27
PHOTO: PIXABAY.COM
taj osećaj razvitka kad je jedno sada, a nešto zemlji, dok nam sunce obasjava leđa. potpuno drugo sledećeg trenutka. Život mu je do sada pokazao da se svaki trenutak računa i Gde je taj izvor toplote, gde je ta radost? da je svako iskustvo esencijalno. zapitamo se, usmeravajući pogled na sve strane sveta, u potrazi. Želim malo tog svetla, lepo je, Život mu je do sada prijao i da je samo mogao toplo, umirujuće. Ali svetlo izmiče, čineći da da čuje šta duša šapuće, čuo bi da nema tog senka izgleda još veća, strašnija. Čitav život vrha koji ne može osvojiti i tih dubina u koje ne staje u nju i tu se rastače. Ali postoji i druga može zaroniti da bi pronašao još radosti. stvarnost. Ona počinje da se odvija onda kada odlučimo da to prozračno svetlo, tu moćnu Čuo bi za snagu uverenja koja, iako puštaju lepotu, potražimo u sebi. Kada kroz život čvrsto korenje, rastući s jedne generacije na plovimo otvorenog srca, lako prelazimo iz polja drugu, mogu biti iščupana, a nastala praznina potencijala u polje realizacije.To je naš poklon može biti ispunjena svetlom. Tako se stiže na svetu, naša posebnost, naša suština. sunčevu stranu sveta. Nema senki kada svetlost pršti iz nas, Čuo bi da ono što važi za jednog čoveka, ne mora ograničenja nestaju, ostaju samo mogućnosti. biti za drugog, jer sami pričamo svoju priču. Čuo Ostaje moć. Moć da stvaramo, moć da volimo, bi da je lični rast nezaustavljiv, jer je nastao kao moć da budemo. Jer ona istina od koje se krijemo posledica života koji se stalno osvežava. Čuo bi u tami, u strahu da joj nismo dorasli, je da smo zvonki zov slobode, jer takvi smo rođeni. sunčeva strana sveta mi. Slobodni, kreativni, prelepi. Zato tako teško pristajemo na okove. Čovek nije ovde da bi drhteći puzao po bokovima Od te se svetlosti ne može pobeći. Možemo joj senki, da bi se zaštitio i uklopio. U senkama se samo otežati tok, a opet možemo je i osloboditi. ne raste, već u zagrljaju treperavih zraka sunca. Dete to oseća. Zato ne pristaje na modri sumrak, Deda razbaruši tamnu kosu svog unuka, a zatim na krhotine nečijeg straha i bola, ta oštrica njega mu iz ruke uze kapu i stavi mu je na glavu. ne reže. Dete shvata da u rukama drži mač. Ali da Dečak se nasmeja. Ptičica se oglasi cvrkutom, a mu taj mač nije dat da ga usmeri ka sebi, pa da pokošena trava zamirisa. pati i krvari nad propuštenim šansama i minulim radostima, već da ga iskoristi da preseče tamne Obojica osetiše olakšanje, svaki u svom umu. niti straha, koje prete da obrazuju zamršeno klupko. Jedan je preneo znanje, a drugi odlučio da će ipak pratiti svoj put. Senke u kojima se život katkad odvija ne obrazuju drugi ljudi, niti životne okolnosti, već mi.To su naše sopstvene senke, koje se prostiru po tvrdoj
E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE