a product message image
{' '} {' '}
Limited time offer
SAVE % on your upgrade

Page 1

Utorak 21. januar 2020. Blic broj 8233 www.blic.rs

POP&Kultura FOTOGRAFIJE: V. LALIĆ

Žiri u sastavu: Branko Kukić , Marija Nenezić, Teofil Pančić, Marjan Čakarević i Ivan Milenković sa laureatom Sašom Ilićem

Proglašen 66. laureat Ninove nagrade za roman godine

Pobedio „Pas i kontrabas“ Saše Ilića To je topla ljudska priča u ekstremno nepovoljnim uslovima, rekao je laureat Saša Ilić u razgovoru s medijima nakon proglašenja dobitnika NIN-ove nagrade juče iza podneva u hotelu „Moskva“. Tatjana Nježić UKUPNO, PODSETIMO, U konkurenciji je bio 201 roman, u najužem izboru ih je bilo pet, a predsednik žirija koji je doneo odluku, Teofil Pančić je u obrazloženju naveo: “Roman Saše Ilića kompleksna je priča o prožimanju prošlosti i sadašnjosti, sukobu pojedinca i društva, života i umetnosti, ispričana postupkom koji ukršta mnoštvo pripovednih perspektiva i nudi zaokruženu sliku savremenog, razglobljenog sveta. Pas i kontrabas znači povratak velikoj naraciji i hrabro se suočava sa svim nacionalnim i socijalnim traumama koje oblikuju naše društvo i sugestivno dočarava različite, međusobno suprotstavljene vizije naše epohe.” Za nagrađeni roman glasali su Branko Ku-

Pisao sam ovaj roman četiri godine, kaže Saša Ilić

kić, Marija Nenezić i Marjan Čakarević, dok su Teofil Pančić i Ivan Milenković svoje glasove dali romanu “Po šumama i gorama” Milenka Bodirogića. Svojevrstan kuriozitet je da su oba dela iz iste izdavačke kuće “Orfelin”, iz iste bibluioteke “Noć republike”, te da su laureat i drugoplasirani jedan drugom bili urednici knjige. U razgovoru s medijima Saša Ilić je, između ostalog, rekao: - Pisao sam ovaj roman četiri godine, ali za mene pisati znači istraživati, promišljati, živeti sa tom temom. Istraživao sam mnogo punktova, u raznim gradovima i arhivama. Želeo sam da prikažem odnos institucije i pojedinca u našem društvu, to je bio moj glavni motiv. Ima više slojeva, više simboličkih i istorijskih ravni u romanu, od Oktobarske revolucije do 2016, kada se radnja završava. Naglasio je da nagradu nije očekivao. - Kada smo Milenko i ja završili knjige, naša dva rukopisa su se komplemetarno spojila i tako je nastala edicija “Noć republike”. Svim medijima u Srbiji poslao sam informaciju da su se pojavile te dve knjige u ediciji koja se zove “Noć republike”, sa kompletnim informacijama. Ta informacija nije objavljena nigde, čak ni u dodacima za Sajam knjiga. I onda smo Milenko i ja pričali kako je uopšte moguće dopreti do javnosti ovakvoj kakva jeste i sa medijima kakvi jesu. Shvatili smo da nam ne preostaje ništa drugo nego da konkurišemo za NIN-ovu nagradu. Sada smo došli u situaciju da vas sve zanima šta se nalazi u ovim knjigama. Edicija se, dakle, zove “Noć republike”, naslovne strane oba romana - “Po šumama i gorama” i “Pas i kontrabas”, urađene su tako da na prvi pogled ne razaznajete šta je na njima. Zašto? Zato što smo u noći republike. I morate da jurite svetlo, da vam padne na korice da vidite šta je tu. Dakle, prvo susrećete korice taktilno, a onda ulazite u stranice da vidite o čemu se tu radi. Dve ključne stvari koje povezuju ova dva romana su antifašizam i jugoslovenstvo, i mi ćemo, nadam se, objavljivati knjige koje će se uklpati u ediciju onako kako su se priče u “Grobnici za Borisa Davidoviča’ uklapale u zajedničku povest.


2 POP&Kultura

Naslovna Veliko interesovanje medija za NIN-ovu nagradu

Na novinarsko pitanje koje se ticalo kritičarske ocene da je to epohalni roman, Ilić je odgovorio. - Ne bih koristio tako velike reči, ni išao tako daleko. To je topla ljudska priča u ekstremno nepovoljnim uslovima. Član žirija Ivan Milenković je u obraćanju predstavnicima medija, kazao: “Jeste zanimljivo i simpatično da mladi izdavač ima dve knjige u najužem izboru, ali je mnogo važnije pitanje vrednosti tih i uopšte knjiga u delu ovogodišnje produkcije. Prošle godine sam s ovog mesta kazao da postoje nagoveštaji oporavka srpske književnosti. Ono što je bilo nagoveštaj sada je znak. U 2019 je bilo toliko kvalitetnih romana, hrabrih spisateljskih poduhvata, toliko lepih eksperimenata sa formom, da godina 2019, nadam se, predstavlja preokret, izlazak iz duboke krize koja srpsku književnost prati dugi niz godina“. Marjan Čakarević je istakao da je roman Saše Ilića „nastavljač onog najboljeg u NINovoj nagradi“, kao i da je to „knjiga o vremenu u kom živimo, o onome što prećutkujemo, što bismo hteli da zaboravimo...“, delo u kome se „autor hrabro suočava sa teškim temama i traumama, a u finom otklonu od postmodernih strategija, što je takođe preokret“. Po rečima Marije Nenezić, nagrađeni roman je „povratak velikoj naraciji“, a Branko Kukić je ukazao na kompleksnost i slojevitost dela, dodajući: “Naziv pas i kontrabas nije tek igra reči, i rima. Pas je simbol čovekove podsvesti, kao i podzemnog sveta a kontrabas je vezan za muziku delirijuma... Ne pominje autor zalud vrhunske, čuvene džezere. Reč je o modernoj knjizi, knjizi koja beskom-

Teofil Pančić nije svoj glas dao romanu “Bas i kontrabas”

Saša Ilić: “Jugoslovenstvo i antifašizam danas nisu u modi. Tim pre sam prezadovoljan i očekujem da ćemo uspeti da nađemo nove autore i autorke koji će objaviti rukopise u ediciji ’Noć republike’.“ promisno govori o ovom društvu, o stazama kojima se kretalo da bi se obrelo u ovome u čemu smo. Neki ludi realizam.“ Ove godine u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, podsetimo, bilo je pet romana. Uz pomenuta dva u izdanju “Orfelina” su i: “Mulat albino komarac” Steve Grabovca u izdanju “Imprimatura”, “Grozota ili...” Slobodana Tišme u izdanju “Čarobne knjige”, “Yugoslav” Ane Vučković u izdanju “Partizanske knjige”. Svečano uručenje nagrade biće 27. januara u Jugoslovenskoj kinoteci.

Popularni glumac Nikola Đuričko, koji se pre nekoliko meseci sa porodicom preselio u Los Anđeles, nedavno je objavio prvi roman za decu “Vrabac Džoni”, koji je za samo nekoliko nedelja postao najtraženije štivo za decu. Kako kaže, ovaj roman je donekle logičan sled nakon velikog uspeha koji je doživela njegova zbirka priča “Dogodovštine jednog Džonija”.

Dafina Dostanić - “Dogodovštine…” su, kako je meni predstavljeno, najprodavanija dečja knjiga u 2019. Na talasu tog uspeha moja urednica Branka me je gurnula u novu avanturu pisanja romana, a ja sam kao veliki avanturista prihvatio izazov. Nadam se da će se čitaocima dopasti rezultat i da će želeti da pročitaju jednu zanimljivu i uzbudljivu priču - započinje razgovor Nikola Đuričko. Smatrate li da će mališani nakon čitanja knjige shvatiti šta znači prijateljstvo i koliko je ono važno za svakoga čoveka? - Meni je draže da moje čitaoce zovu mali ljudi, a ne mališani. Mališani mi zvuči kao da su neke bebe, a mali ljudi postaju već sa pet-šest godina. Njihovo je iskustvo malo, ali su njihove emocije i doživljaji veliki i pravi. Moja namera nije da ih podučavam ili da im namećem neke stavove, moje je da pričam priču sa svim preokretima i kontradiktornostima koje ona nosi. Na njima je da formiraju svoj stav. Prijateljstvo je veoma važno, ali i ljubav nam je važna, zatim pripadnost zajednici, ali važna nam je i hrana i voda. Pu-


Foto: O. Bunić

POP&Kultura 3

Intervju

Postoji u Los Anđelesu neka opšta ambicija u vazduhu u najlepšem smislu te reči, i ta ambicija polako, ali sigurno i mene pokreće, kaže poznati glumac i odnedavno pisac za decu

Ne bih voleo da veselim one koji se nadaju da se nikada neću vratiti niti da rastužim one koji se nadaju da ću se vratiti

Nikola Đuričko od bloka 45 do Holivuda no elemenata je potrebno za jedan običan život čoveka, pa i ptica. Moju knjigu mogu da čitaju i stariji i da im bude dobra literatura. Da li je bar delić romana inspirisan nekim događajima koji su vam se desili? - Ceo roman je inspirisan događajima koji su se meni desili. Ja sam zaista video jednog malenog papagaja koga napada grupa vrabaca i to je bila početna tačka moje priče. Uvek su mi bili zanimljivi vrapci i voleo sam da ih posmatram jer sam živeo blizu Tašmajdanskog parka, gde se veći deo romana odvija. Nekad davno sam imao papagaja koji je pobegao zbog moje nepažnje pa mi se to nekako povezalo. Neke stvari sam morao da izmaštam, jer kao što znate, vrapci ne govore, papagaji umeju da govore, ali da sad ne komplikujemo. Kada sam se odlučio da pišem o pticama, a naročito o vrapcima, počeo sam da istražujem i da se raspitujem u udruženju za zaštitu ptica, da ih hranim po Tašmajdanu i moram priznati da mi se otvorio čitav jedan novi i zanimljivi svet. Život naših malih sugrađana nije nimalo lak ni ružičast. Beograd je, kao što znate, surov i za ljude, a kamoli za ptičice. Trudio sam se da ništa ne ulepšavam u priči, ni u događajima ni u opisima grada. Voleo bih da neko prošeta kroz delove grada koji se u romanu pominju i videće da je sve autentično opisano. Na predstavljanju zbirke priča rekli ste da su vaša deca Nađa i Đorđe najbolji kritičari. Šta su vam rekli o romanu? - Moja ćerka ima sada 15 godina, pa je roman malo prerasla, ali je sa uživanjem pročitala i imala pozitivne kritike, naroči-

to za Čelanovića, mog ilustratora. Najbolja kritika za mene je ipak da je moj sin koji ima 10 godina u dahu pročitao celu knjigu. On pripada ovoj novoj generaciji koja ima koncentraciju kolibrija, tako da kad je on pročitao knjigu u dahu, to me je zaista iznenadilo i ohrabrilo da je priča zanimljiva i dobra.

steretilo da možemo da se relaksiramo i da se osetimo dobrodošlima. Klima je takođe neverovatna, sija sunce svaki dan i ljudi se osmehuju jedni drugima, to dosta pomaže. Postoji u Los Anđelesu i neka opšta ambicija u vazduhu u najlepšem smislu te reči, i ta ambicija polako, ali sigurno i mene pokreće.

Vaš stendap šou izvodite i u Los Anđelesu. Kakvi su komentari i da li ćete nastaviti da nastupate i u našoj zemlji? - Nastup u Los Anđelesu je veoma dobro prošao, pa se na talasu toga javili organizatori iz dosta gradova po Americi koji su zainteresovani za moj šou tako da se polako kockice slažu. Što se tiče Srbije, oproštajna turneja je bila, ali sa radošću pripremam nastavak, odnosno novi šou koji će, nadam se, jednako obradovati ljude kao i prethodni i da ću i s njim ponoviti turneju igranja po celoj Srbiji i svuda po svetu.

Mnogi tvrde da ste se preselili u Ameriku i da se više nećete vratiti u svoju zemlju... - Vrlo je paušalno da izjavljujemo u životu da je nešto konačno ili da nije. Moje iskustvo je da kad god sam nešto rezolutno izjavljivao, život bi me odmah demantovao. Prestao sam to da radim. Neću da izazivam život. Znate kako kažu: “Čovek planira, a Bog se smeje”. Takođe ne bih voleo da veselim one koji se nadaju da se nikada neću vratiti, niti da rastužim one koji se nadaju da ću se vratiti. Ja sam umetnik, glumac, a pomalo i pisac za decu i moje tržište je na prvom mestu moja zemlja, a onda i ceo svet.

Pre nekoliko meseci ste se odlučili da nastavite da gradite karijeru i profesionalno se usavršavate van zemlje. Kako ste se snašli u Los Anđelesu? - Mogu vam reći, vrlo dobro. Imao sam sreće da mi dosta dobrih ljudi pomogne i meni i mojoj porodici. To nas je dosta ra-

Da li ste u Srbiji postigli svoj profesionalni maksimum? - Nisam siguran da razumem šta bi to bio maksimum za glumca. Da projekti koji mi se nude pomeraju granice mo-

Vrlo je paušalno da izjavljujemo u životu da je nešto konačno ili da nije. Moje iskustvo je da kad god sam nešto rezolutno izjavljivao, život bi me odmah demantovao

je veštine? Da sam dobro plaćen za svoj posao? Da me niko ne uznemirava ili ne opstruira zbog mojih političkih ili životnih stavova? Ako je to maksimum, onda ga nisam dosegao. Svaki čovek u nekom periodu svog života mora da preuzme kontrolu nad svojim životom. Da li ste vi to sada učinili? - Nadam se. Čini mi se da je teško imati potpunu kontrolu, ali neki izbori jesu na nama. Trenutno sigurno imate više slobodnog vremena nego što ste ga imali ranije. Kako provodite slobodno vreme? - Pišem knjige za decu, pravim društvene igre, pišem scenarije, sviram gitaru, vežbam... Sve u svemu, ulažem u sebe. Da li i dalje glumu ne doživljavate kao rad, već kao kreativno izražavanje? - Ako sam to negde izjavio, onda vas molim da mi ne verujete. Ne slažem se sam sa sobom, gluma jeste kreativno izražavanje, ali je i posao. Kakvi su vam profesionalni planovi za naredni period? - Nova društvena igra, možda i nove “Dogodovštine”, novi stendap, snimanje dve serije, premijera filma ”Živ čovek”... Da li ćete nekako da obeležite četiri decenije rada, s obzirom na to da ste prvi TV projekat “Seriju o bojama” radili 1980. godine? - Da, planirana je velika svečana akademija u Sava centru gde će mladi glumci izvoditi delove mojih najdražih filmova i predstava, a onda po manjim gradovima i diljem celog sveta će se puštati dokumentarni film o meni i o mojih 40 godina rada. Tako će se i zvati film “Mojih 40 – Nikola Đuričko od bloka 45 do Holivuda”. Naravno, biće i prigodna monografija kao da sam umro i uvešćemo nagradu “zlatni nos” za mlade glumce koji imaju veliki nos... Šalim se, naravno, nisam ni znao da je prošlo 40 godina. Zaista fascinantan broj. Inače, 1978. je bio moj prvi nastup na televiziji, ali to je zaista u prošlom veku.


4 POP&Kultura 1

Koreografije

1. Drezden Frankfurt kompanija 2. Šaj Kubler, Radical System Art, Vankuver 3. Un Poyo Rojo, Buenos Ajres 4. Kompanija Ervea Kubija, Kan 5. Balet Hrvatskog narodnog kazališta, Rijeka 6. Kompanija Jakoba Alboma, Amsterdam 7. La Veronal, Madrid 8. Njujork siti balet

5

4

2 3

6

Sve zvezde 17. Beogradskog festivala igre Pod sloganom „Čista senzacija“, 17. Beogradski festival igre će od 21. marta do 12. aprila predstaviti 17 kompanija umetničke igre iz 12 zemalja, sa 23 koreografska komada. Trupe stižu iz Francuske, Belgije, Italije, Španije, Nemačke, SAD, Izraela, Kanade, Holandije, Argentine, Hrvatske i Brazila, a programi će se izvoditi u Beogradu i Novom Sadu. Festivalu prethodi tradicionalna revija filmova Dani igre u Kinoteci (29.1. - 2.2) i u Kulturnom centru u Novom Sadu (6. - 10.3) brojne koreografske radionice, majstorski kursevi, diskusije i prezentacije, ali i gostovanje zvezda Njujork siti baleta u Budimpešti (11.3), Novom Sadu (13.3) i Beogradu (14.3). Ovo je kompletan glavni program festivala: 21. mart, 20h, Sava centar, Drezden Frankfurt kompanija igre Otvaranje festivala donosi prvi rad

koji će biti posebno kreiran za beogradsku publiku. Inspirisan vrhunskim igračima svoje trupe, ali i umetnicima koje je upoznao u Beogradu, Jakopo Godani priprema spektakl za pamćenje. Predstavu će pratiti orkestar Beogradske filharmonije, a dirigent je Helmut Rejčel Silva. Godani je peti laureat nagrade “Jovan Ćirilov”, i to za koreografski triptih izveden u okviru prethodnog festivala. 22. mart, 20h, pozorište Atelje 212, Kompanija 111, Tuluz Slavna Šantala Šivalingapa je svoju igru utemeljila na prikazima i filozofiji Šive, boginje stvaranja i uništenja. Pepeo kojim prekriva telo i uz pomoć kojeg kreira neverovatne scenske prizore predstavlja deo životnog ciklusa koji počinje iz ništavila. Crtež nastao od praha posutog po zemlji biće uništen sa prvim vetrom... Koreograf Orelijen Bori koristi magičnu telesnu geometriju indijske igračice, koja je rezultat Kučipudi pokreta ponovljenih bezbroj puta. “Igra Šivalingape je klatno između hinduističke mistike i kvantne fizike, baš kao i njen život između Madrasa i Pariza”

(Le Monde). 23. i 24. mart, 20h, Opera Madlenijanum, Kompanija Jakoba Alboma, Amsterdam Amsterdamska Kompanija Jakoba Alboma godinama izaziva, zasmejava i inspiriše publiku. Suživot dvojice muškarca u malom stanu tema je komada “Životni prostor”. Na genijalan način oni rešavaju problem nedostatka prostora, i sve funkcioniše savršeno, dok ne stignu do izuma koji će ih odvesti u komičan sunovrat. Predstava je inspirisana opusom glumca i reditelja Bastera Kitona, koji se smatra pionirom lake komedije i fizičkog teatra. Poput nemih filmova u kojima je Kiton igrao, i ovaj komad prati živa orkestarska muzika. 24. mart, 20h, Srpsko narodno pozorište, mala scena 25. mart, 20h, Opera Madlenijanum BodyTraffic, Los Anđeles Dela tri izuzetna koreografa čine veče u izvođenju trupe BodyTraffic iz Los An-

đelesa, grada koji postaje svetski centar umetničke igre. “Prašina” tumači sile koje pokreću savremeno društvo, kroz snažan pokret i muziku slavnog Hofeša Šehtera. “(Ne)stvarni umovi” Fernarda Hernarda Magadana, koga smo kao igrača gledali u postavkama Holandskog teatra igre, zasniva se na istinitoj priči o Santijagu, mentalnom bolesniku sa tipom šizofrenije u kojoj je osoba uverena da je član porodice zamenjen identičnom ličnošću. Anton Laki osmislio je “Skrivene igre: Poglavlje 1” koristeći jedinstven pokret i prodorne slike kako bi publiku poveo u tajanstveni svet. 25. mart, 20h, Srpsko narodno pozorište, mala scena 26. mart, 20h, Beogradsko dramsko pozorište Un Poyo Rojo, Buenos Ajres Komad koji su kritičari opisali kao “najbolju od najbolje fizičke komedije”, zavredeo je i nagradu publike prethodnog Bijenala igre u Veneciji. Zanimljiv spoj umetničke igre, sporta, nesvakidašnjeg humora, akrobatike i seksualnosti čini predstavu “Un Poyo Rojo” po kojoj je mlada argentinska trupa dobila i svoje ime. Komad koristi govor tela za istraživanje granica savremenog izraza, kroz naizgled običan pokret, a zatim i neverovatne naknadne


POP&Kultura 5 onarija” Markosa Moroa i njegove trupe La Veronal otvara pitanja (ne)ljudskih emocija ka kojima svet stremi i nametnutom blesku ideje o napretku. O putovanju od savremene planete do planete bespomoćnih odraslih ljudi. 1. april, 20h, Beogradsko dramsko pozorište, Voetvolk, Antverpen Govor može biti moćno oružje. Tokom vekova on je oduševljavao nebrojene mase i terao ljude na akciju, u cilju boljih ili gorih rešenja. Isključivo snagom reči pokrenute su revolucije i započeli ratovi. Ali govor ne samo da oduševljava slušaoce, već često i samog govornika vodi u trans… U komadu “Biće sve gore i gore i gore, prijatelju”, slavna igračica Lizbet Gruve svojom igrom prenosi trans jedne političke besede. Na početku je reč smirena i prijateljska, ali iz želje govornika za ubeđivanjem raste očaj koji otkriva nasilje… Lizbet Gruve je svetskoj publici poznata kao muza Jana Fabra, igračica za koju su kreirani neki od njegovih najboljih radova. 2. april, 20h, Narodno pozorište, Beograd, Balet Hrvatskog narodnog kazališta, Rijeka Istražujući bogat i složen tovar nasleđa, Maša Kolar inspiraciju traži u tradiciji i folkloru regiona – od istorijskih spisa, usmene i pisane književnosti, muzike i plesova, izrade nošnji, do najsitnijih detalja. U strukturi i ritmu paške čipke leži bogat izvor inspiracije, polazna tačka za koreografsku strukturu i oblikovanje njenih glavnih ele-

sa komadom „Telemetrija“ u Beogradu, Lincu i Zagrebu. „Kada sam čuo za nauku o telemetriji, odmah sam pomislio da je telo igrača zapravo telemetar. Uređaj koji prevodi, prenosi i komunicira neopipljive i nevidljive procese. Igra je primer telemetrije, jer telo pretvara zvučni u vizuelni oblik.” I zaista, podjednako zvuk, rasveta i performans, ne ostavljaju nikoga ravnodušnim. Pred Šajom Kiblerom je budućnost!

8 Džejson Samjuels Smit i Divine Rhytam Productions “Nikada nećete pogrešiti ako odaberete predstavu apsolutnih brodvejskih step šampiona kao što su Džejson Smit, Derik K. Grant i Dormišija... Kombinacija trostruke sonične pretnje i intimnosti je fascinantna… U pitanju je jedan od najkompletnijih nastupa ove ili bilo koje sezone”, reči su kritičara. Beogradski festival igre prvi put predstavlja brodvejske zvezde, i to igrače koji su nenadmašni u svojim cipelama za stepovanje, nudeći novo i sasvim senzacionalno iskustvo! 5. april, 20h, pozorište Atelje 212,

7 interpretacije u formi provokacije ili poziva da se dobro i iskreno nasmejemo. 28. mart, 20h, Beogradsko dramsko pozorište, Kompanija Inbal Pinto, Tel Aviv “Fuga” je zajednički rad koreografkinje Inbal Pinto i kompozitorke Maje Belsicman, pokušaj rekonstrukcije prethodnih života, prohujalih događaja, izumrlih svetova i nestalih likova. Praznina koja ostaje za njima je ispunjena isprekidanim mislima i krugovima jeke koja na tren oživljava zaboravljena, ali neizbrisiva iskustva. „Rukopis Inbal Pinto je posebnog senzibiliteta, topline i likovnosti, pa ostavlja publiku nepodeljenom, jer se jednostavno mora voleti“ (New York Times). 31. mart, 20h, Opera Madlenijanum, La Veronal, Madrid Zamislite mesto o kome svi pričaju. Svet koji je nastao kao rezultat naših dugogodišnjih napora. Bića slična ljudskim, ali savršeno dizajnirana... Sintetički krajolik i tehnološka dostignuća, bez strasti… Sadašnjost kakvu živimo tera nas da zamislimo budućnost bez osećanja i želje za razumevanjem sopstvenog života. “Pasi-

menata poput prostornih puteva, rečnika i odnosa među izvođačima. Kroz temu čipke susreću se naše vreme i naša prošlost. 3. april, 20h, pozorište Atelje 212, Kompanija Ervea Kubija, Kan Komad za 15 izuzetnih muških igrača u koreografiji Ervea Kubija utemeljen je na priči o mediteranskom zalivu. Ko su bili Varvari Severa, misteriozni ljudi sa mora pominjani u Bibliji i na drevnim spomenicima? Ko su bili Varvari Istoka, Persijanci, Jonjani i Vavilonci, arapski Muslimani? Iz koje nepoznate, zaboravljene ili prerađene istorije smo ih nasledili? “Varvarske noći” su o lepoti! Onoj koja iznad ratova govori o jedinstvu. O Mediteranu kao sinonimu svetlosti. O istoriji koja je vekovni svedok kultura čije su razlike spajale, umesto da razdvoje. Alžirci, Španci, Francuzi, Grci... Ili, samo ljudi Mediterana. Osećaj pripadanja drevniji je od nacionalnog koncepta. 4. april, 20h, Beogradsko dramsko pozorište 5. april, 20h, Srpsko narodno pozorište, mala scena

Alesandro Šjaroni, Ankona “Avgust” je komad koji je Alesandru Šjaroniju doneo Zlatnog lava u Veneciji, 2019. godine. To je priča o potrebi da se bude voljen, bezuslovno. Počast figuri Avgusta: klovna koji uvek pravi nevolje, budale kojoj je sve smešno, dok zapravo sebi nanosi bol. Ali “avgust” takođe znači carski, kraljevski, i ime je prvog rimskog cara. Fizička i vokalna vežba kroz koju je interpretatorima omogućeno da se izraze, isključivo kroz smeh, vodi do gorkog kraja. Smehom se predstavlja radost, euforija, patnja, bes, strah… Izvođači “Avgusta” se neprekidno smeju, ne dajući publici i sebi samima priliku da razumeju razlog. 7. april, 20h, Bitef teatar, Šaj Kubler, Radical System Art, Vankuver Šaj Kubler je godinama igrao za najpoznatije koreografe, uključujući i angažman sa trupom Kidd Pivot čuvene Kristal Pajt. Nedavno je pokrenuo svoju trupu. Već sa prvim radovima, našao se na važnim scenama i festivalima, zavredevši pažnju publike i kritike. Na poziv Beogradskog festivala igre, nastupiće

8. april, 20h, pozorište Atelje 212, Kompanija Lije Rodrigeš, Rio de Žaneiro Jedan od najhrabrijih glasova savremene igre, je svakako glas Lije Rodrigeš iz Rija de Žaneira i njene trupe sastavljene od igrača koje poput bisera skuplja u jezivom crnilu brazilskih favela. ”Furija” otkriva svet koji ne bi trebalo da postoji. Komad odvaja publiku od udobnosti neznanja koje licemerno maskira nepovratne štete ropstva i kolonijalizma, štete iz koje je nastao život od kojeg ustuknemo, okrenuvši pogled. Neverovatni izvođači nam otvaraju oči i pokazuju da nas odsustvo besa može poništiti. Došlo je vreme da se probudi bes, furija rezistentne snage, furija strasti za životom i stvaranjem! 9. april, 20h, pozorište Atelje 212, Kompanija Silvije Gribaudi, Venecija Neoklasična skulptura “Tri gracije”, koju je Antonio Kanova stvarao između 1812. i 1817. godine, postala je univerzalna oznaka lepote, proporcija i mere, ali i inspiracija za ovaj komad. Između stvarnosti i fikcije, “Gracije” koračaju kroz vreme, prateći partiture Vivaldijeve i Štrausove muzike, elektronski zvuk Matmosa i hipnotičke eksperimente Kudlama, vodeći gledaoca putem koji ne razjašnjava, već dodatno komplikuje odnos i prirodu ovih likova. “Gracije” istražuju sve što je površno u današnjem društvu, insistirajući na suštini, do korena. “Gracije” nude koncept gracioznosti koji će svakoga nasmejati. “Šta je lepota? Da li lepota podrazumeva radost, sjaj i prosperitet? Ovo je skulpturalni, pop komad koji istražuje različite nijanse konkretne i drske lepote, one koja može poništiti estetske standarde.” (Danza e Danza) 11. april, 20h, pozorište Atelje 212, mala scena, Kompanija Olivijea Diboa, Pariz Više od decenije Olivije Diboa potresa francusku scenu svojim radikalnim koreografskim postavkama. Dvanaest godina nakon što je publici prikazao svoje prvo koreografsko delo, on donosi intimni autobiografski solo koji istražuje domete pamćenja i sposobnost tela da priča o svojoj umetnosti. Diboa, koji je 2011. godine proglašen jednim od 25 najboljih igrača na svetu, nastupao je i sarađivao s izuzetnim umetnicima i predstavio svoj rad na najvećim svetskim scenama. U ovom komadu, on je sam na sceni, kao žrtva pristanka na igru koja podseća na sudsko saslušanje. Inspirirana drevnom “Knjigom mrtvih”, predstava narasta kroz bezbroj fragmenata nezaboravne igre, u potrazi za samim umetnikom. 12. april, 20h, Sava centar, Ballet Jazz Montreal S odobrenjem Leonarda Koena, pod umetničkom direkcijom Luja Robiteja i u snažnoj i hrabroj dramaturgiji Erika Žana, ovo je omaž slavnom pesniku i kantautoru, koji evocira životne cikluse kroz pet sezona, kako je opisano u Koenovoj muzici i pesmama. Tri međunarodno priznata koreografa bila su zadužena da osmisle pokret na muziku legendarnih pesama: Andonis Fonjadakis, Anabel Lopez Očoa i Isan Rustem. Njihov moćan i celovit koreografski svet obasjava Koenov jedinstven rad, i oživljava ga zahvaljujući 14 izuzetnih igrača trupe Ballet Jazz Montreal. Okružen timom slavnih dizajnera, “Dance Me” kombinuje scenski, vizuelni, muzički, dramaturški i koreografski izraz, a sjajna predstava ima ekskluzivna petogodišnja izvođačka prava.


6 POP&Kultura

Slikarstvo

Slika “Tajna večera” iz doba renesanse otkrivena je nedavno u Firenci, a sve je iznenadio potpis žene na ovom remek-delu

Otkrivena “Tajna večera” iz vremena kada je ženama slikanje bilo zabranjeno Bila je žena koja je uspela da slika u vreme kada je ženama to bilo zabranjeno. Uz to, bila je i kaluđerica koju su roditelji sa 14 godina poslali u manastir da ne bi spremali miraz. Njeno zaboravljeno remek-delo “Tajna večera” tek nedavno je ponovo otkriveno javnosti. Upoznajte Plautilu Neli. Miona Kovačević Krajem prošle godine u Firenci je otkrivena resturisana slika “Tajna večera” iz doba renesanse. Na prvi pogled, još jedno remek-delo u gradu gde sa svakog pločnika i iz svakog zida kaplju umetnički biseri. Ali ako pogledate potpis, primetićete nešto neobično. Autor slike je žena Plautila Neli (1524-1588), savremenica Mikelanđela, Ticijana i Tintoreta. Rođena je u Firenci, gradu u kojem je tek nedavno otkriven njen najbolji i zasad jedini potpisani rad. Doduše, za života je bila istaknuta slikarka, ali ju je u međuvremenu istorija zaboravila. Sada naučnici marljivo rade da joj povrate zasluženi ugled. Amerikanka Džejn Fortjun, književnica i filantrop, prilikom posete Italiji pre 15 godina na buvljaku je slučajno naletela na knjigu iz 1998. u kojoj su objavljeni radovi naučnika sa jedne konferencije posvećene Plautili Neli. Za slikarku je javnost našeg vremena prvi put čula devedesetih godina, kada je prof. Džonatan Nelson sa Univerziteta “Sirakjuz” naišao na jedno pobožno delo o Plautili, koje je napisala druga opatica. U knjizi koju je Fortjunova pronašla bio je pomenut slikarkin rad “Oplakivanje Hrista” u Muzeju “San Marko” u Firenci. Otišla je da ga pogleda – čuvar muzeja rekao joj je da mu niko nikad nije tražio da ga vidi – i bila je očarana. Onda je 2009. osnovala organizaciju “Prednost umetnicama” (Advancing Women Artists) ne bi li pronašla radove Nelijeve i dru-

gih žena koje je istorija umetnosti izbrisala. Procenila je da se po podrumima, tavanima i raznim skladištima muzeja i crkava Firence nalazi oko 1.500 crteža, slika i skulptura ženskih autora. Tako je otkrivena “Tajna večera” naslikana 60-ih godina 16. veka, Plautilino remek-delo, platno dugo sedam i visoko dva metra. Posle četiri godine restauracije sada je izloženo u Muzeju “Santa Marija Novela” u Firenci. “Kod Nelijeve vlada prava ravnopravnost; svakom od 13 likova oko stola dat je jednak značaj. Neobično za renesansnu ikonografiju, slikarka je Judu smestila sa gledaočeve strane stola, tako da vidimo kako on stiska vrećicu sa zlatnicima, nagradu za svoju izdaju. Hrist grli glavu apostola Jova-

na, koji ima ženske crte lica. Slučajno ili namerno? Do danas nije nađen nijedan autoportret slikarke iako neki veruju da je njena ‘Sv. Katarina Sijenska’ danas u Muzeju Ufici u Firenci, možda inspirisana likom same Plautile”, piše britanski “Gardijan”. Nelijeva je odabrala scenu u kojoj se razotkriva Judino izdajstvo, verovatno oponašavši Leonardovu dinamiku među likovima na njegovoj čuvenoj obradi istoimene teme iz manastira Santa Marija dele Gracije iz 1495-98. u Milanu. - Ali njena verzija je daleko zemaljskija i izdašnija od ostalih “Tajnih večera”. Jagnjetina i salata služe se u najfinijem kineskom porcelanu, a na stolnjaku su vidljivi ispeglani pregibi – kaže Linda Falkone, direktorka AWA. Apostoli koji sede pored Isusa i Jovana izražavaju emociju preko lica i ruku, ne toliko gestovima. Prvi istoričar umetnosti Đorđo Vazari, u svojoj knjizi “Životi slavnih slikara vajara i arhitekata” (1568) pomenuo je i sledeće: “Plautila bi napravila divne stvari da je samo studirala likovnu umetnost kao što su to činili muškarci”.

Nelijeva nije imala pristup modelima u raznim majstorskim radionicama, ali je i pored toga uspela da nacrta apostole u prirodnoj veličini s izvanrednim smislom za anatomske detalje kao što su mišice na ruci, vene na nadlanicama, zanoktice na prstima ili bore na čelu. Silvija Koluči, direktorka Muzeja “Santa Marija Novela”, rekla je da je Nelijeva bila “prepuštena zaboravu”, što je u krajnjem neskladu sa onim kako je bila prihvaćena za života. - Bila je veoma uspešna, jedna od samo četiri žene koje pominje Đorđo Vazari. Dok je bila živa, njene radove su izuzetno cenili i tražili imućni Firentinci. Takođe, način na koji je potpisivala slike – posle svog imena je dodavala “Molite se za slikarku” (Orate pro pictora) – bio je važan čin samodeklarisanja jer je potvrđivala svoj status umetnika – izjavila je Silvija Koluči. Umetnica je rođena januara 1524. kao Pulisena Margerita Neli. Bila je drugo dete suknara Pjera Nelija i Frančeske. U to vreme oko polovina obrazovanih devojčica u gradu bila je slata u manastir kako njihovi roditelji ne bi morali da plaćaju miraz. Pulisena je 1538, kao četrnaestogodišnjakinja, odvedena u dominikanski manastir Sv. Katarine od Kafađa i postala sestra Plautila. Taj poziv otvoriće joj vrata za karijeru do tada nečuvenu za jednu ženu u Firenci 16. veka. Bilo je to vreme velikih umetničkih dostignuća u ovom gradu,

Značajne umetnice renesanse: Sofonizba Angvisola (1532-1625) Rođena u plemićkoj porodici u Kremoni, počela je da slika na očevo nagovaranje. Upoznala je Mikelanđela u Rimu 1554. i on joj je postao učitelj. Jedina je renesansna umetnica koja je dobila formalno likovno obrazovanje. Eksprimentisala je sa novim formama portretnog slikarstva.

Propercija de Rosi (oko 1490-1530) Vajarka koja je učila kod Markantonija Rajmondija u Bolonji. Nije bila iz umetničke porodice, ali je uspela da se upiše na Univerzitet. Bila je čuvena i po muzičkom talentu, intelektu i lepoti.

Lavinija Fontana (1552-1614) Portretna slikarka u Vatikanu. Jedan od modela bio joj je i papa Pavle V. Majka jedanaestoro dece (samo ju je troje nadživelo) bila je prva žena koja je sebe i porodicu izdržavala od umetnosti dok joj je muž vodio domaćinstvo i pazio na decu.

Levina Terlink (1510-1576) Flamanska minijaturistkinja koja je radila na dvoru Henrija VII, Edvarda VI, Marije I i Elizabete I. Otac Simon Bening bio je ugledni ilustrator knjiga i slikar minijaturista i verovatno je podučavao i ćerku. Levina je na dvoru Tjudora imala veći honorar od daleko poznatijeg kolege Hansa Holbajna.

Marijeta Robusti (1560-1590) Ćerka Tintoreta radila je kao šegrt u njegovoj radionici kada je shvatio koliko je talentovana. Iako je mlada preminula, bila je ugledni portretista čije radove su cenili plemići i dvorjani.

Katarina van Hemesen (1528. - posle 1565) Poznata po izradi ženskih portreta malih dimenzija, Katarina se smatra prvim umetnikom (oba pola) koji je naslikao autoportret za štafelajem. I nju je slikanju podučavao otac Jan Sanders van Hemesen.

ali članstvo u esnafima, koji su davali dozvole umetnicima i tako im omogućavali da se školuju i prodaju radove, bilo je dozvoljeno samo muškarcima. Jedine slike koje je neka žena mogla da radi bile su eventualno minijature za ličnu upotrebu. Nelijeva je bila drugačija. - Nije učila ni uz jednog profesionalnog slikara, nije imala nikakve časove kao umetnik. Ali jeste proučavala radove fra Bartolomea, Andree del Sarta i Anjola Bronzina. Ipak, ona je suštinski bila samouka, što je neverovatno s obzirom na kvalitet njenih radova – tvrdi Silvija Koluči. Kao ženi, Nelijevoj je bilo zabranjeno da prodaje svoje slike, ali njen manastir je to mogao da radi, što je i činio veoma uspešno. Sestra Plautila dobijala je narudžbine za dela velikih razmera od manastira i crkava sve do Peruđe. Kako joj je rasla slava, kaže Linda Falkone, počela je da vodi i školu za slikarke u svom manastiru i moguće je da je i do osam opatica radilo sa njom na “Tajnoj večeri”. Tu sliku naručio je upravo njen manastir Svete Katarine za zid trpezarije. Manastir je bio pod upravom dominikanskog bratstva Svetog Marka, koje je vodio Savonarola. Ovaj kaluđer je propovedao da opatice treba da slikaju religiozne slike kako bi izbegle lenjost, jedan od smrtnih grehova. Plautila je umrla u manastiru 1588, a “Poslednja večera” je ostala u trpezariji sve do 19. veka, kada je manastir zatvoren. Pojavila se 1817. na zidu druge dominikanske građevine, manastira Santa Marija Novela. Manje od jednog veka kasnije, sklonjena je u magacin. - Urolana je i zaboravljena. Zapuštena skoro tri decenije, sve dok tridesetih godina prošlog veka nije ponovo pronađena, ali je u užasnoj poplavi 1966. opet oštećena – kaže Silvija Koluči. - Istorija umetnosti ne pripada samo muškarcima. Naša je dužnost da pamtimo i ženske protagoniste, među kojima je Plautila Neli jedna od najvažnijih – rekao je gradonačelnik Firence Dario Nardela prilikom otkrivanja slike. Tada je odao počast i Džejn Fortjun, koja nije doživela da vidi trenutak za koji se toliko borila i zalagala. Preminula je od raka septembra 2018.


POP&Kultura 7

Intervju, Paolo Virci Verujem da će nas mladi naraštaji spasti Naše demokratije su jako krhke, geopoliticka situacija je daleko komplikovanija u odnosu na onu na koju smo navikli, gde je sukob bio između Amerike i istočnog bloka. Sada su oni, možda, partneri na istome projektu - kaže italijanski reditelj Paolo Virci.

Foto: M. Cvetković

Ne mogu vam reći o čemu je moj sledeći film, nisam rekao ni ženi

Tatjana Nježić Poznati filmski stvaralac bio je gost 13. Kustendorfa (13 - 18 januar) gde je presedavao žiriju takmičarske selekcije. Održao je zapaženu radionicu, i zvanično i nezvanično govorio o svojim filmovima (“Lude od sreće”, “Putovanje života” sa Donaldom Saderlendom i Helen Miren...), prikazan je njegov film “Ljudski kapital”, koji je pobudio veliku pažnju... Radnja dešava u savremenoj Italiji, a obuhvata korporativne tokove novca, smutne poslove, propast kulturnih znamenitosti i vrednosnog sistema, rastakanje čoveka, pogotovo mladih ljudi u svemu tome... - pobudio je naročitu pažnju, pogotovo svojim krajem. Naime, u informaciji na titlu u kojoj se govori šta je bilo sa kojim junakom, kaže se i da je bogati otac, slučaj u kome učešće ima i njegov sin, a u kome jedan čovek izgubio život - pokrio sa nešto više od 200 hiljada evra. Toliko je izračunalo osiguravajuće društvo, a parametri su

koliko je dotični još mogao živeti, koliko je bio emotivno vezan za porodicu, kakve su mu bile preokupacije... I to se u ovom današnjem svetu zove: ljudski kapital. Razgovor za “Blic” rađen je poslednjeg dana festivala. Tačnije, u kasnim popodnevnim satima u “Prokletoj avliji”, a to će reći u istovremeno uzburkanoj i opuštenoj atmosferi u kojoj su, između ostalog, gosti sa raznih strana sveta međusobno razgovarali o izletu u Andrićgrad koji je bio prethodnog dana i izložbi “Moderna” koja je tamo otvorena, filmovima koje su gledali na festivalu, utiscima koje nose sa Mokre gore... Susretljiv, srdačan, uzimajući u ruke šoljicu kafe, ustaje sa svog stola i bira malo skrajnutije mesto, kometarišući usput “da ne remetimo druge”... Na pragu smo poslednje, završne večeri Kustendorfa, kakvi su vam utisci? - Neverovatno iskustvo i jedinstveno mesto. Pre svega zato što ovo predstavlja jednu

oazu, čudesna lokacija, impresivan koncept. Do sada nisam imao priliku da iskusim nesto ovako autentično i uzbudljivo. Mnogi od nas su prvi put ovde, a svi se osećamo kao kod kuće. Odlična je prilika, pogotovo za mlade umetnike, mlade filmske stvaraoce da pokažu svoje radove, da sa drugima razmene ideje i inspiracije. Malo je reći da je ovo velika stvar, u svetskim razmerama. I izlet u Andrićgrad je na mene ostavio snažan utisak. A na ovdašnje posetioce snažan utisak je ostavio vaš film “Ljudski kapital”, rađen je po istinitoj priči? - Tačnije bi bilo reći inspirisan je istinitim pričama. Sve je počelo kada sam procitao roman jednog mladog, nepoznatog američkog pisca. Čitajući ga, razmišljao sam: ovo smo mi, ovo je bit našeg vremena, ovo je takođe Italija. Oslonio sam se na srž priče, dešavanje premestio u severnu Italiju, bogatiji deo zemlje u kojoj živim, mada se po svojoj suštini mogla odvijati i na drugom mestu. Jer unutar priče, koja sama po sebi sadrži crnilo, krimi-elemente nešto je mnogo značajnije, kao edenski vrt. Osećanje sveta u kome živimo, vrtlozi kroz koje društveni kontekst i spoljašnji sukobi utiču na privatne živote. Kako društveni mejnstrim melje ljude. U kakvom svetu živimo? - Svi živimo u korporativnom kapitalizmu, u kojem je sve pitanje statusa, bankovnog računa. Živimo u svetu gde se svakodnevno povećava jaz među ljudima. Ranije su postojali, s jedne strane radnici, a s druge vlasnici ovoga ili onoga kod kojih su ovi radili. Sada imamo svet

u kome je sve veći broj nezaposlenih, oni koji su zaposleni mada se smatraju srećnicima teško mogu živeti od zarađenog, i privilegovani sloj ljudi koji se procentualno smanjuje (u procentima je blizu jedan), ali je sve bogatiji i bogatiji. Enormno. Deluje kao da se nalazimo u beznadežnoj situaciji, čemu posebno doprinosi osećaj da ovakam sistem, uslovno govoreći, može da funkcioniše zauvek jer sam sebe održava. Uz to, isti taj sistem ima za rezultat nesreću velikog dela ljudi, frustracije, užasan osećaj nemoći, a pri tom, što je vrlo važno, nemilice koristi i upropaštava resurse naše planete. Sveukupno gledano, mislim da će sledeći društveni konflikt biti između mladih i starih. Između onih koji naizgled nemaju svoju budućnost i onih koji su im je oduzeli. Uveren sam da će nas mladi naraštaji spasiti. Kako ocenjujete aktuelnu političku situaciju u Evropi, svetu? Naše demokratije su jako krhke, geopolitička situacija je daleko komplikovanija u odnosu na onu na koju smo navikli, gde je sukob bio između Amerike i istočnog bloka. Sada su oni, možda, partneri na istome projektu. Lično, Putina i Trampa vidim kao saradnike. Kakvu ulogu može ili ne može u tome imati umetnost, film? - Umetnost postaje sve važnija jer smo pod imperativom stvaranja novog narativa. Tačno je da je i film fragilan, da nije oružje, ali u isto vreme je vrlo prijemčiv medij kroz koji se pričanjem priče promišljaju društvene situacije, teme, pitanja, otvaraju nove nade za čoveka. Možda

Virci na Kustendorfu, gde je presedavao žiriju takmičarske selekcije

ja preterujem jer ipak smo mi pripovedači, džokeri, klovnovi. Čovek sam koji pravi komedije, ne smete previše ozbiljno shvatati ovo što vam govorim, ali naša je obaveza da stvaramo priče, a to može biti poput leka protiv samoće, očaja, beznađa. Rekli ste da vam se dopadaju Kusturičini filmovi, između ostalog duhovitost koja ih odlikuje. - Upravo tako. Od svojih ranih radova uspevao je da preplete tragediju i komediju, a to je nešto što u meni budi doživljaj realnosti, osećaj stvarnosti. Na radionici ste, govoreći o svom detinjstvu, pominjali da ste se igrali sa decom iz Jugoslavije. - U mom gradu Livornu, u mom komšiluku, bile su zgrade koje su izbeglice naseljavale, mnoge porodice prezivale su se na “-ić”. Igrao sam se sa decom iz tih porodica, najviše smo igrali fudbal. Mi se tada nismo pitali zašto su se oni tu naselili. Nije bilo razlika ili geta. Bili smo prijatelji. Jedini konflikt je bio fudbal. Ali se sećam atmosfere i mirisa koji su dolazili iz kuhinja njihovih majki. Kada sam gledao Kusturičine filmove, osetio sam kao da znam sve to, i kao da znam njega. Prepoznao sam u njegovim filmovima te mirise. Danas bih voleo da znam sudbine svih tih ljudi, ali ko zna gde su. Živo se sećam svog detinjstva koje su činili i ljudi iz Jugoslavije. Kad radim, kada sednem da pišem priču, film, onda zamišljam likove, dodajem im boje, ponekad u tome bude i tragova detinjstva. Da li radite na novom filmu? Kojom temom ćete se baviti? - Da, upravo radim. Pišem za sledeći film. Ali ne mogu vam reći o čemu je, čak ni svojoj ženi ne smem da kažem. U konkurenciji u takmičarskom programu bilo je 21 ostvarenje mladih autora iz Kine, Rumunije, Belorusije, Mađarske, Bugarske, Ukrajine, Švajcarske, Srbije, Izraela, Španije, Poljske, Irana, Hrvatske i Francuske... - Pre svega želim da im se zahvalim jer su me inspirisali, dali mi osećaj nekog novog horizonta, drugačijih vizija. Dopalo mi se i to na koji način su sačuvali svoju različitost, svoj identitet. Svaki od dvadeset i jednog filma ima svoj pogled na svet, drugačiji od prethodnog, nema poklapanja i lepo je znati da mladi ljudi imaju toliko širok pogled na svet.


Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs

Portret

Demoni iz detinjstva su ga proganjali ceo život Najveća začkoljica u proučavanju života i karijere Marlona Branda je sledeća: talenat zbog kojeg su ga drugi veličali i obožavali izazivao je veoma malo interesovanja s njegove strane... Skoro svi koji su pisali o njemu promašili su temu. Miona Kovačević Novinari i kritičari često misle da znaju više ili bolje o čoveku od njega samog. Vreme je da sagledamo Marlonovu priču njegovim očima”. Ovako je svoje motive za pisanje nove biografije o jednom od najvećih, ako ne i najvećem glumcu 20. veka, Marlonu Brandu, obrazložio Vilijam Džej Man (58), profesionalni pisac biografija i veliki poznavalac Holivuda. - Moramo da poštujemo ono što je Marlon govorio, a ne da to preispitujemo, pobijamo ili mu pripisujemo neke skrivene motive - kaže Vilijam Man o svojim porivima da napiše svežu verziju Brandovog života, dodavši da je do sada objavljena samo jedna velika biografija, ali u iznenađujuće bezosećajnom maniru. - Iskoristio sam šansu da napišem priču sa saosećanjem - objašnjava autor koji je do sada objavio knjige o Barbri Strajsend, Ketrin Hepbern, Elizabet Tejlor, Džonu Šlesindžeru... Za knjigu “The Contender: The Story of Marlon Brando” (Borac: Priča o Marlonu Brandu) sarađivao je sa Brandovim naslednicima “bez ikakvih ograničenja i uslovljavanja”. - Dali su mi sve njegove beleške i trake sa intervjuima koje je vodio tokom priprema za svoju autobiografiju (gde je izostavljeno mnogo toga). Ti snimci su bili pravo otkrovenje. Nisam imao ideju šta ću tamo sve pronaći.

Nije bio ženomrzac

Uprkos brojnim turbulentnim vezama, Marlon ne bi danas bio kandidat za progon pristalica #MeToo pokreta. - Nije bio seksualni napasnik. Slomio je srca mnogim ženama, bio u psihički nezdravim vezama i umeo je da se

odnosi surovo prema partnerkama, ali nije zlostavljao žene. Jedna od njegovih bivših ljubavnica Rita Moreno napisala je u svojim memoarima da su oboje bili veoma ranjivi ljudi. Jednom kada shvatite tu Brandovu ranjivost, razumećete i sve ostalo u vezi sa njim - objašnjava Man. Oni koji ga nazivaju licemerom i samosažaljivim narcisom previđaju kako je imao užasno detinjstvo i krhko mentalno zdravlje, smatra Man. On prihvata Brandovu izjavu datu nakon godina psihoterapije da je “jurio žene da bih nadoknadio ono što mi majka nije dala i da bih terao inat svome ocu”. Ljubav koju nije dobijao od nasilnih roditelja alkoholičara objašnjava zašto je bivao u seksualnim vezama bez ljubavi, kaže Man. To pomaže i da objasnimo, dodaje, zašto je Brando imao toliku empatiju za ugnjetavane, a istovremeno se ponašao loše prema ženama u svom životu.

Bio je veoma seksualno aktivan

- Brando je u svojoj glavi imao konflikte u vezi sa mnogim stvarima, ali seksualnost nije bila jedna od njih - tvrdi Man, dodajući da je pre mnogo generacija ovaj glumac srušio pravila binarnosti. - Ne bih ga nazvao gejem, ali nije bio ni konvencionalni heteroseksualac. Imao je dugu vezu sa francuskim glumcem Kristijanom Markanom, po kojem je kasnije nazvao sina. U jednom intervjuu pred kraj života otvoreno je pričao o svojim seksualnim iskustvima, uključujući i ona sa muškarcima. “Ne stidim se toga” rekao je - podseća Man. Seks sa osobama oba pola bio je način da otupi svoj gnev i osećaj bespomoćnosti, napominje autor. Brando se ženio tri puta i imao je dve dugoročne veze. No, čak i kada bi se skrasio, nije bio svetli primerak brač-

ne vernosti. Njegova sekretarica jednom je izjavila kako ga je na dan venčanja sa Anom Kašfi zatekla sa drugom ženom u krevetu. Jednu od dužih veza, sa malo poznatom i 20 godina mlađom glumicom Džin Baner, započeo je u trojci. Kada ga je Džin upoznala, bila je devojka Kristijana Markana. Predložila im je seks utroje i posle toga nastavila da se zabavlja sa Marlonom. Iako su povremeno raskidali, održavali su vezu od 1968. do 1982. Tajna trajanja bila je u tome što, za razliku od drugih žena, Džin nikada nije trčala za njim kada bi je ostavio.

“Kum” je bio Brandov veliki povratak

Tokom šezdesetih godina 20. veka Brando je prihvatao uloge zbog love, ali se nije mnogo unosio u njih. Ali, rad na “Kumu” (1972) Fransisa Forda Kopole ponovo je rodio glumca u njemu. - To ga je podsetilo na ono što je radio sa Stelom i sa Kazanom kada je reč o dekonstruisanju lika. Na “Kumu” je bio okružen sjajnim mladim glumcima i voleo je Kopolu kao reditelja. A da bi Marlon briljirao u nekoj ulozi, morao je da ima prave uslove. To se retko dešavalo. Ovo je bio savršeni spoj - ističe Man.

“Poslednji tango u Parizu” ga je uproprastio

- Pri kraju snimanja “Tanga” bio je toliko istrošen da se pitao “Zašto? Zbog čega sam ja ovo radio?” Nije voleo Bernarda Bertolučija, mislio je da ga iskorišćava. Nije mu se dopadalo ni sve što se dešavalo sa mladom koleginicom Marijom Šnajder. Napravio sam transkript njegovog čuvenog govora iz “Tanga” i našao deliće toga u intervjuima koje je decenijama kasnije davao, a gde je govorio o sopstvenom životu. U tom trentuku Marlon nam je, u stvari, prenosio svoj bol. Sve je to bio on. Snimanje je bilo toliko iscrpljuju-

Neprestano je pokušavao da bude bolja osoba. Nažalost, nikada nije uspeo da do kraja savlada svoje demone iz detinjstva i mladosti. Ali njegov uspeh je bio u tome što je stalno pokušavao

Tokom šezdesetih godina 20. veka Brando je prihvatao uloge zbog love, ali se nije mnogo unosio u njih

će da je kasnije odlučio: “Više nikada neću izvršiti takvo emotivno samoubistvo. Nikad više neću da zaronim tako duboko u neki lik. Od sada ćete od mene videti samo tehniku”. Verujem mu da je održao reč. Posle toga je imao neke dobre izvedbe, ali ništa što je dostiglo kvalitet “Kuma” ili “Tanga”. Fascinantan je za gledanje u “Apokalipsi”, ali to je samo tehnika ocenjuje Man.

Njegovi politički stavovi i danas su sveži

- Kada je odbio da primi Oskara 1973. bio je uveren da prolazimo kroz ustavnu krizu sa predsednikom koji je van kotrole. Osećao je da ne može da se pretvara da se ništa ne dešava i da bi, kada bi došao da preuzme Oskara i uljudno se zahvalio, to značilo da daje svoju podršku takvom ponašanju i da ga smatra normalnim. Brando nije igrao holivudske igre. Apsolutno ne. Bio je ozbiljan u svom aktivizmu do te mere da bismo od njega i danas mogli mnogo toga da naučimo - ističe Vilijam Man. “Od šezdesetih do smrti 2004. Marlon je bio glas u divljini koji upozorava na približavanje kulture selebritija koja dolazi poput zahuktalog voza i priprema nastanak Kardašijanki i drugih rijaliti zvezda, Snuki i Hani Bu Bu i, konačno, predsednika SAD. Marlon je sve predvideo. Ali nije imao moć da to zaustavi”, zaključuje Vilijam Man u biografiji.

Agresivan otac i krhka majka

Marlonov otac, Marlon Senior, bio je često odusutan,

agresivan, pijanica i ženskaroš, koji je radio kao trgovac pesticidima. Uživao je da omalovažava sina, nazivavši ga glupim, lenjim i beskorisnim. Majka Doroti, Dodi, krha, plava, hladna lepotica i neostvaren glumica čeznula je za pozorištem. Često je išla u krevet sa flašom džina i bila promiskuitetna. Besomučno je flertovala sa Marlonovim drugarima. Jednom je završila gola u policijskoj ćeliji. Bila je veliko razočaranje za sina, iako ju je on veoma voleo i stao je na njenu stranu u sukobu sa ocem. Kada je Marlon Senior jedne noći pijan počeo da tuče Doroti, njegov 15-godišnji sin je zapretio da će ga ubiti ako je još jednom takne. Dve godine kasnije otac ga je poslao u vojnu akademiju da očvrsne. Međutim, ubrzo je napustio školu i sa 18 se obreo u Njujorku, gde su mu dve starije sestre studirale glumu. Toliko je uživao radeći na prvoj predstavi da je odlučio da mu to bude poziv. U glumi je pronašao smisao. Međutim, u drugim sferama života imao je i te kakvih neuspeha. Sa brojnim partnerkama imao je 11 dece (dvoje usvojene) sa kojima nije bio u srdačnim odnosima. Sin Kristijan ležao je u zatvoru jer je ubio verenika svoje trudne polusestre Čejen, koja je par godina kasnije izvršila samoubistvo. “Svestan sam da će čitaoci osećati ogorčenost zbog Brandovog ponašanja i životnih izbora. Nadam se, međutim, da će pronaći i trenutke saosećanja”, poručuje Vilijam Man. Brando je preminuo 2004. u 81. godini.

Profile for Ringier Axel Springer

Pop i kultura  

Pop i kultura  

Advertisement