Guše me reči koje ćutim. Šta si mi i kako. Nešto se promenilo. Da, i sam sam to primetio,ali ne sećam se tačno kada, verovatno zato što tada nisam ni bio svestan. I traje, već odavno, ustaljeno i ne zna kad će stati, prestati već jednom. A za to vreme - reči. Naviranje i nagomilavanje reči. Jedne za drugom i, tako, čini se, u nedogled. Ali počinje da smeta. Pritiska i guši sve jače i jače. Izjeda iznutra to suočavanje sa samim sobom. Ponovo ono isto,dobro poznato pitanje: "Šta si bio i kako". Svi odgovori su već dobro poznati i mnogo puta ponavljani. Zvuči dobro podeliti svu tu zbrku i sav taj haos. Svuda dobro poznata lica, ali ne i ličnosti. A zatim sledi pitanje: "Šta si sad i kako". Napraviti spisak svega, ujednačiti misli i srediti sebe, pa se onda pitati: "Šta ćeš i kako".
Ankica Lazarevic, III1