Guše me reči koje ćutim. Šta si mi i kako. Prekrštenih nogu sediš na podu moje svesti i čekaš da me uguše. Satkana od mojih čutanja vrištiš, gotovo zaglušujuće o svemu što ne smem. I večeras ćeš se iz mene iskrasti i pokušati da postaneš reč. Nisi moja smelost i ne mogu ti pomoći. Ti si samo bedni pokušaj spasavanja od hladnoće Osmotrićeš me ponovo i pustiti strahove da te vrate, sakriju. Sedećeš u mojoj svesti prekrštenih nogu. Čekaćeš da umesto mene progovoriš. Da postanem ti.
Jovana Stajić III1, 2013
Guše me reči koje ćutim. Šta si mi i kako. Nešto se promenilo. Da, i sam sam to primetio,ali ne sećam se tačno kada, verovatno zato što tada nisam ni bio svestan. I traje, već odavno, ustaljeno i ne zna kad će stati, prestati već jednom. A za to vreme - reči. Naviranje i nagomilavanje reči. Jedne za drugom i, tako, čini se, u nedogled. Ali počinje da smeta. Pritiska i guši sve jače i jače. Izjeda iznutra to suočavanje sa samim sobom. Ponovo ono isto,dobro poznato pitanje: "Šta si bio i kako". Svi odgovori su već dobro poznati i mnogo puta ponavljani. Zvuči dobro podeliti svu tu zbrku i sav taj haos. Svuda dobro poznata lica, ali ne i ličnosti. A zatim sledi pitanje: "Šta si sad i kako". Napraviti spisak svega, ujednačiti misli i srediti sebe, pa se onda pitati: "Šta ćeš i kako".
Ankica Lazarevic, III1
Idi iz moga jada Da dušom danem Pa da svisnem. Pusti da bol Po meni pada I planem Kad tvoje ime vrisnem. Nečujno kao Tiha seta Koju svojim Odsustvom kvasiš, Ko usamljeno ostrvo Na kraju sveta, Čekam da me Od mene spasiš. T.Nikoletić
Reče mi: "Smej se draga, smej se ostavljena i sama zaboravljena smej se u inat prolaznosti svega onog što ti je dane činilo duzim, smej se kiši, draga i noćima tamnijm od svih prošlih i svih budućih noći, smej se, draga...." I smejem se do neba, do oblaka se smejem, smehom te živim smehom te kazujem smehom te čuvam od zaborava... Svetlana Biorac-Matić
Ništa sam ako s tobom nisam. Pretvoren u besmisao tvoga odsustva tonem ko kamen belutak. O, budi reka! Budi reka moga neprebola! Šikni ko plamen po meni da prasnem od voljenja i smeha do bola. Hoću da budem cvet na tvojoj veđi. Kreni! Kreni da bih prodisao barem na trenutak, pre nego crknem za tobom od žeđi . Tode Nikoletić