Utorak 23. februar 2020. Blic broj 8616 www.blic.rs
POP&Kultura P& P& &Kul Kult Kult
Đorđe Balašević (1953–2021)
Balašević, ta jedna divna, izuzetna, posebna Reč, iz koje zaista izvire toliko reči, toliko emocija i divnih pesama sa toliko mnogo značenja koja govore o njemu, o nama i o vremenu u kome mi živimo i u kome je on živeo.
FOTO: TANJUG/JAROSLAV PAP
Najlepši svetionik pravih i trajnih ljudskih vrednosti
2 POP&Kultura
Đole (1953–2021) Kada govorim o njemu, istakao bih nekoliko dimenzija njegove ličnosti, jer je on pre svega bio čovek dirljive emocionalnosti i neverovatne lucidnosti. Da vidi sve oko nas i u nama, i ono što vidimo i ono što ne vidimo. S jednom posebnom sposobnošću njegove duše da to izrazi na takav način da svi to što vidimo i ne vidimo osetimo kao svoje. S druge strane treba reći da je on bio pesnik, pripovedač, romansijer, slikar i graditelj pesama. Mislim da taj spoj svih tih pojmova odražava lepezu njegovih talenata. On je, ono što je divno u stvari, pisao u slikama. Kada se s njim družite i provedete neko vreme, to je toliko lepih misli, priča, koje prosto iz njega izlaze na neverovatan način, a sve te priče, sve reči, svi stihovi koji izlaze iz njega su u najlepšim mogućim slikama. Ono što se često govori za Đoleta da je pesnik, on je u stvari bio slikar i graditelj svojih pesama. Jer ih je on slikao i gradio na jedan poseban i neverovatan način s darom koji u sebi nosi.
Dunavski lađar
Bio je stvarno neverovatan čovek po tome kako je s tim pojmom Panonski mornar prvo nekako osvojio naša srca, duše, pa i ceo prostor bivše Jugoslavije, s tom jednom neverovatnom osećajnošću da u ravnici prepozna i oseti talase mora i peščanih plaža. Kao što kažu, on je stvarno metafora panonskog mornara, a ja bih dodao i dunavski lađar, jer je on u sebi nosio neverovatne gene Dunava. Miran i tih čovek, ali neverovatne snage iznutra da oplemeni i menja prostor oko sebe, kao što Dunav čini ključnom plodnu ravnicu Vojvodine i daje joj u stvari tu dimenziju najplodnijeg tla, tako je Đole noseći te gene Dunava u sebi od svih nas činio čuda. U stvari, davao im je tu neku posebnu lepotu i snagu i one dimenzije koje su sve nas činile boljim i plodnijim. S druge strane, on je imao svest o tome, ono jedno osećanje da je svaki dan luka jedne nove nebeske tajne. I te tajne su do njega dolazile, ne znam ni ja odakle, na jedan poseban način, a on je u sebi nosio neki čarobni prah, da nam te tajne prenese na najlepši mogući način. I ja, koji sam imao tu čast i zadovoljstvo da toliko vremena provedem s njim, imao sam priliku da u svakom trenutku osetim tu neku sveprisutnost u njemu, koja prosto zrači oko njega. I u najobičnijem razgovoru, sve što naizgled kaže obično, kada pogledate i kada se nad time zamislite, zaista ima velika i duboka značenja.
Oči koje vide sve
Uvek sam osećao kod njega te neverovatne oči, Đole ih je uvek držao pomalo skupljenim. Te oči su imale dar da vide sve. Kada provodite vreme s njim i gledate kako on gleda oko sebe, nas, sebe i sve ono što se dešava oko nas, vi imate taj neverovatan osećaj da on stvarno sve vidi, i da sve što je neki trenutak biva duboko i potpuno zabeleženo u njemu. A onda doživite posle deset godina ili posle nekog dugog vremena, da on taj trenutak tako iskaže, da se vi sa punom svešću odjednom setite da ste pre toliko vremena bili deo tog trenutka koji nam je on osvetlio na neverovatan i čarobni način. I da je sve što je oko nas u tim očima zauvek zabeleženo i oslikano, a opet njegova duša i njegovo srce imaju tu sposobnost da nam to daruju u trenucima kada to i on poželi, kada je to negde odozgo kazano.
Magija u Sava centru
Njegovi novogodišnji koncerti u Sava centru su bili neka magija koja se ne može ponoviti. Kada sam došao u Sava centar, to mi je bila jedna od prvih želja, ali i zadovoljstvo da razgovaram sa Đoletom o seriji koncerata. Imao sam to osećanje da on ima u sebi, kako sad kažu kritičari, poetiku Dilana i Koena. Kada sam otišao kod Đoleta, ja sam pomenuo poetiku Bitlsa, Arsena Dedića i Okudžave. On je tu poetiku jednog neverovatnog bogatstva imao u sebi. Ono što je važno, uz tu poetiku, on je
imao tu neverovatnu lucidnost, koja je za mene jedino poredbena s divnim Zokijem Radmilovićem. Taj neverovatan dar da isto tako ono što je oko nas ispriča na neverovatan način. Kao neko ko to tako oseća, otišao sam kod Đoleta, bio s njim i Oljom i predložio da započnemo seriju kocerata. Bilo je neverovatno kakav je odjek publike bio na sve to. Svaki koncert, a imali smo 130 rasprodatih koncerata u Sava centru, izazvao je takvo interesovanje da su se za sve koncerte formirali redovi od deset uveče, dan pred prodaju, do sutradan u deset ujutro kada je prodaja počinjala, i to u najlepšem miru, redu, uz pevušenje pesama. Ljudi su s neverovatnim strpljenjem čekali da dođu do te karte koja je zaista bila pravo bogatstvo. To nije bilo baš tako lako, jer su novogodišnji koncerti podrazumevali da je prodaja počinjala krajem novembra, nekada i početkom decembra, i to nisu bili topli dani. Ta ljubav prema Đoletu, ta emocija koju je on imao za sve nas i koja je vraćana takvim odnosom prema njemu davala je snagu i više od toga svakome da čeka toliko dugo, strpljivo i da dođe do tako željene karte. Poziv za koncert je bio poziv u svet Đorđa Balaševića, u njegov i naš svet najlepših emocija. On je na jedan poseban način obezbedio to svojim talentima i svim što je nosio sa sobom, baš kao Zoran Radmilović - da na pozorni-
ci može sve. Pozornica je bila njegov svet, njegova planeta, time i naš svet i naša planeta, i on je na toj pozornici sa svima nama mogao sve. To što je on mogao, drugi nisu mogli, niti su imali takvog dara, niti su imali to u tom međuodnosu sebe i publike. To je stvarno bilo nešto čarobno. Uvek je na njegovim koncertima ili druženjima bilo toliko takvih i dubokih poruka, da smo uvek posle koncerata, ma koliko oni trajali do kasno u noć, kod kuće, kod prijatelja, međusobno, odlazili i družili se do zore sa tim neverovatnim osećanjem da možemo da poletimo. Da u Đoletovim kritičkim minijaturama, onim malim komentarima koji kazuju sve, tražimo i odgonetamo šta je hteo i želeo da nam poruči. Možemo reći da je svaki taj koncert bio mnogo više od toga, i da on u svima nama nije trajao tih četiri sata, nego do zore.
Đoletove karte
Đole je imao uvek nekoliko karata koje mu sleduju. On ih je čuvao na jedan poseban način do dana kada dođu ti koncerti, koji su mesec dana ranije bili rasprodati, a uvek je bilo ljudi koji su stajali tu ispred Sava centra. Đole bi izašao iz auta i video neke od njih, imao je tu dirljivu emocionalnost da sa njima porazgovara, pa ih pita šta rade, imaju li karte. Kada kažu: “nemamo”, pita ih: „Niste stigli da kupite? Pa, šta ste radili? Očekivali ste da slučajno foto: vesna lalić
Vuk Žugić
baš u ovom trenutku odnekud naiđe Đorđe Balašević i da baš slučajno ima dve karte kod sebe i da vam ih pokloni?“ I onda vidite one mlade začuđene, pa kaže: „Dobro ste očekivali“, i izvadio bi dve karte i poklonio im. To je stvarno uvek bilo lepo. On je takođe uvek molio, jer je do tih ulaznica bilo teško doći, da pratimo oglase. Bilo je mnogo onih koji su na sve načine pokušavali da dođu do karata, nudeći... sećam se jednog primera gde je jedna baka za svog unuka u oglasu, mislim da je bilo u „Politici“, nudila bilo šta da nekako dođe do dve karte za svog unuka za Novogodišnji koncert Balaševića. Đole je molio da to pratimo i da onda pozovemo tu baku i neke druge ljude čiji bi primer tog oglasa bio posebno interesantan, i da kažemo: „Vi ste ta i ta?“ „Đole vas poziva, poklanja vam dve ulaznice da učinite dobro vašem unuku.“ I isto, povodom tih koncerata, kakve su oni bile snage i tradicije, naši ljudi su iz inostranstva planirali dolaske za Novu godinu zbog tih koncerata. Pomenuću primere Montreala, Vankuvera, Beča, Minhena, iz Amerike takođe. Zvali bi nas već početkom jeseni da oni planiraju dolazak u Beograd za Novu godinu i da mole da svakako ostavimo karte za njegove novogodišnje koncerte. Prosto, ta magija, ta posebnost tih koncerata u tome što se dešavalo na sceni je bilo razlog za dolaske ljudi iz celoga sveta naših ljudi. Kada bih ja ponekima u telefonskom razgovoru rekao: „Pa dobro, Đole će biti u tim nekim gradovima po Evropi, Americi, Australiji...“ Oni bi rekli: „Ne, ovi koncerti”. To u Sava centru imalo je neku posebnu dimenziju za sve.
Nenarušena intima
Nikada nije dao da se naruši ta intima koncerata i te međusobne osećajnosti između njega i publike i reči koje će biti izgovorene
Znali smo da su se ti koncerti rasprodavali bar mesec dana ranije uvek i znali smo da je bilo moguće da se postavi scenografija i rasvetna tela. Mi smo ga pitali da li da postavimo nešto. „Ne, nikako“. On nije hteo da kvari tu magiju te međusobne osećajnosti njega i publike bilo čime. Sećate se, reflektor samo na njega. Da bi svaka tačka, zarez, ta tišina bila nestvarna. Kada nešto kaže što nas dirne ili kad otpeva one od najlepših balada i onih osećajnosti koje te pesme nose, da bi taj zvuk tišine bio poseban. Zaista nikada nije dao da se naruši ta intima koncerata i te međusobne veze i osećajnosti njega i publike i njegovih pesama i reči koje će biti izgovorene i koje su stvarno bile posebne. Nije bilo snimanja tih koncerata, ali nije ni Đole bio za televizijska snimanja, nije bio za to da ima nekih kamera koje bi naruši-
POP&Kultura 3
Oaza porodične ljubavi
Naravno, mislim da treba istaći uvek tu Đoletovu posebnu vezanost za porodicu. Ono što sam govorio, od njegove potpune predanosti koncertima i davanja sebe, što je podrazumevalo toliko trošenja koje mi ne možemo da vidimo, ja sam mogao, jer sam bio uz njega svih tih dana i koncerata, ali trebalo je Đoletu vremena da se oporavi. On je imao taj izraz, da je porodica bila njegov zamak, kula koja ga čuva. U kojoj se on priprema za to davanje kao ono što bi se reklo za sve svoje bitke u životu. I s druge strane, taj zamak i kula u koju se vraćao, da obnovi sebe, svoju energiju, svoje emocije, u tom miru, u toj međusobnoj divnoj osećajnosti porodice kojoj je on bio stvarno potpuno posvećen, koja je bila za njega posebna i kojoj se takođe davao, da bi nam dao novog sebe u još nekom lepšem ili bogatijem sadržaju, u svojim pesmama, knjigama, pričama. On je bio povučen čovek, sem koncerata na kojima je davao sve što ima, on je uglavnom provodio vreme u svom divnom domu, u svom prelepom dvorištu, u svom zamku porodične ljubavi i divne osećajnosti, koja je bila ta oaza u kojoj je prikupljao snagu i emociju za sve nas. On je i formalno bio ambasador dobre volje i osećajnosti. One najlepše osećajnosti, svega najlepšeg što čovek u sebi nosi. S druge strane, upotrebiću još jednu metaforu: on je bio najlepši svetionik tih pravih i trajnih ljudskih vrednosti. Kao neko iz te generacije koja je svoje letovanje provodila na onim divnim ostrvima u Jadranskom moru, pa smo tamo mogli da vidimo svetionike na najmanjim ostrvcima, hridovima koji svetle, što je jako važno. Opet, lako je njima bilo da svetle noću moreplovcima i da šire svoju svetlost kada je okolo potpuni mrak, a da je Đoletu, ovde, u našoj stvarnosti u prašumi ljudi i svega, biti svetlost i širiti tu svetlost bilo najlepše što nam je dao. Jer je on u ovakvoj stvarnosti, u svom vremenu, bio ta svetlost koju smo svi videli, koja nas je vodila, ona svetlost pravih i trajnih ljudskih vrednosti, bez obzira na to ko je odakle, ko gde živi, ko je koje vere i nacionalnosti. To je ta svetlost koja nam je značila sve ove godine i tek sad vidimo, kada nije nestala, kada možda njega nema, ali je ta svetlost ostala i mislim da je sada još bolje i više vidimo i mislim da ćemo tek videti koliko nam je značila, sada kada njega nema. (Autor teksta je dugogodišnji direktor Kulturnog programa Sava centra i Đoletov prijatelj)
Na gradskim trgovima i ulicama nekadašnje Jugoslavije palili su sveće uz poznate pesme oni stari i “neki novi klinci” Đoletove muzike
foto: tanjug/jakov prkić
le nešto na sceni. On to nije hteo. Teško je bilo kome ko nije bio prepričati tu magiju sa koncerata jer ona i ne bi mogla biti dobro uhvaćena kamerom. Sada smo videli na HRT-u onaj koncert sniman u Puli 2001. Ja sam bio tada sa Đoletom nekoliko dana u Puli. Snimljen je taj koncert i divno je što je snimljen, naravno, ali on ne može da odrazi tu atmosferu, svega toga što je tu bilo, ta lica koja smo videli, tu radost kada je Đole dolazio ili odlazio iz Arene, ili tokom boravka na probama, onih ljudi koji su iz svih krajeva, kao i na koncerte u Sava centru, dolazili iz cele bivše Juge. Koncerti van Sava centra su držani na otvorenom ili u halama, pa nije bila ni moguća ta posebnost koju je nudio Sava centar. Prosto, Sava centar je bio Đoletov. On je bio njegovo najveće i najlepše dvorište u koje je on pozvao svoje prijatelje, u koje su svi pohrlili sa željom da se tu nešto čarobno desi. I dešavalo se. Moram da istaknem i tu radost, kako je to Đole dolazio na koncert. Uvek je bila priča da li on kasni ili ne kasni... Taj prvi korak radosti kad uđe na naš južni ulaz, kod same scene, odmah u tom koraku, u pogledu osećate tu neku energiju, tu neku unutrašnju snagu i pripremljenost da da sve - sve što ima i što nema. Kad ovo kažem, moram i da kao svedok istaknem to, kada se završe ta četiri sata, Đole bi često sedeo u garderobi dugo vremena, i vi ste videli čoveka kome treba to vreme jer je dao sve. Kao prijatelj i kao neko ko je organizovao te koncerte u Sava centru, bio sam svedok te iscrpljenosti, svega što je dao, što ima i što nema u sebi. Taj međusobitet, ta magija te scene, njegovog Sava centra, najlepšeg umetničkog dvorišta, jedne igraonice za sebe i sve nas od njega i iz njega je izvlačilo sve što ima. Prosto moram da kažem sa kojom neverovatnom radošću i nekim posebnim učešćem, svi u Sava centru smo Đoleta doživljavali kao deo Sava centra, a on je doživljavao nas kao deo sebe i svoje porodice. Jer smo mi imali stotine koncerata, dve stotine programa godišnje, ali su ti koncerti Đorđa Balaševića u Sava centru bili posebna radost za sve. Za svakoga: od ulaza, blagajnika, te divne ljude na sceni koji su iskazivali želju da ovo ili ono učine, do nas iz sektora za kulturu. To je bilo nešto posebno što se dešavalo na kraju jedne i početku druge godine. Znači, s nekim osećanjem posebne radosti, da završavamo na najlepši mogući način jednu, a na još lepši način počinjemo novu programsku godinu.
Đole (1953–2021) Otišao je poslednji kojeg smo zvali naš
Bio je naš u Beogradu kao i Zagrebu, Sarajevu ili Splitu, Mostaru kao i Rijeci, svugdje je bio naš zato što je bio svoj i na svome, na terenu muzike. Piše: Dino Mustafić Odlazak jednog od najvećih i najboljih kakav je bio Đorđe Balašević ujedinio je sve veće gradove nekadašnje zemlje koja je pjevala njegove stihove kao zakletvu i identitarnu generacijsku činjenicu. Na gradskim trgovima i ulicama nekadašnje Jugoslavije palili su svijeće uz poznate pjesme oni stari i “neki novi klinci” Đoletove muzike. Bio je autor čija je publika u koju i sam spadam čekala da se on javi svojom pjesmom kako bi bolje razumjeli svijet u kojem živimo. I danas pamtim njegov dolazak u postratno Sarajevo 1998. godine i katarzični koncert koji je održao u njegovom muzičkom kosmosu ljubavi. “Tako je to, ratovi prolaze. Ljudi ostaju”, rekao je na početku koncerta. Na dva organizovana koncerta bilo je tada 14.000 ljudi. “Zadnji koncert u zemlji čije ime večeras neću spominjati održali smo u ovoj istoj sali. Da sam znao što će se dogoditi, pjevao bih do sada”, kazao je, između ostalog, na tom emotivnom koncertu. To je bila najljepša objava kraja rata koja je bila potrebna Sarajlijama. Dolazak u grad koji je toliko volio kao da je ro-
đen u njemu, izazvao je proturječne komentare u Srbiji, ali se on nije obazirao jer je govorio iz srca i hrabro. Govorio je istinito kada su mnogi šutjeli i lagali, zato je bio simbol kosmopolitskog Novog Sada i otmjene Vojvodine. Pjevao je univerzalnim jezikom i dirao je ljude na najosjetljivijim mjestima gdje god je njegova muzika dopirala. Bio je pjesnik koji je živio svoje opjevane priče pa smo mu vjerovali svim svojim bićem. Držao je do riječi koje je samo on mogao složiti na taj način, jednostavno i neponovljivo. Na sceni laf i šarmer, neizmjerno duhovit, znao nas je nasmijati kao rijetko ko svojim komentarima čime je stvarao dodatnu bliskost kod svoje publike. Spajao nas je stihovima o ljubavi, nježnošću i humorom. Kad nas ovako veliki ljudi napuste, prirodna je činjenica da će se o njihovom nasljeđu neko vrijeme intenzivno pričati, da će porasti interes za sve objavljene albume i tekstove, ali i kada sve to prođe, ostat će iznova ono što je bilo prije svega toga. Čovjek i njegova muzika koju znaju i pjevaju čak i oni koji su rođeni i poslije njegovih antologijskih pjesama nekoliko decenija. I dalje će se slušat u raznim prilikama kada se dobra i prava raja skupe na derneku. Razlozi da čujemo neku Đoletovu pjesmu biće životna potreba i kada smo veseli ili tužni, kao pomoć da prođemo kroz svijet s manje duševnih ožiljaka. (Autor teksta je sarajevski reditelj evropske reputacije)
Kad reči postanu tesne Sa ovoga sveta otišao je Đorđe Balašević, zauvek časteći 19. februar da više nikada ne bude kao do sada. I kako to neretko biva kad odu istinski veliki, reči postanu tesne... Kakav balaševićevski obrt; tesne za sopstvenog velikog majstora...
Tatjana Nježić Lepo je rekao Rade Šerbedžija; treba da budemo ponosni, zahvalni i srećni što ga je bilo i što ga opusom zauvek ima. I Peca Popović govoreći da je Đorđe Balašević naš Bob Dilan (“ta poetika, darovitost, prepoznavanje sitnica i detalja u svakodnevnom životu“), da su pri pomisli na njega “u prvom planu emotivnost, darovitost koju je nosio u sebi i
❯
4 POP&Kultura
Đole (1953-2021)
živote, pa su važniji od onih koji ga, poput Balaševića, i grade i brane. Ukratko, između ostalog, eto nas opet licem u lice sa činjenicom da politika može mnogo; može onima koje odabere dati i novac i slavu i marketinšku mašineriju i šta sve ne, ali istinsku vrednost, umetnički volumen, harizmu i veličinu - ne može. Niti može, tamo gde postoji, oduzeti tu istinsku vrednost, harizmu i veličinu. Tu ni smrt ne može ništa. Možda bi mogli nižući njegove stihove beležiti kako je “u Ulici Jovana Cvijića” gde “sad rastu druga deca” na ovaj svet došao 11. maja 1953, kako je “nošen dahom sna” kročeći kroz svoj život i karijeru, pružao svima i nadu i utehu kad su “sve prave ljubavi tužne” i kad “jedan d mol tugom razvali”, ili opominjao “da rata ne bude, ludila među ljudima”, zapažao ono što svi vide ali uglavnom ćute (“šetači-preletači”), učio nas pesmom kako je moguće reći “ja nisam luzer, o naprotiv, meni je osmeh lajtmotiv (…)nisam čedo proseka mene ne vuče oseka” i kada se čovek rodi “nad ovom zemljom generalno tragičnom/neko nad nama vrši oglede/ hajde, usudi se i pogledaj u poglede/ ovde je osmeh događaj” ili kako braneći tvoje dostojanstvo “noćas treća smena vraća tuđi dug” ili... No, slutnja veli da je uputnije razastrti fotke, kao crtice za skicu portreta trenutka u kojem nas je napustio. Svako će odabirati njegove pesme za sopstvene trenutke, a uz ovaj neveliki kolaž fotki moglo bi, recimo, pristajati par strofa “Krivi smo mi”, sa albuma “Jedan od onih života” (1993):
foto: aleksandar slavković
Nema sumnje, svojim stihovima, pesmom, harizmom - upisujući se zlatnim slovima u svevremenost na najlepši način gradio je naše živote. Građanskom hrabrošću takođe
Politika može mnogo; može onima koje odabere dati i novac i slavu i marketinšku mašineriju i šta sve ne, ali istinsku vrednost, umetnički volumen, harizmu i veličinu - ne može
Nisu krivci primitivci Što su pokupili mast Korov nikne di god stigne Ma svaka njima čast Krivi smo mi Otkud svi ti paraziti Što su nam zagustili Nemoj stari moj Krivi smo mi Što smo ih pustili Ma šta su znali đenerali I brkati majori Jedino da viču Pali, ali nisu najgori Krivi smo mi Ni svi ti silni infantilni Što su puške sanjali Ne, ne derane Krivi smo mi Što smo se sklanjali Putuj, Evropo, Nemoj više čekati na nas Ne pitaj mnogo Dospećes i ti na rđav glas Putuj, planeto, Super smo se družili Nama je lepo Taman kako smo zaslužili Nisu krivci depresivci Lude i psihopate Što su rušili pa sada Nama nude lopate Krivi smo mi Nisu krivi sedativi Što ih nisu sputali Sorry, matori Krivi smo mi Koji smo ćutali Putuj, Evropo, I pošalji nam malo peciva Nama je dobro Sreća jedna neizreciva Putuj, planeto, Ovde se vrag priziva Nama je lepo Slika jedna neopisiva
foto: nenad mihajlović
Reke ljudi širom regiona činjenica su koja govori sama za sebe
foto: tanjug/ranko suvar
uspeo da sačuva toliko godina, što uopšte nije lako”, da “još nismo svesni gubitka koji nas je zadesio”, da se ovdašnja kultura “mnogo ogrešila o Balaševića”... I svi oni milioni ljudi koji su se samoinicijativno okupljali da na trgovima diljem negdašnje Jugoslavije a današnjeg regiona kažu i pokažu šta im jeste bio i ostao. Pa i mediji, odnosno kulturni poslenici i institucije, sadašnjih nam susednih država. Nema sumnje, svojim stihovima, pesmom, harizmom - upisujući se zlatnim slovima u svevremenost - na najlepši način gradio je naše živote. Građanskom hrabrošću takođe. Svoju smrt, možda bi mogli reći onako šarmerski i šeretski, kakav je umeo biti, naoko ležeran a zapravo suštinski ozbiljno, postavio nam je i kao ogledalo... Jer reke ljudi širom regiona činjenica su koja govori sama za sebe, između ostalog, neupitno dokazujući da je bio jedan od onih, najređih, koji snagom svog duha, bića i postojanja ne samo da obeležavaju vreme već uspevaju da mu ne dozvole da potone u kal i mulj, od onih što su duhovni stubovi nosači. Vrlo je rečito i to šta je koja ovdašnja televizija ima da ponudi “in memoriam”. Lepo se vidi; prečesto nije bio po volji uređivačkih koncepcija koje su, uglavnom o trošku poreskih obveznika, uvek uz skute kakvih god vlasti, onih koji su nam ruinirali i ruiniraju
POP&Kultura 5
Vladimir Pištalo
Najgore je kad ljudi stave u izlog ono što nemaju u radnji
Tatjana Nježić Nedavno, jedna drugu sustigla je vest da je laureat nagrade “Todor Manojlović” , za moderan umetnički senzibilitet - Vladimir Pištalo, književnik i univerzitetski profesor, kao i da je postavljen za prvog čoveka Narodne biblioteke Srbije. U bogatom skoru njegovih dosadašnjih nagrada su i NIN-ova, “Meša Selimović”, “Moma Dimić”…, čitaoce je odavno osvojio i osvaja knjigama (“Manifesti”, “Vitraž u sećanju”, “Milenijum u Beogradu”, “Tesla - portret među maskama”, “Značenje Džokera”…) , žiri gorepomenutog priznanja apostrofirao je da je Vladimir Pištalo “jedan od najznačajnijih srpskih autora koji je težnju za savremenim reinterpretiranjem srpske književnosti pokazivao u svom celokupnom opusu i koji istoriju uvek vidi kao celinu i kroz naočari modernog sveta”, neki uz osmeh napominju i kako su u redu sve te nagrade i priznanja, ali da slovi i za jednog od najpoželjnijih neženja, a u razgovoru za “Blic” govori o NBS, čitanju, vremenu u kome živimo… Dobitnik ste niza nagrada, a da li vas je iznenadila i šta vam znači nagrada „Todor Manojlović“? - Nagrada nazvana imenom Todora Manojlovića je nagrada koja se daje u ime modernosti. Todor Manojlović je verovao da je pesnik prizma za svetlost. Manojlovićeva simpatija za svet bila
je uvek spremna. On je govorio: Kada dobro letnje sunce grane\ Hibiskus postane ametist,\ Zeleni orah smaragd,\ Karanfil vatreni rubin. Svaki zapaženi detalj postajao je dragi kamen. Moderna inspiracija za Manojlovića se rađala u saradnji sunca i oka. Ujedinjeni sunce i oko, uz pomoć simpatije, stavljali su mač na rame svetu i pridavali mu plemstvo i bogatstvo. A to je ambicija svakog pesnika. Sudeći po komentarima, u opštoj politizaciji kojoj je sve podleglo, različite struje ipak imaju zajednički imenitelj kada ste vi u pitanju - poverenje u vaš integritet... Kako vi sebe vidite na mestu prvog čoveka NBS? - Kažu da tradicija nije obožavanje pepela nego prenošenje vatre. Knjige produbljuju i proširuju naš osećaj života. Narodna biblioteka Srbije je najvažnija kulturna ustanova u zemlji. Ona je prirodno kulturno raskršće. Ne bih hteo da ijedan značajan pisac od sada dođe u našu zemlju a da ne svrati u Narodnu biblioteku. Modernizovaćemo veb-sajt biblioteke i učiniti ga multilingval-
nim. Obnovićemo čitanja na Kosančićevom vencu kako bismo pokazali da je srušena biblioteka za nas i dalje biblioteka. Treba nam veći broj laboratorija za zaštitu srednjovekovnih knjiga. Ako te knjige propadnu sad, propale su zauvek. Nikakav magični horizont ne može ih obnoviti. Rasli ste među knjigama, kazali da nas one “uče realnom životu”, i otac vam je bio na čelu biblioteke, Narodne i Univerzitetske u Sarajevu - šta bi vam danas rekao? - Jedan prijatelj je duhovito primetio “ taj posao ti je otac namestio.” Moj otac, Boro Pištalo, pet godina je mrtav. Možda je intervenisao s druge strane oblaka. On je učestvovao u stvaranju bibliotečkog sistema koji se danas koristi u regionu. Bio je jedan od pionira digitalizacije. Žao mi je što nije ovde. Bio bi veoma ganut. Jedan od vaših prvih poteza kao čelnika NBS je vraćanje nagrade za najčitaniju knjigu godine. Kako gledate na to što je ukinuta, zašto uvodite dve….? Jedni kažu da je ukinuta zbog obraćanja Fi-
lipa Davida Tomislavu Nikoliću, drugi da je razlog pitanje kvaliteta najčitanijih knjiga jer oduvek su tzv. roto-romani, ljubići i krimići bili čitaniji i od najčitanijih neupitnih pisaca, samo se nisu zvali književnost. - Postojao je problem s formulacijom “najbolja među najčitanijim knjigama”. Ta želja da se ubiju dve ptice jednim kamenom stvarala je konfuziju. Želeo bih da vratimo književnu nagradu za najčitaniju knjigu. Pored toga ćemo uvesti nagradu za najbolju knjigu. Tu nagradu će davati žiri većinski sastavljen od pisaca. Pisce bar niko ne može da optuži da ne znaju kako se pišu i vrednuju knjige.
Za knjigu „Tesla – portret među maskama“ svojevremeno dobili ste i nagradu NBS, a poznato je da ste kada ste otišli u Ameriku plavu stodinarku sa Teslinom likom držali na zidu. Da li, i eventualno koju sliku sada držite na zidu svoje ovdašnje sobe? - Jesam držao onu plavu stodinarku na zidu svoje sobe u Duramu, u Nju Hempširu, gde sam tada živeo. Nije jedini razlog bio to što je na njoj bio Tesla. To mi je izgledala kao savremena novčanica koja najavljuje bolja vremena. Tek treba da se uselim u beogradski stan. Neću nužno staviti ono do čega mi je najviše stalo na zid. Divim se ljudima koji nas iznenade većim bogatstvom od onoga koje su nagovestili. Najgore je kad ljudi stave u izlog ono što nemaju u radnji.
U kakvom statusu u vašem životu je sada Amerika, odnosno profesura na koledžu u Masačusetsu gde predajete američku istoriju? - Zamrznuću taj posao. To ne znači da se neću i dalje baviti profesurom. Kreirao sam kurs kreativnog pisanja. Ne onakav kakav sam video da ljudi drže, već onakav kakav ja mislim da bi trebalo da bude. Takvo kreativno pisanje želim da predajem beogradskim studentima.
Nije li danas kod ljudi, pogotovo onih na važnim mestima, stavljanje u izlog onoga što u radnji nema, tj. svakovrsna manipulacija postala opšte mesto, dobila legitimitet? Šta u tom kontekstu da radi tzv. običan čovek, a šta u tome može, odnosno ne može književnost? - Običan čovek treba da poštuje svoj život. I čitanje je vid tog samopoštovanja. Ko ima vremena za čitanje, ima vremena za sve. Knjige su mesto smisla i istine. Smisao greje. Istina oživljava. Mislim na pronalaženje frekvence između sebe i sveta, toliko potrebno mladim ljudima. Fantazija nije bekstvo od realnosti. Ona je način da se realnost razume. Knjige vam omogućuju da se sprijateljite sa značajnim ljudima iz prošlosti. U retkim momentima dovode vas u kontakt sa nečim većim od vas. Adorno se pitao može li biti poezije posle Aušvica? Posao kasapina i batinaša, ni pre ni posle, nisu dovedeni u pitanje.
Želeo bih da vratimo nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu. Pored toga ćemo uvesti nagradu za najbolju knjigu
foto: dušan milenković
Knjige su mesto smisla i istine. Smisao greje. Istina oživljava. Mislim na pronalaženje frekvence između sebe i sveta, toliko potrebno mladim ljudima. Knjige vam omogućuju da se sprijateljite sa značajnim ljudima iz prošlosti. U nekim momentima dovode vas u kontakt s nečim većim od vas. Adorno se pitao može li biti poezije posle Aušvica? Posao kasapina i batinaša, ni pre ni posle, nisu dovedeni u pitanje - kaže čuveni književnik Vladimir Pištalo, odskora čelnik Narodne biblioteke Srbije.
Negde ste naveli da vi, uz sve nagrade i priznanja, sebi za veliki plus uzimate to što ste “u Srbiju doneli brazilski crni pasulj”. A kako gledate na to što slovite za jednog od najpoželjnijih neženja? - To sam znao za Lazu Kostića. Za sebe to prvi put čujem.
6 POP&Kultura
Dan BDP-a
Podne u znaku nagrada, veče u fotografije: aleksandar slavković
Pozorište čuva dobrotu i plemenitost, i čuva nas - rekao je Jagoš Marković nakon podnevne svečanosti kojom je Beogradsko dramsko 20. februara obeležilo svoj dan i 74 godine postojanja. Tatjana Nježić Jagoš Marković je, kao prošlogodišnji laureat, Mirjani Karanović uručio nagradu “Tatjana Lukjanova”, koja joj je pripala za ulogu u višestruko hvaljenoj predstavi “Čitač”.
Mene se obično plaše
- Dobijala sam mnoge nagrade koje nose imena glumica, kako ih ja zovem “ženske nagrade”, kao što je “Žanka Stokić”, mada istina, imala sam i ‘Dobričin prsten’”, ali nagrada “Tatjana Lukjanova” je nešto posebno i stvarno joj se nisam nadala. (…) Činilo mi se da je jako teško nama glumicama u poznijim godinama, jer dolaze toliko mlađih koje će možda da nas istisnu. Ipak, nije tako, jer srećom dobijam u poslednje vreme sve više dobrih ženskih uloga. Tanja Lukjanova je u zrelim godinama dobila ulogu u predstavi “Harold i Mod” i tom rolom ostavila dubok trag. Lično, bila sam presrećna kada je od upravnika stigao poziv da igram u predstavi “Čitač”, ali sam i strahovala kako će me prihvatiti tokom procesa rada. Mene se obično mnogi plaše, kažu da sam teška, strašna, istina umem nekada da budem i takva, ali samo u situacijama kada osetim da sam ugrožena i vidim da drugi ne poštuju to što ja radim - kazala je Mirjana Karanović i potom istakla dobru saradnju sa rediteljem Liješevićem i pohvalila način rada upravnika Radivojevića. Kako je toga dana saopšteno, novi član ansambla tog teatra je Branka Katić, koju na sceni ovog pozorišta publika od septembra 2020. gleda u predstavi “Sumrak bogova”, u režiji Jagoša Markovića. - Ovo pozorište je bilo prvo u kome sam zaigrala pred beogradskom publikom davne 1991. godine, i evo isto se desilo da u BDP-u zaigram prošle godine na poziv reditelja Jagoša Markovića. Volim atmosferu ovog teatra, kao i energiju koju ovde osećam. Radosna sam što postajem deo jednog veoma talentovanog ansambla, i osećam se kao da sam član jedne srećne porodice - kazala je Branka Katić. Uz, da ih tako nazovemo, zvanična obraćanja, bilo je i nezvaničnih razgovora koji su na svoj način davali ton toj atmosferi svojevrsnog ushićenja kroz koju su se i iskazanim i neiskazanim očitovale reči F. G. Lorke: ”Pozorište je jedan od najizražajnijih i najkorisnijih instrumenata za duhovno uzdizanje jedne zemlje i barometar koji određuje njenu veličinu ili njenu klonulost. Narod koji ne potpomaže i ne neguje svoje pozorište ili je mrtav ili je na umoru.” Govoreći o tom danu, događaju i pozorištu Jagoš Marković je rekao i da nam ono otvara oči da uvidimo: ”Zlo je jače od slabosti, ali nije od dobrote”. Godišnja nagrada za umetnički doprinos je pripala reditelju Borisu Liješeviću za pome-
Mirjana Karanović je dobila nagradu “Tatjana Lukjanova” za ulogu u višestruko hvaljenoj predstavi “Čitač”
Novi član ansambla BDP-a je Branka Katić, koju na sceni ovog pozorišta publika od septembra 2020. gleda u predstavi “Sumrak bogova”
nutu predstavu “Čitač”, rađenu po čuvenom romanu Bernharda Šlinka (dramaturg Fedor Šili), u kojoj uz Mirjanu Karanović igraju Marko Grabež, Milica Zarić, Ivan Tomić, Slobodan Boda Ninković. Predstava “Ružni, prljavi, zli”, koju je režirala Lenka Udovički po motivima slavnog filma Etora Skole, dobila je Specijalnu nagradu za najbolji glumački ansambl koji čine: gost iz Hrvatske Ozren Grabarić u glavnoj ulozi, zatim Aleksandar Vučković, Aleksandar Jovanović, Vanja Nenadić, Iva Ilinčić, Ivana Nikolić, Ivan Zablaćanski, Jana Milosavljević, Jovo Maksić, Marko Gvero, Milan Zarić, Milena Jančurić, Nađa Sekulić, Nataša Marković, Dunja Stojanović i Slađana Vlajović. Kao voditelj svečanosti Milica Zarić je, između ostalog, podsetila na istorijat pozorišta osnovanog 1947. godine, prvo kao Gradsko pozorište da bi potom dobilo naziv Beogradsko dramsko. U obraćanju prisutnima, čelnik BDP-a Jug Radivojević je podsetio da su pre godinu, nakon 73. rođendana, sa velikim optimizmom i planovima ušli u 2020. ne sanjajući šta će se sve dogoditi uskoro sa pojavom pandemije kovida. - Imali smo jednu neverovatno tešku godinu i duboko verujem da je sve to negde iza
nas, da se kraj bliži i da smo na novom početku koji će nam doneti dobro - naveo je Radivojević dodajući da su i u tom nevremenu pod epidemijom uspeli da izvedu četiri premijere - “Ružni, prljavi, zli”, “Čitač”, “Jugojugoslavija” i “Nije to to: Studije Fausta”, a da za 2021. spremaju već najavljenih 10 novih naslova. Pohvalio je glumce kako su uvek bili spremni da igraju predstave, zatim apelovao da proces vakcinacije obuhvati što više ljudi, odnosno zamolio ljude da se odazovu. - Pozorište čuva dobrotu i plemenitost i onu lepotu koja će spasti svet. I mi slaveći dan Beogradskog dramskog, slavimo i pozorišnu umetnost, a s njom slavimo sam život. A to nam je ne samo potreba nego i dužnost - bespogovornim tonom kazao je Jagoš Marković.
Vrtlozi strasti i manipulacije
A u večernjim satima, takođe u svečanom ruhu, premijera predstave “Kišne kapi na vrelom kamenju”, koju je po komadu Rajnera Vernera Fasbindera režirao Jug Đorđević. Aplauzi, čestitke, komentari... Rani Fasbinderov komad - u kome zreliji gospodin (čije ime je nimalo slučajno kao i Džojsovog junaka iz “Uliksa”, slavnog romana koji govori i o banalnosti) Leopold Blum
POP&Kultura 7
Nagrada Zajednička priča iz Gorankinog objektiva
foto: goranka matić
ruhu premijere
odvodi u svoj stan slučajnog poznanika, mladog Franca, iz čega izrasta melodramski i ne samo melodramski zaplet - reditelj Jug Đorđević i dramaturg Tijana Grumić stavljaju u novi kontekst. Naime, to biva tekst za audiciju a potom i predstavu, da bi se zatim svi i sve preplelo u vrtlozima strasti, emocija, manipulacije, koji se prelivaju iz života u pozorište i obrnuto. Decentna duhovitost, svojevrsna dokumentarnost, kao i izvesna začudnost obeležavaju predstavu već od prve scene u kojoj reditelj i asistentkinja, sedeći u prvom redu gledališta prolaze komad sa kandidatom, da bi - kako predstava odmiče - njhovi odnosi postali još zloslutniji od onih među likovima koje tumače. Glumački punokrvno Pavle Pekić doneo je zahtevan raspon od, u početku, odmerenog reditelja, preko provokativnosti Leopolda Bluma, i zahtevnog, perverznog partnera, do osobe koja beskrupulozno kroji živote ne libeći se da ih na ovaj ili onaj način prekrati. Ubedljiv i kao mladi glumac koji igra Franca, i kao Franc, Aleksandar Vučković sigurnim glumačkim korakom dočarava od prirodne nesigurnost mladića na audiciji, preko rastrzanosti mladog bića u kolopletu u osnovi perverznih igara na kojima realni svet počiva,
do davljenja u banalnosti zle volje. Svedeno, a snažno otelotvorila je Ljubinka Klarić i nonšalantnu asistentkinju i nekadašnju Blumovu devojku Veru. I prožeto sofisticiranom komičnošću, kao i Iva Ilinčić mladu glumicu koja je došla na audiciju i Francovu verenicu Anu. Niz je zanimljivih, slojevitih, rečitih rediteljskih rešenja. Primerice, scene žestokog seksa su audio, dominantno odjekuju, a onda u nekom trenutku vidimo kako seksualni partneri dolaze sa različitih strana dok i dalje sladostrasno dahću u ozvučenje... Ukratko, pozorišno zanimljivih sat i četrdeset; od preispitivanja banalnosti do vivisekcije manipulativnosti a kroz priču o partnerskim odnosima i o seksualnosti ne samo kao ljudskoj potrebi, već i kao simbolu elan vitala i životvornosti. U opakim manipulativnim virovima - kakvi caruju u svim sferama realnosti u kojoj živimo - mladić će platiti životom, a Aleksandar Vučković (u duhu predstave) neće izaći na poklon ni prvi, ni drugi, niti ne znam koji put koliko je trajao dugi aplauz gledališta. Umetničku ekipu ove hvale vredne predstave čine i Velimirka Damjanović (kostimograf), Andreja Rondović (scenograf), Julija Đorđević (kompozitor).
I kako je vreme prolazilo: protesti, odlasci poznatih i nepoznatih ljudi iz Srbije, povratak vojnika sa ratišta, izbeglice, političari, pomračenje sunca, opet neki drugi protesti, radost, tuga. Sve to zajedno iz Gorankinog oka, kroz objektiv, njena je lična priča, intimna a istovremeno i naša, zajednička. Sama je priznala da je učila da stavlja film u aparat dok je snimala beogradske pekare, piljarnice, robne kuće, mesare, u kojima su posle Titove
foto: goranka matić
Beogradsko dramsko pozorište je dodelom nagrada svečano obeležilo svoj dan
foto: dimitrije nedeljković
Istoričarka umetnosti i fotografkinja Goranka Matić ovogodišnji je dobitnik nagrade Fondacije “Tanja Petrović” koja se dodeljuje za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima. U obrazloženju povodom dodele nagrade se navodi: “Da nema Goranke, mislili bismo da smo delove svojih života samo odsanjali. A onda, kada gledamo njene fotografije, kao da je juče bilo: idoli novog talasa osamdesetih, svirke u Studentskom kulturnom centru, žurke, umetnici kojima se i danas divimo.
smrti u izlozima stajale njegove fotografije. ’Dani bola i ponosa’, kako se zove ciklus tih fotografija, odmah je pokazao da se pojavila umetnica koja ima ne samo oko već i stav. Kasnije će, u novinarstvu, taj stav biti sastavni deo tekstova njenih kolega. Počela je da objavljuje svoje fotografije početkom osamdesetih u Džuboksu, nastavila u Startu, Poletu, Svijetu. Kako se Jugoslavila tragično smanjivala, tako je i ona, prateći događaje, od 1990. u prvoj postavi nedeljnika Vreme, kao urednica fotografije, i tu je ostala punih 17 godina. Posle Vremena je sa našom Tanjom radila u Politici, potom i na Radio televiziji Srbije. Ipak, i dalje kada kažete - Goranka, znaju je u celom regionu. Generacije i dalje listaju i šeruju na internetu fotografije njenih i svojih sećanja. Objavila je i nekoliko knjiga, povremeno nas obraduje izložbom, a od 24. marta u Muzeju savremene umetnosti moći ćemo da vidimo retrospektivu njenog opusa. Nagrada Fondacije “Tanja Petrović” namenjena je ljudima koji promovišu kulturu u medijima. Goranka Matić je svojim radom spojila sve: ona je umetnica, ciklusi njenih fotografija, neki intimni i nežni a neki provokativni i angažovani, našli su već svoje mesto u istoriji umetnosti. Istovremeno, kao fotoreporterka i urednica fotografije zapisala je sve što ne smemo da zaboravimo.” Nagrada će biti uručena 28. februara u Muzeju savremene umetnosti.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs
Strip
„Vekovnici” među najboljima na svetu fotografije: privatna arhiva
Kažu da je uspeh teško postići, kao i da ga je još teže ponoviti, a da je najteže trajati. Eto, mi uporno pokušavamo ono najteže, kaže scenarista Marko Stojanović
Vodeći autoritet na polju stripa danas, Britanac Pol Gravet koji je autor poznate knjige “1001 strip koji morate pročitati u životu”, svake godine sastavlja top-listu najboljih stripova objavljenih u svetu u prethodnoj godini. U izbor najznačajnijih strip naslova na svetu objavljenih 2020. godine uvrstio je i integral serijala “Vekovnici” pod nazivom “Život i smrt”, koji je napisao scenarista Marko Stojanović, a nacrtali Marko Nikolić, Aljoša Tomić, Denis Dupanović, Dejan Nenadov, Vladimir Aleksić, Tihomir Čelanović, Dan Ianoš, Radomir Izgarević i drugi. Uspeh je utoliko veći jer je ovo rekordni šesti put da su se “Vekovnici” našli na
top-listi najboljih stripova sveta, više puta od bilo kog drugog domaćeg strip naslova. Ovo izdanje pratile su i izložbe u Varvarinu i Trsteniku, a album je pre objavljivanja u Srbiji premijerno mogla da pročita publika u regionu, pa je tako objavljen u Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji i Rumuniji. Jedan od najeminentnijih domaćih strip teoretičara, kolumnista “Blica” i sastavljač godišnje liste najboljih stripova nedeljnika NIN, Slobodan Ivkov utvrdio je da je ovo izdanje “fenomen do sada neviđen u domaćem stripu” jer se radi o prvom rimejku strip albuma u istoriji srpskog stripa. Na pitanje o tome koliko mu ovaj uspeh znači, Marko
Uspeh je utoliko veći jer je ovo rekordni šesti put da su se “Vekovnici” našli na toplisti najboljih stripova sveta Stojanović odgovara: “Kažu da je uspeh teško postići, kao i da ga je još teže ponoviti, a da je najteže trajati. Eto, mi uporno pokušavamo ono najteže, i raduje me da smo šesti put u tome uspeli. Još veće zadovoljstvo dolazi odatle što su kao deo svetske strip elite ovog puta prepo-
znati i moji učenici s kojima sam, između ostalih, sarađivao na ovom stripu. Teško da postoji veća čast za bilo kog učitelja od toga da takav autoritet kao što je Pol Gravet kaže da su njegovi učenici stasali u strip crtače prvog reda, i to ništa manje nego u svetskim okvirima.”
Na serijalu “Vekovnici” koji izlazi od 2007. godine i koji do sada obuhvata 12 albuma matičnog serijala i tri albuma podserijala “Beskrvni” radilo je preko 200 autora sa prostora Balkana, ali i Rusije, Nemačke, Turske, Slovačke i Brazila, a objavljivan je u Severnoj Makedoniji, Bugarskoj,
Crnoj Gori, Grčkoj, Bosni i Hercegovini, Rumuniji, Hrvatskoj, Češkoj i Velikoj Britaniji. “Vekovnici” su osvojili više od 50 nagrada u zemlji i inostranstvu, a izlagani su širom Srbije, u Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Crnoj Gori i u Rusiji, u Moskovskoj biblioteci za mlade.