83
Pomislio sam da umišljam jer me je sve ovde tog dana prići, bez obzira na posledice i mogućpodsećalo na nju. Dok se nije osmehnula prijate- nost da ispadnem budala, da stari stepski vuk ljici. Da, ona je. Niko drugi to tako ne ume. može dostojanstveno podneti još jedan poraz. Gledao sam je danima na plaži. Ona sama. Ja sam. Povremeno je pomerala naočari i brisala suze. To me razbilo. Sama, pati zbog nečega, prelepa, daleka, nedodirljiva.
Podrhtavao sam od sreće svaki put kada bi se oko deset pojavljivala na plaži, skupljao hrabrost i rešavao da tog dana prekinem svoje muke, po cenu debakla. I kako bi se sunce dizalo ka zenitu, imao sve manje hrabrosti za grubo odbijanje. Nije hodala zemljom. Sišla na kratko s nekog Objašnjavao sam sebi da je sve baš tako kako oblaka. Među nas smrtnike. Odlepio sam potpu- bi i trebalo, da je dovoljno i gledati graciju, topiti no. Ja, bivši ratnik. Neosvojiva tvrđava, kameno se od njene lepote i šarma, uživati kad zašušti srce. Bože, ne uzimaj mi razum. Noge kao olovo, haljinom u hodu. hrabrost ništavna. Dan za danom sam samo gledao, upijao, sklapao mozaik, maštao. Bio sam nem, bešuman, nadao sam se, nevidljivi svedok nebeskog prizora. Ovaj život mi je sve dao na kašičicu. Kada sam mislio da je sve napokon tu - najlepša, najvolje- Sve dok nije prestala da dolazi jednog dana i drunija devojka, brak i porodica na pomolu, san o gog i trećeg. Mrzeo sam sebe. Otišla je. toplom domu punom dece, metak se zaglavio nezgodno. Bez nade da snove ostvarim. Bar ne Prošao je i moj usamljenički godišnji odmor. Betaj o punoj kući dečjeg smeha. Oterao sam je od ograd me sačekao sa kišom, baš kao što mi je i odgovaralo. sebe. Odgurao, istisnuo iz glave i srca. Proveo život sa drugom, čije sam sinove podigao kao svoje, jer im je prokleti rat na Balkanu odneo oca. Onda je ona jedne večeri zaspala i nije se probudila. Oni su već bili preko okeana. Sam sam je ispratio. Oprostio se. Zahvalio Bogu na dostojnih petnaest godina. Blizance i dalje volim kao svoje, ali - daleko od očiju, obuzeti bitkom za egzistenciju, pozicioniranje, građenjem svojih porodica, ponekad se sete Mladena koji na njih gleda kao na svoju decu. Sve je to život. I onda je ušetala ona. Kada pomisliš da te više ništa ne čeka, da je srce skamenjeno, zaliveno olovom. Gledao sam je danima, tu u toj uvali, kraj zeleno modre vode, u hladu čempresa, maslinaste kože i pogađao kakve su boje oči, koje je uvek krila ogromnim crnim naočarima za sunce. Ujutru sam ustajao sa obećanjem sebi da ću joj
I onda je ona ušetala u vidokrug. Nisam je prvo ugledao. Samo sam osetio da je vazduh okupan parfemom koji je njen. Da drugačije struji. Da mi srce poskakuje. Tu u kafeteriji. Podigao sam pogled i sreo sa parom nestvarno zelenih očiju. Lepših od boje one uvale na Bajovoj kuli. Pitala je da sedne nasuprot mene. Kao da je to jedino normalno pitanje na kugli zemaljskoj. Sa osmehom najđavolastijim, najnevinijim, najopasnijim. Da, naravno, slobodno je, odavno te čekam. Zaista sam tako rekao, poskočio da joj pridržim stolicu. Moguće i da sam već tada umro. Od sreće. Tako je počelo. Slučajnim susretom u prepunom „Cafe & Factory“ u Nevesinjskoj. Mojih šest meseci bajke. Pola godine sna. Uz najlepšu, najčarobniju ženu na svetu. Sa manirima one koja je mogla samo odrastati uz englesku kraljicu, tik uz nju. Naravno, bila je dete beogradskog asfalta, Vračarka srca slomljenog. To nam
E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE