok njegov dvorac u Raštatu i danas brojnim eksponatima čuva sećanje na ovu bitku.

Bitka kod Slankamena pokazaće se jednom od najvažnijih bitaka u Velikom bečkom ratu, a njene posledice su bile da je osmanska kontraofanziva započeta krajem 1689. godine zaustavljena, a front se stabilizovao na Savi, Dunavu i Morišu. Krajem leta naredne 1692. godine Badenski se ponovo našao kod Petrovaradina sa vojskom od 32.000 ljudi, u kojoj je 200 oficira i 3.000 vojnika bilo pogođeno groznicom i dizenterijom. Na poziv cara Leopolda, Badenski je napustio Petrovaradin i više nikada se neće vratiti na jugoistok Evrope. Komandu je predao feldmaršalu Šarl-Eženu de Kroju koji je sa Petrovaradinskim garnizonom (1000 Nemaca i nekoliko hiljada Srba), započeo radove na izgradnji novog utvrđenja, a kamen temeljac će svečano biti postavljen 18. oktobra 1692. godine.

Po nekim svedočanstvima, prve jedinice koje su probile osmanske redove na levom krilu bila je srpska konjica pod komandom Jovana Monasterlije. Tom prilikom su oteli 34 osmanske zastave i 11 tugova. Među prvima koji je ušao u osmanske šančeve bio je kapetan u srpskoj miliciji, Bunjevac Dujo Marković sa svojim Somborcima, koji je tom prilikom i poginuo. Ušešće i podvizi srpske milicije u ovoj bici pokazali su neophodnost ovih trupa u austrijskoj vojsci. Neposredno posle bitke car Leopold I je preko ugarske dvorske kancelarije potvrdio i dopunio Privilegiju od 1690. godine, što će Dvor kasnije osporavati ili nanovo priznavati, zavisno od okolnosti. Kasniji nemački i austrijski istoričari će retko pominjati ili prećutkivati učešće Srba u pohodu 1691. godine, dok će pojedini srpski istoričari preuveličavati zasluge za pobedu. Jedno je sigurno – da su se Srbi u bici kod Slankamena prvi i poslednji put borili pod carskom zastavom u zasebnom kompaktnom korpusu, predvođeni svojim vrhovnim komandantom. Badenski, kao i neki drugi austrijski generali, u kasnijim izveštajima će govoriti o 10.000 pripadnika srpske milicije

(3.600 konjanika i 6.400 pešaka), pa će ova brojka kasnije biti prihvaćena i u srpskoj istoriografiji. Srpske jedinice će i kasnije zadržati homogeni status u austrijskoj vojsci, ali će biti pod komandom carskih generala.

Zapisi na marginama

Dva veka kasnije, tačnije 18. avgusta 1892. godine, Austro-ugarska će podići spomenik bici kod Slankamena. Uz vojnu paradu i topovske plotune prilikom otkrivanja spomenika prisustvovaće opelu i pravoslavni sveštenik iz garnizona u Petrovaradinu, kao i hor koji je došao iz Kraljevine Srbije pod vođstvom Stevana Mokranjca. Na spomeniku naći će se i na ćirilici uklesani stihovi Jovana Jovanovića Zmaja: „I HVALA I SLAVA JUNACIMA HRLIM, PADOM UZDIGNUTIM SMRĆU NEUMRLIM.”

18. avgust 2019.

Pakao bojnog polja

Tokom 18. veka je, više nego velikih bitaka na otvorenom polju, bilo tvrđavskih opsada. Većina vojskovođa izbegavala je odsudne okršaje na bojnom polju i pribegavala pouzdanim, kontrolisanim okolnostima opsada. Tvrđava se opsedala po formalizovanoj proceduri. Sakupljala se velika količina potrebne opsadne opreme, trupa, inženjerskih jedinica (minera i sapera), daleko van domašaja branilaca. Zapovednik opsednute tvrđave komunicirao je sa zapovednikom opsade. Kada bi se otvorila breša u bedemu tvrđave, branilac bi tražio primirje i pristupalo bi se činu kapitulacije. Ukoliko se branilac i dalje opirao predaji, vojnicima koji su bili prvi u jurišu na brešu, barem onima koji bi ga preživeli, bilo je dozvoljeno da jedno vreme pljačkaju, ubijaju i siluju. Ako bi branilac tvrđave uspeo da odbaci napadača, sam ili najčešće uz pomoć vojske za razbijanje opsade, bitka bi se završavala pljačkanjem neprijateljskog kampa. Vojska bi sa namerom da spasi živu glavu ostavljala sve za sobom na bojnom polju i u kampu.

Kad je kod Beča 1683. godine osmanska vojska poražena, njeni mineri su i dalje kopali minske galerije ispod tvrđavskih zidina, nesvesni događaja na površini. Na kraju su bili pronađeni, zarobljeni, a ubrzo i pogubljeni. Celokupna osmanska vojska, pa i sam veliki vezir Kara Mustafa-paša, dala se u beg kako bi spasila živu glavu. Osmanski logor je bio prepušten pljački i uništavanju. Zaplenjena je ogromna količina ratnog materijala i žive stoke (desetine hiljada ovaca, koza i volova, hiljade kamila i konja), a zaplenjena je i velika količina vreća sa kafom. Po legendi, Georg Franc Kolšicki, Venecijanac i jedan od heroja odbrane Beča, dobio je kao nagradu kafu i iste godine otvorio prvu kafanu u tom gradu.

Izveštaji generala sa bojišta, slati nakon bitke, sadržavali su opšte informacije. Istorijski arhivi puni su zapisa postignutih uspeha na bojnom polju, isticanja pojedinih oficira, broja ranjenih i poginulih vojnika i konja, zaplenjenog ratnog materijala, oružja i sl. Sa druge strane, brojni zapisi učesnika, neposrednih očevidaca, dnevnici i nebrojena oslikana dela tadašnjih umetnika daju nam tek delimičan uvid u dramu na bojnim poljima 18. veka.

Iz daljine, vojska je izgledala disciplinovano. Pešadija i konjica, sa desetinama hiljada pripadnika u raznobojnim uniformama i pod zastavama svojih pukova i bataljona, marširale su kao na paradi, postrojavale se i manevrisale na najrazličitije načine. Iz dugačke kolone prestrojavale bi se polukružno na levu i desnu stranu bojišta. Na musketama nosile su pričvršćene bajonete koji

su delovali kao mala koplja. Kretale su se ka neminovnom sudaru sa neprijateljem.

Izbliza bi se videla samo bleda lica, sleđena od straha i rešenosti. Iza njih dugo je ostajao smrad njihovih neopranih uniformi i preznojanih tela. Mnogi od njih bi pred bitku dobili određene količine alkohola i bezobzirno bi se junačili, ali većina bi hodala napred u nekoj vrsti otupljenosti i razmišljala o sudbini koja ih čeka. Oficiri oko njih su ih podsticali raznim uzvicima, mašući svojim šeširima, prizivajući Boga i proklinjući neprijatelja.

Iznad njih su kroz vazduh fijukale artiljerijske granate. Preletale su preko njihovih glava, padale na zemlju i rikošetirale u raznim pravcima. Kada bi neprijateljska artiljerija odredila pravu daljinu i elevaciju, počinjale bi da lete glave, otkinute ruke i noge vojnika i konja. Na telima su se u momentu otvarale jezive rane, a oni koje projektil ne pogodi bili su zapljusnuti krvlju, mesom i zdrobljenim kostima svojih saboraca koji su do malopre hodali pored njih. Oni koji su u bolu padali na zemlju, pokušavajući da zatvore rane iz kojih je šikljala krv, nisu dobijali nikakvu medicinsku pomoć. Neki su muskete koristili kao štake, pokušavajući da se povuku sa bojišta i vukući za sobom onesposobljenu nogu ili gotovo otkinutu ruku. Jezivi krici ranjenih vojnika i konja mešali su se sa odjecima topova, doboša, truba i gajdi.

U otvorenoj borbi, dok su se dve zaraćene strane približavale jedna drugoj, na bokovima se nalazila konjica koja je vrebala svaki znak slabosti suprotne strane. Na određenoj razdaljini od oko 50 m i manje, u dometu musketa, jedna strana bi stala, poravnala puške, nanišanila i ispalila gromovit plotun koji bi rascepao vazduh duž celog bojišta. Olovna zrna uzdrmala bi neprijateljsku stranu koja bi uzvratila istom merom. Plotuni su ispaljivani jedan za drugim. Dobro uvežbana pešadija u toku jednog minuta mogla je da ispali dva do tri plotuna, kao i artiljerija. Tako su se stvarale pukotine u linijama neprijatelja sve dok na jednoj strani oficiri ne bi počeli postepeno da gube kontrolu nad svojim vojnicima. I pored svega, disciplinovani vojnici i dalje bi punili svoje muskete. Nebrojeni sati uvežbavanja bili su im urezani u sećanje. Cevi su se pregrejavale, postajale labilne, poneke bi i eksplodirale. Nesagoreli barut ostajao bi zalepljen u cevima. Gvozdenim šipkama vojnici bi čistili cevi, sipali nova barutna punjenja i stavljali olovna zrna. Komadići kremena mehanizma za opaljivanje bi se trošili i ne bi stvarali dovoljnu iskru da se zapali barut. Ukoliko je padala kiša ili bila velika vlažnost vazduha, mnoge cevi ne bi opalile prvi put, a neke ne bi uopšte. Sve bi to trajalo do momenta kada bi jednu stranu napustila odlučnost borbe, a vojnici počeli da se povlače ili panično

beže dok ih druga strana goni, bode bajonetima, seče, gazi, udara... Masakr bi trajao dok ih ne stigne umor. Mnogi od onih koji bi hteli da se predaju, sa rukama podignutim uvis, bili bi ubijeni.

Ove scene, praćene kakofonijom, pojedinim posmatračima su delovale kao prizor samog pakla. Za vojskovođe, neprijateljski topovi bili su samo „pozdravi” koje im je upućivao neprijatelj dok su stupali na bojište. Ako bi za njih bojno polje bila jedna strašna predstava, ovakav amfiteatar oduševio bi svakog slikara.

24. maj 2020.

Zaboravljena opsada Tvrđave (1694)

Poznato nam je da je u jeku Velikog bečkog rata (1683–1699) austrijska vojska u Petrovaradin prvi put ušla 1687. godine. U narednih par godina više puta je prelazio iz austrijskih u osmanske ruke, sve dok konačno 1691. godine nije dopao u ruke austrijske vojske pod komandom Ludviga Badenskog. Još 1688. godine započeto je rušenje nekadašnjeg srednjevekovnog utvrđenja i izgradnja savremene bastionske tvrđave. Zvanično, izgradnja je počela 18. oktobra 1692. godine i tom prilikom je feldmaršal princ de Kroj položio kamen temeljac na prostoru današnjeg bastiona sv. Leopolda. Te 1692. godine je po nalogu feldmaršala grofa Johana Karafe tadašnji komandant Tvrđave Silvije Eneas Kaprara južno od petrovaradinske stene sagradio jedan pojas utvrđenja u tipu poljske fortifikacije. Ona će dve godine kasnije biti pojačana još jednim pojasom „retranšmana” koji će dugo ostati upamćeni kao „Kaprarini šančevi”. Vremenom su ovi šančevi zatrpani ili nestali, a danas je taj prostor poznat kao Trandžament.

Opsada 1694. godine je jedan od velikih, ali najmanje istraženih događaja iz istorije Tvrđave. Pored austrijskih i osmanskih izvora, od velike pomoći bi nam mogli biti zapisi iz ličnog dnevnika Imrea Tekelija (1657–1705), ugarskog plemića i ustanika protiv Habzburgovaca u službi Osmanskog carstva. Iz njegovih zapisa saznajemo o aktivnostima mađarskih špijuna u redovima austrijske vojske, vremenskim uslovima, zanimljivim pojedinostima u toku opsade Petrovaradina, pa i o dešavanjima u njegovoj bližoj i daljoj okolini.

Tokom leta 1694. godine, veliki vezir Surmeli Ali-paša poveo je osmansku vojsku (nešto više od 23.000 vojnika) iz pravca Beograda, dok je flota doplovila Dunavom. Kod Petrovaradina se nalazilo oko 14.000 austrijskih vojnika koji su pod komandom grofa Kaprare branili Tvrđavu, a na suprotnoj obali Dunava još nekoliko hiljada vojnika pod komandom generala Veteranija. Osmanska vojska je pred Petrovaradin stigla 9. septembra, opkolila ga sa strane kopna i već naredni dan započela bombardovanje austrijskih položaja i Tvrđave. Koncentracija osmanske artiljerijske vatre bila je usmerena na pozicije austrijske vojske u Kaprarinim šančevima, na Vodeni grad, utvrđene položaje na levoj obali Dunava, kao i na šajke i pontonske mostove koji su se nalazili na reci. Takođe, prema sačuvanim planovima koji prikazuju ovu opsadu vidimo da je osmanska vojska izradila cirkumvalacionu liniju i započela kopanje približnica u svom poznatom maniru. Na okolnim brdima osmanski vojnici su postavili svoje kampove, dok se utvrđeni šatorski paviljon

velikog vezira nalazio na prostoru današnjeg brda Karagača. Već 14. septembra austrijska vojska je izvršila ispad sa utvrđenih položaja, ali je bila odbijena uz gubitak oko 200 vojnika. Na Dunavu je osmanska vojska puštanjem balvana uzvodno od Petrovaradina pokušala da prekine pontonske mostove, ali – bezuspešno. Preko pontonskih mostova iz pravca Futoga je Austrijancima stiglo pojačanje od oko 10.000 pripadnika pešadije i konjice te su nakon 19. septembra ponovljeni napadi na osmanske položaje, takođe bez uspeha.

Presudan momenat opsade dogodio se kod Titela, kada su na Dunavu zarobljene osmanske lađe sa hranom i municijom. Svakodnevne borbe iscrpljivale su obe strane, a obe vojske su patile zbog klime na koju nisu navikle. Iako je početak septembra sa lepim vremenom obećavao povoljne uslove za vođenje ratnih operacija, u danima pred opsadu ono je počelo da se pogoršava. Učestalo je hladno i vetrovito vreme sa povremenom kišom. Dvadesetog dana od početka opsade počela je, od rane zore praćena jakim i hladnim vetrom, jaka kiša koja nije prestajala dan i noć. Velika količina padavina je odnela ili preplavila osmanske šatore, a među vojskom se pojavila i epidemija kolere, dok su nepovoljni vremenski uslovi doveli do prekida akcija obe zaraćene strane. Voda je plavila iskopane rovove i onemogućavala bilo kakve dalje radove. Zbog nestašice hrane i lošeg vremena veliki vezir je bio primoran da već krajem septembra, nakon 23 dana opsade, započne povlačenje vojske prema Beogradu. Grof Kaprara je nameravao da goni osmansku vojsku tokom povlačenja, ali usled obilnih kiša i lošeg terena za nastupanje odustalo se od ove akcije. Izvršen je jedan manji ispad sa nekoliko hiljada vojnika koji su napali deo osmanske vojske koja se povlačila i ostavljala svoju opremu zarobljenu u blatu. Prilikom povlačenja osmanske vojske preko pontonskog mosta na Savi 4. oktobra došlo je do komešanja među vojskom koja je bila umorna, gladna i bolesna, a hladan i jak vetar samo je povećavao njenu nervozu, pa je došlo i do oružanih sukoba. Nakon povlačenja osmanske vojske, glavnina austrijskih snaga napustila je Petrovaradin.

Zapisi na marginama

U crkvi sv. Jurja u Petrovaradinu, na mestu gde su sahranjeni pojedini austrijski oficiri, između ostalih stoji i sledeći epitaf:

S poštovanjem

Ferdinandu Lorencu Lipštajnskom [r.1668] Konjičkom kapetanu, ađutantu generala grofa Kolovrata Komornika rimsko-ugarskog kralja Josifa

Koji se u ratu protiv Turaka odvažno borio i u odbrani utvrđenja Petrovaradin Hrabro poginuo Godine 1694. meseca septembra dana 23.

25. januar 2020.

Topla čokolada za princa Evgenija

I pored pobede kod Slankamena 1691. i odbrane Petrovaradina 1694. godine, mir između Habzburškog i Osmanskog carstva nije se nazirao. Sredinom 1697. godine, sultan Mustafa II se lično postavio na čelo vojske od oko 130.000 vojnika i pošao na sever. U međuvremenu, vojska pod komandom princa Evgenija Savojskog se kretala duž leve obale Dunava. Preko Sombora, Bača, (Bačke) Palanke i Futoga stigla je 26. jula pod Petrovaradin. U pratnji svojih oficira Komersija, Štaremberga i Hajstera, princ Evgenije je kod Rackog sela (od 1748. godine Novi Sad) preko pontonskog mosta prešao Dunav. Njegov ulazak u Tvrđavu bio je propraćen ispaljivanjem plotuna iz topova i usidrenih šajki na Dunavu. Nakon obilaska i inspekcije Tvrđave i njene posade, princ Evgenije se spustio na obalu Dunava i popeo na admiralski brod „San Saforana” gde je poslužen toplom čokoladom. Nekoliko dana kasnije, princ Evgenije se ulogorio kod Kovilja i čekao vesti o pokretu osmanskih trupa. Racko selo je branila srpska milicija pod komandom Jovana Monasterlije. Osmanska vojska je u svom napredovanju često menjala pravac kretanja. Delovi osmanske vojske su bili pred Slankamenom, osmanska flota je pokušala da zauzme Veliko ratno ostrvo na Dunavu severno od Petrovaradina, a glavnina osmanske vojske je nakon prelaska Dunava kod Pančeva prešla Tisu i zauzela Titel. Jedan prebeg doneo je vest da sultan ne namerava da napadne Petrovaradin, već da će kod Segedina preći Tisu i krenuti na severnu Ugarsku. Osmanske lađe su viđene kako plove uzvodno Tisom. Prateći u stopu osmansku vojsku, princ Evgenije je sa svojom vojskom prolazio kroz bačke močvare i početkom septembra se ulogorio kod Bačkog Petrovog Sela. Tokom noći 10. na 11. septembar, u njegov štab je došao kapetan senćanske milicije Jovan Popović Tekelija sa vešću da sultan namerava da pređe Tisu kod Sente. To je bila prilika koju je princ Evgenije čekao. Oko 2 časa ujutru naredio je da se vojska probudi i započne noćni marš. Tekelija je sproveo princa Evgenija kroz teren koji je dobro poznavao:

„črez bačkija ozeri i blata, po viiše noštiju upravljaj put svoj po zvezdam”

Oko 9 časova prepodne 11. septembra, jedan konjički odred se vratio sa zarobljenim Džafer-pašom. Uz pretnju smrću, osmanski paša je odao da sultan zna da ga prate i da je po savetu Imrea Tekelija i francuskog izaslanika odlučio da pređe Tisu preko pontonskog mosta koji je bio branjen mostobranom. Kada se Savojski pojavio kod Sente, sultan i većina osmanske konjice, krupnog prtljaga i artiljerije već su bili prešli pontonski most. Vojska koja je

ostala na desnoj obali Tise bila je ušančena u mostobranu. Vojska pod komandom princa Evgenija je do pola pet popodne stigla pred mostobran, a do šest časova bila spremna za napad. Na levom krilu nalazio se Rabutin, na desnom Štaremberg, dok je u centru bio princ Evgenije. U žestokom napadu na osmanske šančeve pešadija se borila sa „čudesnom hrabrošću” – zapisao je Dimon, bečki dvorski istoričar. Sa bajonetima na puškama i uz podršku konjice, krčila je put pred sobom. Tela poginulih osmanskih vojnika korišćena su da ispune rovove ispred osmanskih utvrđenih položaja. Osmanska odbrana je polako popuštala na svim položajima i počelo je povlačenje prema pontonskom mostu koji nije mogao da primi sve koji su krenuli da beže. Mnogi su pokušali da se izbave skačući u reku, ali se većina u njoj utopila.

„I kažu da sunce, zadovoljno što je osvetlilo tako veliku slavnu pobedu, nije imalo više nikakvog posla na horizontu. Povlačeći se, ono je pozivalo pobednike da počinu.”

Oko dva sata ujutru princ Evgenije je naredio da se vojska povuče, a da jedan broj vojnika čuva most. Tek su se u jutarnjim satima narednog dana videle razmere pobede. Vojska je sa čuđenjem gledala u dvadeset hiljada mrtvih neprijateljskih vojnika, dok se preko deset hiljada utopilo u reci. Sultan je prvi pobegao sa oko 2.000 konjanika, a poginuli su veliki vezir Elmas Mehmedpaša i još dvadeset osam drugih dostojanstvenika. Osmanska vojska je opet ostavila sve iza sebe. Princu Evgeniju je donet sultanov pečat koji je veliki vezir nosio u nedrima i od koga se, kao i svaki drugi veliki vezir, prema običajima jedino mrtav mogao odvojiti. Zarobljena su 72 topa, 52.400 đuladi, 553 bombe, 505 buradi baruta, 48 pari talambasa, 500 doboša, 86 većih i 400 manjih zastava, 6.000 kola natovarenih municijom i namirnicama, 5.000 konja, 6.000 kamila, 12.000 volova i bivola, kao i svi šatori, uključujući i sultanov koji je za sebe zadržao princ Evgenije. Osmanski izvori pominju i kasu sa ogromnom količinom novca, ali se njoj izgubio svaki trag. Sve ostalo je prepušteno vojnicima. Među austrijskom vojskom nije bilo više od 2.000 gubitaka: 429 poginulih i 1.568 ranjenih.

Nakon pobede kod Sente, princ Evgenije je sa nekoliko hiljada odabranih vojnika prešao u Bosnu i 23. oktobra stigao pred Sarajevo i zatražio predaju garnizona. Protivno pravilima ratovanja, na trubača i oficira koji je poslat da pregovara otvorena je paljba. Trubač je ubijen, a oficir ranjen. Zbog toga je vojnicima dao slobodu da pljačkaju po čaršiji, a uveče je, bez izričitog naređenja ali ni protivljenja princa Evgenija, podmetnut požar u kojem je

Sarajevo izgorelo. Muslimansko stanovništvo se razbežalo, a princ Evgenije je uslišio molbu hrišćanskih stanovnika da ih zaštiti i povede sa sobom jer su se plašili osvete. Dva dana kasnije, austrijska vojska se povukla na sever. Pobednik kod Sente je u Beč došao tek 17. novembra, pozdravljen od naroda. Mladi feldmaršal je caru Leopoldu uručio pečat velikog vezira i od njega dobio na poklon mač vredan 10.000 talira. Bitka kod Sente i upad u Bosnu, koji je dodatno izazvao paniku i strah u osmanskom carstvu, bili su dovoljni da krajem 1698. započnu mirovni pregovori koji su dovršeni početkom 1699. godine u (Sremskim) Karlovcima.

Zapisi na marginama

Bitka od Sente bila je prva pobeda princa Evgenija koja je ovekovečena na slikarskom platnu. Poslednji u nizu prikaza ove bitke urađen je dva veka kasnije u Minhenu, a rad slikara Franca Ajzenhuta (nemca iz Bačke Palanke) „Bitka kod Sente” i danas krasi svečanu salu zgrade Županije u Somboru. Spomenik bici, koji se danas nalazi u Senti na desnoj obali Tise, skroman je i gotovo neprimetan. Na ovom mestu je trebalo da stoji impozantna neobarokna skulptura princa Evgenija na konju. Senćanska opština je izradu spomenika naručila krajem 19. veka od vajara Jožefa Rona, ali na kraju nije imala para da ga plati. Taj spomenik se danas nalazi u Budimu i gleda na Dunav.

11. septembar 2019.

Princ Evgenije Savojski – „Mars bez Venere“

Po poreklu Italijan, po rođenju i vaspitanju Francuz. Fridrih Veliki opisao ga je kao „pravog cara”, a sebe kao njegovog učenika. „Uzdrmao je veličinu Luja XIV i moć osmanskog carstva” – zapisao je Volter. Napoleon ga je svrstao među sedam najvećih vojskovođa u istoriji. „Plemeniti vitez” i „Mudri savetnik tri cara”, zapisano je na postamentu njegovog spomenika na Trgu Heroja u Hofburgu u Beču. Pobednik kod Sente, Audenardea, Maplaka, Blenhajma, Petrovaradina, Temišvara i Beograda. U srpskim narodnim pesmama poznat kao „Princip Jevđenije”. „General-filozof i ljubitelj umetnosti”, princ Evgenije Savojski bio je najveći i najcenjeniji vojskovođa i diplomata u službi bečkog dvora. Rođen je u Parizu 1663. godine. Kada je imao 19 godina, odbijeni su njegovi zahtevi da služi u francuskoj vojsci, pa je pobegao u Austriju nakon što je stigla vest da mu je brat poginuo u borbi protiv osmanske vojske na početku Velikog bečkog rata (1683–1699). Stupio je u službu cara Leopolda I i uz pomoć rođaka Ludviga fon Badena dodeljena mu je komanda nad jednom konjičkom jedinicom. Nakon samo par godina, nakon što se istakao u brojnim bitkama sa osmanskom vojskom, dobio je 1685. godine čin general-majora, a 1693. godine i čin feldmaršala. Početkom 1697. godine poverena mu je komanda nad carskim trupama u Ugarskoj, sa kojima će izvojevati odlučujuću pobedu nad osmanskom vojskom kod Sente iste godine. Nakon Mira u Karlovcima 1699. godine, usledio je Rat za špansko nasleđe (1701–1714) i Austrijsko-turski rat (1716–1718). Godine neprekidnog ratovanja i brojne pobede i na zapadu i na istoku zemlje krunisane su odbranom Petrovaradina 1716. godine i zauzimanjem Beograda 1717. godine. Pored posedovanja diplomatskih sposobnosti, na bojnim poljima pokazao je sva postojeća umeća ratovanja tog vremena, kako protiv neprijatelja na zapadu, tako i protiv neprijatelja na istoku.

Savojski se nikada nije ženio i iza sebe nije ostavio potomstvo. Poslednjih dvadeset godina života Savojski je bio blizak sa groficom Eleonorom, ćekom grofa Teodora fon Štratmana. Njegov odnos sa groficom nije rasvetljen s obzirom na to da nisu sačuvana nikakva pisma i da nema nikakvih naznaka o njihovoj seksualnoj vezi, ali je ipak u nekim dokumentima stranih diplomata ona pominjana kao njegova „zvanična ljubavnica”.

O pitanju njegove seksualne prirode raspravljali su mnogi istoričari. Među razlozima za odbijanje francuskog kralja da ga primi u službu bio je i njegov neprijatan spoljašnji izgled. Njegovi portreti na kojima je bio nagizdan, sa nabujalim perikama, u sjajnim oklopima i odeći sa svilenim ešarpama i

drugim baroknim raskošnim simbolima, ne bi trebalo da nas zavaraju. U svakodnevnom životu je bio zapušten, periku je retko nosio i nije se redovno brijao. Nosio je jednostavne i pohabane uniforme umrljane burmutom. Po tome se nije razlikovao ni od Karla Lotarinškog i Fridriha Velikog. Savojski iza sebe nije ostavio memoare ili ličnu prepisku koji bi nam nešto rekli o njegovom privatnom životu. Neki istoričari insistiraju da su upravo netragom nestali da se ne bi saznali detalji njegove seksualnosti. Sačuvana pisma Elizabete, Vojvotkinje od Orleana koja ga je lično poznavala, jedini su pisani dokumenti iz kojih možemo saznati nešto o njegovoj seksualnosti. U ranim pismima ona je zapisala kako je Savojski bio „prljavi, razvratni deran koji baš ne uliva nadu da će od njega išta dobro ispasti”, dok je kasnije smatrala kako da je ostao u Parizu nikada ne bi postao veliki general. U pismima je otkrila i kako su ga kao mladića kinjili i ismevali nazivajući ga „Madam Lansijen”. Zapisala je i to kako su Savojski i njegov rođak princ Tiren u društvu bogatih i razvratnih mladića „korišćeni kao dame” i nazivani „droljicama”. Vojvotkinja je primetila i kako se „inkomodira sa damama”, a par lepih paževa „pre bi odgovaralo njegovim prohtevima”. Takođe, Savojski je često bio u društvu Filipa I, Vojvode od Orleana i mlađeg brata francuskog kralja Luja XIV, koji je bio poznat po svom transvestizmu, balovima na kojima se pojavljivao u kostimu „pastirice”, ali i aferama sa mladim plemićima kojima je, kako opet saznajemo iz vojvotkinjih pisama, kupovao skupocene poklone. Zanimljivo je da je transvestizam Filipa I bio poznat još u njegovoj ranoj mladosti, ali se zadržao i kasnije, jer ga je njegova majka kraljica Ana ohrabrivala da se oblači u žensku odeću i nazivala ga „moja mala devojčica”. Ipak, njegova homoseksualna aktivnost nije bila nepoželjna jer je viđena kao smanjivanje bilo kakve pretnje prestolu starijeg brata. U tom svetlu ne treba ni da nas iznenadi činjenica da je Savojski, kada je tokom noći izašao u tajnosti iz Pariza i otputovao za Austriju, bio preobučen upravo u ženu.

Možda o njegovoj seksualnosti najslikovitije govori jedan suptilan detalj s kraja 18. veka. Prilikom posete ruskog cara Petra Velikog Beču 1698. godine, organizovana je jedna igra koja je u to vreme bila popularna među aristokratijom na bečkom dvoru. Igra „gostionice” bila je svojevrstan bal pod maskama. Ovakav događaj služio je kao društveni „ventil” kroz koji su ljudi izražavali svoju slobodnu volju, gde je sve dozvoljeno, a pogotovo da, iako je sve bilo pod „maskama”, svako pokaže svoje „pravo” lice. Kostim frizijskog mornara potpuno je davao za pravo Petru I Aleksejeviču da te večeri neumereno pije i igra iz sve snage. Car Leopold i carica Eleonora bili su obučeni u krčmara, odnosno krčmaricu i služili goste, a ostala gospoda u kuvare, konobare... Na listi zvanica pod brojem 49 nalazilo se ime princa Evgenija, pored koga je

stajalo „sobar kod koga nema ženskih soba”.

Zbog činjenice da je radije boravio u muškom nego u ženskom društvu, još u to vreme se za velikog vojskovođu govorilo da je „Mars bez Venere”. Međutim, homoseksualac i transvestit ili ne, ostaje činjenica da je princ Evgenije bio najveći vojskovođa svog doba i vitez „koji se borio kao lav”, dok su vojnici o njemu pevali pesme, kako srpski, tako i austrijski.

Bitka kod Petrovaradina

Par stotina konjanika je od 27. jula danju patroliralo duž granice sa Osmanskim carstvom, na liniji Slankamen–Beška–Krušedol. U blizini Čortanovaca, 1. avgusta patrola je primetila veći logor koji je pripadao osmanskoj prethodnici. Istog dana, jedna osmanska jedinica je uspela da prodre do majura zapovednika Petrovaradinske tvrđave Lefelholca, koji se nalazio na Rokovom potoku. Istovremeno, Savojski je naredio husarima iz Vukovara da se prebace u Petrovaradin. Ovaj pokret trupa bio je rizičan jer je vodio desnom obalom Dunava, pa bi u slučaju napada osmanske vojske bio odbačen u samu reku. Grof Nadaždi je preko Iloka, Suseka, Banoštora i Kamenice, uz stalno izviđanje i zaštitu koju su pružali srpski husari, stigao 1. jula u Petrovaradin, gde se smestio u retranšmanima južno od Tvrđave. Dva dana kasnije Savojski je naredio da trupe koje su se nalazile u Baču krenu prema Futogu, gde su stigle 31. jula. Odatle su se premestile u logor koji se nalazio između Futoga i Racenštata. Kod Rimskih šančeva nalazio se deo konjice sa zadatkom da spreči mogući pokušaj prelaska osmanske vojske i da na sve moguće načine zadrži Titel. Savojski još nije ništa znao o namerama osmanske vojske, tj. da li su one bile usmerene prema Petrovaradinu ili ka prelasku Dunava kod Slankamena. Naredio je Lefelholcu da uputi srpske jedinice graničarskih husara kako bi pokušale da od zarobljenika doznaju namere osmanske vojske. Sa istim ciljem naredio je jedinicama da patroliraju i levom obalom Dunava prema Vilovu i ušću Tise kod Titela, sa namerom da osmatra pokrete osmanske vojske kako bi na vreme i po potrebi preusmerio svoje trupe.

Kada je postalo izvesno da će osmanska vojska napasti Petrovaradin, Savojski je 2. avgusta naredio da se na desnu obalu Dunava prebaci artiljerija, a zatim i njegov štab. Dok se nalazio u Hornverku, naredio je grofu Palfiju da radi osmatranja pokreta osmanske vojske krene delovima konjice prema Karlovcima, uz usmenu napomenu da ne bi trebalo da ulazi ni u kakav sukob sa neprijateljem. Namera grofa Palfija je bila da stigne do zaleđa Fruške gore, krećući se južno od Karlovaca, odakle bi sa prostora gde se nalazi Kapela mira imao pregled kretanja osmanske vojske. Prilikom izviđanja, Palfi je kod Karlovaca naišao na osmansku prethodnicu i našao se u takvoj situaciji da nije mogao da izbegne sukob sa njom. Palfi je poslao svog sina da traži od Savojskog pojačanje koje mu je ovaj i odobrio slanjem dve regimente. Među njima je bio i grof Zigfrid Brojner. Koristeći svoju brojčanu nadmoć, osmanska vojska odmah je napala Palfija i usledila je žestoka bitka. Vojnici pod komandom grofa Palfija su se hrabro držali. U borbi koja je trajala četiri sata, Palfi se

sve vreme povlačio prema Petrovaradinu preko uskog terena punog jaruga. Ukupni gubici su bili skoro 700 mrtvih, ranjenih i zarobljenih. Savojski je kasnije pisao Karlu da su svi generali, oficiri i vojnici pokazali neopisivu, junačku hrabrost i zaslužili sve pohvale jer nisu pokazali ni najmanju slabost boreći se protiv nadmoćnijeg neprijatelja.

Dok se Palfi borio sa osmanskom prethodnicom, austrijska vojska je prelazila Dunav i zaposedala položaje na dvostrukom pojasu retranšmana. Tom prilikom Savojski je obišao retranšmane i naredio da se dovedu u odgovarajuće stanje. Vojska je tog dana i naredne noći radila na utvrđivanju položaja, popravljajući grudobrane, široke rovove, redute i postavljala „španske jahače” ispred rovova. Do 3. avgusta najveći deo pešadije zajedno sa artiljerijom je zauzeo položaje u retranšmanima. Sa druge strane, najveći deo konjice se još uvek nalazio kod Provijantskog magacina (na današnjim Adicama) i kod Rimskih šančeva. Krajem dana pristigao je i princ Virtemberg iz pravca Segedina sa svojim bataljonima, tako da se celokupna vojska konačno našla kod Petrovaradina, sa obe strane Dunava.

Tokom 3. avgusta pristigla je glavnina osmanske vojske koja se smestila na samo par kilometara od Petrovaradina. Veliki vezir se ulogorio na brdu koje će ostati do danas poznato kao Vezirac. Oko njega bio je postavljen logor utvrđen transportnim kolima. Istovremeno, patrole duž leve obale Dunava pratile su pokrete osmanske vojske i situaciju u kampu tokom tog i narednog dana. Činilo se da je vojska u velikom neredu. Kamile, konji, kola, topovi, konjica i pešadija ljuljali su se zajedno.

Oko 30.000 janičara i džebedžija započelo je kopanje rovova prema spoljnoj liniji retranšmana. Tokom noći između 3. i 4. avgusta, pod svetlošću jake mesečine i neprekidnom artiljerijskom zaštitom, oni su izvodili radove takvom brzinom da su već tokom 4. avgusta bili na 100, a na nekim mestima i na 50 koraka od austrijskih položaja u retranšmanima. O jačini ove artiljerijske podrške govore gubici austrijske vojske na tim položajima. Regimenta „Virtemberg” imala je 54 mrtva, „Štaremberg” 205, „Bevern” 174, „Regal” 162 i „Harah” 160, ukupno 756 vojnika.

U popodnevnim časovima 4. avgusta Savojski je obišao položaje na prednjoj liniji i nakon pregleda postrojavanja trupa naredio da se odgovori na osmansku vatru sa nekoliko hitaca, ali da pešadija ne odgovara na vatru, osim u slučaju otvorenog osmanskog napada. Savojski je sa položaja u Hornverku posmatrao raspoređivanje osmanske vojske po brdima oko Petrovaradina i

uputio pismo Karlu da namerava narednog dana da je napadne.

Mere predostrožnosti koje je Savojski preduzimao nisu prošle neopaženo. Osmanska konjica se okupljala na desnom krilu, janičari su bili među iskopanim rovovima, Tatari su se nalazili u pravcu Kamenice. Najveći deo osmanske vojske još uvek je bio okupljen kod glavnog logora na Vezircu. Uveče oko 22 časa, u trenutku dok su se bataljoni pod komandom Virtemberga spremali da pređu preko nizvodnog pontonskog mosta, došlo je do nesrećnog slučaja. Vodenice na Dunavu uzvodno od Petrovaradina, koje su po naređenju Savojskog trebale biti izvučene na obalu, a što nije bilo moguće usled jakog vetra, odvojile su se od obale i nošene rečnom strujom udarile svom silinom u pontonske mostove pre nego što su šajkama preusmerene ili odvučene u stranu. Nije isključeno da su osmanski vojnici namerno otkačili ove vodenice jer su prilikom opsade 1694. godine na sličan način pokušali da velikim deblima puštenim niz Dunav razbiju pontonske mostove. Sa prvog mosta se otkačilo pet pontona, a sa drugog čak osamnaest i nastavili su da plove niz Dunav zajedno sa vodenicama. U mračnoj i olujnoj noći, prelaz preko Dunava je bio prekinut tako da je konjica ostala odsečena od pešadije koja se nalazila na svojim položajima.

Nizvodno, osmanske lađe su se približile rečnom ostrvu sa namerom da napadnu utvrđenje koje se nalazilo na njemu i verovatno sa te strane pokušaju da ugroze pontonske mostove. Ovu nameru šajke nisu mogle da spreče, a rečna flotila je još uvek bila daleko od Petrovaradina. Uz velike napore, pre svega zalaganjem Lefelholca, oba pontonska mosta su bila popravljena za veoma kratko vreme. Napad koji je trebalo da započne pre izlaska sunca u 4 časa i 30 minuta, odgođen je tek za 7 časova. Konjica se pojavila na bojnom polju u poslednji čas i podigla je duh vojske koja je već bila spremna da napusti svoje položaje u retranšmanima.

Sve je bilo spremno za napad.

U 7 časova ujutro, Virtemberški je imao tu čast da otvori bitku. Sa šest bataljona pešadije, smeštenih između konjice na levom krilu i centra, hrabro je prodro prema osmanskoj bateriji koja je stajala ispred njih, a onda izvršio oštar manevar nadesno i napao janičare. Oni koji su se našli na tom mestu delom su ustuknuli, okrenuli se bežanju ili pokušali da nađu zaklon u rovovima. U prodoru je uspeo da priđe osmanskoj bateriji od 10 topova i jurišom je zauzme.

Tokom ovog napada, Savojski je bio sa Virtemberškim i brzo je odjahao prema centru bojišta gde se činilo da je njegovo prisustvo neophodno. Tokom napada austrijske vojske na centar, kao što je bilo planirano, pešadija je nastupila kroz osam otvora u retranšmanima. Izlazak kroz ove uske prolaze otežavao je njen dalji razvoj. Jedinice pod komandom Regala su nastupile neustrašivo, kao i jedinice pod komandom Virtemberga koji je pokušao da očisti kosinu koja se spuštala ka Dunavu.

Na drugim pozicijama, otežano nastupanje pešadije dozvolilo je nehotično otvaranje praznina u njenim redovima u koje su više puta janičari pokušavali da prodru, a istovremeno se držali svojih položaja koje nisu hteli da napuštaju. Ali, i ovde se sve ubrzo okrenulo u korist austrijske vojske.

Jedinice pod komandom Štaremberga, koje su se našle bliže osmanskim položajima, ušle su u bitku pre nego što su se formirale na bojnom polju. Na ovom prostoru se našao i deo osmanskih jedinica koje su ustuknule pod naletom Virtemberga. Štarembergove jedinice nisu mogle da se razviju i vojska je izgubila red i koheziju tako da su nastale velike pukotine koje su janičari iskoristili jakim prodorom. Austrijske jedinice su se zbunile i krenule u povlačenje, praćene od strane janičara. Iskoristivši ovo povlačenje, janičari su prodrli kroz prvu liniju retranšmana na kojoj su se kratko zaustavili. Sa smelošću i hrabrošću nastavili su gonjenje austrijske vojske i prodrli do druge linije retranšmana.

Pravac osmanskog kontranapada išao je dolinom uz Dunav sve do ugla unutrašnjeg retranšmana gde se oslanjao na reku. Generali na toj strani bojišta su uzalud pokušavali da okupe svoje jedinice i nagovore ih da istraju. Poginuli su Hunsbruk i Velenštajn, dok je Boneval na jednom mestu ostao okružen sa svojih nekoliko stotina vojnika. Napredovanje austrijske vojske bilo je zaustavljeno duž celog centra bojišta. Samo je Virtemberg držao svoje pozicije na osvojenom brdu, ali ni on nije mogao dalje da napreduje.

Iznenađujući uspeh osmanske vojske je jako uzdrmao austrijsku pešadiju. Na unutrašnjem retranšmanu bataljoni su pružili jak otpor. Otporu pešadije podršku je pružila konjica sa levog i desnog krila. Ebergenji se sa četiri husarske regimente primakao padinom uz Dunav. Konjičke regimente na desnom krilu još se nisu u potpunosti razvile kada je došlo do krize na centru. Savojski je odmah poslao Nadaždija da podrži Ebergenjija.

Na levom krilu, austrijska konjica pod komandom grofa Palfija je napredovala

sa 21 konjičkom regimentom. Pod jakom vatrom osmanske artiljerije, regimente su kroz gusto grmlje jahale u zatvorenom redu i odbijale su napade osmanske konjice. Na nekoliko mesta bile su slomljene osmanske linije koje su se stale razdvajati, što je dovelo do njihovog povlačenja koje je omogućilo da se levo krilo austrijske konjice razvije po celom frontu i dođe u kontakt sa Virtembergom koji se borio izolovan. Otpor koji su pružale jedinice Virtemberga kod osmanske baterije je bio jedan od vrhunaca bitke koji je umnogome doprineo uspehu.

Nakon što se uverio u dobru situaciju na levom krilu gde je konjica napredovala, Savojski je pokušao da organizuje situaciju na centru. Jahao je užurbano i ni u jednom momentu nije izgubio hladnokrvnost i nije obraćao pažnju na smrtnu opasnost kojoj se izlagao. Ubrzo je preokrenuo situaciju na centru, podstičući svoje trupe da se hrabro odupru napadima janičara. U jednom momentu uočio je otvoreni bok janičara koji su zatim po njegovom naređenju napali Nadaždijevi i Ebergenjijevi husari. Ovi napadi su dali vremena pešadiji da se reorganizuje.

Ovaj napad konjice je bio toliko uspešan da su janičari zapali u nered, njihovo napredovanje je zaustavljeno, a austrijska pešadija je prekinula povlačenje, okupila se i napala janičare. Rezerva pod komandom Lefelholca se takođe pridružila borbi i uz podršku artiljerije popunjavala praznine, pa se situacija počinjala okretati duž cele linije. Janičari su se borili hrabro i očajnički, ali nisu mogli ponovo da se dovedu u red bez konjice koja se povukla pod pritiskom Palfija. Pokolebali su se i konačno okrenuli bezglavom bežanju prema svojim rovovima među kojima su mnogi pronašli svoj grob, delom zgnječeni u povlačenju, delom pogođeni vatrom i bajonetima austrijske pešadije. Osmanski oficiri su pokušavali na visinama Mišeluka da ih zadrže i okupe. Ebergenjijeva konjica ih je pregazila, a Tatari koji su se nalazili pozadi nisu iskoristili ključan momenat da ih podrže, već su se okrenuli i povukli u pravcu Beograda.

U međuvremenu, konjica na levom krilu je znatno napredovala prema Vezircu. Još uvek se teško borila sa osmanskom konjicom koja je pojurila sa svih strana da zaštiti logor na mestu gde se i danas nalazi „Eugen Kreutz”. Ali, i ovaj očajnički pokušaj osmanske konjice je odbijen. Što su više austrijske trupe napredovale, bilo je sve divlje i užurbanije povlačenje osmanske vojske koja je napustila logor sa celokupnom artiljerijom, municijom, šatorima i kolima.

Čitava osmanska vojska je bila u povlačenju. Janičarski aga Mehmed-paša i mnogi uglednici među njiima bili su među poginulima. Turk Ahmed-paša je poginuo hrabro se boreći na brdu Karagača. Veliki vezir Damad Ali-paša poginuo je pokušavajući da zaustavi bežanje svoje vojske. Smrtno je ranjen i poneli su ga ka Beogradu, ali je umro na putu u blizini Karlovaca. Vojska je bežala prema Savi. Pojedine osmanske jedinice ostale su odsečene i sa sabljama u ruci su se borile do poslednjeg. Mnogi su se posakrivali u grmlju koje je pokrivalo teren i iskoristili su noć da se povuku. Neki su se skrivali i u obližnjoj šumi na jugoistoku koja se graničila sa bojnim poljem, dok su pojedini bataljoni austrijske pešadije tragali za njima. Nakon petočasovne borbe bitka je bila gotova u podne, a Savojski je iz kancelarije velikog vezira u njegovom šatorskom paviljonu slao prve izveštaje o pobedi. Na „turskom papiru” on obaveštava Karla da je neprijatelj potpuno poražen i da je zarobljena njegova ratna kancelarija.

Dalja potera za osmanskom vojskom nije bila moguća pre svega zbog iscrpljenosti trupa koje su se borile sa takvom gorčinom i ljutnjom da im je bio potreban odmor. Na svojim pozicijama ostale su do narednog dana. Savojski je punu veličinu svoje pobede saznao tek 10. avgusta, kada je od dezertera saznao da bi nastavljajući gonjenje bio u situaciji da potpuno razbije osmansku konjicu. Spasili su se samo Tatari koji su netaknuti stigli do Beograda.

Iako su prvi izveštaji govorili da je među osmanskom vojskom bilo oko 30.000 poginulih, kasniji istoričari procenili su ove gubitke na oko 6.000. Ovaj broj nije mogao dobro da se proceni nakon bitke. Savojski je u jednom izveštaju pomenuo da je nemoguće utvrditi taj broj „zbog nejednakog i reljefnog terena”.

Gubici austrijske vojske bili su sledeći.

Sukob kod Karlovaca 2. avgusta: 402 mrtvih ili nestalih, 294 ranjenih. Među retranšmanima 3. i 4. avgusta: 756 mrtvih i ranjenih. U toku bitke: 2122 mrtva i 2367 ranjena vojnika.

Bitka kod Petrovaradina u zapisima neposrednih svedoka

Tokom istraživanja istorije Petrovaradinske tvrđave najviše pažnje mi je privukla bitka kod Petrovaradina koja se odigrala 5. avgusta 1716. godine na prostoru između današnjeg Petrovaradina, Sremske Kamenice i Sremskih Karlovaca. Razlog mog interesovanja, pored činjenice da je to najveći i najznačajniji događaj u istoriji Petrovaradina, je i to što se o ovoj bici više nego o bilo kom događaju najviše pisalo i pričalo, ali su podaci koji su objavljivani često bili nejasni i kontradiktorni. Imao sam veliku sreću da pre desetak godina, sasvim slučajno, u Novom Sadu sretnem studenta Erkoča iz Turske koji je za jedan seminarski rad pisao, između ostalog, i o bici kod Petrovaradina. On mi je vrlo brzo nakon povratka u Tursku preveo svoj seminarski rad na engleski jezik, što je bilo dovoljno za neke osnovne smernice mog daljeg istraživanja. Takođe, Erkoč me je kasnije povezao i sa drugim studentima i profesorima iz Turske koji su mi pomogli da dođem do istorijskih izvora koje sam nalazio u fusnotama njihovih radova.

Najdragoceniji izvor za moje istraživanje bili su zapisi savremenog osmanskog istoričara efendije Mehmeda Rašida (1670–1735), koji je od 1714. godine obavljao dužnost hroničara osmanskog carstva. Na osnovu njegovih zapisa „Pohod na Varadin”, sa velikom verovatnoćom možemo zaključiti da je bio neposredni svedok ovog događaja. Ipak, upotpunjenu sliku o ovom događaju dobio sam tek nakon pronalaska zapisa Francuza barona Žana Dimona koji je, kao istoriograf angažovan od strane cara Karla VI, pisao i o bitkama princa Evgenija Savojskog. Za razliku od Rašida, Dimon nije bio prisutan kod Petrovaradina, ali je kao izvore koristio izveštaje generala koji su se borili 1716. godine pod komandom Savojskog. Rad napisan na osnovu ovih i drugih izvora prihvaćen je i početkom 2019. godine objavljen u Godišnjaku Muzeja grada Novog Sada. Marš osmanske vojske prema granicama Habzburških zemalja započeo je 24. maja iz Adrianopolja (Jedrena), da bi 22. jula ona stigla do Beograda. Dolazak vojske pod komandom velikog vezira Damad Ali-paše pozdravljen je počasnom topovskom paljbom sa zidina grada. Izvršena je smotra tvrđavskog garnizona i sazvan je Divan na kojem je razmatrano pitanje o pravcu predstojećeg pohoda. Prvobitni plan je podrazumevao pripreme za prelazak Dunava kod Beograda, što je značilo da je osmanska vojska nameravala da se sukobi sa austrijskom u Erdelju. Komandant janičara Husein-aga predlagao je pokret prema Temišvaru i dalje prema Erdelju. Kaplan Giraj, krimski kan, delio je njegovo mišljenje. Beglerbeg Rumelije Sari Ahmed-paša smatrao je da ordija neće biti u stanju da podnese put preko banatskih močvara i ritova,

a nakon saznanja da se austrijska vojska okuplja kod Futoga podsetio je na katastrofalan poraz kod Sente i rekao da ne treba rizikovati još jednu armiju u prisustvu Savojskog na maršu prema Erdelju. Ahmed-paša je izrazio i mišljenje da je najbolje da se pred Savojskog izađe najkraćim putem i jednom bitkom reši rat. Takođe, napomenuo je da bi tatarska konjica, kada bi se jednom pustila sa lanca tokom pokreta na Erdelj, bila pretovarena pljačkaškim plenom „te bi posle bila sposobna za borbu koliko i trudna žena”. Veliki vezir je saslušao diskusiju bez davanja mišljenja i posle Divana su započete pripreme za prelazak preko Save u pravcu Petrovaradina, što nam govori da se ipak priklonio mišljenju Ahmed-paše.

Izveštaji koji su pristizali Savojskom pominjali su da je među osmanskom vojskom bilo od 26.000 do 40.000 janičara, 30.000 spahija, između 6.000 i 20.000 Tatara, 12.000 Arnauta, Vlaha, Grka, Egipćana... a kao ukupan broj se pominjalo od 200.000 do 400.000 ljudi. Jedan osmanski izveštaj koji je najverovatnije nakon bitke sačinio Sari Ahmed-paša pominje 160.000 vojnika, „jezgro cele vojske koju imamo”. Pojedini zapadni istoričari smatraju da su naizgled preuveličane brojke dolazile od prisustva velikog broja pozadinskih jedinica koje su pratile vojsku na pohodima, a koje su činili brojni robovi, sluge, trgovci i zanatlije najrazličitijih profesija. Po nekima je ova pozadina mogla da broji i do 50.000 ljudi, ali ne treba zaboraviti činjenicu da je pobednik često broj poginulih, ranjenih i zarobljenih preuveličavao.

Prelazak osmanske vojske preko Save počeo je 5. dana meseca šabana, odnosno 24. jula, u petak. Tokom popodneva 28. jula, prelaz je započeo veliki vezir „zbog preke potrebe da se poštuje pretskazanje zvezda”, što je dovelo do gomilanja vojske i pojave poteškoća prilikom prelaska preko pontonskih mostova. Među osmanskom vojskom, kako je ostalo zapisano, mnogi su shvatili ovo kao loš predznak zbog toga što nisu odabrani „srećan dan”, kao što su subota, ponedeljak ili četvrtak, i „srećan čas”, odnosno jutro.

Sa zemunskog polja, u pravcu Petrovaradina, osmanska vojska je krenula 29. jula. Dok je bila na maršu prema Slankamenu, gde se tada nalazila granica dva carstva od potpisivanja Karlovačkog mira 1699. godine, janičari su „mučili raju u selima i na poljima sa leve i desne strane puta”. Kako su janičari spalili pojedina sela, izdata je stroga naredba agama janičarskih odžaka da se slučajno ne zanesu i ne spale Karlovce čija je drvna građa potrebna za opsadu Varadina. Kod Slankamena se osmanska vojska ulogorila uveče istoga dana. Istovremeno, na suprotnoj obali Dunava kod Vilova je „nekolicina neprijatelja vere” takođe postavila svoje šatore. Ovo su bez sumnje bile jedinice austrijske

izvidnice koje su imale zadatak da osmatraju pokret osmanskih trupa duž desne obale Dunava.

Prodor pojedinih osmanskih jedinica preko granice kao rezultat imao je zarobljavanje određenog broja austrijskih vojnika prema kojima se odnosilo „sažaljivo i čovečno”. Od njih se doznalo da se najveća skupina „nevernika” nalazi kod Futoga i da je austrijskoj vojsci cilj da nakon odmora sa svežim jedinicama pritekne u pomoć Varadinu. Već prvog dana avgusta jedna manja jedinica osmanske vojske prodrla je do petrovaradinskih majura i spalila posed barona Lefelholca, zapovednika Tvrđave Petrovaradin, koji se nalazio u dolini Rokovog potoka. Zbog toga je Lefelholc tražio pojačanje i Savojski mu je narednog dana, 2. avgusta, poslao deo konjice da zaposedne položaje u Tvrđavi, a artiljeriji naredio da se pripremi za prelazak preko Dunava. Istog dana jedinice beglerbega Erzuruma Sejid Osman-paše naletele su kod Karlovaca na austrijsku prethodnicu. Osman-paša je tražio pojačanje i u pomoć je pošlo oko 3000 konjanika pod komandom beglerbega Elbasana Kurd Mehmed-paše. Kod Karlovaca je osmanska prethodnica naišla na austrijsku izvidnicu pod komandom grofa Johana Palfija koja nije mogla da izbegne sukob i prihvatila je borbu. Prilikom konstantne borbe u povlačenju prema Petrovaradinu, austrijska vojska je za sobom ostavila oko 400 mrtvih, ranjenih ili zarobljenih vojnika, među kojima je bio i grof Zigfrid Brojner. Palfi je sa većinom vojske uspeo da se izvuče, a veliki vezir je darovao one koji su doveli zarobljenike.

Nakon sukoba kod Karlovaca veliki vezir je okupio svoje vojskovođe i upitao ih: „Od vas se hiljadu puta moglo čuti kako će vojska islama zgaziti tog nemačkog kaurina i kako će se osvetiti. Zar nije pogodno da vojska islama odmah pređe u opšti napad dok plamen rata i borbe još uvek gori?” Turk Ahmed-paša je odobrio ovo viđenje velikog vezira, ali se Sari Ahmed-paša usprotivio. Smatrao je da je veliki rizik ići na neprijatelja u tom trenutku. Napomenuo je da je vojska iscrpljena i da ne treba žuriti jer su topovi i džebana još na putu. Rasprava se bila odužila i „begovi klonuše od mnogog razmišljanja”. Svi su se saglasili sa Sari Ahmed-pašom i odlučeno je da jedinice ostanu na tadašnjim položajima kako bi se izvršile pripreme i napravio plan napada onako kako je bilo potrebno. U predveče istog dana osmanske jedinice su stigle pod Petrovaradinsku tvrđavu, prateći grofa Palfija u povlačenju. Glavnina osmanske vojske se pojavila na brdima oko Petrovaradina narednog dana, na sigurnoj udaljenosti, a „pod Prorokovim barjakom” veliki vezir je očekivao ispad austrijske vojske iz Tvrđave pri čemu je osmanska vojska stajala tri sata u pripravnosti. Nakon što je počeo da pada mrak, osmanska

vojska je započela pozidanje logora i postavljanje artiljerije na brdima oko Petrovaradina.

Oko podneva 3. avgusta, vojnici na prvoj liniji Kaprarinih šančeva ugledali su jednog „Turčina” koji se približavao sa belom zastavicom. Sa sobom je nosio pismo velikog vezira, upućeno baronu Lefelholcu. Kada se ukazao na određenoj udaljenosti, sa položaja je sišao vojnik koji mu je vezao oči i sproveo ga u Tvrđavu. Austrijski istoričar navodi da je u pismu „(...) otprilike pisalo ovako: ‘Zapovedniče Petrovaradina, predajte uzvišenom sultanu grad koji mu je vaš gospodar nepravedno oteo. Ako tako postupite, biće vam dozvoljeno da slobodno odete, vi i vaši vojnici, zajedno sa svim što vam pripada. Ali ako nećete, znajte da za vas neće biti logora u kom ćete se moći sakriti.’ (...) Turci su ostavljeni bez odgovora.” Sa druge strane, pre nego što opiše sukob kod Karlovaca, Rašid navodi sadržaj jednog drugog pisma i citira sledeće reči: „Ako ponovo ovaj put ne predate Varadin, budite spremni!” Takođe, on navodi da je odgovor dobijen usmeno: „Zadesila nas je takva klonulost i slabost tako da hajde da bez borbe i rata predamo Tvrđavu. Videćemo se kroz dva dana i neka bude jasno: šta god da se desi, pojavite se.” Takođe, princ Evgenije uz svoj izveštaj caru Karlu VI, koji je nepotpun i nema naznačenog datuma, a napisan je najverovatnije par dana nakon bitke, šalje i originalno pismo za koje kaže da mu ga je putem „jednog Turčina, dva dana pre borbe”, preko barona Lefelholca poslao lično veliki vezir. Jedan od biografa princa Evgenija, Nikolas Henderson, navodi da se veliki vezir Savojskom obratio rečima: „Nema sumnje da će krv koja bude potekla na obe strane pasti kao kletva na vas, vašu decu i decu vaše dece do sudnjeg dana.” Pod okriljem noći, osmanska vojska je započela kopanje rovova (sapa ili približnica). Nije bilo traga cirkumvalacionoj i kontravalacionoj liniji koja je obično izrađivana prilikom postepenog napada ili opsade. Zemljište na prostoru ispred Kaprarinih šančeva bilo je uzduž i popreko ispresecano dubokim rovovima, iskopanim bez reda i rasporeda, u neujednačenim razmacima. Na nekim mestima je rastojanje između dva rova bilo svega nekoliko stopa. Iz njih je osmanska vojska koja je štitila kopače izazivala čarke sa austrijskom vojskom na prvoj liniji šančeva koji su takođe sve vreme bili pod udarom osmanske artiljerije. U ovih par dana pred bitku, broj ranjenih i mrtvih austrijskih vojnika na položajima u Kaprarinim šančevima popeo se na 756. Istog dana veliki vezir je primetio da se sa leve obale Dunava diže velika prašina. „Možda pristiže pomoć neprijateljima vere. Ispitajte ovo i neka jedan čovek ode Ahmed-paši”, zapisao je Rašid. U međuvremenu, prišao mu je njegov ćehaja Ibrahim-aga i saopštio da je već stigao izveštaj od Ahmed-paše u kojem ga obaveštava da je uzrok prašini bežanje neprijatelja.

U noći između 4. i 5. avgusta, oko 22 časa, ostatak austrijske vojske započeo je prelazak pontonskih mostova i uprkos svim problemima prešao na desnu obalu Dunava. Umesto planiranog ispada koji je bio zakazan za 4 časova i 30 minuta, pred izlazak sunca, napad je kasnio dva i po sata. Bitka je počela u 7 časova. Za osmansku vojsku, a pogotovo velikog vezira, napad austrijske vojske bio je veliko iznenađenje. Vest o napadu je velikog vezira zatekla na jutarnjoj molitvi. Bio je „beo”, začuđen i iznenađen ovakvim napadom austrijske vojske. Uzeo je dogled u ruke i posmatrao tok napada. Neki osmanski dostojanstvenici su prišli njegovom ćehaji Ibrahim-agi i upitali ga šta je razlog mirovanja velikog vezira. Svi su bili zaprepašćeni njegovim odgovorom da gledaju svoja posla i da se ne mešaju.

Dok je bitka besnela, sat i po vremena je prošlo u čekanju reakcije velikog vezira. Kada je anadolska vojska počela da beži, ponovo su se obratili velikom veziru rečima da nije vreme da se stoji i da je potrebno da se pređe u juriš. Velikom veziru se to učinilo razumnim i odobrio je napad. U momentu kada su janičarski odredi i ostaci rezerve konačno pošli da pomognu desnom krilu, poginuo je Turk Ahmed-paša, a celokupna vojska koja je bila pod njegovom komandom počela je da beži. Austrijska vojska našla se ispred prepreka napravljenih od zaprežnih kola koje su okruživale brdo na kome se nalazio veliki vezir. Osmanske jedinice koje su se nalazile u logoru počele su da beže. Veliki vezir je uzjahao svog konja, izvukao sablju i održao govor vojnicima da se hrabro bore. Prizvavši moć Muhameda pojurio je u bitku i, pokušavajući da spreči povlačenje vojske, bio pogođen u glavu kuršumom koji je doleteo sa austrijske strane. „Kada je posle ovog strašnog događaja na njegovom lepom i razvijenom konju počela da pada glava, prišlo mu je nekoliko hrabrih i odvažnih iz njegove pratnje. (...) Preneli su ga na jedna bojna kola koja su se nalazila u blizini pomenutog mesta. Kada su se karlovačkim putem uputili nazad ka Beogradu, koliko mi je poznato, ispustio je dušu. (...) U tom momentu su se uz barjak zajedno vratili deferdar Mehmed-efendi (...) reisulkutab Elhadž Mustafa-efendi (...) ja ponizni rob, pet do deset zaima, spahijski aga i nekoliko divanskih dostojanstvenika”, zapisao je Rašid.

Kada je austrijska vojska prišla komandnom mestu velikog vezira, ugledala je obezglavljena tela grofa Brojnera i ostalih vojnika zarobljenih par dana ranije. Bilo je podne, bitka je bila završena, a Savojski je iz ratne kancelarije velikog vezira slao prve izveštaje o pobedi.

Poražena osmanska vojska se povukla ka Beogradu, gde je stigla u prvim jutarnjim satima narednog dana. Beživotno telo velikog vezira, još u krvavoj

odeći, sahranjeno je u dvorištu džamije sultana Sulejmana. Osmanski vojnici, uzbuđeni i obuzeti bolnom mišlju o strašnom porazu, usled jake hladnoće su se „poput noćnih leptira, rastrčali prema mestima na kojima su videli da gori vatra”. Rašid je kao jedan od glavnih razloga za poraz vojske naveo neizvršavanje dobrih priprema prilikom opsade. Preživeli osmanski dostojanstvenici krivili su vezira i njegovu opsesiju astrološkim predviđanjima.

Nakon pobede kod Petrovaradina, nekoliko meseci kasnije kod Temišvara i naredne godine kod Beograda, Austrija je stekla povoljne uslove za mirovne pregovore u Požarevcu 1718. godine, kojima je proširila svoje teritorije na jug preko Save i Dunava.

Pisma ledi Meri

Među putopiscima koji su prolazili kroz Perovaradin u prošlim vekovima, jedan od najinteresantnijih zapisa ostavila nam je Ledi Meri Vortli Montagju (1689-1762). Prativši svog muža, delegiranog ambasadora Velike Britanije ser Edvarda Vortli Montagjua, na putu u Konstantinopolj 1716. godine, pa sve do povratka u London 1718. godine, ostavila nam je dva pisma iz kojih saznajemo o njenom prolasku kroz Petrovaradin i zapažanjima na mestu okršaja osmanske i habzburške armije 5. avgusta 1716. godine.

Ledi Meri je napustiča Beč sredinom januara da bi u Petrovaradin stigla dve nedelje kasnije. Na put je pošla uprkos pričama kako će ostati zavejana u snegu, smrznuti se do smrti ili biti oteta od strane Tatara. Krajem janurara, primljena je od strane komandanta Petrovaradinske tvrđave te je odsela u najboljem smeštaju koji je garnizon mogao da pruži. Na žalost, iz narednog pisma, napisanog u Beogradu 12. januara 1717. godine, vidimo da je planirala da u Petrovaradinu ostane nekoliko dana, ali ga je napustila već sledeći dan jer je beogradski paša bio nestrpljiv da se sastane sa ambasadorom Vortlijem.

Iz ovog pisma saznajemo da je od komandanta Tvrđve dobila pratnju sačinjenu od nemačkih i srpskih vojnika. Srpski vojnici su joj delovali više poput pljačkaša nego kao vojnici. Kako nisu dobijali platu, sami su se brinuli o svom oružju i konjima i izgledali su pre kao ciganske skitnice ili tužni prosjaci neko kao regularna vojska. Nije propustila da kaže još koju reč o ovoj „rasi kreatura“ koja je bila brojna u celoj Ugarskoj: „Imaju patrijarha i slede grčku crkvu. Njihova neukost dala je njihovim sveštenicima priliku da im nametnu neke nove predstave. Ovi sveštenici dopuštaju da im kosa i brada rastu slobodno i čine ih jednakim indijskim bramanima, a naslednici su svog novca ovih naivnih ljudi, kojima zauzvrat daju formalne propusnice za nebesa, potpisane i zapečaćene, dok žena i deca nasleđuju samo kuću i stoku.

Po odlasku iz Petrovaradina, Ledi meri je prešla preko polja kod Karlovaca gde je princ Evgenije Savojski nedavno odneo veliku pobedu nad osmanskom vojskom, a tragovi ovog slavnog i krvavog dana bili su još vidljivi. Na polju su još bile rasute lobanje i leševi nesahranjenih ljudi, konja i kamila. Ledi Meri nije mogla bez zgražavanja da gleda toliku količinu unakaženih ljudskih tela, a da se ne osvtne na nepravednost rata koji, po njenim rečima, ubistvo ne čini samo neophodnim, već ga i nagrađuje. „Ništa ne daje jasnijih dokaz o nerazumnosti ljudskog roda nego bes sa kojim se sukobljava oko malog parčeta zemlje“, zapisala je Ledi Meri.

Iz njenih pisama ostala su nam i svedočanstva koje se odnose na zablude koji su prethodni putopisci, posebno muškarci, zabeležili o religiji, tradiciji i postupanju sa ženama u Osmanskom carstvu. Njen visoki status pružio joj je priliku da poseti mesta koja su bila namenjena samo ženama i omogućio joj je da obezbedi tačniji prikaz osmanskih žena u pogledu njihovih navika, devanja, tradicija, ograničenja i sloboda, u nekim slučajevima kritikujući više Zapad nego što je hvalila Orijent. Takođe, vrativši se na Zapad, sa sobom je ponela i znanje o osmanskoj praksi u borbi protiv velikih boginja, tzv. inokulaciji, odnosno unošenju klica zaraženog materijala u cilju izazivanja blagog oblika bolesti radi kasnije otpornosti na istu, i variolaciji, cepljenju sadržinom pravih boginja kao zaštitom od boginja. Ona je postala veoma zainteresovana za ovu proceduru pošto je i sama, tokom 1715. godine preživela boginje koje su joj ostavile ožiljke na licu, a njen dvadesetogodišnji brat Vilijam je umro od ove bolesti 1713. godine. Kako je 1721. godine Englesku zahtvatila epidemija boginja, ovu proceduru je na njenoj kćerci obavio isti lekar kao na njenom sinu tokom boravka u Osmanskom carstvu. Ledi Meri je uverila princezu Karolinu od Velsa u ovaj postupak te je predložen sedmorici osuđenika zatvora Njugejt koji su čekali smrtnu kaznu. Kao nagrada, ponuđena im je sloboda ukoliko pristanu na tretman. Svi su preživeli i pušteni na slobodu. U istoriji Zapada ovo sme smatra prvim uspešnim postupcima vakcinacije.

Pored toga što je najviše ostala upamćena po svojim pismima, Ledi Meri je pisala i pesme i eseje od kojih su mnogi objavljeni još tokom njenog života, uz njenu saglasnosti ili ne. U njenim radovi možemo pronaći i osporavanje savremenih društvenih stavova prema ženama i njihovog intelektualnog i društvenog razvoja. Putem pisama bila je u kontaktu sa brojnim piscima i intelektualcima tog vremena, među kojim su bili pesnik Aleksandar Poup i princeza Karolina od Velsa. Njena pisma bila su i inspiracija kasnijim generacijama putnica i spisateljica.

4. decembar 2018.

Pronađeno izgubljeno tursko blago

Među brojnim istorijskim izvorima o bici kod Petrovaradina 1716. godine izvajaja se zapis istoriografa u službi bečkog dvora barona Dimona. On nije bio prisutan kod Petrovaradina, ali iz predgovora njegove knjige, objavljene u Hagu 1725. godine, vidimo da je za građu koristio više izvora. Imao je više dopisnika, među kojima i generale koji su učestvovali u operacijama kod Petrovaradina. Dimon napominje da se obratio i princu Evgeniju Savojskom, ali mu on nikada nije odgovorio. Ipak, kasnije je od Savojskog dobio neke izraze zahvalnosti jer je verno opisao njegove podvige.

Između ostalog, Dimon je zapisao da je dan pred bitku održan sastanak austrijskih generala. Neki od njih su smatrali da treba samo premostiti Dunav i u Petrovaradinu ostaviti jak garnizon koji bi bio dopunjavan ljudstvom i snabdevan potrepštinama preko mostova na Dunavu. Na taj način neprijatelj bi se iscrpeo i na kraju bio primoran da se povuče. Drugi visoki oficiri su izražavali optimizam. Iako je neprijatelj imao brojčanu nadmoć, ona je bila predviđena, isto kao kod Sente, pa je ipak potučen. Nije bilo nerazumno nadati se novom uspehu sada kada su trupe bile odmornije, bolje naoružane, komandant je bio isti, a njegove pobede ulivale su poverenje. „Šta još možemo poželeti kada iza sebe imamo Tvrđavu, dobro opremljenu artiljerijom, a u kojoj smo gospodari – mi? Položaj na kom se nalazimo takav je da vojska koja primi žestok udarac može ovde potražiti pomoć.” – govorili su pojedini oficiri. Princ Evgenije je odlučio da napadne neprijatelja 5. avgusta u 4 časa i 30 minuta, nešto više od pola sata pre izlaska sunca. Negde oko 22 časa, vodenice na Dunavu koje su bile uzvodno od Petrovaradina otkačile su se od obale, naletele na pontonske mostove i prekinule prelazak vojske sa leve na desnu obalu Dunava. Zbog ovog događaja napad je kasnio dva i po sata i počeo tek u 7 časova ujutro.

Bitka je bila završena do 12 časova kada je princ Evgenije iz šatora velikog vezira, na hartiji iz osmanske kancelarije, poslao prve izveštaje o pobedi. Osmanska vojska je, sa namerom da spasi živu glavu, bila primorana da ostavi sve. Na bojnom polju su ostala najrazličitija artiljerijska oruđa, municija, tone baruta, šatori vojnika i oficira, hiljade konja i kamila, preko 100.000 vreća pirinča i kafe, desetine hiljada krupne i sitne stoke, a među najprestižnijim trofejima bile su zastave, konjski repovi i talambasi. Sve što je moglo biti pokazano caru kao trofej odneto je kao simbol pobede i izloženo u katedrali Sv. Stefana u Beču. Princ Evgenije za sebe je zadržao samo šator velikog vezira. (Vrednost šatora sultana zaplenjenog kod Sente 1697. godina bila je oko

40.000 florina, što bi danas iznosilo oko 800.000 evra.) Sve ostalo je podeljeno među vojnicima. Zaplenjena je velika količina konjske opreme i sedala, od kojih su mnoga bila posrebrena, ponekad pozlaćena ili ukrašena dragim kamenjem i plemenitim metalima, skupocena odeća, persijski i turski tepisi, jastuci, prekrivači i druge tkanine, predivni konji i kamile u koje su austrijski vojnici gledali u čudu, kao deca u iznenadnoj poseti cirkusu.

„Da su te stvari prodate po onolikoj ceni koliko su vredele i da je taj novac podeljen vojnicima, bili bi obezbeđeni za ceo život. Ali, taj ratni plen nije na taj način iskorišćen. Raznet je, uništen, ne za se gde su završile sve te stvari.” – zapisao je Dimon. Izveštaji o bici, koji su već nakon nekoliko dana stigli u Beč, sadržavali su detaljne podatke ne samo o broju poginulih i ranjenih vojnika i oficira, već i o broju poginulih i ranjenih konja po svakoj regimenti pojedinačno. Takođe, tačno je utvrđena količina ratnog materijala koji je zaplenjen i koji je opljačkan od strane vojnika. U danima posle bitke, bile su potrebne stotine konja da se prenesu sav zaplenjeni materijal i dragocenosti. Zarobljeno je i oko 700 žena starosti između 14 i 25 godina. Pored detaljnih austrijskih izvora o zaplenjenom ratnom materijalu, postoje i detaljni osmanski izvori. Nekoliko dana posle pobede kod Petrovaradina, princ Evgenije Savojski poveo je vojsku ka Temišvaru koji je pao nakon samo par nedelja opsade. Naredne 1717. godine zauzima i Beograd, čime je stvorio povoljne uslove za mirovne pregovore koji su se održali u Požarevcu sredinom 1718. godine.

Zapisi na marginama

I pored toga što jedini savremeni istorijski izvor pominje samo „jak vetar” koji je duvao u danima pred bitku, vremenom je nastala legenda o snegu koji je pao noć pred bitku. Ovaj jak vetar je sprečio da se gorepomenute vodenice izvuku na obalu, pa su tokom noći između 4. i 5. avgusta naletele na pontonske mostove. Nije isključena mogućnost da je ovo delo osmanske vojske s obzirom na to da je ona i prilikom opsade Petrovaradina 1694. godine pokušala puštajući debla drveta nizvodno da prekine vezu leve i desne obale Dunava preko pontonskog mosta. Kada je u pitanju „jak vetar”, i danas je za područje Novog Sada i okoline karakteristična pojava olujnih vetrova, često praćenih kišom, a ponekad i gradom. Iako broj dana sa olujnim vetrom tokom jula i avgusta nije velik, srednja maksimalna brzina olujnog vetra, kada se pojavi tokom ovih meseci, iznosi 21–22 m/s (80 km/h), a apsolutna brzina vetra može da dosegne i 30 m/s (110 km/h).

Druga najpoznatija legenda govori o izgubljenom turskom blagu, nestalom u močvarama Petrovaradinskog rita. S obzirom na to da se bitka odigrala kod Petrovaradina, legenda o izgubljenom blagu je najverovatnije nastala i održala se među lokalnim hrvatskim stanovništvom. Još i danas se kod starijih građana Petrovaradina može za živu stoku čuti – „blago”.

4. avgust 2019.

Čudesna sudbina Ana-Marije Kristman

Na osnovu jednog malog članka, objavljenog 1833. godine u publikaciji Allgemeine deutscher Bürger- und Bauern-Zeitung u Regenzburgu, saznajemo o zanimljivom životnom putu Ane Marije Kristman (Anna Maria Christmann). Da bismo doznali njenu sudbinu, morali smo prvo da pogledamo njeno poreklo. Njen otac je bio Srbin pravoslavne vere, poreklom iz okoline Temišvara. U jednom trenutku je dopao u tursko ropstvo u kojem je proveo dugi niz godina, tokom kojih je prešao u islam. Tokom Velikog bečkog rata (1683–1699) bio je zarobljen 1687. godine, najverovatnije tokom Mohačke bitke. Naredne godine je proveo kao sluga frankonskog potpukovnika fon Krailshajma koji ga je kasnije odveo u Gingen an der Fils, nedaleko od grada Ulma. Tu je 1695. godine ponovo prešao u hrišćanstvo (najverovatnije protestantizam) i krštenjem dobio novo ime Tomas Kristman (Thomas Christmann). Tomas se ubrzo oženio sluškinjom koja je radila u dvorcu Dirnau i sa njom je 1697. godine dobio ćerku Anu Mariju. Vrlo brzo Ani Mariji umiru oba roditelja, pa je bila prepuštena sama sebi i primorana da prosi. U nekom momentu je shvatila da od prošenja neće moći da preživi, pa je odlučila da se oblači kao dečak kako bi imala veće šanse da pronađe stalan posao. U tome je uspela i jedno vreme je radila u mlinu.

U okviru priprema za novi rat sa Osmanskim carstvom, počelo je tokom 1715. godine formiranje nove regimente „Alt-Virtemberg”. Ne znamo iz kojih tačno pobuda, ali se Ana Marija sa svojih 19 godina, ponovo prerušena u muškarca, prijavila kao regrut pod imenom i prezimenom svog pokojnog oca. Regimenta je zvanično osnovana u martu 1716. godine i nakon polaganja zakletve sredinom maja Ana Marija je već marširala prema Ulmu. Na obali Dunava regimenta se ukrcala na brodove i zaplovila nizvodno prema granicama Osmanskog carstva. Regimenta se krajem jula iskrcala na levu obalu Dunava, najverovatnije kod Futoga gde se nalazio sabirni vojni logor. Svoje vatreno krštenje regimenta Ane Marije je doživela nekoliko dana kasnije, 5. avgusta. Prema drugim istorijskim izvorima znamo da je ova regimenta kod Petrovaradina učestvovala u najžešćim borbama sa osmanskim janičarima na centru bojišta i to u prvim borbenim linijama. Jedinice koje su bile pod komandom feldcugmajstera Regala, među kojima se nalazila i ova regimenta, pretrpele su najveće gubitke u odnosu na druge. Par meseci nakon pobede kod Petrovaradina, princ Evgenije Savojski je nakon opsade zauzeo Temišvar. Tom prilikom jedinice ovog puka su bile pod komandom feldcugmajstera princa Aleksandra Virtemberškog (Karl Alexander von Württemberg-Winnental). Nakon zimovanja na severu Ugarske, regimenta „Alt-Virtemberg” je

naredne 1717. godine učestvovala u opsadi i bici kod Beograda, prilikom koje je Ana Marija bila ranjena, ali je i tada uspela da sačuva svoj identitet. Tokom tih borbi je od jednog osmanskog oficira zarobila dragocenu sablju koju je pokušala da proda jednom svom oficiru za 100 guldena. On joj je obećao „sto udaraca štapom”, nakon čega je revoltirana dezertirala iz vojske zajedno sa još jednim vojnikom. Nakon što su uhvaćeni, izvedeni su pred vojni sud gde su se suočili sa smrtnom kaznom vešanjem. Tek tada je otkrila svoj pravi identitet i zatražila milost. Ana Marija je pomilovana i časno otpuštena iz vojske.

Nekoliko godina kasnije, nakon što je virtemberški vojvoda Eberhard Ludvig Hercog (Eberhard Ludwig Herzog von Württemberg) čuo priču o njoj, odobrio joj je da se nastani bilo gde u njegovom vojvodstvu. Takođe, naredio je da joj se dodeli doživotna penzija u novcu i naturi. Sve što znamo o njenom kasnijem životu jeste da se nije nikada udavala i da je radila do kraja života kao poštar u Štutgartu, tadašnjem glavnom gradu vojvodstva Virtemberg. Kako je često pričala o svojim vojničkim avanturama, zvali su je „turska Ana Marija” (die Türken-Annemarie). Umrla je prema jednim podacima u 64. godini života 1761. godine, a prema drugim u 82. godini života 1779. godine.

3. oktobar 2020.

Zaboravljeni Srblji vitezovi

Austrijsko-turski rat 1716/18. godine uglavnom znamo samo u svetlu bitke kod Petrovaradina koja se odigrala 5. avgusta 1716. godine. Manje poznati su brojni sukobi koji su se odigrali duž granice dva zaraćena carstva a u kojima su učestvovali srpski graničari. Pored pisanih izvora u kojima se pominju brojne bitke, par srpskih epskih narodnih pesama daju nam posebno svedočanstvo o pojedinim događajima.

Nakon izvojevane pobede kod Petrovaradina, princ Evgenije Savojski je započeo opsadu Tvrđave Temišvar koja se predala nakon nekoliko nedelja. Pesma “Uzimanje Temišvara od Turaka 1716.” govori o učešću srpskih jedinica pod komandom Jovana Popovića Tekelije, pradede Save Tekelije. Tekelija se istakao u operacijama tokom 1697. godine kada je osmanska vojska poražena kod Sente a iste godine je po naređenju princa Evgenija izgradio pontonski most kod Petrovaradina. Tekelija je od strane princa Evgenija postavljen za zapovednika srpske milicije u Aradu a od cara Josipa I dobio je plemićku titulu. Pored njega, u pesmi se pominje i Adam Monasterlija, sin pukovnika Jovana Monasterlije koji je predvodio “racku miliciju” (jačine 10.000 vojnika) u bici kod Slankamena 1691. godine, kada je od cara Leopolda I imenovan za podvojvodu.

“S jedne strane princip Jevđenije, S druge strane maršale Pavlije; A sa treće Jovan Tukelija, Tukelija i Manastirlija; Otkud bije princim Jevđenije, Odonud se obaraju kule; Otud bije maršale Pavlije; Temišvar se iz temelja trese.”

Jovan Tekelija je umro u Aradu 1722. godine a Adam Monasterlija je poginuo braneći Irig od napada osmanske vojske početkom 1717. godine i sahranjen je u manastiru Novo Hopovo. O čuvenoj odbrani Iriga saznajemo iz brojnih izveštaja. Krajem 1716. godine, princ Evgenije je radi zaštite sremskog stanovništva od upada osmanske vojske poslao je u Irig Monasterliju sa 300 graničara. Početkom 1717. godine, osmanska pešadija se pojavila pred Irigom. Dolaskom nadmoćnije vojske (prema svedočenju episkopa Dimitrijevića u pismu karlovačkom mitropolitu Vikentiju, navodi se broj od 7,000 pripadnika pešadije) u šanac su se sklonili Adam Monasterlija sa 300 graničara i oko 100 stanovnika Iriga. Nakon tri neuspela napada, Monasterlija je pozvan da se

preda a po svedočenjima on im je odgovorio sledećim rečima:

“Turci, neću nevere učiniti svetlome ćesaru, neću ćesarskog šanca ostaviti, niti ću na veru izići.”

O sukobu kod Iriga najdetaljniji opis ostavio je iriški knez Nikola koji je u izveštaju princu Evgeniju napisao:

„Presvetlome Vašemu Gospodstvu daemo na znanie po vašoj zapovedi, da prebroimo ljude, ili ti tela koja su duh Bogu predali, ot neprijatelja poganina. Nađo smo svega mertvi 103 varošanina [...] I dajemo mi na znanje, Gospodin Obr-Kapetan Monasterlija, i tverđu, kad mu dođe na glas za Turke Srdan Koinović i Radinaca Haiduh, naredi šanac, i barjak sred šanca pobi, i on naredi Katane, a kad Turci Brzo-konici, navališe preko ćuprie za divno čudo, i Gospodin Obr-kapetan, sa ono malo Katana toliku silu Tursku u tri puta preko ćuprie otera natrag i k vešalam uzbi i kod ćuprie dva Turčina pištoljem ubi pak drugi mah natrag otera i ednog Turčina udari garabiljem, taki je u potok pao s konja u ednog udari sabljom te mu preseče Kaiš ot garabili, i njega vrlo poseče, i Turci ga onai čas prevatiše. No treći put, kad uzbi, padnuo je jedan Turski barjak, i š’ njim od 30 Turaka u zatrki palo mrtvi. A kad navališe preko dola konici da ga zateku s leđa, a on se osverti sa Katanama; saterao i[h] je za štale Turke u dva ma[ha], i sa sve tri strane. Tursku silu održa sa ono malo njegovi katana. Ot vešala što beju Turci navalili, drugi preko dola, treći kamenite ćuprije, i nije i[h] pustio u varoš sa katanama, dokle god pešadin ne stiže, a kad stiže mnoštvo; onda sa katanama, u šanac uđe.“

Episkom Dimitrijević je izvestio mitropolita Vićentija i o sudbini poginulih: „Turci nisu obnažili bili i svukli obrkapetana i ostale hristijane, nego posle Turaka đipi i žena i dete iriško i svuku i obnaže sva tela; na obrkapetanu ni gaća nisu ostavili. Taki su naši kršteni Turci! Bog svojim pravednim sudom neka obnaži ih i savleče odjejanija večnogo po ih delu!“

Nakon poraza kod Iriga, oberkapetan Prodanović se iz (Sremske) Mitrovice povukao na Frušku goru. O oberkapetanu Prodanoviću govori jedna druga pesma. “Čupa kapetan” prati oberkapetana kroz vojne operacije tokom 1717. godine pre, u toku i neposredno nakon bitke kod Beograda. Njega je, kako saznajemo iz istorijskih izvora, komandant Tvrđave Petrovaradin, general Lefelholc, smatrao najpouzdanijim od “racke milicije”. Na samom početku pesme doznajemo da se nalazio kod Petrovaradina odakle se, po naređenju

princa Evgenija uputio prema Borči, gde je austrijska vojska prešla Dunav kod Višnjice kako bi započela opsadu Tvrđave Beograd. Kao mesto prelaza Dunava navodi se Surduk. Na tom mestu iz brojnih istorijskih izvora znamo da je postojala skela i koja je povezivala desnu obalu Dunava sa levom obalom kod Opova u Banatu. Na istom mestu, kasnije je sagrađen pontonski most koji je austrijska vojska podigla 1788. godine u toku poslednje Austrijsko-turskog rata. Ovaj pontonski most se poslednji poslednji put se pominje tokom Mađarske revolucije 1848/49. godine.

„Pije vino Čupa kapetane, U planini više Varadina, ...

Pa se vinu preko polja ravna. Na Surduku Dunav prebrodio, Kad se krasne Vlaške dovatio, Pravo ide pod malenu Borču, Pod šatore princip-Jevđenije. Božja pomoć, princip Jevđenije! Do Bog dobro, moje čedo drago! Kako, sine, jeste l’ zdravo, mirno, Jesu l’ zdravi Srblji vitezovi? Svetla kruno, princip-Jevđenije, Svi smo zdravo, milom Bogu vala.“

Jedinice oberkapetana Prodanovića, najverovatnije su učestvovale u izgradnji pontonskog mosta preko Dunava prema selu Višnjica da bi kasnije po naređenju princa Evgenija, Čupa kapetan sa svojim jedinicama držao položaje na Zemunskoj adi gde je podignut još jedan pontonski most. Nema sumnje da su ove jedinice sačinjene od srpskih graničara zajedno sa jedinicama Šajkaša često upotrebljavanje kao inženjerske jedinice za premošćavanje rečnih tokova.

„Bez skele je Savu prebrodio, I brez skele i bez vesla tanka, Čuva stražu za nedelju dana.“

U pesmi saznajemo da je princ Evgenije tražio od Čupe kapetana da mu “dobavi jezik od Tatara” za šta mu je Čupa kapetan tražio Požarevac. Nakon što su doveli zarobljenog Tatara koji je posvedočio o dolasku osmanske vojske

pod komandom velikog vezira Halil-paše. Princ Evgenije je porazio njegovu vojsku u bici koja je počela 16. avgusta u 1 čas iza ponoći po gustoj magli i trajala je do oko 10 časova pre podne. Pesma pominje i druge detalje koje su karakteristične za ovu bitku: “Pade magla oko Beograda”, i ispad iz položaja na cirkumvalacionoj liniji koja je princu Evgeniju bila oslonac za napad: “Na šancu je vrata otvorio, Pa iz šanca propusti soldate.” Kontravalaciona linija se prostirala od Save (nizvodno od današnjeg željezničkog mosta, preko Tašmajdana do Dunava, dok je cirkumvalaciona linija se prostirala od Ade ciganlije, preko Velikog Vračara i Karaburme do Dunava. Istorijski izvori navode da je iz Petrovaradina krajem juna stiglo pojačanje od 7 bataljona pešadije, dva kirasirska puka i srpska graničarska milicija koja je uz pomoć srpskih dobrovoljaca i šajkaša podugla pontomski most na Savi nizvodo od Ade. Glavnina vojska velikog vezira pristigla je pod Beograd i okružila cirkumvalacionu liniju na potesu Višnjica – Ekmekluk – Dedinje – desna obala Save naspram zapadnog vrha Ade Ciganlije. Nakon poraza kod Beograda, srpske jedinice i husari su gonili osmansku vojsku u povlačenju čak do Niša. Par dana nakon poraza Halil-paše, osmanski garnizon u Tvrđavi Beograd se predao.

“Princip vraća Beogradu vojsku, Princip vraća, a Čupa ne vraća, Dobro ih je poterao Čupa. Kad se Čupa natrag povratio, Mrtvi leže oko druma Turci, Leže Turci i kanda su pospali.”

Čupa kapetan je nakon uspostavljanja austrijske vlasti južno od Save i Dunava nakon Požarevačkog mira 1718. godine, dobio posed u Požarevcu. O ovom “junaku i pustahiji” pisali su brojni istoričari poput Slavka Gavrilovića koji govori i o njegovim drugim odvažnim i uspešnim akcijama tokom ovog rata. I ako o njegovom poreklu ne znamo gotovo ništa, možemo zaključiti da je to upravo Požarevac koji je tražio od princa Evgenija.

Nakon rata, sudeći po izvorima, neretko se iskaljivao i na sopstvenom narodu, da je bio jedan od najbogatijih predstavnika “narodne vlasti” i nemilosrdan da ga je austrijska administracija u Beogradu nazivala “Flagelum des Landes” ili “bič zemlje”. I pored toga što je bio pretedent za oberkapetana narodne milicije nije potpuno jasno zbog čega je, i ako je iza njega kao zaštitnik stajao princ Evgenije, osuđen na smrt. O njegovoj smrti ostao je samo jedan zapis koji kaže da: “Posekoše kapetana Todora Čupu na Vračaru. Kod vešala delat poseče ga sabljom vo leto 1725. godine.” Na njega samo podseća jedan toponim, poznat

kao Čupina humka koji i danas postoji u vidu uređenog brežuljka sa desne strane kafane “Poslednja šansa” u Beogradu.

15. april 2019.

Sat koji odbrojava vekove

Najprepoznatljiviji simbol Tvrđave i grada koji je nastao u njegovoj senci bez sumnje je toranj sa satnim mehanizmom na Gornjem Ludvigovom bastionu. Toranj je visok 16 i po metara, a na njegovom vrhu se nalaze koplje sa pozlaćenom jabukom, vetrokaz koji pokazuje strane sveta N(ord) – sever, S(ud) – jug, O(st) – istok i W(est) – zapad, zastavica na kojoj je još jednom prikazana 1837. godina, a na najvišoj tački je obrnuto srce.

Ulaz u toranj nalazi se na južnoj strani i iznad njega su ugravirane dve godine. U pravougaonom polju ispisano je „OBNOVLJENO 1941.G”, a iznad toga 1837. godina. Takođe, na samom klatnu sata ispisane su 1702, 1790, 1941. i 1952. godina. Svaka godina bez sumnje označava vreme kada su delovi tornja sa satom ili satni mehanizam obnavljani, a činjenica da je 1702. godina ispisana većim slovima na sredini klatna mogla bi da nam govori o vremenu njegove izrade.

O njegovom poreklu nema pouzdanih dokaza osim pretpostavke koja kaže da je to poklon carice Marije Terezije Petrovaradinu sredinom 18. veka. Sat je smešten u toranj koji je sagrađen na mestu nekadašnjeg. Kako se kao njegovo poreklo navodi pokrajina Alzas, koja je sredinom 18. veka pripadala Francuskoj, mogli bismo da pretpostavimo da je satni mehanizam možda bio ratni plen jedinica koje su sa ovih prostora učestvovale u ratnim operacijama 1744/45. godine. Zanimljivo je da Franc Šams početkom 19. veka opisuje kako je tadašnji toranj sa satom imao velika bela polja na kojima su crnom bojom bili ispisani rimski brojevi: „Der auf den Werken der oberen Festung Stadtseite freystehende Turm, an welchem von vier Seiten die grossen runden Uhrblätter mit schwartzen römischen Zahlen in weissen Felde...”

Određeni navodi postoje da su građani Vodenog grada plaćali posebnu vrstu poreza – „satarinu” za korišćenje ovog sata. Pre skoro tri decenije posao na održavanju sata dobio je Lajoš Lukači, koji je bio zaposlen u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Na ovom poslu Lukači je nasledio nekadašnjeg radnika Ištvana Lapua koji se do tada brinuo o satu. Poslednje veliko oštećenje toranj je doživeo 1941. godine usled udara groma. Tokom 2013. godine organizator „Tamburica fest-a” izdvojio je novčana sredstva i Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Novog Sada je obnovio toranj sa satom poslednji put.

Toranj sa satom je nezaobilazno mesto za svakog posetioca Petrovaradinske

tvrđave. Njegov glomazni satni mehanizam pri visokim temperaturama pomalo žuri, a u zimskim danima hladnoća usporava njegov rad, pa je vremenom postao poznat i pod nazivom „pijani sat”. Nema našeg sugrađanina koji ne zna priču o njegovim skazaljkama. Čak i u retkim trenucima kada ne radi, ovaj sat u toku 24 sata može na svoj poseban način čak četiri puta pokazati tačno vreme.

10. oktobar 2020.

AD TRAIECTUM 1735

U porti župne Crkve Uzvišenja Sv. Križa nalazi se statua Sv. Jana Nepomuka. Rasprostranjenost kulta ovog češkog sveca možemo videti širom Vojvodine, gde su u njegovu čast podizane crkve, kapele, statue... Poslednjih decenija su u mnogim mestima pokrenute inicijative za vraćanje pojedinih statua na njihovo prvobitno mesto.

Nepomuk je rođen oko 1349. godine na prostoru nekadašnje Kraljevine Bohemije (današnja Češka), u malom mestu Pomuk koji je bio u posedu obližnjeg cistercitskog manastira. Studirao je pravo i teologiju na univerzitetima u Pragu i Padovi. Praški nadbiskup imenovao ga je za svog vikara 1389. godine, a nedugo nakon toga ubijen je tokom sukoba Crkve i kralja Vaclava IV 1393. godine. Od sredine XV veka, istorijski izvori govore da je jedan od razloga njegovog smaknuća taj što je odbio da kralju izda tajnu ispovedanja. Ljubomorni Vaclav je navodno od Jana zahtevao da mu kaže šta je njegova žena, inače osumnjičena za neverstvo, u ispovedanju priznala. Ipak, istoričari se slažu u jednom: da je Jan brutalno mučen i zatim bačen u Vltavu sa Karlovog mosta. Nepomuk je beatifikovan 1721, a za sveca proglašen 1729. godine. Katolička crkva praznuje 16. maj kao njegov spomendan. Od momenta kada je proglašen za sveca, širom habzburških poseda tog vremena dolazi do daljeg širenja njegovog kulta i on postaje svetac-zaštitnik naselja od poplava, mostova, ribara, davljenika... Dižu se brojne crkve i kapele posvećene ovom svecu, pre svega u blizini mostova i drugih rečnih prelaza.

U Petrovaradinu je 1732. godine u Crkvi Sv. Jurja podignut oltar Sv. Jana Nepomuka, a tri godine kasnije postavljena je njegova statua na obali Dunava, ispred Vodene kapije. Na postamentu je ispisano „AD TRAIECTUM 1735”. Takođe, u mostobranu Petrovaradinske tvrđave na levoj obali Dunava je tokom 18. veka podignuta kapela posvećena Sv. Janu Nepomuku koja je na tom mestu stajala sve do 20-ih godina 20. veka, kada je ovo utvrđenje srušeno. Njegova statua koja se nalazila na suprotnoj obali, ispred Gornje vodene kapije (jedno vreme zvana i Nepomukova kapija) na ulazu u Vodeni grad Petrovaradinske tvrđave, uklonjena je prilikom njenog rušenja radi izgradnje prvog drumsko-pešačkog mosta „Kraljevića Tomislava” između Petrovaradina i Novog Sada. Statua je preneta u portu Crkve Uzvišenja Sv. Križa, gde se i danas nalazi. U unutrašnjosti ove crkve nalazi se još jedna statua ovog sveca.

Grb Petrovaradina

Iako je Petrovaradin bio staro i utvrđeno mesto, nije imao grb sve do sredine 18. veka. Krajem 1751. godine, odlukom Ratnog saveta u Beču, Petrovaradin je dobio pravo na upotrebu sopstvenog grba.

Grb se sastojao od štita podeljenog na četiri polja. U prvom i četvrtom polju se na zlatnoj pozadini nalazi crni dvoglavi orao raširenih krila, kao simbol Habzburške monarhije. U drugom polju se na plavoj pozadini nalazi Sv. Petar, odeven u plavo odelo i ogrnut zlatnim plaštom. U desnoj uzdignutoj ruci nalaze se dva zlatna ključa, dok je leva ruka položena na srce. U trećem polju se na plavoj pozadini nalazi pet zlatnih golubica, koje simbolizuju mir i nadu u miran razvoj grada. U sredini grba nalazi se manji štit sa rukom u oklopu koja drži sablju, kao simbol koji opominje na teške i krvave ratove koji su se vodili oko Petrovaradina. Iznad grba nalazi se petolisna kruna ukrašena plavim i crvenim dragim kamenjem. Iznad krune se još jednom pojavljuje ruka sa sabljom, kao u središnjem delu štita.

Ceo štit leži na vojničkim trofejima: dva topa, četiri zastave (po dve sa crnozlatnim i crveno-belim prugama), jedan doboš, dva talambasa i nekoliko topovskih granata. Sa obe strane grb pridržava po jedan vojnik. Levo stoji oklopnik, glave okrenute nadesno, u desnoj ruci drži drvenu toljagu oslonjenu na rame, dok levom pridržava štit. Sa desne strane stoji vojnik odeven u modri kaput, crvene pantalone, žute čizme i srebrni pojas. Na glavi, okrenutoj nalevo, nosi šubaru od krzna iz koje nadesno viri crveni tuljac. Desnom rukom pridržava štit. U koncentričnom krugu oko grba stoji natpis: „Sigillum libaere caesareo-regiae militaris cohortis Petrovaradiensis” (Pečat Slobodne carsko-kraljevske streljačke kompanije Petrovaradin).

Prema pisanju dr Roberta Paulovića, originalna povelja čuvala se kod Gradskog poglavarstva u Petrovaradinu do 1929. godine, kada je nestala nakon spajanja Petrovaradina sa Novim Sadom. Originalna povelja grada Novog Sada iz 1748. godine takođe je izgubljena. Po rečima istoričara Aleksandra Stojkečića, ona je nestala šezdesetih godina prošlog veka. Nalazila se u Istorijskom arhivu grada, u zbirci gde se čuvaju dokumenti na latinskom jeziku. Kako Stojkečić navodi, među istoričarima postoje dva mišljenja. Jedna grupa smatra da je neko od tadašnjih uticajnih ljudi iz sveta politike i kulture „prisvojio” povelju, dok druga smatra da je „zaturena” negde među drugom građom.

Skriveni tvrđavski tuneli

Svako utvrđenje kroz istoriju da bi se oduprlo dugotrajnoj opsadi moralo je imati dovoljan broj članova posade a za njih dovoljnu količinu naoružanja, municije, hrane i vode za određen period. Nekadašnje utvrđenje podignuto na perovaradinskoj steni sredinom 13. veka u vreme vladavine ugarskog kralja Bele IV imalo je dva velika rezervoara cisterne. Krajem 17. veka, kada je srušeno ovo utvrđenje i na njenom mestu započeta izgradnja Petrovaradinske tvrđave čiji je garnizon takođe morao da ima sigurno i kvalitetno snabdevanje pijaćom vodom. Ovo se pokušalo rešiti sa više preloga i određenim realizacijama planova vodosnabdevanja.

Problem pijaće vode u pokušao se rešiti izgradnjom Velikog ratnog bunara na Gornjoj tvrđavi koji je prokopan kroz steni i spušta se ispod površine Dunava. Sagrađen je pred kraj prve faze izgradnje Tvrđave 1728. godine. Sa početkom druge faze izgradnje 50ih godina 18. veka sagrađen je mehanizam koji je prenosio vodu iz Dunava prema Gornjoj tvrđavi, bunari i dalje podzemnim tokom do Hornverka. Prilikom posete prestolonaslednika Josifa II i obilaska tvrđavskog garnizona 20. maja 1768. godine on je izrazio zadovoljstvo kako vojnicima tako i njihovim zapovednikom, naročito je pohvalio mehanizam koji je iz Dunava prenosio vodu na Tvrđavu a na kojem su radila tri osuđenika. Na mestu nekadašnjeg malog barutnog magacina u zapadnom bastionskom frontu Gornje tvrđave sagrađena je podzemna cisterna koja i danas postoji. Pored Velikog ratnog bunara, u dubokom podzemlju Hornverka izgrađen je još jedan manji bunar. Prema istoričaru dr Robertu Pauloviću koji je proučavao arhivsku građu Petrovaradinskog magistrata iz 1765. godine, na njegovoj izgradnji radila su dva „srbina iz Turske“ Dimitrije Mišković i Marko Stanišić. Ovaj bunar je 21. maja 1768. godine Josif II takođe posetio o čemu i danas svedoči spomen-ploča.

Problem nedovoljnog kvalitetnog snabdevanja vodom Petrovaradinske tvrđave opisao je pisac prve istorije Petrovardina Franc Šams početkom 19. veka. O kvalitetu vode bunara u Vodenom gradu Šams nije mogao izreći osobitu pohvalu. Po njemu, bunari su, kao i u predgrađima, najvećim delom imali lošu, neupotrebljivu vodu, koja je bila retko za nešto više, osim za pranje posuđa. I ako je bilo dovoljno podzemnih kanala koje su odvodile otpadne vode u Dunav, mnogi su usled neodržavanja, zagadili obližnje bunare. Kada bi se podigao vodostaj Dunava ti kanali ne bi mogli da odvode otpadne vode a znali su biti puni cigala, kamenja, razbijenih posuća, čaša i sl. Šams je primetio i da je ponekad dunavska voda kao i voda iz bunara prouzrokovala u velikoj

meri dizenteriju koja je u nekim slučajevima znala da zahvati trećinu vojske koja se nalazila u Sremu.

Istovremeno, Šams je primetio i problem slivanja smeća sa Gornje tvrđave preko stene prema Dunavu. Sa pojavom jakih kiša smeće i smrad se razlivao preko puta u podnožju stene „da bi se mogao koristiti čamac (kao Haron na Stiksu)“ i smrad se danima širio po gradu pošto su ga zaprege na svojim točkovima donosile i ostavljale na pločnicima. Da bi se to sprečilo, Šams je predlagao da se u dva postojeća odvodna kanala reguliše otok vode i izbuši rov u steni koji bi se prekrio daskama.

U prvoj polovini 18. veka je izgrađen podzemni vodovod koji je spajao Petrovaradinsku tvrđavu sa jednim izvorom na prostoru današnjeg Kameničkog parka. Od Šamsa saznajemo i da ovaj predlog da se izvorska voda sa obližnjih brda, podzemnim putem, dovede do glavnog trga Vodenog grada gde je trebala da izvire u obliku vodoskoka, nikada nije ostvaren. Nekim slučajem u Biblioteci Matice srpske se čuva projekat jedne ovakve fontane koja bi mogla biti upravo ona koju Šams pominje.

Zahvaljujući pojedinim planovima Tvrđave poznata nam je trasa ovog vodovoda. Od izvora, koji se danas nalazi u neposrednoj blizini Mosta Slobode, preko današnjeg naselja Ribnjak, trasa podzemnog vodovode je išla zapadnom padinom Hornverka, preko Komunikacione kapije niz istočnu padinu Tvrđave prema Beogradskoj i Štrosmajerovom ulicom izlazio je na prostor tadašnjeg Paradnog placa, odnosno današnjeg Trga Vladike Nikolaja gde je trebala biti fontana. Od tog mesta jedam kraći krak tunela je išao prema obali Dunava a jedan prema Komandi tvrđave.

U neposrednoj blizini Tvrđave na obali Dunava, (uz današnje naselje Ribnjak) nalazili su se Andreasov i Alojzev bunar kao i Luisovo kupatilo. Kako je Šams zapisao „tu, gde se gube moćne zidine Tvrđave, počinju bujna vinogorja, smenjujući se sa voćnacima i livadama. Uzduž reke, usred drveća i žbunja nalazi se Kupatilo.“ Ovo kupatilo, podignuto početkom 19. veka bilo je mnogo posećeno od strane stanovnika Petrovaradina i Novog Sada. Voda za kupanje se zagrevala u jednom kazanu sa svežim mirišljavim travama, bez obzira na snagu njihovih delovanja, a potom se prema želji hladi hladnom vodom. „Šteta što se ono, u ovako romantičnoj okolini, ne nalazi u boljim rukama.“ – zapisao je Šams i dodao kako je nakon smrti njenog vlasnika, gospodina Kiša iz Novog Sada, umrla i sva udobnost ovog kupatila. 24. oktobar 2020.

Zveket robijaških lanaca

„Za mene je uvek postojao taj neodređeni šarm tajanstva u spletu bedema, kapija, šančeva, mostova, uglova ojačanih kamenim blokovima i lučnim svodovima kroz koje se ulazi u Tvrđavu i kroz koje se, bilo da dolaziš uzvodno, nizvodno ili iz Novog Sada preko pontonskog mosta, osvaja unutrašnjost ovog utvrđenog grada. Moja raspuštena mašta se samostalno napaja brojnim oblicima romantizma koje sreće na svakom koraku i nije potreban nikakav napor da bi me obuzeli prizori tame dok posmatram brojne zatvorenike zatočene u Tvrđavi.” – zapisao je engleski putopisac Džon Palgrejv Simpson sredinom 19. veka. Simpson dodaje i sledeće: „Čim uđete u gradić srešćete ih na svakom koraku, u belim odelima od grubog sukna, kako vuku svoje teške lance između nogu, kako rade pod nekom stenom, popravljaju i ojačavaju zidine u pratnji dva ili tri vojnika koji ih motre iz blizine sa musketama na ramenu. Leže i odmaraju se tako među kamenjem i blokovima, prikupljaju snagu pogleda setnog i nepomičnog uprtog u tlo ispred sebe, da bi kasnije opet vukli nešto uskim ulicama podgrađa ili nosili neophodne zalihe gore u kasarnu. Mnogi sitniji kriminalci su dodeljeni činovničkim kućama kao sluge ili ispomoć i oni se isto mogu sresti na svakoj kapiji i u svakom prolazu, kako pod budnim okom stražara vuku svoje lance.”

I Franc Šams je par decenija pre Simpsona zapisao svoja zapažanja o zatvorenicima u Tvrđavi. Po njemu, stalan broj zatvorenika je bio između 80 i 90 i oni su zahtevali od 50 do 58 stražara dnevno. Zorom bi svaki vojnik dobijao jednog ili dva zatvorenika određena za rad, koje je bio obavezan da čuva do mraka, osim u popodnevnim satima kada je bilo vreme ručku. Stražari su pratili zatvorenike na svim poslovima, po vrućini, hladnoći, snegu, kiši... Njihov posao je bio da čiste ulice i trgove, čišćenje i prokopavanje kanala i nošenje vode. Mnogi su radili na „mašini za vodu” koja je prenosila vodu, danju i noću, iz Dunava preko Gornje tvrđave u Hornverk. Vojnik koji ih je čuvao morao je da pazi kako zatvorenici ne bi izvršili neku novu krađu ili pobegli, jer bi nedužni vojnici bili izloženi telesnom kažnjavanju. Kada nisu bili angažovani na poslovima, zatvorenici su bili smešteni u neuglednim kazamatima u kojima su se nalazili drveni kreveti bez posteljine.

„I ma koliko da su oni za Tvrđavu korisni i neophodni, toliko je neprijatan i nepodnošljiv neprekidan zveket lanaca. (...) Nijedna ulica, čak nijedna kuća ne ostaju pošteđene ovog neprijatnog zvuka, koji se još i pojačava zbog snažnog struganja gvozdenih karika koje se vuku po pločnicima. (...)” Čovek se može nakon dužeg vremena privići na kloparanje mlina, glasnu muziku,

svađu, galamu i nemirne komšije, „ali ovaj zveket, koji je ujedno i sudbina ovih nesrećnih ljudi, ostaje zauvek nepodnošljiv i priznajem da se za dvanaest godina boravka u Petrovaradinu na ovu buku nisam navikao” – žalio se Šams koji je kasnije napustio Petrovaradin. Možda su se stanovnici u međuvremenu navikli na te zvukove pošto je Simpson zapisao sledeće: „Tako je gradić bez prekida izpunjen zveketom gvožđa od jutra do večeri, zvukom lanaca koji se meša sa zvukom sablji i mamuza. Ovi konstantni sumorni tonovi zatvora, muke i napetosti izazivaju u strancu pritisak i nelagodu, na koju su stanovnici gradića navikli do te mere da ga više i ne primećuju.”

I Mihailo Polit-Desančić je u svojim uspomenama ostavio svedočenje o robijašima u Tvrđavi: „Nego nešto osobito žalosnoga je imao Varadin u ono doba (a bilo je to i mnogo godina posle bune (1848/49, prim. prir.)) a to je brujanje i zveketanje lanaca robijaša, koji su po ulicama razne poslove radili, osobito vodu nosili. Najžalosniji je bio zveket tih lanaca kad se prolazilo kroz šančeve putem u Kamenicu. Na onom mestu, gde danas jedna parna mašina tera vodu dunavsku u gornji grad, pre bune bila je sprava ispod zemlje i teški posao vodovoda u gornji grad obavljali su robijaši. Danju noću se čuo tu ispod zemlje zveket lanaca robijaških.”

Neki od poznatijih zatvorenika na Tvrđavi bili su:

Roža Šandor (1813–1878), legendarni mađarski „bećar” (odmetnik i drumski razbojnik).

Vasa Pelagić (1833–1899), srpski socijalista „buntovnik opasan po svaku državu”.

Vladimir Jovanović (1833–1922), prvak srpskog omladinskog pokreta, osumnjičen da je učestvovao u zaveri koja je dovela do ubistva kneza Mihaila Obrenovića.

Ljuben Karaverlov (1834–1879), bugarski književnik, kao protivnik vladavine kneza Mihaila Obrenovića.

Jaša Tomić (1856–1922), srpski književnik, novinar i političar, hapšen zbog „štamparskog prestupa” i pre robije zbog ubistva Miše Dimitrijevića.

Antun Gustav Matoš (1873–1914), hrvatski pesnik, kao dezerter.

Ivo Andrić (1892–1975), jugoslovenski književnik i nobelovac, kao pripadnik Mlade Bosne.

Josip Broz (1892–1980), kasniji predsednik SFRJ, kao austrougarski podoficir.

18. januar 2020.

Kao grob mračni lavirint Tvrđave

Podzemne vojne galerije, kako se danas naziva ovaj nekadašnji sistem galerija, bio je namenjen minskom ratovanju, odnosno odbrani Tvrđave pod zemljom. Tehnike minskog ratovanja u poljskoj i stalnoj fortifikaciji nastale su kao evolutivni sled iskustava sticanih u borbama oko utvrđenih mesta, pogotovo nakon početka upotrebe baruta. Još na početku izgradnje Petrovaradinske tvrđave, krajem 17. i početkom 18. veka, sagrađen je kompleks Gornje tvrđave i Hornverka. Kasnije je, nakon 1764. godine, a najvećim delom u Hornverku, Petrovaradin dobio složen kontraminski sistem koji je do danas ostao u najvećoj meri očuvan pošto je Tvrđava nakon izgradnje ostala van poprišta budućih većih ratnih sukoba.

Fridrih Vilhelm fon Taube u „Istorijskom i geografskom opisu Kraljevine Slavonije i Vojvodstva Srema” navodi da su tokom radova na proširenju kontraminskog sistema Hornverka iskopani „jedan zub od slona i druge retkosti”. „U pravcu prema otvorenom polju minski prokopi su građeni trostruko jedan nad drugim tako da na jednom mestu mina može tri puta da eksplodira”, navodi Taube i dodaje kako se minski hodnici u zemlji nalaze ispod otkopa, skrivenog puta i glasije Hornverka te se pružaju nekoliko hvati dalje u otvoreno polje. Da bi se prošle sve linije, veze, galerije i hodnici „potreban je, bez zadržavanja, čitav dan”, a za to su potrebni, dodaje Taube, „nekolicina dobrih putovođa, pored plana tog kao grob mračnog lavirinta, da se u njemu ne bi zalutalo”. Po Taubeu, oko 400 minera i mnoštvo kopača i nadničara radilo je na izgradnji kontraminskog sistema sve do 1776. godine, a projektant ovog sistema Šreder je tokom rada držao predavanja čitavom minerskom korpusu o veštini polaganja mina i njihovoj veštoj upotrebi protiv neprijatelja, za šta je koristio svoje „lično pismeno iskustvo”.

Taube je na ovo putovanje po Slavoniji i Sremu pošao po nalogu Josipa II krajem 1767. godine, a svoja zapažanja publikovao je deceniju kasnije. Prilikom posete Petrovaradinu 1768. godine, Josip II je prisustvovao pokaznoj vežbi polaganja mina na prostoru današnjeg Trandžamenta. Obišao je i podzemlje Hornverka, o čemu svedoči spomen-ploča na kojoj između ostalog piše da je 21. maja bio u pratnji komandanta minerskog korpusa Šredera i kapetana Mikovinija. Mikovini će kasnije zameniti Šredera na čelu korpusa i projektovaće kontraminski sistem Terezinštata, a zajedno sa Šrederom će napisati i „Memoare”.

Podatak koji nam je ostavio Taube, da je Šreder koristio svoja pismena uput-

stva, mogao bi da ukaže na to da je on ta iskustva minskog ratovanja stekao tokom Sedmogodišnjeg rata (1756–1763). Slično mišljenje je izdvojio i Rudolf Šmit koji je pisao o Petrovaradinskoj tvrđavi 1939. godine. Po Šmitu, jednom od retkih autora koji je za svoje radove koristio arhivsku građu bečkih arhiva, razvoj kontraminskog sistema Petrovaradina dolazi upravo nakon gubitka Tvrđave Švajdnic 1762. godine. U istoriji minskog ratovanja ova opsada predstavlja značajan momenat jer je francuski vojni inženjer major Lefevr u pruskoj službi prvi put upotrebio „minu”, tada nazvanu „kugla sabijanja”. Šrederov idejni projekat, izrađen manje od godinu i po dana kasnije, može biti upravo posledica ovog događaja. Projekat je odobrio lično predsednik Ratnog saveta Leopold fon Daun, a eksperimenti sa minama kod Petrovaradina su izvršeni 1765. godine i ubrzo su počeli radovi.

Taube dodaje i mišljenje kako su mogli da se izbegnu veliki troškovi ovih radova samo da je oko Tvrđave iskopan rukavac Dunava i od Gornje tvrđave se u suštini načinilo ostrvo. Na taj način uštedelo bi se oko pola miliona forinti. Ovu konstataciju Taubea potvrđuje i dokument koji se čuva u Vojnom arhivu u Beču. Naime, jedan od prvih projektanata Matijas fon Kajzersfeld u maju 1692. godine izdvaja ideju (ucrtava je i u plan Tvrđave) o prokopavanju rukavca oko petrovaradinske stene, ali i sam kaže: „Zasad ne treba, zbog vremena i sredstava, na takvo jedno veliko delo ni misliti.” Takođe, Taube izražava i stav da je „Petrovaradin posle Osijeka ne samo najlepši grad u državi, nego spada i u jake evropske tvrđave. Štaviše, on je najbolja i najjača tvrđava u svim austrijskim zemljama i nadmašava Temišvar, Arad, Olomuc, Namir i Luksemburg. Njegova važnost bila bi triput veća da je bio smešten ne u Sremu, nego u Češkoj, možda kod nove tvrđave Kenigreca”.

Kasnije, danski pisac Hans Kristijan Andersen, poznat osim po bajkama i kao putopisac, ploveći uzvodno Dunavom dolazi do Petrovaradina. Ovaj veliki zaljubljenik u putovanja za Tvrđavu će reći da je to najjače austrijsko utvrđenje, ali da nema ničeg zadivljujućeg kao npr. kod Erenbrajnstajna. Sredinom veka na desnu obalu Dunava kod Petrovaradina zakoračiće britanski putopisac Džon Palgrejv Simpson, ali će nas on uskratiti za opis podzemlja Tvrđave jer je „obilazak ovih mračnih hodnika prilično iscrpljujući i naporan zadatak koji može potrajati satima bez da se dođe do naročitog cilja zarad gledanja u beskrajne zidove pod svetlošću baklje. Zato sam odbio učešće u ovom istraživačkom putešestviju”.

29. februar 2020.

Epidemije u Tvrđavi

O bolestima koje su se pojavljivale u Tvrđavi pisao je apotekar Franc Šams koji je živeo i radio u Petrovaradinu početkom 19. veka. Kako je on zapisao, na prostoru Vodenog grada Petrovaradinske tvrđave stalno su vladale endemske bolesti. Prisustvo velikog broja ljudi u Tvrđavi, koji su imali raznolike higijenske navike, stvaralo je uslove za pojavu bolesti. Šams navodi da su kanali u neposrednoj blizini nužnika bili često zapušteni jer su retko čišćeni i grozno su zaudarali, te su doprinosili zabrinutosti za zdravlje građana i vojnika. Kanali su bili zamuljeni i zagušeni, tako da nečistoća iz nužnika nije mogla da otiče potrebnom brzinom. Usled dugog stajanja, smrad se mešao za okolnom zemljom i prljao okolne bunare, pa je voda iz nekoliko bunara eventualno mogla da se koristi samo za pranje posuđa. Prilikom čestih pljuskova voda je oticala nadzemnim putem jer nije mogla ići pomenutim kanalima.

Tifus se pojavljivao u ratnim godinama, poput 1806. i 1809. godine, sa povratkom vojnika sa ratišta. Epidemija je izbila u Vojnoj bolnici, „ali se mudrim staranjem i munjevitom reakcijom zdravstvenih radnika nije proširila među stanovništvo”. Tokom ratova sa Napoleonom, austrijske vojne vlasti su jedan deo francuskih ratnih zarobljenika transportovale u Osijek i Petrovaradin, gde su raširili koleru i pojedine polne bolesti.

„Brojne močvare u okolini Petrovaradina bile su glavni uzrok mnogim epidemijama groznice i prvenstveni su krivac za endemske bolesti ljudi iz ovih krajeva”, zapisao je Šams i dodao kako prilikom izlivanja Dunava, što se obično dešavalo dva puta godišnje, i to u proleće i u leto, pri pogledu sa Gornje tvrđave „imate utisak da se u čitavoj Bačkoj županiji i na području Šajkaškog bataljona prostire široka morska pučina”. Kada bi se voda povukla u korito, za sobom je ostavljala veliku količinu vode na pojedinim mestima koja su se tokom leta pretvarala u smrdljive baruštine. Pored Petrovaradina, niski predeli oko Osijeka i Temišvara su takođe pogodovali pojavi groznica, skorbuta i drugih bolesti vrlo bliskih kugi. Skorbut je bila najčešća bolest vojnika koju su izazivali loša ishrana i ustajali vazduh u skučenom smeštajnom prostoru kasarni i kazamata. Protiv groznice se u to vreme koristio kinin i opijum, protiv skorbuta mineralne kiseline, a kao preventiva uvođenje hranljivih jela u ishranu.

Pored ovih bolesti, u Petrovaradinu su najčešće bolesti bile one brzog toka i sa visokim temperaturama, među kojima su bile reumatska groznica, katar, upala pluća i dijareja. Po Šamsu, uzroci ovih bolesti bili su brz prelaz toplog,

često vlažnog vazduha u brijući zapadni ili severni vetar pri nedovoljnoj obučenosti, nazebi pri suvoj i oštroj zimskoj hladnoći, pijenje hladne tečnosti pri ugrejanom i oznojanom telu, a neretko i neumereno uživanje u novom i još nedovoljno prevrelom vinu ili nezrelom grožđu.

„Epidemijske bolesti, pod kojima se podrazumevaju boginje, šarlah i gnojne groznice ostaju i ovde, kao i u ostalim mestima gde ispoljavaju svoju strahovitu moć, iste i imaju, usled prirodnog svojstva Tvrđave, malo povoljih prilika, te se pojavljuju samo sticajem više dugotrajnih nepovoljnih okolnosti”, zapisao je Šams. On je dodao i to da se, i pored mnogih naredbi viših vlasti i upornog nastojanja velikog broja lekara da cepljenje protiv boginja postane opšte i da se na taj način zaustavi pustošenje koje izazivaju dečije boginje, ipak poslednjih godina broj dece koja su preležala ovu bolest, sa vidnim posledicama po njihovo zdravlje, rapidno povećava. Po Šamsovom mišljenju, razlog tome je „svakako u predrasudama spram cepljenja koje imaji mnogi ljudi i što još nije došlo dotle da se svi, pa i oni najnepoverljiviji na zadovoljavajući način razuvere”.

Tokom prvih petnaest godina 19. veka izdato je više naredbi Dvorskog ratnog saveta za obavezno cepljenje stanovnika Vojne granice, ali nijedna nije doživela željenu primenu. Na kraju je svaki stalež bio upozoren „da će neposlušnost prosvećenog građanina biti javno obnarodovana, a običnog religioznog zemljoradnika putem upadljivog ograničenja religioznih ceremonija”. Uz to, deca umrla od prirodnih boginja nisu smela biti sahranjena na običnim grobljima.

25. april 2020.

Crna smrt na kapijama Tvrđave

Od kraja 17. do kraja 18. veka pored brojnih drugih zaraznih bolesti i kuga se povremeno pojavljivala na području Srema. Tokom leta 1700. godine od kuge je u Beogradu dnevno umiralo i do nekoliko stotina ljudi, ali se i pored uspostavljanja karantina prema Osmanskom carstvu kuga proširila preko granice na habzburške posede. Naredna epidemija kuge dogodila se 1708. godine tokom Rakocijevog ustanka (1703–1711). I ovaj put je kuga došla iz Osmanskog carstva te je na proleće 1709. godine doprla do Karlovaca, a sledeće zime preko Petrovaradina do Petrovaradinskog šanca. Epidemija je prestala tek 1711. godine. Naredna opasnost od kuge zapretila je iz Erdelja 1737. godine i proširila se na Srem krajem 1738. godine kada je pogodila Karlovce, a sredinom 1739. i početkom 1740. godine stigla je u Petrovaradin kada su u Vodenom gradu otkrivena dva slučaja obolelih od kuge.

Tokom septembra 1738. godine kuga se proširila po Sremu i Bačkoj. Uspostavljeni su karantini u svakom mestu gde se ova bolest pojavila. Straže nikom nisu dozvoljavale da uđu u Tvrđavu a logorske vatre su gorele i danju i noću oko Petrovaradina. Oboleli su umirali samo par dana nakon pojave prvih simptoma kuge. Iz jednog dokumenta saznajemo da je put između Petrovaradina i Zemuna bio prekriven leševima vojnika koji su umirali od kuge tokom marša. Brojni leševi su već u raspadanju i zahađivali su vazduh, pa ljudi moraju da se kreću po šikarama i šumama da bi nekako stigli do cilja dok su se na drumove sa Fruške gore spustili kurjaci i orlovi lešinari. Kuga je kulminirala tokom oktobra a do tada su mnoge kuće već bile zabarakadirane. Ljudi koji nisu imali gde da se sklone umirali su po ulicama dok njihovu smrt niko nije mogao da konstatuje niti da ih identifikuje pa zbog toga nisu nikada uneti u matične knjige mrtvih.

I pored zabrane prelaska Dunava mnogi Petrovaradinci su pokušali spas da nađu na levoj obali pa su svuda pojačane straže i zazidane tvrđavske kapije prema reci kako bi se onemogućilo napuštanje karantina. Sa pojavom prvih mrazeva epidemija je utihnula da bi ubrzo i prestala. Ipak, pojavila se ioet dve godine kasnije prvo u Zemunu, pa Karlovcima da bi na kraju pogodila i Petrovaradin. U godinama nakon ovih epidemija pojavljivala se samo kolera koja je Petrovaradin i okolinu više puta pogađala (1788, 1791, 1793. i 1849).

Najveća epidemija kuge u Sremu dogodila se krajem 18. veka. Magistrat u Petrovaradinu je preduzeo sve mere da se kuga ne proširi na područje Slobodnog vojnog komuniteta. Tokom 1795. i 1796. godine mobilisano je

stanovništvo, postavljane su straže na putevima i zasede na prilazima Petrovaradinu i naređeno je da se svaka osoba koja se pronađe bez putnih isprava na teritoriji Komuniteta odmah prebaci u karantin u Karlovcima. Komanda Tvrđave je izradila Uputstvo koje je imalo 10 tačaka, a sa kojim su morali biti upoznati svi stanovnici Komuniteta. Za vreme vanrednog stanja Vodeni grad je bio odvojen preprekama na kojima su danonoćno bile straže kojima su na raspolaganju bila sredstva za dezinfekciju i čišćenje. Izlazak iz Tvrđave je građanima bio strogo zabranjen, osim uz posebnu dozvolu Magistrata. Takođe, uvedena je smrtna kazna za sve koji se nisu pridržavali sanitarnih propisa. Stanovnike predgrađa Tvrđave (Majure) je uhvatila panika kada se pročulo da je kuga pogodila Bukovac. Izlazak iz Tvrđave bio je zabranjen, sanitarni kordon potpuno zatvoren, a straža na prilazima Petrovaradinu pojačana. Kada je naredne 1796. godine epidemija prestala, izvršena je dezinfekcija svih kuća.

Početkom 19. veka Franc Šams nam je ostavio i zapise o ovoj epidemiji. Po njemu, širenju zaraze najviše su doprinosile „jezive predrasude (...) Neki su mislili da će samo bekstvom naći spas, dok su drugi smatrali da nikakva pomoć ne pomaže; jedni i drugi su se ogrešili na svaki apel nadležnih o ponašanju u vanrednoj situaciji. Drugi su iz očaja ili izbezumljenosti srljali u opasnost od zaraze, dok su neki pokušavali paljenjem vatri na otvorenim mestima da istu unište i tako očiste vazduh od zagađenja koje izaziva ova bolest”. U svakom mestu stanovništvo se opiralo stavljanju bolesnika u karantin i svi su osećali gnušanje prema bolesnicima. Često prepušteni sami sebi, bolesnici su, vođeni nekim svojim samrtničkim nagonom, lutali po vinogradima i baštama oko kuća, po ambarima i šljivicima i mnogi su umirali tamo gde bi ubrzo pali. Tako su tela preminulih bila rasuta svuda i zatrpavana u zemlju tamo gde su bila pronađena. Nakon trinaest meseci zaraza je bila zaustavljena. Od tri sremska trgovišta i deset sela sa ukupno 19.610 stanovnika, bolest je napala 4.559 osoba od kojih je 3.435 umrlo. Šams je zapisao i da su stanovnici Petrovaradina za večni pomen na ovaj tužni događaj obeležavali 20. januar, kao Dan spasenja od kuge, procesijom od parohijske crkve kroz više ulica u varoši.

1. februar 2020.

Grobnica stranaca

„Tamo je rodno mesto najupornije povratne groznice”, govorio bi severni Nemac kada bi se nakon boravka u Petrovaradinu vratio u svoju domovinu, a zapisao je Franc Šams početkom 19. veka. On navodi i da, kada god bi se u inostranstvu govorilo o nekom naselju u vezi bolesti, „bilo bi to o Petrovaradinu”. Građani u udaljenim oblastima carstva navikli su da o Petrovaradinu čuju samo jezive novosti i vesti o smrti još od vremena poslednjeg rata sa osmanskim carstvom, a čuli su i o posledicama katastrofalne kuge koja je 1795. i 1796. godine pogodila Srem. Otprilike iz tog vremena potiče i pogrdni naziv „Petre ukopaj” (Peter grab ein) za Petrovaradin (Peterwardein).

Sredinom 18. veka, u najintenzivnijem periodu izgradnje Tvrđave, Petrovaradin je imao velikog uticaja na smrtnost ljudi. Šams je zabeležio kako se „smrtna truba u Sremu čula još jače”, ali to nije saznao iz zvaničnih izvora, već na osnovu usmene priče tada još živih svedoka koji su mu pripovedali da je gradnja Donje tvrđave stajala živote na hiljade radnika. „Izgleda da su u to vreme Parke smestile svoj glavni logor u uski krug ove građevine, da bi nama danas jedva zamislivom broju od pedeset do sedamdeset ljudi dnevno otsecale tanku nit života”, zabeležio je Šams.

U to vreme slabo nastanjen Srem nije mogao ni izdaleka da obezbedi neophodan broj radnika za započete nadzemne i podzemne radove na Tvrđavi. Radnici iz udaljenih krajeva su posle dugog puta dolazili u Petrovaradin već mrzovoljni, nenaviknuti na klimatske uslove i brzo su gubili zdravlje. Po dolasku na gradilište dobijali bi alat za kopanje i pod nadzorom vojske iskopavali zemlju i prenosili je na predviđena mesta. Prilikom kopanja radnici bi često nailazili na masovne grobnice iz kojih su na svetlost dana dospevale hiljade kostiju ljudi i životinja, sahranjenih tu nakon neke bitke ili epidemije kuge. Leševi su često pronalaženi poluraspadnuti i kod radnika izazivali jezu i gađenje jer su njihove ostatke morali da prenesu kako bi ih sahranili na nekom drugom mestu. Na zdravlje su uticali i loš smeštaj, nemarno lečenje i loša ishrana, što je dodatno pogađalo radnike već iscrpljene do iznemoglosti. Pored radnika, u Petrovaradinu je često bila i velika koncentracija vojske. Više nego što je to smeštaj dozvoljavao, na jedan krevet je dolazilo po nekoliko vojnika. Skučen prostor za ležanje je usled „različitih mirisa higijenskih navika” onih koji su tu boravili doprineo češćoj pojavi bolesti nego što je bilo uobičajeno. Tokom decenija 18. veka, jedna za drugom smenjivale su se zarazne bolesti, a da niko nije pokušao naći osnovni uzrok njihove po-

jave. Na prilazu Tvrđavi sa Dunava ljudi su prolazili žurno, zadržanog daha i začepljenog nosa zbog nesnosnog smrada hiljada uginulih riba i insekata i prelazili mostove ispred Vodene kapije. Tek početkom 19. veka obrazovana je Sanitetska komisija kako bi, ako ne iskorenila, barem umanjila ove probleme. U tu svrhu je jedna od prvih sprovedenih mera bila izgradnja „šlajza” koji je doprineo bržem oticanju stajaćih voda u šančevima oko Vodenog grada, čime je stvoren prostor za slobodnu i prijatnu šetnju stanovnika prema pontonskom mostu.

U neposrednoj okolini Petrovaradina, a isto tako i sa bačke strane, Dunav je znao da se izlije po nekoliko puta godišnje. Kada bi se reka povukla u svoje korito, za sobom bi ostavljala velike količine vode koja se leti lako pretvarala u smrdljive baruštine. Prema Šamsovom opisu, najgori su bili letnji dani koji su počinjali prijatnim i mlakim jutrom, ali bi oko podneva nastala nesnošljiva zapara izazvana vrućinama, da bi uveče ponekad bilo neprijatno hladno. Među zapisima koji svedoče o teškim uslovima rada na izgradnji Petrovaradinske tvrđave izdvaja se i onaj koji kaže da se u narodu dugo održala kletva: „O, junače, dabogda ti duša Varadin gradila!“.

3. januar 2020.

Prvi top Crnog Đorđa

„I onda su se vrh Srbije vrgle čudne prilike po nebu bijelu, usred zime kad mu vrijeme nije udari grom na Svetoga Savu.”

Kada je Đorđe Petrović podigao Prvi srpski ustanak, ustanička vojska je raspolagala zastarelim naoružanjem i bila bez ikakve artiljerije. Početkom 1804. godine, vladika bački Jovan Jovanović je predao imućnom trgovcu iz Sremske Mitrovice Dimitriju Puljeviću prvo jedan, a zatim i drugi top, koje je Puljević tajno otpremio u Arsenal na Petrovaradinsku tvrđavu na popravku. O prenosu topa srpskim ustanicima, prota Mateja Nenadović je u svojim „Memoarima” napisao: „I krijući top i đuleta i tobdžiju, nekog Matu Nemca, na Klenaku, kradom noću preturi.”

Kako bi se povećalo poverenje ustanika i naroda u uspeh pobune, vođe ustanka su objavile da je top poslao sam car iz Beča. Topovi su prvi put korišćeni pri opsadi Tvrđave Šabac u martu 1804. godine, a kasnije su prebačeni na Vračar i korišćeni u boju na Topčideru 9. maja 1804. godine. Beč je na početku pokazivao blagu naklonost prema ustanicima dok je ustanak imao karakter borbe protiv dahija, ali čim je počeo da dobija odlike borbe za oslobađanje, pokrenuo je nastojanja za njegovo rasplinjavanje.

Nakon sloma Prvog srpskog ustanka, Karađorđe je 21. septembra 1813. godine prešao u Zemun, a nekoliko dana kasnije u manastir Fenek, gde je morao proći dvadesetodnevni karantin. Sredinom oktobra iz Beča stiže naređenje da se Karađorđe sa porodicom i ostalim vođama ustanka sprovede u Tvrđavu Petrovaradin i da mu se obezbedi pristojan smeštaj i pojača nadzor kretanja. Smeštaj mu je bio obezbeđen u Oficirskom paviljonu Gornje tvrđave, a kretanje ograničeno na taj isti deo Tvrđave. U šetnju je mogao da izlazi samo uz pratnju jednog oficira, dok je njegovoj porodici bio dozvoljen izlazak iz Tvrđave. Da bi ga udaljili od granice sa Osmanskim carstvom, Karađorđa su sa sinom Aleksandrom početkom 1814. godine sproveli u Grac.

Zapisi na marginama

Danas na Petrovaradinskoj tvrđavi još uvek nema nikakvog obeležja da je Karađorđe jedno vreme boravio na njoj. Postavljanje spomen-ploče javno su predlagali Robert Paulović (1954) i Milan Vranić (1962). Poslednjih nekoliko godina je u medijima najavljivano postavljanje spomen-ploče. Nakon

više inicijativa između 2011. i 2014. godine, Savet za kulturu Skupštine grada Novog Sada prihvatio je tokom 2016. godine inicijativu novosadskog gradonačelnika Miloša Vučevića iz 2014. godine da se na Oficirskom paviljonu postavi spomen-obeležje. Zavod za zaštitu spomenika kulture grada i Zavod za urbanizam dostavili su svoja neophodna i stručna mišljenja, ali ona još nisu razmatrana.

5. septembar 2020.

Izgubljeno blago Petrovaradina

Schloss Ambras Innsbruck, tj. zamak Ambras na nemačkom, je renesanso utvrđenje na brdima pored Inzbruka u Tirolu, Austrija. To je jedno od bolje očuvanih renesansnih celina u Austriji, s relativno mirnom istorijom i koje je u retkim trenucima ugroženosti na nesvakidašnji način povezano s Gibraltarom na Dunavu – Petrovaradinom.

Na mestu ranijeg zamka iz 10. veka je izgrađeno potpuno novo utvrđenje u 16. veku i brzo je postalo manji centar moći, posebno time što je austrijski nadvojvoda Ferdinanrd II (1564-1595) tu smestio dvor njegove žene Filipine. U duhu prosvećenog perioda renesanse ovaj svestrani vladar je bio kolekcionar umetnina i svoju veliku zbirku je izložio u galerijama namenski napravljenim u Ambrasu, time stvarajući najstariji poznati muzej na svetu. Kolekcija je bila podeljena u više delova: u takozvanoj Španskoj dvorani, koja se sama smatra izvanrednim primerom renesanse arhitekture, su smešteni brojni portreti vladara Tirola, u Dvorani umetnosti i prirode su bili izloženi mnogi zadivljujući i retki artefakti poput prepariranih životinja i umetnosti iz dalekih delova sveta. Verovatno najpoznatija je bila Oružarnica heroja u kojoj je Ferdinand II skupljao oklope i oružja poznatih ličnosti (car Maksimilijan I, Vilhelm fon Rogendorf, Albreht od Brandenburga itd) mahom dobijene kao poklone od njihovih predaka ili njih samih.

Već u 17. veku je zamak je izgubio na značaju i prestao je biti stalna rezidencija te je brzo počeo da propada. Zbog nemara je i deo kolekcije propao ili bio ukraden te je Leopold I prebacio najosetljivije predmete (mahom knjige) u Beč na čuvanje.

Iako zabačen, ovaj zamak se opet našao na vetrometini istorijskih zbivanja već 1805. godine. Napoleon je proglasio rat protiv Austrije i obećao Tirol svom savezniku Bavarskoj. Tokom okupacije su i Francuzi i Bavarci uklonili deo predmeta iz kolekcije i javila se opasnost da će zbirka biti rasturena. U pokušaju da je spasi Franc I je odlučio da ostatak kolekcije prebaci u Beč, što je Napoleon i dozvolio prepoznajući tu kolekciju kao izuzetno privatno vlasništvo cara. Iz Beča je kolekcija morala dalje da se seli, što dalje od rata, te je 1809. godine poslata nizvodno i podeljena između osiječke i petrovaradinske tvrđave. Koliko nam je poznato – u Petrovaradinu je čuvana zbirka iz Oružarnice heroja. Veći deo ratnog vihora su oklopi proveli preko puta Novog Sada, da bi se 1813. godine vratili prema Beču, premda nisu bili izloženi do sigurnog poraza Francuza kod Lajpciga iste godine.

Pošto je Ambras i dalje bio zapušten odlučeno je da se veći deo muzejske postavke smesti u Beču na stalno, specifično u nekadašnjem letnjikovcu Evgenija Savojskog, donjoj Belvedere palati. Tu su predmeti prvi put bili izloženi javno i privlačili su veliku pažnju od otvaranja. Premda, kako je to bio improvizovani prostor, premeštani su još nekoliko puta do današnjice, gde su smešteni u Muzeju istorije umetnosti u Beču. Tako je najstarija muzejska kolekcija na svetu, posle burne istorije koja je dotakla i Petrovaradin, podeljena između Ambrasa i Beča i danas predstavlja jednu od najznamenitijh postavki u Evropi.

Zapisi na marginama

Svaka tvrđava ima svoju priču o nekom nestalom ili skrivenom blagu. Prema pojedinim izvorima određene „dragocjenosti iz carske riznice dopremljene su 1805. godine na sedam lađa u Osijek i pohranjene u osječkoj Tvrđi. Na tu su, kako se smatralo, najsigurniju adresu sklonjeni i važni dokumenti i dragocjenosti iz Beča, Linca, Graca, Budima, Trsta, Rijeke i Zagreba.“ Navodno je „po prolasku opasnosti riznica vraćena u Beč no jedna je škrinja s državnim blagom navodno ostala u Osijeku te do danas nije pronađena...“

Aleksa Crkvenjakov

15. jun 2020.

Petrovaradinske kaćiperke i nagizdane Novosađanke

Prisustvo prekobrojne vojske u Petrovaradinu dobrim delom je određivalo njegov karakter. Prosvećenost građana razvijala se po ugledu na inostranstvo i tamošnje običaje u modi, a u Petrovaradinu je to bilo, kako je Franc Šams primetio početkom 19. veka, u mnogo većem obimu nego u sličnim mestima bez sličnog uticaja. Primetio je kako je prosvećivanje bilo blagotvorno jer je oživljavalo grad i dovodilo ga do procvata, dajući polet umetnosti i zanatstvu. Uz to napominje i da se ne treba zaboraviti ni njegova loša strana, odnosno da smatranje starih običaja neukusnim „potresa dotadašnje, proverene moralne osnove na kojima počiva građansko društvo”. Građani Petrovaradina su se po brojnim društvenim pitanjima usaglasili sa ljudima iz drugih zemalja. Sve građanske devojke su omrznule starinski naziv „device” i želele su da ih oslovljavaju, ako ne sa „gospođice” (frajlice), onda barem sa „mamzel”. Šams primećuje i „nelegitimnost” titule „gospodin” o kojoj bi se mogle pisati i satire. „Kao i svuda, i ovde je postao običaj da se svako za koga se veruje da živi do svog novca, ili ume da ga stekne oslovljava sa sa gospodinom.” Zloupotrebu reči „gospodin” video je u tome što se koristi pre svega prema strancima od kojih se mogla očekivati neka korist, pa se to proširilo i na ovdašnje domaćine. Svakom „čestitom muškarcu” je bilo jednako upadljivo i smešno kada bi suprugu nekog imućnog građanina njena sluškinja ili čak muškarci oslovljavali sa „Vaša milosti”. Šams je dodao da bi „trebalo proveriti da li je nastanak ovih glupih zloupotreba išao možda putem pojave pomodarstva”. Građani koji su pripadali nižim staležima odevali su se daleko iznad nivoa svog staleža, što je posebno bilo izraženo kod žena. Čoveku bi se učinilo da pred sobom vidi suprugu generala, a u stvari je bila supruga nekog majstora ili trgovca. Ova „napadna nagizdanost”, kako je primetio Šams, bila je daleko primetnija među Novosađankama. Među ženama u predgrađu primećivala se neuobičajena raskoš odeće koja je bila „skuplja i lošija nego ranije”. „Teško svakom mužu, koji dobije za domaćicu ovakvu kaćiperku! Nije li u mogućnosti da u svako doba izmiri pomodne želje, brzo nestaje mira u njegovoj kući i brzo i muž ženi i žena mužu dosadi, a što se iz toga može izroditi do brakolomstva! Ovaj mračni greh, koji je ranije izgleda bio svojstven samo velikim gradovima, sada je i u malim varošima predmet šale i redovna pojava. Šta da očekuju buduće generacije kada ovaj, lavini sličan talas uništi svaki postojeći izdanak morala!” – zapisao je Šams. Izgleda da je, kao pridošlica u Petrovaradin, i sam prihvatio ove običaje, jer navodi: „Pristojan čovek priklanja se običaja kraja u kojem živi.”

„Najbolji i najadekvatniji put kojim čovečanstvo može da ide je put prosvećenosti i tolerancije. Izgleda da je istraživanje o tome šta je ko po veroispovesti postalo redovna pojava u celoj Carevini, jer svako sa zdravom i normalnom pameću je dobro došao, bez obaveze da mora da se klanja, ili da se moli i da bude one vere koje su oni sa kojima živi u susedstvu. Isto se može zapaziti ovde svakodnevno, jer je prisutna mešavina najrazličitijih veroispovesti” – primetio je Šams pre dva veka.

1. jun 2020.

Teget mundir knap, dugmad dukati

Najčuvenija graničarska jedinica bio je Šajkaški bataljon. U ovu jedinicu su regrutovani Srbi sa prostora jugoistočne Bačke koji je i danas poznat kao Šajkaška. Ovaj specifičan rod habzburške vojske, koji je uskim dugim brodovima (šajkama) krstario Dunavom, Savom, Tisom i Morišem, bio je obavezan da i u ratu i u miru brine o bezbednosti na rekama, osigurava bezbednu plovidbu, goni razbojnike, sprečava krijumčarenje robe i novca i obezbeđuje sanitarni koridor. Šajkaši su kao pontonjerci i pešadija učestvovali u Ratu za bavarsko nasleđe (1778–1779), Austrijsko-turskom ratu (1787–1791), Napoleonovim ratovima na prostoru Italije, Nemačke, Poljske, Francuske.

Područje Šajkaškog bataljona je bilo samo jedno od brojnih oblasti duž oko 1500 km duge granice sa Osmanskim carstvom koja se protezala od Jadrana do Transilvanijskih Alpa. Istorija Vojne granice, njenih graničara, pa i šajkaša, duga je nekoliko vekova. Začeci Vojne granice pojavljuju se još u prvoj polovini 16. veka, kada sa osmanskim osvajanjima dolazi do pomeranja slovenskog (Srba, Hrvata, Makedonaca, Bugara...) i neslovenskog stanovništva (Vlaha, Arnauta...). Stanovništvo koje je naseljavalo područja Vojne granice dobijalo je zemlju na kojoj su bili slobodni seljaci. Kako su ova područja bila pod direktnom upravom Beča i nisu potpadala pod druge oblasti, stanovnici nisu bili opterećeni feudalnim dažbinama, ali su u zamenu za to obavljali neplaćenu graničarsku službu. Stvaranjem Vojne granice i davanjem brojnih privilegija novonaseljenom stanovništvu, Habzburzi su za osiguranje svoje granice na jugoistoku dobili efikasnu, jeftinu i lojalnu vojsku koja se jednako borila protiv Osmanlija, mađarskih ustanika i drugih neprijatelja Beča.

U narednim vekovima, sa pomeranjem granice između dva carstva dolazilo je do reorganizacije Vojne granice na području Banata, Banije, Vlaške, Like, Slavonije, Srema... Broj graničara „Grenzer”, „Grenz-Miliz” povećavao se svaki put sa prilivom novih izbeglica, pogotovo Srba, tokom 1690. i 1739. godine. Već 1691. godine raška, tj. srpska milicija (nem. Rascien– arhaični egzonim za Srbe) učestvovala je u bici kod Slankamena pod komandom Jovana Monasterlije, u bici kod Sente 1697. pod komandom Jovana Popovića Tekelije i u opsadi Temišvara 1716. godine pod komandom Adama Monasterlije. Takođe, Srbi su učestvovali u borbama protiv mađarskih ustanika i brojnim drugim sukobima koje su Habzburzi vodili do ukidanja Vojne granice krajem 19. veka.

Tokom Sedmogodišnjeg rata (1756–1763) Vojna granica imala oko 350.000 stanovnika, a tri četvrtine bilo je slovenskog porekla, dok su ostatak činili

Mađari. Pravoslavno stanovništvo je u to vreme bilo većinsko na celom produčju Vojne granice, osim u Varaždinskom generalatu i delovima Gradiške i Brodske regimente.

Još krajem 19. veka je primećeno da, kada bi „protivnici Austrije” pisali vojnu istoriju druge polovine 18. veka, oni bi to radili sa „istorijskim” osećajem nelagode. „Pandure” i „Hrvate” bi opisivali kao najhrabrije, najsmelije, ali i „najluđe” jedinice. Primećeno je i da „antiaustrijska” istoriografija nije razgraničila dva koncepta, kao i šta sugerišu njihova dva imena. Termini „Pandur” i „Hrvati” su označavali različite pojmove koji su se odnosili pre svega na „hrišćanske Slovene grko-orijentalne i rimokatoličke konfesije”. Ovi istoričari se slažu i da bi strah koje su ove trupe izazivale kod neprijatelja, upotpunjen plodnom maštom vojnika i „neprijateljskog” istoričara, stvarao strašnu sliku u kojoj su graničari izjednačavani sa divljaštvom pojedinih severnoameričkih indijanskih plemena i zverstvima koja su im pripisivana, ali „koja su samo u najmanjem delu istinski počinili”.

O graničarima su pisali i savremenici. Vencel Anton Kaunic (1711–1794), državni kancelar u vreme Marije Terezije, Josifa II, Leopolda II i Franca II, primetio je kako je javno mnjenje bilo nepravedno prema ovim trupama. Po njemu, one su bile te koje su se prve sukobljavale sa neprijateljem i neprestano ga uznemiravale, dok su glavne trupe spavale mirno. Izlagale su se opasnostima više nego druge jedinice, ali nisu dobijale istu negu. Za njih nijedna poteškoća nije se smatrala prevelikom, a gubici često nisu bili vredni zapisa. Graničari su smatrani najsmelijim i najhrabrijim jedinicama, ali svi primećuju kako ih odlikuje nedostatak organizacije i discipline. Pored straha koji su unosili francuskim i bavarskim jedinicama, nisu ostali nezapaženi ni od strane Fridriha Velikog koji je govorio svojim generalima da se na otvorenom polju ne moraju bojati „Hrvata”: „Ali, drugo je pitanje u šumama i planinama.” Francuski političar iz druge polovine 18. veka Onore Mirabo napisao je da „uzimajući sve u obzir, nije bilo lakih trupa koje su im bile ravne. Austrijska kuća duguje svu vojnu slavu svojim Hrvatima i Husarima. Bez njih bi sigurno propala tokom rata 1740, a možda i 1756. godine”. Princ Jozef Fridrih fon Hildburghauzen, zapovednik i reorganizator Vojne granice sredinom 18. veka, koji se borio u bitkama u kojima su učestvovali i graničari, nazivao ih je vrednim ratničkim materijalom i „blagom carske kuće koje se ne može ni kupiti ni zlatom platiti”. U svojim izveštajima on je slavio ratnički duh, izdržljivost i spremnost na patnju „rođenih vojnika” koji su odani Habzburškoj monarhiji, ne iz straha, već iz mržnje prema Osmanlijama, a još više „iz ljubavi prema domovini”. Prema zapisima Bartenštajna, čelnika Ilirske

dvorske kancelarije, graničari nisu puno koštali, u ratu su se sami regrutovali, nosili su jeftine uniforme i opremu, bili su pouzdani i dezertiranje im je bilo strano. Takođe, predstavljali su i štit glavnoj armiji protiv dezertiranja drugih, a bili su izdržljiviji i efikasniji u borbi od drugih trupa.

Od sredine 18. veka vojne vlasti polako i oprezno rade na uniformisanju graničara koji su bili osetljivi na svoje „uniforme” ili starinsku nošnju. Kako su vlasti primetile, među graničarima su plava i crvena boja bile omiljene. Vojnici Petrovaradinske regimente imali su svetloplavu dolamu (kaput) i pantalone sa crvenim reverima. Kasnije, plavi kaputi uniforme bili su zamenjeni belim, dok su pantalone ostale plave, a reveri crveni. Uniforme šajkaša su bile gotovo jednake uniformama pontonjeraca i minera, sa manjim razlikama u detaljima i nijansama. Kaputi i pantalone su bili tamnoplave boje i sa crvenim reverima.

Srbi kao vojnici nisu služili samo Habzburškom carstvu. Pored Osmanskog carstva, u kojem su služili kao šajkaši, graničari i u posadama utvrđenja, Srba je u određenim vremenskim periodima u određenom broju bilo i u službi Rusije, Pruske, Francuske...

31. jul 2021.

Grenadir marš

Nakon formiranja Šajkaškog bataljona 1763. godine, prvi rat u kojem je ova formacija učestvovala bila je jedna od brojnih vansudskih ostavinskih rasprava između tadašnjih vladajućih evropskih porodica. Na početku Rata za bavarsko nasleđe (1778–1779), deo Šajkaškog bataljona poslat je na granicu prema Pruskoj, na prostor današnje severne Češke. Obe strane, Austrija samostalno i Pruska u savezu sa Saksonijom i Bavarskom, mobilisale su veliki broj vojnika. Ipak, ovaj rat je ostao poznat po tome što nije bilo većih bitaka, a gubici su uglavnom dolazili usled epidemija zaraznih bolesti i gladi koje su vladale među vojnicima, pa je ovaj rat je ostao poznat i po nazivu „Krompirski rat”. Nazvan je tako najverovatnije zbog toga što su obe zaraćene strane uspešno prekidale protivničke linije snabdevanja, pa su vojnici bili primorani da se snalaze za hranu tako što su sa lokalne zemlje uzimali useve.

Postoji nebrojeno priča kako je nastalo ovo danas mnogima omiljeno jelo. Po jednoj priči, neki kuvar je pokušao da vojnicima spremi ručak od onoga što mu je ostalo u zalihama (krompir i testo), a da su vojnici sa južnih granica dodali luka i mlevene paprike. Druga priča je smeštena u vreme Napoleonovih ratova, kada je austrijska vojska imala problema sa nedostatkom životnih naminica. Možda su baš šajkaši, koji su učestvovali i u ovim ratovima, doneli recept na naše prostore. Treća priča čak uključuje i caricu Mariju Tereziju koja je navodno donela dekret po kojem su vojnici morali barem jednom nedeljno da imaju topli obrok. Kako god bilo, ovo jelo ostalo je dugo u ishrani vojske na prostoru centralne i istočne Evrope. Jelo je bilo jeftino i hranljivo i još uvek je popularno kod nas, na prostoru Mađarske, u Austriji u okolini Beča i u Češkoj u okolini Plzenja. (nem. Grenadiermarsch, mađ. gránátos kocka, češ. grenadýrmarš).

Ovo jelo, koje više pamtimo nego što jedemo, davnih dana su nam pravilenaše bake, pri čemu su prvo obavezno mesile testo, razvijale ga i sekle na komadiće (trougliće). Danas ga mnogi znaju i pod nazivom „nasuvo s krompirom”. Objašnjenje je da ono nije bilo prilog nijednom drugom jelu, već se jelo „na suvo”, viljuškom.

Sastojci: 1000 g krompira 500 g testenine 300 g crnog luka ulje, šećer, so, biber, crvena mlevena paprika

Priprema:

Skuvati oguljen krompir i iseći ga na kockice. Testeninu skuvati i procediti. Sitno iseckan luk propržiti na ulju sa dodatkom kašičice soli, šećera i sitnom (slatkom) paprikom. Sve još jednom zajedno promešati i dodati po ukusu soli i bibera.

Beskrajni plavi krug...

Simeon je rođen u Šidu 1731. godine u plemićkoj porodici kao četvrto dete. Otac mu je bio Stefan koji je služio u Podunavskoj landmiliciji. Roditelji su ga kao osmogodišnjaka poslali u Petrovaradinski šanac (od 1748. godine – Novi Sad) ujaku kapetanu Sekuli Vitkoviću, gde je pohađao Latinskoslovensku školu. Kada je Vitković dobio prekomandu, Simeon odlazi sa njim u Beč gde nastavlja školovanje i gde počinje da uči nemački jezik. Vitković dobija čin potpukovnika i vraća se u Petrovaradinski šanac, a Simeon nastavlja školovanje i usavršava nemački jezik u Segedinu. Otac ga zatim šalje u Tvrđavu Osijek gde uči vojnu administraciju kod višeg sekretara vojnog saveta fon Malera. Nakon godinu dana, 1744. godine, kada je Simeon imao 13 godina, otac ga sa sobom vodi u rat protiv Francuske. Služeći u Podunavskoj landmiliciji u Slavonsko-podunavskom puku, tokom marša na severozapad Simeon ubrzo dobija ađutantski čin. Nakon osvajanja grada Caberna (Zabern, danas grada Saverne) u Alzasu, puk se vraća u Bavarsku, a odatle u Slavoniju.

Simeon je od 1744. do 1784. godine pisao memoare u kojima je opisao život Srba u austrijskom carstvu, a nakon iseljavanja i život u ruskom carstvu. Pre iseljavanja u Rusiju, austrijski general Engelshofen upozorio je Simeona na asimilaciju sa Rusima. U velikoj tiradi prekora i neodobravanja seobe u Rusiju, Engelshofen je rekao kako će se Srbi u srodnoj slovenskoj masi izgubiti i pretopiti, što će se kasnije ispostaviti kao tačno sa nastankom Nove Serbije i Slavenoserbije na prostoru današnjih oblasti Donjeck i Lugansk u Ukrajini. Memoari Simeona Piščevića objavljeni su tek 1884. godine, a izdanje na srpskom pojavilo se tek 1963. godine. Matica srpska ga je 1998. godine objavila pod naslovom „Život generalmajora i kavaljera Simeona sina Stefana Piščevića”. Sa Memoarima se upoznao i pisac Miloš Crnjanski kome su poslužili kao osnova za roman „Seobe”.

Prilikom marša prema Francuskoj 1744. godine i prolasku kroz Virtemberg, Simeon je sa svojim pukom došao i do Štutgarta u kojem je nekada vladao princ Aleksandar Virtemberški, feldmaršal austrijske vojske koji se borio pod komandom princa Evgenija Savojskog kod Petrovaradina 5. avgusta 1716. godine. Nakon Požarevačkog mira 1718. godine, princ Aleksandar je postavljen za zapovednika Srbije, gde je i umro, a njegova žena se sa tada još maloletnim sinom vratila u Štutgart gde je dočekala duboku starost. Kada je herceginja čula da srpska vojska maršira, izašla je pred njih uprkos starosti sa svojim sinom koji je tada vladao Virtembergom.

„Znala je samo Podunavske pukove”, zapisao je Pišćević u svojim memoarima. „Ali, kada joj se naš major predstavio i rekao da je u ono vreme bio poručnik u Beogradu i da je počesto dolazio, službeno, kod hercega, ona ga se odmah setila (...) Major joj je na ta pitanja o svakom odgovorio, a kad je za mog oca kazao da se zove Piščević, ona je ustala sa stolice, sa rečima: „O, bože! Da nije od onih Piščevića od kojih je bio krilni ađutant mog pokojnog muža?” (...) Okrenuvši se svome sinu i ostalima, reče: „Vidite tu gospodu! To su ljudi verni i dostojni svake pohvale. Oni su kod mog pokojnog muža bili u komandi i spram nas su imali velike ljubavi i poverenja, a moj muž, koji im je bio vrhovni komandant, imao je za njih naročitu ljubav i lepo je o njima mislio.”

Pre nego što je 1753. godine konačno otišao u Rusiju, Simeon je došao u Tvrđavu Petrovaradin da poseti tadašnjeg komandanta barona fon Elfenrajha koji ga je „dobro poznavao i voleo”. Iz Petrovaradinskog šanca u Tvrđavu je stigao čamcem i otišao u komandantov stan. „Zatekao sam tog valjanog starca još u životu, ali je bio zbog svoje duboke starosti i gluv i slep.” Elfenrajh je tada imao nekih osamdeset godina i primio ga je „vrlo lepo”. Kada je ušao u njegovu sobu, zatekao je komandanta kako sedi u naslonjači. Simeonu je prišao njegov ađutant i pitao ga ko je, odakle dolazi i šta ima da javi generalu.

„Kakav major Piščević iz Rusije? (...) Ako je mlad, to mora biti da je sin starog Piščevića.” Ađutant mu je opet na uvo viknuo: „Vaša ekselencija je izvolela pogoditi. To je mladi Piščević.” Kada je komandant to čuo, pružio je ruku i rekao: „Hodi ovamo, sine moj: daj mi svoju ruku.” Simeon je prišao, prihvatio ga za ruku, a baron je zatražio da se prinese jedna stolica da bi mogao da sedne. Simeon mu je rekao kako ne želi da propusti da se sa njim ne oprosti pre nego što pođe u Rusiju. Elfenrajh se tome mnogo čudio i bilo mu je žao što odlazi i rekao je gospodi koja se tu zadesila:

„Evo kakve mi pogreške pravimo. Puštamo tako valjane ljude iz dobrih porodica da služe tuđu državu. Zar ne bi bilo bolje da takvi ostaju kod nas? Vi ćete videti, gospodo, i uverićete se da će ta gospoda koja su tamo, i druga koja će poći za njima, doterati do velikih položaja. I zar to nije naša šteta? Ja te ljude znam bolje nego iko drugi. Ušao sam već u duboku starost, a najviše sam s tim ljudima služio. Znam kako su služili i kakvu su vernost prema našem dvoru pokazivali. Kada smo se nalazili u velikoj opasnosti, u ratu sa Turcima i sa bunama mađarskih izdajnika, koji su se sa Turcima vezali, niko se nije našao da pomogne našoj armiji osim Srba, koji su nam verni ostali. Ja poznajem tog gospodina, on je bio moj oficir i uvek odličan, a sam sam opet služio sa njegovim dedom i gledao kakva su junaštva pokazivali on i njegovi ljudi

protiv Turaka i buntovnika Mađara. (...) Turci su opustošili svu njihovu zemlju, i Slavoniju i Srem, i stigli već pod Beč. združeni sa mađarskim izdajnikom Tekelijem. Ali, Srbi nas i onda nisu napustili, nego su pomogli našoj vojsci da otera neprijatelja. I kao što su onda prolivajući svoju krv čuvali granicu, tako je i danas čuvaju. Koliko nam oni vrede vidi se i po tome što duž granice na Savi nigde nema nemačke straže. Sve to Srbi sa svojim pukovima čuvaju, a mi pored njih živimo i mirno i bezbedno. (...) A sada ostajemo bez takvih ljudi, i kada posle budemo videli njihova nova dela, mi ćemo uvideti svoju pogrešku i zažaliti što smo ih pustili.”

16. septembar 2019.

Petrovaradinske vračare, hipohondri i konjsko lečenje

Pišući o stanovnicima Petrovaradina, apotekar Franc Šams je pre dva veka primetio kako se „u kutijama, bočicama i teglama ovdašnjih apoteka verovatno ne nalazi sve što leči”, jer, kako je zapisao, mnogi se bolesnici leče „simpatetičnim sredstvima i čudnovatim lečenjem koje obavljaju stare žene”. On je smatrao kako je verovanje u ovakvo lečenje posledica lakovernosti i neznanja običnog naroda, ali je na svoje nemalo čuđenje na to nailazio i kod mudrijih ljudi. Šams je napomenuo da „iako se u pretskazanje nesreća putem meteora, kometa i snova više ne veruje”, ipak se još mnogo vere poklanjalo „zarukama, privescima, zaštitnicama od pojednih bolesti i predosećanjima nadarenih ljudi”. Lako bi se našli okačeni o vrat dece i vremešnih žena predmeti ušivani u platno protiv groznice, a bilo je i bolesnika „koji su se toliko dobro brinuli o ugledu lekara da su radije prihvatili lečenje od nekog ozloglašenog seljaka-doktora, od dželata i čak od neke stare ciganke”.

Čaranje i bacanje uroka je još tada bilo na tajnom glasu i Šams primećuje kako bi se ono moglo još dugo zadržati jer ga „sveznajuće torokanje starih žena drži za istinito”. Kako običan narod nije imao naklonosti za pijenje lekova, Šams je smatrao da će lečenje kojekakvim vradžbinama još dugo zadržati svoje mesto. Kada bi se muškarac ili žena žalili na glavobolju ili bolove u stomaku uz reči „srce me boli”, odmah bi se našla neka preduzimljiva komšinica koja bi „prstima i šakom oljuštenog belog luka vijala vraga po trbuhu da bi ovaj u pratnji prekomernog stomačnog sadržaja i protiv svoje volje” morao da izađe napolje. Ukoliko je „bolesnik” bio osetljiv, pri masiranju bi se njegov glas čuo do treće kuće. „Ja to ipak zovem konjsko lečenje!” – zapisao je Šams.

Za lekare, najnametljiviji, a u isto vreme najnepodnošljiviji bolesnici bili su oni koji su patili od hipohondrije i melanholije. Ukoliko su uživali poverenje bolesnika, lekar bi im s vremena na vreme prepisao neka sredstva koja imaju obično dobro dejstvo. Šams je smatrao kako ove bolesti u Petrovaradinu nikada neće nestati jer su mnogobrojni službenici državnih ureda „usled dugog sedenja za pisaćim stolom i umnim radom za njih predodređeni”.

Među ovakvim bolestima Šams je opisao i jednu „moralnu” koja gospodari neprimetno među ženskim rodom, a od koje oboljevaju i obrazovane žene. Ta bolest je bila radoznalost ili znatiželja da se saznaju stvari iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. „Ženski rod ima prirodnu potrebu ka radoznalosti i što su ograničenja zdravog razuma i znanja veća, to se sa više pohlepe žudi za onim što se ne zna ili što ne može da se pojmi” – navodi Šams i dodaje

kako su naseljavanja stanovništva sa istoka donela i tajnu veštinu vračanja koju su obavljali nekakvi „ženski veterani”. Ukoliko su neke tajne slutnje mučile zaljubljenu devojku ili ljubomornu ženu, one bi odmah posećivale neku bakicu, turale bi joj novčane priloge koje bi ova bez zahvaljivanja trpala u nedra ili džep kao ukradeni novac, a zauzvrat bi dobijale obznanjivanje istine o prošlosti ili budućnosti iz karata, činije sa bistrom vodom ili sitom sa određenim brojem zrna pasulja. „Prevejana matora, zbog dalje zarade, svoja proročanstva započinje tako što usijanu uobrazilju ljubomornih žena još više pojačava”, a da li će, primećuje Šams, iz toga proizići dobre ili loše posledice, to ostavlja ove proročice ravnodušnim. Takođe, ove bakice su se bavile i provodadžisanjem koje je znalo i najuglednije porodice da baci u duboku nesreću. Najbolji bi se prijatelji razilazili, razarao se društveni sklad, nestajao je kućni mir, otvarala kapija zlobi i poroku i odstranjivala neophodna pažnja za odgoj dece ili bi se lošim primerom otvarao put za slične životne stranputice. Šams je ipak bio mišljenja da grehovi koje opisuje ne važe toliko za Petrovaradin, već je mislio da se odnose na susedni Novi Sad i dodaje kako bi se pojedine neke žene uzajamno znale izvući iz neprilika. „Ipak, moram da završim ovaj odeljak jer rado želim da Vam dam prilike moje dame” – piše na kraju Šams – „da knjigu ispustite iz ruku i, ako smatrate da me treba kazniti da osetim sav vaš bes, samo vas molim, u tom slučaju za blagu kaznu ukoliko vas neki unutrašnji tajanstveni glas podseti da nisam baš potpuno u zabludi”.

23. jul 2021.

Tvrđava u moru vinograda

Pisac prve istorije Petrovaradina Franc Šams rođen je u Lajtmericu manje od godinu dana pre nego što je u neposrednoj blizini tog grada 1780. godine započeta izgradnja tvrđave Terezinštat. Šams se u Petrovaradin doselio 1802. godine, najverovatnije već kao mladi apotekar, gde je kupio kuću i apoteku. Kasnije se odselio u Peštu gde je 1820. godine objavio knjigu „Istorija Srema i Petrovaradina” u kojoj nam je ostavio neprocenjiva lična svedočenja o tadašnjem svakodnevnom životu. Proputovao je celu Ugarsku u kojoj je proučavao vinogradarstvo i napisao dve opsežne studije o kulturi vinove loze. Posvetio se sadnji vinove loze, njenom oplemenjivanju i prodaji. Šams je imao ideju da Ugarska postane centar vinogradarstva kao što je to bila Francuska i može se smatrati začetnikom vinske industrije u tom delu carstva. Njemu se pripisuje i da je otkrio lekovita svojstva banje u Budimu, gde je 1830. godine osnovao vinogradarsku školu. Nakon knjige o Petrovaradinu napisao je i knjigu o istoriji Budima. Za svoje knjige, studije i članke o vinogradarstvu dobio je priznanja širom Evrope. Dok je putujući sakupljao građu za svoje studije, oboleo je od tifusa i umro u Belju 1839. godine.

Šams je zapisao kako su brežuljci u okolini Petrovaradina bili najveće bogatstvo njegovih stanovnika. Davali su mu prijatni grožđani sok koji je bio poznat u celoj Austriji, ali i u inostranstvu, pod nazivima kao što su Carlovitzer-Ausbruch, Mordianer ili Schiller. Početkom 19. veka na području tadašnje opštine Petrovaradin nalazilo se 12.340 motika vinograda.

„Gajenje voća i vinove loze i od njih dobijena vina i komovice, su nažalost jedini izvori prihoda petrovaradinskog seljaka“ – zapisao je Franc Šams.

Smatrao je da su sremska vina, a samim tim i petrovaradinska, spadala u najbolja vina u čitavoj Ugarskoj. „Nažalost, istina je da se ove dobre vrste obično izvoze u inostranstvo, a da se u samom mestu pije najlošije vino” – zapisao je Šams i dodao kako je bilo gotovo nemoguće da se u sremskim gostionama dobije čaša dobrog vina. To se moglo samo u privatnim kućama imućnijih vinogradara „ukoliko ima sreću da ga preporuči dobar prijatelj”. U doba berbe su, i pored niskih nadnica, brojni seoski mladići i devojke iz Bačke dolazili zbog slatkog grožđa, zvuka gajdi i veselog neobavezujućeg društva. „Od svih poslova u toku godine nijedan se, naravno, ne obavlja sa više volje i u boljem raspoloženju” – zapisao je Šams. Polovinom ili krajem septembra počinje berba vinograda i traje dve do tri nedelje. Sve stanovništvo odlazi

u kolibe ili vile u vinogorju gde se radi, jede i spava. Pripreme za skorašnju berbu osobite su i glas o njima prenosi se nadaleko i naširoko. U to vreme stanovnici Petrovaradina pružaju neograničeno gostoprimstvo. Svaka poseta u vinogradu od strane službenika, oficira ili stranca bez razlike prijateljski se prima, a glavna čast je vino ili sveže grožđe. Kod imućnijih se strancima čak postavlja ručak, pri čemu je i nepozvan gost dobrodošao. Kasno uveče, najlepši pogled se pružao prema okolnim brdima i njihovim vinogradima. Videle bi se stotine logorskih vatri i čuli „mnogobrojni pucnji iz pušaka, pištolja i raketa koji remete noćnu tišinu” – zapisao je Šams.

Iako se u Petrovaradinu peklo mnogo rakije od komine i starih zaliha vina, njena je upotreba bila vrlo ograničena jer vino zamenjuje sve ostale tečnosti za piće. Najviše što običan radnik u vinogradu može je da ujutru potegne dobar gutljaj. U otmenijim kućama, koje se pridržavaju sa istoka donetog običaja, a koji nije za odbacivanje, gost se redovno pre podnevne supe ponudi sa čašicom šljivovice. Priznajem da posle toga jelo zbilja prija. Takođe, pravio se i racki (srpski) vermut (Pelunia).

Vino, piće koje navodno jača vojnika, često deluje vrlo loše na njegovo zdravlje jer se ne obraća pažnja na njegov kvalitet, nego na njegovu cenu. Vidljivo previranje šire u podrumu, gde se ova pretvara u vino, završava se za nekoliko dana, ali unutrašnje kretanje raznih sastojaka ovog pića traje još dugo potom, a priroda se time služi da bi došlo do odvajanja grubljih, zemljastih i slanih primesa koje se polako talože na unutrašnje zidove bureta, te tako čine da se iskristališe jedna od druge smeša alkoholnih, uljanih i vodenih primesa. Zato je lako shvatljivo zašto nova vina, ukoliko se piju pre potpunog bistrenja i čišćenja, uništavaju ljudsko zdravlje. Ljudska grla koja od blaženog, uljanog ukusa starih vina, usled sticanja navike više ništa ne osećaju, traže da od ljutih, rakijskih sokova budu strasno zagrejana. Drugačije vino, to znaju svi pijanci, daleko brže „hvata” od onog na koje organizam navikne, bez obzira na količinu koja se popije. Ovo se svakodnevno potvrđuje kod prispelih stranaca, koji nisu navikli na jačinu ovdašnjih vina.

Pošto je priroda Petrovaradin predodredila za vinorodan kraj, preporučljivo je ovde piti vino, a na pivo navikli stranci retko su ovde ostajali pošteđeni groznice. Pije li se ovaj grožđani sok dobrog kvaliteta sa merom, tim pre što dobre izvorske vode nema dovoljno, zdravlje se može i te kako popraviti. Prekomerno uživanje pak u vinu, od čega mnogi stranci za duže vreme jedva da mogu da se odbrane, već je mnoge oteralo u grob. Uživanje u gutljaju stare dobre šljivovice, naročito uveče, nije nepreporučljivo i mnoga stara gospoda je

nakon višegodišnjeg iskustva preporučuju kao osobito prijatno piće pred spavanje.

28, avgust 2021.

Oficirska plaža – karta skuplja za žene

Prema Vasi Stajiću, prvo „kupatilo u Novom Sadu” se pominje 1828. godine, ali je on bio mišljenja kako je ono postojalo i ranije. Činjenicu da ne pronalazi raniji podatak Stajić objašnjava nikako drugačije nego „slabom zdravstvenom kulturom i velikom ravnodušnošću prema čistoti i prljavštini”. Pomenuto kupatilo je potopljeno u poplavi 1832. godine, a bilo je vlasništvo akcionarskog društva, među čijim članovima je bio i tadašnji gradonačelnik Novog Sada Johan Kerber. Dve godine kasnije, a ponovo i 1838. godine, pojavljuje se podatak da se ono nalazilo na desnoj obali Dunava, dakle na petrovaradinskoj obali, a da njime upravlja komanda Tvrđave. Korišćenje „Škole plivanja” Novosađanima je bilo dozvoljeno između 6–8, 11–12 i 17–18 časova. „Školarina” je za pojedinačno kupanje stajala 2 krajcare srebra za muškarce, a 3 za žene. Novi vlasnik kupatila, trgovac Nikola Patrać, želeo je 1845. godine da ga premesti na levu obalu Dunava jer su se kupači žalili što su morali da prelaze preko reke „po letnjoj žezi”. Oni koji su uhvaćeni da plivaju bez plaćanja bili su šibani, dok su sa ukorom prošli oni koji su ih gledali kako to rade.

Kako je zapisao pisac prve istorije Petrovaradina Franc Šams, bila je još početkom 19. veka otvorena škola plivanja u koju je došao jedan učitelj plivanja iz Beča. Cilj ove škole je bila obuka vojnika graničarskih kako bi ovladali veštinom plivanja. Šams je smatrao kako su vojnici dolazili u nepriliku da moraju preći vodene tokove bez mostova ili nekih drugih prevoznih sredstava, pa bi im život bez znanja plivanja bio ugrožen. On je dodao kako je poznato da hladna kupka ne samo da čisti i jača telo, nego i doprinosi lečenju mnogih bolesti, naročito kožnih oboljenja. „Koliko bi hiljada ljudi spasilo svoj život da ovaj deo telesnog odgoja nije potpuno zapostavljen”, pitao se Šams.

Učenicima Gimnazije bilo je zabranjeno veslanje i plivanje jer su se time izlagali „očevidnoj opasnosti po život”. Kasnije je, nakon Revolucije početkom 50-ih godina 19. veka, zalaganjem tadašnjeg direktora Gimnazije dr Đorđa Natoševića u nastavni program pored gimnastike uvedeno i plivanje. Učenik Gimnazije Laza Kostić je dobio ocenu „prilično napredovao” i „pliva u slobodnom Dunavu”. Škola plivanja je često menjala akcionare i vlasnike, a bila je predmet i sudskih sporova sve dok nije prodata Slankamencima.

Grad Novi Sad je tokom 2009. godine pokrenuo inicijativu za preuređenje Petrovaradinske ade u „Petrovaradinski EKO Park”. Kao takav, trebalo je da predstavlja mesto za „interaktivne sadržaje, sportske aktivnosti i kulturna

dešavanja”, čime bi „značajno doprineo razvoju ekoloških standarda u Novom Sadu”. Takođe, trebalo je da sadrži „botaničku baštu, trim-stazu, eko-kamp i kupalište, a predviđeno je uređivanje marine za lake jedrilice na Dunavu”. Petrovaradinski EKO Park trebalo je da predstavlja „značajno ulaganje u ekologiju i kvalitet života građana Novog Sada”. Izgradnjom ovog EKO Parka trebalo je da se reše problemi vezani za divlje deponije i divlja plaža, kao i brojni nelegalni ugostiteljski objekti. Inicijativa je došla u okviru priprema radova na uređenju dela Petrovaradinske ade za potrebe „EXIT kampa” koji je trebalo da primi i do 20.000 kampera. Te godine su se po gradskim bilbordima mogli videti natpisi „Eko-kamp – Petrovaradin, Novi Sad – Egzit”. Iz gradske uprave su objašnjavali da kamp nije zamišljen tako da zadovolji samo potrebe muzičkog festivala, već i da bude prostor za „sve ljubitelje kampovanja”. „U ‘Eko-kampu’ bi se tokom godine održavale razne radionice i kursevi, likovne kolonije i obuka izviđača. Istim planom predviđeno je i uređenje Oficirca, ali tu još nije sve detaljno definisano” – saopšteno je iz gradske uprave i dodato da će radovi biti realizovani u roku od dve godine. Od projekta se odustalo već naredne godine.

21. avgust 2021.

Petrovaradinske krčme

Pored vojnika petrovaradinskog garnizona, u vreme izgradnje Tvrđave u njoj se nalazio i veliki broj radnika, te je u gradu bio veliki broj gostionica i krčmi. Sredinom 18. veka, kada je započeta druga faza njene izgradnje, u Petrovaradinu su zabeležene krčme: „Zlatni poštanski rog”, „Crni orao”, „Beli anđeo”, „Zeleni grm”, „Zlatna zvezda”, „Zeleno drvo”, „Zlatno budence”, „Slon”, „Beli lav”, „Zlatni vo”, „Beli labud”, „Crveni jelen”, „Zlatna plovka”, „Beli vo”, „Zlatna lađa”, „Zlatni grozd”, „Crveni vo”, „Zlatni stručak” itd. Prema količinama koje su se prodavale u to vreme vidimo da su najpopularnije krčme bile „Zlatni vo”, „Crveni jelen”, „Zeleno drvo”, „Beli anđeo” i „Gradska krčma”.

U krčmama se točilo pivo, vino i rakija. Akcize za točenje alkoholnih pića bile su jednake za sve, bilo da su se točila u krčmama ili u privatnim kućama. Vino se točilo i u Fihtnerovoj pivari, a i jezuiti su imali svoju točionicu vina. Tokom 1766/67. godine Vurmova pivara je proizvela 85.500, a Fihtnerova 43.500 litara piva. Tokom 1767/68. godine u Petrovaradinu je oporezovano 285.000 litara vina.

Najstarija zabeležena krčma (1739. godine) bila je „Zeleno drvo”, a kasnije je najpopularnija postala i do danas najpoznatija ostala „Kod sedam izbornih kneževa” (Gasthaus zu den sieben Kurfürsten), popularno zvana „Kod sedam Švaba”. Ovde su oficiri svakodnevno dolazili oko 11 časova „na špricer” ili satirično „zum Rapport ” (na raport).

Iz zapisa Franca Šamsa sa početka 19. veka saznajemo da pivo u Petrovaradinu nije bilo najomiljenije piće. „Pivo u Petrovaradinu nije osobito omiljeno kao uostalom i u celoj Ugarskoj iako, što je teško verovatno, ovde pokušavaju da opstanu dve pivare. Konzumiranju piva se pristupa samo u nerodnim, vinskim godinama, kada vinu cene prekomerno porastu ili čak dođe do nestašice istog...”, kao što je bilo između 1813. i 1816. godine, kako je zapisao Šams.

Vurmova pivara bila je u podnožju Tvrđave, uz današnji Kamenički put, na prostoru iza mesta gde se danas nalazi restoran „Balkan Ekspres”. Po ovoj pivari je jedna kapija u njenoj neposrednoj blizini dobila ime Pivarska kapija, a deo spoljašnjeg utvrđenja Hornverka prema Dunavu – „Pivarski retranšman”. Druga pivara nalazila se u Ludvigovom dolu (Starom majuru). Kompleks ove pivare stradao je prilikom savezničkog bombardovanja železničkog mosta 1944. godine, pa su njeni ostaci srušeni nakon Drugog svetskog rata.

Stanovnici Petrovaradina voleli su da se uveče zadrže u nekoj od krčmi i nisu voleli generala Hibela, zapovednika Tvrđave, koji je zabranjivao rad krčmi u Petrovaradinu nakon 22 časa, a u Tvrđavi nakon 23 časa. Straža je tokom noći obilazila krčme i proveravala da li su zatvorene i da li su se gosti razišli kućama. Uprkos zabrani, pojedine krčme su ostajale otvorene i nakon tog vremena. Krajem 19. veka (1793. godine) general Hibel je naglašavao „nezdravu situaciju” i podneo je niz tužbi protiv petrovaradinskih krčmara jer se u pojedinima („Crni orao” i „Crveni jelen”) po njegovim rečima orgijalo i kockalo do ranih jutarnjih sati, pa su pohapšeni neki građani koji su remetili javni red i mir kada su se vraćali kućama. U nastojanju da zavede red i mir, general Hibel je naložio da se nedeljom i praznicima prepodne, dok traje bogosluženje u crkvama, zabrani točenje alkohola jer su se i u to vreme pojedini građani mogli sretati pijani, a svojim razuzdanim ponašanjem i galamom izazivali su „javnu sablazan”.

Prema vojnim propisima za garnizone, ukoliko bi dolazilo do nereda u krčmama, gostionicama ili ulicama, svaka osoba, bila ona student, trgovac, građanin ili neka druga, bila bi uhapšena. Vojnici su imali naređenje da takve osobe bez sažaljenja sprovedu sudiji za prekršaje, gde bi im bila izrečena odgovarajuća kazna. Naravno, o svakom ispadu i određenoj kazni bio bi obaveštavan zapovednik utvrđenja.

Kako je odmicao 19. vek, u Petrovaradinu se smanjivao broj krčmi s obzirom na to da je značaj Petrovaradinske tvrđave polako opadao.

14. avgust 2021.

Šetnja kroz Vodeni grad

„Na jednoj inače neplodnoj ravnici, gde su još pre 70 godina rasli rogos i trska, na 450 koraka dugoj i 515 koraka širokoj površini, u prostoru gde stalno vladaju endemske bolesti, nalazi se čuveni Petrovaradin” – zapisao je Franc Šams početkom 19. veka, kada je tadašnje Podgrađe Tvrđave ili Gradić, kako ga često nazivamo, imalo 14 državnih i 48 građanskih kuća.

Pored par neuglednih kuća u Crkvenoj ulici (danas Štrosmajerova ulica), najlepši objekti su, po Šamsu, u Vodenom gradu bili Parohijska crkva (sv. Jurja), zgrada Glavnog arsenala, tada tek podignuta zgrada Generalne komande, stan zapovednika Tvrđave i vojnih službenika. Nasuprot zgradi Inženjerije nalazio se Glavni arsenal koji je, kao i sve oružarnice, bio bez spoljnih ukrasa, ali uredne i čiste unutrašnjosti. U dvorištu objekta svuda su se videli zaposleni čiji je jedini zadatak bio izrada naoružanja za vojne potrebe. Gornji sprat je služio kao kancelarijski prostor i za stanovanje oficira. U Arsenalu se i dalje čuvalo neupotrebljivo staro oružje i brojni drugi predmeti. Šams navodi da se tu još uvek mogao videti lanac kojim je feldmaršallajtnant grof Zigfrid Brojner (1670–1716) bio „vezan za drvo kod crkve Marije Snežne”, kao i njegov kalpak i oklop.* Među drugim brojnim trofejima izdvajali su se „azijski štitovi od riblje kosti i konca, turske zastave, puške, sablje i tobolci za strele, vrškaste kacige i viteške košulje pletene od gvozdene žice kao i konjski repovi.”** Takođe, ovde su se nalazile i neupotrebljive zastave iz vremena vladavine cara Karla VI (1711–1740), ukrasna koplja, turski nadgrobni spomenici od belog mermera, okamenjena vilica slona, kosti životinja nađenih prilikom kopanja bunara u Mitrovici, kao i turski vrh kule iz Beograda, načinjen od bakra i pozlaćen.

Među ostalim objektima, Šams pominje zgradu Vojne bolnice koja je prema njegovim rečima nekada bila Franjevački samostan, dok je zgrada Generalne komande nastala skupom rekonstrukcijom Franjevačke crkve i kao takva bila jedna „od najvećih i najbolje građenih zgrada te vrste u Slavoniji”. U njoj je svaki referent imao svoju kancelariju i divan pogled na Novi Sad. Zgrada koja se naslanjala na nju bila je stan zapovednika Tvrđave, ali u pogledu enterijera vrlo skromna i nije se mogla porediti sa raskošnim eksterijerom objekta. Šams je smatrao da, i pored šest stambenih prostorija na prvom spratu i isto toliko u prizemlju za poslugu, to nije udoban smeštaj za jednog maršala sa porodicom. U odnosu na vojne objekte, Šams nije mogao nekoj od građanskih kuća da dâ prednost. One su se uglavnom nalazile na glavnoj ulici i bilo je „nešto više od 100 kuća bez krova i podruma koje u mirnodopska vremena

služe za smeštaj vojnika i civila”. Šams ovde u stvari govori o artiljerijskim kazamatima koji su prostrani „i čisti i lepi kao kapela, ukoliko neka domaćica zna da ih uredi tako da zasijaju”. U jednom od kazamata blizu Beogradske kapije, svake nedelje i praznikom držao je službu za pravoslavne vernike sveštenik koji je dolazio iz Kamenice. Takođe, Šams pominje i toranj na bedemu Gornje tvrđave „na kome satni brojčanik koji gleda na sve četiri strane sveta, sa crnim rimskim brojevima na beloj osnovi, stanovnicima Petrovaradina govori o nezaustavljivom protoku dragocenog vremena”.

„U jednom trenutku, naići ćeš na malu pijacu okruženu pristojnim kućama i ispunjenu veselim grupicama seljanki sa svojom robom, bogatim šarenilom voća i povrća svih vrsta” – primetio je britanski putopisac Džon Palgrejv Simpson sredinom 19. veka, prilikom svog kratkog boravka u Tvrđavi. Pored brojnih zatvorenika koji su radili na raznim poslovima, koje je opisivao i Šams, dok su vukli svoje lance po kaldrmi Podgrađa, Simpson je primetio i prisustvo različitih austrijskih uniformi, ali to nije pružalo ni najmanje radosti u njegovim malim ulicama, a nije ni „otklanjalo opštu učmalost kao što bi se očekivalo od tolikog prisustva boja”. Po Simpsonu, tek „kada sumorni i teški zidovi nadvijene Tvrđave nestanu iz vidokruga, pojavljuju se široke i ozelenjene ulice i sokaci, travnjaci i čistine, koje bi možda na nekom drugom mestu, ali ne i ovde, sasvim lepo oplemenile grad”.

* Grof Brojner je austrijski oficir koji je 2. avgusta 1716. godine bio zarobljen prilikom sukoba sa osmanskom prethodnicom kod Karlovaca. Na dan bitke, 5. avgusta, on je pogubljen prilikom povlačenja osmanske vojske nakon poraza na bojnom polju. Svi drugi izvori pominju da je njegovo telo, zajedno sa brojnim drugim obezglavljenim telima vojnika zarobljenih tri dana pred glavnu bitku, pronađeno ispred šatora velikog vezira Damad Ali-paše na brdu u čijem je podnožju, na mestu stare turske tekije, sagrađena crkva posvećena Bogorodici.

** Konjski repovi ili tugovi bili su privezani na vrh koplja, sa zlatnom „jabukom” na njegovom vrhu, i nosili su se kao zastave pred osmanskim pašama kada su išli u boj. Veliki vezir je imao tri konjska repa, a paše nižeg ranga dva, odnosno jedan.

21. decembar 2021.

Šetnja kroz Tvrđavu

Pored Vodenog grada, tranzitnog dela Tvrđave u kojem je pored sakralnih, vojnih i administrativnih bilo i civilnih objekata, ostali delovi Tvrđave bili su isključivo vojni i civilima je bio ograničen pristup. Dešavalo se da pojedinim civilima bude dozvoljen pristup i drugim delovima Tvrđave. Među onima čije zapise i utiske o šetnji ovim zabranjenim delovima možemo da pročitamo svakako su Franc Šams, petrovaradinski apotekar i pisac prve istorije Petrovaradina, i britanski putopisac Džon Palgrejv Simpson.

Na početku 19. veka Šams nam je ostavio zapise o svojoj šetnji po Gornjoj tvrđavi i Hornverku. On navodi da je pored vojske na Gornjoj tvrđavi stanovao jedan krčmar. Šams nas obaveštava o objektima koji su se nalazili u ovom delu Tvrđave. Kod tvrđavskog sata on uživa „u božanstvenom pogledu” i opisuje okolinu koju vidi: „Izvanredno, različito zelenilo, bogate bašte, livade i bliske šume, čine od Novog Sada amfiteatar opkoljen prirodnim lepotama.” Ovaj redak i divan prizor Šamsu je pola sata nemo posmatrao dok mu je duša lebdela i lelujala na velikom životnom moru prirode, a od nje su otpala „ograničenja, brige, bol i lakomost kojima je stiskaju i gnječe građanski život i sitničave, nebitne ljudske strasti...”. Otkucaji sata, na čiji se zid naslonio, bili su mu znak da krene dalje. Žurno je prošao pored kasarni, a „nekih 200 koraka do kapije sa suprotne strane” proveli su ga kroz zakrivljeni hodnik i između „gomile zemlje, zidina. palisada i preko više pokretnih mostova” u drugi deo Tvrđave, nazvan Hornverk. „Ovde sem tri šupe za artiljeriju, dve kasarne, više prostorija za stražu, jedne barake i krčmara nema ništa drugo da se vidi osim različitih sredstava za odbranu od opsade same Tvrđave” – zabeležio je Šams. Na jednom mestu našao se gotovo potpuno odvojen od ljudi. Stajao je na zelenoj površini opkoljenoj visokim grudobranima i bedemima. Nakon samo nekoliko minuta, Šams piše: „Nemam o ovome ništa više da kažem” i odlazi na najviši bedem Hornverka sa kojeg posmatra okolinu Tvrđave.

Sredinom 19. veka Džon Palgrejv Simpson je posetio Petrovaradin, a u knjizi „Pisma sa Dunava”, objavljenoj u Londonu 1847. godine, ostavio nam je zanimljive opise delova Petrovaradinske tvrđave. Simpson je iz Vodenog grada preko stepenica došao do Gornje tvrđave. Do nje ga je vodilo natkriveno stepenište „koje se uzdiže sve više i više, poput velike i braonkaste četvrtaste zmije, tako tamne i turobne, da dok gledaš u njene razjapljene čeljusti drvenog stepeništa, ne možeš da ne osetiš, bez obzira što uvek ima nekoga jer ljudi stalno idu gore-dole, da ono vodi (doduše na gore a ne na dole), ka nekom straobalnom paklu ili pećini nekog čarobnjaka. Sa ovih crnih rajskih Jakov-

ljenih lestvi, sa kojih se ne sliva ni tračak svetlosti raja niti se i jedan anđeo njima penje, čuje se onaj sveprisutni zveket gvožđa koji je na ovom mestu još tužniji jer odjekuje” – zapisao je Simpson. „Da li smeš da se uzvereš sa mnom tom zavojitom krivom neobične drvene galerije?” – nastavlja Simpson i nepoznatog čitaoca njegovih pisama obaveštava da će za svoju muku biti nagrađen kada naposletku dođe do vrha stene na kome je vidikovac sa kog će mu se pružiti pogled na sve strane i pomoći da u svetlu prirodnih lepota nestanu sva tugaljiva osećanja koja grad u podnožju Tvrđave ne može da sakrije.

„Pričali su mi mnogo o podzemnim galerijama prosečenim kroz samu stenu koje se prostiru u dubinu i u širinu, skrivene u utrobi ovog slavnog utvrđenja ispod naših nogu. Najvećim delom su izgrađene ispod slabijih bedema, u cilju minskog ratovanja, radi dizanja u vazduh nesavesnih opsadnika i drugih odbrambenih i strateških funkcija. Tu je još i ogroman bunar koji se spušta od Gornje tvrđave duboko ispod nivoa reke kao i drugi neobični primeri podzemnog iskopa mada sam takođe čuo i da je obilazak ovih mračnih hodnika prilično iscrpljujući i naporan zadatak koji može potrajati satima bez da se dođe do naročitog cilja zarad gledanja u beskrajne zidove pod svetlošću baklje. Zato sam odbio učešće u ovom istraživačkom putešestviju” –zapisao je Simpson.

Zapisi na marginama

Istraživanje u nekim momentima može da bude vrlo frustrirajuće. Takvi znaju biti zapisi savremenika i očevidaca pojedinih istorijskih događaja ili, u ovim slučajevima, kada neki krasnorečiv putopisac opisuje sve osim onoga što bi nas u današnje vreme možda najviše zanimalo. Kao što je Simpson odbio da se prošeta podzemljem Tvrđave i na taj način nas uskratio za svoj blagoglagoljiv doživljaj istih, nešto slično nam je uradio i Šams. U njegovom opisu Garnizona i njegove svakodnevne službe, pored uvodnih i osnovnih podataka, Šams nam kaže sledeće: „Način vršenja ove službe toliko je poznat i istovetan u svim tvrđavama i garnizonima, da smatram nepotrebnim dalje bavljenje njime.” Da bismo stekli uvid u svakodnevnu službu u tvrđavama tog vremena, ostaje nam je na raspolaganju vojnički krut zbornik propisa donet 1769. godine ukazom Marije Terezije.

7. decembar 2019.

U šetnji oko Tvrđave

Kako je zapisao Franc Šams, početkom 19. veka svi službenici, oficiri, ali i građani Petrovaradina koristili su svaki lep dan i veče da se prošetaju ili provozaju okolinom Tvrđave. Najčešća odredišta ovih šetnji obuhvatala su stazu duž perifernog dela Tvrđave uz glasiju, Trandžament, kupatilo na obali Dunava, barutne magacine, nekoliko parkova izvan Tvrđave, pontonski most i Novi Sad. Kruti vojni propisi dugo su zabranjivali sađenje bilo kakve vegetacije u krugu Tvrđave, ali je 1806. godine po naredbi tadašnjeg zapovednika tvrđave generala barona Šimbšena posađen drvored koji se protezao od Beogradske kapije, preko Trandžamenta, do obale Dunava.

Letnje zabave stanovnika Petrovaradina bila su vesela okupljanja u baštama gde su se kuglali ili zabavljali u veselim razgovorima uz čašu piva ili vina ili uz toplu ili hladnu užinu. Za mladiće su najčešća zabava bili ringišpil ili strelište u Novom Sadu. Tamo su se u popodnevnim časovima svake nedelje i praznicima mogle videti i lepotice koje su pokazivale svoja važna lica „u cvetu svoje prirodne ili veštačke, putem šminke postignute lepote”. Privlačne dame su se šepurile u modernoj odeći, dok su manje otmene lepotice muštrale zavidljivim pogledima. Uljudni mladići su obletali kao leptiri oko „slatko procvalih devojaka”. Nedelje i praznici su za radne ljude i vojnike bili prave svečanosti. Plesna sala gostionice „Kod belog vola” bila je centralno mesto zabave koja je u popodnevnim časovima oživljavala Podgrađe Tvrđave. Ubrzani taktovi menueta samo su rasplamsavali čežnju i žar koji je sve više nadimao grudi devojaka i činio da srca mladića udaraju jače. Građanima koji nisu hteli puno da pešače je za najkraću i najprijatniju šetnju služio pontonski most, a u danima niskog vodostaja mogao se izabrati kraći put do obale Dunava i dalje prema Kupatilu. Na visoko obrasloj, senovitoj stazi, mir, tišina i osamljenost okruživali su šetače koje je u razgovoru prekidala samo vesela pesma slavuja. Ugledniji građani Petrovaradina okupljali su se u kafani „Kod zelenog drveta” gde su se pili kafa i punč i pušio duvan. U zimskim mesecima, a često i leti, u Novi Sad i Petrovaradin dolazilo je putujuće pozorište „Talijina deca” koje je svojom umetnošću i veštinom zabavljalo i uveseljavalo stanovnike.

Polovinom ili krajem septembra, kada je počinjala berba vinograda koja je trajala dve do tri nedelje, celokupno stanovništvo je odlazilo u kolibe ili vile u vinogorju gde se radilo, jelo i spavalo. I seoski mladići i devojke sa bačke strane dolazili su ovde ne toliko zbog nadnica, koje su inače bile niske, već zbog slatkog grožđa, gajdi i veselog neobavezujućeg društva. Nijedan od svih poslova nije se obavljao sa više volje i u boljem raspoloženju. Tim danima se

tokom kasnih večeri pružao najlepši pogled na okolna brda sa vinogradima, kada su se videle stotine logorskih vatri, a mogli su se čuti i mnogobrojni pucnji iz pušaka, pištolja i raketa koji su remetili noćnu tišinu.

11. avgust 2019.

Preko pontonskog mosta

Pogled na Dunav, „hučnu reku sa vodenicama, lađama i pontonskim mostom, uvek punom ljudi i zaprega” bio je veličanstven. Tako ga je opisivao Franc Šams, jedan od retkih civila koji je mogao da se prošeta po Gornjoj tvrđavi početkom 19. veka. Šams nam daje i opis nekadašnjeg pontonskog mosta koji je podno Tvrđave povezivao desnu i levu obalu Dunava. Iz Tvrđave se kroz Novosadsku (Vodenu) kapiju, pored Glavne straže, prilazilo mostu sačinjenom od trideset dva pontona. Bio je dužine 420 koraka i „u svojoj vrsti nesporno najlepša gradnja u austrijskoj Monarhiji”. Svaki ponton je bio dugačak oko 19 metara, a na sredini širok oko dva metra.

Pontonski most je bio postavljen tokom poslednjeg Austrijsko-turskog rata 1788. godine. Projektovao ga je baron Hagen po ugledu na most u Manhajmu, a izgradnja je bila poverena Šajkaškom bataljonu i kapetanu Fictumu. Poslove na njegovom održavanju obavljala je samo za tu namenu obrazovana Pontonjerska direkcija. Tokom noći most je obasjavalo skromno osvetljenje fenjerima. Sa obe strane mosta nalazila se po jedna kućica – stalni stanovi za dva naplatioca mostarine. To su obično bila islužena vojna lica u činu narednika. Živeli su sa mesečnom platom od 9 guldena, u miru i uzajamno se kontrolisali.

Širina mosta bila je dovoljna da se propuste dve konjske zaprege. Posebna pažnja bila je posvećena povezivanju pontonskog mosta sa obalom jer su česti i jaki severni vetrovi pokušavali da ga potisnu nizvodno. Bliže levoj obali nalazili su se pokretni delovi mosta koji su se otvarali radi propuštanja lađa. Pešačkih staza nije bilo, pa su pešaci morali da izbegavaju mimoilazeće zaprege.

U sparne večeri, stanovnicima Petrovaradina i Novog Sada koji nisu voleli mnogo da pešače po okolini, kao najkraće i najprijatnije šetalište služio je pontonski most. Stanovnici Petrovaradina i Novog Sada i sva vojna lica bili su oslobođeni plaćanja mostarine, za razliku od Jevreja, stranaca i trgovaca.

Mihailo Polit-Desančić je u svojim uspomenama zapisao kako je svakog proleća, kada bi se pontonski most povezivao, bila velika parada. Kada su se poslednji pontoni nameštali, svirao bi vojni orkestar. Sa jedne strane nalazio bi se gradonačelnik Novog Sada sa čitavim magistratom u svečanom odelu, a sa druge strane zapovednik Tvrđave sa svojim oficirima. Oni bi se pozdravili i rukovali i predali most za saobraćaj. Pred kraj godine, pre pojave leda na Dunavu, pontonski most bi rasklapali i vukli u Zimovnik.

Iz sećanja Trive Militara doznajemo da je krajem 19. i početkom 20. veka posebna razonoda za Novosađane bilo posmatranje prolaska brodova Dunavom kroz pontonski most. Kada bi osmatrač na Petrovaradinskoj tvrđavi kroz dugačak durbin opazio brod uzvodno kod Čerevića ili nizvodno kod Tekija, odmah bi objavljivao dolazak broda zvonom, podizanjem zastave ili u kišnim danima pletenom plavom korpom. „Hajoši” (lađari) bi na ove znake zauzeli svoja mesta na pontonima. Prvo zvono bi ujedno bio znak da požure oni koji žele da pređu pontonski most jer bi se posle drugog zvona zatvarao prilaz mostu. Na treće zvono lađari bi uz pomoć čekrka sa obe strane mosta odmotavali velike gvozdene lance i otpuštali po osam pontona. Prilikom prolaska broda publika sa obale bi mahanjem rukom, šeširom ili maramicom pozdravljala brod, a ovaj bi pištanjem otpozdravljao, baš kao što je pištanjem nagoveštavao svoj dolazak. Među Novosađanima se razvila i posebna vrsta nadmetanja u tome ko je video i upamtio više brodova. Mnogi od njih su, a naročito đaci, u svoje sveske beležili naziv broda koji su videli, pa čak i broj dimnjaka i drugih oznaka. Posebno uzbuđenje izazvala bi pojava broda koji plovi pod srpskom, bugarskom ili rumunskom zastavom jer ih je najviše plovilo pod austrougarskom ili nemačkom zastavom.

24. novembar 2019.

Zaboravnjeno utvrđenje

Malo je poznato da je i leva strana obale Dunava kod Novog Sada, prekoputa Petrovaradinske tvrđave, takođe dugo vremena bila utvrđena. Naspram tvrđave koja je sagrađena sredinom 13. veka u vreme ugarskog kralja Bele IV nalazio se mostobran. Ovo manje utvrđenje se oslanjalo na obalu Dunava, bilo je nepravilnog oblika i imalo jednu artiljerijsku kulu koja je, prema sačuvanom planu iz 1688. godine, imalo pet toparnica. Njegovim rušenjem i rušenjem utvrđenja na petrovaradinskoj steni, austrijski vojni inženjeri su krajem 17. veka započeli radove na izgradnji današnje Petrovaradinske tvrđave. Na steni je podignuta Gornja tvrđava, južno od nje sagrađen je Hornverk, dok se na stenu sa severne strane naslanjao Vodeni grad. Na nekadašnjem Velikom ratnom ostrvu podignuto je jedno manje utvrđenje, a na levoj obali Dunava novi mostobran u obliku krune. Osnovni bedem je imao dva bastionska fronta i protezao se do Dunava.

Zapadno od ovog utvrđenja, na „zlatnim gredama” između močvarnog zemljišta i na propisanoj udaljenosti od njega, počeće 1694. godine da se grade prve kuće i razvija naselje koje će biti nazvano Petrovaradinski šanac ili Racenštat („Srpski grad”), a 1748. godine će sa otkupom statusa „slobodnog kraljevskog grada” poneti novo ime – Novi Sad.

Sredinom 18. veka dolazi do druge faze u izgradnji Petrovaradinske tvrđave. Do manjih ili većih promena dolazi na Gornjoj tvrđavi i Hornverku, dok Vodeni grad potpuno menja svoj oblik. To se dešava i sa manjem utvrđenjem na Velikom ratnom ostrvu i Mostobranu koji će se po površini proširiti, pa će se udaljenost od grada znatno smanjiti. Mostobran je takođe imao oblik krune, samo što su se ispred osnovnog bedema sada nalazila i druga spoljašnja utvrđenja (dve polukontragarde, dve linete i anvelopa). Pozadi bedema nalazio se barutni magacin Sv. Nepomuka, smeštaj za oficire, podoficire i vojnike, skladišta za naoružanje i pontonjersku opremu. Na samoj obali Dunava nalazila se crkva posvećena Sv. Janu Nepomuku. Kroz Mostobran je prolazio put prema pontonskom mostu koji je vodio ka Tvrđavi. Postojala su dva prolaza (na severnoj i južnoj strani) sa po dve kapije. Komunikacija od unutrašnjosti ka spoljašnjim utvrđenjima odvijala se kroz tzv. poterne (zasvođene prolaze) čije su kapije izlazile na drvene mostove preko kojih se dolazilo do lineta. Na grudobranima bedema nalazilo se preko 40 položaja predviđenih za dejstvo artiljerijom.

Blizina Petrovaradinske tvrđave, pre svega Mostobrana, uticaće znatno na

prostorni razvoj Novog Sada. Rejon kompleksa Petrovaradinske tvrđave zahvatao je veću površinu od uskog područja oko Mostobrana, pa je ograničavao širenje grada prema reci. Rejon pod kontrolom Tvrđave protezao se, otprilike, linijom Dunav – Sremska – Vase Stajića – Ilije Ognjanovića Abukazema – Šumadijska – Mali bački kanal. Njegova ukupna površina, zajedno sa Tvrđavom, bila je oko 1000 ha. Tek nakon Prvog svetskog rata, kada je ovo utvrđenje predato civilnim vlastima, dolazi do njegovog rušenja radi izgradnje prvog drumsko-pešačkog mosta „Kraljević Tomislav” i probijanja Bulevara Kraljice Marije. Takođe, na području istočno i južno od pomenutih ulica polako počinje prostorno širenje Novog Sada prema Dunavu.

Još manje je poznato da je nekadašnji Petrovaradinski šanac, odnosno Racenštat, a kasnije Novi Sad, bio od kraja 17. pa do druge polovine 19. veka takođe utvrđeni grad. Upravo je Statutom iz 1748. godine Novi Sad trebalo da se „prema okolnostima rata i zidovima i bedemima kao i druge slobodne kraljevske varoši opaše”. Isto tako, bile su obavezne straže koje bi patrolirale gradom. Takođe, prema Statutu su stanovnici i građani Novog Sada bili „dužni da se u vreme rata i u drugim opasnim prilikama verno neguju i održavaju vezu, koji su dužni, sa zapovednicima spomenute naše tvrđave a da u slučaju nužde i oružjem posadi u pomoć priticati (...) i svom snagom svojom do poslednje kapi krvi u pomoć i obranu priticati našem gradu i tvrđavi Petrovaradinu.”

Svakako se ovde ne govori o zidanim, već o utvrđenjima podizanim u tipu poljske fortifikacije. Na starim planovima Petrovaradinske tvrđave, pogotovo onim koji prikazuju Bitku kod Petrovaradina 1716. godine, možemo primetiti da je tadašnji Racenštat bio utvrđen retranšmanom, brojnim redutama, redanima i drugim preprekama za mogućeg napadača. Redute su bili nezavisni, zatvoreni fortifikacijski objekti poligonalnih oblika, namenjeni zatvaranju nekog pravca i sastojale su se od zemljanog bedema niskog profila ispred kojeg se nalazio rov. Iz ovakvog objekta moglo se dejstvovati u svim pravcima. Redani su bili slični objekti, ali su se sastojali od samo dve face čije je teme bilo okrenuto prema očekivanom pravcu napada, dok su sa zadnje strane bili otvoreni. Na detaljnijim planovima primećuju se i dodatne prepreke za pešadiju i konjicu.

Utvrđena linija grada prostirala se otprilike duž današnje linije Kaćki most –Almaško groblje – Novosadski sajam – Dom zdravlja „Liman” – Vojvođanska –Vase Stajića – Dunavska. Na par stotina metara ispred ove linije nalazile su se redute (danas Strelište, TC „Big”, Stadion FK „Novi Sad”, Master centar, Klinički

centar Vojvodine, Hotel „Aleksandar”...). Prosečna razdaljina između njih bila je oko 750 m. Redani su se nalazili u međuprostoru ili su bili naslonjeni na retranšman. U tadašnji Novi Sad se moglo ući samo kroz šest kapija. Prva kapija je svakako ona na početku Dunavske ulice. Po obodima grada su se, na pojedinim mestima utvrđene linije, nalazile Kisačka, Temerinska, Rumenačka, Futoška i Kamenička kapija.

Takođe, iza utvrđene linije bila su predviđena mesta za barikade. Spoljašnji prsten se nalazio na periferiji tadašnjeg grada, npr. na mestima današnjeg ugla Kisačke i Karađorđeve ulice. Unutrašnji prsten nalazio se u užem centru grada. Neke od njih su bile na prostoru današnjih ulica Jovana Subotića (ugao sa Kisačkom), Laze Telečkog, Svetozara Miletića, Pašićeve, kao i na prilazu današnjem Trgu slobode (Ulica Kralja Aleksandra, Pozorišni trg, Mite Ružića).

Za vreme Mađarske revolucije 1848/49. godine, austrijska vojska je u noći između 11. i 12. juna 1849. godine, nakon kratkih borbi, ovladala pojedinim redutama i zaposela Novi Sad. Pokušaj da se napadne Mostobran isprovociraće bombardovanje grada sa Tvrđave i Mostobrana.

20. oktobar 2019.

U šetnji oko Mostobrana

Novosađani su Mostobran zvali „brukšanac” i bio im je drag ne samo zato što je povezan sa nastankom njihovog grada, već i zbog toga što su često i rado prolazili kroz njega. Nije bilo Novosađanina koji nije prošao kroz Mostobran, bilo kolima, bilo peške, da bi preko pontonskog mosta prešao u Srem, lađom se odvezao u Kamenicu ili samo prošetao po platou na obali Dunava uz sam Mostobran.

Deci i mnogim odraslima bilo je zanimljivo i posmatranje „muštranja” vojnika u Mostobranu. Sa obe strane puta koji je prolazio kroz Mostobran mogla su se videti vežbališta gde su podoficiri vršili vojnu obuku, izdajući komande na nemačkom jeziku. Regruti iz Srema bi se samo iz šeretluka ponašali nespretnima i tupoglavima kako bi podoficire još više izazivali da se što više i glasnije deru na njih. Noću bi ponekad iz kasarni u Mostobranu dopirali zvuk tambure i melodično pevušenje Sremaca.

Pored šetnje kroz sam Mostobran, građani su uživali i u šetnjama oko ovog utvrđenja gde se nalazio drvored sačinjen od stabala topole i bagrema. Duž njega je vodila šira staza sa klupama, tako da su novosađani po vrelim letnjim danima u hladovini mogli obići ceo Mostobran. Krajem 19. i početkom 20. veka, na nešto širem prostoru između Mostobrana i Novog Sada, nalazili su se današnji Dunavski park, jezero i promenada gde su se Novosađani odmarali i zabavljali. Sa klupa su starije gospođe sa gospodom posmatrale korzo omladine. U parku je bilo raznih sadržaja za mlade, pa su oni mogli da se zabavljaju na ringišpilu, ljuljaškama, u streljani ili pod jednom šatrom gde su se prikazivale „žive slike”. Za vožnju po jezeru, koje je takođe bilo mnogo veće nego današnje jezerce u Dunavskom parku, mogli su se iznajmljivati čamci u kojima su se obično mladići vozili sa svojim devojkama.

Tokom zime jezero je bilo zaleđeno i pretvaralo se u klizalište. Baš kao za vožnju čamcem, plaćalo se i klizanje – 20 krajcara za starije i 10 krajcara za mlađe. Četvrtkom, nedeljom i praznicima svirao je vojni orkestar petrovaradinske 70. regimente ili ciganska muzika, a u obližnje poslastičarnice išlo se na kolače, kafu i sladoled. Otmeniji su posećivali onu uz park, a mlađi onu pored Dunava.

Još početkom 20. veka javile su se prve ideje o izgradnji prvog stalnog drumsko-pešačkog mosta preko Dunava koji bi povezivao Novi Sad i Petrovaradin. Nedostatak novca i Prvi svetski rat odložili su ove planove. Nakon

rata ponovo je otvorena ova tema i Mostobran je predat civilnim vlastima grada koje su započele njegovo rušenje. Širenjem Novog Sada prema Dunavu, pored Mostobrana nestale su baruštine koje su se do tada prostirale neposredno uz grad. Prostor između grada i Mostobrana bio je uvek pod vodom. Do utvrđenja nalazio se „Mali liman” koji se prostirao od današnjih ulica Ise Bajića, Ilije Ognjanovića Abukazema, Vase Stajića, Dimitrija Tucovića i Trga carice Milice sve do železničkog nasipa (trasa Bulevara cara Lazara). Ovaj prostor bio je i u vreme nešto nižeg vodostaja Dunava ispunjen vodom dubine 2–3 metra. Prostor „Malog limana” oko današnjih ulica Radničke, Maksima Gorkog, Sutjeske, Stražilovske, Stevana Musića, Lovćenske... zarastao je u trsku i šaš, na nekim mestima bio je i dubok mulj, a na prostoru današnje OŠ „Đorđe Natošević” nalazilo se dublje jezero. Ovaj prostor su koristile divlje patke i brojne barske ptice, ali i žabe koje su, naročito svojim noćnim kreketanjem iz šančeva Mostobrana, iz neposredne blizine priređivale koncerte stanovnicima samog centra grada.

Tadašnji Novosađani su dakako bili svesni koliko je ta barovita i močvarna neposredna okolina grada ugrožavala njihovo zdravstveno stanje. Sa nestankom Mostobrana, isušivanjem i nasipanjem zemljišta nestalo je i „leglo zaraznih mijazama, koji su trovali vazduh promenade i doprinele malarijoznim oboljevanjima, kojima se Novi Sad pročuo” – pisale su tadašnje novine. Takođe, u svojim satiričnim opisima „Šetnje po Novom Sadu”, Ilija Ognjanović je 1883. godine primetio kako prilikom šetnje po promenadi, pri 25 stepeni hladnoće, „naš veleuvaženi ‘brukšanac’ ni malo ne smrdi”. Abukazem je još primetio (1878) kako je u Novom Sadu lepo živeti: „Kada čovek hoće u Novom Sadu da se nadiše zdravog vazduha, on ode u Kameničku baštu ili na Stražilovo ili u Futošku šumu.”

10. novembar 2019.

Tvrđava koju je progutao Dunav

Kompleks Petrovaradinske tvrđave je tokom 18. i 19. veka bio mnogo veći nego danas. Pored Gornje tvrđave, Hornverka, Vodenog grada i Mostobrana na levoj obali Dunava, jedno manje utvrđenje nalazilo se i na Velikom ratnom ostrvu.

Iako moćan, Dunav nikada nije uspeo da probije petrovaradinsku stenu, pa je njegova sila jedino mogla da stvori veliku okuku. Stare mape toka Dunava kod Petrovaradina i planovi Tvrđave još od kraja 17. veka ukazuju nam na postojanje jednog velikog rečnog ostrva. Nekadašnji glavni tok Dunava danas možemo primetiti samo na satelitskim ili aerofoto snimcima.

Potreba za izgradnjom jednog utvrđenja na Velikom ratnom ostrvu javila se nakon opsade Petrovaradina tokom septembra 1694. godine. Osmanska artiljerija je iskoristila prostor na ovom ostrvu da postavi pojedina oruđa kojima je bombardovala Vodeni grad, položaje austrijske vojske na levoj obali Dunava, pontonski most preko Dunava i šajke koje su se nalazile u njegovoj neposrednoj blizini.

Između Vodenog grada i Velikog ratnog ostrva nekada je prolazio rukavac Dunava. Na samom početku leve obale rukavca je krajem 17. veka podignuto jedno manje utvrđenje nazvano Ostrvski šanac (Insel Schanz). Njegova osnovna namena bila je da bude prepreka neprijatelju da priđe Tvrđavi sa Dunava i Velikog ratnog ostrva. Utvrđenje je bilo sagrađeno u tipu poljske fortifikacije i imalo četiri jednaka bastionska fronta, rov ispunjen vodom, kao i skriveni put sa dva zborišta.

Od sredine 18. veka dolazi do velikih radova na Petrovaradinskoj tvrđavi. Brojni bedemi se ruše, grade se novi ili se postojeći delovi znatno proširuju. Ostrvsko utvrđenje se potpuno ruši i gradi se novo u tipu stalne fortifikacije. Umesto četiri, novo utvrđenje dobija jedan bastionski front specifičnog izgleda. Ispred njega se nalazio rov, jedan ravelin i skriveni put sa dva zborišta.

U prvoj polovini 19. veka, usled regulacije toka reke i visokog vodostaja, sila Dunava je na ovom utvrđenju izazvala velika oštećenja koja su detaljno dokumentovana 1832. godine. U narednim decenijama, ostaci ovog utvrđenja će polako nestajati pod talasima Dunava, a do početka 20. veka potpuno iščeznuti.

Zapisi na marginama

Danas glavni tok Dunava prolazi preko dela prostora na kojem se nekada nalazilo Veliko ratno ostrvo. Nekadašnja leva obala rukavca danas je postala desna obala Dunava. Prostor na kojem se nalazilo nekadašnje utvrđenje danas se nalazi nizvodno od novoizgrađenog Železničkog mosta i neposredno kod početka „Oficirske plaže”. Šira javnost je za postojanje ovog utvrđenja poslednji put čula 1999. godine, par meseci nakon NATO bombardovanja, kada je prilikom izgradnje podvodnog gasovoda stradala kašika rovokopača preduzeća za izgradnju objekata na vodenim putevima „Ivan Milutinović”, udarivši u ostatke ovog utvrđenja.

Jedini toponim koji govori o nekašnjem Velikom ratnom ostrvu je „Ulica Ratno ostrvo“ u neposrednoj blizini objekta TE-TA Novi Sad.

28. oktobar 2019.

Vetar koji je dobio ime po Tvrđavi

Pre dva veka Franc Šams nam je ostavio neprocenljive zapise o tadašnjem životu u Petrovaradinu. Između svega ostaloga pisao je i o vremenskim uslovima. Ovaj deo njegovih zapisa prenosimo u celosti:

„Istina ujutro rano i uveče kasno bude sveže, ali večernjem vazduhu ne treba verovati, jer je čovek, ukoliko se brižno ne čuva, izložen mnogim neprijatnim posledicama. Ovu satiruću vrućinu dva-tri puta u toku leta neočekivano potisne severni vetar koji donosi prijatnu svežinu koja oživi celu prirodu. I ma koliko ova pojava izgledala prijatna jednom delu stanovnika Petrovaradina, toliko je uvek opasna za radnike u polju i vinogradu, pošto se u pratnji ovog severca nalazi hladna kiša, koja milionima smrznutih kapi jednim udarcem uništi čitave potese vinograda. Manje upadljiv i gotovo jedva osetan je južni vetar ili „Hornverk“. On duva s juga prema severu preko Hornverka, od kog je i dobio ime. Gornja tvrđava sa svojim kao stene čvrstim bedemima potpuno štiti Donji grad od ovog nepozvanog gosta, koji svoje žestoke udare ukoso usmerava u pravcu Novog Sada. Dok iz pravca Novog Sada ovaj vetar pravi talase visoke kao kuća i preti da pontonski most raskine na svim spojevima, na drugoj obali koju štite brda na kome je Tvrđava, jedva da se i vidi slabo pomeranje pontona. Često on danima na levoj obali igra svoju razbesnelu igru, bez da grad od toga išta oseti. Ređi ali značajniji je zapadni vetar koji obično donosi tople dane, a još češće kišu i nezdrav vazduh. On se javlja češće u toku godine, ali slabiji nego njegova neukrotiva braća.

Promenom godine stupa i zima u puno dejstvo. Delom suva hladnoća, više ili manje snega smenjuju se zimi i s nastupom proleća vraćaju se zajednički u svoje severne pustinje. Zima traje šest nedelja, najduže dva meseca, a za to vreme jedva da ima (bude) 14 dana za sankanje, a ponekad i nijedan. Koliko leti vrućina stana otera termometar uvis, toliko ga hladnoća obori u nekim zimskim danima. Tako je januara 1803. godine, jedne prekomerno žestoke zime, stajao na 20 stepeni ispod tačke mržnjenja. Noćni mrazevi traju ponekad i do sredine maja, te često za jednu noć unište obećavajuću žetvu voća. Ova klima nije podobna za vremenske nepogode, iako prilično brda zaklanjaj južnu stranu; a bude ih najviše četiri do pet godišnje i onda obično žestoko stradaju vinogradi. Magle ima često u jesen i zimu, manje u proleće i veoma su guste da se jedva vidi nekoliko koraka. Pošto se obično javljaju u jutarnjim časovima, služe kao vremenski barometar čitavog dana. Ukoliko se magla diže u vis treba očekivati sneg ili kišu, a ukoliko pada preostali deo

dana je sunčan i prijatan. Od najčešćih ovdašnjih vetrova severni vetar je na prvom mestu. Ovaj vetar poznat ovde pod imenom Segedinac (Segedinski) pohodi nas 10 do 12 puta godišnje, i u svako je vreme, osobito leti, prijatna pojava za Petrovaradin. Duva obično 3 do 4, retko 5 do 6 dana, čisti vazduh od svih stranih primesa i oslobađa, pošto dolazi iz severnih hladnijih krajeva, bar za nekoliko dana od žestoke letnje žege.“

Po mogućstvu treba izbegavati večernje šetnje, jer je noćni vazduh ukoliko se čovek od njega brižljivo ne zaštiti štetan. Obično se dešava, da se uveče radi oporavka od dnevne žege, krene u šetnju u lakoj letnjoj odeći i raskopčanih grudi. U trenutku je zadovoljstvo uživati u prijatnoj svežini, ali već sledećeg dana osete se posledice u vidu nazeba, grčeva u stomaku, bolovima u grlu pa čak i groznice. Noću nikada ne treba izlaziti iz sobe; čovek se prehladi, a da to i ne oseti. ‘

Visina brda Gornje tvrđave omogućuje stalno stajanje čistog vazduha sa obližnjih brda čega je donji deo grada prinuđen da se u potpunosti liši, jer okomita stena i na njoj Tvrđava koja prkosi svakom neprijatelju sprečava strujanje svežeg vazduha.

Ovaj položaj Petrovaradina upućuje na umerenu klimu. Pred kraj februara, a često i ranije, obraduju nas prijatno topli sunčevi zraci, koji mogu da nas greju. Ovakav srećan položaj daje Petrovaradinu u pogledu zdravlja prednost nad Osjekom i Temišvarom. nedeljama i koji mame još duboko usnulu prirodu, ali potom uvek vetroviti mart donosi mnogo snega, leda i kiše i svojom neprijatnom promenom temperature čini da se iznova oseti snaga zime. Nakon što april u nekoliko dana iskaže svoju promenjivu ćud, ukaže se proleće i u ružinoj odeći budi prirodu. U svim živim bićima budi se dugo prigušena radost, svet napušta zatvorene sobe da bi se nadisao mirisa zdravlja i radosti i cvetova novooživele prirode. S radošću luta pogled preko polja i livada i vraća se ulepšan od onoga što je video. Polovinom aprila priroda je u punom sjaju i pruža nam do sredine maja prijatnu toplinu. Od tog meseca počinje leto. Svakim danom rastu stepeni toplote, koji sredinom jula dosežu do neizdrživosti. Svi putnici su saglasni da se ovako visok stepen temperature ne sreće ni u Italiji.

Najveća letnja žega koja se po meteorološkim posmatranjima u svim značajnim gradovima Carevine oseća oko podneva, u Petrovaradinu se oseća obično već oko sedam časova ujutro, i traje punih 10 do 12 časova, sve do 6 ili 7 časova uveče bez i najmanje promene. Ova satiruća vrućina koje se sećam poslednjih 26 godina, bila je u julu 1806. godine, a termometar je tada od 9

časova pre podne do 5 časova popodne, nepromenjeno stajao na 30 stepeni celzijusovih.

Promenom godine stupa i zima u puno dejstvo. Delom suva hladnoća, više ili manje snega smenjuju se zimi i s nastupom proleća vraćaju se zajednički u svoje severne pustinje. Zima traje šest nedelja, najduže dva meseca, a za to vreme jedva da ima (bude) 14 dana za sankanje, a ponekad i nijedan.“

13. jun 2022.

Petrovaradin – grad čestitih ljudi

O karakteru tako malog, pa ipak tako raznolikog društva, koje su činili stanovnici Petrovaradina početkom 19. veka, moglo se reći malo šta određenog, pošto je upravo ta raznolikost onemogućavala da se izdvoje neke bitne zajedničke karakteristike. Kao i u svim drugim gradovima Vojne granice, i u Petrovaradinskoj tvrđavi su se nalazili ljudi iz svih krajeva Austrijskog carstva: Bohemi (Česi), Moravci, Austrijanci, Tirolci, Grci, a u podgrađima najviše Hrvati.

Kako je tada zapisao Franc Šams, većina stanovnika se uzdigla od siromaštva do blagostanja i to su bile verne sluge države koje je više odlikovalo bojažljivo cicijaštvo nego nepromišljeno rasipništvo. On je zapazio izvrsne stanovnike koji su sa zahvalnošću i umerenošću uživali u onome što im je sreća udelila kao nagradu za trud i koji su se zahvaljivali državi savesnim vaspitanjem svoje dece i promišljenim postupcima u korist grada u kojem su ostvarivali svoj napredak.

U Petrovaradinu je preovladavao ton koji je u osnovi bio isti kao kod svih drugih malih gradova. Ipak, zbog vojničke nastrojenosti najvećeg broja žitelja, on je imao osobito svojstvo koje ima i dobar i loš uticaj na društvo. Šams je primetio i ono zlo svake male varoši, gde se svaki dan traži neka novost, „a onih ništavnih duhom nikada ne nedostaje, koji sebi postavljaju obavezu da prikazuju svaku malenkost, da bi istu potom prosledile ostalima, naravno sa mnoštvom izmišljenih detalja”.

Po poreklu, jeziku, verovanju i obrazovanju, većina stanovnika podgrađa bili su Hrvati. Oni su voleli svoje duhovno nasleđe, stare izreke, običaje i navike i bili su dobroćudni, gostoljubivi i pouzdani. Iako su zbog neke od ovih vrlina ponekad trpeli, loše osobine nije imao veliki broj ljudi, dok oni koji su ih posedovali nisu imali presudan uticaj na sredinu. Hrvati su bili pouzdani podanici i uglavnom dobri hrišćani, istrajni u započetim i teškim poslovima, bez žestoke predanosti poslu. Muškarac je bio dobar otac i radan suprug koji je držao do kućnog vaspitanja. Voleo je piće, na koje su ga navodili njegovi sopstveni proizvodi, ali ipak bez strasti i napadnog preterivanja. Žene sa dobrim osobinama nisu zaostajale za muškarcima i kao majke su bile dobre, marljive i čuvarne.

O malom broju civilnih stanovnika Tvrđave Šams nije mogao da dâ povoljan sud. Većinu je lično poznavao i u moralnom i u fizičkom smislu i svi su od reda

bili pošteni i ispravno misleći ljudi i brižni domaćini. „Zadovoljstvo mi je što sam kao sugrađanin živeo u zajednici ovako čestitih ljudi”, zapisao je Šams.

Pod uticajem nemačkog jezika, hrvatski je svakim danom bio sve više potiskivan i Šams je predviđao „u sledeće dve decenije jedva da će se i moći čuti u svakodnevnom govoru”. Stanovnici u podgrađima govorili su „hrvatskoslavonski” koji je odstupao od „pravog hrvatskog jezika” jer je bio pod velikim uticajem srodnog srpskog jezika koji su govorili stanovnici u okolini Petrovaradina. Šams je strahovao da bi kroz prilagođavanje i pretapanje susednih naroda moglo doći do gubljenja pojedinih jezičkih osobenosti.

7. jun 2022.

Bombardovanje Novog Sada 1849. godine

Revolucija u Ugarskoj 1848. godine bila je samo jedan od brojnih pokreta koji su se proširili Evropom te godine. Bili su upereni protiv feudalne vlasti, oslobađanje kmetova i borbe za druga osnovna ljudska prava. U Ugarskoj je pokret prvenstveno imao obeležje borbe za samostalnost i nezavisnu državu. Revolucija je počela u Pešti 15. marta studentskim protestom koji je predvodio Petefi Šandor. Zbog nepriznavanja nacionalnih prava drugim narodima u Ugarskoj, došlo je do revolta Srba koji su na Majskoj skupštini u Karlovcima proglasili Srpsko Vojvodstvo i ostali lojalni vlastima u Beču. Vrhunac sukoba između revolucionara i snaga odanih Beču dogodio se u bitkama kod Sentomaša (današnji Srbobran) tokom septembra 1848. i aprila 1849. godine.

Tokom 1848. godine garnizon u Tvrđavi Petrovaradin, koji su većinom činili vojnici mađarskog porekla, pobunio se i stao na stranu revolucionara. U narednim mesecima i tokom prve polovine 1849. godine Petrovaradin je bio u blokadi sa sremske strane i dolazilo je do čestih okršaja garnizona i srpske vojske. Početkom juna regularna vojska Austrijskog carstva, pod komandom bana Josipa Jelačića kretala se prema Petrovaradinu. Saznavši da se banove trupe nalaze kod Titela, komandant tvrđave Percel im je pošao u susret. Jelačić mu je postavio zasedu u Kaćkoj šumi i pretrpevši velike gubitke, Percel se morao povući. Jelačić je znao da petrovaradinska posada pored pontonskog mosta raspolaže sa vrlo malo pontona, i želeo je da uništavanjem pontonskog mosta izoluje Tvrđavu i primora je na predaju, pošto je sa sremske strane ona već bila u potpunom okruženju. Prvi korak ka tom cilju bilo zauzimanje šančeva (reduta) koji su se nalazili na prilazima Novom Sadu. Jedan se nalazio na početku Temerinskog puta, drugi na Kisačkom putu, treći na Piroškom (Rumenačkom putu), četvrti na Futoškom putu i peti na Dunavu kod Futoške šume. Pre ponoći, 11. juna, Jelačić je podelio svoje trupe u tri kolone i započeo napad. Prvu kolonu predvodio je Drašković i njen zadatak je bio da drugoj reduti priđe sa leđa i zauzme je. Budisavljevićeva kolona imala je zadatak da zauzme redutu na piroškom putu, dok je treća kolona pod komandom Gramona imala zadatak da nakon druge i treće redute zauzme i prvu, i zaposedne položaje na severnoj strani Novog Sada u svojstvu rezerve. Otingerove i Ditrihove trupe imale su zadatak da zauzmu osmatračke pozicije u slučaju pojave Percelovih trupa. Na sremskoj strani, trupe pod komandom Hartliba držale su Petrovaradin u blokadi. Pola sata pre ponoći, posle kraće borbe zauzete su druga i treća reduta i za manje od sat vremena Jelačićeva vojska je bila u Novom Sadu.

„Gdekoji Novosađanin je bojažljivo provirivao kroz žaluzine, da vidi koja je to vojska, što prolazi ulice. Ulice su tutnjale od teških koraka silne vojske. Novosađani nisu mogli razabrati, koja je to vojska, da li su to honvedi ili banovi vojnici.“ Jelačić i Stratimirović, sa oficirima odseli su u kući HadžiStevića. „Stratimirović je Hadžićevima bio neki rod. Rekao je Hadžićki: „Pristavljajte ručak!“ Čim naše baterije stanu pucati, Varadin će se svojevoljno predati“. Hadžićka je sa vojim kuvaricama pripravila veliki ručak. Ali čim su naše baterije počele pucati na „brukšanac“, mađarski topovi sa „brukšanca“, i sa Varadina, otvoriše vatru na Novi Sad. U podne, Novi Sad je već počeo goreti. Srpski leševi su ležali po ulicama. Stratimirović se na konju jedva spasao kroz jednu ulicu, gde su sa kuća padale zapaljene grede. Do predveče, Novi Sad je bio satrt u mlevo.“ – zapisao je Mihailo Polit-Desančić.

U svojim „Uspomenama“ Stratimirović je zapisao sledeće: „Tada, grof Drašković bez naročita naloga pokuša da mostobran uzme. Sa velikim gubitkom morade od toga odustati, jer Mađari počeše iz grada Varadina sipati krtač i granate na napadače, te otpočeše bombardanje i rušenje Novog Sada.“

Manojlo Bozo je zapisao: „Kao pljusak padajućih zvezda, svetlucale su bombe, koje su nad Novim Sadom letile, i ta cvetna varoš postade za nekoliko sahata žrtva proždrljiva ognja. Stanovnici joj se razbegli, a zdanja u pepô pretvorena. ... Jelačić je bez svakog trezvenog razmišljanja napadao i primorao grad, da topovima u mlevo satre jednu nastanjenu i bogatu varoš“.

Tog dana u Kamenici se nalazio i Jovan Subotić odakle je posmatrao bombardovanje Novog Sada. Zapisao je kako su „naši“ zapalili most, na šta su vojnici sa Tvrđave, verovatno topovima, zapalili nekoliko kuća u Novom Sadu te se požar počeo širiti. Naglo povlačenje vojske izazvalo je paniku među stanovništvom koje je počelo naglo bežati. Napuštajući kuće, često golih ruku i kako su se zatekli, „puste gomile naroda begale su Temerinskom, Kisačkom, Futoškom i Piroškom ulicom“ uz „jauk i lelek žena i dece“ koji „užasno beše slušati“ dok je banova vojska požurivala „onaj narod pred sobom da se što brže spasava.“ – zapisao je Subotić. Drašković se nalazio na glavnom trgu kod katoličke crkve i pretrpeo je velike gubitke u toku bombardovanja. Na molbu Jelačića, iz plamena ga je izvukao Stratimirović. Prilikom ponovnog ulaska Stratimirović je zatekao grad u strašnom plamenu. „Kuće i crkve su se rušile, u manjim sokacima ležahu barijere gorućih greda od korvova, –tako da sam se ja, koji sam rodnom Novosađanin, jedva mogao orijentovati.“ – zapisao je Stratimirović. Prošavši pored Uspenske crkve, Stratimirović je video i kuću svoga dede u kojoj se rodio, koja je takođe gorela. Na izlasku iz

jednog sokaka u Futošku ulicu, pred njim se srušio krov koji je zakrčio ulicu. Grede koje su gorele imale su visinu od najmanje pet stopa. „Strašni plamen i pršteće varnice oprljiše mi kosu a konju grivu. Iz te me opasnosti spase moja engleska kobila Barbara Bell. Nagonjena na goruće balvane, hrabro ih s odvažnim skokom preskoči.“ – zapisao je Stratimirović, opisujuću izvlačenje Draškovićevih trupa prema Futoškoj ulici.

Tokom noći mnogi građani su se vratili u grad da iz svojih kuća pokušaju nešto spasiti. „Najveći deo novosađana izginuli su. Tog dana bila je užasna vrućina, a noću se spusti kiša bujica, te se oni koji nisu imali dobra odela, gotovo svi razboleše. Hadži-Stević sa ženom i decom, moj stariji brat Pera sa poslovođom Šutićem i sa njegovom starom majkom, spasu se, te preko Kovilja i Karlovaca odu u Zemun. Za Novi Sad to je bila strašna katastrofa. Od tada se Novi Sad nikad više nije oporavio.“ – zapisao je Polit-Desančić.

Zauzimanje Novog Sada i nada Jelačića da će možda uspeti da zauzme Tvrđavu – „bili su veliki strateški gresi“ – javljao je pukovnik Lang generalisimusu Hesu. I Jovan Hadžić je potvrdio da su i osobe iz Jelačićeve okoline očekivale da će se posada iz Tvrđave predati. U svom optimizmu, Jelačić nije ni izvršio evakuaciju civilnog stanovništva.

General Pavle Kiš, komandant Petrovaradinske tvđave, koji je izdao naređenje da se bombarduje Novi Sad, pisao je mađarskoj vladi da je bio primoran na takvu akciju da bi spasao pontonski most.

Kako je Novi Sad izgledao nakon bombardovanja, pisano svedočanstvo nam je ostavio i Zigfrid Kaper: “Od Velike Pijace, gde je jedino stara, trošna varoška kuća ostala pošteđena, skrenusmo u bočnu ulicu, tj. ako možemo tako da nazovemo dve uporedne gomile ruševina. Kao neko čudo čini ti se, da se tu sačuvala i da se usred ruševine uzdiže jedna čitava dvokatna kuća s krovom. Mali sobar mi reče da je to ona meni određena gostionica kod “Bele lađe” za ovaj mah najbolja, jer je to jedini hotel u Novom Sadu, koji pre zaista nije bio određen da prima goste. ... Otpustim mog putovođu, pa pođem se prošetam po opustošenoj varoši. Da šetnja! Žalosna je ta šetnja posle rata i među ruševinama. Pošao sam opet na Veliku Pijacu. ... Gomila starog gvožđa, onručeva, motaka, prozorskih rešetaka, zvona našlo se tu pred kućom, a nekolicina čuvara sedeli su besposleni na ogorelim gredama. ... Od varoške kuće uputim se kroz glavnu ulicu prema Dunavu. Ta ulica, koja je pre bila prepuna ljudi ... sada je prazna i pusta. ... Ruševine od dve tisuće kuća tamo su se razasule, pa čine neko prostrano groblje. U dvorištima je iznikla paprat i kopriva, po ulicama je porasla trava, uz zidove je prionula mahovina, a oko vrata i pro-

zora vije se bršljan. Neka se mesta behu sasvim pretvorila u livade, iz kojih se ovde onde diže po koja zelena humka. ... Magaze, kuće i koševi su sad nestali, a njihovi vlasnici krenuše u beli svet ili pogiboše u ratu.“

Grad se oporavio od ovog događaja tek nakon par decenija a građani Novog Sada koji su preživeli ovo bombardovanje dugo su ga pamtili. Tvrđavu su kleli rečima „Dabogda se sama od sebe porušila...!“ Kada će se to dogoditi, slutio je pesmik Dimitrije Orešković: „onog momenta kada joj temelje potkopa korenje samoniklog kiselog drveta čijij napasti ni božja sila ne može odoleti, jer i bregove ruši“.

Zapisi na marginama

Prilikom obnavljanja pojedinih kuća posle Revolucije, vlasnici su pronađene artiljerijske granate uziđivali u fasade da bi ostale kao spomen na bombardovanje i simbol otpora grada ratnom razaranju. Uziđivanje granata na ulične i dvorišne fasade je običaj koji se praktikovao u svim gradovima koji su preživeli slična razaranja. Danas, kao jedina uspomena na ovaj događaj stoje dva suptilna detalja na fasadama dve kuće u centru Novog Sada. Na spoljašnjoj fasadi jedne kuće u Dunavskoj ulici i unutrašnoj fasadi jedne kuće u Zmaj Jovinoj ulici.

24. mart 2019.

Zabranjeno fotografisanje Tvrđave

Johan Rehnicer je rođen u Budimpešti [sic!] 1848, a u Novi Sad se preselio 1874. godine. Njegov Fotografski umetnički zavod, otvoren iste te 1874. godine, nalazio se u nekadašnjoj zgradi Matice srpske (danas hotel „Vojvodina” na Trgu slobode) skoro dvadeset godina. Za kratko vreme je postao jedan od najuglednijih novosadskih fotografa. Rehnicerov atelje spominje i Ilija Ognjanović Abukazem: „Kada si prošao kroz kapiju koja je sva tapetirana lepim fotografskim slikama g. Rehnicera, a uveče osvetljena sa više fenjera...” Pored brojnih fotografija koje su nastale u njegovom ateljeu, Rehnicer je ostao zapamćen i po svojim foto-reportažama. Pored snimanja prenosa posmrtnih ostataka Branka Radičevića iz Beča u Sremske Karlovce 1883. godine, Rehnicer je nekoliko godina ranije (1876) napravio seriju fotografija poplave u Novom Sadu. Tokom marta 1876. godine, snimajući poplavu, Rehnicer jer napravio fotografiju Petrovaradinske tvrđave sa bedema nekadašnjeg Mostobrana. U narednim decenijama, za razliku od Mostobrana, podgrađe Petrovaradinske tvrđave i njena poznata silueta snimljena sa leve obale Dunava bila je čest je motiv na razglednicama.

O najranijoj zabrani fotografisanja Tvrđave doznajemo sa natpisa na metalnoj tabli koja se čuva u Muzeju grada Novog Sada, a bila je izložena u stalnoj postavci „Petrovaradinska tvrđava kroz istoriju”, otvorenoj 2004. godine. Sadržaj natpisa ispisan je na francuskom jeziku:

„Bilo kakva fotografska ili grafička reprodukcija delova Tvrđave, kao i njenog okruženja, zabranjena je zakonom i kažnjiva je po članu XL §33 Zakona iz 1879.

Dr Vladimir Demetrović, predsednik opštine.”

Sa postavke u Muzeju grada Novog Sada (foto: Nenad Šeguljev 2004)

Paragraf 33: „Ako neko o nekoj tvrđavi, utvrđenju, ili za rad nekog obezbeđenja podignutog utvrđenog logora, njegovog mesta i pozicija obezbeđenja ili delova već spomenutih objekata sačini mapu ili skicu, ili ih javno objavi bez dozvole zvanične vlasti, takođe ako neko pribavi, iskopira ili da da se iskopira za sebe ili za rad drugoga mapu ili skicu pod državnoj zaštiti; ima za kaznu dva meseca pritvora i novčanu kaznu do 300 forinti da plati.”

Jezik na kojem je ispisano obaveštenje nije iznenađenje pošto je francuski jezik vekovima unazad bio, a i do danas ostao, međunarodni jezik diplomatije. Nema sumnje da se nalazio na levoj obali Dunava, odnosno sa novosadske strane, pa ako ne na samom Mostobranu, onda na mestima koja su vodila ka njemu. S obzirom na to da je upozorenje potpisao dr Vladimir Demetrović (1865–1915), koji je na poziciji predsednika opštine (gradonačelnika) Novog Sada bio od 1908. do svoje smrti 1915. godine, natpis je najverovatnije postavljen u to vreme, ako ne i pred Prvi svetski rat.

Zapisi na marginama

Najstariju poznatu fotografiju Tvrđave je napravio jedan od prvih srpskih fotografa. U godinama neposredno nakon Revolucije (1848/49), Anastas Jovanović je više puta prolazio kroz Novi Sad i snimio je Tvrđavu. Danas je Petrovaradinska tvrđava nezaobilazni i najpopularniji motiv naših sugrađana i brojnih turista. Tek na pojedinim mestima postoje obaveštenja da su pojedini objekti Tvrđave još uvek vojni i da je njihovo fotografisanje zabranjeno.

20. maj 2019.

Pivara u podnožju Tvrđave

Tehnologija proizvodnje piva na prostorima današnje Vojvodine, odnosno tadašnjeg područja Vojne granice i južne Ugarske, došla je sa doseljenicima iz nemačkih pokrajina. Nije nam poznato da li su postojale određene razlike u proizvodnji piva u različitim delovima carstva sem različitosti u sirovinama za njegovu izradu. Prve poznate pivare pojavile su se u Pančevu 1722. i Apatinu 1765. godine, gde se doselio veći broj Nemaca i Čeha. Manje poznate nam pivare počele su sa radom u Somboru krajem 17. veka, Petrovaradinu i Žablju početkom 18. veka, Karlovcima 1720, Beogradu 1724, Zrenjaninu 1745, Bečeju 1754. godine...

Najstariji pomen o pivarstvu u Petrovaradinu čuva se u Arhivu Vojvodine i datira iz 1705. godine. Dokument se ne odnosi na pivaru, već na građanina i zanatliju Johana Lajdenbahera i popis njegovih stvari. Pivara, kao proizvodni pogon, biće ucrtana na jedan od planova Petrovaradinske tvrđave 34 godine kasnije, a tek 53 godine kasnije pojaviće se i u zvaničnom dokumentu. U pitanju su spisi o stanju pivare nakon smrti Paula Jakoba Vurma, molba njegove udovice Katarine Elizabet u kojoj se obraća Magistratu, kao i predlog vojnog sudije Nojhanga da se proizvodnja piva nastavi. Paul Jakob i Katarina Elizabet Vurm bili su doseljenici iz Beograda nakon što je taj grad zajedno sa tvrđavom Beogradskim mirom 1739. godine predat Osmanskom carstvu.

Iz arhivske građe saznajemo da je u Petrovaradinskom majuru postojala još jedna manja pivara čija je vlasnica 1765. godine bila Ana Fihtner. Ove pivare su proizvodile različite količine piva u zavisnosti od toga koja godina je bila u pitanju. Na primer, 1766/67. godine Špilauerova pivara (nekadašnja Vurmova) proizvela je 1512 akova piva, dok je Fihtnerova pivara proizvela 768 akova (1 akov = 80 holba; bečki akov bio je oko 56,6 litara, a holba oko 0,7 litara).

Tokom 18. veka i kasnije, Petrovaradin je imao veliki broj krčmi u kojima se točilo vino, rakija i pivo koje se prodavalo i u Novom Sadu. Porez na piće se plaćao na pravo točenja piva po gostionicama i privatnim kućama. Iz obračuna poreza za 1769. godinu saznajemo da se u Petrovaradinu nalazilo devet krčmi: Crni orao, Beli anđeo, Crni konj, Zeleno drvo, Zlatna lađa, Zlatno bure, Labud, Crveni jelen i Gradska krčma.

Iz zapisa Franca Šamsa sa početka 19. veka saznajemo da pivo u Petrovaradinu nije bilo najomiljenije piće. „Pivo u Petrovaradinu nije osobito omiljeno kao uostalom i u celoj Ugarskoj iako, što je teško verovatno, ovde pokušavaju

da opstanu dve pivare. Konzumiranju piva se pristupa samo u nerodnim, vinskim godinama, kada vinu cene prekomerno porastu ili čak dođe do nestašice istog, što smo itekako osetili protekle četiri godine (1813/1816)”, zabeležio je Šams.

Lokacija Vurmove pivare bila je u podnožju Tvrđave uz današnji Kamenički put, na prostoru iza mesta gde se danas nalazi restoran „Balkan Ekspres”. Po ovoj pivari je jedna kapija u njenoj neposrednoj blizini dobila ime Pivarska kapija, kao i deo spoljašnjeg utvrđenja Hornverka prema Dunavu – „Pivarski retranšman”. Druga pivara nalazila se u Ludvigovom dolu (Starom majuru), levo nakon izlaska kroz Beogradsku kapiju. Kompleks ove pivare stradao je prilikom savezničkog bombardovanja železničkog mosta 1944. godine, pa su njeni ostaci srušeni nakon Drugog svetskog rata.

4. april 2020. Aleksa Crkvenjakov

Dan kada se Tvrđava predala

Na početku Mađarske revolucije 1848/49, tačnije tokom marta 1848. godine, Đorđe Stratimirović je predvodio delegaciju u Požun (današnja Bratislava) gde je izneo nacionalne zahteve Srba u Ugarskoj. Hladan prijem Lajoša Košuta i odbijanje da bilo šta obeća dovešće ubrzo do sukoba Srba i Mađara u Ugarskoj. Sredinom 1848. godine graničari iz Sremske vojne granice okupili su se u Karlovcima. Od Slavonsko-sremske generalne komande u Tvrđavi Petrovaradin zatražili su da ih zaštiti od Mađara, ali je general Hrabovski to odbio. Graničarskom bataljonu Petrovaradinske regimente koji se vraćao iz Italije odbijen je ulazak u Petrovaradin, te se i on smestio u Karlovcima. Kako je Petrovaradin bio daleko od poprišta glavnih sukoba u Ugarskoj, predstavnici Petrovaradinskog garnizona su na sednici novosadskog Magistrata izjavili da će ostati neutralni ukoliko se srpski graničari zadrže na Rimskim šančevima i u Karlovcima i ako ne budu napadali Tvrđavu i barutne magacine na periferiji Novog Sada, a u protivnom će bombardovati grad. Ta pretnja je ponovljena za slučaj da u gradu dođe do nemira i jedno vreme su topovi Tvrđave i Brukšanca bili u pripravnosti.

Komanda Tvrđave je započela pripreme za dugotrajnu opsadu, a do prvih sukoba kod Petrovaradina dolazi vrlo brzo, kada su jedinice iz Petrovaradina pokušale da zauzmu Karlovce. Nakon toga su graničari počeli da utvrđuju položaje na brdima oko Tvrđave, na Vezircu i Karagači, i postavljaju logore van dometa tvrđavske artiljerije. Na ovaj način se Tvrđava Petrovaradin sa oko 7.000 vojnika i 350 topova našla u blokadi sa sremske strane, a posle više manjih sukoba potpisano je primirje. Sredinom 1848. godine oko 30.000 Srba je držalo položaje na linijama Bačko Gradište–Sentomaš–Vrbas–Titel u Bačkoj i Karlovci–Kamenica–Čerević u Sremu.

Veliku ulogu u odbrambenoj sposobnosti Tvrđave je svakako imala i ličnost visokih oficira koji su se često menjali na poziciji zapovednika Petrovaradina. Za zapovednika Tvrđave postavljen je Pavle Kiš, koji je na toj poziciji ostao do kraha Revolucije. U Petrovaradinskom garnizonu najviše pristalica Revolucije bilo je među nižim oficirima i vojnicima. Takođe, bilo je kolebljivih oficira i vojnika, kao i onih koji su u tajnosti ostali lojalni caru. Presudan događaj je bio pokušaj nekoliko podoficira da stupe u kontakt sa revolucionarima. Nakon što su otkriveni, osuđeni su na smrt. Kada je trebalo da se izvrši kazna, došlo je do otvorene pobune vojnika garnizona, zbog čega su bili oslobođeni, a već naredne noći 24. avgusta 1848. godine jedan broj viših oficira lojalnih caru je u najvećoj tajnosti napustio Tvrđavu. Garnizon je krajem te godine konačno

prešao na stranu revolucionara, uz polaganje zakletve na mađarski ustav i vernost vladi u Pešti. Sredinom oktobra na Tvrđavi Petrovaradin se zavijorila mađarska zastava.

Početkom 1849. godine blokadi su se pridružile carske trupe jačine 2.500 vojnika i 128 topova, pod komandom pukovnika Lazara Mamule. U sklopu pojačanja blokade sagrađeno je nekoliko reduta i drugih poljskih fortifikacija koje su dodatno utvrđivane. Vojnici petrovaradinskog garnizona su u više navrata napadali ove položaje sa ciljem da probiju blokadu na sremskoj strani, ali su uvek bili odbijeni. Na bačkoj strani, vojska slata iz garnizona u Petrovaradinu je imala uspeha u borbama na Rimskim Šančevima i kod Sentomaša, ali nije uspeo pokušaj zaposedanja Titelskog brega i doživela je katastrofalan poraz u Kaćkoj šumi.

Carske trupe su u više navrata pokušale da unište pontonski most koji je Tvrđavu povezivao sa bačkom stranom. U jednoj akciji 15. maja te godine garnizon je sprečio uništavanje pontonskog mosta, ali su od siline eksplozije popucali svi prozori na Tvrđavi, dok je Vodena kapija bila izbačena iz ležišta. Tokom maja i juna došlo je do čestih i krvavih sukoba na utvrđenim linijama na sremskoj strani. Izazivanje čarki 10. i 11. juna imalo je za cilj da skrene pažnju sa planiranih operacija na bačkoj strani. Pod komandom bana Jelačića, carske trupe su planirale da nakon zauzimanja Novog Sada unište pontonski most. Prilikom napada na Novi Sad 12. juna bio je ugrožen i Mostobran, pa se vojska počela povlačiti u Tvrđavu preko pontonskog mosta. Kao odgovor na ovaj napad, Kiš je naredio da se bombarduje Novi Sad, što je trajalo do poslepodnevnih časova narednog dana. Istovremeni napad sa sremske strane je bio odbijen, a stanovništvo Novog Sada se razbežalo.

Na raspoloženje garnizona svakako su uticale vesti sa bojišta o promenljivim uspesima revolucionarne, odnosno kontrarevolucionarne vojske. Pojedine jedinice su odbijale naređenja o prekomandi i nisu htele da napuste Petrovaradin pod izgovorom da se plaše slabljenja odbrambene moći Tvrđave. Garnizon lojalan mađarskoj vladi bio je u nekim momentima i stotinama kilometara udaljen od najbližih revolucionara, a dodatan pritisak su činili brojni zahtevi za predaju garnizona koji je bio u blokadi. Pad Sentomaša u ruke revolucionara 4. aprila pozdravljen je sa 70 artiljerijskih plotuna, a 22. aprila je pozdravljeno proglašenje nezavisnosti Ugarske. Velika udaljenost i usamljenost garnizona znatno je uticala na moral, a padu borbene gotovosti doprinele su i bolesti koje su se javile tokom dugotrajne blokade. Kolera je desetkovala garnizon, kao i brojni slučaji dezerterstva.

Tokom aprila osujećen je pokušaj izdaje garnizona. Otkrivena je namera da se jedna kapija u Hornverku, delu Tvrđave okrenutom prema Kamenici, otvori tokom noći i u isto vreme oslobode zatvorenici koji bi napali stražu na Beogradskoj kapiji kako bi omogućili austrijskoj vojsci da uđe u Tvrđavu. Takođe, jedan deo vojnika je sve vreme potajno bio naklonjen caru, a pojedinci su često, noću, svetlosnim signalima sa određenog mesta na Tvrđavi slali poruke o predstojećim ispadima garnizona. Ovi vojnici su na kraju otkriveni i osuđeni na smrt streljanjem.

Intervencijom ruskih trupa i predajom revolucionarne vojske kod Vilagoša došlo je do konačnog sloma Revolucije. Prema sporazumu sa ruskim generalom Paskijevičem, trebalo je da im se predaju tvrđave u Aradu, Komaromu i Petrovaradinu. Da se Petrovaradin ne bi predao ruskim trupama, garnizon u Petrovaradinu je odmah pozvan da se preda. Komandant Tvrđave Kiš je u pratnji viših oficira garnizona nakon pregovora u Kamenici pristao da se uveri u slom revolucionarnih snaga slanjem delegacija u Arad i Komarom. Po njihovom povratku krajem avgusta Kiš je pozvao sve visoke oficire garnizona i postavio im pitanje predaje Tvrđave. Nakon slanja još jedne delegacije, koja se iz Komaroma vratila 4. septembra, bilo je očigledno da je svaki dalji otpor uzaludan. Odlučeno je da se Tvrđava preda već narednog dana, a polaganje oružja je izvršeno 7. septembra ispred garnizonske bolnice. Razoružani vojnici su sprovedeni prema Trandžamentu i položili su zakletvu caru Francu Jozefu I. Preko Kamenice su brodovima odvezeni u tvrđavu Osijek, a kontrolu nad Tvrđavom su preuzeli graničari Križevačke regimente. General Kiš i 180 oficira ostali su zatvoreni u Tvrđavi do 7. novembra, kada je stiglo pomilovanje od cara, a zatim su pušteni na slobodu.

Zapisi na marginama

Tvrđava se predala 7. septembra pukovniku austrijske vojske Lazaru Mamuli. Za zasluge vođenja operacija tokom blokade Petrovaradina, odbrane Kamenice i Karlovaca i sprečavanja prodora mađarske vojske u Slavoniju i Srem, dobio je viteški krst reda Marije Terezije i viteški krst reda Leopolda, kao i titulu barona. Mamula je rođen u srpskoj porodici u selu Gomirju na prostoru Gorskog Kotara. U Beču je završio inženjersku vojnu akademiju i radio je na utvrđivanju Splita, Visa, Hvara, Komaroma i Insbruka, kao i na području Tirola. Utvrđenje koje je podigao na ostrvu Lastavica na ulazu u Bokokotorski zaliv dobilo je ime po njemu. Nakon Revolucije je imenovan za namesnika Kraljevine Dalmacije i penzionisao se u činu feldcugmajstera (generala artiljerije). Osnovao je 1858. godine fondaciju „Dalmatinski invalidi” i finan-

sirao izgradnju pravoslavne crkve Sv. Đorđa u Ogulinu, kojoj je car Franc Jozef darovao zvona. Bio je venčani kum crnogorskog kneza Danila Petrovića.

7. septembar 2019.

Portret Danice Jovanović

Među umetnicama sa kraja 19. i početka 20. veka najviše se ističe slikarka Nadežda Petrović koja je svima poznata, ako ne drugačije, a ono barem kao jedini ženski lik na nekoj novčanici Narodne banke Srbije. Nadežda je rođena u Čačku 1873. godine, a tokom druge godine Prvog svetskog rata preminula je od tifusa u Valjevu radeći kao bolničarka u vojsci Kraljevine Srbije.

Još jedna umetnica čiji je život i rad takođe prekinuo ovaj rat bila je Danica Jovanović, slikarka rođena u Beškoj 1886. godine. Iako je poticala iz patrijarhalne sredine, upornost i želja da se posveti slikarstvu odveli su je na školovanje u Novi Sad (Viša srpska devojačka škola) i Beograd (Umetničkozanatska škola). Njeno studiranje pomogli su mnogi stanovnici Beške, crkvena opština i brojni srpski dobrotvori. Između 1909. i 1914. godine školovala se na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minhenu. Po izbijanju Prvog svetskog rata Danica se početkom avgusta te godine vratila iz Minhena u Novi Sad. U povratku je bila u Beški sa namerom da se oprosti od svog brata Milana koji je bio mobilisan u austrougarsku vojsku.

U međuvremenu, nakon poraza austrougarske vojske na planini Cer i njenog povlačenja dolazi do prodora srpske vojske preko Save u Srem, gde je oduševljeno dočekana. Nakon promene situacije na frontu i povlačenja srpske vojske, među više uhapšenih stanovnika Srema našla se i Danica koja je privedena 10. septembra, osuđena po kratkom postupku i streljana 12. septembra na Petrovaradinskoj tvrđavi zajedno sa još desetinom viđenijih građana. Ukupan broj osuđenih na smrt streljanjem ili vešanjem nikada nije utvrđen jer je dokumentacija prekog suda uništena pred kraj rata 1918. godine. Nakon rata, tela streljanih građana su ekshumirana i preneta na groblje u Petrovaradinu ili u njihova rodna mesta.

Dve decenije kasnije, 1934. godine, na Petrovaradinskoj tvrđavi je podignuto spomen-obeležje. Manifestaciji otkrivanja spomen-obeležja 9. i 10. septembra u organizaciji Sokolske župe prisustvovali su predstavnici Narodne skupštine, Vlade i vojske Kraljevine Jugoslavije, Saveza sokola i Narodne odbrane. Episkop sremski Tihon i biskup đakovački dr Akšamović zajedno su osveštali spomenik. Govor je održao Stanislav Preprek, a odred vojske je ispalio počasni plotun. Spomenik je ostao netaknut tokom Drugog svetskog rata i sačuvan je do današnjih dana. Osam decenija nakon postavljanja, spomenobeležje je obnovio Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Novog Sada.

Njene slike danas se čuvaju ili su izložene u Narodnom muzeju u Beogradu, Galeriji Matice srpske i Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.

13. spetembar 2021.

Zračni splavovi nad Petrovaradinom

U toku Prvog svetskog rata, tokom dobrog dela 1915. godine vladalo je zatišje na balkanskom frontu. Međutim, austrougarska avijacija je nadletala položaje srpske vojske pa i zalazila duboko na teritoriju Srbije. Od avgusta 1914. do avgusta 1915. godine dolazilo je povremeno do razmene vatre iz pištolja i karabina između aviona. Kako bi se uspostavila ravnoteža snaga u vazduhu, u martu 1915. godine kao pomoć srpskoj vojsci je iz Francuske stigla eskadrila „MF 99 S” sa 10 najnovijih aviona tipa „Farman 11”, kao i dva nova aviona dvoseda „Bleriot 11-2”. Srpska eskadrila pokrivala je front od Smedereva do Golupca, a francuska od Smedereva do Loznice.

Francuska eskadrila MF 99 S formirana je u februaru 1915. godine i imala je šest aviona tipa „Maurice Farman MF 11” i 120 vojnika. Tokom marta se već nalazila u Srbiji. Komanda srpske vojske je od Francuza tražila svakodnevno nadletanje Dunava i Save.

Ratarski nedeljni list „Njiva“ koji je uređivan u Budimpešti a izlazio je na srpskom (ćirilici), mađarskom, nemačkom, slovačkom, rusinskom i rumunskom jeziku, preneo je tokom avgusta svedočanstva o bombardovanju Petrovaradina i Novog Sada. Oko podneva 8. jula se oglasilo zvono „na novosadskoj crkvi” koje je za uzbunu zvonilo tri sata jer je „sa petrovaradinske strane opažen jedan neprijateljski eroplan”. Građani ovo upozorenje nisu smatrali kao ozbiljnu opomenu „jer su francuski aviatičari koji stoje u srpskoj službi” u prethodnim letovima bili na velikoj visini. Stanovništvo je „u gomilama izlazilo” na ulicu i posmatralo kako topovi sa Petrovaradinske tvrđave „sa svih strana posipaju neprijateljski eroplan šrapnelima”. „Odjedanput zadrhta zrak od strašne detonacije. Aviatičar je spustio na željeznički most između Novog Sada i Petrovaradina bombu, koja je međutim promašila cilj i pala u Dunav.” Usled neprestanog dejstva topova sa Tvrđave, učinilo se da je aviatičar krenuo prema jugu. Kada su se austrougarski piloti digli u vazduh, francuski eroplan se već izgubio. „Kako su vojnički stručnjaci kasnije utvrdili, bila je bomba francuski fabrikant, pa se rasprsnula u zraku. Komadi od bombe razleteli su se na kilometar daleko. Nekoji komadi dospeli su čak u gornji deo petrovaradinske tvrde, a da nisu prouzročili nikakve štete.”

Par dana kasnije, oko pola 7 ujutru, pojavio se iznova „jedan srpski zračni splav nad gradom”. „Bio je to velik i širok eroplan, na kome je osim pilota sedeo još bacač bombi.” Jedna bomba je pala u dvorište kasarne kraj mosta gde je napravila veliki krater. Tom prilikom je ranjen desetogodišnji sin

crkvenog zvonara. Druge bombe nisu načinile veće štete. Meta ovog napada bio je železnički most na Dunavu.

Kako je preneo „Ratni dnevnik“, vojni listi koji je štampan u Kragujevcu, sredinom jula 1915. godine kao odgovore na bombardovanje Beograda 10. jula, istog dana je srpska avijacija sa dva „areoplana“ preletela Petrovaradin i Novi Sad. Od šest bačenih bombi jedna je pala u blizini železničke stanice u Petrovaradinu a četiri su pale na Petrovaradinsku tvrđavu.

Jedan od francuskih pilota u srpskoj vojsci bio je Rober Martine (rođen 1885) koji je poginuo u avionskoj nesreći na Solunskom frontu 1917. godine. On je tokom 1915. godine u svom avionu nadletao područje Srema.

18. oktobar 2021.

Ulazak srpske vojske u Petrovaradin

Nakon proboja Solunskog fronta sredinom septembra 1918. godine, kapitulacije Bugarske i brzog prodora Savezničkih snaga, nemačka i austrougarska vojska su se već za par nedelja povukle severno od Save i Dunava. Početkom novembra srpska vojska je prešla Savu i Dunav sa naređenjem da se zaustavi na liniji Baja–Subotica–Segedin. Vojni poraz Austrougarske doveo je i do raspada ove države.

Dok su se povlačile razbijene jedinice, 1. novembra se pobunio garnizon u Petrovaradinu koji su većinom činili Nemci, Mađari i Hrvati. Vojnicima se pridružilo stanovništvo okolnih mesta i počelo da pljačka vojne magacine u Tvrđavi. Da bi se održao red, u Petrovaradinu je formirano Narodno veće od najuglednijih i projugoslovenski orijentisanih građana. Veće je obrazovalo Narodnu stražu kojoj je trebalo da se preda i Tvrđava. Narodna straža imala je na raspolaganju oko 300 ljudi, među kojima je najviše bilo zarobljenika iz srpske vojske koji su se u tom trenutku zatekli u Petrovaradinu. Na njihovo čelo je došao potporučnik srpske vojske Boško Petrović koji se u međuvremenu oslobodio vojnog zatvora u Aradu. On je zajedno sa članovima Srpskog narodnog odbora u Novom Sadu, na čijem čelu je bio Jaša Tomić, posetio komandanta austrougarske vojske feldmaršallojtnanta Hermana Keveša i nemačku komandu u gradu. Ponuđen im je slobodan prolaz, pod uslovom da sve objekte sa obe strane Dunava predaju netaknute zajedno sa mostovima. Većina garnizona se povukla ka severu zajedno sa razbijenim jedinicama austrougarske i nemačke vojske koje su se povlačile kroz Petrovaradin i Novi Sad. Tokom 2. i 3. novembra preuzeti su svi tvrđavski objekti i magacini, vodovod, električne centrale i vojne radio-stanice.

I pored potpune angažovanosti, Narodna straža nije bila u stanju da spreči nerede i pljačku koja je uzimala sve više maha. Danima je dolazilo do teških provokacija i nereda, a čula su se i sporadična puškaranja i eksplozije ručnih granata. Narodna straža je imala težak zadatak da očuva red jer su pojedini građani bili naoružani. Veće u Petrovaradinu i Odbor u Novom Sadu odlučili su da pošalju delegaciju u Beograd i od srpske komande zatraže pomoć. Remorkerom „Hrvat” je delegacija na čelu sa Milanom Vidmanom i Franjom Malinom zaplovila nizvodno 6. oktobra i istog dana stigla u Štab Dunavske divizije od kojeg je tražila da srpska vojska zaposedne Petrovaradin i Novi Sad. Vojvoda Živojin Mišić je naložio majoru Vojislavu Bugarskom da se u pratnji nekoliko oficira uputi u Petrovaradin i od bivših srpskih zarobljenika formira jedinicu sa kojom bi zauzeo Novi Sad. Narednog dana se delegacija zajedno sa

srpskim oficirima iskrcala u Sremskim Karlovcima a sutradan je i poslednji austrougarski i nemački vojnik napustio Petrovaradin. Iz Sremskih Karlovaca su u Petrovaradin umarširala dva novoformirana bataljona srpske vojske na čelu sa majorom Bugarskim. Tu je major Bugarski primio delegaciju Odbora iz Novog Sada i obavestio ih da će narednog dana preći Dunav i ući u grad. Sutradan, 9. novembra oko 11 časova, srpska vojska je svečano ušla u Novi Sad, pozdravljena od strane brojnih okupljenih građana.

Dva dana kasnije u Petrovaradin i Novi Sad ušli su delovi Dunavske divizije, formiran je novi garnizon u Tvrđavi i za komandanta postavljen potpukovnik Đorđe Marković. Nakon proglašenja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, garnizon u Petrovaradinu postao je deo 1. armijske oblasti i deo Potiske divizije sa komandom u Subotici.

9. novembar 2020.

Aleksandar na Tvrđavi

Nekoliko meseci nakon kraja Prvog svetskog rata i stvaranja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je sredinom 1919. godine krenuo u prvi obilazak Bačke. Krajem jula Njegovo Veličanstvo je još jednom posetio Novi Sad. Temerinska ulica, Žitna pijaca (danas Trg Marije Trandafil) i Ćurčijska ulica (danas Pašićeva ulica) bile su okićene zelenim granama, velikim ćilimima, peškirima, cvećem, slikama i svakovrsnim ukrasima. Dok je prolazio kolima, narod mu je mahao, klicao i oduševljeno ga pozdravljao povicima: „Živeo! Živeo!”

„Ni Petrovaradin, stara i ponosna tvrđava ta, nije zaostao u dočeku iza Novog Sada” – prenele su tadašnje novine. U Tvrđavu je prestolonaslednik ušao kroz kapiju sv. Jana Nepomuka, koja je bila sva u zelenilu. Na kućama bile su istaknute hrvatske zastave i na mnogim mestima natpisi „Živio, mili naš Gospodaru”, „Dobro nam došao”, „Živeo Aleksandar” i drugi. Već od oko 10 časova bile su postrojene čete 34. puka. Špalir je vodio od tvrđavske kapije, ulicom pored pošte, ka crkvi. Na čelu povorke nalazili su se lepi i dični konjanici, petrovaradinski „banderijum”. „Braća Hrvati izlegoše na ulice”, a na njihovim licima se čitala radost i sreća dok im je srce bilo puno oduševljenja. Prestolonaslednik se prvo uputio u Kamenicu, gde je obišao Zmajev grob i kadetsku školu i tek se oko pola jedan vratio u Petrovaradin.

Pucnji iz topova oglasili su da se Njegovo Visočanstvo kroz drveni tunel „penje na bedeme staroga grada Petrovaradina”. Petrovaradinci su oduševljeno klicali i pozdravljali svog mladog gospodara. Na Tvrđavi su ga čekali predstavnici civilnih i vojnih vlasti: komandant mesta potpukovnik Momčilović, komandant Tvrđave potpukovnik Marković, komandant 7. puka potpukovnik Tomić i oficirski kor, a od civila vladin poverenik i bivši gradonačelnik Petrovaradina

Ivan Nežić, veliki župan sremski dr Milan Kostić, župnik g. Josip Bertić i drugi predstavnici grada Petrovaradina. Među njima bio je i velečasni prota g. Jovan Hranilović, kao i predstavnici novosadske štampe. Na najvišem bedemu, „pod zelenilom” odakle se pružao božanstven pogled, postavljeni su stolovi za ručak za 48 osoba.

Za vreme obeda nije bilo zdravica jer je Njegovo Visočanstvo izrazilo želju da ne bude tih zvaničnih govora. Nakon obeda i razgovora sa zvanicama, Njegovo Visočanstvo je provelo neko vreme posmatrajući okolinu sa bedema Tvrđave.

11. jul 2022.

Bataljon golubije pošte

Golubovi za vezu (fr. pigeons voyageurs, nem. Brieftauben) bila je vrsta golubova koja se naročito isticala prirodnim nagonom da se vraćaju u prebivalište i sa velikih udaljenosti. Koristili su ih moreplovci još u starom Egiptu, rimljani tokom osvajanja Galije... ali najbolje su se pokazali prilikom opsade Pariza 1870. godine u toku Francusko-pruskog rata. Branioci Pariza koristili su golubove da prenose poruke van grada a nemci su koristili jastrebove da bi presretali poruke. Na ovaj način, tokom četvoromesečne opsade, tekstualni zapisi na mikrofilmovima preneli su nebrojene poruke. Tokom Prvog svetskog rata golubovi su korišćeni i za aerosnimanje a nakon rata gotovo sve vojske su počele da koriste golubove za vezu.

U Petrovaradinu, posle Prvog svetskog rata osnovan je prvi stalni golubarnik sa golubarskom stanicom. Nalazio u sastavu 1. artiljerijskog puka Vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije) kao sredstvo veze pri čestim pomeranjem jedinica ili artiljerijskim gađanjima. U tvrđavskom golubarniku odgajani su golubovi koji su otpremani za pokretne golubarnike. Dresuru golubova je vršio poručnik Kraljević, puštajući golubove iz Subotice, sa zadatkom da dolete u Petrovaradin i dostave odgovarajuću poruku. Komandanti ovog bataljona bili su i kapetan Švajbah, major Dobričić i kapetan Milinković. Bataljon je za opravku golubarnika, održavanje čistoće, nabavku golubije opreme, kao i za izradu nadstrešnica, obezbeđivao sredstva preko Komande Prve armijske oblasti, odnosno njene intendantske službe u Novom Sadu.

Komanda ovog bataljona nalazila se u kasarni „Vožd Karađorđe“ ili nekadašnjem Oficirskom paviljonu Vodenog grada. Bataljon se sastojao do dve čete od 200 vojnika koji su držali oko 2.000 golubova. Jedna četa se nalazila u objektu skrivenom u podnožju Tvrđave nedaleko od Rampinog puta koji je vodio od crkve Sv. Jurja u Vodenom gradu do Kapije Karla VI na Gornjoj tvrđavi. Ovu kuću lokalno stanovništvo i danas zove “golubarnik”. Druga četa nalazila u kasarni na Trandžamentu.

Bataljon je imao isturene jedinice u Nišu, Skoplju i Zagrebu a vršio je i obilaske pokretnih golubarnika u Ljubljani, Varaždinu, (Slavonskom) Brodu i drugim mestima. Pošto je bilo predviđeno da se u slučaju rata Bataljon rasformira i pojedini delovi (desetina na svaku diviziju) priključe četama za vezu svih armija jugoslovenske vojske, to se i dogodilo neposredno pred Aprilski rat 1941. godine. Nakon Drugog svetskog rata jedinice golubije pošte

rasformirane su u gotovo svim zemljama.

Zapisi na marginama

Golubovi koje je vojska korstila imali su prosečnu brzinu letenja od 45 do 60km/h (maksimalno 100km/h). Dnevna dužina letenja, leti i zimi, u proseku je bila 150km (rekord 1000km). Radijus dejstva stalnih golubarnika bio je do 150km, a sa pokretnih do 30km. Dresura je trajala 3 godine za stalne golubarnike i do 2 godine za pokretne golubarnike. Golubovi su se veoma brzo navikavali na novo mesto golubarnika. Nakon dreusre, golubovi su u vojsci služili 5 do 6 godina. Dokazano je da su sa visine od 100m mogli da vide na daljinu od 50km a sa većih visina mogli su da prepoznaju mesto prebivanja i na 100km.

21. decembar 2018.

Čovek koji (ni)je spasao Petrovaradinsku tvrđavu

Pred Drugi svetski rat, u jednom od tekstova o Petrovaradinskoj tvrđavu koje je napisao Rudolf Šmit, naveo je da je Tvrđava ostala sačuvana zahvaljujuću brigandom đeneralu Dragošu Đeloševiću. Kao i za mnoge druge tvrdnje Šmit ne daje dodatna objašnjenja i još uvek nije razjašnjena konkretna veza Đeloševića sa Petrovaradinskom tvrđavom. U jednom od razgovora sa Živkom Markovićem čuo sam da je Đelošević navodno rekao kao se sačuvao Petrovaradinsku tvrđavu jer mu je „suviše lepa da bi bila srušena“. Nekadašnji kustosarheolog Radovan Bunardžić u jednom od intervjua rekao je da je Đelošević posetio Petrovaradinsku tvrđavu i da mu se ona dopala i dodaje: „mnogi će reći zbog Petrovaradina što i mislim da jeste, on je suspendovan sa posla“ i dodaje da je nakon smrti sahranjen u Vršcu. Po Bunardžiću, Đelošević je „definitivno zaustavio rušenje“ i sačuvao Petrovaradin i ako nema dokumentacije u Vojnoistorijskom institutu koja bi govorila o njegovoj ulozi.

Dragoš je rođen 1884. godine u Knjaževcu. Učestvovao je u Prvom i Drugom Balkanskom i Prvom svetskom ratu. Bio je oženjen Sofijom rođ. Vladisavljević iz Vršca sa kojom je imao sina Milana i ćerku Miroslavu.

Iz sačuvane dokumentacije saznajemo da je Đeneral Đelošević spadao u red elitnih inženjerskih oficira. Bio je čvrstog karaktera, temparamentan, razborit, odlučan i vrlo inteligentan. Imao je opširnu i solidnu opštu spremu i jaku stručnu spremu. U toku ratova je neprekidno bio u stroju i važio je za hrabrog oficira i dobrog inženjerskog komandanta. Završio je šest razreda gimnazije i Vojnu akademiju sa 34. klasom u kojoj se naročito istakao svojim sposobnostima, vojničkim vrlinama a u ratu hrabrošću i prisebnošću. Bio je odličan oficir u miru a kao takav se pokazao i u ratu iz kog je izašao sa najvišim odlikovanjima. U ratovima je stekao nekoliko činova i postao general pre svoje pedesete godine.

U ratovima je komandovao pontonjerskim i pionirskim jedinicama. Nakon Prvog svetskog rata odslušao je Višu vojnu školu Vojne akademije a od 1925. godine bio je v.d. Načelnika inženjerskog odeljenja, a kasnije i v.d. Šefa građevinskog odseka Inženjersko tehničkog odseka Ministarstva Vojske i Mornarice. Od 1930. godine nalazio se na mestu komandira 2. Pionirskog puka a od 1930. godine Načelnik nastavnog odeljenja Štaba komande inženjerije. Pred kraj života nalazi se na dužnosti v.d. komandanta Saobraćajne komande.

Među najboljim oficirima isticao se na svim poljima delatnosti. Malđima je

služio kao primer i bio im je lep ugled, dok su ga stariji cenili kao počinjenog na koga su se uvek mogli sa sigurnošću osloniti. Pored toga što je radio i kao profesor na Vojnoj akademiji a isticao se svojim radovima u vojnoj književnosti. Bio je saradnik svih stučnih vojnih listova i časopisa u kojima su bili zapaženi njegovi radovi o poljskoj fortifikaciji i podzemnim (minskim) borbama. Služio se nemačkim i francuskim jezikom.

Smrt ga je dočekala na dužnosti komandanta inženjerije u Slavonskom brodu a umro je na službenom putu 8. marta 1935. godine u vozu na stanici u Zemunu. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

„Moglo bi da se puno traži i upoređuje, da bi se možda pronašli razlozi za njegovu odluku.“ – objašnjavao je Bunardžić. I zaista bi trebali pogledati ali i pre svega znati gde treba tražiti odgovore na pitanja koja postavimo. Kao inženjer, Đelošević je dosta pisao za stručne vojne listove i časopise. Pored radova o „poljskoj fortifikaciji“ Đelošević je pisao i o podzemnim (minskim) borbama koje je do detalja opisao, služeći se literaturom na nemačkom i italijanskom jeziku. Đelošević je, pre svega kao vojni inženjer, verovatno shvatio značaj Petrovaradinske tvrđave kao remek-dela vojne arhitekture 18. veka, a kao poznavaocu pozemnih (minskih) borbi, i činjenicu da tada, kao i danas, Petrovaradin ima jedan od najvećih i naočuvanijih kontraminskih sistema.

Zapisi sa marginama

„Dragoš Đelošević obrisa vlažne oči, salutira tvrđavi koja je poprimala srebrnu boju mesečeve svetlosti i zatim pođe svojim ljudima.“

Dušan Arsenović, Čovek koji je spasao Petrovaradinsku tvrđavu, (2011)

8. april 2019.

Utvrđivanje Tvrđave

U godinama pred Drugi svetski rat, Ministarstvo vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije obrazovalo je Štab za utvrđivanje kako bi se državne granice zaštitile od moguće agresije iz susednih zemalja. Prvobitno je pretila opasnost od Italije, pa je utvrđivanje granice na severozapadu započelo još 1935. godine izgradnjom tzv. „Rupnikove linije”. Nakon pripajanja Austrije Nemačkoj i pristupanju Mađarske Silama osovine, nastavilo se sa utvrđivanjem granice i prema ovim zemljama. Od 1939. godine bilo je predviđeno da se na frontu od Triglava do Tise izvrši zaprečavanje i utvrđivanje najvažnijih pravaca, kao i da se kasnije pristupi utvrđivanju širih i užih mostobrana. Protivtenkovski rovovi su do kraja te godine izgrađeni na najosetljivijim pravcima. Utvrđivanje je nastavljeno i narednih godina, dok je završetak radova bio predviđen za 1946. godinu.

Od 1935. do 1941. godine je duž granica sa susednim zemljama izgrađeno oko 4.000 različitih bunkera (mitraljeskih i artiljerijskih). Na teritoriji nekadašnje Dunavske banovine bunkeri su građeni na više utvrđenih linija i mostobrana. Na teritoriji Bačke i Srema to su bile utvrđene linije neposredno uz granicu sa Mađarskom, na liniji Sombor–Senta, duž Kanala Kralj Petar I (Veliki bački kanal), pored mostobrana kod većih naselja uz Dunav, kao i duž desne obale Dunava uz Frušku goru.

Najveći broj bunkera sagrađen je duž puteva i na važnijim raskrsnicama puteva i železničkih pruga. Kako je Petrovaradin bio čvorište drumskog, železničkog i plovnog saobraćaja, na prostoru Tvrđave i njene neposredne okoline sagrađen je veći broj bunkera, odnosno mitraljeskih gnezda (MG), među kojima preovlađuje model MG/12.

Bunkeri na Petrovaradinskoj tvrđavi nalaze se uglavnom duž Kameničkog puta (od padine kod Kasarne „Janko Čmelik” na Trandžamentu, preko Vodenog retranšmana i Vodenog grada, duž Keja skojevaca). Tokom Aprilskog rata 1941. godine, ovaj potes (Oficirska plaža–Ribnjak) bio je položaj na kojem su se nalazila tri voda vojske Kraljevine Jugoslavije pod komandom kapetana I klase Svetozara Popova. Komandno mesto kapetana Popova bilo je u bunkeru iznad same obale Dunava, između dva mosta. Njegov ratni zadatak je bio da nakon povlačenja vojske preko mostova i neposredno pred dolazak delova nemačkih motorizovanih jedinica iz pravca Fruške gore minira oba mosta, što se i dogodilo 11. aprila u 23 časa i 48 minuta.

Zapisi na marginama

Bunkeri koji se nalaze u sklopu utvrđenih kulturnih dobara, poput kulturnoistorijske prostorne celine Petrovaradinske tvrđave sa 10 evidentiranih bunkera i pet bunkera koji se nalaze u Kameničkom parku, podležu merama zaštite koje propisuje Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Novog Sada. „Tretman ove specifične vrste objekata i njihova valorizacija treba da bude predmet izučavanja multidisciplinarnog toma u kojem bi značajnu ulogu trebali da imaju stručnjaci iz oblasti vojne nauke i tehnike, arhitekture i svakako istorije” – mišljenja su u Zavodu.

6. maj 2019.

Mostovi na Dunavu

„Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova.”

Ivo Andrić

O postojanju mostova preko Dunava još u vreme Osmanskog carstva, govore nam pojedini zapisi. U toku Velikog bečkog rata (1683–1699), austrijska vojska je podigla pontonski most kod Petrovaradina 1688. godine. Posebnu ulogu pontonski mostovi imali su tokom opsade 1694. i bitke kod Petrovaradina 1716. godine. Tokom većeg dela 18. veka, pontonski most se nalazio uzvodno kod Kamenice, a od 1788. godine (poslednjeg austrijsko-turskog rata) postavljen je između Novog Sada i Petrovaradina i zadržao se do 20. veka. Taj most je postavljan na proleće i uklanjan na jesen, a dobio je ime po vojnom inženjeru Hagenu koji ga je projektovao.

Prvi stalni most, po projektu Karla Baumana, podignut je 1883. godine kada je sagrađena železnička pruga Subotica–Zemun. Bio je dug 432 m i dobio je ime po austrijskom caru Francu Jozefu I (1848–1916), a od 1927. do rušenja 1941. godine nosio je ime po kraljeviću Andreju, trećem sinu jugoslovenskog kralja Aleksandra I. Most je obnovila nemačka vojska 1942, ali ga je minirala prilikom povlačenja 1944. godine. Pri izgradnji mosta probijen je i tunel (dug 341 m) kroz stenu na kojoj je sagrađena Petrovaradinska tvrđava. Nakon Drugog svetskog rata, jedan njegov deo dugo je koristila Jugoslovenska narodna armija. Pregradni zid koji je postojao probijen je u jednom trenutku i danas je prohodan.

Za potrebe austrougarske vojske je krajem 1914. godine nizvodno od Hagenovog mosta podignut polustalni most sa lakom gvozdenom konstrukcijom. Bio je dug 384 metra i imao pet lukova. Dobio je ime po Oskaru fon Poćoreku, komandantu austrougarske vojske na frontu prema Kraljevini Srbiji. Most je preživeo Prvi svetski rat, ali ne i ledene sante. I pored toga što je vojska Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pokušala bombardovanjem iz vazduha da razbije led na Dunavu, sante su oštetile most tako da rekonstrukcija nije bila moguća.

Potreba za izgradnjom drumsko-železničkog mosta planirala se još početkom 20. veka po projektu ugarskog inženjera Silarda Zjelinskog. Most je sagrađen tek nakon Prvog svetskog rata, a pušten je u saobraćaj tek 1928. godine nakon rušenja mostobranskog utvrđenja na levoj obali Dunava kod Novog Sada. Bio

je dug 341 metar i dobio naziv po Tomislavu, drugom sinu kralja Aleksandra I. Srušila ga je 11. aprila 1941. godine vojska Kraljevine Jugoslavije.

Na stubovima mosta Kraljevića Tomislava 1945. godine počela je izgradnja novog drumsko-pešačkog mosta. Deo konstrukcije železničkog mosta je iskorišćen za njegovu izgradnju i pušten je u saobraćaj početkom 1946. godine. Bio je dug 344 m i dobio ime Most maršala Tita, a Josip Broz ga je svečano otvorio 20. januara. Ovaj most je do 1962. godine korišćen i kao železnički most sve dok nije sagrađen novi železnički most po projektu inženjera Branka Žeželja.

Ova dva mosta su, kao i Most slobode, podignut 1981. godine, srušeni tokom bombardovanja 1999. godine. Nakon toga, jedno vreme je Novi Sad i Petrovaradin povezivao most na baržama, dug 400 m, koji je bio postavljen između stubova nekadašnjeg železničkog mosta i buduće Varadinske duge. Most slobode je obnovljen, na stubovima Mosta maršala Tita sagrađena je Varadinska duga (danas Varadinski most), a privremeni drumsko-železnički most zamenjen je stalnim.

Prema pojedinim planovima, stubovi nekadašnjeg železničkog mosta „Franc Jozef” čekaju izgradnju novog mosta koji bi trebalo da bude pešačkobiciklistički. Na konkursu je pobedilo rešenje grupe inženjera.

28. avgust 2020.

Rušenje mostova 1941. godine

Šestog dana Aprilskog rata, u kasnim večernjim satima 11. aprila, nemačke motorizovane jedinice približavale su se Petrovaradinu iz pravca Fruške gore. Na položaju dugom dva kilometra, na potesu Oficirska plaža – Ribnjak, nalazila su se tri voda vojske Kraljevine Jugoslavije pod komandom kapetana I klase Svetozara Popova. Komandno mesto kapetana Popova bilo je u jednom od dvadeset bunkera duž ove linije. Ratni zadatak je glasio: iz 20 dobro utvrđenih i maskiranih bunkera uz obalu Dunava štititi mostove od napada brodova i obezbediti miniranje kada komanda inženjerije iz Beograda izda naređenje. Pod njegovom komandom bila su još dva oficira sa po odeljenjem vojnika koji su pazili na eksploziv i električne vodove za miniranje mostova.

U večernjim satima tog dana kapetan Popov je uzaludno pokušavao da uspostavi vezu sa Beogradom. Vojnici su u petrovaradinskoj pošti i železničkoj stanici stalno dežurali i imali naređenje da ga izveštavaju o napredovanju neprijatelja. Veze su bile u prekidu, a njegov komandant se već povukao. Nakon što se konsultovao sa svojim oficirima, oni su prihvatili njegovu odluku: minirati mostove po svaku cenu. Bila je skoro ponoć.

U njegov bunker ušao je vojnik i raportirao: „Gospodine kapetane, javljaju nam iz Kamenice da su nemačke trupe već posele mesto.” Ubrzo je zazvonio telefon: „Gospodine kapetane, nemačke prethodnice kreću prema Trandžamentu i Petrovaradinu.” Ručni sat kapetana Popova pokazivao je 22 časa i 32 minuta. Sa kameničke strane oglašavala se rafalna paljba mitraljeza, a onda grunu i top. Napolju je bila aprilska noć puna zvezda, mesečine i mirisa. Kapetan Popov je gledao prema Kamenici i video na Trandžamentu iznad Ribnjaka male svetle tačkice kako izviru iz šume. Kamioni grme. Oglasiše se opet mitraljezi. „Gospodine kapetane, dolaze Nemci...”, javlja iz mraka glas vojnika. „Giniću, naredi trubaču da svira... Brzo i jako”, viknuo je kapetan Popov uz psovke. Kroz noć se prolomiše tri zvuka trube za komandu „mirno”. To je bio ugovoreni signal za dežurne na mostovima da se povuku. Preko železničkog mosta trčao je stražar ka Petrovaradinu. Na drumskom mostu stražar je išao polako. „Šta mu je?”, upitao se kapetan Popov i opsovao. „Eno ga, budala, još je stao i sa nekim razgovara na mostu... Poručniče, trčite odmah u tunel i palite mine!”, naredi kapetan Popov. „Ali, na mostu su ljudi...”, odgovorio je poručnik Ginić, ali ga kapetan Popov prekide i opet naredi: „Palite, kada naređujem! Zar hoćete da Nemci stignu?” Na samo nekoliko desetina metara od mosta zaustavili su se nemački motocikli. Poručnik Ginić iz zaklona u železničkom tunelu aktivirao je eksploziv. Bila su 23 časa i 48 minuta.

Bljesak. Odjeknu strašna grmljavina i zveket gvožđa... Muk. Dunav je ubrzao poravnao talase i potekao kroz iskidane rešetke mostova. Nemci stoje pred ruševinama. Nešto psuju.

Zapisi na marginama

Dvadeset godina kasnije doći će do još jednog miniranja. U avgustu 1961. godine miniran je jedan od stubova nekadašnjeg železničkog mosta koji je predstavljao „kost u grlu” dunavskim lađarima.

11. april 2020.

Iz istorije Petrovaradinske tvrđave brojni su događaji koji su skoro nepoznati ili su potpuno pali u zaborav. Jedan od njih je i akcija ilegalaca u okupiranoj Jugoslaviji tokom 1941. godine.

Još za vreme Aprilskog rata, 10. aprila forimrana je tzv. Nezavisna država Hrvatska u čiji sastav je ušao Srem a samim tim i Petrovaradin. U Tvrđavi je zaplenjena velika količina municije i drugog ratnog materijala. Sa pripremama za ustanak protivokupatora novosadski i petrovaradinski komunisti su odlučili su da izvuku iz Tvrđave veliku količinu pušaka, metaka, eksploziva i drugog ratnog materijala za potrebe sremskih partizana i novosadskih diverzanata. Dalibor Francisti, nekadašnji kapetan jugoslovenske vojske, po nalogu partije, stupio je u domobransku službu u Petrovaradinu. Ubrzo je oko sebe okupio grupu oficira i podoficira i formirao tzv. petrovaradinsku grupu koja je imala udela i uorganizovanju bekstva političkih zatvorenika u iz zatvora u Sremskoj Mitrovici tokom avgusta. Istovremeno je teklo i izvlačenje ratnog materijala iz skladištana Tvrđavi i njihovo prebacivanje u podzemlje a odatle i partizanima na Frušku goru.

Nakon saznanja da se planira izvlačenje velike količine ratnog materijala iz Petrovaradinske tvrđave i njeno prebacivanje kako bi se Dunavom transportovali u Nemačku na preradu, petrovaradinska grupa je organizovala akciju postavljanje eksploziva na šlepove. Plan je bio da se miniraju šlepovi tako da se eksploziv aktivira sat vremena nakon isplovljavanja. Skojevci iz Petrovaradina dobrovoljno su se javili da utovaraju municiju na šlep. Krajem septembra utovar je bio završen i izplovljavanje je bilo zakazano za 28. septembar. Eksploziv je postavljen ali su diverzanti saznali da je odložen polazak šlepova. Diverzanta koji je pošao da demontira eksploziv su primetili i bio je uhvaćen. Inače, vlast je saznala da se priprema diverzija te je i ona imala svoje ljude na utovaru koji su pratili celu akciju diverzanata tako da su ubrzo krenula i hapšenja drugih ilegalaca. Uhapšeno je 43 lica, većinom godina između 18 i 29, od toga 3 oficira i 3 podoficira.

Početkom oktobra pretraženo je podzemlje Tvrđave. Pronađeno je 38 sanduka puščane municije, 9 pušaka, 38 sanduka municije, 10 pari vojničke odeće, 7 pištolja, 4 ručne bombe, veća količina kutija sa ekspozivnog materijala, veću količinu novca i nekolikobaterija za lampe. Francisti je uspeo da pobegne iz zatvora i skloni se upodzemlje sa još trojicom ilegalaca. Domobrani, njih oko 120, blokirali su sve ulaze u podzemlje i pošli i potragu. Ubrzo iz jednog uskog

„Sred pušaka, bajoneta, straže oko nas...“

hodnika četvorica ilegalaca su otvorila vatru iz pištolja i bacili jednu bombu. Pucnjava je odjekivala kao grmljavina, a barutni dim je ispunio tunele. Nakon jednočasovne pucnjave lakše su ranjena dva ilegalca. Kako im je municija postajala sve ređa prvi su se predala dva ilegalca od kojih je jedan bio Francisti. Druga dvojica uhvaćena su narednog dana.

U izveštaju o hvatanju ilegalaca stoji da je na nemački šlep bilo utovareno 40 vagona razne puščane i artiljerijske municije, među kojma se nalazilo i 6 vagona teških avionskih bombi. „Da nije blagovremeno pronađena paklena mašina, nastradalo bi od ovog streljiva i bombi, po mišljenjustručnjaka, cijeli Petrovaradin i jedan dio Novog Sada.“ pisalo je u izveštaju.

Nakon hapšenja, svi ilegalci su pevezeni u Vukovarski zatvor a posle istrage njih 38 su predati prekom sudu. Suđenje održano 17. i 18. oktobra na kojem je 33 lica (među kojima je bilo 13 hrvata, 12 srba, nemaca, mađara, slovaka i rusa) osuđeno na smrtnu kaznu koja je izvršena narednog dana. Dok su kamionom odvoženi na streljanje u šumu Dudik nadomak Vukovara ilegalci su pevali „Bilećanku“.

3 januar 2019.

Bombardovanje Tvrđave 1944. godine

Prve naznake o zaboravljenom bombardovanju Novog Sada 1944. godine nalazimo u zapisanim sećanjima Mirka Stojnića (1929–2016), poznatog dizajnera koji je tada imao 15 godina. U mladosti su mu hobiji, između ostalog, bili izrada maketa aviona, crtanje, slikanje... pa je razumljivo njegovo veliko interesovanje za ove događaje i verne opise. Ipak, Stojnić nam je ostao najpoznatiji kao jedan od osnivača UPIDIV-a, a Novosađani ga bolje pamte po njegovom idejnom rešenju nekad najpoznatije benzinske stanice u Novom Sadu – „Velike pečurke”.

Kako Stojnić navodi, na proleće 1944. godine nemačka vojska je iznad Novog Sada postavila baražne balone za zaštitu od niskoletećih savezničkih aviona (na oko 1200 m visine). Baloni su podizani svako jutro i spuštani uveče. Tokom aprila počele su gotovo svakodnevne uzbune, tokom dana i tokom noći. Prva bombardovanja Novog Sada počela su 4. avgusta. Stojnić je u sećanjima živo opisivao uzbune, bežanje sa majkom u podrum nakon što je tog dana video avione na oko 2000 metara visine, te prve detonacije. Opisao je i bežaniju naroda na periferiju grada, stradanja i pogibije ljudi i životinja, prelete aviona preko njihovih primarnih ciljeva, dejstva PVO, padanje bombi („bundeva”), pogođene objekte, akrobacije savezničkih i okupatorskih pilota na nebu, kao i padove ili obaranja pojedinih aviona. Posebna zapažanja Stojnića su bila broj aviona u misijama i njihovi tehnički podaci. Kao poslednji datum bombardovanja, koje je sve vreme posmatrao sa periferije grada, Stojnić je naveo 21. septembar.

O bombardovanju Novog Sada 1944. godine pisao je i Petar Đurđev, sadašnji direktor Istorijskog arhiva Grada Novog Sada. Đurđev prenosi najzanimljivije tekstove objavljivane u kvislinškom listu „Nova pošta” koji je u to vreme izlazio u Novom Sadu. Iz tekstova saznajemo o „terorističkim napadima na Novi Sad” i kako su bombe „padale bez naročito određenog cilja”. Novine su pisale o spasavanjima ranjenika, načinjenoj šteti, raskrčavanju ruševina, ponašanju predsednika opštine Nađ Mikloša i građana u toku vazdušne opasnosti i tokom bombardovanja, a objavljivale su i pisma u kojima su građani svedočili o stradanju. Koji su ciljevi bombardovani i broj žrtava novine nisu prenosile, najverovatnije zbog stogih pravila ratne cenzure koja je uticala da se ovakve informacije ne objavljuju. Osim ovih podataka, Đurđev se donekle koristio i podacima sa internet stranica bombarderskih grupa koje su u manjoj ili većoj meri objavile podatke o misijama čiji su ciljevi bili u Novom Sadu. U okviru pojedinih misija, na ovim stranicama su pored fotografija objavljeni

i podaci o ciljevima misija, datumu i vremenu uzletanja, preleta cilja, količini i tipu izbačenih bombi, kao i analize efekata bombardovanja.

Za nas je najzanimljivije poslednje bombardovanje Novog Sada 21. septembra, kada je cilj bio železnički most na Dunavu. Njega nema u „Novoj pošti” jer je ona prestala da izlazi nakon bombardovanja štamparije početkom septembra te godine. Takođe, u obimnom delu o Novom Sadu u ratu i revoluciji, autori Zvonimir Golubović i Živan Kuzmanov podatke o bombardovanju grada opisuju na svega par stranica i navode da o poslednjem bombardovanju ne raspolažu „bližim podacima”. Upravo o ovom bombardovanju najviše saznajemo iz dostupnih izvora na internet stranicama 450. bombarderske grupe 15. vazduhoplovne armije Sjedinjenih Američkih Država. Bombardovanje železničkog mosta na Dunavu između Novog Sada i Petrovaradina bila je njihova 146. misija.

Ujutro između 7.45 i 7.59 časova uzletelo je 28 bombardera B-24 sa aerodroma Mandurija (Italija). Jedna letelica se odmah vratila u bazu. Od 27 bombardera koji su stigli do cilja bombe je bacilo samo njih 19 (između 10.45 i 10.47) i to ukupno 38 tona bombi od po 900 kg. Sve letelice su se vratile u bazu u 12.55. Tokom leta, u 10.35, bombarderima se priključilo 20 letelica tipa P-51 na visini od 6000 metara i pratilo ih do 11.45.

Prve bombe su pale na oko 250 metara jugoistočno od mosta, a ostatak bombi je pao blizu mosta, sa njegove istočne strane, i eksplodirao na levoj obali. Od poslednjih bombi koje su pale, moguće je da su samo tri pogodile most, uz nekoliko promašaja. Neprijateljskih letelica nije bilo, ali je u trenutku bombardovanja dejstvovala protivvazdušna odbrana koja je bila umerena, precizna i teška i na 12 letelica napravila manja oštećenja.

Zahvaljujući ovim podacima, a pre svega fotografijama načinjenim prilikom ovog bombardovanja, možemo steći uvid u tačna mesta na Tvrđavi gde su bombe pale. Ljubaznošću ljudi koji neguju sećanja na 450. bombardersku grupu, pre svega istoričaru Marku Vortingtonu, imamo priliku da vidimo fotografije u visokoj rezoluciji. Na njima možemo da vidimo tačna mesta gde su pale bombe na Petrovaradinsku tvrđavu, a i danas se na nekoliko mesta mogu videti oštećenja izazvana eksplozijama ovih bombi. Kako još nemamo aerofotografije drugih bombardovanja kojima je cilj bio železnički most, deluje da su druga oštećenja, npr. ona na Vodenom retranšmanu na samoj obali Dunava, takođe nastala u ovom periodu.

O ovom bombardovanju svedoči nam i zapis iz dnevnika potporučnika

Tomasa Mekmejhona kome je to bila 23. misija.

„Na brifingu je delovalo da će ovo biti dobra misija. Znali smo za samo 12 protivavionskih topova. Stigli smo do inicijalne pozicije i započeli borbeni let. Nekoliko minuta je sve bilo tiho, a onda je odjednom nastao pakao. Protivavionske granate gađale su nas otpozadi. Svaka eksplozija tresla je avion i mogli smo da čujemo kako komadi gelera probijaju letelicu. Mislio sam da smo gotovi. Kasnije smo na tlu izbrojali 35 rupa. Bio je pogođen vod za gorivo koje je natapalo Askara, Mura i Hauvija dok je šikljalo u prostor za bombe. To je bila bez sumnje najgora misija koju je bilo koji član naše posade ikad video. Srećni smo što smo preživeli.”

Bombardovanje 21. septembra bilo je samo jedno od nekoliko bombardovanja Novog Sada i železničkog mosta. Mete su bile skladište nafte na obali Dunava, fabrika aviona Ikarus, aerodrom Ikarus, Elektroporcelan, Albus, fabrike konzervi, pragova, kablova, železnička i ranžirna stanica, električna centrala, sedište Kulturbunda...

Zapisi na marginama

Poslednjih godina se, nekako baš u vreme „EXITFEST”-a, oštećenja nastala usled bombardovanja 1944. godine (konkretno ona na bedemima u blizini restorana „Balkan ekspres”) prikazuju kao štetno delovanje ovog muzičkog festivala na Tvrđavu.

21. april 2019.

Čovek koji je spasao Petrovaradinsku tvrđavu

Tokom oktobra 1944. godine nemačka vojska se povlačila sa Balkana. Jedan od pravaca ovog povlačenja išao je prugom Beograd – Subotica preko Novog Sada.

Preko Dunava kod Novog Sada još uvek je stojao železnički most koji su saveznički bombarderi pokušavali da sruše u nekoliko navrata. U Tvrđavi se nalazio jedan bataljon nemačke vojske koji je imao zadatak da obezbeđuje železnički most i njegovo miniranje nakon povlačenja. Planirano je i miniranje železničkog tunela koji je probijen direktno ispod Petrovaradinske tvrđave još 1883. godine.

Na prenosu eksploziva i municije iz magacina Tvrđave u železnički tunel nemačka vojska je koristila italijanske ratne zarobljenike. Prema dokumentima koji se nalaze u Istorijskom arhivu Grada Novog Sada, iz magacina u tunel je preneto „30 vagona municije“. Na poslovima prenosa municije radili su „neki Talijani“ koji su služili kod flak-baterija, a među kojima je bio dvadesetčetvorogodišnji Đildo Pesapane. Pesapane je sa još nekoliko svojih drugova prebegli u Petrovaradin gde su se povezali sa ilegalcima koji su ih skrivali u „Senjaku“. Oni su im otkrili plan nemačke vojske za dizanje u vazduh železničkog tunela te su presekli žice i tako ga spasili od miniranja. Železnički most nisu uspeli da sačuvaju jer su ga nemci dobro čuvali. Nemačka vojska je 22. oktobra oko 14 časova napustila Petrovaradin i minirala železnički most u 15 časova. Tunel je bio spašen a sigurno i sama Tvrđava koja bi bez sumnje pretrpela velika oštećenja da je došlo do eksplozije.

Đildo Pesapane rođen je 22. februara 1920. godine i malom italijanskom mestu Lauro nadomak Napulja od oca Vinćenca i Marije Pesapane rođene Đanpauli. Tokom Drugog svetskog rata regrutovan je u italijansku vojsku u kojoj je služio do kapitulacije Italije 1943. godine. Kao ratni zarobljenik tokom povlačenja nemačkih trupa sa Balkana tokom oktobra 1944. godine opsluživao je nemačke flak-baterije koje su bile postavljene u Petrovaradinu radi odbrane železničkog mosta preko Dunava. Nakon Drugog svetskog rata ostao je u Petrovaradinu gde se oženio Emilijom Gregušić i bio je jedno vreme zaposlen kao radio-monter. Nakon razvoda seli se u Erdevik i sa ženom i decom iz drugog braka početkom 70ih godina seli se u Italiju gde je i umro 17. jula 1999. godine u Pjaćenci. Njegova ćerka Marija iz prvog braka i dalje živi u Petrovaradinu u ulici pored Tvrđave.

Marija Nikolić, rođena Pesapane, od svoje majke je čula da je njen otac pokušao da preseče žice miniranog mosta ali za ovu priču nije čula sve do pre deset godina kada je objavljena u tadašnjem „Građanskom listu“. Kasnije je novinar Aleksandar Savanović uradio priču i sa njom. Marija je ispričala da je njena majka Ema radila kao volonter u Vojnoj bolnici u Petrovaradinu kada su stigli italijanski ratni zarobljenici. Kada je video Emu obratio joj se sa „Sinjorina akva“. To je bio njihov prvi kontakt i posle toga su se viđali češće i razvila se ljubav. Stari Petrovaradinci su znali kakva je to bila ljubav i o njoj su svi pričali. Njihov brak je potrajao samo dve godine, ali se Marija seća oca kada ga je videla poslednji put. Imala je tada osam godina kada je došao da je vidi i doneo joj veliku čokoladu. „Sećam se da je bio visok, i kovrdžave kose i malo tamnijeg tena.“ – prisećala se Marija, koja je dobila ime po svojoj baki.

Zapisi na marginama

Kolika je ovo opasnost bila za samu Tvrđavu, nju možemo uporediti sa onom iz 1941. godine. U jednom izveštaju o hvatanju ilegalaca koji su pokušali da dignu u vazduh šlep na sa municijom Dunavu, stoji da je na nemački šlep bilo utovareno 40 vagona razne puščane i artiljerijske municije, među kojma se nalazilo i 6 vagona teških avionskih bombi. „Da nije blagovremeno pronađena paklena mašina, nastradalo bi od ovog streljiva i bombi, po mišljenju stručnjaka, cijeli Petrovaradin i jedan dio Novog Sada.“ pisalo je u izveštaju.

13. januar 2019.

CIA – dokumenti o Tvrđavi

Kongres Sjedinjenih američkih država doneo je 1966. godine Akt o javnoj dostupnosti informacija kojim su delimično ili u potpunosti obelodanjene informacije i dokumenti pod kontrolom Vlade SAD. Na internet stranici Centalne obaveštajne agencije (CIA) putem pretrage dostupan je veliki broj informacija. Ključna reč za našu pretragu bila je, naravno: „Petrovaradin“. U pitanju je više dokumenata koji su nastali obaveštajnom delatnošću u godinama nakon Drugog svetskog rata. Nakon više od 50 godina su deklasifikovani a postali dostupni pre nekoliko godina.

Signatura: CIA-RDP82-00457R000100780002-7

Datum: 4. decembar 1946.

Predmet: „Španska grupa“ u Jugoslovenskoj armiji i političkim krugovima

U ovom dokumentu predočava se da pored „Španske grupe“ u vrhovima Jugoslovenske armije ima i bivših oficira Jugoslovenske kraljevske vojske i Nezavisne države Hrvatske. Samo 5% nekadašnjih kraljevskih oficira je regrutovano u novu Armiju zbog njihovih specijalnosti. Nekadašnji pukovnik NDH Franjo Pirc i komandant pilotske škole u Petrovaradinu postavio je osnovu za novu pilotsku školu u Petrovaradinu. Ovo je objašnjeno nedostatkom stučnog kadra s obzirom da su svi kraljevski piloti emigrirali.

Signatura: CIA-RDP8200457R001800250007-2

Datum: 18. avgust 1948.

Predmet: Centar za opravku motornih vozila Treće armije

U dokumentu se navodi da je Centralna radionica za opravki motornih vozila Treće armije smešten u Petrovaradinu. Radionica ima 80 civila, 20 nemačkih zarobljenika (svi mehaničari) i 20 regruta. Komandir centra bio je kapetan Vitomir Milićević. Među radionicama nalazile su: vulkanizerska, električna, mašinska, stolarska, farbarska, bravarska i druge radionice, livnica, alatnica kao i veliki prostori za parkiranje vozila.

Među voznim parkom nalazilo se 200 nemačkih vozila zarobljenih na teritoriji Slovenije. Ova vozila su opravljana samo kada su bile urađene opravke

na osnovnom voznim parku Armije. Pored vozila Nemačkog Mercedes-Benc, Magirus i Man vozila, ovde su se nalazila i vozila iz SAD (Dodž, Ford), Italije (Fiat, Lančia, Alfa Romeo), Češkoslovačke (Praga, Škoda) i nekoliko vozila ZIS sovijetske proizvodnje.

Radionice bile su snabdevene raznim rezervnim delovima za vozila ali ne i za blokove motora. U njima su se nalazile i brojne mašine i alati nemačke i američke proizvodnje. Među radnicima bilo je i ljudi koji su ranije bili zaposleni u Fordovoj fabrici u Kanadi a koji su se vratili u Jugoslaviju.

Signatura: CIA-RDP82-00457R013400230005-7

Datum: 15. avgust 1952. godine

Predmet: Razne jedinice

U ovom dokumentu navodi se i sastav 390. komunikacijskog bataljona koji je bio stacioniran u Petrovaradinu ali sa komandom u Zrenjaninu. Bataljon je bio smešten u staroj kasarni u ulici Marije Gupca (današnja Beogradska ulica). Služio je za obuku 500 kandidata i imao je 18 oficira. Komandir bataljona bio je major Radivoje Škaliac dok je politički komesar bio kapetan Petar Šćekić. Bataljon se sastojao od više četa: jedna četa za obuku rezervnih oficira za telefonske operatere, jedna četa za obuku podoficira za radio-opetatere, dve čete za obuku podoficira za telefonske operatere, i jedne čete logističke komande kao servisne jedinice. Obuka je trajala jednu godinu i bataljon je bio opremljen radio-aparatima sovijetske proizvodnje „RSRF“.

Signatura: CIA-RDP82-00457R008700020007-4

Datum: 19. septembar 1951. godine

Predmet: Reorganizacija Armije u Korpuse; 23 armijski korpus; jedinice u Jastrebarsku, Sarajevu, Petrovaradinu i Požarevcu.

U tački 5 govori se o neidentifikovanom puku za komunikaciju u Petrovaradinu koja se nalazi u barakama Filipovićeve ulice „na desnoj obali Dunava“ koja je imala telegrafsku, radio i telefonsku četu, kao i druge pomoćne kontigente, pridodate voznom parku, radiononicom za opravku itd. Kamp za obuku ovih jedinica nalazio se na Trandžamentu „iznad stare tvrđave“. Među imenima oficira kampa navedeni su pukovnik Zorić, poručnik

Banić i poručnik Đukić.

Signatura: CIA-RDP82-00457R007300630018-7

Datum: nema podataka

Predmet: Vojne instalacije na području Petrovaradina, približna skica

Na ovoj približnoj skici nezgrapno su ucrtane najvažniji objekti na prostoru Petrovaradinske tvrđave. Kroz njen centralni deo prikazana je trasa železničke pruge koja je u tom trenutku išla od Novog Sada, preko Dunava, kroz Štrosmajerovu ulicu i dalje prema Petrovaradinu. Vidno su obeležene luka na levoj obali Dunava, Bolnica na Gornjoj tvrđavi, Kasarna Auto-bataljona, radionice za popravku vozila, zatvor, stražarska mesta, skladišta municije, civline zgrade i visoka vegetacija.

Signatura: CIA-RDP80-00926A003400028-1 Datum: septembar 1951.

Predmet: Mostovi i predložene konstrukcije kod Novog Sada / Skladište municije

Posebno zanimljiv dokument predstavlja skica Petrovaradinske tvrđave sa mostovi-a na Dunavu. Pored jednog mosta (Most Maršala Tita) koji je u osnovi zamiljšen samo kao drumsko-pešački most, koristio se i kao železnički most. Dugi, Most kraljevića Tomislava još nije obnovljen i ako su još 1948. godine vojni inženjeri napravili plan njegove rekonstrukcije. Planiran je i teći most severno od dva pomenuta, u blizini planirane industrijske zone. „Brda u blizini Petrovaradina“ iskorišćena su kao prostor za skladištenje municije. „Brdo je puno udubljenja“ dva do tri metra visine i ozidani su kako bi podupirali strane. Brdo je 700 do 800 metara visoko do koga su izgrađeni dobari pristupni putevi. Radovi na njegovom konstruisanju izvršeni su prisilnim radom dok je prenos municije u ova skladišta vršen od strane vojnika. U njima se moglo smestiti oko 1.500 ljudi i razni materijal (municija, oružje, benzin...).

U podnožju brda, južno od železničkog mosta nalazio se pristan za brodove. Deo skladištenog materijala u ovim prostorijama prenošen je brodovima i istovaran na ovom doku.

na marginama

Naše istraživanje dokumenata o Petrovardinu inspirisalo je novinara Žarka Bogosavljevića da istraži bazu podataka CIA o Novom Sadu. Rezultati njegovog višenedeljog istraživanja objavljeni su 2017. godine u nastavcima na internet portalu 021.rs.

27 april 2019.

Zapisi

Tvrđava kao narodni park

Prve ideje o prenameni objekata Petrovaradinske tvrđave dao je arhitekta Branko Maksimović još 1937. godine prilikom izrade projekta za regulacioni plan grada Novog Sada. On je tada uočio nemogućnost izgradnje jednog reprezentativnog centra na području Novog Sada i smatrao je da bi se rušenjem „donjih šančeva” Tvrđave stvorio prostor za izgradnju budućih monumentalnih građevina. Par godina kasnije, neposredno pred Drugi svetski rat, Rudolf Šmit je komentarisao rušenje delova Tvrđave prilikom proširenja puta prema Kamenici i Petrovaradinu, kao nedovoljno opravdano. Takođe, primetio je kako se „poslednjih godina” Tvrđava „sve više ruši” i svedočio o brojnim manjim oštećenjima na zidovima „usled samovoljnog postupanja pojedinaca”. Po njegovom mišljenju, Tvrđava je pored svog istorijskog značaja mogla biti i najmarkantnije obeležje Novog Sada koje u budućnosti može biti turistička destinacija te je treba čuvati od „svakog kvara”.

Odmah nakon Drugog svetskog rata nova vlast je preduzela napore da se sve što je ratom uništeno obnovi i stvorila je propise o čuvanju i zaštiti spomenika kulture. Vojvođanski muzej je tokom 1947. godine podneo zahtev Zavodu za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture Narodne republike Srbije. Već početkom 1948. godine, Tvrđava je na osnovu odluke Zavoda „Petrovaradin – Donja i Gornja Tvrđava kod Novog Sada” stavljena pod zaštitu države i imala se smatrati opštenarodnim dobrom na kome je bilo zabranjeno raskopavanje, prepravljanje, restauriranje i rušenje bez prethodne dozvole Zavoda.

Narednih par godina činjeni su brojni pokušaji da se utvrde tačne granice zaštićenog područja i apelovalo kod vojnih i civilnih vlasti da se spreče brojne intervencije na Tvrđavi. Radnici Muzeja su više puta pisali i usmeno upozoravali vojne vlasti da prestanu sa rušenjem zidova i odnošenjem opeka kako bi se očuvao status Tvrđave, a kod civilnih vlasti pokušavali da se sačuvaju ostaci ostataka nekadašnjeg Mostobrana. Bez obzira na sve, Zavod je bio istog mišljenja kao grad Novi Sad da neki delovi Tvrđave (ostaci Mostobrana) ne treba da budu prepreka za izgradnju novog keja, ali da pojedini ostaci nizvodno od mosta na levoj obali treba da se sačuvaju. Početkom 1951. godine obrazovana je Komisija koja je izvršila „Pregled tvrđave u Petrovaradinu radi zaštite ustanovljenja današnjeg stanja u njoj”. Konstatovano je da su pojedine vojne jedinice, vodeći računa samo o svojim potrebama, više puta na bedemima otvarale prolaze i vrata, rušile pojedine zidove i odnosile građevinski materijal. Utvrđeno je i „stvarno stanje” Tvrđave. Za razliku od Gornje tvrđave,

koja je bila u dobrom stanju, primećena su brojna manja ili veća oštećenja na drugim delovima Tvrđave. Među brojnim predlozima Komisije za očuvanje Tvrđave i prekidanje svakog rušenja, obilaskom je utvrđeno da se brojni delovi Tvrđave ne koriste od strane Jugoslovenske armije i da bi se mogli iskoristiti u druge svrhe.

S obzirom na to da su velike površine bile neiskorišćene, Urbanistički zavod Novog Sada je vrlo brzo počeo razradu programa za uređenje Tvrđave kao „narodnog parka” i otvaranja brojnih mogućnosti za zabavu i razonodu. Osnovan je Koordinacioni odbor za uređenje Petrovaradinske tvrđave, pa je uz saglasnost Ministarstva narodne odbrane primopredaja prostora Tvrđave izvršena početkom novembra 1951. godine. Odmah su započeti radovi na uređenju Gornje tvrđave i ona je svečano, na Dan republike te godine, prvi put otvorena za građanstvo.

Već naredne godine osnovana je Gradska uprava Petrovaradinske tvrđave na čije čelo je postavljen arhitekta Andrija Sečujski. Sredinom 1954, godinu dana nakon raspisanog konkursa za idejno rešenje uređenja Petrovaradinske tvrđave, sastala se konkursna komisija koja je pregledala osam prispelih radova. Iako je bilo nekoliko korisnih predloga za namenu objekata, konkurs nije dao očekivane rezultate pa se nijedna od ponuđenih ideja nije mogla usvojiti kao osnova za glavni projekat uređenja Tvrđave. Na konkursu je pobedio rad zagrebačkog arhitekte Bruna Milića. Na osnovu prispelih rešenja, članovi komisije (Ratibor Đorđević, Marjan Mušić, Dimitrije Marinković, Juraj Dencler, Dragoljub Jovanović, Ivan Zdravković, Vojislav Midić. Rajko Nikočić) diskutovali su i došli do veoma korisnih zaključaka koje je trebalo dalje raščlaniti i utvrditi.

Iz jednog izveštaja Republičkom zavodu za zaštitu spomenika, koji je uputio Andrija Sečujski, arhitekta koji je bio na čelu Uprave Petrovaradinske tvrđave, saznajemo šta je urađeno u periodu od 1951. do 1956. godine i na koje probleme je Uprava nailazila. Sečujski navodi da se Gradski narodni odbor Novog Sada, koji je obrazovao Odbor za uređenje Tvrđave, već na početku rada susreo sa određenim problemima. Utvrđeni program uređenja nije postojao, sastanci stručnjaka bili su samo informativnog karaktera i nije postojala mogućnost da se nađe odgovarajući plan, a „na petrovaradinskoj tvrđavi nisu do sada takoreći ni vršeni neki konzervatorski radovi no su vršene adaptacije pojedinih objekata privremenog karaktera isključivo iz nužnih potreba” –naveo je Sečujski. Prva decenija upravljanja Tvrđavom protekla je u izvršavanju najneophodn-

ijih zidarskih, tesarskih, stolarskih, kovačkih i drugih zanatskih radova, kao i u održavanju zelenih površina. Sprovedeni su kanalizacija i električna mreža i popravljeni svi pristupni putevi. Izvršeni su i radovi na rekonstrukciji i adaptaciji brojnih objekata za potrebe muzeja, arhiva, fakulteta, studentskog doma, umetničkih ateljea i ugostiteljskih objekata. Jedan od planiranih projekata, pored fiskulturnih terena sa atraktivnim zabavnim rekvizitima i minijaturnog dečijeg saobraćajnog parka, bila je i izgradnja „Petrovaradinskog pratera”, koji je trebalo da bude jedan od najvećih i najbolje uređenih zabavnih parkova u tadašnjoj Jugoslaviji.

Predlog za uređenje Tvrđave, kada ga je konačno sačinio Upravni odbor Gradske uprave za Petrovaradinsku tvrđavu, predat je Narodnom odboru opštine Novi Sad 1957. godine, gde mu se gubi svaki trag!

14. decembar 2019.

Otkrivanje podzemlja Tvrđave

Krajem 1957. godine redakcija novosadskog dnevnog lista „Magyar Szó” organizovala je prvu veliku ekspediciju u podzemlje Petrovaradinske tvrđave. Cilj ovog poduhvata bio je da se razbiju brojne legende i priče o velikim zmijama, kao i one o osobama koje su se izgubile u „katakombama”, danima dozivale u pomoć i naposletku nestale. Ispred redakcije lista išli su novinar Gabor Sabo i fotoreporter Đula Brežan, a među članovima ekspedicije bili su i inženjer Vojvodić iz Uprave Petrovaradinske tvrđave, nekoliko profesora sa fakulteta, rudara, vojnika i oficira JNA, milicionera... Istovremeno, o poduhvatima ekspedicije je za novosadski list „Dnevnik” izveštavao novinar Branislav Kupusinac.

Tokom nekoliko novembarskih dana, ekspedicija je u podzemlju provela ukupno 35 sati, prešla je „skoro 50 kilometara” i obišla oko 80% podzemlja. Do tada su neki procenjivali da dužina hodnika Tvrđave iznosi oko 30 km, dok su drugi smatrali da ih ima između 20 i 24 km. Ekspedicija se priklonila mišljenju da ih ima 30 km jer mnogi nisu bili ucrtani na mapi kojom su raspolagali, a na njoj su spratovi bili ucrtani jedan ispod drugoga. Ekspedicija je između ostalog zaključila da su podzemni hodnici još uvek u relativno dobrom stanju, prostrani i dobro ozidani. Pojedini su napukli, klizavi, potopljeni, a na pojedinim mestima puni slepih miševa. Problem koji je najviše muka zadavao ekspediciji bio je nepodudaranje oznaka na mapi sa oznakama na zidovima hodnika, što je dovodilo do toga da se često izgube u lavirintu i neprestano vrte u krug.

Opremljena mapom podzemlja iz Bečkog arhiva, baterijskim lampama, rezervnim baterijama, bocama sa kiseonikom, radio-stanicom i gas-maskama, ekspedicija je ušla u podzemlje u blizini Poljoprivrednog fakulteta (današnja Akademija umetnosti). Već nakon nekoliko koraka, istraživači su bili obavijeni potpunom tamom. Uz pomoć baterijskih lampi spuštali su se u dubinu jednim dugim hodnikom na čijoj sredini se nalazio mali drenažni kanal za odvod vode. Zemlja po kojoj su hodali bila sve vlažnija, a iz rupa u zidovima tekla je voda. Članove ekspedicije iznenadila je činjenica da „35–40 m” ispod zemlje postoji dotok svežeg vazduha, tako da nije bilo potrebe da koriste gas-maske. Poučeni iskustvom prvog silaska u podzemlje Tvrđave, kada su satima lutali, članovi ekspedicije poneli su farbu kako bi na zidovima hodnika označavali pravac kretanja. Jednom članu ekspedicije bio je poveren zadatak da to beleži na mapi kojom su raspolagali, kao i da beleži oznake i brojeve na zidovima

hodnika kojima će prolaziti. Ovog puta se sa većim samopouzdanjem i jačim osećajem sigurnosti ekspedicija u ranim jutarnjim časovima ponovo spustila u podzemlje. Put kojim su se istraživači kretali bio je opet problematičan. Sve što su znali jeste da se nalaze 30 do 40 metara ispod zemlje, odakle su bezuspešno pokušavali da uspostave radio-vezu sa površinom. Jednim hodnikom su silazili sve niže, da bi naišli na vodu koja je bila sve dublja i dublja i polako pretila da im uđe u duboke čizme. Voda koju su videli bila je kristalno čista i po njihovim rečima bistra kao u planinskom potoku. Na jednom mestu su došli do proširenja gde se nalazio bunar. Na jednoj ploči u neposrednoj blizini bunara su primetili natpis na kojem je pisalo da je na tom mestu 21. maja 1768. godine car Josip II pio vode. Inženjer Vojvodić je napomenuo da je znao za tu posetu i da je jednom već pokušao da dođe do bunara, ali je tada voda dopirala do plafona hodnika. Na ovom mestu fotoreporter Brežan je načinio nekoliko snimaka.

U jednom trenutku ih je iznenadio zvuk šljapkanja vode i iza sebe su primetili dresiranog psa-tragača Toska kako sa glavom iznad površine vode pliva prema njima. Potpuno su zaboravili na njega. Sa ovog mesta su još jednom pokušali da uspostave radio-vezu, ali im je poručnik Širijaković napomenuo da su previše duboko pod zemljom da bi im to uspelo. Ekspedicija se vratila u gornji deo podzemlja i naišla na ventilaciju između I i III sprata. Kroz otvor su spustili jednu lampu vezanu za konopac. Dok se spuštala, lampa je polako bledela, tresla se i pre nego što je došla do dna otkačila se i pala na pod. Dva člana ekspedicije su otišla po nju i vratila važan deo opreme za istraživanje. Na ovaj način su utvrdili da je razlika između II i III sprata oko 7,5 m, a da između III i IV ima 10 m zemlje.

Broj istraživača se u narednim poduhvatima prepolovio, ali im se pridružila ekipa „Filmskih novosti”. Ovog puta u podzemlju su proveli 16 časova. Sve vreme istraživanja pratio ih je Tosko. Ekipa je u jednom trenutku došla do otvora koji se vertikalno spuštao u dubinu od 15 metara i vodio do kompleksa tunela koji nije bio ucrtan na mapi. Svi članovi ekipe su se, zajedno sa psom, spuštali dva sata uz pomoć planinarskog užeta samo da bi konstatovali da su svi dalji prolazi zatrpani zemljom i neozidani. Na drugom mestu istraživače su pojedine stepenice vodile „čas levo, čas desno”. Tu su bili i „krivudavi hodnici” u čijoj blizini su se nalazile brojne „samice”, razna iznenađenja i „varke”, te „ćoravi”, ali i zazidani hodnici koji se nisu mogli probiti ni pijukom, pa se nenadano menjala cela zamisao pravca istraživanja.

Prolazeći kroz pojedine delove podzemlja, članovi ekspedicije su bili

prinuđeni da se kreću kroz pojedine poplavljene hodnike, a voda im je dolazila do pojasa. Neki od tih hodnika su bili toliko niski da nisu mogli uspravno da se kreću. Na nekoliko mesta susreli su se sa jatima slepih miševa, ogromnim i gustim rojevima komaraca, a pronašli su i skelet psa, korice za sablju i izlizanu potkovicu.

Ovo istraživanje je po rečima organizatora ekspedicije imalo za zadatak i da donese značajne rezultate u pogledu skiciranja jedne preciznije mape većine hodnika, jer plan koji je nađen u Bečkom vojnom arhivu „nije dešifrovan pošto nema tačnog ključa”.

12. maj 2019.

Otkrivanje

Sredinom devedesetih godina prošlog veka, Pavle Bašić nam je ostavio jedno zanimljivo svedočanstvo o prvim istraživačima podzemnih hodnika Petrovaradinske tvrđave. On je tada reagovao na jedan tekst o „praznim pričama“ objavljen u časopisu koji neguje fenomene za koje navodno ne postoje racionalna objašnjenja. Bašić navodi da je tekst u kojem je autor izneo nekakve misterije koje kolaju o lagumima pod Tvrđavom, a reagivanjem je želeo da napiše kako u njima „nema nikakvih misterioznih nepoznanica“. Između ostalog, Bašić se u tekstu prisećao avanture grupe četrnaestogodišnjaka, čiji je bio deo, inspirisane delima Žila Verna i Konana Dojla, a slušajući priče starih đaka koji su ranije išli u podzemlje, kako su se odvažili da pođu u istraživanje „tajanstvenih laguma.“

Jedno nedeljno popodne, davne 1927. godine, snabdeveni svećom, šibicama, sekiricom, parčetom krede i drvenog uglja, pronašli su ulaz u podzemlje pazeći da ih niko od stražara ne primeti. Stegnuta srca krenuli su mračnim hodnicima. Nogom i sekiricom su udarali po zidovima kako bi videli da li će se neki pokrenuti. Prolazeći kroz hodnike čuli su samo bat svojih koraka. Na pojedinim zidovima otkrili su bele ploče dimenzija 60x40cm na kojima je pisalo „Rudolf Mine“ dok je na nekim stajalo „Leopold Mine“. Nakon što je sveća počela da im dogoreva, brzo su se vratili do otvora u zidu koji se nalazio na putu za Trandžament, razočarani što ništa „spektakularno“ nisu otkrili, ali zadovoljni što im se ništa nije desilo.

Prvi pohod ih je samo ohrabrio. Te i naredne godine, više puta su odlazili u podzemlje Tvrđave. Otkrivali su nove hodnike „Karlos“, „Jozef“, „Kajzer“ i druge. Utvrdili su da se hodnici prostiru u četiri etaže. U jednom od „svetlih hodnika“ naišli su na otvorena vrata, pred kojima je stajao stražar sa puškom. Kako ih nije primetio, brzo su zamakli u mračne hodnike. Prilikom narednog obilaska naišli su na jednu grupu starijih đaka sa kojima su se malo ispričali i pravili se odvažni iako im je svima srce bilo u petama. Ni oni, kako su im tada rekli, nisu naišli na hodnik koji vodi ispod Dunava. U jednoj drugoj smeloj šetnji kroz podzemlje naišli su na vlažan i blatnjav hodnik u kojem je neko na razmacima od 50-60cm postavio cigle. Verovali su da taj hodnik sigurno ide ispod Dunava. Ipak, tu pretpostavku su brzo odbacili jer se nisu nalazili duboko pod zemljom.

Nikada nisu utvrdili da li postoji hodnik ispod Dunava ili neki drugi hodnik koji je išao prema Sremskoj Kamenici ili Petrovaradinu. Pavle je kasnije išao

više puta i do nekadašnje crkve sv. Nepomuka koja se nalazila na prostoru nekadašnjeg Mostobrana, ulazio u nju, kuckao po podu i zidovima, ne bi li otkrio neku šupljinu ili tajna vrata. Kada je crkva srušena, 1928. godine pitao je radnike da li su našli tajni izlaz iz tunela. Oni su se samo smejali i rekli da tako nešto nisu otkrili.

Dr Robet Paulović, istoričar iz Petrovaradina koji je decenijama skupljao građu o istoriji Petrovaradinske tvrđave, smatrao je 1965. godine, iako „postoje svi njihovi planovi“ da je njeno podzemlje još „neispitano“. Takođe, on je smatrao da su „potpuno proizvoljne priče da se iz ovih laguma moglo izići čak kod Sremske Kamenice i drugih mesta u okolini“ a da se zna „za izlaz kod Ribnjaka“. Dr Paulović je napomenuo i da su priče o podzemnom hodniku ispod Dunava lišene svakih pouzdanih dokaza a ulazak u podzemlje i kretanje njime bez plana nije bezopasno. „To je čitav lavirint hodnika. U nekoliko mahova pojedini radoznalci su ranijih godina pokušavali da otkriju „tajne“ podzemlja Tvrđave, ali se dešavalo u dva-tri maha da su posumljali da će još jednom ugledati svetlost spoljašnjeg sveta.“ – izjavio je tada dr Paulović za novosadski list „Dnevnik“.

Jednog letnjeg školskog raspusta 1993. godine, sa tek navršenih 15 godina prvi put sam sišao u podzemlje Petrovaradinske tvrđave u društvu par drugara. Bili smo opremljeni samo svećama, kutijama šibica, olovkom i nekoliko listova papira koje sam poneo kako bih ucrtavao tunele kojima smo mislili da prolazimo. Kasnije sam svoje skice uporedio sa planom podzemlja Tvrđave i utvrdio da smo tada išli istočnim delom kompleka hodnika „Karls“. Par godina kasnije naišao sam na Bašićev tekst koji mi je tada bio vrlo zanimljiv jer smo uprkos razlici od skoro sedamdeset godina, imali gotovo ista iskustva i sećanja na naša prva „istraživanja“. Taj prvi susret sa podzemljem ostaće mi dugo u živom sećanju i do danas će mi ostati mišljenje da je prolazak kroz podzemlje interesantniji uz žutu treptavu svetlost sveća i miris voska.

Kasnije su mi se pridružili moj brat Bojan i naš drugar Momčilo sa kojima sam narednih godina često odlazio u podzemlje. Bili smo bolje opremljeni. Bojan je od avgusta te 1998. godine vodio „Dnevnik“ istraživanja koji je vremenom imao sve manje unosa, do jeseni 2003. godine kada prestaje i njegovo istraživanje podzemlja. Prema Bojanovim zapisima u „Dnevniku“ već na početku istraživanja imali smo osnovno znanje o istoriji Tvrđave, znali smo čemu su trebali služiti podzemni hodnici, najosnovnije termine vojne arhitekture... ali smo i dalje dosta dugo koristili naše toponime „dolina šest vrata“, „mesečev tunel“, „fuente el diablo“, „lutajući tunel“, „tunel babe grabuljarke“ i

sl. za pojedine delove Tvrđave i njenog podzemlja. Otkrivali smo iste stvari na koje su nailazili Pavle i njegova družina. Još tada smo pored natpisa „Rudolfs“ „Josefs“, „Karls“, „Leopolds“, „Stefans“, Prinz Eugen“ i „Kaisers“ naišli na table koje su bile jedva čitljive a na njima drugačiji natpisi poput „IIte Lage Capit. Gallerie der Lunette 12“ ili „Communikation zur Envellope Gall. von Lunedell“. Sretali smo i druge „istraživače“ sa kojima smo, pričali, razmenjivali iskustva ili dalje zajedno išli kroz hodnike. „Dnevnik“ obiluje fotografijama i skicama tunela, raskrsnica i brojnim komentarima.

U prvoj svesci „Dnevnika“ postoji dodatak koji objašnjava kako smo u istraživanje krenuli 1993. godine i kako smo od početnog neznanja i strahova od nepoznatog postepeno upoznavali Tvrđavu kako na površini tako i u podzemlju, i kako su strahovi vremenom potpuno nestali i sve je bilo demistifikovano. Slušali smo razne priče o nestalim ekspedicijama, zmijama, zamkama... koje nikada nismo ozbiljno shvatali. Jedno od možda najinteresantnijih stvari koje nisu zapisane u „Dnevniku“, a nema ih ni u našem sećanju, je činjenica da se nikada nismo izgubili u podzemlju Tvrđave.

6. novembar 2018.

Tvrđava u oku i peru Nenada Glišića

Tvrdjava iz mojih sećanja

Ili: Ne baš jako davna istorija Tvrdjave o ne baš važnim stvarima –„Iz opisa Tvrđave i njene novije istorije znam da ju je vojska napaustila tokom 50-tih (onaj, gornji deo koji mi već dugo znamo kao omljeno mesto za izlaske po danu ili noći).

Prvi odlasci na Tvrdjavu u mojim sećanjima su bili odlasci u dečiji zabavni park na Donjoj Tvrdjavi (tu gde se sada postavlja ‘main stage’ EGZIT-a’.) Bilo je to negde 1955-56. Sećam se ‘bureta’ u kome su deca pokušavala da se održe na nogama dok je rotiralo kao da se kotrlja, nekoliko bicikala koji su bili pričvršećeni šipkom za stožer i vozili se u krug po daščanom kružnom podijumu, pa ‘merač snage’ u koji se udaralo drvenim maljem, obavezni mali i veliki ringišpil (vrteška – za one koji ne znaju nazive iz ovih krajeva). U prizemnoj dugačkoj zgradi na jugu je bila prostorija sa krivim ogledalima.

Izgleda da je zaboravljleno da je u to doba bio i pokušaj formiranja zoološkog vrta. U šančevima izmedju Donje i Gornje Tvrdjave bilo je smešteno nekoliko desetina divljih životinja. Sećam se vuka, ne baš reprezenatativnog izgleda jer vukovi sa letnjim krznom baš i ne izgledaju bogznakako.

Ne znam da li se i drugi sećaju ili je negde zabeleženo da se na Tvrdjavu iz podgradja, stepeništem pored crkve, sada prepoznatljivom kao jedna od udarnih slika tvrdjave, išlo kroz tunel celom dužinom. Sećam se da sam taj tunel video u vreme rušenja i ostalo mi je u sećenju da nije bio masivne gradje. Pre će biti da je namena tog porušenog dela bila zaštita oficira koji su iz podgradja išli na posao na gornju Tvrdjavu od vremenskih prilika, nego neka fortifikaciona svrha. Tada je i stepenište od cigala zamenjeno ovim od granita i okolina pretvorena u park.

Sećam se prvomajskog ‘izleta’ 1959-60: društvo iz Gimnazije (bilo nas je i iz II i iz IV razreda) popelo se na jedan od zatravnjenih bastiona na donjoj Tvrdjavi i tu sviralo i pevalo. Medju ovima iz IV razreda je bilo i nekoliko drugara koji su svirali na igrankama pa su mnogi šetači zastajali da slušaju, a neki su se i sami popeli na bastion i posedali uz nas. Opšti smeh je bio kad sam i ja, totalni duduk za muziku, probao da duvam u trubu. Kakvi su to zvuci bili!

Na Tvrdjavu sam češće išao u zimu 1960-61. Jedan deo Topovnjače je bio

Prirodnjački muzej (sada je ta zbirka u Radničkoj ulici u okviru Zavoda za zaštitu prirode Vojvodine) i forogrtafisao sam eksponate da bi se katalogizirali. Ne znam kako sam dobio ovaj ‘posao’ ali se sećam da sam u to vreme i još nešto slično radio u nastojanju da nešto zaradim i ja za trošak predstojećeg puta u Englesku.

Čini mi se da je promocija Petrovaradinske Tvrdjave kao turističkog objekta bila dolazak 25 državnika – učesnika I sastanka Neangažovanih zemalja (kako se u početku zvao Pokret nesvrstanih) krajem avgusta ili početkom septembra 1961. Tada je proradio restoran Tvrdjava. Tada su postavleni i sadašnji liveni kandelabri, a na usponu, uz automobilski put iz Petrovaradina i po šetalištima, godinu – dve kasnije.

Na Tvrdjavu sam redovno, svakodnevno počeo da idem u jesen 1962. kao student prava, a u to vreme je Tvrdjava već imala, manje više, sadašnji izgled. Pravni fakultet je bio Donjoj Tvrdjavi. Dekanat, predavaonica, kabineti profesora bili su u zgradi nekadašnje konjušnice, na levoj strani platoa. U onoj dugačkoj prizemnoj zgradi gde su bila kriva ogledala koju godinu ranije, bile su dve manje predavaonice, a u jednoj od njih sam polagao i svoj prvi ispit. Sledeće godine je Fakultet dobio i dve predavaonice na Gornjoj Tvrdjavi (u zgradi izmedju Topovnjače i sadašnjeg Hotela Leopold II, a u krilu prema restoranu.) Mala zgrada, levo posle kapije kada se popnete na Donju Tvrdjavu je bio odsek za studentska pitanja. Tada sam naučio da se obrasci moraju pažljivo i tačno popunjavati, jer ko ne uradi dobro ‘ išao je u grad, kod Pošte, da u papirnici kpi novi ŠV 20 obrazac, prijavu ispita ili taksenu marku.

Ispred velike predavaonice je bio mali popločani plato oivičen kockama od ručičastog mermera (onakkvog koji često vidjamo kao materijal od kog su se pravili stariji nadgrobni spomenici). Tu je bila i velika lipa u čijem hladu smo sedeli na tim kamanim kockama, čekajući početak predavanja ili ubijajući vreme izmedju dva predavanja koja nisu bila povezana. U predvaonici je bila kaljeva peć koja se ložila ugljem, ali kad je bila zima, moglo se sedeti jedino u kaputima. Od furune je imao koristi jedino predavač jer je bila blizu katedere.

U zgradi u kojoj je sada na Donjoj Tvrdjavi Fakultet umetnosti bio je Istitut za bilogiju. A u zgradi na Gornjoj Tvrdjavi, u kojoj je kasnije izgradjen luksuzni hotel ‘Varadin’ sada ‘Leopold II’ u to vreme je bio muški studentski dom.

Na III i IV godini predavanja su nam bila na Gornjoj Tvrdjavi pa smo koristili

stepenište iz podgradja. Od podnožja pa do predavaonice je bilo oko 280 stepenika!

U mom studentskom dobu popravljen je i sat, a obrnut položaj velike i male kazaljke je bio predmet rašjašnjavanja. (Za one koji ne znaju: velika kazaljka pokazuje sate a mala minute – važnije je iz Novog Sada ili sa ladja bilo videti koliko je sati nego minuta.) A do sredine 80-tih (?) pored sata je bio ‘navigacioni’ uredjaj: tri metalne lopte su se na čeličnim užadima podizale i spuštale signalizirajući tako brodovima sa kog (uzvodnog ili nizvodnog smera) je prolaz slobodan. Službenik Kapetanije pristaništa je uz sat imao kućicu iz koje je video Dunav od Kamenice do sadašnje TE-TO.

Pomogli smo Jovanu Soldatoviću da podigne nekoliko kanti vode za pravljenje gipsa i malo gledali kako nastaje ‘Borba jelena’. Jedno vreme je skulptura bila ispred zgrade SIV u Beogradu, a sada je opet na mestu gde se i radjala.

U medjuvremenu su tvrdjavu počeli da nesaljavaju slikari i vajari, a sada su njihovi ateljei i u nekašnjoj zgradi Pravnog fakulteta.

Na tvrdjavu smo uglavnom išli pešice, preko mosta. U zgradama i bastionu pored Dunava, sa desne strane mosta kad se ide iz N. Sada, vojska i sada ima neke pomoćne službe. A ranije, tu je radila i velika pekara pa je vetar često pronosio sve do mosta miris hleba tek izvadjenog iz furune.

U to vreme je bio novootvoren restoran Mala Tvrdjava u podgradju. (Postoji i sada, ali nisam zagledao da li se još uvek tako zove.) Bio je lepo uredjen, slično opremljen kao i restoran na Tvrdjavi, nameštajem od masivne hrastovine, sa lusterima i detaljima od kovanog gvoždja. Kad smo imali ‘rupe’ u predavanjima često nismo odlazili u grad, nego, ili u velikom restoranu na Tvrdjavi pili kafu i sokove, ili silazili do dole u Malu Tvrdjavu – na ‘malu pljeskavicu na kajmaku sa komadom hleba’ za 55 dinara, koliko je tada koštala i kutija ‘Morave’ – najrasprostranjenje, ‘narodne’ cigarete. Sa osobljem restorana su se studenti zbližili jer su bili skoro svakonveno ‘gosti’ često samo uz čašu vode. I godinama kasnije, kad bih ušao u ‘Tvrdjavu’ i naišao na nekoga od konobara iz tog vremena – bilo je srdačnih pozdrava i medjusobnog prisećanje imena.

Samo zadnji ispit sam položio u sadašnjem Univerzitetskom kampusu, u prostorijama Prirodno-matematičkog fakulteta koje je Pravni tada dobio na privremeno korišćenje.

Kasnije, često sam vodio svoje privatne goste, delegacije ili goste preduzeća sa strane, na Tvrdjavu pokazujući je kao svoju sopstvenu. Vodič nam je najčešće bio stari kustos Marković (ako nisam zaboravio ili pobrkao ime) jedan od najboljih poznavalaca Tvrdjave. Slušajući ga puno puta, i ja sam se bio priučio za vodiča, pa nam često muzejski vodič nije ni trebao za drugo nego da nam otvori i zatvori podzemne galerije.

A i jedno od prvih mesta gde sam vodio unuke je bila Tvrdjava.” Nenad Glišić

Zapisi na marginama

Nenada Glišića nikada nisam upoznao lično. Povremeno smo se dopisivali, a putem posrednika više puta smo razmenjivali razne knjige vezane za istoriju Vojvodine i Novog Sada. Nenad je poslednju deceniju života iskoristio da fotoaparatom zabeleži Vojvodinu onakvu kakvu je nosio u sećanjima. Obišao je preko 400 mesta u Vojvodini i napravio nebrojene fotografije. Samo jedna rečenica u njegovom sećanju na Tvrđavu 50-ih godina inspirisala nas je da napišemo brošuru „Tvrđava od papira – Sećanja na jednu kapiju”.

2. septembar2019.

Zapisi otrgnuti od zaborava

„Gazimo po prošlosti i ne poznajući je. A ona čeka da je otkrijemo i čuvamo.” Verica Ivančić, 1961.

Tokom istraživanja i sakupljanja građe o istoriji Petrovaradina često sam nailazio na zanimljive podatke. Jedna od najlepših publikacija koja je prosto plenila svojim sadržajem bila je „Petrovaradin: juče, danas, sutra”, objavljena 2005. godine. Na jedinstven način prikazane su prošlost, sadašnjost i budućnost „tadašnjeg” Petrovaradina, odnosno njegovih ulica i objekata u tvrđavskom podgrađu, majurima i drugim naseljima na njegovom području. Jedan od priređivača ovog izdanja, profesor istorije Igor Novaković, došao je u priliku da pogleda izuzetnu zaostavštinu nekadašnjeg profesora istorije Zvonimira Vukovića u Osnovnoj školi „Vladimir Nazor”. Profesor Vuković je početkom 60-ih godina prošlog veka bio inicijator izrade Zbornika dečijih istraživačkih radova „Petrovaradin: juče, danas, sutra”, čiji su autori bili učenici ove škole. Inspirisan opisom izgleda starih ulica i kuća u Petrovaradinu i načinom na koji su ih tadašnje generacije učenika doživljavale svojom neposrednošću i autentičnošću, profesor Novaković je nakon pola veka odlučio da ovo delo objavi i sačuva ga od zaborava. Takođe, istovremeno se izdvojila i ideja da tadašnji učenici škole, sada drugog imena OŠ „Jovan Dučić”, po istom principu stvore novi Zbornik.

„Ostaće [...] zapisi i slično, ali ne kao tradicija koju treba oživljavati, već kao tradicija koju treba oteti od zaborava, jer je to bila istorija ove ulice i našega grada.”

Ana Brener, 1961. Kako početkom 60-ih godina, tako i početkom novog veka, odabrani su učenici šestih, sedmih i osmih razreda koji su živeli u određenim ulicama i naseljima na području Petrovaradina, a tokom školovanja su pokazali izvestan uspeh i interesovanje pre svega u oblasti istorije i srpskog jezika. Korišćena je ista metodologija prikupljanja podataka i održana su predavanja učenicima kako da pristupe istraživanju. Rezultat je bio knjiga podeljena u dva dela, odnosno dva Zbornika, iz 1961. i 2004. godine. Teško bi bilo odabrati zapise pojedinih učenika, pa ćemo ovde ipak pomenuti samo neka od saznanja o prošlosti, utiske o sadašnjosti i očekivanja u budućnosti onih koji su pisali o ulicama pozadi tvrđavskih zidina:

Ulice su mirisale na kesten i lipu, male i siromašne, po njima razbacanih kora

od dinja i lubenica, zapuštenih i oronulih pločnika, od dima lokomotiva pocrnelih zidova, a iza kapija mala dvorišta obrasla u mahovinu. Čuo se zvuk usnih harmonika, i dobacivanja prolaznicima. Neprimetni grob nekoliko sovjetskih vojnika. Žmurke i vije, prskanje vodom... Umesto kafane, prodavnica kolača. Obućarska radnja je pretvorena u pekaru, a mesara u oštračku radnju. Na praznom placu porušene kuće nalazi se deponija smeća. Ulice su trebale biti ponovo ozelenjene. Fasade uređene. Štakori napustiće podnožja soba. Biće iseljena vojska i vojna bolnica. U prizemlju zgrada butici, poslastičarnice, a na spratovima hoteli. Barokni muzej... Podgrađe će biti revitalizovano, socijalni slučajevi biće iseljeni, vraćeni stari zanati, sve zgrade rekonstruisane i vraćen nekadašnji sjaj. „Da se pamti, da se ne zaboravi.“ – Herodot, 5. vek p.n.e.

18. april 2020.

Tvrđava – napušteni zamak bez domaćina

Novinari „Dnevnika” redovno su izveštavali o dešavanjima i problemima na Tvrđavi. Nekoliko meseci nakon otvaranja Tvrđave za posetioce, tadašnja „Slobodna Vojvodina” je pisala o tome kako da se uredi, a da zadrži svoj prvobitan izgled. Sve nadogradnje koje su nikle između dva svetska rata trebalo je porušiti, a Tvrđava je trebalo da bude ono što je „Kalemegdan u Beogradu i tvrđava u Ljubljani”. Prvih meseci Tvrđava je bila otvorena za posetioce samo nedeljom kako se ne bi ometali radovi na njenom uređenju. Pored toga, skoro svakog dana mogli su se videti mališani, najčešće iz Petrovaradina, kako se veru po bedemima i odronjavanjem opeka „proveravaju” dubinu velikog bunara čiji je ulaz obijan nekoliko puta. „Dnevnik” je najavljivao da će u aprilu 1954. godine biti otvoren zabavni park. U njemu je trebalo da se nađu vrteške i ljuljaške za decu i odrasle, čekić za merenje snage, strelišta, veliki drveni lavirint, biciklodrom, manjež sa dva ponija za vožnju kolima i jahanje, kriva ogledala, bure za okretanje i sl. Sredinom 50-ih godina bila je predviđena izgradnja zoološkog vrta, letnje pozornice za 3000 gledalaca, a zabavni park je trebalo da bude premešten u donji deo Tvrđave. Planirana je i izgradnja žičane železnice do vrha Tvrđave, ali se ni tada nije znalo kako će se radovi odvijati i kojim će tempom ići. Krajem februara 1955. godine Tvrđavu je posetio i predsednik Tito. On je predložio da se njenom uređenju posveti još pažnje. „Potrebno je – kazao je on – zasaditi drveće, ali ne visoko drveće, koje bi kvarilo izgled Tvrđave, nego neko nisko, neko koje odgovara. Tvrđava je dobro mesto za izlete Novosađana, i vi to možete lepo urediti...”

Nakon samo jedne decenije rada, Uprava je 1962. godine integrisana u „Gradsko zelenilo”, što je samo dovelo do stagnacije i opadanja nivoa uređenosti Tvrđave. Prvih deset godina civilne uprave nad Tvrđavom sumirao je vajar Jovan Soldatović. On je smatrao da je, i pored velikih ulaganja, Tvrđava zahtevala veću odgovornost i stručnost u pogledu zaštite, stepena konzervacije, a naročito pravilnosti i svrsishodnosti njenog uključivanja u potrebe tadašnjeg savremenog življenja. Kao najgore od svega, Soldatović je primetio neshvatanje potrebe dalekosežnog planiranja i praksu koja se odlikovala radom na parče, improvizovanim rešenjima ili, u drugoj krajnosti, ishitrenim odlukama za neka, po njegovim rečima, pretenciozna i prilično problematična rešenja. Tvrđavu je video kao ambijent zapuštenosti u 90 odsto mogućnosti, dokaz neracionalnosti, nepromišljenosti ili čak primitivnu potrebu da se sjajem zaseni neukost. Umesto njene sladunjave lepote, malograđanskog neukusa i kiča, Soldatović je video Tvrđavu kao mesto za rekreativni centar, zabavni park, letnju pozornicu, galeriju skulptura pod

vedrim nebom, bezbrojne hladovite kutke, te kao opšte dobro, lepo, korisno i pristupačno najširim masama.

Nešto kasnije, autorskim tekstom za „Dnevnik” reagovao je i profesor Milan Vranić. On je naveo kako su izrečena uglavnom oprečna mišljenja o opravdanim i neopravdanim promenama na Tvrđavi u procesu njenog adaptiranja i kako je vrlo malo bila zastupljena težnja da se objekti pre svega konzerviraju. Vranić je bio mišljenja da je istorija zapostavljena i navodi niz dokaza u prilog tome. Primetio je kako se na Petrovaradinskoj tvrđavi o velikoj bici između Austrijanaca i Turaka 1716. godine ne može mnogo saznati, niti da postoji bilo kakav znak ili ploča da je Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka, bio interniran u Petrovaradin nekoliko meseci nakon sloma ustanka. On navodi i da turistički vodiči, osim verbalnog tumačenja i direktnog ukazivanja na neke značajnosti, nisu u mogućnosti da pruže ono što je neophodno posetiocu za dobijanje jasne predstave o istorijatu Tvrđave. Vranić je predlagao i „oživljavanje” podzemlja sinhronizacijom zvukova i svetlosti, muzejskih eksponata, upaljenih baklji i kamina i sl. – prezentacijom koja bi bila jasna, atraktivna i impresivna za svakog posetioca. Predlagao je sledeće komponente, koje su po njemu činile plan istorijskog oživljavanja tvrđave „koja se još uvek ne vidi”: autentično „oživljavanje” podzemlja i drugih tvrđavskih objekata, isticanje istorijske karte tvrđave i obeležavanje mesta najvažnijih događaja, publikovanje studija iz istorije Tvrđave, naučnu ocenu arhitektonskih i umetničkih vrednosti, publikovanje fotomonografije iz istorije Tvrđave... Vranić je smatrao da će se rešavanjem ovih potreba omogućiti realizacija i opravdanost Petrovaradinske tvrđave koja je stavljena pod zaštitu „zbog svog istorijskog značaja i radi izučavanja istorije naših naroda”.

Dr Ratibor Đorđević, inženjer šumarstva po čijem je rešenju kasnije uređen Dunavski park u Novom Sadu, predložio je tokom 1961. godine zajedno sa inženjerom arhitekture Andrijom Sečujskim i arhitektonskim tehničarem Petrom Dobromirovim kao saradnicima, uz ranije usvojene postavke o programu korišćenja objekata, plan uređenja Petrovaradinske tvrđave kao celine. Đorđević u projektu iznosi ideje o stalnoj hortikulturnoj izložbi, o proširenju saobraćaja i rešenju pitanja kretanja pešaka po već postojećim komunikacijama, ali i o otvaranju novih popločanih staza po bedemima i šančevima Tvrđave. Između ostalog, Đorđević je predlagao odvajanje prostora za golubarnike, letnju pozornicu, košarkaške i teniske terene, organizaciju vodičke službe, izgradnju žičare i akvarijum slatkovodne ribe, dok je za prostor Vodenog grada predlagao uvođenje sportova na vodi. Te godine je za „Dnevnik” pisao i dr Branislav Bukurov koji je smatrao da Petrovara-

dinskoj tvrđavi nedostaje atraktivna moć koju druge tvrđave imaju. Pored Prirodnjačkog muzeja i laguma, Tvrđava nije imala druge atraktivnosti i po njegovom mišljenju trebalo je na tom polju još nešto uraditi. Predlagao je da se, pored postojećih i najavljenih sadržaja namenjenih pre svega za mlade, obezbede i sadržaji za stariji svet, poput izgradnje Geografskog muzeja koji bi pored minijaturnih oblika reljefa, hidrografije, biljnog i životinjskog sveta, sadržavao i sve tipove i oblike naselja, velikih industrijskih objekata, hidrocentrala, rudnika, saobraćajnih sredstava, plovnih objekata itd.

„Šta će biti sa Petrovaradinskom tvrđavom” – pitao se novinar „Dnevnika”

Vlada Urban kada je početkom proleća 1961. godine Tvrđavu video kao „napušteni zamak bez domaćina”. Isti autor par nedelja kasnije piše „Da li je to stvarno daleko?”, postavljajući pitanje Novosađanima koji uzdišu i rečima „Daleko je, dok se popneš...” komentarišu tih petnaest minuta hoda od centra grada i 212 stepenika koji ih dele od gornjeg platoa Tvrđave. Autor dalje pita „Da li ljudi danas ne znaju šta će sa njom?”, „Da li je i kako zanemaruju?”, „Zašto se ona smatra za daleku periferiju grada koji i nema dalekih periferija... Činjenica je da Tvrđava danas predstavlja jednu od retko interesantnih građevina u čitavoj Evropi, ali je slabo obilaze turisti...” – i konstatuje kako je ideja o zoološkom vrtu propala pre svog pravog rođenja, a da je dečiji gradić, koji je već počeo da privlači male Novosađane, usahnuo neprimetno i sam od sebe. Za Urbana, Tvrđava je stajala sama i ukleta, počišćena i umivena, sveže okrečena, popločanih staza, uređenih travnjaka, čistih romantičnih tunela – stoji i izgleda čeka preduzimljive ljude. Ko zna iz kojih razloga, grad od 100.000 stanovnika željnih razonode, namerno okreće glavu od Tvrđave, primećuje autor. Po njemu, sa malo više preduzimljivosti i mašte na njenim kapijama stražarili bi živopisno uniformisani stražari sa starim oružjem, po njenim ulicama i hodnicima bi bila istaknuta bar najosnovnija obaveštenja i podaci o nastanku i razvoju Tvrđave. Međutim, zaključuje Urban – „ništa od toga” i nastavlja: „Naprotiv, na Tvrđavi nema ni stilizovane prodavnice suvenira, a često se može naići na samo zaključana vrata. Onda kažemo: ‘Daleko je, dok se popneš...’”. Ipak, autor je video neki pomak jer su se izdvajale ideje o uvođenju linije gradskog prevoza Sajmište–Tvrđava u toku sajmova, otvaranje mlečnog restorana, nekoliko priredbi koje bi privlačile stalne posetioce. Autor je delovao optimistički kada je „na umrtvljenom životu nekadašnjeg budnog čuvara na Dunavu” primetio da je nešto „izgleda živnulo, nešto se pokrenulo”. Smatrao je da će, možda, malo inicijative novih ljudi na Tvrđavi dovesti do značajnijih rezultata, a „možda će Novosađani zbog sitnih udobnosti shvatiti da tvrđavine visine nisu alpinističke (...)” i zaključuje na kraju: „Možda... možda ćemo prestati da uzdišemo... 27. decembar 2019.

Crveni simboli Tvrđave

Nakon raspada socijalističke Jugoslavije početkom devedesetih godina prošlog veka, kako na prostorima nekadašnjih socijalističkih republika, tako i na području Petrovaradina sprovedena je nasilna dekomemoracija kulture sećanja. Kristijan Obšust je primetio kako su „neželjeni” elementi kulture sećanja „u potpunosti zapušteni i marginalizovani u kontekstu novokonstruisanih nacionalnih imaginarjuma”.

Među prvim akcijama bila su preimenovanja naziva ulica i škola. Nekadašnja OŠ „Vladimir Nazor” u neposrednoj blizini Tvrđave dočekala je novu školsku 1993/94. godinu kao OŠ „Jovan Dučić”. Statua Vladimira Nazora koja se nalazila pred zgradom škole je uklonjena, dok se spomen-ploča narodnom heroju Kosti Nađu, inače rodom iz Petrovaradina, još uvek nalazi u holu ove škole.

Ulica Matije Gupca promenjena je u Beogradsku ulicu. Trg Tomislava preimenovan je u Trg Vladike Nikolaja, a ulica Braće Radić dobila je naziv ulica Prote Mihaldžića. Ulica preko Trandžamenta dobila je naziv Dunavske divizije umesto Put partizanskog odreda.

Tokom perioda socijalističke Jugoslavije, na pojedinim mestima na Tvrđavi postavljeni su različiti simboli i obeležja. Na objektu nekadašnje Duge kasarne, u kojoj je od 1926. do 1940. godine bila smeštena Vazduhoplovna podoficirska škola, njeni bivši pitomci postavili su spomen-ploču prvom partizanskom pilotu i narodnom heroju Franji Kluzu. Na prostoru današnjeg Trandžamenta nalazi se kasarna „Narodni heroj Janko Čmelik”. Čmelik je bio revolucionar i učesnik NOB-a. Streljan je 1942, a za narodnog heroja proglašen je 1943. godine.

Na zgradi nekadašnjeg Glavnog arsenala u Podgrađu, koja je i danas objekat pod kontrolom vojske, na spoljašnjim fasadama se još uvek mogu primetiti tri crvene petokrake, dok se u dvorištu ovog objekta naziru ostaci parole „Živeo prvi maj praznik rada”.

Osamdesetih godina prošlog veka je na bedemu Tvrđave koji gleda na Novi Sad postavljen natpis sačinjen od velikih belih slova: „NAŠ TITO”. Ona su uklonjena nekoliko godina kasnije, ali je dijakritički znak slova „Š” ostao na delu bedema Tvrđave sve dok on nije srušen krajem 2007. godine.

U neposrednoj blizini Beogradske kapije, gde je u jednom kazamatu početkom

Prvog svetskog rata bio zatvoren Josip Broz, postavljena je 1979. godine bronzana spomen-ploča dimenzija 80 x 60 cm. Ova ploča sa Titovim likom u profilu bila je rad novosadskog vajara Jovana Soldatovića, dok je prostor oko spomen-obeležja uredio arhitekta Slobodan Jovanović.

Na platou ispred Muzeja grada Novog Sada 1957. godine postavljena je skulptura „Ranjenik”, delo beogradskog vajara Aleksandra Zarina koji je bio inspirisan herojstvom partizana, a umetničkom realizacijom se oslanja na italijanski futurizam.

Ovi i brojni drugi skriveni, zapušteni i zaboravljeni simboli kulture sećanja danas su skoro potpuno neprimetni. Sa druge strane, dalje prisustvo vojske u Tvrđavi sprečava nas da zavirimo u njene druge skrovite kutke u kojima su možda ostali još neki simboli socijalizma, socijalističke revolucije i narodnooslobodilačkog rata.

Zapisi na marginama

Dekomemoracija kulture sećanja vršena je i nakon oba svetska rata. Pojedini religijski simboli su takođe uklanjani, kao što je bio slučaj sa statuom sv. Jana Nepomuka koja se nekada nalazila u blizini Dunava, a posle Drugog svetskog rata je preneta u portu Crkve sv. Križa u Petrovaradinu.

Takođe, brojni državni simboli Habzburške dinastije stradali su na kraju Prvog svetskog rata. Oni koji su bili postavljeni iznad glavnih tvrđavskih kapija su potpuno ili delimično uništeni. Spomen-ploča srpskoj vojsci, koja je 1918. ušla u Petrovaradin, postavljena je prilikom dvadesetogodišnjice obeležavanja ovog događaja. Uništena je početkom Drugog svetskog rata kada je Petrovaradin postao deo kvislinške Nezavisne države Hrvatske. Na isto mesto je 2013. godine postavljena njena replika prilikom obeležavanja Dana primirja u Prvom svetskom ratu.

Inicijativa za postavljanje spomen-ploče voždu Karađorđu, koji je jedno vreme nakon sloma Prvog srpskog ustanka bio interniran u Petrovaradinsku tvrđavu, javila se još 60-ih godina prošlog veka i ponovljena je tokom 90-ih. U poslednjih desetak godina pokrenuto je više ovakvih inicijativa, između ostalog i od strane gradonačelnika Novog Sada. Savet za kulturu Skupštine grada prihvatio je inicijativu gradonačelnika Miloša Vučevića iz 2015. godine. Da bi se donela odluka o njenom postavljanju, Zavod za urbanizam i Zavod za zaštitu spomenika kulture dostavili su neophodna i stručna mišljenja bez

kojih postavljanje spomen-ploče ne bi bilo moguće. Mišljenja su dostavljena Savetu za kulturu 2016. godine, ali ona nisu uopšte ni razmatrana.

26. avgust 2019.

Gde je nestao zid sa Tvrđave?

Tokom 2006. i 2007. godine na Petrovaradinskoj tvrđavi vršeni su radovi na rekonstrukciji nekadašnjeg hotela i restorana „Varadin”. Ugovorom o zakupu na 30 godina, jedan „kontroverzni biznismen” uložio je šest i po miliona evra u njihovu rekonstrukciju. Tokom ovih radova uređivan je i prostor oko ovih objekata. Tokom aprila 2007. godine na Tvrđavi je skoro neprimećeno prošlo rušenje zida na terasi ispred restorana i umesto njega bila je postavljena gvozdena ograda (koja i danas stoji).

Sredinom 2007. godine najavljivano je i rušenje zida duž „bastiona Marije Terezije”, što je opravdavano time da on nije autentičan, da je sagrađen 1954. godine, a da će se vratiti metalna ograda onako kako ju je projektant Voban zamislio. A onda, jednog dana sredinom novembra, slikari iz obližnjeg ateljea primetili su radnike bez oznaka izvođača radova koji ruše i odnose deo bedema u dužini oko 100 m. Po svedočenjima umetnika iz ateljea, radnici su bili dobro organizovani i sve se odvijalo brzo. Bager je išao napred, kašikom rušio zid, a iza njega su cigle utovarane u kamion. Dva radnika bila su dole, uz put, kao obezbeđenje za slučaj da koja cigla padne i ugrozi saobraćaj, a bilo je tu još desetak radnika, ne računajući vozače kamiona i bageristu. Od radnika su čuli da imaju dozvolu i da to treba što pre da urade.

Narednog dana Nadzorni organ iz Zavoda za izgradnju grada Novog Sada (ZIG) je izašao na lice mesta i odmah podneo krivičnu prijavu protiv NN lica. Radovi na rušenju su nastavljeni i kasnije istog dana, a radnici odbili da kažu ko je nalogodavac posla, tvrdeći samo da za to imaju dozvolu. U saopštenju ZIG-a stojalo je da je posledica ovog vandalskog čina, ne samo uništenje kulturno-istorijskog spomenika, već i izazivanje opšte opasnosti po sigurnost građana. Zbog rušenja bedema, prostor na šetnoj stazi na gornjem platou Tvrđave praktično je ostao potpuno neobezbeđen i predstavljao veliku opasnost zbog mogućeg pada posetilaca niz kosinu. ZIG je apelovao na Javno tužilaštvo da u što kraćem roku preduzme sve zakonom predviđene mere, uz angažovanje i pripadnika MUP-a, kako bi se počinioci navedenog krivičnog dela što pre pronašli i na taj način sprečili veliku opasnost po bezbednost građana i onemogućili dalje uništavanje kulturno-istorijskog nasleđa.

Prema izjavi portparola novosadske policije, policija je izašla na teren i uzela izjave od radnika koji su rušili zid, ali se nije znalo za koje preduzeće oni rade. I Zavod za zaštitu spomenika kulture je pokušao nešto više da sazna, ali mu to nije pošlo za rukom. „Ne znamo ko je zid porušio, niti imamo bilo kakvu pret-

postavku kome bi to bilo u interesu. Znamo da Zavod nikome nije dao nalog za bilo kakvo rušenje”, izjavio je tadašnji direktor.

Kontroverzni biznismen je naveo da je „dobio saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture i Mesne zajednice Petrovaradin” da postavi privremenu ogradu na mesto nestalog bedema i demantovao sve navode koji su ga povezivali sa rušenjem zida. „Šta da radim ako me povezuju? Šta ću ja sa tim bedemom? Da li su ti ljudi normalni? Šta taj bedem mene interesuje? Da li smeta pogledu? Naravno da ne smeta. Štaviše! Ne mogu da verujem da neko ruši bedem i ne zna se ko, a onda u to upliću mene”, pravdao se isti novinarima.

Ostaci zida pronađeni su nekoliko dana kasnije na obali Dunava u naselju Ribnjak naspram adrese Donji put 55, na kojoj se, gle slučajnosti, nalazio dizajnerski studio koji je radio internet prezentaciju za „AD Park” i hotel „Leopold”. Delovi nekadašnjeg zida i danas sprečavaju „podlokavanje” obale.

Krajem godine policija je uhapsila tadašnjeg direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture i njegovog pomoćnika i određen im je pritvor do 30 dana. Kako je istražni sudija Osnovnog suda u Novom Sadu izjavio, bili su privedeni zbog „zloupotrebe službenog položaja i falsifikovanja službene isprave”. Direktoru se na teret stavljalo da je falsifikovao rešenje u kojem se navode samo uslovi pod kojima bi mogao biti uklonjen deo bedema. „Ovo rešenje bilo je upućeno kompaniji ‘Park’ i nije moglo predstavljati preduslov za pristupanje građevinskim radovima na Tvrđavi. Apsolutno je besmisleno da se ustanovi koja izdaje rešenje na teret stavlja njegovo falsifikovanje”, izjavio je njegov branilac.

Prema nezvaničnim informacijama koje su prenosili mediji, u policijskoj istrazi povodom rušenja navodno je otkriveno da je Zavod za zaštitu spomenika primio zahtev „AD Park” da se deo bedema zameni ogradom. Navodno je na zahtev odgovoreno pozitivno, ali su u međuvremenu podaci o tome uklonjeni onog časa kada je došlo do rušenja. Prema saznanjima medija, u knjigama u kojima se nalaze podaci o prepisci Zavoda i „AD Park” ovi podaci su precrtani belim kancelarijskim korektorom, ali je policija uspela da izvuče tragove slova. Ove podatke niko ni iz Zavoda, ni od strane istražnih organa nije hteo da potvrdi ili demantuje.

„Zaista ne znam da li smo slali ikakav dopis takvog sadržaja i u tom periodu. Mislim da nismo, ali kao predsednik kompanije ne moram da znam za sve njene poslove, pogotovu ako nisu od velike važnosti. Treba pitati moje direk-

tore. Ono što ja znam je da smo Zavodu slali dopis još u vreme renoviranja hotela sa željom da obnovimo sat i plato, ali za dopis oko bedema nisam siguran. Znam samo da moja kompanija nema nikakav interes oko tog bedema, on je pet metara ispod hotela”, izjavio je kontroverzni biznismen.

Kako je istraga pokazala, pisali su mediji, u delovodniku i dostavnim knjigama Zavoda pronađene su dve strane na kojima je korektorom izbrisano ranije zavedeno rešenje koje je Zavod izdao preduzeću „AD Park”. Iako je direktor Zavoda negirao glasine o izdatom odobrenju za rušenje i nazvao ih „netačnom glupošću”, policija je došla do dokumenta sa njegovim potpisom, gde se kompaniji „AD Park” izdaje rešenje vezano za radove oko bedema. Prilikom saslušanja, direktor je prvo negirao umešanost u aferu, ali je na kraju ipak priznao mogućnost da je potpisao taj dokument.

„On jeste potpisao to rešenje, ali mu je ono podmetnuto. Prvi put ga je video u policiji”, naveo je njegov advokat i dodao kako njegov klijent dnevno potpiše i po 30 raznih rešenja, te je moguće da, u brzini, nije video šta potpisuje. Takođe, on je istakao i da se u tom rešenju navode preduslovi potrebni za dalje radove, te da ono ne podrazumeva dozvolu za rušenje. „To je rešenje o uslovima za pristup izvođenja tih radova”, naglasio je branilac, napominjući da njegov klijent nije imao potrebu da radi ilegalno, kada mu položaj dozvoljava da to uradi legalno. On je napomenuo i da se direktor javno zalagao za ideju rušenja tog dela bedema, te da nije imao razloga da radi krišom. „To je samo skretanje pažnje sa pravog pitanja, koje glasi: ko je srušio bedem?”, zaključuje branilac, napominjući da se nikada nije saznalo po čijem nalogu je bagerista S.R. srušio 200 metara zida sa Tvrđave.

U „AD Parku” nisu hteli da potvrde da im je rešenje uručeno iako je adresirano na ime kompanije, odnosno direktora. Branioci osumnjičenih demantovali su i njihovu umešanost u brisanje tragova iz poslovnih knjiga o izdatom rešenju. S obzirom na to da je ubrzo ustanovljeno da se iz delovodnika i dostavnih knjiga Zavoda izbrisani deo ticao upravo izdavanja rešenja preduzeću „AD Park”, direktor i njegov pomoćnik su osumnjičeni i za falsifikovanje.

Deo zida na Tvrđavi je ponovo sazidan sredinom naredne godine.

20. jun 2022.

Tvrđava devedesetih, tužnih i nesretnih

Krajem osamdesetih, RO „Urbanizam” je izradila Detaljni urbanistički plan Petrovaradinske tvrđave. Sačinjena je obimna dokumentacija o njenom stanju. Analiza stanja svedena je na tri reči: „Stanje je loše.” Smatralo se da bi za upravljanje Tvrđavom najdelotvornije bilo postojanje samostalne uprave sa stručno kvalifikovanim kadrom i upravnikom. Tadašnja situacija, u kojoj se svaki korisnik starao samo o svojim potrebama, a niko nije koordinisao i nije brinuo za celinu kompleksa, smatrana je za Tvrđavu pogubnom. Istaknuto je da je što pre potrebno formirati novu upravu Tvrđave.

Odlukom Skupštine opštine Novi Sad, krajem 1991. godine osnovano je Javno preduzeće „Petrovaradinska tvrđava”, kojem je Tvrđava poverena na upravljanje i korišćenje. Istovremeno, Skupština grada usvojila je i Detaljni urbanistički plan Petrovaradinske tvrđave, kojim se usmeravala aktivnost ovog preduzeća. Već sredinom maja 1992. godine direktor ovog preduzeća Vesna Katić je najavila poslove na revitalizaciji Tvrđave. Između ostalog, Katić je navela da će biti obeležen jubilej – 300 godina od početka izgradnje Petrovaradinske tvrđave. Po njenim rečima, jubilej je pružao priliku da, uz postojeće sadržaje, kulturne institucije reanimiraju i druge interesantne prostore na Tvrđavi. Najavljena je saradnja sa novosadskim kulturnim ustanovama i kulturno-umetničkim programom TV Novi Sad, gostovanje raznih ambijentalnih predstava... Za jun je najavljen bogat program povodom Međunarodnog dana muzeja, u avgustu je Akademija umetnosti planirala niz muzičkih priredbi, a uz pomoć umetnika koji imaju ateljee, na Tvrđavi bi se priredile izložbe njihovih radova. Najavljena su i prodajna mesta gde će posetioci moći da kupuju slike, knjige i suvenire. Povodom obeležavanja ovog jubileja trebalo je da bude organizovan i okrugli sto „eminentnih stručnjaka” koji će govoriti o istorijatu Tvrđave. Najavljeno je i objavljivanje više publikacija sa „ovom temom”, kao i izložba dokumenata i svedočanstava o prošlosti Tvrđave.

Sredinom avgusta javnosti je obelodanjena Peticija protiv obeležavanja 300. godišnjice Petrovaradina, koju je potpisala grupa od pedesetak „novosadskih intelektualaca”. U njoj je, između ostalog, navedeno kako mnogi razlozi ubedljivo govore protiv ovakvog obeležavanja datuma „obnove i proširivanja Tvrđave iz 1692. godine”. Po njihovom mišljenju, pre svega se radilo o grubom nepoštovanju istorijskih činjenica s obzirom na to da na tom mestu postoji fortifikacioni objekat već više hiljada godina. Potpisnici peticije su se pitali zašto se proslavlja baš 1692. godina, u nizu datuma vezanih za Tvrđavu.

„Smatramo da proslava 300. godišnjice obnove i rasta austrijske Tvrđave u Petrovaradinu predstavlja akt kulturne agresije i zloupotrebe istorije. Svako podmetanje tuđe dominacije nad srpskom zemljom i želja da se na taj način nametne svečarsko sećanje je gruba povreda duhovnog identiteta građana Srbije”, navedeno je u peticiji koju su tada, između ostalih, potpisali arhitekta Vojislav Dević, profesor dr Milica Grković, Milorad Grujić iz književne zajednice i Pavle Stanojević, direktor Arhiva Vojvodine.

Vesna Katić je potvrdila za medije da ne postoji nikakva zvanična proslava 300. godišnjice a Javno preduzeće „Petrovaradinska tvrđava” ukinuto je nakon godinu i po dana postojanja.

29. maj 2022.

Javašluk i bezvlašće na Tvrđavi

Analiza stanja Petrovaradinske tvrđave, koju je izradio Zavod za urbanizam u Novom Sadu krajem 80-ih godina prošlog veka, svela je opšti zaključak na samo tri reči: „Stanje je loše.” U zaključcima Analize je stajalo i to da je daleko najdelotvorniji način upravljanja Tvrđavom nakon njene predaje civilnim vlastima 1951. godine bila Uprava Petrovaradinske tvrđave (od 1952. do 1962. godine). Dotadašnja praksa, u kojoj se svaki korisnik Tvrđave starao samo o svojim potrebama dok niko nije koordinirao i brinuo o celini kompleksa, smatrana je pogubnom za Tvrđavu i istaknuto je da treba što pre formirati novu upravu Tvrđave.

Odlikom Skupštine opštine Novog Sada, krajem 1991. godine osnovano je Javno preduzeće „Petrovaradinska tvrđava” kome je zaštićeni kompleks predat na upravljanje i korišćenje. Istovremeno, Skupština je usvojila i Detaljni urbanistički plan Petrovaradinske tvrđave kojim se usmeravao rad ovog preduzeća. Direktor preduzeća Vesna Katić je najavila početak revitalizacije Tvrđave koja je posedovala izuzetan, ali do tada neiskorišćen turistički potencijal. U godini kada se obeležavalo tri veka od početka izgradnje Tvrđave, ona je najavljivala i brojne aktivnosti na uređenju i saniranju brojnih komunalnih problema, organizovanje brojnih kulturnih i umetničkih događaja, okrugle stolove eminentnih stručnjaka koji bi govorili o istorijatu utvrđenja, objavljivanje više publikacija, ali i rešavanje „trenutnih haotičnih imovinskopravnih odnosa korisnika” na Tvrđavi, od kojih niko nije plaćao zakup, već je koristio prostore na osnovu starih ugovora ili bez ikakvog pravnog osnova. Ukoliko se želelo uspešno i domaćinsko gazdovanje, na Tvrđavi se morao zavesti red, smatrala je Vesna Katić.

Nakon nekoliko meseci, u novosadskom „Dnevniku” se pojavilo više tekstova koji su slikovito govorili o tadašnjoj situaciji na Tvrđavi. „Javašluk i bezvlašće” bila je prva reakcija poznatog novosadskog vajara Jovana Soldatovića u tekstu „Zapuštena Petrovaradinska tvrđava”. Soldatović je smatrao da je neodgovorno i nestručno ponašanje svih pozvanih i obaveznih prema Tvrđavi samo uslovilo njeno rapidno propadanje. Osnivanje Javnog preduzeća Soldatović je video kao nadu u bolje dane, ali nakon nekoliko meseci njegovog rada on je video samo seču i krađu stabala, paljevinu zakorovljenih utrina, i dalje razvaljene staze, povaljene skulpture, kao i nastavak vandalizovanja zidova. Poseban akcenat Soldatović je stavio na nemogućnost pronalaženja zajedničkog jezika korisnika prostora na Tvrđavi, pre svega umetnika, i uprave novog preduzeća. Opisujući borbu umetnika, Soldatović je video kao

napor da se spreči da „ovaj izuzetan kompleks svetskog značaja ne prekrije žabokrečina činovničkog nemara, besmisao nečijih usitnjenih interesa” i potone u ponor totalnog bezvlašća. On je primetio i kako je svetlija budućnost Tvrđave godinama oslikavana elaboratima „onih koji su imali monopol na to”, ali i obećanjima onih u vlasti „umišljenih ‘vlasnika’”, te agonija propadanja nije prekinuta. Vesna Katić dala je više odgovora u kojima je Soldatovićeve ocene smatrala malicioznim komentarima i jalovim doprinosom u rešavanju objektivnih problema na Tvrđavi (Dnevnik: „Maliciozni komentari – jalov doprinos”, Novosti: „Sukob skriva zloupotrebe”). Javno preduzeće je ukinuto 1994. godine nakon samo godinu i po dana postojanja. Svetlana Bakić, arhitekta i konzervator iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, smatrala je da je, iako je bilo nekih zamerki, preduzeće uspešno radilo, dok je arhitekta Slobodan Jovanović neslavnu sudbinu ovog Preduzeća video kao rezultat raznih vrsta opstrukcija i po njegovim rečima verovatno loših kadrovskih grešaka u formiranju radno-rukovodnog tima.

Kako je Tvrđava izgledala nakon ukidanja Javnog preduzeća još slikovitije govori jedan izveštaj Komisije za postavljanje klupa i korpi za otpatke na Petrovaradinskoj tvrđavi. Tokom obilaska Tvrđave došlo se do saznanja da se bespravna, nestručna i proizvoljna gradnja širi i direktno ugrožava Tvrđavu. Dat je predlog da Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Novog Sada, kao ustanova koja je zadužena za brigu nad kulturnim dobrom preduzme hitne mere. Izveštaj je u prvom redu upozoravao na pogubne posledice delovanja nekolicine ljudi koji bespravno zauzimaju lagume i u šančevima ograđuju prostor za svoje potrebe. Navedeno je da oni sami uvode struju, vodu i kanalizaciju nestručno i nehajno, probijajući svodove i zidove za prolaz cevi koje koriste za izlivanje fekalija i vode u podzemne hodnike. Takođe, navodno je jedan od pasa ubijen kada je „(...) odgrizao ruku nekom prolazniku”. U zaključku komisije je stajalo da se ne može dozvoliti nekolicini ljudi, pre svega, da prisvajaju javne površine i da na njima rade šta im je volja bez ikakvih kontrola i odredaba važećeg Detaljnog urbanističkog plana, te da svojim „nestručnim i kičerskim” intervencijama ugrožavaju bezbednost i graditeljsku strukturu, pretvarajući Tvrđavu u „seosko domaćinstvo”. Smatrano je i da se u javnosti često pojavljuju tekstovi i televizijske emisije o ekološkom delovanju korisnika Tvrđave, te da bi trebalo javno izneti i drugu stranu tog delovanja, a zatim tražiti od svih dostavljanje projekata adaptacija prostora koje su zauzeli na saglasnost. Napori da se ovo spreči nisu dali značajnije rezultate jer su svi zaposednuti prostori ostali u posedu novih korisnika.

*Tekst je izmenjena, skraćena i dopunjena verzija rada „Petrovaradinska

tvrđava – merilo stepena naše današnje kulture”, objavljenog u Godišnjaku Istorijskog arhiva grada Novog Sada br. 11/2017.

1. decembar 2019.

Senka umetnika nad Tvrđavom

Početkom 1973. godine, pored dvadeset osam postojećih, Tvrđava je trebala dobiti još dvadeset devet novih ateljea. Svi umetnici koji su ih dobili trebalo je da imaju „sve one beneficije koje imaju korisnici već postojećih”, odnosno, bili bi oslobođeni plaćanja zakupnine i el. energije. Takođe, trebalo je da se izvrši i revizija postojećih ateljea „jer se pouzdano zna da neki umetnici ne koriste prostorije za rad dok istovremeno postoje stvaraoci razapeti između potrebe za radom i nedostatka radnog prostora”.

Dve decenije kasnije, jedan od prvih zadataka tek osnovanog JP „Petrovaradinska tvrđava” bilo je i rešavanje „trenutnih haotičnih imovinsko-pravnih odnosa korisnika” na Tvrđavi. Po rečima tadašnjeg direktora tog preduzeća Vesne Katić, tada niko nije plaćao zakup, već je koristio prostore na osnovu starih ugovora ili bez ikakvog pravnog osnova. Ukoliko se želelo uspešno i domaćinsko gazdovanje, na Tvrđavi se morao zavesti red. O javašluku i bezvlašću koje je usledilo pisao je 1952. godine utemeljivač ideje o ateljeima na Tvrđavi, akademski vajar Jovan Soldatović. On je smatrao da je neodgovorno i nestručno ponašanje svih pozvanih i obaveznih prema Tvrđavi. Između ostalog, on je video nemogućnost pronalaženja zajedničkog jezika korisnika prostora na Tvrđavi, pre svega umetnika, i uprave novog preduzeća. Opisujući borbu umetnika, Soldatović ju je video kao napor da se spreči da „ovaj izuzetan kompleks svetskog značaja ne prekrije žabokrečina činovničkog nemara, besmisao nečijih usitnjenih interesa” i da potone u ponor totalnog bezvlašća.

Jedan izveštaj urađen 1994. godine upozoravao je na pogubne posledice nekolicine ljudi koji su bespravno zauzimali lagume. Navedeno je kako sami uvode struju, vodu i kanalizaciju, nestručno i nehajno, probijajući svodove i zidove za prolaz cevi koje koriste za izlivanje fekalija i vode u podzemne hodnike. U zaključku komisije je stajalo da se ne može dozvoliti nekolicini ljudi da prisvajaju javne površine i da na njima rade šta im je volja bez ikakvih kontrola i odredaba važećeg Detaljnog urbanističkog plana, te da svojim „nestručnim i kičerskim” intervencijama ugrožavaju bezbednost i graditeljsku strukturu, pretvarajući Tvrđavu u „seosko domaćinstvo”. Smatrano je i da se u javnosti često pojavljuju tekstovi i televizijske emisije o „ekološkom delovanju” ovakvih korisnika Tvrđave, te da bi trebalo javno izneti i drugu stranu tog delovanja, a zatim tražiti od svih dostavljanje projekata adaptacija prostora koje su zauzeli na saglasnost.

Iste godine Gradska vlada odlučila se izgleda i na što skorije uređenje pravnih odnosa sa korisnicima prostora na Tvrđavi. Zaduženi su nadležni da kompletiraju dokumentaciju korisnika poslovnih prostora i utvđivanje da li se ateljei na Tvrđavi namenski koriste. Zatraženo je da se što pre zaključe novi ugovori o zakupu poslovnog prostora i poveća naplata koja u tom trenutku nije dosezala ni trećinu. Dve godine kasnije bila je 2%.

Deceniju kasnije, povodom jubileja 50 godina na Tvrđavi, umetnici su pretili da će spaliti svoja dela jer je postojala mogućnost da budu iseljeni tokom planiraih radova na obnovi hotela „Varadin”. U to vreme Odbor za koordinaciju poslova zaštite Petrovaradinske tvrđave, koji je planirao obnovu hotela prema projektu arhitekte Ivana Antića koji je predviđao i iseljenje umetnika, raspravljao je pod kojim to uslovima umetnici koriste ateljee. Tadašnji predsednik Odbora Đerđ Ozer je naveo da je izgradnja „adekvatnog hotelskog objekta od interesa za Grad uz maksimalno očuvanje kulturnoistorijskog nasleđa” i da se plan arh. Antića „pokazao kao vrlo podsticajan”. Za taj projekat rekonstrukcije arh. Antića, Grad je tada platio 742.000 dinara (oko 11.500 evra po tadašnjem kursu, prim. aut.) firmi „Pro-Ing” (čiji je većinski vlasnik bio „MK Komerc” Miodraga Kostića), a čiji je direktor Goran Vukobratović bio angažovan u Odboru za izgradnju hotela na Tvrđavi.

Tokom 2007. godine zabeleženo je da je komunalna i građevinska inspekcija obišla Tvrđavu i svim korisnicima poslovnog prostora naložila da sve što „nije autentično sklone sa zidova oko ulaznih vrata”. Na prostoru ispred ateljea zatečeno je nekoliko platformi za sedenje ili umetničkih instalacija, ali umetnici nisu reagovali na nalog inspekcije. Umetnicima je napomenuto da mogu koristiti prostor u ateljeu, ali ne i okolinu prilagođavati svojim potrebama. Krajem godine ispred ateljea nestao je zid dug 220 metara.

Nekoliko godina kasnije, opet je konstatovano da od 79 tadašnjih korisnika ateljea, „osim možda jednog”, niko nije imao ugovor potpisan sa JP „Poslovni prostor”, a tadašnjem direktoru ovog preduzeća nije bilo jasno po kom su se osnovu umetnici useljavali u ateljee i da ne plaćaju ni najosnovnije troškove, osim nekoliko umetnika koji su svoje obaveze delimično izmirivali poklanjanjem umetničkih dela. Napomenuo je da je Uprava za kulturu preuzela rešavanje tog problema kako bi status umetnika na Tvrđavi bio „na neki način ozvaničen”. Đaković je smatrao da se dugi niz godina na Tvrđavu umetnici useljavaju „na lepe oči” i da većina njih ateljee smatra svojom „dedovinom”.

Predsednik udruženja umetnika na Petrovaradinskoj tvrđavi „Likovni krug”

Dejan Popržan slagao se sa činjenicom da mnogi „takozvani umetnici” neopravdano koriste ateljee i kako im nije u interesu da se odnosi srede jer bi im u tom slučaju oni bili oduzeti. Smatrao je i da se mora ukinuti dotadašnje „pravo nasleđivanja” ateljea „po rodbinskim i stričevskim vezama”. Najveći broj umetnika je podržavao ideju o definisanju njihovih obaveza i napore „Likovnog kruga”. Neki od korisnika ateljea na Tvrđavi su ispred njih postavili terase i „umetničke instalacije”. Iako su ih iz Zavoda za zaštitu spomenika i Zavoda za izgradnju grada upozorili da to ne čine, a komunalna inspekcija naložila njihovo uklanjanje, umetnici su odbili da to urade tvrdeći da se radi „o ukrasu Tvrđave”.

Kako je primećeno da su neki ateljei u međuvremenu postali kafići i prostor za organizovanje žurki, Grad je 2009. godine formirao komisiju koja je trebalo da ispita kriterijume dodele i utvrđivanje činjenica pod kojima se koriste ti prostori. Komisija je utvrdila i niz nepravilnosti u korišćenju ateljea. Korisnici su ih sami preuređivali, bez konsultacija sa nadležnim institucijama službe zaštite. Probijali su zidove, postavljali galerije kako bi proširili prostor, uvodili instalacije na svoju ruku, zauzimali javne površine ispred ateljea, a u nekim slučajevima, kako se navodi, „potpuno narušili originalni izgled spomenika kulture”. Takođe, utvrđeno je da postoje i različiti osnovi za korišćenje ateljea. Od ukupno 77 ateljea, samo dva su imala validne ugovore sklopljene sa JP „Poslovni prostor“, a koristio ih je zanatlija koji održava sat na Tvrđavi.

Naredne godine je najavljeno da bi većina tadašnjih korisnika ateljea trebalo da se iseli jer je „samo 50 korisnika dostavilo” dokumentaciju preko koje bi trebalo da se utvrdi po kom osnovu koriste ove prostore. Iz Gradskog veća je rečeno da to što neko nije dostavio papire ne znači da nema osnova za nastavak zakupa ateljea, jer je moguće da su tokom godina zagubili dokumentaciju. Takođe, najavljen je i dogovor Grada sa JP „Poslovni prostor” o visini zakupa za „nove korisnike ateljea”.

U skladu sa odlukom gradonačelnika Novog Sada iz 2009. godine, osnovana je Komisija za popis poslovnog prostora i ateljea. Njen zadatak je bio da izvrši popis poslovnog prostora (ateljea), kao i svih prostora na Tvrđavi koji se koriste u svrhu ateljea, da izvrši pregled ateljea i da o stanju svakog sačini službenu belešku i foto-dokumentaciju. Zatim, da izvrši uvid u dokumentaciju korisnika njihovih korisnika, kao i u dokumentaciju kojom su raspolagali JP „Poslovni prostor” i Gradska uprava za kulturu, a u vezi sa pravom korišćenja. Komisija je trebalo da utvrdi i postojanje, odnosno nepostojanje pravnog osnova za korišćenje ateljea svakog korisnika i da sačini Izveštaj o pregledu istih

i činjenicama koje mogu biti relevantne za donošenje pojedinačnih odluka u vezi sa korišćenjem ateljea.

Na osnovu prikupljene dokumentacije Komisija je utvrdila da postoje tri kategorije korisnika: oni sa zaključenim ugovorom sa Gradom, oni sa zaključenim ugovorom sa JP „Poslovni prostor” i oni koji nemaju zaključen ugovor, ali su „nasledili prostor”. Komisija je došla do zaključka da se stanje može rešiti na dva načina: raskidom svih postojećih ugovora uz sudske postupke iseljenja svih trenutnih korisnika i dodele ateljea novim korisnicima ili legalizacijom postojećeg stanja tako što će se svi trenutni korisnici pozvati da zaključe ugovore o zakupu.

Upravni odbor tadašnjeg JP „Poslovni prostor” je Zaključkom Gradskog veća Grada Novog Sada, kojim je usvojen Izveštaj, bio zadužen da postupi na osnovu njega i zaključi ugovore o zakupu sa zatečenim korisnicima. U skladu sa odlukama o uslovima i postupku davanja u zakup kojim je upravljao JP „Poslovni prostor”, gradonačelnik Novog Sada je predložio Upravnom odboru da korisnicima na Tvrđavi umanji zakupninu po kvadratnom metru. Upravni odbor JP „Poslovni prostor” je Zaključkom Gradskog veća Grada Novog Sada, kojim je usvojen napred pomenuti Izveštaj, zadužen da postupi u skladu sa navedenim Izveštajem i zaključi ugovore o zakupu sa zatečenim korisnicima.

9. maj 2022.

Druga strana EGZITA

Festival „EXIT” je nastao 2000. godine. Poznat je i kao „nulti” i „besplatni” koji je trajao 100 dana i bio održan na prostoru ispred Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Tadašnji koncept mu je bio otvoreno politički jer je zagovarao izlazak mladih na izbore koji su se održali u jesen te godine. Naredne godine održan je „prvi” Festival na Petrovaradinskoj tvrđavi i od lokalnog postaje regionalni i međunarodni, prepoznatljiv i popularan muzički događaj. Festival je iz godine u godinu, prema podacima organizatora, obarao rekorde posećenosti i nekoliko puta je proglašen za najbolji evropski muzički festival. Istovremeno su u javnosti često kritikovani organizacija, finansiranje i sadržaji Festivala, kao i njegov uticaj na samu Tvrđavu. Predlagana je zabrana njegovog održavanja na Tvrđavi, kao i premeštanje na drugu lokaciju (sa prostora Gornje tvrđave i Hornverka u Vodeni grad), a njegovi organizatori su se jedno vreme našli i iza rešetaka. U jednom momentu, 2004. godine, predsednik udruženja „EXIT” i generalni menadžer su privedeni zbog sumnje da su zloupotrebili službeni položaj, falsifikovali službene isprave i finansijski oštetili organizaciju. Afera je važila za politički motivisanu, a na kraju optužnica nikada nije ni podignuta. Pored finansijskih, Festival je upadao i u organizacione probleme, pa se postavilo pitanje njegovog opstanka. Tokom 2012. godine, kada je Ministarstvo kulture i informisanja objavilo da ga više neće sufinansirati, tadašnji generalni menadžer podneo je ostavku nakon razlaza oko ideje da se napravi godina dana pauze kako bi se festival „redizajnirao i prilagodio vremenu”. U međuvremenu, bez obzira na vladajuću strukturu u lokalnoj i pokrajinskoj skupštini, najglasniji kritičari Festivala bile su pojedine političke organizacije, na marginama političkog delovanja, i to obično pred izbore. Tražile su njegov prekid i preusmeravanje izdvojenih finansija za njegovo održavanje ili promenu njegove lokacije. Sa druge strane, mnogi političari su viđani na otvaranjima Festivala i pojedinim binama gde su pokazivali svoja muzička umeća.

Osim ovih pitanja, u javnosti se godinama često pominje i njegov negativan uticaj na Tvrđavu. Javnosti se, pre svega na društvnim mrežama i u pojedinim medijima, prikazuju pukotine na bedemima Petrovaradinske tvrđave koje se nalaze van granica prostora na kojem se održava Festival. One su nastale najverovatnije kao posledica savezničkog bombardovanja železničkog mosta preko Dunava u jesen 1944. godine. Pitanje ulaganja u Tvrđavu i štetnosti po nju se postavljalo i pre desetak godina. Tada je primećeno kako se niko od predstavnika vlasti „nije setio da se zatraži da deo prihoda od festivala usmeri

na održavanje tvrđave, iako je ona zapuštena” i u kojoj joj meri održavanje Festivala šteti. Tadašnja analiza nije pokazala da je dolazilo do oštećenja, a direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada je izjavio da „do sada, takvih stvari nije bilo” i da Zavod dokumentuje ako do nečega dođe i predlaže mere kako da se to otkloni. Moguća oštećenja koja nisu vidljiva golim okom tada nisu zanimala ni vlast ni organizatore Festivala, a ulaganje u Tvrđavu videli su kao unapređenje turističke ponude Novog Sada. Sredinom 2015. godine, Departman za građevinarstvo i geodeziju Fakulteta tehničkih nauka objavio je elaborat o ispitivanju uticaja dinamičnih opterećenja na konstrukcijske sklopove Petrovaradinske tvrđave tokom održavanja festivala „EXIT”. Prema tom elaboratu, na osnovu analize rezultata merenja vibracija zaključeno je da „dinamično ponašanje opserviranih konstrukcijskih sklopova nije posledica prirode dešavanja na manifestaciji ‘EXIT’, već drugih uzroka, pa se u cilju dugoročnog rešenja pitanja konstrukcijske sigurnosti sklopova Petrovaradinske tvrđave predlaže uvođenje sistema trajnog monitoringa”.

Poslednji u nizu pokušaja revitalizacije Petrovaradinske tvrđave došao je sredinom 2014. godine, kada je osnovan Fond za obnovu i razvoj Petrovaradinske tvrđave – FORT. On je nastao kao rezultat saradnje Grada Novog Sada i EXIT fondacije. Jedan od ciljeva festivala „EXIT” bio je da preko svoje Fondacije preuzme inicijativu za saniranje, adaptaciju i održavanje Tvrđave i da kao krovna organizacija „ostvari širi društveni uticaj na nadležne i interesne institucije u zemlji, regionu i svetu i kreira ambijent i atmosferu neophodnosti održavanja i restauracije Tvrđave, kao i njeno dalje pozicioniranje u jednu od najatraktivnijih turističkih destinacija u okruženju”. Prilikom prezentacije FORT-a, gradonačelnik Novog Sada izjavio je da će Grad kontrolisati planiranje potrošnje sredstava koja će biti plasirana u Fond, kao i insistiranje da definiše na koji način će se deo sredstava od prodaje ulaznica Festivala namenski izdvojiti za revitalizaciju i obnovu Petrovaradinske tvrđave. Po rečima gradonačelnika, započet proces se nije mogao zaustaviti, a sve zarad brojnih ljudi koji će uživati u Petrovaradinskoj tvrđavi.

U protekle dve decenije postojalo je nekoliko ideja i inicijativa da se Festival na određeni način „oduži” Tvrđavi na kojoj se održava. Otkako je Novi Sad dobio titulu Evropske prestonice kulture za 2021. godinu, aktivnosti su preusmerene na drugu stranu. Ipak, u proteklih nekoliko godina je, u cilju promovisanja Tvrđave kao turističke destinacije i ideja njene revitalizacije, ova Fondacija uradila i pomogla nekoliko projekata na ovom polju. Pitanja organizacije Festivala, njegovog finansiranja i mesta održavanja, kao i pitanja upravljanja, uređenja, zaštite i revitalizacije Petrovaradinske tvrđave nisu se

pojavila danas ili pre nekoliko godina. Decenijama unazad, od kako je najveći deo Tvrđave predat civilnim vlastima, pokušava se iznaći rešenje za mnoge probleme i dati odgovori na brojna pitanja. Ne ulazeći u odnose svih strana upletenih u ovu priču, ona je ipak toliko zamršena da ni brojni dosadašnji pokušaji pojedinih novinara i reagovanja organizatora Festivala još nisu dali odgovore na sva pitanja. Bez obzira na sve, Festival je uspeo da očuva kontinuitet održavanja, postane prepoznatljiv brend i Tvrđavu i Grad stavi na turističku i festivalsku mapu sveta, preživi nekoliko promena vlasti i barem baštini sećanje na svoje početke društveno-političkog angažmana.

10. jul 2021.

Propadanje Petrovaradinske tvrđave

Od momenta kada je Petrovaradinska tvrđava prešla pod civilnu upravu, 1951. godine, odlikuje je potpun nedostatak umreženosti i neusaglašenost svih koji deluju na njoj, nejasno definisane nadležnosti i nedostatak donošenja zajedničkih planova i programa koji je trebalo da doprinesu njenom boljem korišćenju i održavanju. Tokom vremena predlagane su brojne ideje, planovi i projekti, izrađene su brojne analize i studije koje su za cilj imale predloge za uređenje i upravljanje, revitalizaciju i korišćenje njenog prostora. Ova dokumentacija je nastajala periodično i u određenim društvenim, ekonomskim i političkim okolnostima sa svojstvenim rečnikom, idejama i predloženim rešenjima.

„Kako je moguće da danas, uprkos decenijama napora na zaštiti i revitalizaciji, Petrovaradinsku tvrđavu zatičemo u ovakvom stanju?” – postavila je pitanje arhitekta Slobodanka Babić. Što se tiče pravnog okvira, po njenim rečima je učinjeno gotovo sve, ali je u stvarnosti priča drugačija. „Instrumentarij kojim bi se podržalo sve ono što je ugrađeno u najviše dokumente jednostavno ne postoji. Izlaz iz ovakve situacije je viđen u osiguranju jedinstvenog sistema upravljanja kulturnim dobrom, zasnovanog na principu dobrog domaćina, stabilnosti društveno-političkog i ekonomskog okruženja koje treba da obezbedi čvrst pravni okvir i stabilnost izvora finansiranja, edukaciji i senzibilizaciji javnog mnjenja, posebno lokalnog stanovništva, osiguranju kontinuiranog i multidisciplinarnog istraživanja i obezbeđenju uslova za realizaciju tehničke zaštite u skladu sa načelima konzervatorske struke” –navodi Babić. Primećeno je i nepostojanje upravljačkih mehanizama, jasno definisane strategije i koncepta integralne zaštite kompleksa, napuštanje pojedinih lokacija i objekata od strane dosadašnjih korisnika, kao i sve češća navika usvajanja prostorno-planskih dokumenata. Ocenjeno je da bi realizacija pojedinih planova samo doprinela narušavanju integriteta kulturnog dobra i ugrozila njegov održivi razvoj.

Tvrđava je imala tu nesreću da su se nadležni organi koji su upravljali njom i uređivali njen prostor često menjali, a samim tim su se menjale i nadležnosti tih organa. Ovo je dovodilo do nesklada u radu i nemogućnosti da se neki dugoročni planovi sprovedu u delo. Jedan od najvećih problema koji i danas traje je taj da se njome upravlja preko više javnih preduzeća kojima je Tvrđava sekundarna delatnost. Svaka garnitura nove vlasti u Novom Sadu i AP Vojvodini, zavisno od toga kome je i kada Tvrđava pripadala, donosila je različite odluke, osnivala i ukidala javna preduzeća i druge organe koji su

radili na poslovima uređenja i upravljanja Tvrđavom. Smatrano je i da treba naći odgovarajuću formu javnog preduzeća koje bi preuzelo obavezu upravljanja i korišćenja Petrovaradinske tvrđave, koje će biti trajno i preživljavati svaku narednu vlast, a čije će rukovodstvo biti odgovorno građanima i Gradu za ostvarene rezultate, kao i za stanje u kojem se Tvrđava njihovom zaslugom nalazi. Način upravljanja Petrovaradinskom tvrđavom mora biti takav da pospeši i omogući realizaciju planova i obezbedi siguran izvor finansijskih sredstava. Takođe, on bi morao imati centralizovan model upravljanja koji bi podrazumevao jedinstven informacioni, administrativni, upravljački i komunikacijski centar. Rešenje zaštite i revitalizacije Petrovaradinske tvrđave viđeno je i u osiguranju jedinstvenog sistema upravljanja kulturnim dobrom, zasnovanog na principu dobrog domaćina, stabilnosti društveno-političkog i ekonomskog okruženja koje treba da obezbedi čvrst pravni okvir i stabilnost izvora finansiranja, edukaciji i senzibilizaciji javnog mnjenja, posebno lokalnog stanovništva, osiguranju kontinuiranog i multidisciplinarnog istraživanja i obezbeđenju uslova za realizaciju mera tehničke zaštite na kulturnom dobru u skladu sa usvojenim načelima konzervatorske struke. Česte smene lokalnih vlasti i izostanak dugoročnog planiranja dovodili su, kako je jedna sociološka studija primetila, do toga da upravljanje ovom vrstom nasleđa nema kontinuitet i da je nestabilno, a čak 73% ispitanika je videlo političare kao osnovne krivce za stanje u kome se Tvrđava nalazila.

Danas je, kao što je i ranije primećivano, glavna prepreka efikasnoj zaštiti, revitalizaciji i korišćenju Petrovaradinske tvrđave viđena u podeli uprave i gazdovanja nad Tvrđavom između brojnih ustanova i preduzeća. To su pokazale sve dosadašnje stručne analize i mišljenja, dok je uvek izdvajan predlog da se izlaz pronađe u formiranju nove uprave nad kompleksom Petrovaradinske tvrđave. Arhitekta Slobodan Jovanović je prepoznao da su decenije prošle u traženju, nalaženju, napuštanju i obnavljanju organizacionih oblika i načina gazdovanja sa prostorom i objektima na Tvrđavi. U traženju finansijske konstrukcije, izvora, mehanizama, materijalnog obezbeđenja i podrške revitalizaciji uvek se ostajalo bez pravog odgovora. Dotadašnja praksa revitalizacije Petrovaradinske tvrđave se prema Jovanoviću mogla sagledati već nakon obične šetnje po njoj. Za Jovanovića Tvrđava je bremenita posledicama najrazličitije vrste, „slika i ilustracija naših društvenih, privrednih, kulturnih, komunalnih, socijalnih i inih problema” i u stalnom sudaru sa materijalnim nedaćama. Kao potencijalni odgovor za Tvrđavu, koja bi po Jovanoviću mogla opstati i trajati kao „jedinstvena i jedna – novosadska i petrovaradinska, samo ako joj ‘uprava’ i ‘komanda’ budu u rukama ljudi od znanja, duha, ljubavi i inspiracije”, potreba postojanja takve uprave i komande nije sporna,

već nužnost.

7. avgust 2021.

Turista u svom gradu

Kada se šetam Tvrđavom i naiđem na neku grupu turista, usporim, a često i zastanem da bih oslušnuo šta im turistički vodiči pričaju. Ponekad me osobe u mojem društvu pitaju zašto to radim: „Da li ima nešto što nisi čuo?” Obično odgovorim sa: „Uvek čujem nešto novo.” Nije bitno da li je to možda neki novi ugao predstavljanja Tvrđave, neka nova legenda ili faktografska greška vredna pamćenja, izrečena od strane neke osobe u ulozi „vodiča” ili vodiča „sa strane”, licenciranog ili ne. Nikada ih nisam zapisivao, ali bih jednom mogao izdvojiti barem „top 10” najzanimljivijih.

Kao nekom ko o Tvrđavi zna malo više od prosečnog turističkog vodiča ili turiste, ne može proći da mi uho ne zaparaju pojedine faktografske greške koje često čujem, neke iznova i iznova. Za pojedine podatke znam gde su pročitani, ko ih je napisao, šta je pisac hteo da kaže, koje je izvore koristio, da li ih nije baš najbolje razumeo ili ih je loše preneo na papir, šta je krajnji korisnik pogrešio u interpretaciji... Šta je turista od svega toga shvatio, ne mogu ni da zamislim. Ponekad mi se čini kako je „nulti” turistički vodič negde nešto pročitao, pa sa ostalim kolegama igrao gluvih telefona. Trudim se i suzdržavam da ne prokomentarišem njihove pojedine ispade. Ali, ako je to najbolje što imamo da ponudimo, onda treba da budemo srećni što većina slušalaca nema nikakvo predznanje. Par puta sam ozbiljno razmišljao, a pojedini vodiči mi više puta predlagali, da polažem za licenciranog turističkog vodiča. Ali... kao što je jedan vodič iz Beograda u svojim „pričama sa dušom” mislio da je posao turističkih vodiča jedan od najlepših na svetu sve dok nije postao jedan od njih.

Svojevremeno sam vodio obilaske podzemlja Petrovaradinske tvrđave za sugrađane, gde je moja prva rečenica glasila: „Sve što ste do sada negde čuli ili pročitali o podzemlju Tvrđave, slobodno zaboravite. Da li ima nekih pitanja?” Obično bi prvo pitanje bilo: „Da li postoji...” i tu sam prekidao svakog sa: „Ne! Ne postoji hodnik ispod Dunava. Lepo sam Vam rekao da sve zaboravite.” „Kako ste znali da ću Vas to pitati?”, usledilo bi drugo pitanje. To svi pitaju, zar ne?! Nakon obilaska dobijao sam samo pohvale, tipa: „Trideset godina živim u podnožju Tvrđave i Vi ste prvi koji mi je objasnio čemu su služili podzemni hodnici.” Bilo je i onih razočaranih, koji su hteli da čuju priču o hodniku ispod Dunava ili drugim legendama i misterijama, ali su izražavali pozitivna iznenađenja i zahvalnost za objašnjenja koja su dobili. Još uvek smatram da je bitno osetiti publiku, iznenaditi njena očekivanja, možda je i opteretiti pojedinim suvoparnim informacijama, ali i usaditi im određene informacije i

znanje koje će ostati zapamćeno i koje će sigurno preneti drugima.

Poslednjih godina sam sa Udruženjem građana „Scenatorija” iz Petrovaradina organizovao više šetnji kroz Podgrađe Petrovaradinske tvrđave za naše sugrađane, na kojima smo predstavljali i delili publikacije, turističkoinformativne mape ili obeležavali Evropski dan tvrđava, prilikom kojih su se u ulozi vodiča „kroz nasleđe” oprobali umetnici, sociolozi, arhitekte i arheolozi. Kako publika nisu bili turisti, niti vodiči licencirani, priče su bile svakako drugačije od uobičajenih.

Među turističkim vodičima koje sam imao prilike da slušam u poslednjih 20ak godina, dobro pamtim čika Živka Markovića i njegove prelepe priče ispunjene filigranskim detaljima. Vremenom sam slušao i upoznao brojne druge turističke vodiče. Imao sam prilike da putujem sa Radivojem Novakovim, slušam Iliju Komnenovića i predstavnike njegove „škole”. Danas, jedan od najboljih turističkih vodiča koje naš grad i Tvrđava imaju, po mojem skromnom mišljenju je Srđan Bošković, predsednik Udruženja turističkih vodiča Novog Sada. Njegova putovanja i obilaske Novog Sada i Tvrđave, kao i njegovih najbližih saradnika, uvek rado preporučujem.

Kada su u pitanju publikovani turistički vodiči, arhitekta Slobodan Jovanović je još pre skoro 20 godina primetio kako su dotadašnji vodiči bili podložni promenama i osvežavanju novim činjenicama. U međuvremenu je treće izmenjeno i dopunjeno izdanje doživeo vodič Živka Markovića koji još niko nije nadmašio, pa čak ni pokušaj vodiča Angeline Čanković Popović. Oba se mogu pronaći u ponekim novosadskim knjižarama. Što se tiče mapa, danas se u turističko-informativnim centrima Turističke organizacije Novog Sada (TONS) mogu pronaći samo dve – jedna sa manje detalja i druga sa previše teksta. Postojao je i manji flajer na kome je izdvojeno šta turisti mogu da posete, ali samo na Gornjoj tvrđavi, dok je u ostalim brošurama izdvojeno šta TONS, između ostalog, preporučuje da se vidi u Novom Sadu i njegovoj najbližoj okolini. Pojava novog vodiča svakako nedostaje. Da je Tvrđava sređenija i da ima više sadržaja, bilo bi i više materijala za priču turistima.

Zapisi na marginama

Ukoliko odlučite da posetite Tvrđavu, sami ili u manjem društvu, možete se lako prišunjati nekoj grupi turista i malo poslušati njihove vodiče. Ako posetite Muzej grada Novog Sada, posebno preporučujem da poslušate njihovog odličnog vodiča Miloša Kanazira i doživite ritam, tempo, melodiju i druge elemente dikcije kojima odlično vlada. Takođe, jedno od retkih prijatnih

iznenađenja doživeo sam u restoranu u podnožju Tvrđave koji se nalazi na Kameničkom putu. Dok sam sa prijateljima sedeo i pričao o objektu u kome je smešten taj restoran, konobar koji nas je usluživao je napravio malu digresiju. Od njega nismo samo saznali rezultate arheoloških iskopavanja izvršenih na tom mestu, već i da njegov gazda Bogun ima takvu politiku da svaki konobar mora imati osnovno znanje o objektu u kome se restoran nalazi, a posebno o samoj Tvrđavi, kako bi gostima mogao da odgovori na potencijalna pitanja.

26. septembar 2020.

Tvrđava bez vojske

Petrovaradinska tvrđava bila je isključivo vojni objekat sve do 1951. godine, kada su Gornja tvrđava i Hornverk predati civilnim vlastima. Za posete građana prvi put je svečano puštena na Dan republike, 29. novembra iste godine. U narednim decenijama, brojni idejni projekti, planovi, analize i drugi dokumenti isključivali su vojne objekte iz planiranja, a poslednjih godina pojedini dokumenti vide ove objekte specijalne namene kao prostor za drugačiju namenu i posebne sadržaje.

I danas se veliki deo prostora Tvrđave i pojedinih urbanih delova Vodenog grada nalazi u zoni specijalne namene koju koristi Vojska Srbije. On obuhvata severni deo Vodenog grada – kompleks Vojne bolnice, najveći deo fortifikacijskih objekata Vodenog grada, Provijantski magacin i prostor oko njega, kao i deo bedema prema Dunavu uz Kamenički put. Pored skladišta „Pod tvrđavom”, u posedu Vojske Srbije nalazi se i kasarna „Narodni heroj Janko Čmelik” na Trandžamentu.

Sudbinu dela prostora koji koristi Vojska Srbije mogu nam dočarati i podaci koji se mogu pronaći na internet stranicama Ministarstva odbrane. Sektor za materijalne resurse ovog Ministarstva izradio je Master plan raspolaganja nepokretnostima na teritoriji Republike Srbije koji čine nepokretnosti koje nisu neophodne za funkcionisanje Vojske Srbije i predviđene su za otuđenje. Na listi za prodaju nepokretnosti opredeljenih za otuđenje nalaze se, između ostalih:

- Kasarna „Narodni heroj Janko Čmelik” (ukupne površine 13 ha, sa površinom objekata 6.366 m2)

- Skladište „Pod tvrđavom” (ukupne površine 1,9 ha, sa površinom objekata 1.860 m2)

- Kasarna u ulici Beogradska 12 (površine 1,4 ha, sa površinom objekata 7.895 m2).

Takođe, prema Planu detaljne regulacije Petrovaradinske tvrđave iz 2010. godine, jedan deo prostora obuhvata plan u specijalnoj nameni Vojske Srbije, a proces ustupanja dela ovih prostora za civilnu namenu je u toku. Prema ovom planu, kompleks objekata u ulici Beogradska 12 i nekadašnji barutni magacin koji se nalazi u zaleđu ovog kompleksa „preći će u civilni režim

korišćenja”. Ovaj prostor je namenjen kompleksu hotela sa pratećim prostorijama, a zona nekadašnjeg magacina namenjena je kulturi.

Najveći objekat koji je ponuđen na prodaju je kasarna „Narodni heroj Janko Čmelik” koja se nalazi na Trandžamentu i čine je 34 objekta različite površine. Gradu je u jednom momentu, pored ostalih, bila interesantna i ta lokacija na Trandžamentu. Ipak, tadašnji gradonačelnik je 2016. godine izrazio očekivanje za izradu novog Master plana, jer, po njegovim rečima, neke tadašnje cene nisu bile tržišno realne. Prema procenama iz 2011. godine, kasarna na Trandžamentu je vredela oko 8 miliona evra, a kompleks u Beogradskoj ulici br. 12 oko 4,3 miliona evra. Za skladište „Pod tvrđavom”, Ministarstvo odbrane je od Poreske uprave tražilo reviziju prvobitno date procene. Iako Grad Novi Sad ima prvenstvo u prenosu prava korišćenja objekata, odnosno njihovom otkupu, svi objekti su ostali u posedu Vojske Srbije. Po rečima tadašnjeg gradonačelnika Novog Sada, zainteresovanost Grada postoji, ali sve zavisi od brzine kompletne procene imovine, dogovora sa ministarstvom, a najviše od količine novca kojom grad raspolaže – a njega uglavnom nema.

Pojedini objekti koji su još uvek pod kontrolom vojske gotovo potpuno su propali, a neki su samo zahvaljujući toj činjenici do danas ostali potpuno očuvani u svom izvornom obliku. „Najbolje rešenje je da vojska i ostane tu, sve dok se ne steknu uslovi da Grad Novi Sad preuzme upravljanje kompleksom Tvrđave” – izjavio je 2012. godine tadašnji predsednik Skupštine grada. On je dodao da bi Vodeni grad mogao da postane ekskluzivna marina, kao i jako dobar prostor za održavanje festivala.

Prema rečima Vladimira Mitrovića, višeg kustosa Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i jednog od stanovnika Tvrđave, vojska mora definitivno da napusti prostore Tvrđave i njegove neposredne okoline. On je još pre dve decenije zapisao kako „nije to samo najvažniji uslov za eventualnu pomoć UNESKO-a koju naravno ne treba zanemariti pošto, kako stvari stoje, naša zemlja i grad nisu u mogućnosti da promene namenu, obnove i održavaju kompleks tvrđave.” Iako postoje ozbiljni projekti, nikada se čitav kompleks Tvrđave nije mogao jedinstveno tretirati zbog prisustva vojske „tako da se ni globalno o Tvrđavi nije moglo razmišljati bez dogovora o odlasku vojske” –zapisao je Mitrović.

19. septembar 2020.

Tvrđava ničija briga

Glavna prepreka efikasnijoj zaštiti, revitalizaciji i korišćenju Petrovaradinske tvrđave viđena je u podeli uprave i gazdovanja nad Tvrđavom između brojnih ustanova i preduzeća. To su pokazale sve dosadašnje stručne analize i mišljenja (arh. Slobodan Jovanović, arh. Slobodanka Babić, dr Vuk Garača) kojima je, pored ostalog, predlagano da se izlaz nađe u formiranju nove uprave nad Tvrđavom. Ove analize su pokazale i da se period postojanja posebne Uprave nad tvrđavom 50-ih godina prošlog veka pokazao kao najbolji i uočena je potreba za postojanjem jedne institucije koja bi imala stručne i organizacione mogućnosti za usaglašavanje postojećih protivrečnosti i sprovođenje jednog trajnog programa oživljavanja i korišćenja kompleksa Tvrđave.

Početkom 90-ih godina je u jednom momentu došlo do vaspostavljanja uprave koja je bila kratkog daha. Pored iskazivanja „nekih zamerki”, smatralo se da je Javno preduzeće „Petrovaradinska tvrđava” dobro radilo, ali je njegova neslavna sudbina viđena kao rezultat raznih vrsta opstrukcije i loših kadrovskih rešenja.

Primećeno je i da je Tvrđava imala tu nesreću da su se nadležni organi, koji su upravljali Tvrđavom i uređivali njen prostor, često menjali, a samim tim su se menjale i nadležnosti tih organa. Ovo je dovodilo do nesklada u radu i nemogućnosti da se neki dugoročni planovi sprovedu u delo. Jedan od najvećih problema, koji i danas traje, je taj da se njome upravlja preko više javnih preduzeća kojima je Tvrđava sekundarna delatnost.

Rešenje zaštite i revitalizacije Petrovaradinske tvrđave viđeno je i u osiguranju jedinstvenog sistema upravljanja kulturnim dobrom, zasnovanog na principu dobrog domaćina, stabilnosti društveno-političkog i ekonomskog okruženja, koji bi trebalo da obezbedi čvrst pravni okvir i stabilnost izvora finansiranja, zatim u edukaciji i senzibilizaciji javnog mnjenja, posebno lokalnog stanovništva, kao i u osiguranju kontinuiranog i multidisciplinarnog istraživanja i obezbeđivanju uslova za realizaciju mera tehničke zaštite na kulturnom dobru u skladu sa usvojenim načelima konzervatorske struke.

Smatralo se da treba naći odgovarajuću formu javnog preduzeća koje će preuzeti obavezu upravljanja i korišćenja Tvrđave, koje će biti trajno i preživljavati svaku narednu vlast, a čije će rukovodstvo biti odgovorno građanima i Gradu za ostvarene rezultate, kao i za stanje u kojem se Tvrđava

njihovom zaslugom nalazi.

Česte smene lokalnih vlasti i izostanak dugoročnog planiranja dovode, kako je jedna sociološka studija (Pajvančić-Cizelj, Maksimov) primetila, do toga da upravljanje ovom vrstom nasleđa nema kontinuitet i da je nestabilno. Čak 73% ispitanika vidi političare kao osnovne krivce za stanje u kojem se Tvrđava nalazi.

Početkom 2017. godine, rešenjem gradonačelnika Grada Novog Sada obrazovana je i imenovana Radna grupa za očuvanje Petrovaradinske tvrđave. Među njenim zadacima navedeno je, između ostalog, i razmatranje mogućnosti formiranja preduzeća kome će se poveriti upravljanje Petrovaradinskom tvrđavom u skladu sa zakonima i drugim važećim propisima.

Arhitekta Slobodan Jovanović je pre skoro dve decenije primetio kako je Tvrđava bila u stalnom sukobu sa materijalnim nedaćama i da, kao „jedinstvena i jedna – novosadska i petrovaradinska”, može samo trajati ako joj „uprava” i „komanda” budu u rukama „ljudi od znanja, duha, ljubavi i inspiracije” i da je potreba takve uprave i komande nužnost. U međuvremenu, kao što je vajar Jovan Soldatović još pre šest decenija primetio, Tvrđava će uvek „rečito govoriti o nama, našoj umešnosti i stručnosti da je koristimo, pa tako ostati trajan dokument našeg mentaliteta, društvene svesti – merilo stepena naše današnje kulture”.

12. septembar 2020.

Pripovedanja o Tvrđavi

Ljudi vele da se u tunelima Petrovaradinske tvrđave nalaze smrtonosne zamke koje su graditelji postavljali za slučaj da neprijatelj prodre u njih. Pripovedalo se o ponorima bez dna, skrivenom blagu, aždajama i utvarama, tunelu ispod Dunava... U njima je carica Marija Terezija zatvarala i ubijala svoje ljubavnike, a koristila ih je i za smeštaj najčudnijih životinja, poput koze sa tri noge, vuka sa jednim okom, velike zmije i sl. Postoje razne priče o tome kako su se u njima izgubili mnogi istraživači i nestale strane ekspedicije u potrazi za blagom. Oni koji su imali sreće da budu pronađeni bili su izludeli od „nekog užasa koji su videli”. Među čestim pričama su one o nestalom blagu u močvarama petrovaradinskog rita, potonulog prilikom povlačenja turske vojske nakon poraza u bici 5. avgusta 1716. godine.

Najpoznatija je legenda o velikoj zmiji, ali ili Aždaji koja ima brojne verzije, a opevali su je uz gusle Radovan Bećirović – Trebješki, Saša Laketić i Vučeta R. Femić. Na samom njenom početku pevač nas obaveštava da je „crna popijevka” smeštena u vreme 19. veka. Tada je jedan vojnik Rajko, rodom iz Bačke Palanke, nakon posete bolesnoj majci zakasnio u kasarnu te ga je kapetan zatvorio u tamnicu. Dok je vojnik bio zatvoren, napala ga je „šarka guja” koja je u tamnicu „kroz hodnike” banula. Imala je dužinu od „12 metara” i „150 kila sa kantara” i bila je „stoleća nekoliko stara”. Stražar je čuo „jauke i pisku”, a vojnik je kumio da ga pusti. Zmija ga je savladala, obuhvatila osam puta i tri puta stegla oko vrata i udavila. „Pa mu zube pod grlo zaduve, krv mu popi i srce iskube, ogloda mu izlomljene kosti.” Najpoznatija verzija je ona koju je prepričavao Živko Marković, kustos Muzeja grada i dugogodišnji vodič. Po njoj je neki vojnik rodom iz Crne Gore u svađi ubio svog zemljaka i, da ne bi došlo do krvne osvete, porodici ubijenog je javljeno da je zbog neke greške njihov sin zatvoren u podzemlje Tvrđave, odakle je pokušao da pronađe izlaz, ali je naišao na neman koja ga je zadavila.

U godinama kada sam kao i mnogi moji vršnjaci odlazio na Tvrđavu, stariji su pokušavali da me zaplaše i odvrate od nje raznim strašnim pričama o njenom podzemlju. Iste i slične priče sam čuo i od drugih vršnjaka, pa sam počeo i da ih zapisujem. Vremenom sam na Tvrđavi sreo čitavu plejadu likova, od kojih su neki delovali kao da su sišli sa stranica stripa o Alanu Fordu. Čudaci, lovci na blago, odmetnuti monasi, uzurpatori laguma, beskućnici, narkomani, satanisti, drugi avanturisti, neki dobrodušni, neki naoružani pištoljima, namćori, zlopamtila, samozvanci i „stručnjaci”. Svako od njih je imao neku svoju priču, legendu i misteriju. Kako pre dvadeset godina, tako i danas, neki

od njih poput Veljka Milkovića i dalje traju. On je bio i ostao jedan od najpoznatijih tvoraca, ali i rasejača raznih legendi i mitova. Zbog toga on uživa „ugled” u krugu „istraživača”, pa se njegova reč uzima „ozbiljnije” nego od drugih koji takođe pokušavaju da steknu publicitet svojim suludim pričama. Svojim „autoritetom” on je od svojih pošalica, preko titule nekakvog „akademika”, prešao dug put do šarlatana koji prodaje priče onima koji nemaju nikakvog znanja o podzemlju Tvrđave. Poslednjih godina pojedini „istraživači” kao da se utrkuju u traženju hodnika ispod Dunava i prebrojavanju hodnika i puškarnica, dokazuju se jedni drugima preko sve većih senzacionalističkih priča u medijima koji povremeno prate njihov rad.

Bilo da u svim ovim pričama ima istine ili ne, one se uporno održavaju i mnogi veruju u njih jer jednostavno žele da veruju. Nezahvalno je reći da sam ih sve sakupio i zabeležio, ali primećujem kao da ih iz godine u godinu ima sve više. Neke možda drevne, a neke skorijeg datuma, priče istinite i lažne produkt su narodne mašte, ali i populističkih izmišljotina. Bilo da su autohtone ili modernije i urbanije, one Tvrđavu obavijaju velom misterije koji i danas stoji preko nje.

Momčilo Daljev

13. april 2020.

Tvrđava i UNESKO

U poslednje dve decenije se s vremena na vreme kroz medije provlači jedna mantra koja je uvek vrlo bučna, ali kratkog odjeka. Svi se načelno slažu (zakoni, propisi, nivoi vlasti, institucije, građani...) da je Petrovaradinska tvrđava spomenik od velikog značaja, koji treba da dobije „status koji odavno zaslužuje”.

Prve najave podizanja stepena zaštite dolaze 2002. godine prilikom posete tadašnje predsednice Skupštine Srbije Nataše Mićić Petrovaradinskoj tvrđavi. Pri obilasku radova na arheološkim iskopavanjima ona je bila „impresionirana bogatstvom koje je ovde otkriveno” i rekla da će se, koliko bude mogla, „zalagati da to bogatstvo bude vidljivo i prepoznatljivo i da se omogući njegova zaštita i na republičkom nivou i na nivou UNESKO-a”.

Krajem 2004. godine, arheolog Radovan Bunardžić je smatrao da od tadašnje gradonačelnice Maje Gojković zavisi da li će se Petrovaradinska tvrđava naći na listi za zaštitu UNESKO-a, odnosno da li će podržati tim stručnjaka iz Muzeja i Zavoda. Ovaj tim je trebalo da joj predloži da Grad Novi Sad stane iza odluke obrazovanja tima koji će raditi na kandidaturi, zadovoljavanju uslova i izradi dokumentacije.

Naredne godine, član Gradskog veća zadužen za kulturu Radovan Jokić izjavio je da je za podizanje stepena zaštite Tvrđave potrebna izrada detaljnog strategijskog plana koji bi trebalo da bude gotov do 2006. godine. Tadašnji direktor Zavoda Đorđe Srbulović rekao je da nedostaje validna tehnička dokumentacija koju Tvrđava mora da ima i da Zavod radi na njenom prikupljanju, kao i da dogovara sa Gradom „šta se i koliko može i mora uraditi sa Tvrđavom” da bi se ispunili uslovi za podizanje stepena zaštite, a kasnije i kandidature za UNESKO.

Sredinom 2007. godine, Nacionalna komisija za saradnju sa UNESKO-m je donela odluku da se Petrovaradinska tvrđava skine sa liste predloga za svetsku kulturnu baštinu. Ovo je naišlo na brojne osude u Novom Sadu. Direktor Zavoda Srbulović izjavio je da su pojedini članovi komisije tvrdili da Tvrđava spada u kulturna dobra od lokalnog značaja i da se zbog toga ne može naći na listi. Ovu izjavu je demantovao predsednik Nacionalne komisije za saradnju sa UNESKO-m Jovan Ćirilov koji je napomenuo da ne postoji mogućnost da se Petrovaradinska tvrđava nađe na toj listi s obzirom da nema status spomenika kulture od izuzetnog značaja. „Kada Zavod za zaštitu spomenika

kulture u Novom Sadu završi naučno obrazložen elaborat i kada se završi celokupna procedura, tek onda može pričati o ovome” – izjavio je Ćirilov. „Pričati o tome da se to može uraditi za kratko vreme obična je glupost” –izjavio je tada arheolog Bunardžić na najave skorog podizanja stepena zaštite Petrovaradinske tvrđave. Napomenuo je da Skupština grada Novog Sada treba da donese odluku da grad želi da se Tvrđava nominuje i da će to biti zvaničan posao Grada. Posao političara je da donesu odluku, a stručnjaka da pripreme obimnu građu i studije koje naučna kritika treba da valorizuje, što je po rečima Bunardžića bio uslov za validnu nominaciju. „To je pozitivna strana za nominaciju, a loša je to što je veoma ulagano u arheološka, arhitektonska, istorijska i etnološka istraživanja” – smatrao je Bunardžić.

Početkom 2010. godine, tadašnji direktor Zavoda Milan Ćeran izjavljuje kako je „proces nominacije složen postupak koji traje pet do deset godina”. Pre svega, potrebno je, naglasio je Ćeran, da Skupština Srbije proglasi Petrovaradinsku tvrđavu za kulturno dobro od izuzetnog značaja. On je napomenuo i da dobra koja pretenduju na upis na listu svetske kulturne i prirodne baštine prethodno moraju biti na preliminarnoj nominacionoj listi. „Ova lista se formira na nacionalnom nivou u saradnji sa Komisijom Republike Srbije za prosvetu, nauku i kulturu pri Ministarstvu spoljnih poslova za saradnju sa UN”, izjavio je Ćeran. Na to je dodao: „Da bi Petrovaradinska tvrđava dospela na preliminarnu listu, mora se doneti odluka kojom postaje dobro od izuzetnog značaja.” Kada tekst predloga odluke bude gotov, zajedno sa elaboratom se upućuje Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, koji po potrebi obavlja neophodna usklađivanja i korekciju, zatim se predlog upućuje Ministarstvu kulture Srbije, a konačnu odluku donosi Skupština Srbije. Prema izjavi generalnog sekretara Nacionalne komisije sa saradnju sa UNESKO-m Jasne Zrnović iz 2011. godine, nakon podizanja stepena zaštite Petrovaradinske tvrđave postoji mogućnost da se ona nađe na preliminarnoj listi. „Ono što je nama savetovano iz UNESKO-a, to je da, s obzirom da ima dosta tvrđava u Evropi koje su na listi, i da je najbolje na nađemo način da se pridružimo nekim serijskim nominacijama koje već postoje” – izjavila je Zrnović za Radio-televiziju Vojvodine. U suprotnom, Petrovaradinska tvrđava bi imala male šanse da se nađe na listi UNESKO-a jer je za to potreban dokaz da je kulturno dobro jedinstveno u svetu i da ne postoji ništa slično, a da je na listi. Takođe, kada nešto postane svetska baština, država i lokalna zajednica dobijaju veliku obavezu.

Tokom 2012. godine, istoričarka Donka Stančić iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture izjavila je da je ta institucija uradila sve što je neophodno da se status zaštite Tvrđave promeni. Elaborat je izrađen i upućen je Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture koji bi nakon ocene išao pred Vladu Republike Srbije. Dodala je da Tvrđavu na putu prema UNESKO-u čeka još mnogo posla. Prema poslednjim saznanjima, elaborat se nalazi u Ministarstvu kulture još od januara 2015. godine.

Svi se načelno slažu da Tvrđava kao spomenik, trenutno od velikog značaja, treba da služi na opštu korist celog društva, odnosno svim građanima i posetiocima. Naravno, to ne znači da ulaz u Tvrđavu mora biti besplatan. „Kako UNESKO ističe, isti objekat treba održavati i čuvati za buduće generacije, treba da postoje različite povlastice i olakšice za različite socijalne slojeve” – smatra turizmolog dr Vuk Garača. On je jedini napomenuo da se među kriterijumima ove organizacije za ulazak na Listu svetske kulturne baštine našla i primedba o zaštiti i rukovođenju zaštićenog dobra. Tu se pre svega misli na decu, đake osnovnih i srednjih škola, studente, penzionere, te građane sa nekim fizičkim ili psihičkim nedostatkom, kojima objekat treba učiniti fizički dostupnim i u bukvalnom smislu te reči, dakle bez fizičkih barijera i sa odgovarajućom horizontalnom i vertikalnom signalizacijom. Prateći prethodnu ideju o dostupnosti nekog dobra za sve, treba da postoje određeni dani kada je pristup objektu potpuno besplatan. To su obično Dani svetske kulturne baštine, Evropski dani kulture, Dan državnosti ili neki drugi važan državni, nacionalni ili kulturni praznik. Važno je da takvi dani postoje i da ih ima bar tri ili četiri, kao i da su u toku godine relativno pravilno raspoređeni

31. oktobar 2020.

Tvrđava – ogledalo svih nas

Krajem 80-ih godina 20. veka, Petrovaradinska tvrđava je viđena kao „potencijalni Eldorado vojvođanskog i jugoslovenskog turizma” koji ubrzano propada. Upozoravalo se da, ukoliko se nešto ne promeni, Tvrđava „neće imati još dug vek”. Tvrđava „žalosno dotrajava svoje dane, daleko od očiju i interesovanja ionako malobrojnih turista koji posećuju Novi Sad”, zapazili su tada novinari novosadskog lista „Dnevnik” Borislav Hložan i Branka Paivod i podsećali čitaoce na „zlatne pedesete”. Nekadašnji rukovodilac Uprave Petrovaradinske tvrđave arhitekta Andrija Sečujski izjavio je tada za „Dnevnik” da „kada je bilo dovoljno para, nije nedostajalo ideja”, a da veliki planovi nikada nisu sprovedeni jer nije bilo novca. Sečujski je smatrao da je nedostajalo novca za osnovno održavanje, da gazdovanju nije posvećivana dovoljna pažnja i da se nije moglo razgraničiti šta je čija dužnost i nadležnost pa je na kraju za Dunavski park uvek izdvajano više para nego za Tvrđavu.

Ilija Drezgić, tadašnji član Predsedništva Turističkog saveza Vojvodine i član Izvršnog veća Skupštine opštine Petrovaradin, podsetio je i da se nije odmaklo u uspostavljanju saradnje između svih korisnika Tvrđave i da bi umetnici „češće trebalo da otvaraju svoje ateljee posetiocima”. On je smatrao i da treba pod hitno rešiti status Tvrđave kada ona dobije „neku radnu organizaciju komunalnih delatnosti” i primećuje da se ni trava ne kosi redovno. „Za Tvrđavu je poteban jedan suptilan pristup i dobar program koji će biti realizovan”, izjavio je tadašnji vršilac dužnosti direktora Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Slobodan Jovanović. On je podsetio da je tada na snazi još uvek bio Idejni program uređenja Petrovaradinske tvrđave iz 1972. godine, koji je po njegovom mišljenju lepo sve razradio, ali je nedostajao projekat koji bi sve planove objedinio i koordinirao. Predsednik SO Petrovaradin Antun Dajč je smatrao da bi se ulaganjem u uređenje i rekonstrukciju Tvrđave došlo do neuporedivo više prihoda.

U razgovoru sa drugim predstavnicima SO Petrovaradin, novinari „Dnevnika” su saznali da postoje i planovi da se od Podgrađa stvori pešačka turistička zona i da bi najpre trebalo rešiti pitanje saobraćaja kroz ulicu Matije Gupca. Na taj način bi se „mogao stvoriti prijatan turistički centar, privlačan za građane, ali i turiste koji danas, ruku na srce, u Novom Sadu nemaju bogzna šta da vide”, primećuju autori feljtona. Arheolog Radovan Bunardžić iz Muzeja grada Novog Sada je smatrao da bi uz efikasan marketing sa tadašnjih 200.000 posetilaca godišnje Muzej mogao imati daleko veću posećenost. Novinari su smatrali da od spretnosti i maštovitosti žitelja Novog Sada zavisi

da li će i koliko Tvrđava biti iskorišćena.

Hložan i Paivod na kraju zaključuju da neće biti „nekih velikih promena”, ali da se stvaraju preduslovi da se postojeći problemi na Tvrđavi reše. „Stvari se kreću nabolje...”, optimistički su pisali novinari i primetili kako je na naslovnoj strani obrazloženja o potrebi formiranja uprave Tvrđave kao moto citiran natpis koji stoji nad ulazom u kopenhašku većnicu: „Grad je onakav kakvi su njegovi građani.” Novinari napominju i to da treba podržati nastojanja da se Tvrđava što pre uredi, „jer njen izgled, zapušten, ili doteran, zapravo je ogledalo svih nas”.

11. januar 2020.

Daleko je dok se popneš

Par godina nakon što je Petrovaradinska tvrđava stavljena pod zaštitu države (1948), veći deo Tvrđave je predat 1951. godine Narodnom odboru opštine Novi Sad. Na Dan republike, 29. novembra, Tvrđava je prvi put otvorena za građanstvo. Već naredne godine osnovana je Gradska uprava Petrovaradinske tvrđave na čije čelo je postavljen Andrija Sečujski.

Sredinom 1954, godinu dana nakon raspisanog konkursa za idejno rešenje uređenja Petrovaradinske tvrđave, sastala se konkursna komisija koja je pregledala osam prispelih radova. I ako je bilo nekoliko korisnih predloga za namenu objekata, konkurs nije dao očekivane rezultate pa se nijedna od ponuđenih ideja nije mogla usvojiti kao osnova za glavni projekat uređenja Tvrđave. Na osnovu prispelih rešenja, članovi komisije su diskutovali i došli do veoma korisnih zaključaka koji su trebali dalje da se rasčlane i uvrde. Predlog za uređenje Tvrđave koji je sačunio Upravni odbor Gradske uprave za Petrovaradinsku tvrđavu, predat je NO opštine Novi Sad 1957. godine, gde mu se gubi svaki trag!

Novinari „Dnevnika“ redovno su izveštavali dešavanjima i problemima na Tvrđavi. Nekoliko meseci nakon prvog otvaranja Tvrđave za posetioce, tadašnja „Slobodna Vojvodina“ je pisala kako bi ona trebala da bude uređena tako da zadrži svoj prvobitni izgled. Sve nadogradnje koje su nikle između dva svetska rata trebale su da budu porušene. Tvrđava je trebala da bude ono što je Kalemegdan u Beogradu i tvrđava u Ljubljani. Prvih meseci Tvđava je bila otvorena za posetioce samo nedeljom kako se ne bi ometali radovi na njenom uređenju. I pored toga, mališani i to najčešće iz Petrovaradina skoro svakog dana mogli su se videti kako se veru po bedemima i odronjavanjem opeka „proveravaju“ dubinu velikog bunara čiji je ulaz obijan nekoliko puta. „Dnevnik“ je najavljivao da će u aprilu 1954. godine biti otvoren zabavni park. U njemu su trebale da se nađu vrteške i ljuljaške za decu i odrasle, čekić za merenje snage, strelišta, veliki drveni lavirint, biciklodrom, manjež sa dva ponija za vožnju kolima i jahanje, kriva ogledala, bure za okretanje i sl.

Sredinom 50ih godina bila je predviđena izgradnja zološkog vrta, letnje pozornice za 3.000 gledalaca a zabavni park je trebao da bude premešten u donji deo Tvrđave. Planirana je i izgradnja žičane železnice do vrha Tvrđave ali se ni tada nije znalo kako će se radovi odvijati i kojim će tempom ići. Krajem februara 1955. godine, Tvrđavu je posetio i predsednik Tito. On je predložio da se posveti još pažnje uređenju Tvrđave. „Potrebno je, – kazao je on – zasa-

diti drveće, ali ne visoko drveće, koje bi kvarilo izgled Tvrđave, nego neko nisko, neko koje odgovara. Tvrđava je dobro mesto za izlete Novosađana, i vi to možete lepo urediti...“.

Nakon samo jedne decenije rada Uprava je 1962. godine integrisana u „Gradsko zelenilo“ što je samo dovelo do stagnacije i opadanja nivo uređenosti Tvrđave. Prvih deset godina civilne uprave nad Tvrđavom sumirao je vajar Jovan Soldatović. On je smatrao da je i pored velikih ulaganja Tvrđava zahtevala veću odgovornost i stručnost u pogledu zaštite, stepena konzervacije, a naročito pravilnosti i svrsishodnosti njenog uključivanja u potrebe tadašnjeg savremenog življenja. Kao najgore od svega, Soldatović je primetio neshvatanje potrebe dalekosežnog planjiranja i praksu koja je odlikovala radom na parče, improvizovanim rešenjima ili u drugoj krajnosti, ishitrenim odlukama za neka, po njegovim rečima, pretenciozna i prilično problemačtična rešenja. Tvrđavu je video kao ambijent zapuštenosti u 90 odsto mogućnosti, dokaz neracionalnosti, nepromišljenosti, ili čak primitivna potreba da se sjajem zaseni neukost. Umesto njene sladunjave lepote, malograđanskog neukusa i kiča Soldatović je video Tvrđavu kao mesto za rekreativni centar, zabavni park, letnju pozornicu, galeriju skulptura pod vedrim nebom, bezbrojne hladovite kutke, opšte dobro, lepo, korisno i pristupačno najširim masama.

Iste godine, u tekstu za „Dnevnik“ reagovao je i profesor Milan Vranić. On je naveo kako su izrečena uglavnom oprečna mišljenja o opravdanim i neopravdanim promenama na Tvrđavi i smatrao kako je njena istorija zapostavljena i naveo je niz dokaza u prilog tome. Predlagao je oživljavanje Tvrđave „koja se još uvek ne vidi“ i objavljivanjem njene fotomonografije.

U isto vreme, novinar „Dnevnika“ Vlada Urban, postavljao je pitanje „Šta će biti sa Petrovaradinskom tvrđavom“ kada je Tvrđavu video kao „napušten zamak bez domaćina“. Novosađane je je pitao „Da li je to stvarno daleko?“ kritikujući sugrađane koji udzišu i komentarišu „Daleko je, dok se popneš...“ tih petnaest minuta hoda od centra i 212 stepenika koje ih deli od gornjeg platoa Tvrđave. Urban je i konstatovao kako je ideja o zoološkom vrtu propala pre pravog rođenja a dečiji gradić koji je već počeo da privlači male Novosađane, usuhnuo neprimetno i sam od sebe. Za Urbana, Tvrđava je stajala sama i ukleta, pročišćena i umivena, sveže okrečena, popločanih staza, uređenih travnjaka, čitih romantičnih tunela, stojala je i čekala preduzimljive ljude.

* Originalan tekst „Petrovaradinska tvrđava – merilo stepena naše današnje kulture“ je znatno duži i objavljen je u Godišnjaku Istorijskog arhiva Grada Novog Sada br. 11/2017.

27. jun 2018.

10 najvećih zabluda o Petrovaradinskoj tvrđavi

Nebrojene su priče o Petrovaradinskoj tvrđavi. Među njima se najčešće izdvajaju one o njenim legendama i misterijama koje se prepričavaju već decenijama. Obično je medijima i njihovoj publici zanimljiva priča o snegu koji je pao pred bitku 5. avgusta 1716. godine, kao i o tunelu ispod Dunava koji povezuje njegovu levu i desnu obalu između Petrovaradina i Novog Sada. Takođe, provlače se i brojna uvrežena mišljenja i shvatanja koja su potpune besmislice ili su tek donekle u skladu sa istorijskom stvarnošću. Ovde smo izdvojili, po našem mišljenju, 10 najvećih zabluda o Petrovaradinskoj tvrđavi.

1. Voban – Jedan vojni inženjer u službi francuskog kralja Luja XIV često se navodi kao „idejni tvorac” Petrovaradinske tvrđave. Ponekad se kaže da je Tvrđava sagrađena po njegovom „sistemu” ili da je princ Evgenije Savojski po „nekim istorijskim” podacima planove ukrao od Francuza. Sebastijen de Voban je bio najproslavljeniji vojni inženjer svog doba, u čijoj senci su ostali mnogi njegovi savremenici, a epitet „Vobanove tvrđave” ponela su utvrđenja koja su nastala pre njegovog rođenja, posle njegove smrti, ali i ona van granica Francuske. Ideju da je Savojski ukrao nekakve planove istoričar dr Branko Bešlin je lepo nazvao „potpuna izmišljotina”.

2. Građena je skoro čitav vek – Radovi na izgradnji Petrovaradinske tvrđave započeti su 1688. godine rušenjem stare srednjevekovne tvrđave, podignute u vreme ugarskog kralja Bele IV sredinom XIII veka. Zvanično, kamen temeljac položio je princ Šarl Ežen de Kroj u službi austrijske vojske 18. oktobra 1692. godine. Za de Kroja se ponegde navodi da „austrijski princ”, ali on je samo bio plemić, poreklom Francuz i rođen na prostoru Valonije koja je u to vreme bila u posedu španskih habzburgovaca, čiji su posedi pripali Karlu VI nakon mira u Raštatu 1714. godine. Prva faza izgradnje Tvrđave trajala je do 1728. godine. Druga faza započinje tek 1754. i traje zvanično do 1780. godine, pa prostom računicom dolazimo do približno 62 godine gradnje.

3. Hodnik ispod Dunava – Ne! Ne postoji hodnik ispod Dunava.

4. Promašena investicija – Često se za Petrovaradinsku tvrđavu kaže da je „promašena investicija” jer nikada nije poslužila „svojoj svrsi”, odnosno nikada nije bila napadnuta. Da ne ulazimo u definiciju tvrđave, već samo postojanje ovakvih utvrđenja bilo je dovoljno da odvrati potencijalnog neprijatelja od napada. U toku izgradnje Tvrđave, osmanska vojska je dva puta napala Petrovaradin (1692. i 1716. godine) i oba puta je bila odbijena. Istovremeno,

duž granice sa Osmanskim carstvom Austrija je izgradila dug pojas utvrđenja u kojem je Petrovaradin bio najjača karika. Istočno od Petrovaradina među najjačim utvrđenjima bili su Karlsburg (danas Alba Julija) i Temišvar, a na zapadu Osijek i Brod. Osnovna ideja vojnih inženjera tog vremena bila je da se jednim utvrđenjem na dobrom mestu, ili sa više pojasnih utvrđenja, može stvoriti jaka odbrana od moćnog agresora, prvenstveno radi zaštite granice te velike države. Takođe, veliki broj utvrđenja u Nizozemskoj krajem 17. i početkom 18. veka bilo bi teže osvojiti nego celu Aziju, kako je jednom prilikom istakao već pomenuti Voban.

5. „VIRIBUS UNITIS” – Na ovalnom kamenom vencu kapije Leopolda I nalaze se ostaci nekadašnjeg reljefa oivičenog cvetnim ukrasom. Ovde se nekada nalazio dvoglavi carski orao, simbol Habzburške monarhije. Često se navodi kako je iznad njega na latinskom jeziku bilo ispisano geslo Habzburga „VIRIBUS UNITIS” (Ujedinjenim snagama). U stvarnosti, ovde se nalazi akronim L.I.R.I.S.A.H.B.R, sa značenjem (L)eopold (I) (R)omanorum (I)mperator (S)emper (A)ugustus (H)ungariae (B)ohemiae (R)ex (Leopold I Rimski car, uvek Avgust, Kralj Ugarske i Češke). Na donjem delu venca nalazi se ugraviran broj 1694, kao uspomena na godinu odbrane Tvrđave od osmanske opsade u vreme vladavine Leopolda I (1658–1705).

6. Marija Terezija, austrougarska carica – Odnosi među državama često znaju biti komplikovani, posebno u proteklom vremenu. Sporovi među državama, odnosno između određenih vladarskih porodica, pa i ostavinske rasprave, rešavali su se ratovima. Za mnoge plemiće, obično prinčeve, kaže se da su bili „austrijski”. Mnogi od njih nisu bili habzburški, već članovi drugih evropskih plemićkih porodica, ali su bili u službi bečkog dvora. Takođe, za caricu Mariju Tereziju često se kaže da je bila austrougarska carica. Ona je vladala je četiri decenije. Bila je nadvojvotkinja Austrije (1740–1780), kraljica Ugarske (1741–1780), Češke (1743–1780) itd., a zahvaljujući braku sa Francom I, carem Svetog rimskog carstva, postala je i carica Svetog rimskog carstva (1745–1780). Nakon smrti Franca I 1765. godine, suvladar joj je bio njihov sin Jozef II(1765–1780). Za razliku od granica Svetog rimskog carstva, kojim su carevali carevi iz porodice Habzburga još od 13. veka, ova plemićka porodica je imala i svoje posede, odnosno nasledne zemlje unutar, ali i izvan granica tog carstva. Habzburška monarhija je nezvanični naziv koji koriste istoričari za područja kojima su vladali. Od 1804. godine, kada je Sveto rimsko carstvo prestalo da postoji, Habzburška monarhija je bila formalno ujedinjena kao Austrijsko carstvo, a tek 1867. godine nastaje Austrougarska koja traje do 1918. godine.

7. Slučaj Velikog Varadina – Kao prilog pojedinim tekstovima o Petrovaradinu provlači se jedna gravura koja navodno predstavlja Petrovaradinsku tvrđavu s kraja 17. veka. Nekom se u jednom trenutku potkrala gravura Velikog Varadina, tj. današnjeg grada Oradea u Rumuniji, koji se nalazi na oko 300 km severoistočno od Petrovaradina. Na jednoj od brojnih gravura ovog grada neko je u jednom trenutku greškom ispisao „Peter Wardein”, pa se kao takva počela pojavljivati i kod nas, čak i u pojedinim štampanim publikacijama. Štaviše, u ponekim knjižarama možete pronaći slagalicu sa gravurom ovog grada.

8. Neosvojiva Tvrđava – Kao što smo već rekli, osmanska vojska je dva puta pokušala da zauzme Petrovaradin tokom njegove izgradnje (1694. i 1716), a nakon završetka radova (1780) nikada nije došlo do nove osmanske opsade. Ipak, na kraju Mađarske revolucije 1848/49. garnizon u Petrovaradinu je položio oružje i potpisao kapitulaciju. Tvrđavu možda nisu branili Austrijanci i napadali je Turci, ali se ipak jednom predala. Kapitulacija je bila poslednji čin u uspešnom vođenju opsadnih operacija.

9. Sneg kada mu vreme nije – Za Petrovaradinsku tvrđavu vezuju se brojne priče i legende. Jedna od najpoznatijih je ona po kojoj je pao sneg neposredno pred bitku 5. avgusta 1716. godine. Nijedan savremeni izvor o toj bici ne pominje ovako ekstremne vremenske uslove. Jedini zapis koji nagoveštava nešto slično je izveštaj princa Evgenija Savojskog koji je napisan nekoliko dana nakom bitke i u njemu se pominje samo „jak vetar” koji je duvao u danima pred bitku. Ovaj vetar je sprečio šajkaše da vodenice uzvodno od pontonskih mostova izvuku na obalu, pa su se one tokom noći između 4. i 5. avgusta otkačile i naletele na pontonske mostove. Nije isključena mogućnost da je ovo bilo delo osmanske vojske, s obzirom na to da je ona i prilikom opsade Petrovaradina 1694. godine pokušala, puštajući debla drveta nizvodno, da prekine vezu leve i desne obale Dunava preko pontonskog mosta. Kada je u pitanju „jak vetar”, i danas je za područje Novog Sada i okoline karakteristična pojava olujnih vetrova, često praćenih kišom, a ponekad i gradom. Iako broj dana sa olujnim vetrom tokom jula i avgusta nije velik, srednja maksimalna brzina olujnog vetra, kada se pojavi tokom ovih meseci, iznosi 21–22 m/s (80 km/h), a apsolutna brzina vetra može da dosegne i 30 m/s (110 km/h). Ova priča se može povezati i sa jednom drevnom legendom koja datira još iz Starog Rima. Navodno je 5. avgusta 365. godine na području grada Eskvilin pao sneg. Papa Liberije (352–366) je zbog toga to mesto odredio za podizanje crkve koja je posvećena Bogorodici i nazvana Santa Marija Mađore, a na čijem oltaru se nalazila Gospa Snežna. Pobeda Evgenija Savojskog na dan Snežne Gospe

bila je osnova da se na Tekijama podigne crkva posvećena Mariji Snežnoj. Na tom mestu se i ranije, od 13. do 16. veka nalazila crkva koja je bila posvećena Blaženoj Devici Mariji.

10. VMC, najstarija vojna bolnica – Često se sa ponosom Vojno-medicinski centar u Petrovaradinu predstavlja kao „najstarija vojna bolnica”, koja od osnivanja 1783. godine bez prekida radi do danas. Ovde ćemo samo napomenuti dve vojne bolnice koje kao takve rade i danas, onu u Brnu (osnovanu 1756) i Olomoucu (osnovanu 1748).

+1 – Gde je položen kamen temeljac?

Opšte je prihvaćeno mišljenje da je kamen temeljac za izgradnju Petrovaradinske tvrđave položen na mestu bastiona sv. Leopolda. Naime, podatak koji govori da je kamen temeljac položen 18. oktobra 1692. godine dolazi iz jednog dokumenta od 20. oktobra te godine. U njemu se kaže da je on položen „dva dana ranije” u prisustvu feldmaršala princa de Kroja. Smatra se da je položen na mestu bastiona sv. Leopolda jer on važi za najstariji sagrađeni objekat. Prema prvim planovima Petrovaradinske tvrđave, kao primaran je označen bastion sv. Inoćentija. Na planu Tvrđave iz 1692. godine možemo primetiti da se određena spoljašnja utvrđenja javljaju na prostoru današnjeg ravelina i polukontragarde južnog bastionskog fronta, a kao osnova budućih bastiona sv. Leopolda i sv. Inoćentija koji nastaju istovremeno. Prema drugom planu, već naredne 1693. godine vide se formirani bastion sv. Inoćentija i polubastion sv. Leopolda. Na tom planu bastion sv. Inoćentija je označen slovom „A”, a polubastion sv. Leopolda slovom „B”. Na kasnijim planovima tokom 18. veka rimskim brojem „I” biće označen polubastion sv. Leopolda, a bastion sv. Inoćentija sa „II”. Praksa je bila da se bastioni označavaju od prvog i dalje suprotno od smera kazaljke na satu. Ako bismo hteli da vidimo taj kamen temeljac to bi mogao biti kameni reljef mačije glave koji potiče iz srednjeg veka i nalazio se uzidan u fasu bastiona sv. Inoćentija, a danas se čuva u Muzeju grada Novog Sada. Po legendi, prilikom rekonstrukcije nekih temelja Tvrđave sredinom 20. veka radnici su nailazili na mumificirane ostatke mačaka koji su se pri dodiru pretvarali u prah i pepeo. Navodno su te mačke, još žive, graditelji uziđivali u temelje Tvrđave kako bi se osigurala njena dugovečnost.

Za neka pogrešna, ali duboko uvrežena mišljenja o Petrovaradinskoj tvrđavi ne treba nam mnogo reči da bismo objasnili ili pojasnili zašto su pogrešna. Za druga, naprotiv, treba nam malo više argumenata.

7. februar 2021.

Još osam zabluda o Petrovaradinu

1. Petrikon nije Petrovaradin

Doskora se verovalo da se u vreme vladavine Vizantije grad na mestu današnjeg Petrovaradina zvao Petrikon. Ipak, novija istraživanja pokazala su da je to bilo grčko ime za tadašnji Banoštor.

2. Dekart

Odskoro se u kontekstu Petrovaradinske tvrđave pominje i francuski filozof Rene Dekart (1596–1650). Nekada kao zatvorenik, a nekada kao austrijski vojnik. Navodno se Dekart kao mladić priključio austrijskoj vojsci kao najamnik i „obreo u okolini Petrovaradina”. Priči se dodaje da se on tu dugo „zadržao jer su Turci u datom trenutku bili vojnički slabi za napad, a ubrzo je napustio službu”. Odakle da krenemo? Dekart jeste par godina služio kao vojnik u vojsci Nizozemske republike, kojoj se priključio 1618. kada je imao oko 22 godine. Naredne godine je bio u službi Maksimilijana Bavarskog sa kojim je kao vojnik Katoličke lige, koja je bila saveznica sa Bečom, učestvovao u bici na Beloj gori kod Praga. Iste godine je napustio vojsku. Dakle, Dekart nije bio u austrijskoj službi, a u vreme kada je bio vojnik, Austrija tih godina (pa ni decenija) nije bila u ratu sa Osmanskim carstvom. Možda je autor koji je pomenuo Dekarta u stvari mislio na Doksata, ali to je sasvim druga priča.

3. 400 topova

Zgrada današnjeg Muzeja grada Novog Sada na Tvrđavi nekada je bila Arsenal ili Artiljerijska kasarna. Ponekad se navodi da se zvala „Mamulina” kasarna, po zapovedniku austrijske vojske Lazaru Mamuli kome se Tvrđava predala nakon Revolucije 1848/49. Ponekad se naziva i „Topovnjača” jer su u njoj nekada, logično, bili čuvani topovi. Takođe, vrlo je logično da bi neko taj naziv, vrlo stručno a sasvim netačno, preveo na engleski kao „Gunboat”. Kada smo već kod topova, za Tvrđavu se kaže da je u poslednjem ratu sa Osmanskim carstvom krajem 18. veka bila opremljena sa 400 topova. Ovaj broj teško da je bio realan i najverovatnije dolazi od podatka da je Tvrđava krajem 18. veka samo na bedemskim grudobranima imala oko 360 mesta za dejstvo artiljerijom različitog kalibra. Postoji podatak koliko je topova od 3, 6, 12, 18 ili 24 funti bilo na određenom delu Tvrđave. Takođe, bilo je predviđeno još 50 mesta za merzere (artiljerijska oruđa kratke cevi, ali velikog kalibra) od 10, 30, 60 i 100 funti. Naravno, bila je predviđena i određena količina artiljerijske

municije (u proseku oko 1000 zrna po jednom oruđu). Napominjemo da ovde nismo računali broj artiljerijskih oruđa predviđenih za položaje u kazamatima. Tu bismo došli do cifre od... Ma ko to još broji i koga to zanima.

4. Druga po veličini u Evropi

Za Petrovaradinsku tvrđavu možemo slobodno da kažemo da je jedno od najvećih, najsloženijih i najočuvanijih utvrđenja na tlu Evrope. Zašto ne bismo rekli i – „u svetu”. Da budemo subjektivni pa da kažemo da je i jedna od najlepših. Obično se navodi da je od Petrovaradina veći samo Verden. Da li je ostala sačuvana i iz kog je vremena?! Kakvu tvrđavu ili utvrđenje merimo? Ako ćemo pravo, najveća fortifikacija na svetu bio bi Veliki kineski zid. Da li ćemo da prihvatimo da postoje različiti tipovi fortifikacija? Da li ćemo da ih delimo po vremenskim razdobljima? Ako prihvatimo da Petrovaradinska tvrđava pripada periodu koji je karakterističan za „bastionske” tvrđave, da li onda merimo samo broj bastiona? Da li računamo i polubastione? Bastionskih frontova? Dužinu osnovnog bedema? Samo dužinu eskarpnih zidova? Svih zidova? Onih koji su postojali sve vreme ili samo u jednom periodu? Samo one sačuvane? Da li merimo i prostor glasije? Prostor sa esplanadom, odnosno promenadom? Celokupan rejon koji je nekada bio pod direktnom kontrolom tvrđave ili samo onaj koji je danas pod zaštitom kao istorijski spomenik?

5. Drugi po veličini u Evropi

Kaže se da je od petrovaradinskog veći samo onaj „minski” sistem u Antverpenu. Kao prvo, podzemni sistemi Petrovaradina i Antverpena nisu građeni u istu svrhu. Nekada je tvrđava u Luksemburgu mogla da se poredi sa petrovaradinskom kada su u pitanju njihovi kontraminski sistemi. Zašto niko nije pomenuo Torino, Olomouc, pa čak i Beograd?! Kasnije su u trku ušle i tvrđave Terezin sa preko 30 km i Josefov sa oko 45 km podzemnih hodnika koji su građeni u istu svrhu kao i petrovaradinski. Da kažemo i to da su angažovani isti vojni inženjeri na projektovanju, ali i dobar deo radnika na izgradnji tih tvrđava, koje su pritom ostale očuvane do danas (a dobrim delom i rekonstruisane).

6. Istorijski arhiv grada Novog Sada nije na Tvrđavi

Kada se nabrajaju institucije koje se nalaze na Tvrđavi, pored Muzeja grada neizostavno se pominje i Istorijski arhiv grada Novog Sada. Nekako je ostalo neprimećeno da se Arhiv preselio 2016. godine u Novi Sad, na Podbaru.

7. Tunel ispod Dunava (drugi deo) Ne, još jednom da ponovimo, ne postoji tunel ispod Dunava. Ali, odskoro se navodi podatak da je danski pisac Hans Kristijan Andersen na svom putovanju Dunavom (1838) između ostalog pomenuo tunel koji povezuje Petrovaradin i Novi Sad. Takođe, navodi se i da je austrijski putopisac Feliks Kanic pomenuo kako je tvrđava Ada-kale povezana tunelom sa utvrđenjem „Fort Elizabet” na „srpskoj obali”. Iz nekog čudnog razloga, nemoguće je pronaći takve podatke u putopisima Andersena i Kanica.

8. Čovek koji (ni)je spasio Petrovaradinsku tvrđavu

Ime elitnog vojnog inženjera u službi Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, veterana Prvog i Drugog balkanskog rata i Prvog svetskog rata, Dragoša Đeloševića se opravdao dovodi u vezu sa Petrovaradinskom tvrđavom o čemu sam već pisao. Ali njegova navodna odluka da sačuva Tvrđavu od rušenja ga nije koštala vojne karijere. U njegovoj karijeri, kako piše u njegovom vojnom dosijeu, postoji samo kontinuitet napredovanja.

Zapisi na marginama

Kao neko ko se duži niz godina bavi istraživanjem Petrovaradinske tvrđave, mogu da razumem nedostatak (kanda finansijske, pre svega) motivacije, pa i lenjost pojedinih autora kojima je najlakše da poskidaju razne podatke sa interneta i sa copy&paste ubace u neki svoj rad. Kreativniji, sa manje ili nikakvog razumevanja teme koju prepisuju, izmene redosled reči u rečenici ili pojedine reči zamene rečima sličnog značenja. Oni još lenji ili da kažemo još kreativniji dodaju na nekim mestima da se radi o „nepotvrđenim izvorima”. Ipak, najmanje ne razumem one autore koji u tekstovima sa ozbiljnijim pretenzijama nisu uspeli da ostanu imuni, jer nisu znali ili hteli da ih prepoznaju, na potpune izmišljotine školskih primera pseudoistoričara. Nemam ništa protiv da takva lupetanja pronađu svoje mesto u časopisima koji neguju pojave za koje navodno ne postoje racionalna objašnjenja, ali kada se pojavljuju na mestima iza kojih stoje ozbiljniji izdavači, za čiju se publiku očekuje da ima malo razvijenije kritičko razmišljanje, to je već druga priča.

4. jul 2022.

Zapisi na marginama

Gotovo svaki podatak iznet u ciframa je vrlo diskutabilan. Brojke o površini Petrovaradinske tvrđave, broju puškarnica, dužini podzemnih vojnih galerija, broju nekadašnjih artiljerijskih oruđa i vojnika zaraćenih strana u opsadama Petrovaradina razlikuju se od izvora do izvora. Takođe, diskutabilne su i ocene da je Petrovaradinska tvrđava na prostoru Evrope „druga po veličini, posle Verdena” i da samo tvrđava u Antverpenu ima veći kontraminski sistem. Sve faktografske greške uglavnom nastaju usled nedovoljnog poznavanja teme o kojoj se piše i uzimanja pojedinih podataka bez njihove provere u drugim izvorima.

Tvrđavi u pohode Terezin

U Terezin sam došao sa zakašnjenjem. Već je bilo veče, a kiša je i dalje padala. Dok sam se približavao Kavaliru gde su bile prostorije moje saperske jedinice, shvatio sam da je svečani defile jedinica već u toku. „Josefinske slavnosti” su počele. Stao sam da bih propustio jedinice i pogledom potražio svoje saborce. Nakon pozdravljanja otišao sam da prijavim svoj dolazak.

Svuda u svetu, manje-više shodno generacijama, postoji interesovanje za različite aktivnosti koje dočaravaju određenu borbenu taktiku uz korišćenje različitog naoružanja – od air-soft-a i paint ball-a, preko istorijskih rekonstrukcija iz doba Starog Rima i Srednjeg veka, pa sve do savremenog doba. Za razliku od npr. rekonstrukcija iz vremena Napoleonovih ratova, koje su mnogo popularnije i mogu da okupe i do 6000 učesnika, „Josefinske slavnosti” u Terezinu je događaj koji svake godine okuplja do 500 učesnika i prikazuje određene događaje iz Sedmogodišnjeg rata.

Bio bi potreban jedan veliki filozof i istoričar da bi objasnio uzroke čuvenog Sedmogodišnjeg rata (1756–1763) koji je zahvatio Evropu. Dovoljno je reći da su Engleska i Pruska kao saveznice bile u ratu sa Francuskom, Švedskom, Rusijom i Austrijom. S obzirom na prostor koji je bio zahvaćen ovim ratom, broj zemalja koje su u njemu učestvovale, kao i masovnost angažovanih snaga zaraćenih strana, neki istoričari ga smatraju „Prvim svetskim ratom”. Opsada Švajdnica 1762. godine bila je jedna od poslednjih velikih operacija tokom ovog rata. Austrijanci su držali ovu šlesku tvrđavu u nadi da će imati bolje pozicije u mirovnim pregovorima, ali je Fridrih Veliki bio odlučan da je povrati silom.

Za razliku od mojih prethodnih učešća na „Josefinskim slavnostima”, ova rekonstrukcija je bila posebna iz više razloga. Scenario je ovog puta bila opsada Tvrđave Švajdnic 1762. godine, za koju smatram da je direktno povezana sa Tvrđavom Petrovaradin. Naime, pored toga što su graničari petrovaradinskog puka učestvovali u ratnim operacijama, postoje naznake da su pojedini vojni inženjeri prisustvovali odlučujućim opsadama.

Prethodnih godina sam nosio uniformu vojnog inženjera i komandovao saperima, a ovog puta sam imao i aktivnu ulogu majora Štajnmeca koji se prilikom te opsade 1762. godine istakao u odbrani tvrđave, a kasnije je, uprkos kapitulaciji, odlikovan i unapređen od strane Marije Terezije. Pred glavni događaj, jedan od organizatora i istoričar koji je radio na scenariju

detaljno mi je objasnio istaknutu ulogu koja me je čekala narednog dana. Takođe, prvi put sam pozvan na sastanak „oficira”, odnosno predstavnika svake pojedinačne jedinice brojnih organizacija koje su uzele učešće u ovogodišnjoj rekonstrukciji.

U prostoru Tvrđave Terezin koji je to dozvoljavao, već su bile pripremljene palisade i rovovi koje su predstavljale Tvrđavu Švajdnic koju su držali Austrijanci. Na drugoj strani bojišta bile su paralele i približnice koje su iskopali Prusi. Kao na prošlim rekonstrukcijama, i ovog puta prikazan je sat vremena dnevne i sat vremena noćne bitke. Uz velike mere predostrožnosti i prisustvo ekipa prve pomoći i policije, pred više hiljada posmatrača prikazani su najbitniji i najkritičniji momenti opsade, ispadi sa utvrđenih položaja, kao i zauzimanje kratera uz pirotehničke efekte koji su dočarali minsko ratovanje. U određenim momentima morao sam teatralno da komandujem svojim jedinicama pošto je narator s vremena na vreme gledaocima objašnjavao akcije sapera pod komandom majora Štajnmeca. Po običaju, saperi su bili vrlo energični u svojim akcijama i disciplinovani, a neki od njih su izvodili i izvanredne improvizacije, što nam je svima na momente mamilo osmehe na licima. Pored njih, morao sam da brinem i o donskim kozacima koji su pridodati mojoj komandi. Nisam se povlačio sa bojnog polja ispred „Švajdnica” dok god se ne bi bezbedno povukao svako ko je bio pod mojom komandom, pa čak i pojedini pripadnici pešadije koji su zaostali na bojnom polju. Kulminacija predstave bila je velika eksplozija „barutnog magacina”, nakon koje je svaki dalji otpor napadaču bio uzaludan. Oglasili su se doboši i zatim su najviši oficiri pristupili pregovorima o kapitulaciji tvrđave koju smo branili. Poslednjih nekoliko godina sam imao tu privilegiju i čast da kao osoba koja istražuje vojnu arhitekturu tog vremena budem pozivan da učestvujem u istorijskim rekonstrukcijama i da kao oficir vojne inženjerije komandujem odbranom utvrđenja. Takođe sam bio polaskan brojnim pohvalama za odigranu ulogu majora Štajnmeca. Nakon ranije uloge kapetana, sada mogu da se na narednim rekonstrukcijama predstavljam i kao major, jer me tako oslovljavaju saperi pod mojom komandom. Ipak, nadam se da ću na nekim narednim „Josefinskim slavnostima” učestvovati u uniformi inženjerskih jedinica petrovaradinskog garnizona, koje su učestvovale su u tom ratu a do sada na ovim rekonstrukcijama dosad još uvek nisu predstavljene.

24. februar 2020.

Tvrđavi u pohode – Josefov

Ovo je bilo moje četvrto putovanje u Republiku Češku. Za razliku od prošlih putovanja, iz Praga sam se prvo zaputio u Tvrđavu Josefov koja se nalazi na oko 130 km severoistočno od glavnog grada Češke. Ova tvrđava je sagrađena otprilike u isto vreme kada i Terezin, tokom devete decenije 18. veka, odmah po završetku izgradnje Tvrđave Petrovaradin 1780. godine. Brojni vojni inženjeri i radnici su se iz Petrovaradina zaputili na severne, tada zajedničke nam granice.

Nakon završetka izgradnje, tvrđave Terezin i Josefov su imale sličnu sudbinu kao Petrovaradin. Ostale su u pozadini glavnih vojnih operacija u budućim ratovima i do danas su sačuvale svoj nekadašnji izgled. Za razliku od Petrovaradina, i Josefov i Terezin su prilično „nevidljive” tvrđave. Terezin je sagrađen u ravnici, a Josefov na manjem uzvišenom platou koga zaklanja gusto listopadno drveće. Čak se i iz neposredne blizine Josefova, sa obale Elbe, jedva nazire toranj crkve koja se nalazi na centralnom gradskom trgu u unutrašnjosti tvrđave.

Na prvi pogled, Josefov i Terezin mogu svakom da liče na Petrovaradin, ali je sistem utvrđivanja kod svake od ovih tvrđava veoma različit. Njihovi urbani delovi sa vojnim, civilnim, administrativnim i drugim objektima po svojoj arhitekturi takođe podsećaju na Podgrađe Petrovaradinske tvrđave, ali se prostiru na mnogo većoj površini, spratnost pojedinih objekata je viša, dok su ulice šire. Površina koju zauzima osnovni bedem sa spoljašnjim utvrđenjima Josefova i Terezina manja je od Petrovaradina, ali je potpuno okružuje kontraminski sistem (Terezin oko 30.000 m, Josefov preko 40.000 m). Očuvanost utvrđenja je manje-više jednaka, dok iskorišćenost njihovog turističkog potencijala varira s obzirom na njihovo nasleđe iz drugih istorijskih epoha.

Posetu Josefovu iskoristio sam da uz pratnju turističkog vodiča Tomaša, koga sam upoznao u Petrovaradinu na konferenciji „Tvrđava za sutra” krajem septembra 2019. godine, obiđem deo utvrđenog grada i kontraminskog sistema i njihove najreprezentativnije delove.

Pažnju su mi privukle i svuda prisutne planinarske oznake. Primetio sam ih pre nekoliko godina u Terezinu i odmah pomislio kako bi bilo zanimljivo na ovaj način urediti staze na Petrovaradinskoj tvrđavi. Tomaš mi je objasnio da su ovako obeležene staze svuda po Češkoj, a sa tim se počelo još 1888. godine. Širom te zemlje obeleženo je preko 70.000 kilometara staza čije korišćenje je

do danas ostalo vrlo popularan način rekreacije.

Do izlaska iz kontraminskog sistema već je pala noć. U tom delu Tvrđave bio je skoro potpuni mrak i odmah mi je pažnju privuklo zvezdano nebo. Vodič mi je baš na tom mestu pokazao spomen-ploču austrijskom oficiru i amaterskom astronomu Vilhelmu fon Bijeli (1782–1856) koji je tokom službe u tvrđavi sa tog mesta 1826. godine otkrio kometu koja je nazvana po njemu. Kometa se ni po čemu nije posebno razlikovala od drugih sve dok se 1846. godine njeno jezgro nije raspalo na dva dela. Kasnije nije videla, ali nakon 1872. godine počele su se pojavljivati meteorske kiše.

Naredni dan iskoristio sam da se prošetam između spoljašnjih utvrđenja Josefova i promenadom koja se pruža duž dvostrukog drvoreda gotovo oko cele tvrđave. Kao kod Petrovaradina, pojedini delovi Josefova su uređeni i primetno je da se redovno održavaju. Pojedini delovi koriste se za razne rekreativne aktivnosti, deo je još uvek pod kontrolom vojnih vlasti, a delovi bedema i spoljašnjih utvrđenja imaju jednaka oštećenja koja su nastala vremenom usled neodržavanja. Josefov i Terezin su, kao i Petrovaradin, vremenom ostali bez pojedinih tvrđavskih kapija kako bi se proširio prostor za kolski saobraćaj. Za razliku od Petrovaradina, u ovim tvrđavama je i dalje dozvoljen prolaz teškim teretnim vozilima. Kao sličnost sa Petrovaradinom može se pomenuti i veliki letnji muzički festival koji se svake godine održava u Josefovu, a njegovo ime „Brutal Assault” dovoljno govori o vrsti muzike. U večernjim satima sam se sa starim poznanikom Miroslavom zaputio u Terezin na događaj „Josefinske slavnosti”. Vožnja koja bi inače trajala dva sata bila je mnogo duža zbog brojnih radova na putevima i loših vremenskih uslova, tako da smo zakasnili na svečanu smotru u Terezinu. Ipak, imali smo vremena da popričamo o brojnim zajedničkim temama. Posebno se izdvojila priča o jednoj tvrđavi za koju sam čuo ranije, ali nisam znao da se Klodsko (Kłodzko) nalazi na samo 60-ak kilometara severoistočno, sa Poljske strane granice. Poseta ovoj podjednako zanimljivoj tvrđavi austrijskoj tvrđavi iz 17. veka i dograđenoj sredinom 18. veka od strane vojnih inženjera u službi pruskog kralja Fridriha Velikog moraće da sačeka neku drugu priliku.

4. novembar 2019.