RYL E-MAGAZINE, #127

PHOTO: MIOMIR MILIĆ

UVODNIK

PHOTO: STEFAN SOKOLOVSKI

ŽIVOT PO MERI DUŠE

Moja duša je široka kao ruska stepa. Nepregledan je prostor kako za osećanja, ljude, iskustva, tako i za vetar, mir, oluju, tišinu, okean i nebo. U njoj je satkano sve ono što jesam i šta bih mogla da postanem.

Ljude raspoznajem po duši, senzibilitetu, karakteru, temperamentu. Prilagodim im se lako, otpustim ih još lakše. Volim ljude. Volim čoveka iznad svega. Jer u njemu je sadržan kosmos. U kosmosu duša sveta.

Moja generacija X je učena da bude ono što se od nje traži, a ne ono što jeste. Da merimo sebe tuđim merama, da utišavamo unutrašnji glas zarad spoljašnjeg mira. I negde usput, gotovo neprimetno, počnemo da živimo život koji izgleda ispravno — ali se ne oseća kao naš.

Novije generacije se lako adaptiraju, kao da su rođene za svet koji žive — bez straha i bez osude, sa lakoćom koju mi tek učimo. Nekako imam osećaj da su rođeni spoznati i žive svoj senzibilitet u skladu sa njihovom dušom.

Iskreno, u jednom periodu života sam se izgubila. Otišla sam predaleko od svoje duše — toliko daleko da sam prestala da prepoznajem svoj unutrašnji glas.

Živela sam po navikama, očekivanjima i okvirima koji nisu bili moji. Spolja je sve izgledalo stabilno, a iznutra je postojala praznina koju nisam umela odmah da imenujem. To nije bio dramatičan pad, već polako udaljavanje od sebe. I možda je upravo to najopasnije — kada se ne izgubiš odjednom, već malo po malo, dok ne zaboraviš kako izgleda kada si u skladu sa sobom.

Ipak, duša se ne odriče lako sebe. Ona čeka. Strpljivo, tiho, ali uporno nas vraća na put koji je naš. Duša pamti i ne zaboravlja. Da li vas je nekada bolela duša u fizičkom smislu? Mene jeste. To je onaj najteži, najdublji bol, koji se oseća negde u sredini grudi, kao da ceo

unutrašnji svet postaje pretesan za ono što nosite u sebi. Duša tada ne samo da boli, ona pati. Trajalo je. I nije nestalo preko noći.

Prestalo je onog trenutka kada sam počela da živim sebe. Kada sam se vratila svom autentičnom životu i prestala da bežim od onoga što zaista jesam. Moj entuzijazam i vera u život i sve što on donosi su na granici mašte. Ali ja volim da se igram i da maštam. To je mojoj duši esencija koja hrani moje biće.

I možda je upravo u tome suština života po meri duše. Ne u savršenoj stabilnosti, ne u potpunoj jasnoći, već u hrabrosti da se vratimo sebi i kada odlutamo. Da prepoznamo trenutak kada više ne živimo istinu i da izaberemo povratak — čak i kada nije lako, čak i kada ne znamo tačno kako. Jer duša ne traži da budemo savršeni. Ona traži da budemo istiniti. I kada jednom osetimo kako izgleda živeti u skladu sa sobom, sve drugo postaje samo prolazno.

Uhvatila sam svoje ključne reči: duša, istina, autentičnost, spoznaja, hrabrost, misao, kosmos, biće, ruska stepa.

Obojila bih ovaj tekst bojama: belom, plavom, žutom, zelenom, sivom, lila.

Pustila bih muziku iz filmova “Engleski pacijent” i “Tri boje: Plavo”.

Nasumice bih otvorila stranicu iz knjige Miloša Crnjanskog “Kod Hiperborejaca”.

I rekla bih vam samo ovo: “Živite hrabro život po meri svoje duše, jer ona najbolje zna.”

Anima Mundi

RYL 127

IMPRESSUM

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

TEHNIČKA UREDNICA

Jelena Ademi

LEKTORI

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU:

Danijela Marković

Gala Čaki

Svetlana Marjanović

Savka Mićić

Vladan Rakonjac

Ksenija Lea Ronai

Srđan Arsić

Goran Arsić

Ivanka Novaković

Meri Bauk

Dejan Tanasijević

Jelica Stanojlović

Dragan Sjekloća

Katarina Rajović

AUTORI:

Ivica Aranđus

Dr Milica Petrović Kmezić

Dr Neda Crnjak

Dražen Milić

Vlatko Kalapoš

Melanija Pavlović

Ljubica Hadžistević

Jelena Fu

XU Jingyan

Wang Aijun

FOTOGARFIJE:

Anima Mundi

Unsplash.com

Naslovnica: Dr Milica Petrović Kmezić i Dr Neda Crnjak

Photo: Miomir Milić

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com

LIČNOSTI U OVOM BROJU

MELANIJA PAVLOVIĆ

IVICA ARANĐUS

DEJAN TANASIJEVIĆ

DR MILICA PETROVIĆ KMEZIĆ

I DR NEDA CRNJAK

GALA ČAKI

LJUBICA HADŽISTEVIĆ

PHOTO:

YOUR CREATIVITY

ŽIVOT PO MERI DUŠE I TELA

PIŠE: IVANKA NOVAKOVIĆ FOTOGRAFIJA: ANĐELA GROZDANIĆ

Tekst kojim sam na svom blogu zaključila prethodnu godinu ima naslov “U 2025. najviše me je odmorio rad”.

Paradoks unutar ovog naslova je na iznenađenje mnogih prava mera onoga što sam ja, što je mera moje duše.

Ja volim da radim. Za mene je rad stvaranje. A osnovna potreba ljudske duše je da stvara.

Živimo u svetu koji rad često obezvređuje, a još češće stavlja na listu stvari koje treba “prevazići” i naći načina da se “uživa u Instagram nametnutom životu” tako što se ispijaju kokteli na plaži. Nemam ništa protiv te slike, volim i ja koktele na plaži, ali ona nije realno održiva kao koncept života iz jednoj jednostavnog razloga –život bez stvaranja je život bez lične ekspresije, a manjak ekspresije vodi depresiji jer naše biće traži smisao i traži da se kroz taj smisao izrazi.

Gledajući društvene mreže ponekad deluje sramota da neko vredno i posvećeno radi.

Ono što mnogima sliku kontinuiranog života na plaži sa koktelom u ruci čini idealom kome treba težiti su 2 stvari:

- Ljudi najčešće rade poslove koji ih suštinski ne zanimaju i rade ih samo sa ciljem da “zarade platu”. Dakle, nemaju osećaj stvaranja.

- Ljudi ne razmišljaju o tome šta ih istinski zanima i raduje i kako da oko toga organizuju svoj život kroz ličnu ekspresiju i doprinos iz autentičnog osećaja svrhe.

Najveći deo svog života sam sebe sputavala da radim. Koren toga je u raznim ličnim iskustvima iz detinjstva i mladosti, nametnutim očekivanjima šta je “ženski” a šta nije, da li žena koja je majka treba ili ne treba da radi i koliko… Sputavajući sebe da radim u punom kapacitetu taj “višak” vremena i energije nisam davala sebi već porodici i deci. Dakle, opet nisam bila na pravom putu.

A moje biće je vrištalo.

Jer rad za mene nije “nametnuta aktivnost kojom zarađujem novac” već duboka potreba duše za izrazom i stvaranjem, ali i zov moje svrhe da pomažem ljudima u njihovom razvoju. Taj čep koji me je sputavo sam najzad odčepila u proleće prošle godine kada sam dala sebi dozvolu da se izrazim kroz sve što sam ikada želela i da počnem da radim u svom punom kapacitetu. Napravila sam dogovor sa sobom: spremna sam da radim dan i noć dok ne izrazim sve što želim iz sebe. Noću nemam veliki kapacitet (obično sam do 23h već uveliko u krevetu) pa ovaj deo pogodbe nisam baš ispunila, ali sam radila skoro svaki dan. Radila sam i skoro svaki vikend. Osim svog redovonog konsultantsko-trenerskog posla najviše sam pisala. Toliko toga je izlazilo iz mene…

Počela sam da pišem nedeljne tekstove koje sam slala na email adrese preko 3000 ljudi koji su se prijavili da ih čitaju. Iz tih tekstova upravo je u pripremi knjiga koja će biti kruna jed-

PHOTO:

nogodišnjeg posvećenog rada i moj poklon sebi za 50. rođendan. Moj rad je privukao nove korporativne klijente i otvorile su mi se nove prilike da delim ali i da učim. Moj rad je doveo do toga da osmislim i nove programe za individualnu publiku i da pomognem grupi od skoro 200 ljudi da se što bolje pripremi za nastupajuću godinu kako bi im ona bila bolja od svih prethodnih kroz program “90 DANA DO TVOJE NAJBOLJE GODINE IKADA”.

Moj rad je doveo do toga da pokrenem svoju online akademiju koju sada već koristi nekoliko velikih kompanija.

Moj rad je doveo i do toga da sebi i svojoj deci mogu da priuštim da putujemo na mesta koja nas inspirišu i da novac koji sam svojim radom zaradila ima jednu od najlepših svrha – razvoj i širenje svesti i lično duhovno unapređenje upoznavanjem novih kultura. Međutim, jednu stvar sam zapostavila – svoje fizičko stanje. Toliko sam se bila posvetila radu da sam potpuno zanemarila redovan trening i moje telo je odreagovalo 2 puta – oba puta kroz blokadu i kočenje.

I tu sam shvatila još jednu važnu stvar na putu života po meri moje duše – taj put treba da bude i po meri mog tela.

Kao i uvek, živimo u svetu polariteta kojima treba znati upravljati.

Jedan od najvažnijih polariteta svakog živog bića je polaritet duša – telo.

Kada preteramo na jednom polu polariteta trpi onaj drugi. I zato sam ovu godinu posvetila tome da se potrebe moje duše izbalansiraju sa potrebama mog tela.

Sa velikim višim ciljem: životom u harmoniji otkrivajući i praveći svoju ličnu “sliku” onoga što je mera mog BIĆA.

PHOTO: MIOMIR MILIĆ

ONA, ŽENA ZMAJ

MEDICINA BUDUĆNOSTI

- POLIKLINIKA PRIMEA

-TELO U FOKUSU, ČOVEK U CENTRU-

NOVA POLIKLINIKA PRIMEA, PO UGLEDU NA VRHUNSKE ŠVAJCARSKE MEDICINSKE CENTRE OTVORENA JE U BEOGRADU.

DONOSI SAVREMENI PRISTUP ZDRAVLJU – PERSONALIZOVAN, MULTIDISCIPLINARAN I INTEGRISAN MODEL LEČENJA. U

FOKUSU OVOG KONCEPTA NIJE SAMO

DIJAGNOZA, VEĆ ČOVEK U CELINI, PA SU EMPATIJA, RAZUMEVANJE I OSNAŽIVANJE PACIJENTA OSNOVNE VREDNOSTI NA

KOJIMA POČIVA RAD POLIKLINIKE.

OVO U PRAKSI ZA PACIJENTA ZNAČI

LAKŠI I BRŽI PRISTUP ZDRAVSTVENIM

USLUGAMA, BRŽI PUT DO DIJAGNOZE I

LEKARA SPECIJALISTA, MEĐUSOBNU SARADNJU LEKARA SPECIJALISTA ZA PRECIZNU DIJAGNOSTIKU I EFIKASNIJU TERAPIJU, DOVOLJNO VREMENA ZA KONSULTACIJE I RAZGOVOR SA LEKAROM, TERAPIJU PRILAGOĐENU JEDINSTVENIM

POTREBAMA SVAKOG PACIJENTA, AKTIVNO UČEŠĆE PACIJENTA U DONOŠENJU

ODLUKA KOJE SE TIČU OPORAVKA U SA-

RADNJI SA LEKAROM.

POLIKLINIKA PRIMEA PRUŽA ZDRAVSTVENE USLUGE IZ OBLASTI OPŠTE I INTERNE MEDICINE, PEDIJATRIJE, ŽENSKOG ZDRAVLJA, PRAĆENJA TRUDNOĆE I REPRODUKTIVNOG ZDRAVLJA, TERAPIJE I IMUNIZACIJE, LABORATORIJE I DIJAGNOSTIKE. U MAJSKOM IZDANJU RYL

MAGAZINA RAZGOVARAM SA DR MILI-

COM PETROVIĆ KMEZIĆ, SPECIJALISTOM

GINEKOLOGIJE I AKUŠERSTVA, NAČELNICOM POLIKLINIKE PRIMEA I DR NEDOM

CRNJAK, SPECIJALISTOM INTERNE MEDICINE SA SUBSPECIJALIZACIJOM IZ ENDOKRINOLOGIJE.

DR NEDA CRNJAK JE SPECIJALISTA INTERNE MEDICINE SA SUBSPECIJALIZACIJOM IZ ENDOKRINOLOGIJE, SA BOGATIM ISKUSTVOM U RADU SA KOMPLEKSNIM ENDOKRINOLOŠKIM I INTERNISTIČKIM PACIJENTIMA. POSEBNO JE POSVEĆENA POREMEĆAJIMA ŠTITNE ŽLEZDE, DIJABETESU I HORMONALNOJ RAVNOTEŽI KROZ SAVREMENI, INDIVIDUALNI PRISTUP.

DR MILICA PETROVIĆ KMEZIĆ JE SPECIJALISTA GINEKOLOGIJE I AKUŠERSTVA SA BOGATIM MEĐUNARODNIM ISKUSTVOM, UKLJUČUJUĆI RAD U NEMAČKOJ, KAO I U VODEĆIM KLINIKAMA U SRBIJI. KAO NAČELNICA I MEDICINSKA DIREKTORKA POLIKLINIKE PRIMEA, FOKUSIRANA JE NA PRECIZNU DIJAGNOSTIKU I POSVEĆENOST SVAKOM PACIJENTU, POSEBNO U PRAĆENJU VISOKORIZIČNIH TRUDNOĆA I SAVREMENIH GINEKOLOŠKIH PROCEDURA. ČLANICA JE NEMAČKOG DRUŠTVA GINEKOLOGIJE I AKUŠERSTVA, KAO I EVROPSKOG DRUŠTVA GINEKOLOŠKE ONKOLOGIJE.

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ FOTOGRAFIJE: MIOMIR MILIĆ

PERSONALIZOVAN PRISTUP NE DONOSI

SAMO BUDUĆNOST MEDICINE — ON VRAĆA MEDICINU NJENOJ SUŠTINI: LEČENJU ČOVEKA, A NE DIJAGNOZE. DA LI JE PERSONALIZOVANA MEDICINA DANAS PRIVI -

LEGIJA ILI STANDARD KOJEM TEŽIMO?

Dr Milica Petrović Kmezić: Personalizovana medicina je u ovom trenutku pomalo i jedno i drugo — i privilegija i standard kojem težimo. U pojedinim segmentima već je postala realnost, naročito tamo gde imamo dovoljno znanja, tehnologije i resursa da terapiju prilagodimo konkretnom pacijentu. Međutim, još uvek nije ravnomerno dostupna svima što je čini privilegijom određenih sistema i sredina.

Kao ginekolog, svakodnevno vidim koliko je važno posmatrati ženu kao celinu — njenu biologiju, životni stil, reproduktivne planove, pa i emocionalni kontekst. Upravo tu personalizovana medicina dobija svoj puni smisao: ne kao luksuz, nego kao prirodan nastavak dobre kliničke prakse.

Verujem da ne govorimo o prolaznom trendu, već o pravcu u kojem medicina neminovno ide.

Na nama je da taj put učinimo dostupnijim kako bi ono što je danas privilegija postalo sutrašnji standard.

Dr Neda Crnjak: Personalizovana medicina u praksi delimično jeste privilegija. Opterećenost, ograničeno vreme za pacijenta i administrativni zahtevi često ostavljaju malo prostora za individualizaciju. Lekar bi trebalo da uvek sagleda pacijenta u celini, njegove navike, komorbiditete, stil života, kao i individualni odgovor na terapiju. Jedino takvim personalizovanim pristupom vraćamo fokus na čoveka, ne samo na dijagnozu. To zaista treba da bude osnovni model pristupa pacijentu i standard kojem težimo.

KOLIKO JE VAŽNA SARADNJA I PODRŠ -

KA PACIJENTU OBA LEKARA (ENDOKRINOLOGA I GINEKOLOGA) ZA ODREĐENE BOLESTI I STANJA? MULTIDISCIPLINARNI PRISTUP KAO REŠENJE ZDRAVSTVENOG PROBLEMA.

Dr Milica Petrović Kmezić: U radu sa pacijentkinjama često postaje jasno da se određena stanja ne mogu u potpunosti razumeti iz jedne perspektive. Ginekološki i endokrinološ-

ki aspekti se prepliću mnogo više nego što se na prvi pogled čini i upravo tu saradnja između specijalista dobija svoju pravu vrednost.

Kada su ginekolog i endokrinolog usklađeni, pacijentkinja dobija jasnu, koherentnu sliku svog zdravstvenog stanja. Terapija nije niz nepovezanih preporuka, nego promišljen i zaokružen plan koji prati njene potrebe kroz vreme. To ne donosi samo bolje kliničke ishode, već i osećaj sigurnosti i poverenja koji je u lečenju jednako važan.

Multidisciplinarni pristup, u tom smislu, nije pitanje prestiža ili savremenosti, već profesionalne odgovornosti. On pokazuje spremnost da izađemo iz okvira sopstvene specijalnosti kako bismo pacijentkinji ponudili ono što joj je zaista potrebno — celovit, pažljiv i individualizovan pristup njenom zdravlju.

Dr Neda Crnjak: Saradnja i podrška endokrinologa i ginekologa, u mnogim stanjima, jeste ključ uspešnog lečenja. Hormonski sistem i reproduktivno zdravlje su neraskidivo povezani, te bi svako parcijalno sagledavanje pacijentkinje značilo i parcijalno rešenje problema, a to

je ono što najmanje želimo u praksi. Jedan od primera je sindrom policističnijh jajnika (PCOS) gde se prepliću metabolički i reproduktivni poremećaji, pa bez zajedničkog pristupa terapija ostaje neadekvatna. Slična je situacija kod menopauze, poremećaja štitaste žlezde, gestacijskog dijabetesa, koji zahtevaju posebnu pažnju i ginekologa i endokrinologa.

Brojni su primeri iz prakse, ali suština je da pacijentkinja ne bi trebalo da bira između specijalista, nego da dobije jasnu, usklađenju preporuku. Multidisciplinarni pristup je način da se lakše dođe do dijagnoze, izbegnu kontradiktorne terapije i postigne bolji ishod lečenja. U tom smislu, saradnja endokrinologa i ginekologa nije samo poželjna, već predstavlja standard savremene medicine.

KAKO GRADITE POVERENJE SA PACIJENTOM DA BI SE OTVORIO I DAO VAM “CELOKUPNU SLIKU”?

Dr Neda Crnjak: Izgraditi poverenje sa pacijentom je proces koji prolazi kroz mnogo faza. Prvi korak u tome je pažljivo slušanje. Zaista se trudim da čujem i razumem tegobe svakog paci-

jenta, a to pacijentima mnogo znači jer neretko imaju nespecifične simptome na koje okolina često ne obraća pažnju. Drugi važan korak je objašnjenje. Pacijenti jako cene kada im objasnite svaki korak u lečenju, zašto ste propisali neku terapiju i koji ishod očekujete, pošto vole da razumeju proces lečenja. Treća karika u ovom lancu je dostupnost i kontinuitet. Poverenje se ne gradi u jednom pregledu, već upravo kroz odnos koji traje. Pored navedenog, izuzetno je važna iskrenost i postavka realnih očekivanja. Iskrenost je ta koja najviše učvršćuje poverenje.

Poverenje se gradi kroz uvažavanje pacijenta kao partnera. Savremena medicina, a posebno endokrinologija, ne funkcioniše bez aktivnog učešća pacijenta bilo da je reč o terapiji, ishrani ili načinu života. Veoma je važno da pacijent oseti da nije samo pasivni primalac terapije, nego deo tima — tada poverenje postaje stabilno i dugoročno.

KOLIKO

JE VAŽNO DA PACIJENT

BUDE AKTIVAN UČESNIK U SOPSTVENOM LEČENJU I GDE JE GRANICA IZ-

MEĐU ODGOVORNOSTI LEKARA I ODGOVORNOSTI PACIJENTA?

Dr Milica Petrović Kmezić: Uloga pacijenta u savremenom lečenju više nije pasivna i to je jedna od najvažnijih promena koje su se dogodile u medicini. Kada je pacijent informisan, uključen i motivisan da razume svoje stanje, terapija prestaje da bude nešto što mu se „propisuje“ i postaje proces u kojem aktivno učestvuje. Upravo tada i rezultati lečenja postaju stabilniji i dugoročniji. Ipak, važno je jasno postaviti granice. Odgovornost lekara je da postavi dijagnozu, predloži terapiju i vodi proces lečenja u skladu sa stručnim znanjem i iskustvom. S druge strane, odgovornost pacijenta je da te preporuke razume, postavlja pitanja i dosledno ih primenjuje u svakodnevnom životu.

To nije podela tereta, već podela uloga u kojoj svako ima svoj deo koji je nezamenljiv. Lečenje nije jednosmeran proces, to je saradnja u kojoj lekar vodi, ali pacijent aktiv-

DR MILICA PETROVIĆ KMEZIĆ

no učestvuje, donoseći odluke koje direktno utiču na njegovo zdravlje i kvalitet života.

Najbolji rezultati postižu se onda kada postoji partnerski odnos, zasnovan na poverenju i otvorenoj komunikaciji.

VAŽNOST PREVENCIJE U ZDRAVSTVENOM SISTEMU JE ČESTO POTCENJENA, A ZAPRAVO JE TO DEO MEDICINE KOJI PRAVI NAJVEĆU RAZLIKU NA NIVOU POJEDINCA I DRUŠTVA. PREVENCIJA ZNAČI DA REAGUJEMO PRE NEGO ŠTO BOLEST POSTANE PROBLEM. KOD MNOGIH STANJA, KAO ŠTO SU DIJABETES TIPA 2, KARDIOVASKULARNE BOLESTI ILI HORMONSKI DISBALANSI, RANI ZNACI POSTOJE GODINAMA, ALI SE ČESTO IGNORIŠU. KAKO STAVITI PREVENCIJU U FOKUS?

Dr Neda Crnjak: Staviti prevenciju u fokus znači promeniti ugao gledanja, dati prednost prepoznavanju ranih signala koji prethode bolesti.

Problem je što ti signali često traju godinama, ali su blagi i lako se pripisuju stresu ili stilu života. Prepoznati ih možemo jedino ako se edukujemo, mi lekari u profesionalnom smislu, a pacijenti na način da nauče da osluškuju svoje telo. Potrebno je stalno naglašavati da “normalno se osećati” ne isključuje postojanje ranog metaboličkog poremećaja. Takođe je izuzetno važan sistematski pristup, redovni pregledi, naročito kod osoba sa izraženim faktorima rizika.

Za mene, najvažniji korak je posvetiti vreme pacijentu. Prevencija se ne dešava u brzom pregledu, nego zahteva razgovor o načinu života, ishrani, snu, stresu. Upravo se tu otkrivaju rani znaci koje bi lekar trebalo da prepozna i usmeri pacijenta. Jer suština je da intervencija u ranoj fazi bolesti često znači da bolest nikada neće dostići svoju punu kliničku formu, a to je suština savremene medicine.

DA LI VERUJETE DA ĆE BUDUĆNOST GINEKOLOGIJE

DR NEDA CRNJAK

Dr Milica Petrović Kmezić: Verujem da se ginekologija već kreće u tom pravcu — tiho, ali vrlo jasno. Lečenje pojedinačnih problema ostaće važan deo našeg posla, ali sve više uviđamo da zdravlje žene ne možemo posmatrati kroz izolovane epizode, već kroz kontinuitet njenih životnih faza.

Od prvih ciklusa, preko planiranja porodice, trudnoće, pa do perimenopauze i menopauze, potrebe se menjaju. Ono što ostaje nepromenjeno jeste potreba za vođenjem, razumevanjem i pravovremenom podrškom. U tom smislu, uloga ginekologa prirodno prerasta iz „rešavanja problema“ u dugoročno praćenje i savetovanje, u odnos koji se gradi kroz godine.

Takav pristup ne isključuje medicinsku preciznost, naprotiv, on je nadograđuje. Kada pacijentkinju poznajete kroz vreme, njene navike, prioritete i promene kroz koje prolazi, možete donositi odluke koje su ne samo klinički ispravne, već i suštinski njoj prilagođene.

Zato mislim da budućnost ginekologije nije u izboru između ova dva pristupa, već u njihovom spajanju, gde lečenje postaje deo šire, pažljivo vođene priče o zdravlju žene.

ŠTA ZA BEOGRAD I SRBIJU ZNAČI POLIKLINIKA KAKVA JE PRIMEA, PO UGLEDU NA ŠVAJCARSKE MEDICINSKE CENTRE?

Dr Milica Petrović Kmezić: Takvu kliniku, u kontekstu Beograda i Srbije, možda je najbolje posmatrati kao svojevrsni uvid u pravac kojim se medicina danas kreće, a ne kao izdvojen, luksuzni fenomen.

Model medicine neposredno orijentisane ka pacijentu uvodi drugačiji ritam u zdravstveni sistem: manje čekanja, manje administracije i više prostora za stvarni odnos između lekara i pacijenta, što nije samo pitanje komfora, nego i efikasnosti. Ali možda je važnije to što ovakav koncept menja očekivanja. Kada jednom iskusite sistem u kojem postoji kontinuitet, multidisciplinarna saradnja i jasno vođenje kroz proces lečenja, teško se vraćate na fragmentisan pristup. Upravo tu leži njegov širi značaj, ne samo u tome šta pruža pojedincu, već u tome šta pokreće na nivou celog sistema.

To znači širenje fokusa na preventivu i organizovanu, dugoročnu brigu o zdravlju. Ovaj model je signal da medicina može da funkcioniše po principima koji su do juče delovali rezervisa-

ni za razvijenije zdravstvene sisteme uz visok nivo tehnologije, ali i vrlo jasan ljudski pristup.

Dr Neda Crnjak: Primea poliklinika menja pristup pacijentu, što se ogleda u dostupnosti pregleda i dijagnostičkih procedura, multidisciplinarnom pristupu i kvalitetnom odnosu lekarpacijent. U takvom, švajcarskom modelu, lečenje i tertman prilagođavamo čoveku, ne samo dijagnozi. Trudimo se da imamo standard na koji su švajcarski centri navikli, a to se pre svega odnosi na preciznost, kontinuitet i individualni pristup.

TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „ŽIVOT PO MERI DUŠE“. KAKO VI KAO LEKARKE ŽIVITE PO SVOJOJ MERI DUŠE?

Dr Milica Petrović Kmezić: Život po meri duše za mene nije ideal koji treba dostići, već način da ostanem u kontaktu sa sobom usred svega što radim i jesam.

U svom poslu sam pre svega uz žene — u različitim, često vrlo osetljivim životnim trenucima. To je prostor u kojem se stručnost i poverenje prepliću sa nečim što je mnogo suptilnije: osećajem da ste tu u pravom trenutku, na pravi način.

Kod kuće sam majka i tu sve postaje jednostavnije: vreme, prioriteti, emocije. Tamo se ne meri ništa osim prisutnosti. A putovanja su moj reset — ne beg, već pomeranje iz poznatog da bih se ponovo vratila sebi sa malo više širine i lakoće. Moja mera duše je zapravo vrlo jednostavna: da u svemu što radim ne izgubim osećaj za sebe — ni u odgovornosti, ni u ljubavi, ni u slobodi. Dr Neda Crnjak: Sredina u kojoj živimo nam vrlo često nameće mišljenje da lekari žive u službi pacijenata i živeti kao lekar po meri svoje duše može da zvuči kao luksuz. U suštini, to je pitanje balansa između profesije koja traži mnogo i ličnog prostora koji je neophodan da bismo tu profesiju mogli da radimo kvalitetno.

U profesiji koja je intenzivna i odgovorna, trudim se da ne zaboravim da nisam samo lekar. To podrazumeva da imam vreme za porodicu, bez žurbe i telefona. Odmor u vidu putovanja koja me podsete koliko je važno ponekad izaći iz rutine. Dobra knjiga, šetnja, tišina i vreme provedeno sa porodicom i prijateljima, ti svakodnevni jednostavni trenuci koji ispune moju dušu i čine da se u ordinaciju vraćam stabilna i fokusirana.

PHOTO: IVICA ARANĐUS

ON, OSTVAREN USPEŠAN

SVETOVI KOJI NE IDU ZAJEDNO, ALI IM SE PREPLIĆU PUTEVI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

IVICA ARANĐUS JE ROĐEN 1964. GODINE U TIVTU. SREDNJU ŠKOLU ZA RADIO I TV

TEHNIKU ZAVRŠIO JE 1979. U DOBOJU. GODINE 1986. SELI SE U NEMAČKU, A 1992. DIPLOMIRA NA AKADEMIJI LIKOVNIH UMETNOSTI U DIZELDORFU, U KLASI PROFESORA

MICHAELA BUTHEA. TOKOM SVOJE KARIJERE, IZLAGAO JE NA BROJNIM GRUPNIM I SAMOSTALNIM IZLOŽBAMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. U MARTU MESECU, U KUĆI LEGATA U BEOGRADU, ODRŽANA JE RETROSPEKTIVNA

IZLOŽBA NJEGOVIH SLIKA POD NAZIVOM „FRAGILE“, KOJA JE IZAZVALA VELIKU PAŽNJU I SNAŽAN ODJEK U JAVNOSTI.

KAKO SE SEĆATE SVOG PROFESORA

MICHAELA BUTHEA SA STUDIJA I NJEGOVOG UTICAJA NA VAŠ UMETNIČKI RAZVOJ, POSEBNO NJEGOVE PORUKE DA JE PRVO VAŽNO POSTATI SLIKAR I SAVLADATI ZANAT, A TEK POTOM POSTATI UMETNIK?

To mi je zasigurno bila jedna od najvažnijih poruka. Ne možete reći da ste pisac jer znate pisati, to je daleko od toga. Ako znate naslikati čovjeka ili konja, vi možete biti dobar slikar, ali kad imate svoj opus, temu i filozofiju, tek tada slikanje postaje umjetnost. To je duhovni i čulni proces.

Profesor Buthe nije dao da slikamo u njegovom stilu, već da tražimo svoju autentičnost i originalnost, svoj rukopis, svoje drame i komedije. Njegov zadatak je bio da nas dobro razdrma i probudi da nađemo sebe.

KOJE JE DOBA DANA ILI NOĆI KADA STVARATE?

Uglavnom slikam noću, često i do zore, jer samo tada mogu ući u iracionalne svjetove, u intimi koja se stidno skriva od dana. Nekako noć sve povezuje — popa sa bludnicom, filantropa sa mizantropom, sudiju sa prestupnikom, poziciju sa opozicijom, mrtve sa živima, usnule sa budnima. Svjetove koji ne idu zajedno, ali im se putevi ipak prepliću. Čini se kao da noć sve te kontraste uvezuje u jednu cjelinu i da su dio jednog života.

NA VAŠIM PLATNIMA POJAVLJUJU SE ZASTRAŠUJUĆE FIGURE SVEŠTENIKA I VOJNIKA, ALI I PRELEPE ŽENE — ŠTA TE SUPROTNOSTI ZNAČE I KAKO UTIČU NA UMETNIČKO IZRAŽAVANJE?

Predstavnici moći teže stalno što većoj moći — apsolutnoj moći, a apsolutna moć apsolutno korumpira i vodi u sunovrat. Žensko ima suptilnu moć kao kod Getea u Faustu: „das Ewig-Weibliche zieht uns hinan“ — „vječna ženstvenost nas uzdiže“ — ideal ljepote, dobrote i duhovnosti, snaga koja uzdiže čovjeka ka višem smislu.

Zloupotreba moći i kako joj se suprotstaviti je jedna od mojih ključnih tema. Investigativni novinari daju dobar primjer za tu borbu protiv mraka.

KOLIKI JE UTICAJ NA VAŠE FORMIRA-

NJE IMAO DOSTOJEVSKI, POSEBNO PARABOLA O VELIKOM INKVIZITORU U ROMANU „BRAĆA KARAMAZOVI“, I NA KOJI

NAČIN SU TA FILOZOFSKA I ETIČKA PITA-

NJA OBLIKOVALA VAŠ POGLED NA SVET?

Kod Dostojevskog, ekstremna, skoro patološka ličnost genijalca, u kojem se usko prepli-

ću zločinac, svetac i vizionar, ne formira ličnost nego je dovodi do eksplozije.

Legenda o Velikom inkvizitoru je najmoćniji dio ne samo ruske, već i svjetske literature. Pokreće najdublji konflikt koji se vodi između slobode i sigurnosti, Hrista i institucije crkve, istine i ljudskih slabosti.

Inkvizitor hapsi Hrista optužujući ga da je čovjeka preopteretio sa „Slobodom“ i da je crkva tu grešku korigirala i dala mu hleb, čudo i autoritet — to je duboka dijagnoza ljudske prirode.

Čovjek često ne želi slobodu nego olakšanje. Negdje na samom početku, Niče i Dostojevski utemeljili su moju umjetničku ličnost da budem buntovan, tjerajući me da se moje ubjeđenje ne temelji na vjerovanjima nego na empirijskom saznanju.

DA LI VERUJETE DA FIGURACIJA VIŠE

OTKRIVA ILI PRIKRIVA ISTINU I KOLIKO JE

ZA

VAS VAŽNA NARACIJA U SLICI, A KOLIKO ATMOSFERA I EMOCIJA?

Sve zavisi od onoga ko posmatra. Neko ne vidi ni ono najočiglednije, a neko u zamahu leptirovih krila prepozna dolazeću oluju. Svaka na-

racija stvara atmosferu, a ona emociju. Razlika je u tome da li je poruka jačine svijeće ili snažnog reflektora. Što je više svjetla u priči, to je manje mraka za sakrivanje.

NINA MILIĆEVIĆ JE REKLA DA STE „SLIKAR NEIZGOVORENIH ISTINA“. KAKO BISTE VI OPISALI SEBE?

Rado zavirujem realnosti pod haljinu da bih vidio golu istinu. Istina je uvijek istina, samo je haljina čini nekad ljepšom, a nekad ružnijom. Haljina nas često opčini više nego istina.

Nisu sve istine za priču.

VI STE SVESTRANA SLIKARSKA LIČNOST, OKRENUTA FILOZOFIJI, ISTORIJI, RELIGIJI I DRUŠTVENIM I POLITIČKIM PREVIRANJIMA, UZ SNAŽAN OSEĆAJ ZA HUMANIZAM. NA KOJI NAČIN KROZ FIGURATIVNO SLIKARSTVO OGOLJAVATE I VIZUELNO ARTIKULIŠETE BRUTALNU ISTINU NA SVOJIM PLATNIMA?

Slikanje je samo jedan vid artikulacije, kojim se branim od sopstvenog i društvenog sunovrata.

Nekad sam tih, a nekad bučan kao drvo u šumi. Dok raste, niko ga ne čuje. Kad se ruši,

pada gromoglasno. Postali smo gluvi za finije i mirnije glasove koji nas upozoravaju na to šta će se desiti. Umjetnik reaguje na lagane impulse — seizmograf registruje nevidljive podzemne vibracije i upozorava nas da delujemo prije nego što nam se kuća sruši na glavu.

Možda me više od socijalno-kritičkih tema pokreće to naše unutrašnje biće i unutrašnja kuća koju vječito tražimo jer nam je to jedina sigurnost i utočište koje možemo imati.

Mi naizgled stvaramo nove kreacije ,,ex nihilo” — naime, to nije ni iz čega. U tom ,,ništa” je previše ,,svega”. Cijeli svijet pulsira iskrom života, to ,,nešto” prožima i povezuje cijeli svijet sa beskrajnim i neiscrpnim bogatstvom, punoćom života i znanja. Iz toga crpim i stvaram — to je u etru. Ništa ne dolazi ni iz čega. Ja svoje slike ne razumijem kad nastaju i kad se bude u meni. Možda kasnije kad se primaknu kraju. Cijeli proces se polusvjesno stvara, ruka je vođena unutrašnjm silama duše koje određuju kako lice treba da izgleda i kada treba da stanem ili da idem dalje. Duša je uvijek sa nama kao najbolji saveznik i prijatelj. Ona je neuništiva, rezilijentna, za razliku od razuma i tijela koji su veoma fragilni.

RETROSPEKTIVNA IZLOŽBA „FRAGILE“ OSTAVILA JE SNAŽAN UTISAK I IZAZVALA

VELIKI ODJEK U JAVNOSTI U SRBIJI — KAKO VI DANAS SAGLEDAVATE NJEN ZNAČAJ U KONTEKSTU SVOG UMETNIČKOG PUTA?

Reakcija beogradske publike je ostavila snažan utisak u meni. U mojoj biografiji sam zaobišao Beograd, a imao sam intimnu potrebu da se mom nekadašnjem glavnom gradu predstavim. To me je potvrdilo i ojačalo u sebi. Mislim da je sve prošlo dobro. Vratio sam se nazad u Tivat obogaćen novim iskustvom. Vidim da će mi utisci još dugo puniti vjetar u jedra, a kuda će me povesti to ću vam pokazati u nekoj novoj izložbi.

TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA, „ŽIVOT PO MERI DUŠE“, OTVARA PITANJE UNUTRAŠNJEG SKLADA I AUTENTIČNOSTI. KAKO BISTE OPISALI NAČIN NA KOJI STE KROZ SVOJ ŽIVOT I STVARA-

LAŠTVO NASLIKALI I OBLIKOVALI „ŽIVOT SVOJE DUŠE“?

Živjeti po mjeri duše se odnosi na sve segmente života izbjegavajući kompromise.

Duša je kompas i vi plovite u neizvjesnom pravcu i ishodu. Kao na brodu, ne vidite cilj, ali znate u kom pravcu se ide, bila oluja ili mirno more. Brod je najsigurniji u luci, ali za to nije napravljen. Kad napuštate luku, napuštate i sigurnost. Živjeti po mjeri duše je velika avantura, nije laka, ali živite punim plućima. Živite svoju originalnost i izuzetnost. Moja duša je oduvijek bila u visokoj rezonanci sa umjetnošću jer umjetnost briše sve granice, ne priznaje nacije, rase, religije, ona pruža ruku, pravi mostove među ljudima, miri, liječi, puni srce. Slikanje mi omogućava da stalno budem u kontaktu sa svojom dušom i sa nečim višim. Meni je to najveći blagoslov — stvarati i živjeti po mjeri svoje duše.

PHOTO: GALA ČAKI

REFRESH YOUR ART

ŽIVOT PO MERI DUŠE

– ILI KAKO SAM NAUČILA DA ŽIVIM

UNUTAR VLASTITE LOBANJE

Jutros sam ustala u pet. Platno je bilo belo kao lobanja. Kao operaciona sala. Kao sve ono što me čeka s one strane.

Talenat. Svi govore o talentu kao da je vrlina. Nije. Talenat je slučajnost — kao boja očiju, kao oblik ruku, kao to što si se rodila kao žena u svetu koji voli da te gleda, ali ne i da te čuje. Niko te nije pitao.

Ličnost, međutim — ličnost je nešto što se osvaja. Iz mulja. Iz gubitaka. Iz onih jutara kada nisi imala razlog da ustaješ, a ipak si ustala, jer nešto u tebi — tmurno, uporno, gotovo nepristojno vitalno — nije pristalo da leži.

Svet je pun talentovanih. Pristojnih. Istih.

A ličnosti su retke kao istina! I jednako — nemilosrdne. Atelje miriše na terpentin i vreme koje se ne može povratiti. Sedim u njemu satima i čistim se — ne od prljavštine, već od tuđih glasova, tuđih pogleda, od svega što su mi rekli da jesu i nisam.

Platno ne laže. Platno je jedino ogledalo kojem verujem — jer ogledalo vraća samo površinu, a ja odavno ne tražim površinu. Tražim nešto ispod. Nešto što se ne vidi, ali što pokreće sve, kao srce koje kuca u mračnoj prostoriji i ne pita za dozvolu.

Slikam brzo. Što brže — da zaboravim ko sam. Kada sam van kontrole, živa sam. Jedino tada. Ruka ide pre misli i to je jedina molitva koju znam. Brzina nije brzina — to je akumulirana dubina koja je najzad pronašla izlaz, kao voda koja je godinama tražila pukotinu u zidu. Naslikala sam belog čoveka. U položaju fetusa — skvrčenog, mekog, nesrećno nevinog. Svi kažu: ništa. Belo je ništa. Možda. Ali možda je ništa jedino što se ne može oduzeti i zato je najjače što postoji. Svet pre stvaranja. Stanje pre imena. Pre oca. Pre svega što mi je rečeno da jesam.

Plašim se bele. Plašim se i privlači me — kao ivica. Kao tišina posle plača. Kao onaj čudan mir koji dolazi kada si prešla granicu bola i s druge strane zatekla — sebe.

Imam dve žene u sebi. Jedna broji. Zna koliko je sati, plaća račune, klima glavom na pravim mestima. Druga ne zna ni koji je dan — jedva da zna da postoji svet van platna. Jedna preživljava. Druga živi. Ne govore isti jezik. Ponekad se mrze onom vrstom intimnosti koja je moguća samo između dve osobe koje dele telo.

Vraćam se ocu. Uvek se vraćam ocu, kao jezik ranjenoj usni. Hladnom. Tvrdom. Nedostiž-

nom kao zvezda koja sija, ali ne greje. Onom koji nije rekao — dobro. Koji nije rekao — jesi. Koji je ćutao na načine koji su me oblikovali dublje od svake reči.

Dobila sam potvrde. Od sveta, od stranaca, od platna koje ne govori, ali zna. A jedna njegova reč — jedina jedina — vredela bi više. Te reči nije bilo. I ta odsutna reč živi u meni kao crna rupa.

Uzela sam bol. Stavila ga na platno. Pogledaj šta sam stvorila! Mislio si da mi daješ ništa — svako ćutanje, svaki pogled koji je prošao kroz mene kao da nisam bila tu. Nesreća je bila tvoja. Umetnost — moja.

Šta bi bilo da je bilo tih potvrda? Možda bih živela normalan život i bila mrtva iznutra, fino i uredno i nepovratno mrtva, kao cvet u herbarijumu. Možda je to jedino pitanje na koje ne smem da znam odgovor. Jer u tom neznanju — dišem.

Stradanja se talože. Generacija za generacijom, kao sediment na dnu reke koja odavno ne teče. I onda dođe jedna koja mora da iznese sve na površinu. Da tome da oblik. I boju. Da kaže: ovo se desilo. Ovo je bilo stvarno. Izgleda da sam ja ta.

Nije mi dato da živim lagano. Dato mi je da iznesem. Čak i kada krvarim. Čak i kada ne znam zašto ustajem, a ustajem. Nešto u meni — onostrano, nepotkupljivo, gotovo okrutno u svojoj doslednosti — neće da ćuti. Sedim. Čekam. Naizgled je sve mrtvo — i ja sama nekada mislim da sam mrtva, da sam konačno potrošena, da nema više ničega. A ispod — sve se sprema. Kao telo koje sanja. Čekam da mi kaže.

Nisam tip žene kojoj će drugi kreirati život. Nisam. Rodila sam se da stvaram — telo, odnose, slike, patnju, radost, sve to prolazi kroz mene i

izlazi transformisano, kao sunčeva svetlost kroz prizmu: ista, a drugačija, prepoznatljiva, a nova.

Znaš li šta je slikarstvo? To je totalno neko drugo viđenje ovog sveta. Ne ukrašavanje. Ne banalizacija. Kao kad gledaš pravo u sunce i ne sklapaš oči — jer znaš da je slepoća koja dolazi vredna onoga što si videla u tom trenutku.

Stvaralac. Ta reč u meni stoji kao kičma. Kao jedino što ostaje kada se sve ostalo skine — koža, ime, otac, ljubav, strah. Sve to može da ode. Ovo ostaje. Ozbiljno, tiho, neopozivo.

Zauvek.

PHOTO: MELANIJA PAVLOVIĆ

YOUR WOOD

TIŠINA LUKSUZA: KAKO PROSTOR DOBIJA DUŠU

MELANIJA PAVLOVIĆ – IZMEĐU MATERIJALA I EMOCIJE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

MELANIJA PAVLOVIĆ, GENERALNA DIREKTORKA KOMPANIJE JAF SRBIJA, PRIPADA GENERACIJI LIDERA KOJI USPEŠNO SPAJAJU

ZNANJE, ISKUSTVO I SAVREMENI POSLOVNI SENZIBILITET. DIPLOMIRALA JE ARHITEKTURU U BEOGRADU, NAKON ČEGA JE SVOJE OBRAZOVANJE NADOGRADILA MASTER STUDIJAMA POSLOVNE ADMINISTRACIJE (MBA), SA FOKUSOM NA INTERNACIONALNO POSLOVANJE, U VELSU, U VELIKOJ BRITANIJI.

NJENA KARIJERA RAZVIJALA SE PRIRODNO, ALI ODLUČNO – KROZ VIŠE OD DVE DECENIJE RADA U KOMPANIJAMA KOJE OBLIKUJU TRŽIŠTE GRAĐEVINSKIH MATERIJALA I SISTEMSKIH REŠENJA U SRBIJI. TO ISKUSTVO DANAS PRETAČE U STRATEŠKO VOĐSTVO, PREPOZNATLJIVO PO JASNOJ VIZIJI I RAZUMEVANJU SAVREMENIH TRENDOVA U INDUSTRIJI. U NJENOM PROFESIONALNOM I LIČNOM SENZIBILITETU POSEBNO MESTO ZAUZIMA

ESTETIKA PROSTORA I DIZAJNA. OVE GODINE JE BILA I DEO JEDNOG OD NAJVAŽNIJIH SVETSKIH DOGAĐAJA U OBLASTI DIZAJNA – MILANO DESIGN WEEK 2026 (SALONE DEL MOBILE), GDE JE, U GRADU KOJI DIKTIRA GLOBALNE TRENDOVE, DODATNO PRODUBILA SVOJU INSPIRACIJU I POGLED NA SAVREMENU ARHITEKTURU I ENTERIJER.

Šta JAF danas zapravo prodaje – materijal ili ideju prostora?

JAF danas prodaje nešto što se ne može jednostavno definisati. Na prvi pogled, to su materijali – drvo, ploče, podovi, fasade. Međutim, suštinski, mi prodajemo ideju prostora i način na koji se u njemu živi.

Materijal je početak priče, ali ne i njen kraj. Ono što zaista nudimo jeste mogućnost da se

prostor oblikuje tako da odgovara čoveku – njegovim navikama, emocijama i ritmu života.

„Prostor nije ono što vidimo — već ono što osećamo.“

U tom procesu, materijal prestaje da bude proizvod i postaje sredstvo izražavanja. A prostor – postaje iskustvo.

Gde se završava trgovina drvetom, a počinje kreiranje kulture življenja?

Ta granica danas gotovo da ne postoji. Nekada je trgovina bila jednostavan proces razmene. Danas je to saradnja, razumevanje i zajedničko stvaranje. U trenutku kada materijal postane deo prostora u kojem neko provodi svakodnevicu – počinje kultura življenja.

Drvo ima posebnu sposobnost da prostoru daje toplinu i identitet. I kada se jednom ugradi, ono više nije proizvod. Ono postaje deo nečijeg života.

Kako bi opisala „dušu“ jedne kompanije koja se bavi nečim tako organskim kao što je drvo?

Duša takve kompanije mora biti u skladu sa prirodom materijala sa kojim radi.

Drvo je stabilno, ali i promenljivo. Ima strukturu, ali i spontanost.

U JAF-u se ta ravnoteža ogleda u spoju industrijske preciznosti i osećaja za prostor – između sistema i kreativnosti, između brojeva i emocije.

Raditi sa drvetom znači raditi sa materijalom koji ima karakter. A to podrazumeva i odgovornost i da kao kompanija imamo svoj.

Kada radiš sa klijentima, da li oni znaju šta žele ili im pomažeš da to otkriju?

Većina ljudi ne zna tačno šta želi, ali zna kako želi da se oseća.

Neko traži mir, neko toplinu, neko eleganciju. Naš zadatak je da te emocije prepoznamo i prevedemo u konkretna rešenja.

U tom procesu mi nismo samo dobavljač, već partner. Jer pravi prostor ne nastaje iz kataloga – već iz razumevanja.

Vratila si se sa Milano Design Week 2026 (Salone Del Mobile) – kakvi su utisci i koje su novine u dizajnu?

Milano danas nije samo sajam – to je iskustvo koje obuhvata ceo grad. Ono što je ove godine bilo posebno primetno jeste smirivanje izraza. Dizajn se udaljava od pre -

terivanja i okreće se suptilnosti. Dominiraju prirodni materijali, izražena taktilnost i tzv. „soft luxury“ – luksuz koji nije nametljiv, već se oseća.

Kuhinja se sve više razvija kao centralni prostor života, dok nameštaj poprima gotovo skulpturalni karakter.

„Luksuz više nije u tome da se pokaže — već da se oseti.“

Prostor više nije samo funkcionalan – on postaje atmosfera. I upravo u toj atmosferi, dizajn počinje da utiče na način na koji živimo.

Koliko se naš odnos prema drvetu promenio?

Drvo danas nije ni luksuz ni nužnost –ono je izbor.

U svetu koji je sve više digitalan, ljudi se vraćaju materijalima koji imaju teksturu, toplinu i autentičnost. Drvo pruža upravo to –osećaj stabilnosti i povezanosti sa prirodom.

U Milanu se jasno osetila ta „emocija materijala“. Potreba za nečim stvarnim, trajnim i iskrenim.

Šta te je u Milanu iznenadilo – ne kao profesionalca, već kao čoveka?

Iznenadila me je tišina.

U svetu dizajna koji je nekada bio vrlo glasan, danas najviše pažnje privlače prostori koji su smireni, gotovo meditativni.

„Najlepši prostori danas nisu oni koji privlače pažnju — već oni koji je zadržavaju.“

Shvatila sam da luksuz više nije u tome da se pokaže – već da se oseti.

Gde se briše granica između industrijskog proizvoda i umetničkog dela?

Granica se briše u trenutku kada proizvod dobije identitet.

Kada iza njega stoji ideja, proporcija i emocija. Danas industrija ima sposobnost da stvara proizvode koji imaju umetničku vrednost, dok umetnost sve više ulazi u svakodnevni život.

Kako vidiš budućnost drveta u eri održivosti i novih tehnologija?

Drvo ima veoma snažnu budućnost.

To je materijal koji istovremeno zadovoljava estetske, funkcionalne i ekološke kriterijume. U kombinaciji sa savremenim tehnologijama, postaje još preciznije i primenjivije u arhitekturi.

„Drvo je jedan od retkih materijala koji ne gubi vrednost vremenom – već je dobija.“

Ali njegova najveća vrednost ostaje ista –sposobnost da prostor učini toplim i ljudskim.

“Život po meri duše” – kako si ti pronašla balans?

Moj život je stalno balansiranje između različitih svetova.

Između dinamike posla i potrebe za mirom.

Između grada i prirode. Između obaveza i ličnog prostora.

Između planina i mora, između sveta i mene, trudim se da zadržim autentičnost.

„Na kraju, najvažnije nije gde smo – već kako se u tom prostoru osećamo.“

Jer život, baš kao i prostor, treba da bude po meri čoveka.

PHOTO:

YOUR BREAKFAST

TRI ŽENE, TRI UMETNOSTI: REČ, KALIGRAFIJA I

GASTRONOMIJA

HOTEL RADISSON COLLECTION OLD

MILL U BEOGRADU JE SVET. U NJEMU

ODSEDAJU TURISTI IZ NAJUDALJENIJIH

TAČAKA ZEMALJSKE KUGLE. I ZATO SAM

U MAJU, MESECU KADA MI JE BEOGRAD

NAJLEPŠI, ŽELELA DA UGOSTIM ŽENE

KOJE SU DUBOKO POVEZANE SA KINOM I

NJENOM KULTUROM I TRADICIJOM BILO

DA SU TAMO ROĐENE ILI DA SU SE VRE-

MENOM ZALJUBILE U OVU DALEKU ZEMLJU IZLAZEĆEG SUNCA.

JELENA FU JE STRUČNJAK ZA OBRA-

ZOVANJE, KONSALTING I MEĐUKULTURNU SARADNJU SA VIŠEGODIŠNJIM ISKU-

STVOM U POVEZIVANJU KINE I SRBIJE. VIŠE OD DECENIJE, ŽIVELA JE I RADILA U

KINI, GDE JE STEKLA DUBOKO RAZUMEVANJE JEZIKA, KULTURE I POSLOVNOG

OKRUŽENJA. OSNIVAČ JE DEA EDU CEN-

TRA, KROZ KOJI SE BAVI ORGANIZACIJOM JEZIČKIH KURSEVA, EDUKATIVNIH

PROGRAMA I DOGAĐAJA KOJI POVEZUJU

SRPSKU I KINESKU ZAJEDNICU. AKTIVNO SARAĐUJE SA KINESKIM KULTURNIM

CENTROM U BEOGRADU, KAO I SA BROJNIM KINESKIM KOMPANIJAMA I POJEDINCIMA U SRBIJI. NJEN RAD OBUHVATA NASTAVU JEZIKA, KONSALTING ZA KOMPANIJE, KAO I ORGANIZACIJU DOGAĐAJA I KULTURNIH RAZMENA. POSEBNO JE POSVEĆENA RAZVOJU PRAKTIČNIH I

SAVREMENIH PRISTUPA UČENJU JEZIKA I RAZUMEVANJU KULTURE. KROZ SVOJ RAD GRADI MOSTOVE IZMEĐU LJUDI, IDEJA I TRŽIŠTA.

JANA (KINESKO IME WANG AIJUN), IZ

PROVINCIJE ZHEJIANG U KINI, DOŠLA JE

2002. U SRBIJU. VIŠE OD 20 GODINA ŽIVI

I RADI U BEOGRADU I KROZ SVOJ POSAO JE DUBOKO POVEZANA SA OBE KULTURE. BAVI SE UGOSTITELJSTVOM I VLASNICA

JE KINESKOG RESTORANA KOJI JE RAZVIJALA GODINAMA – OD PORODIČNE

KUHINJE DO UGOSTITELJSKOG OBJEKA

KOJI DANAS PREDSTAVLJA I DEO KINESKE KULTURE (LDS RESTORAN). NJEN RAD NIJE SAMO POSAO, VEĆ NAČIN DA

KROZ HRANU I SVAKODNEVNI KONTAKT KINESKU KULTURU PRIBLIŽI LJUDIMA U SRBIJI.

徐静妍(XU JINGYAN), A NJENO SRPSKO

IME JE TIJANA. DOLAZI IZ PROVINCIJE HEBEJ U KINI. TIJANA JE VESELA I DIREKTNA

DEVOJKA IZ SEVERNOG DELA KINE. NAKON

ŠTO JE DIPLOMIRALA NA FILOZOFSKOM

FAKULTETU UNIVERZITETA CRNE GORE, DOŠLA JE U SRBIJU 2021. GODINE I TRENUTNO ŽIVI U BEOGRADU. STUDIRA FILOZOFIJU NA UNIVERZITETU U BEOGRADU, A

TAKOĐE RADI KAO NASTAVNICA KALIGRAFIJE U KINESKOM KULTURNOM CENTRU U BEOGRADU. ČESTO UČESTVUJE U AKTIVNOSTIMA RAZMENE VEZANIM ZA SRPSKU

KULTURU I OBRAZOVANJE KOJE ORGANIZUJU AMBASADA KINE U SRBIJI I KINESKI KULTURNI CENTAR U BEOGRADU. KAO NASLEDNICA IZUZETNE TRADICIONALNE

KINESKE KULTURE I AMBASADORKA KULTURNE RAZMENE IZMEĐU DVE ZEMLJE, OSEĆA SE ISTINSKI PONOSNO I SREĆNO.

Kako kroz jezik, umetnost i hranu približavate kinesku kulturu u Srbiji?

Jelena: Kinesku kulturu u Srbiji najprirodnije približavam kroz jezik, jer jezik za mene nikada nije samo komunikacija, već način razmišljanja i osećanja sveta. Kao neko ko je godinama živeo i studirao u Kini, često se šalim da sam „hodajuća priča o Kini“, a nedavno mi je i direktor Kineskog kulturnog centra u šali rekao da sam verovatno bila Kineskinja u prošlom životu. Ljudi mi se često obraćaju za savete o životu u Kini, običajima i poslovnoj kulturi, i tu se prirodno otvara prostor da kroz jezik podelim i dublje slojeve razumevanja. Na časovima kineskog, kroz objašnjenje tonova, pisma i strukture jezika, uvek provučem i priče o praznicima ili poslovnim pravilima ponašanja. Na primer, na jednom od jezičkih salona, kroz priču o kaligrafiji, dotakli smo se veze između poteza u jednom dahu i suštinske filozofije kineske kulture. Upravo u tim trenucima, kada ljudi kroz jezik osete i tu složeniju nijansu, imam utisak da se Kina zaista približi.

Jana: Kinesku kulturu u Srbiji približavam prvenstveno kroz autentičnu kinesku kuhinju. Već 24 godine vodim kineski restoran i trudim se da

očuvam originalne ukuse, način pripreme i duh kineske gastronomije. Vremenom se restoran razvijao od jednostavne porodične kuhinje do mesta koje danas ima i kulturni značaj. Ljudi kroz hranu najlakše upoznaju jednu kulturu, jer ona nosi i navike i filozofiju i način života. Takođe često vodim kuvare u srpske domove da im tamo pripremaju kinesku hranu.

Tijana: Zato što živim u Beogradu, najvećem gradu na Balkanu i centru kulture, umetnosti i obrazovanja, koji se ponosi dugom istorijom i bogatim kulturnim nasleđem, mešavinom istočnoevropskih i zapadnoevropskih stilova, i dom je brojnih univerziteta i muzeja. Beograd je živahan trgovački centar sa raznim tržnim centrima i restoranima, ima toplu i prijateljsku atmosferu, što ga čini popularnom turističkom destinacijom u Istočnoj Evropi. Pored učenja srpskog jezika, istorije i kulture u školi, veliki deo vremena provodim istražujući prirodne pejzaže, istorijska mesta, posećujući muzeje i često isprobavam lokalne delikatese.

Koliko je učenje kineskog jezika, kaligrafije i kineske hrane u stvari ulaz u razumevanje načina razmišljanja i filozofije jednog naroda?

JELENA FU

TIJANA – XU JINGYAN

Jelena: Učenje kineskog jezika je, po mom iskustvu, direktan ulaz u način razmišljanja i filozofiju jednog naroda. Kinesko pismo je logografsko pismo, nastalo iz drevnih piktograma i ideograma, pa vas tera da razmišljate u slikama i da pojmove doživljavate vizuelno, a ne apstraktno kao u mnogim drugim jezicima. S druge strane, kineski jezik nema gramatička vremena niti rodove na način na koji ih imaju evropski jezici, što ukazuje na drugačiji odnos prema vremenu i stvarnosti – često dugoročniji i širi pogled. Posebno su zanimljivi izrazi koji u sebi nose čitavu filozofiju poput „慢走man zou“ (polako hodaj), što se kaže pri rastanku i za mene je uvek podsetnik da usporimo i budemo prisutniji u trenutku. Ili, na primer, izraz „马上ma shang“ (na konju), koji znači „odmah“ i pokazuje kako su istorijski konteksti ostali sačuvani u jeziku do danas. Takođe, fascinantno je kako kineski jezik vrlo retko preuzima strane reči, već za nove pojmove stvara sopstvene izraze poput „电脑dian nao“ (elektronski mozak) za kompjuter, što govori o snažnoj vezi sa sopstvenom kulturom i načinom razmišljanja. Upravo kroz sve ove slojeve, učenje jezika postaje mnogo

više od učenja – postaje razumevanje drugačijeg pogleda na svet.

Jana: Kinezi kroz hranu izražavaju odnose među ljudima, ravnotežu, poštovanje tradicije i važnost zajedništva – svako jelo nosi u sebi način razmišljanja, životnu filozofiju i kulturne vrednosti.

Tijana: Kaligrafija je jedna od posebnih i vekovima razvijanih umetničkih formi našeg naroda, kao i sažetak i fokus kineske tradicionalne kulture. Kao važan nosilac kineske tradicije, kaligrafija objedinjuje konfucijansku, taoističku i budističku filozofiju, kao i istočnjačku mudrost poput principa jina i janga i pogleda na život – sve to izraženo je kroz potez četkice i mastilo. Ona je istovremeno umetničko stvaralaštvo i filozofska praksa.

Pisanje i čovek su veoma slični – vežbanje kaligrafije je ujedno i rad na unutrašnjem razvoju. Kao što se kaže „rukopis odražava čoveka“, ona nam pomaže da sagledamo način razmišljanja i filozofiju pojedinca. Značaj i vrednost učenja kaligrafije ogleda se na više nivoa – u ličnom razvoju, očuvanju kulture i praktičnoj primeni. Ona je način negovanja duha i estetskog osećaja, ali i važan most za prenošenje kineske kulture i međukulturnu razmenu.

Na koji način Kinezima predstavljate Srbiju? Šta vam je glavni cilj?

Jelena: Srbiju predstavljam Kinezima pre svega kroz lična iskustva i svakodnevne priče, jer verujem da se kultura najbolje prenosi kroz autentične momente. Kroz časove srpskog jezika, koje sve više Kineza sa velikim interesovanjem pohađa, moj tim i ja se trudimo da pored jezika približimo i naš način života, običaje i vrednosti. Na časovima često govorimo o praznicima poput Božića i Uskrsa, o slavi, srpskoj hrani, ali i o porodici, gde pravimo zanimljive paralele između dva jezika koji, uprkos razlikama, pokazuju koliko je porodica važna u obe kulture. Takođe pričamo o našoj istoriji, manastirima i Svetom Savi, i trudim se da kroz te teme prenesem i emociju, ne samo informaciju. Posebno mi je drago kada vidim da su neki od mojih učenika razvili ljubav prema našem Božiću i da mi šalju slike iz Hrama Svetog Save kada se pale badnjaci. Moj glavni cilj je da kroz sve ove susrete približim Srbiju kao zemlju topline, tradicije i otvorenih ljudi, i da pomognem da se ljudi iz Kine ovde osećaju kao kod kuće.

JANA – WANG AIJUN

Jana: Kinezima predstavljam Srbiju kao zemlju prijateljstva, bliskosti i otvorenosti. Često ističem naše istorijsko prijateljstvo, bezvizni režim, ali i činjenicu da je Srbija zemlja koja pruža mnogo – od prirodnih lepota do bogate istorije i kulture. Takođe naglašavam da je Srbija veoma pristupačna i prijatna za život, što je Kinezima izuzetno važno kada razmišljaju o dolasku ili saradnji.

Tijana: Neki od mojih kineskih prijatelja su zainteresovani za srpsku istoriju i kulturu, neki vole prelepe pejzaže i ukusnu hranu, a neki posebno dolaze u Srbiju da bi doživeli lokalne proslave Uskrsa, Božića i Nove godine. Često sa njima delim svoj svakodnevi život, aktivnosti u kojima učestvujem i nova znanja koja stičem. Oni cene kulturne razlike između dve zemlje, smatraju ih fascinantnim i žele da putuju, žive i studiraju ovde. Kao što je rekao generalni sekretar Si Đinping: „Civilizacije napreduju kroz raznolikost, razmenu, međusobno učenje i razvoj.“ Težim da budem ambasador koji aktivno može da promoviše razmenu, međusobno učenje i zajednički razvoj između civilizacija naše dve zemlje.

Da li je bilo teško učiti srpski, odnosno kineski jezik? I kada ste spoznali tu ljubav prema drugoj kulturi?

Jelena: Moje interesovanje za Kinu počelo je još u srednjoj školi, iz radoznalosti prema jeziku koji je potpuno drugačiji, ali i prema kulturi i filozofiji o kojoj se vrlo malo znalo u to vreme. To je za mene bio veliki lični izazov – da upišem kineski jezik ne znajući ni jednu jedinu reč, što sam i uradila 1996. godine. Učenje kineskog svakako nije bilo lako, pogotovo u okolnostima u kojima je moja generacija studirala, uz sve društvene i političke izazove tog vremena, i bilo je trenutaka kada sam razmišljala da odustanem. Ipak, zahvaljujući divnim profesorima i prvim kontaktima sa kineskom zajednicom u Srbiji, polako se razvijala i moja ljubav prema jeziku i kulturi.

Put me je kasnije odveo u Šangaj, gde sam planirala da ostanem dve nedelje, a ostala sam punih 15 godina, i gde je Kina prirodno postala deo mog života. Kroz godine rada u obrazovanju, ali i kroz lične odnose, Kina je prestala da bude samo interesovanje i postala je moj drugi dom. Danas, kada pogledam unazad, čini mi se da je sve to bio neki moj „缘分yuanfen“ – ona posebna, gotovo sudbinska povezanost o kojoj Kinezi često govore.

Imala sam i lično iskustvo porodičnog života sa (bivšim) suprugom Kinezom, što je dodatno produbilo moje razumevanje kulture, i iz tog perioda imam i ćerku, što tu vezu čini još snažnijom. Danas vidim svoju ulogu kao most između dve kulture kroz obrazovanje, jezik i ljude, i to je nešto što se spontano razvijalo tokom svih ovih godina. Za mene je Kina moj drugi dom.

Jana: Učenje srpskog jezika nije lako i zahteva dosta vremena i posvećenosti. Gramatika je složena i za strance može biti veliki izazov. Međutim, uz upornost i svakodnevnu praksu, moguće je postići dobar nivo i lakše se uklopiti u društvo.

Tijana: Zapravo, čitanje i pisanje srpskog nije previše teško, ali gramatika je izazovna, posebno ćirilično pismo, koje mi je malo teško, ne mogu čak ni da čitam pisanu ćirilicu. Ali je takođe veoma zahtevno, tera me da učim i održavam svoju radoznalost i želju za istraživanjem. Kada sam prvi put počela da učim u učionici, nisam se istinski zaljubila u jezik i kulturu ove zemlje. Ali kasnije, koristeći jezik u svakodnevnom životu da komuniciram sa lokalnim stanovništvom, putujući u obližnje gradove i naručujući svoja omiljena jela u srpskim u restoranima, zaista sam doživela radost i uživanje. Sada duboko volim ovu zemlju i njene ljubazne, prijateljske i iskrene ljude.

Šta Srbija može da ponudi Kini u kulturološkom smislu i šta vi najviše volite u Srbiji?

Jelena: Srbija, po mom mišljenju, Kini može da ponudi posebnu kulturnu neposrednost, toplinu i gostoprimstvo koje mi prirodno nosimo kao narod. Ono što često čujem od Kineza koji žive ovde jeste da se osećaju dobrodošlo, prihvaćeno i sigurno, i da vrlo lako stvaraju prijateljstva sa našim ljudima. Postoje i brojne lepe priče – od dubokih prijateljstava do mešovitih brakova i porodica koje su međusobno povezane na vrlo emotivan način. S druge strane, verujem da su Kinezima posebno zanimljivi naši manastiri, istorija i način na koji čuvamo svoju tradiciju i identitet kroz vekove. Naši običaji, poput slave, kumstva i porodičnih okupljanja, često im deluju blisko, ali i dovoljno drugačije da probude radoznalost. Čak i kroz muziku i igru kao što je kolo, koje rado igramo na svadbama i proslavama, dolazi do lepog preplitanja dve kulture. Kinezi se vrlo rado pridružuju, hvataju u kolo i sa velikim interesovanjem uče korake, što naši ljudi uvek dočekuju sa oduševljenjem i spremno im pomažu. Ti trenuci često unesu

O LD MILL BE LGRA D E

posebnu energiju i dodatno ulepšaju atmosferu svake proslave, jer se kroz igru najlakše brišu razlike i stvara osećaj zajedništva.

U toj razmeni, čini mi se da jedni drugima najviše pružamo upravo nova iskustva i širenje vidika. A ono što ja najviše volim u Srbiji jeste ta spontanost, bliskost među ljudima i osećaj da, gde god da si, možeš brzo da pronađeš svoje mesto i ljude koji će te prihvatiti.

Jana: Sa kulturnog aspekta, Srbija može Kini da ponudi jedinstvenu balkansku tradiciju, snažan nacionalni duh i autentičnu kulturnu baštinu. Postoji mnogo sličnosti u vrednostima, posebno kada su u pitanju porodica i poštovanje tradicije, što omogućava duboko međusobno razumevanje. Srbija takođe za Kinu može biti važan most ka Evropi i doprineti razmeni između dve civilizacije.

Najviše volim ljude u Srbiji – njihovu toplinu, iskrenost i otvorenost. Priroda je prelepa, hrana ukusna, a osećaj sigurnosti i prihvaćenosti je nešto što posebno cenim. Često se dešava da i nepoznati ljudi pokažu veliku srdačnost prema Kinezima, što daje osećaj mira i pripadnosti.

Tijana:塞尔维亚和中国是历经风雨、患难与共 的“铁杆朋友”。在塞尔维亚首都贝尔格莱德，中国文 化中心在这里见证深厚坚定的中塞友谊，讲述着文 明交流互鉴的美好故事。中国文化中心和塞尔维亚 的文化机构、旅游机构建立了良好的关系，将持续 扩大交流与合作，架起一座座人文交流，文明互鉴 的友谊之桥。通过丰富多彩的活动，不断加强中塞两 国文化交流互鉴，促进中塞两国民相亲、心相通，为 中塞“铁杆”友谊历久弥坚发挥积极作用。我最喜欢 塞尔维亚的美丽的自然风光，让我感到身心舒畅， 尤其喜欢冬天的滑雪场。

Srbija i Kina su verni prijatelji koji su prebrodili oluje i delili teškoće. U Beogradu, glavnom gradu Srbije, Kineski kulturni centar svedoči dubokom i nepokolebljivom prijateljstvu između dve zemlje, pričajući lepu priču o kulturnoj razmeni i međusobnom učenju. Kineski kulturni centar je uspostavio dobre odnose sa srpskim kulturnim i turističkim institucijama i nastaviće da širi razmenu i saradnju, gradeći mostove prijateljstva za razmenu među

ljudima i međusobno učenje između civilizacija. Kroz razne aktivnosti, kontinuirano jača kulturnu razmenu i međusobno učenje između Kine i Srbije, promoviše međusobno razumevanje i afinitet između dva naroda i igra pozitivnu ulogu u obezbeđivanju trajne snage „čeličnog“ prijateljstva između dve zemlje. Posebno volim prelepe prirodne pejzaže Srbije, koji me opuštaju i osvežavaju, a zimi naročito uživam u skijalištima.

Tema majskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Život po meri duše”. Kako ste skrojile svoj život, a da se uklapa u vaš senzibilitet?

Jelena: Mislim da sam svoj život krojila kroz stalno osluškivanje sebe, iako to nije uvek bio lak ili pravolinijski proces. Dugo sam bila u fazi dokazivanja, prihvatanja različitih prilika, često i pre nego što bih zaista proverila da li su u skladu sa mojom energijom. Vremenom, kroz iskustva života u Kini, povratak u Srbiju i sve izazove koje su te promene nosile, počela sam da prepoznajem koliko mi je važno da u svakodnevici imam mir, smisao i autentičnost.

“Život po meri duše” za mene znači da spoljašnji uspeh ne dolazi po svaku cenu, već kao posledica unutrašnje usklađenosti. I još uvek učim kako da to živim u potpunosti, ali osećam da sam danas mnogo bliže sebi nego ikada ranije.

Jana: Trudim se da živim u skladu sa sobom, da slušam svoj unutrašnji osećaj i da ne pratim slepo očekivanja okoline. Prihvatam svoju prirodu i način na koji želim da živim, bez forsiranja i pritiska. Verujem da je važno pronaći ravnotežu i živeti mirno, iskreno i sa osećajem slobode. Za mene je život po meri duše upravo to – da budem svoja.

Tijana: Zahvaljujući relativno slobodnom i demokratskom porodičnom okruženju od malih nogu, u kom su moji roditelji poštovali i podržavali moje ideje, mogla sam da studiram i radim u inostranstvu svih ovih godina. Bavljenje onim u čemu sam dobra i prema čemu gajim strast kroz svoje jezičko i kaligrafsko znanje čini me srećnom i ispunjenom svakog dana. Kontinuirano učenje i napredak u oblasti interkulturalne komunikacije daje mi beskrajnu motivaciju i osećaj postignuća. U budućnosti ću nastaviti da sledim svoju dušu i srce, uživajući u životu u oblastima koje volim.

PHOTO:

YOUR ADVENTURE

MOJA DUŠA TRANSATLANSKA

PIŠE: DEJAN TANASIJEVIĆ FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

DENIS VRAGOLAN

Ovo je moj život i moj izbor. Verujem da će oni koji su mi najbliži to razumeti.

Od samog početka, moje odrastanje nije bilo uobičajeno. Kao beba sam bio dat na usvajanje, a onda su me moji roditelji pronašli. Detinjstvo sam proveo na ulici — pomalo kao Denis Napast, razbarušen, u farmerkama sa tregerima, radoznao i nemiran. Imao sam tri, četiri godine i već tada sam lutao gradom, uvek sa željom da zavučem nos iza sledeće krivine da vidim šta je tamo. Ni tada to nije bilo „normalno“, ali je bilo moje.

U školu „Vladislav Ribnikar“ krenuo sam sa šest i po godina — i to motorom. Ni to nije bilo uobičajeno, ali je govorilo o istoj potrebi za kretanjem, za slobodom.

Od tog dečaka sa ulice do danas — put me je vodio do pustolova koji plovi morima, vođen vetrom i vremenom. I ništa od toga nije slučajno.

OKEAN — MORE

Uvek sam se više divio reči „okean“ nego „more“. U njoj ima nečeg dubljeg, snažnijeg. Energija koju okean nosi gotovo je nestvarna — od njegove forme do svega što u sebi krije: kitova, ajkula, nevidljivih struja života. Kada se s tim stopiš, to postaje pravo čudo.

Ali okean ume i da zavede. Njegova snaga je takva da može da te povuče preko granice. Dešavalo mi se da ronim na dah toliko duboko da se pojavi misao da možda neću izroniti — kao da te nešto iznutra vuče ka dubini. Ipak, uspevao sam da se zaustavim.

Verujem da je priroda ta iz koje učimo najvažnije vrednosti. Dah koji nosim iz podvodnog sveta za mene je izvor inspiracije i podsećanje na suštinu.

Živim pomalo u paralelnoj stvarnosti — u sopstvenom mikrokosmosu. Jesam deo društva, ali ne masovnog, više one tihe manjine koja teži da živi u skladu sa prirodom. Ne da je pokori, nego da se s njom stopi.

Već sam svojim rođenjem izašao iz sopstvenog dvorišta, ali sam, nažalost, i dalje daleko od toga da vidim ceo svet. Verujem da čovek nikada ne može da ga upozna do kraja.

Život je neverovatno kratak da bi nam pružio sve što bismo želeli da doživimo, a upravo u tome leži njegova lepota — uvek postoji nešto novo što nas čeka, nešto što tek treba da istražimo, otkrijemo i razumemo.

TRANSATLANTIK RUTA

Ja pripadam okeanu — njegova snaga, tišina i nepredvidivost oblikovali su me kao čoveka. Mnogo puta sam prešao Atlantik i to je iskustvo koje menja sve. Na tom putu, između tačke A i tačke B, postoji samo beskraj — okean koji razdvaja i povezuje Evropu, Afriku i Severnu Ameriku. Za većinu jedriličara je to vrhunac izazova. Za ovu avanturu bilo je zainteresovano mnogo ljudi i svi koji su to uradili se nisu vratili kući isti. U poslednjoj avanturi krenuli smo sa tri katamarana: dva su potonula, a mi smo imali tu sreću da preživimo. Za neke je to bila nezamisliva avantura, ali za mene — susret sa suštinom života.

Jedan od potencijalnih članova posade nije uspeo da krene sa nama, a nakon našeg povratka je ubrzo oboleo od raka. Na sreću je preživeo, ali je ostao žal za neostvarenim snom. Rekao mi je da u životu nema mnogo stvari zbog kojih se kaje, ali da je propušteni odlazak sa nama na transatlantsko putovanje jedina koju zaista nosi sa sobom.

Ne odlažite svoje snove. Ne znate da li ćete ikada ponovo imati priliku da ih ostvarite. Živite ih hrabro i slobodno.

Život se ne čeka — život se živi sada. Ne događa vam se, vi ga stvarate.

U svojim snovima i željama, svi smo mi Magelani, pustolovi koji traže svoj put.

TRANSFORMATIVNO PUTOVANJE

Nevidljive sile su me oblikovale i načinile drugačijim. One su važne za moje najranije detinjstvo i ulazak u nepoznato je preplivavanje od Zemuna do Ratnog ostrva, kad sam se čak i davio, ali sam uspeo da dođem do željenog cilja. Od tada do sada, bilo je raznih avantura, a sigurno jedna od najvećih je transatlanska, na kojoj nas je pratio najveći uragan. Svi smo bili skiperi. Bila je neobična ta borba za život, ali je to iskustvo bilo najekstremnije. Taj put je bio vrlo specifičan od starta do kraja, ali to je za neku drugu priču. Krenuli smo na taj put i mislim da je bio presudan iz više razloga. Umesto da sam napravio giga-mega firmu i zaradio velike pare, otišao sam na put. I tada sam se

otkačio od tog simbola novca kao ideje vodilje u životu. I ovo je moj put. Manje-više sada traje već deceniju. I danas je ostalo u toj nekakvoj formi i ne kajem se što sam napravio takve rezove.

SKIPER

Biti skiper — to nije samo tehnika. To je snaga uma, volja i instinkt za životom.

Um. Strast. Volja. Intuicija.

Na otvorenom moru, u životnim uraganima, svaki pojedinac mora biti spreman da se nosi sa problemima koje nam nameće život. U takvim trenucima nema prostora za sumnju. Ja ni tada ni sada nisam sumnjao u sebe.

Živite svoje snove — ne čekajte ništa i nikoga.

PATAGONIJA

Sledeće godine organizujemo putovanje u Patagoniju — jednu od retkih, još uvek netaknutih tačaka na planeti. Ruta nas vodi preko Čilea sve do Ušvaje, na samom kraju sveta, a povratak planiramo preko Buenos Ajresa i Montevidea.

Ovo neće biti klasično putovanje. Idemo bez krutih planova i bez očekivanja — tamo gde nas put odvede, tu ćemo se zadržati. Istraživaćemo zajedno, otvoreni za nepoznato.

Poenta je jednostavna: otići, prepustiti se i ući u avanturu. Trudiću se da svi budemo deo

tog iskustva — u prirodi, u pokretu i u trenutku. Želim nestvarnu avanturu.

Što je vazduh čistiji, a priroda netaknutija, to je i nebo punije zvezdama. U takvim trenucima shvatiš koliko je malo potrebno da osetiš istinu i širinu sveta.

Želim da oformim grupu ljudi koji to razumeju. Ljudi koji ne traže komfor, već iskustvo. Jer za mene putovanje nikada nije bilo kratka epizoda — ja odem i vratim se tek posle dve ili tri godine.

Poenta nije samo otići nego zaista doživeti i odživeti svaki trenutak. Biti prisutan, prepustiti se i dozvoliti da te put promeni. Ovo će biti još jedna divna avantura.

PHOTO:

YOUR FAITH

ИМА(МО) ВРЕМЕНА

У време Обреновића једна биљка

афричког порекла откривена је у околини

Ниша, а тим поводом споменућемо и доктора

Саву Петровића, дворског лекара Милана

Обреновића. Сви подаци говоре да је заједно

са многоопеваним Јосифом Панчићем

описао ту биљку, а тражећи јој име, стигоше

до краљице – Наталије.

Град у коме живим више од десет година,

описиван још од доба Римског царства, а по

много чему познат и из доба Обреновића, сусрео ме са много принчева и краљева, али ретко којом краљицом.

мене не пролази жеља да саопштим

свету да још увек можемо бити

инспирација и подршка деци. Нису

то „нова деца”, „ново време”, „нови

свет”, „нови тренд”, то смо исти ми,

исти свет, иста детињства, исти

одрасли, само смо заборавили да се

расте непрестано у свим правцима

па и уназад може се расти, разабрати

ко смо желели да будемо и најпре

како, чиме, са киме? Не посвећујемо људима ново време, него своје

време, не рађају се нова деца, него наша деца, нема новог света, старији не може бити, ништа ново до једино нових сусрета који једини нешто ново

могу својим именом назвати, уписати се у свој уџбеник и стално из њега

учити.

Текст сам хтела да назовем „Када

Наталија пише књигу”, али одвело ме

краљевство сусрета на другу страну и

ето краљице – рамонде. Једноставно

лепе, нико вам букет од ње неће

направити нити продати, а значи сабирак историје једног времена,

народа. Боје која не задивљује али

одмара, симболике којој не можете и

да тражите шта приговорити. Наравно

да увек има више приговарача од

проповедача. Има доста, истини за

вољу, и проповедника приговарача, али пробајте да избројите колико има

инспирисаних и оних који инспиришу. Много више, знам, јер верујем, а

верујем јер се сусрећем са људима, док ме „трчање” не заболи. Пробајте да напишете књигу

наслова „Имам времена за...”.

Видећете колико људи заправо у

књигу може да стане. Времена имамо, свет је наша домовина, све је могуће уколико већ овог трена изађете и сусретнете се са неким. Напишите страницу књиге, не излазите на станицама сумњи,

питајте назване интелигенцијом дугмиће –зауставите човека, не поклањајте букете, одведите неког на целу ливаду јер никада не трошимо време своје или туђе већ новчанике пуне празнина који сабирају одузимањем и воле да то назову „новим”, јер само

оно има вредност унапред одузетој

могућности да остари (са нама) јер у себи има потенцијал да се троши и

потроши пре него постане било чије. Имамо времена за живот по мери

душе, како је тема мајског броја, а

дилеме нема: време, кажу, не можемо да вратимо – и нећемо, треба нам, нећемо да враћамо ни једни друге, само да се сачувамо и све Наталије света писаће своје књиге а ми у речи издаваштво не читамо издају већ давање и даривање. Живот по мери рамонде. Имамо времена.

PHOTO: TANJA PIKULA

YOUR KOLONIJA

STVARANJE POD PLATANIMA

– 11. SAZIV MEĐUNARODNE

UMETNIČKE KOLONIJE „KOLO“ –

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ FOTOGRAFIJE: JOVAN VIDAKOVIĆ

DRAŽEN MILIĆ, UMETNIK KOJI JE POKRENUO MEĐUNARODNU UMETNIČKU KOLONIJU

„KOLO“, KOJA SE OVE GODINE ODRŽAVA 11.

PUT ZAREDOM POD PLATANIMA U TREBINJU. ZAVRŠIO JE AKADEMIJU LIKOVNIH UMET-

NOSTI U TREBINJU, U KLASI PROFESORA MR

MARKA MUSOVIĆA. JOŠ KAO STUDENT, ZAVOLEO JE KERAMIČKU TEHNIKU KOJA DO TADA

NIJE POSTOJALA NA TOJ AKADEMIJI, PA GA

PUT VODI U BEOGRAD. ZNAO JE DA ĆE KERAMIKA BITI NJEGOVO BUDUĆE OPREDELJENJE. TOKOM 2008. GODINE, PROVEO JE TRI MESE-

Kako diše i nastaje umetnost u međunarodnoj likovnoj koloniji „KOLO“ u Trebinju?

Umjetnost u međunarodnoj umjetničkoj koloniji KOLO u Trebinju ne nastaje slučajno – ona se priprema i “diše” tokom cijele godine. Svaki detalj, od odabira umjetnika do organizacije izložbi, pažljivo se gradi kako bi tih sedam dana kolonije dobilo svoj puni smisao.

Kada umjetnici stignu u Trebinje, taj dug proces pripreme pretvara se u čistu stvaralačku energiju. Inspirisani Trebinjem i Hercegovinom –njihovim svjetlom, pejzažima i duhom – umjetnici prenose lične doživljaje na platna, stvarajući djela koja nose autentičan pečat mjesta i trenutka.

Na kraju kolonije, sav taj trud, vrijeme i posvećenost dobijaju svoj konačan oblik kroz nastala umjetnička djela. Upravo ta djela ostaju kao svjedočanstvo jednog procesa koji traje mnogo duže od tih sedam dana, ali u njima kulminira u svojoj najčistijoj formi.

Prošle godine obeležili ste deceniju rada –značajan jubilej za umetnost i kontinuitet. Šta donosi 11. saziv kolonije?

Prošle godine obilježili smo značajan jubilej – deset godina postojanja i rada međunarodne umjetničke kolonije KOLO. U današnjem vremenu, održati kontinuitet u kulturi i umjetnosti kroz jednu deceniju predstavlja veliki poduhvat i potvrdu ozbiljnog i posvećenog rada.

Deseti saziv bio je u znaku pružanja prilike mlađim umjetnicima, dajući im prostor da se afirmišu i predstave svoj rad u okviru kolonije.

CA U KERAMIČKOM ATELJEU U VIŠNJICI, GDE JE IZUČIO ZANAT ZA IZRADU SUVENIRA OD KERAMIKE. STIČUĆI ZNANJE U TOM ATELJEU, RASLA JE NJEGOVA ŽELJA DA SE VRATI U TREBINJE I NASTAVI SA RADOM OTVORIVŠI PRVI REGISTROVANI UMETNIČKI ATELJE U KOJEM POČINJE IZRADU SUVENIRA OD KERAMIKE. JEDANAESTI SAZIV MEĐUNARODNE UMETNIČKE KOLONIJE KOLO BIĆE OTVOREN 15. MAJA U GALERIJI KULTURNOG CENTRA U TREBINJU IZLOŽBOM SLIKA MARKA TUBIĆA.

Ove godine, sa 11. sazivom, napravili smo svjestan iskorak u drugačijem pravcu. Fokus smo stavili na iskusne umjetnike, sa bogatim stvaralačkim opusom i dugogodišnjim radom. Naš cilj je da kroz njihovo prisustvo dodatno obogatimo fundus udruženja, ali i da publici predstavimo kvalitetna i relevantna djela savremene umjetničke scene.

Šta te vodi i inspiriše dok okupljaš umetnike u zajednički prostor stvaranja – i kako prepoznaješ one prave, čije se energije i izrazi uklapaju u duh kolonije?

Nakon završetka svake kolonije, već tada počinje razmišljanje o narednoj. Uvijek sebi postavim jasan cilj i pravac u kojem želim da se kolonija razvija. Tako je bilo i nakon prošlogodišnjeg saziva koji je bio posvećen mlađim umjetnicima – tada sam osjetio potrebu da naredni bude svojevrsni kontrast, sa fokusom na iskusne autore i one sa dugim i ozbiljnim umjetničkim stažom.

Kada je riječ o izboru umjetnika, taj proces je djelimično planski, ali često i vrlo spontan. Veliku ulogu imaju ljudi iz svijeta umjetnosti koji razumiju moj senzibilitet i način razmišljanja, te mi predlažu autore za koje smatraju da bi se uklopili u duh kolonije. Na osnovu toga pravim selekciju, vodeći se prije svega autentičnošću izraza, energijom i onim nečim što umjetnik nosi u sebi.

Upravo ta kombinacija intuicije, iskustva i povjerenja u ljude sa kojima sarađujem najčešće dovede do pravog izbora – a to se na kraju vidi kroz atmosferu kolonije i kvalitet djela koja nastaju.

Čijom izložbom će svečano biti otvoren 11. saziv likovne kolonije?

Jedanaesti saziv Međunarodne umjetničke kolonije KOLO biće otvoren 15. maja u galeriji Kulturnog centra u Trebinju izložbom slika mladog i, po mom mišljenju, jednog od najperspektivnijih umjetnika sa ovih prostora – akademskog slikara Marka Tubića iz Zrenjanina.

Marka sam upoznao prošle godine, tokom jubilarnog, desetog saziva kolonije, i njegov rad je na mene ostavio snažan utisak. Iako su mnogi već pisali o njegovoj umjetnosti, smatram da ona još uvijek nije do kraja ispričana, niti potpuno sagledana.

Nakon završetka prošlogodišnje kolonije, dugo sam razmišljao o tome ko bi trebao otvoriti 11. saziv i izbor je prirodno došao upravo na Marka. Njegov izraz, energija i način na koji promišlja slikarstvo savršeno se uklapaju u ono što želimo da kolonija KOLO bude i u narednom periodu.

Kakav je feedback umetnika nakon kolonije generalno?

Povratne informacije nakon kolonije su u najvećem broju slučajeva izuzetno pozitivne. Umjetnici, posebno oni koji prvi put dolaze u Trebinje, često budu iskreno iznenađeni – ne samo ljepotom gra-

da i pejzaža, već i posebnom energijom koju ovaj prostor nosi. Gotovo svi ističu da Trebinje ima nešto teško opisivo, neku specifičnu atmosferu koja ih inspiriše i podstiče na stvaranje. To je osjećaj koji se ne može lako pretočiti u riječi, ali se snažno osjeti kroz rad i boravak u tom ambijentu. Upravo ta energija često ih ponovo vraća u Trebinje. Mnogi od njih čak kažu da bi bez razmišljanja mogli ovdje živjeti i stvarati, što je možda i najljepša potvrda značaja i duha same kolonije.

Kolonija ima i humanitarni karakter – na koji način umetnost u ovom kontekstu prelazi granice estetskog i postaje čin solidarnosti i podrške?

Ove godine realizujemo jubilarnu, desetu humanitarnu aukciju slika, koja je vremenom postala važan i prepoznatljiv segment kolonije. Upravo taj humanitarni karakter izdvaja našu koloniju od mnogih drugih, jer umjetnost ovdje ne ostaje samo u domenu estetskog, već dobija i snažnu dimenziju solidarnosti i podrške.

Posebno je dirljivo to što su umjetnici lično prisutni tokom aukcije i imaju priliku da vide kako njihovo djelo, kroz licitaciju, dobija svoju vrijednost, ali i da upoznaju ljude koji su odlučili da ga podrže. Taj direktan susret između umjetnika i kupca daje cijelom događaju dodatnu, ljudsku toplinu.

Najvažnije je da sav prikupljeni novac ide isključivo djeci kojima je pomoć najpotrebnija. Upravo zbog toga, mi iz Udruženja KOLO smo izuzetno ponosni na humanitarni karakter kolonije, jer vjerujemo da umjetnost ima snagu da ne samo inspiriše, nego i konkretno mijenja živote.

Šta je najveća vrednost koju je kolonija izgradila kroz sve ove godine – umetnička, ljudska, ili možda zajednička?

Mislim da je najveća vrijednost kolonije upravo u spoju umjetničkog i ljudskog – jedno bez drugog ne može. Umjetnost jeste temelj, ali bez međuljudskih odnosa, razmjene iskustava i energije koju umjetnici donose, ona ne bi imala istu snagu. Cilj kolonije i jeste da dovođenjem umjetnika iz regiona i svijeta obogaćujemo ne samo umjetničku scenu, već i iskustva lokalnih autora. Kroz taj susret nastaju veze i saradnje koje prevazilaze granice – ne samo našeg grada, nego i čitavog regiona. Udruženje KOLO godinama gradi kvalitetnu saradnju sa različitim kulturnim institucijama, čime se otvaraju vrata našim umjetnicima da se predstave i publici van svoje zemlje. Upravo u toj razmjeni, povezivanju i zajedničkom rastu vidim najveću vrijednost kolonije.

U kojoj meri prostor Trebinja, njegova svetlost i atmosfera, utiču na rad umetnika tokom kolonije?

Prostor Trebinja, njegova svjetlost i posebna atmosfera imaju izuzetno snažan uticaj na umjetnike tokom kolonije. Mislim da ne utiče samo vizuelno, kroz pejzaže i arhitekturu, već i mnogo

dublje – kroz osjećaj mira, otvorenosti i inspiracije koji ovaj kraj nosi.

Trebinje i cijela Hercegovina na vrlo autentičan način podstiču stvaralački proces. Umjetnici ovdje često pronalaze novu energiju i drugačiji ritam rada, što se jasno reflektuje i na njihovim djelima.

Nije rijetkost da nakon kolonije požele ponovo da se vrate upravo zbog tog posebnog spoja svjetlosti, prostora i atmosfere koja ih inspiriše da nastave da stvaraju u Trebinju.

Tema majskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Život po meri duše“. Kako živiš život po svojoj meri?

Život po mjeri duše za mene znači život u kojem sam u skladu sa sobom, bez potrebe da se uklapam u tuđa očekivanja ili nametnute okvire. To je proces učenja da slušam sebe, svoje unutrašnje osjećaje i intuiciju, i da prema tome donosim odluke, i u poslu i u privatnom životu.

Takav život ne znači da je uvijek lagan ili savršeno posložen. Naprotiv, često podrazumijeva preispitivanja, odluke koje nisu uvijek najjednostavnije i puteve koji traže više hrabrosti. Ali u suštini, to je život u kojem postoji smisao i unutrašnji mir, čak i kada su okolnosti zahtjevne. Za mene je važno da ono što radim ima težinu i iskrenost, da ne bude samo forma, već da proizilazi iz stvarne potrebe i osjećaja. Kada uspijem da uskladim ono što mislim, osjećam i radim, tada imam osjećaj da živim po mjeri svoje duše.

To je, na kraju, život u kojem čovjek ostaje vjeran sebi – i to smatram najvećim uspjehom.

PHOTO:

YOUR HUMANITY

ŽENE ZA ŽENE

„ŽENE ZA ŽENE“: MEĐUNARODNI KLUB ŽENA U BEOGRADU (IWC) FINANSIRA 11 LOKALNIH PROJEKATA ŠIROM SRBIJE

TEKST: PROMO IWC

Na svečanoj ceremoniji održanoj 29. aprila u Sava centru, Međunarodni klub žena u Beogradu (IWC) potpisao je ugovore o saradnji sa jedanaest lokalnih organizacija izabranih za finansiranje u okviru inicijative „Žene za žene“. Ovo je treća uzastopna godina u kojoj IWC usmerava svoja sredstva na lokalne projekte usmerene na osnaživanje žena širom Srbije.

Ukupan iznos od 5,5 miliona dinara prikupljen je tokom 22. godišnjeg humanitarnog bazara IWC-a u decembru 2025. godine. Održan u Sava centru, bazar je privukao gotovo 3.000 posetilaca uz učešće 29 ambasada.

Ceremoniju je otvorila Andrea Pavukova, predsednica IWC-a i supruga ambasadora Slovačke u Srbiji, koja je istakla dugoročni značaj podržanih inicijativa:

„Ovo nije samo ceremonija – ovo je posvećenost delovanju“, izjavila je Pavukova. „Mnogi projekti su premali za velike donatore, ali su previše važni da bi bili zanemareni. Mi se fokusiramo na vitalne projekte koji često ostaju nevidljivi. Podržavajući žene u njihovim zajednicama, želimo da ojačamo veze među njima i pružimo im alate koji su im potrebni da oblikuju sopstvene živote.“

Izabrani među rekordnih 97 prijava, ovi projekti se bave ključnim pitanjima kao što su bezbedno stanovanje, specijalizovana psihološka podrška i stručno osposobljavanje za žrtve nasilja, samohrane majke i marginalizovane zajednice. Od podrške ženama koje su preživele rak dojke do osnaživanja preduzetnica u ruralnim sredinama, svaka inicijativa ima za cilj da prevaziđe kratkoročnu pomoć i podstakne dugoročne sistemske promene i ekonomsku nezavisnost.

Pogled unapred: Humanitarni bazar IWC 2026.

Nastavljajući ovaj zamah, IWC sa zadovoljstvom najavljuje da je naredni humanitarni bazar zakazan za 6. decembar 2026. godine, uz nastavak podrške Sava centra kao ključnog sponzora i domaćina događaja. Pripreme su već uveliko u toku kako bi se obezbedio kontinuirani uspeh najvećeg multikulturalnog humanitarnog događaja u Srbiji i dodatno unapredila misija IWC-a u podršci lokalnim inicijativama za osnaživanje žena širom Srbije.

_______________________________

IWC INFO BOX

O Međunarodnom klubu žena

Međunarodni klub žena u Beogradu (IWC) je neprofitna organizacija koja okuplja strane profesionalce iz oblasti diplomatije i privrede, njihove supružnike, kao i žene iz Srbije sa sličnim međunarodnim profilom. Klub pruža podršku i orijentaciju novopridošlima u Beograd, organizuje aktivnosti usmerene na obrazovanje i druženje, i prikuplja sredstva za lokalne humanitarne svrhe. Njegov popularni godišnji humanitarni bazar, uz podršku brojnih ambasada, prikupio je stotine hiljada evra za ugrožene grupe u Srbiji i za mnoge predstavlja početak praznične sezone u Beogradu.

PHOTO:

PODVIG OBIČNOSTI:

ZAŠTO JE BITI „OBIČAN ČOVEK“

NAJUZVIŠENIJI CILJ KOJEM

MOŽEMO TEŽITI

PIŠE: SAVKA MIĆIĆ FOTO: STEFAN SOKOLOVSKI

MERILO NEOPIPLJIVOG

Otac Tomas Hopko bio je jedan od najistaknutijih pravoslavnih teologa našeg vremena, a njegovih „55 maksimi za hrišćanski život “ postale su nezaobilazan putokaz za svakoga ko želi da izmeri rast sopstvene duše kroz svakodnevicu. Prema njegovom učenju, duša ne raste u spektakularnim, herojskim podvizima, već kroz „podvig običnosti“ i istrajnost u malim stvarima. Umesto potrage za društvenim prestižom, duhovna zrelost se ogleda u sposobnosti čoveka da bude „običan“ – onaj koji održava red u svom domu i pokazuje doslednu ljubaznost prema bližnjima. Umesto nerealnih ambicija, merilo je disciplina: moliti se onako kako možemo, a ne kako želimo, jer duša raste kroz ritam i vernost, a ne kroz kratkotrajne emocionalne zanose. Ključni pokazatelj sazrevanja je unutrašnji mir i prihvatanje stvarnosti bez negodovanja i otpora. U tom kontekstu, život se meri količinom ljubavi unete u najjednostavnije trenutke dana, čime se duhovnost iz hobija preobražava u sam život – stvaran i prisutan. Sećam se naše parohije iz Vašingtona koja je bila prepuna „važnih ljudi“. Svako od njih je težio da istakne svoj položaj u društvu. Među njima je bio i čovek koji je radio u državnoj bezbednosti SAD, tesno povezan sa samim vrhom države. Ipak, on je bio oličenje „običnog“ čoveka, u masi ga nikada ne biste primetili ni po odeći, ni po manirima. On je usavršio dar neupadljivosti. Ulazio bi u hram tačno na vreme, tiho i sabrano, a nakon službe bi izlazio sa blagim osmehom, ne remeteći mir zajednice. Iako je u crkvu dolazio dvadeset godina, o njemu se gotovo ništa nije znalo, osim da je uvek stajao na istom mestu. Uprkos tome što je obavljao posao od velike važnosti, to od njega nikada niste mogli čuti. Nikada nije nudio svoje mišljenje o crkvenim nesuglasicama ili problemima. Njegova misija bila je jasna: dolazio je radi Boga i spasenja svoje duše. Iako smo svi bili beskrajno radoznali, on nas je držao na dostojanstvenoj distanci, svedočeći svojom pojavom o moći tišine i unutrašnje sabranosti. Nasuprot njemu stajala je druga krajnost – čovek koji je, poput Fome Fomiča iz romana Selo Stepančikovo Dostojevskog, živeo u svetu izmišljenih hvalospeva. Iako je imao stvarne blagoslove – troje dece i dom o kojem se njegova pokojna supruga brižno starala – on je osećao potrebu da svoj život boji nepostojećim bojama. Čim bi se pojavio, znali smo da slede beskraj-

ne priče o izmišljenim uspesima, naročito pred novim parohijanima. Njegova duša se očigledno borila sa neispunjenim očekivanjima, pa je pokušavao da kreira alternativnu percepciju kod drugih kako bi ubedio sebe. Kod mnogih je izazivao bes i nemir, ali niko nije imao hrabrosti da mu sruši taj krhki svet, te je on do kraja života ostao zarobljen u sopstvenoj iluziji.

Čežnja duše je uvek okrenuta ka neopipljivom: ljubavi, veri, lepoti prirode, muzici i iskrenom zajedništvu. Ništa od toga ne možemo fizički dotaći, a upravo je to hrana za naše biće. Ipak, često pomešamo parametre, pokušavajući da tu duhovnu glad utolimo materijalnim posedovanjem, dok nas stvarnost surovo ne otrezni. U Americi se vreme posvećeno radu na sebi smatra istinskom privilegijom. Tamo vas ne smatraju bogatim zato što možete kupiti mnogo knjiga, već zato što imate luksuz vremena da ih pročitate. Ipak, ni čitava industrija ličnog razvoja ne može pomoći čoveku koji ne ume da pronađe mir u sebi.

Kroz razgovor sa prijateljicom Ivanom, lingvistom koja u Njujorku podiže troje dece, shvatila sam koliko je lako izgubiti se u negativnosti svakodnevice. Ivana je, boreći se sama u tuđini, otkrila da se čitava geometrija sveta menja kroz prizmu zahvalnosti. Jutarnja rutina, spremanje dece i odlazak u prepun metro gde vladaju gnev i užurbanost, pretvorili su se u blagoslov onog trenutka kada je shvatila da je privilegija uopšte imati decu koju ispraćaš u školu. Ulazeći u svoju korporativnu zgradu, počela je da primećuje detalje koje je ranije podrazumevala – poput činjenice da neko drugi priprema hranu za nju u firmi. „Neko sprema hranu za mene“, rekla je, shvatajući to kao dar. Taj prelazak sa roptanja na zahvalnost je ono što znači „živeti u trenutku“. Kada bismo svi počeli da merimo život tim sitnim blagoslovima koji nam ulepšavaju dan, možda bi naš život napokon bio po meri duše.

Kao što je Sveti Serafim Sarovski poučavao Nikolaja Motovilova, duša je „trgovac“ koji sakuplja najdragoceniju valutu – mir Duha Svetoga. Suštinsko bogatstvo krije se u samom korenu reči: biti BOGat znači biti ispunjen Bogom. Mir za kojim tragamo ne nalazi se u brojkama, već u dubini osećaja koji izmiče mernim jedinicama, podsećajući nas na zaveštanje svetitelja: „Stekni mir u svojoj duši i hiljade oko tebe će se spasti.“

PHOTO: KATARINA RAJOVIĆ

KAKO SAM BALI PONELA U SRCU I PRENELA GA

U BEOGRAD

PIŠE: KATARINA RAJOVIĆ, STUDIO GLINE ELEMENT FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

VERUJEM DA GLINA NIJE SAMO MATERIJAL. ONA JE OGLEDALO DUŠE I ŽIVOTA. MOJA PRIČA POČINJE NOSTALGIJOM ZA PRELEPIM BALIJEM, ISPRAĆENA BOLOVIMA U TELU, A ZAVRŠAVA SE OAZOM MIRA U SRCU BEOGRADA I NOVIM ŽIVOTNIM PRAVCEM.

Ovo je priča o fleksibilnosti. Ne onoj koja znači savijanje pod pritiskom drugih ljudi, okolnosti i očekivanja, već onoj koja govori o praćenju toka života dok ostajemo verni sebi. O donešenju velikih odluka i preuzimanju odgovornosti za sopstveni život. Često maštamo o promeni koja dolazi spolja, menjamo partnere, adrese, poslove, okruženja, a na kraju nekako sve ostane isto. Prava promena ne počinje spolja. Počinje iznutra.

Iako sam kao mala maštala da ću biti vajarka, talas života me je odveo u drugom smeru i u trenutku odabira fakulteta sam na tu želju potpuno zaboravila. Nakon mnogo uloženog truda u završavanje tehnološkog fakulteta, smer inženjerstvo materijala, dozvolila sam sebi da odem drugim putem. Posvetila sam se razvoju porodičnog posla koji se zasniva na programu za decu koji je osmislio moj otac. Uživala sam u tome, gledajući pozitivne promene koje se dešavaju i efekte na dečji razvoj, na porodice i školski sistem.

Činilo me je ponosnom to što sam sposobna i što se ne bojim odgovornosti koje mogu da preuzmem i uspešno iznesem, nalazila sam ispunjenje u postignućima. Glina me je pronašla na fakultetu, tada je postala važan deo mog života i kao hobi dugo je bila moje utočište gde sam mogla da izrazim kreativnost, da stvaram i da se vraćam sebi.

druge. Za decu, za odrasle, za sve koji žele prostor za igru i za istraživanje uz glinu.

Kada telo kaže ne

Sve je počelo 2023. na Baliju. Otputovala sam na indonežansko ostrvo i tamo doživela osećaj mira kao nikad do tad. Pravi, unutrašnji mir. Kad sam se vratila u Beograd, telo je progovorilo na jedini način koji ne može da se ignoriše: ukočila se kičma u predelu vrata. Danima

Dok jednog dana na obali plaže nisam shvatila da celo moje biće želi da priča neku drugu priču, svoju priču koja odiše stvaranjem, kreativnošću i slobodom. Kako za mene, tako i za

nisam mogla da pomerim glavu ni levo ni desno. Nije mi se ovo desilo prvi put, ali je bilo najintenzivnije. Naišla sam na komentar koji me je naveo na razmišljanje. Vrat je most između glave i srca, i kada glava ne razmišlja u skladu sa onim što srce želi, često dođe do takvih simptoma. Telo je reklo da ne može više da juri bez da povremeno zastane i oseti šta se stvarno dešava. Srećom, nisam bila besna na njega što me “ne sluša”, nego sam pokušala da odgonetnem njegovu poruku. Poruka je bila jasna: mir

koji sam osetila na Baliju nije došao samo od tog čarobnog mesta, došao je od mene kakva sam bila tamo. Shvatila sam da ne moram da se preselim na Bali, nego mogu i Bali da preselim u Beograd. Odnosno da i u Beogradu počnem drugačije da se ponašam. Da ne jurim za uspesima i sve većim zadacima, koliko god oni bili plemeniti, već da usporim, da dišem, da osetim, da promatram.

Prva radionica gline je održana pre 2,5 godine, tada moj hobi krećem da delim sa drugim ljudima. Sada imam svoj studio gline.

Tri godine procesa, gubici, promene i teške odluke

Lagala bih kad bih rekla da je put bio lak. Trajao je tri godine i zahtevao odluke koje su bolele.

Na putu promena, završila se partnerska veza koja mi je mnogo značila. Napustila sam posao u porodičnoj firmi, nešto u čijem sam građenju učestvovala preko deset godina. Izaći iz nečega što si živeo i bio tu od postavke temelja izaziva ogromnu bitku sa egom, unutrašnji glasovi i strahovi koji govore da kad odeš neće biti isto, da je vreme i energija uložena u nešto što više nije deo tebe izgubljena. Ko sam ja ako nisam sve to?

Učila sam da je moguće osloniti se na sebe, ali da je moguće i tražiti pomoć drugih. Sami možemo mnogo, zajedno možemo sve.

Prvi korak je bio da naglas izgovorim da želim da osnujem prostor koji će biti oaza mira i svet gline. Kada sam to uradila i osetila kako mi drhti glas i koliko je straha sakrivenog na tu temu u mom biću, znala sam da neće biti lako, ali da je

to put kojim zaista želim i treba da idem. Počela sam da izmaštavam i zamišljam kako će lokal da izgleda. Nekoliko meseci kasnije pronašla sam lokal, baš onakav kakav sam zamišljala. Do te mere da iako u srcu Beograda, ima svoju bašticu i može da se priđe kolima, da ne moram ništa da teglim, već da i teške delove procesa mogu sa lakoćom da obavljam.

Mesto gde će ljudi da se smeju, igraju i istražuju, druže i upoznaju. Proces rada sa glinom je jedan deo priče, koji neminovno nosi sa sobom i upoznavanje sebe, svojih skrivenih delova koji žele da budu viđeni.

Mesto gde su greške u redu, jer se iz njih uči. Neretko se desi da rad u kome se desila greška na kraju ispadne lepši i interesantniji nego što je bio prvobitni plan. I to je upravo trenutak kada pustimo kontrolu i dozvolimo procesu da nas odvede u nekom drugom smeru.

Studio gline ELEMENT otvoren je u oktobru 2025. godine u Beogradu, u ulici Sime Igumanova 60, i od prvog dana privlači ljude koji traže nešto više od keramičke radionice. Ljude koji traže prostor gde mogu da prate svoj ritam, stvaraju svoj oblik i izražavaju se putem ovog prelepog materijala iz prirode.

Mikelanđelo i kamen

Nedavno sam čula priču koja me je mnogo dotakla, jer baš rezonuje sa procesom na koje

ja pozivam učesnike mojih radionica. Kada je Mikelanđelo klesao Davida, rekao je da kip nije stvarao, već da je samo uklanjao višak, David je sve vreme bio tu. Možda je baš to ono što često zaboravimo. Da ne moramo uvek da postanemo nešto novo, nego da imamo hrabrosti da skinemo višak, da je naša suština uvek u nama, samo je pitanje koji su to slojevi preko nje.

Glina funkcioniše po istom principu. Upija sve što ti je višak. Ne govori ništa, samo je prisutna. I daje bezbroj pokušaja i šansi.

ELEMENT: mesto gde greška nije kraj

Studio ELEMENT nije obična keramička radionica. Jeste, tu se radi s glinom, ali se upoznajemo i sa sobom, svojim obrascima ponašanja, pronalazimo šta nas koči i ograničava, šta nam seče krila. Zajedno kreiramo prostor gde se istražuje, stvara, greši, nervira, smeje. Nekad se uživa u nežnosti gline pod prstima, nekad nas iznerviraju pukotine i greške. A onda jedni druge podsetimo da je i to deo procesa.

Strah od greške jedna je od najčešćih kočnica u životu. Zato u studiju s namerom pozivam na eksperimentisanje i izlazak iz ustaljenih okvira. Savršena posuda može da se dobije za par minuta uz pomoć kalupa. A kada satima utiskujemo prste u glinu, nesavršena posuda postaje savršena jer je puna ljubavi.

U studiju ELEMENT svako pronađe svoje mesto

Škola gline polaznicima pruža posvećeno putovanje kroz tehnike rada sa glinom, koje kulminira zajedničkom izložbom gotovih radova. Postoje grupe i za decu i za odrasle, jer nikad nije ni prerano ni prekasno za hobi iz snova.

Radionice se ne održavaju samo u studiju. Glina putuje, pa su se do sada radionice održale na raznim zanimljivim lokacijama u Beogradu, Novom Sadu i na Fruškoj gori.

A za posebne prilike, tu su i radionice kao jedinstveni oblik slavlja ili okupljanja. Rođendani za decu ili odrasle, devojačke večeri, porodična druženja, timbilding, svaki od ovih trenutaka dobija novu dimenziju kada u centru pažnje bude stvaranje i prepuštanje kreativnom procesu.

Zašto Element?

Svaki element ima svoju ulogu i u radu sa glinom. Glina je zemlja, voda je kvasi i omekšava, vazduh je suši, a vatra je peče i učvršćuje.

Kao podsetnik da nas priroda podržava, na zidu studija se nalaze reljefne slike pomenutih elemenata. Slike su protkane zlatnom niti, to je zapravo peti element. Ko je gledao film, zna da je peti element ljubav, jer ljubav nas sve povezuje i izvlači iz nas ono najbolje.

Ljubav je tu sve vreme, dok mazimo glinu i stvaramo oblik, dok pravimo poklon dragoj osobi, kada gledamo gotov predmet u svakodnevnoj upotrebi i prisećamo se trenutka koji je bio samo za nas, za našu kreativnost i negovanje životne energije.

Prihvatanjem pukotine, otvara se novi kapacitet. Za istraživanje. Za hrabrost da se proba nešto novo. Za ljubav i radost. Kao i u životu. U našim pričama. Tako i sa glinom.

PHOTO:

YOUR WAVE

RITAM MOJE DUŠE

ILITI NIJE KASNO ZA SVE

PIŠE: MERI BAUK

PHOTO: UNSPLASH.COM

Neupitno je da je svijet prepun ljudi koji ne žive onako kako bi željeli živjeti. Većina nas se u nekom trenutku bojala izaći iz zone komfora, bez obzira što komfor u toj zoni možda nismo imali ni u natruhama. Život po defaultu i ignoriranje praznine u prsima koju ne umijemo definirati postale su „vještine“ koje sami usvojimo, ili ih bez ispaljenog metka generacijski naslijedimo.

Život je dar. Često od starta upakiran u prelijepu kutiju, uvezanu ograničenjima, društvenim normama, socijalnim okolnostima i pravilima. I upravo ta kutija, ti nevidljivi zidovi između nas i mogućnosti, između nas i slobode, nas i Izvora, naš su zatvor. Zvučno izoliran na način da prigušuje samo jedan zvuk, jedan glas. Naš vlastiti. Onaj najvrjedniji. Dušu.

Meni moja nije dala mira.

Koliko god se ja trudila da ju ignoriram, zatomim, prestrašim, uvijek bi pronašla način da me podsjeti. Hey, remember me? Obećala si me saslušati kad završiš školu, kad odeš od kuće, kad se udaš, kad djeca malo porastu, kad se razvedeš, kad sebi dozvoliš da se raspadneš, kad se ponovo posložiš, kad odžaluješ, kad odzdraviš, kad oprostiš njima, kad oprostiš sebi, kad se ponovo zaljubiš, kad prihvatiš da ljubav kakvu sanjaš ne postoji, kad spoznaš da trebaš zavoljeti samu sebe, kad naučiš pustiti, kad sakupiš hrabrosti, kad ovo, kad ono...

Ponestane ti izgovora. I ponestane ti vremena.

I u pravu je. Ta moja duša.

Jedna od većih laži koje nam plasiraju je ona da nikad nije kasno. Jer vrlo često jeste.

Ako ste, kao ja, maštali pobjeći s cirkusom i postati plesačica na trapezu, onda vam je u 52. realno kasno.

Ako ste, kao ja, sanjali da sa svojom malom djecom u kamp prikolici proputujete svijet, onda vam je sada, kad su ta djeca punoljetna i ganjaju svoje snove, kasno i za to.

Ali dobra vijest je da nije kasno za SVE.

I dobra vijest je da sasvim sigurno u svojoj blizini imate nekog tko je možda bio malo hrabriji. Nekog tko je udahnuo, stisnuo zube i izašao iz svoje kutije. Pa sad živi život po mjeri svoje duše.

A zašto je to dobra vijest?

Zato što ga možete pitati. Iako realno i ne morate. Na ljudima koji žive svoju istinu se vidi da nisu požalili. Osim možda što se nisu ohrabrili ranije.

I takvi ljudi vas nikada neće osuđivati, niti će ljubomorno skrivati modus operandi i znakove koje su spoznali na putu kojim se spremate zakoračiti.

A ja vam želim da zakoračite. Put ka sebi i životu koji vam je zapisan u duši je najvažniji Camino na koji ćete se ikad zaputiti. I neće uvijek biti lako. Vrlo vjerojatno ćete desetke puta poželjeti odustati i vratiti se u onu zonu komfora s početka priče. Ali onda ćete shvatiti da to mjesto više ne postoji. Da nikad nije ni postojalo. Bojali smo se potrage jer „što ako ne nađemo?“.

Još jedna dobra vijest; i Dom, i Smisao, i Ljubav, i Sreću cijelo vrijeme nosimo u sebi. Ništa od toga nije „negdje tamo“. Potrebno je samo duboko udahnuti i poslušati ritam duše. Poslije toga ide lakše. S vremenom shvatite da ste zaista najsretniji kad ste nepokajnički svoji.

I da se konačno budite sa onom Gibonnijevom: Živote, dobar ti dan. Pitajte me kako znam.

PHOTO:

YOUR DRINK

OD STRUKE DO HEDONIZMA

PIŠE: MIA MEDAKOVI – PROMO FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

LJUBICA HADŽISTEVIĆ JE ROĐENA 29. OKTOBRA 1976. GODINE U SARAJEVU. DIPLOMIRALA JE NA EKONOMSKOM FAKULTETU U BEOGRADU I ZAVRŠILA MASTER STUDIJE POSLOVNE ADMINISTRACIJE (MBA) NA UNIVERZITETU U ŠEFILDU, SMER OPŠTI

MENADŽMENT. LJUBICA TAKOĐE POSEDUJE SERTIFIKAT NLP POSLOVNOG PRAKTIČARA, NLP MASTERA I TRENERA. TRENUTNO JE MENADŽER ZA RAZVOJ POSLOVANJA ZA JADRANSKU REGIJU U PRIANTU, JEDNOM OD NAJVEĆIH DISTRIBUTERA IT REŠENJA ZA BEZBEDNOST PODATAKA. IMA RADNO ISKUSTVO U RAZVOJU POSLOVANJA, PRODAJI I MARKETINGU, MEĐUNARODNIM ODNOSIMA, KONSALTINGU, KROZ NAJVEĆE IT KOMPANIJE KAO ŠTO SU IBM, APPLE, MICROSOFT I ARROW, I KAO KONSULTANT U RAZVOJU IT KOMPANIJA.

NJENE OBLASTI INTERESOVANJA SU RAZVOJ POSLOVANJA, MEĐUNARODNI ODNOSI I NOVE TEHNOLOGIJE. NJENE STRASTI SU PUTOVANJA, SUSRETI SA PRIRODOM, ALPSKO SKIJANJE, UPARIVANJE GASTRONOMIJE I VINA, SAMORAZVOJ. LJUBICA IMA ĆERKU DANU.

PRE GODINU DANA JE POKRENULA PREDUZETNIČKI PROJEKAT KAO EKSKLUZIVNI

UVOZNIK CANONITE — ORGANSKOG APERITIVA SA MAJORKE I KOMPLEMENTARNIH PROIZVODA (MASIA SALAT ORGANIC, PENUŠAVCA IZ REGIJE BARSELONE I TWO KEYS PINK SODE), MEŠAJUĆI SASTOJKE U SAVRŠEN KOKTEL CANONITA ADRIA SPRITZ.

Tokom 25 godina u IT industriji, prošla si put od ranih faza digitalne transformacije do današnjih kompleksnih korporativnih sistema. Tvoje iskustvo nije samo tehničko, već i organizaciono i strateško — oblikovano radom u okruženjima gde se tehnologija stalno menja, ali potreba za jasnim sistemima i ljudskim pristupom ostaje ista. Da li danas više veruješ sistemima koje gradimo ili ljudima koji ih koriste?

Odmah na prvu — ljudima, i onima koji grade sisteme i onima koje ih koriste. IT industrija i uopšte tehnologija se drastično promenila, to jest re-evoluirala u poslednjih 27 godina koliko sam u toj oblasti. Posle završenog Ekonomskog fakulteta u Beogradu, moj prvi posao je bio u IBM-u, tehnološkom gigantu koji je krojio, odnosno kroji tehnološke pravce i korišćenje tehnologije. Bila sam 15 godina u korporativnom svetu i zaista sam puno naučila o poslovanju,

operativno-poslovnom funkcionisanju, pravilima poslovanja, ali sam i te kako mnogo naučila o ljudima. I stvarno verujem da je osnova svega čovek sa svim svojim karakteristikama, motivima, fazama i odlukama.

Kako se menja uloga žene u IT sektoru kroz ove decenije?

Uh, moja tema, što bih u slengu rekla — đe me nađe!

Imala sam iskustvo, pre otprilike 20 godina, da sam u velikoj tehnološkoj kompaniji dobila ponudu za 30% manje plaćenu u odnosu na mog muškog kolegu. I pobunila sam se. To je bio trend do pre nekih 10 godina, rekla bih. Veliki pomak se desio kada su žene u biznisu počele da se vrednuju po svojim kvalitetima koji su vrlo na ceni — multitasking, vrednoća, lojalnost, sposobnost rešavanja situacija i problema — i mislim da je to istopilo razlike između polova u ITsektoru koji još uvek važi za većinski mušku industriju.

Veoma cenim svoje koleginice koje su na visokim pozicijama na svetskom i regionalnom nivou i učim od njih. Afirmisala sam mnoge koleginice kojima sam bila menadžer i/ili mentor i bila sam im suštinska podrška ne samo u poslovnom smislu, već i kada je u pitanju work-life balans, razumevanje očekivanja o ulozi žene na našim prostorima i podrška za dodatno školovanje i usavršavanje. Uloga žene se jako promenila u IT industriji i mislim da idemo u dobrom pravcu.

Koliko je tvoj lični lifestyle uticao na to da se tvoj način razmišljanja i poslovanja vremenom pomeri ka hedonizmu i otvaranju novih horizonata?

Moj lifestyle je bio presudan da donesem odluku da imam dodatni posao koji je vezan za hedonizam i gastronomiju. Velika inspiracija mi je moj rođak Ognjen koji živi hedonizam od kako se rodio jer je Bik, podznak Lav, a kao profesionalni kuvar 35 godina. On je taj koji mi je napravio kompletan ugođaj ispijanja Canonita Spritza u svom predivnom restoranu u Port de Solleru na Majorci. I to je bio okidač — vajb koji ima Majorka je posebna energija u momentu kada gledam more, svetionik i zalazak sunca, zatim mirisi divne hrane, ukus osveženja u čaši...

Da li je Canonita nastala kao produžetak tvog ličnog životnog stila — i ako jeste, na koji način?

Naravno, Canonita je celina koja je deo mene i mog ličnog životnog stila. Od putovanja, porodice, gastronomije, uparivanja hrane i vina (Canonita je vinski destilat), mora, sunca i Majorka energije. Canonita je nastala od autentične sorte pomorandže Canonite iz doline Sóller koja ima specifičnu mikroklimu. Pre turizma, Majorka je bila najveći proizvođač pomorandži na svetu.

Ali i pored tog hedonističkog dela koji je vrlo važna komponenta, u meni postoji i odgovor-

nost vođenja samostalnog bizinisa. Ovih dana slavimo prvi rođendan projekta Canonita Adria u regiji — za mene je to bila godina velikog učenja, od HoReCa tržišta do administracije koja je potrebna za uvoz pića iz Španije, kvota za uvoz vina iz EU, specifičnosti logistike, a da ne govorimo o cash-flow i adekvatnoj naplati.

Taj spoj hedonističkog životnog stila i preduzetništva je moj lični lifestyle.

Kako bi opisala brend Canonitu u koji si se zaljubila i koji temeljno pozicioniraš na Balkanu?

Perfektan momenat ispijanja ukusnog, kvalitetnog i osvežavajućeg napitka posle radnog dela dana uz zalazak sunca.

To je momenat opuštanja i rezimiranja dana, ali i planiranje za sledeće akcije — suštinska definicija!

Šta je bio najveći izazov u stvaranju nečega što mora da bude i estetski i tržišno održivo?

Mi smo dobili ekskluzivni ugovor za uvoz Canonite za sve zemlje bivše Jugoslavije. Pored toga, uvozimo penušavac iz jedne porodične vinarije iz regije Barselone — Josep Masachs i kvalitetan tonik/pink sodu od crvenog grejpa. To su tri sastojka koji idu u koktel Canonita Adria Spritz. I to nam je koncept — najkvalitetniji sastojci za najbolji koktel.

Pošto vodim poslovanje za Prianto, IT distributera Cyber Security rešenja za regiju Adriatika, bilo mi je logično da i za Canonitu idemo sa regionalnim pristupom. Najveći izazov je da se prilagodimo tržištu svake zemlje. Na primer, Hrvatska i Crna Gora imaju more i morski vajb koji je specifičan. Beograd ima urbanu gradsku energiju, a opet je na rekama. Ostatak regije imaju svoje specifičnosti i mislim da nam je bilo najzahtevnije da svakom kupcu regije ponudimo i serviramo savršen koktel na najbolji mogući način.

Po čemu je Canonita autentična?

Canonita je aperitiv na bazi vina i pomorandže. Svaki segment proizvodnje je jedinstven, od branja organskih pomorandži, sorte Canoneta, do filtracije belog vina kroz filtere od ugljenika, procesa maceracije kore pomorandže i biljaka, do punjenja u flaše za koje smo dobili nagradu za najbolji dizajn 2023. godine.

Organski zasad autotohne sorte pomorandži Canoneta je napravljen isključivo za proizvodnju Canonite. Proces proizvodnje u najstarijoj destileriji na Majorci — Antonio Nadal vodi univerzitetski profesor hemije, čuveni Pep, a punjenje flaša i na kraju stavljanje etiketa i poklopca sa pečatom Majorke daju poseban vizuelni momenat, jer to radi mašina koja flašu praktično obuče u odelo. U procesu proizvodnje svi sastojci su organski, nema dodatnog šećera, čak i jako narandžasta boja pića se dobija karamelizacijom kore pomorandže.

Proces proizvodnje je autentičnost Canonite, a u osnovi proces kao kategorija je nešto što za mene predstavlja najvažniji kvalitet.

Da li veruješ da pića danas pričaju priče kao moda ili umetnost?

O da, vrlo verujem u tu hipotezu. I to je okvirno i vizija našeg rasta i razvoja. Prilikom otvaranja našeg poslovanja, moja draga Aleksandra Kokotović, a naša fantastična savremena umetnica, napravila nam je predivno platno koje asocira na poruku u boci Canonite. Ognjen, koji je u našem timu odgovoran za kreativni deo i ima fantastične ideje, već je stavio na papir viziju razvoja dizajniranih komada odeće pod brendom Canonita Adria. A da ne govorimo o izgledu flaše i etikete koja nosi umetnost i modu samom svojom pojavom.

Ako bi Canonita bila mesto, kakvo bi to mesto bilo? Gde bi nas ti odvela?

Canonita je vrlo prilagodljiva, tako da mi je prva asocijacija Majorka, bež boja kamena, sunce, društvo, vesela energija i društvo koje se smeje, priča neke svoje priče — o umetnosti, ljubavi... Ali i obala Save, zalazak sunca, smiraj dana i prirode, pa vas sve pozivam na prvi rođendan brenda Canonita Adria u nedelju, 10. maja, uz našeg BA Gabija i DJ Saru Rouzz.

Tema majskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Život po meri duše”. Šta je tvoja duša tražila?

Jako sam radoznala osoba i volim istraživanja novih sfera kroz putovanja, nova iskustva, nova poznanstva, tako da je moja mera duše definitivno spoj uživanja i profesionalizma, odnosi među ljudima koji su podržavajući, uz la-

gane i vesele trenutke koji čine život lepšim. I dok pišem ove završne reči u avionu, lagano stižem na Palma de Majorku, jer sam u poslovnoj poseti farmi pomorandži i destileriji sa Wine Art timom i Sanjom, predstavnikom prodaje za Hrvatsku, gde nas čeka naš omiljeni Canonita Adria Spritz.

PHOTO: SRĐAN ARSIĆ

YOUR TRAVEL

JERASH - JORDAN

PIŠE/FOTOGRAFIJE: SRĐAN ARSIĆ

Džeraš (Jerash), grad u Jordanu nedovoljno poznat kod nas, ali jedan od najpoznatijih lokaliteta po očuvanim građevinama iz rimskog perioda. Džeraš (antički Gerasa) se nalazi 50 kilometara severno od današnjeg Amana, prestonice Jordana, i putno je sa njim vrlo dobro povezan, takoreći se nalazi u njegovom predgrađu.

Današnjim pustolovima je dovoljan mobilni telefon sa dobrom kamerom da bi se napravilo brdo fotografija koje se posle objavljuju na društvenim mrežama kao dokaz posete nekom odredištu. Fotografija, kao i video snimak, daju nam dosta od informacija o tom mestu ili trenutku dešavanja, mada smo uskraćeni za onaj osećaj dodira, mirisa ili zvuka. Često se zapitam da li brojni turisti koji posećuju razne destinacije imaju predstavu o vremenu i događajima sa tih lokacija i kakav je unutrašnji doživljaj na njih ostavila ta poseta. Kao ljubitelj dobre fotografije, moram da priznam da ne volim puno turiste koji

lutaju po lokalitetima i jedini zadatak im je da upadnu u kadar kada imate perfektan snimak, ali to su nužne posledice modernog turizma.

Ja sam Srđan Arsić, dipl. ing zaštite bilja na Poljoprivrednom fakultetu i po definiciji profesije trebao bih biti vezan za zemlju, ali sticajem okolnosti zbog svog posla dosta putujem i kao zaljubljenik u istoriju i fotografiju uvek iskoristim to vreme za obilazak neke interesantne oblasti.

Zato je moja poseta Džerašu bila u vreme kada turisti ne dolaze tako često — u julu mesecu. Na lokalitet u ovo doba godine ne ulazite bez litre vode, jer pod jarkim suncem i nekih 40 stepeni jedino će čelična volja biti uz vas. Sedeći u hladovini ispod stubova hipodroma, pokušavajući da se sakrijem od nemilosrdnog sunca, videh u mislima scene iz Ben Hura (1959) i ulazak kočija pred odlučujuću trku. Na glavnoj ulici Džeraša, vetar donese zvuke trgovaca koji su imali radnje duž ulice, kao i kupaca koji se

cenkaju oko robe iz celog Rimskog carstva. U teatru, koji i danas ima izvanrednu akustiku, proverih svoje umeće kao pevača, ali ptice, moji nesuđeni fanovi, ostaše neme na moj glas. Gradska većnica, odnosno Južni teatar iz doba cara Marka Aurelija (novim generacijama poznatije kao doba dešavanja filma Gladijator), iako manji od Severnog teatra, ostavlja dubok utisak dok sedite na kamenim klupama da je pre 2000 godina do vas možda sedeo neki čovek koji nije mogao da pretpostavi da će ljudi leteti nebom i kosmosom, ali je kao i mi takođe želeo bolji život i srećniju budućnost.

Grad je dostigao najveći prosperitet pod vlašću Rima u drugom veku nove ere. Međutim, imao je nesreću da ga katastrofalna serija zemljotresa uništi i on biva napušten, što je i doprinelo očuvanju građevina. Lokacija je ležala napuštena narednih hiljadu godina, sve dok nije ponovo naseljena krajem 19. veka. Moderni grad danas okružuje lokalitet, ali jedan deo je i dalje ispod tih novih zgrada. Kada dolazi do smene civilizacija, religija, stanovništva, teško je sačuvati prethodne građevine jer one uglavnom predstavljaju izvor građevinskog materijala i nemaju istorijsku ili kulturnu vrednost za novopridošle stanovnike.

Južna kapija — datira iz 130. godine nove ere i ima karakterističnu dekoraciju od rezbarenog akantusovog lišća.

Ovalni trg — opasan kolonadama, izgrađen je 129. godine nove ere tokom vladavine Hadrijana.

Kardo— glavna ulica svakog rimskog grada je kardo, koju pod pravim uglom preseca dekuman. Kardo je oivičen korintskim stubovima.

Hipodrom — izgrađen u drugom veku nove ere, samo je pola dužine rimskog Cirkusa Maksimusa.

Artemidin hram — izgrađen je sredinom drugog veka nove ere, na vrhuncu prosperiteta grada. Artemida je bila božanstvo, glavni čuvar i zaštitnik grada.

Severno pozorište — izgrađeno je za vreme vladavine Marka Aurelija (od 161. do 180. godine nove ere) kao gradska većnica, a kapacitet mu je 800 mesta.

Južno pozorište — izgrađeno je tokom vladavine Domicijana oko 90. godine nove ere i moglo je da primi preko 3000 gledalaca.

PHOTO: KSENIJA LEA RONAI

YOUR LIFE

ZLATNI NAPITAK, MOJA ESENCIJA SVEGA

PIŠE: KSENIJA LEA RONAI

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Netrajnost je deo života. To je činjenica — i koliko god je prihvatili ili ne, ona je stvarna i ide uz rame sa životom.

Volela bih da započnem ovaj tekst sa svešću o našoj prolaznosti.

U savremenom načinu života neprestano se radi na tome da ubeđujemo sebe i druge koliko smo sve mlađi, lepši i večni. To može da bude mač sa dve oštrice.

S jedne strane, i sama se bavim zdravim načinom života i istražujem šta sve, kao ljudi, možemo da učinimo da budemo psihofizički i emotivno dobro.

S druge strane, svesnost o prolaznosti i netrajnosti može da nas razbudi iz iluzije u koju svi ponekad komforno utonemo.

Razbuđivanje iz dubokog dnevnog sna može da otvori vrata suštine našeg života — po meri duše.

To je božanski bingo.

To se ne kupuje.

To se nalazi unutar nas. Potrebna je hrabrost i istrajnost. Herojske veštine predačkih junaka u ovom savremenom i brzom životu.

Divni Paulo Koeljo ga je u svojoj knjizi nazvao — Ratnik Svetlosti.

Do toga se dolazi skidanjem mnogih nagomilanih slojeva — porodičnih, verskih, društvenih programa. Kao umetnik koji stvara skulpturu, skidajući sloj po sloj mase da bi otkrio svoju kreaciju koja je oduvek bila unutar kamena.

Moj život je počeo iskrom u snovima, a realnost uopšte nije tako izgledala. Ta nit vizije mog srca, zajedno sa velikim i upornim radom, skidala je — i i dalje skida — slojeve koji su višak.

Uživanje dolazi iz toga što je to moj višak — jedino mesto na koje zaista mogu da utičem i koje mogu da oblikujem.

Sada je to već mudrost i zrelost: ne bavim se tuđim skulpturama, pa ni iz najveće ljubavi. Ne zato što nemam empatije, već zato što znam da svako do svog života, po meri svoje duše, mora doći sam. Bilo bi nadmeno da je drugačije.

Ono što mogu jeste da nastavim da usavršavam svoju tehniku i uživam u tom plesu stvaranja.

To jeste i odgovornost — jer dolazi iz svesnosti o toj netrajnosti.

Kada se prepoznam sa drugim umetnicima i njihovim majstorstvom, polje kreativnosti se pojačava. Pada mi na pamet animirani film Soul — divan prikaz toga kako svako od nas ima svoju jedinstvenu životnu iskru, meru i izražaj.

Kopirajući druge, udaljavamo se od svog centra — i to je možda najveći izazov.

Meni pomaže da se setim svojih snova iz detinjstva — tamo je sve još lično, čisto.

Uvek se vrati u taj samo tvoj trenutak po meri tvoje duše.

Razbij prepreke.

Udalji glasove — čak i one bliskih ljudi koji su postavljali granice.

Da bi ih sada svesno dezintegrisala.

I da bismo što više nas živeli po meri svoje duše.

Da se osećamo udobno — kao da smo, posle par vekova, stigli u svoj siguran dom.

Kada je izraz duše autentičan, on ima potrebu da se širi.

Iz te iskre ljubavi pozivamo jedni druge u svoje kuće i skromni i zahvalni delimo svoj život i dušu.

Zdravo Ljubavi je dom koji miriše na kakao i ružu damascenu.

Kada svratite u moj život, ponudiću vas životnim delicijama koje sam kreirala — po meri svoje duše. Neke možete da probate u Zdravo Ljubavi, a neke da vidite u galeriji.

Da budemo zenovski praktični — život po meri moje duše bio bi ovaj napitak koji bih vam poslužila s božanstvenom pesmom u pozadini

Gracias a la Vida — u izvedbi umetnice Mercedes Sosa.

Ovaj recept sam kreirala kada sam se u Srbiju vratila iz Gvatemale i Bugarske.

Meni veoma posebnih zemalja koje mnogo volim.

Nazvala sam ga — Zlatni napitak.

Recept:

Potrebno je pomešati:

– 25 grama ljuspica kakaa – 25 grama suvih cvetova ili latica bugarske ruže damascene

Svesni prolaznosti, uzmimo ovaj potentan život odgovorno u svoje ruke i nastavimo da ga s lakoćom oblikujemo po meri svoje duše.

Prilika je!

YOUR TRUTH

REFRESH

ŽIVOT KOJI IZGLEDA DOBRO I ISTINA KOJU

VIŠE NE MOŽEŠ ZAOBIĆI

PIŠE: JELICA STANOJLOVIĆ, RADI SA ŽENAMA KOJE NOSE ODGOVORNOST I OSEĆAJU DA ONO ŠTO ŽIVE VIŠE NE ODGOVARA ONOME ŠTO JESU. NJEN RAD SPAJA ISKUSTVO, TELO I JASNOĆU BEZ POTREBE DA SE ŽIVOT NAPUŠTA, ALI SA DUBOKOM PROMENOM NAČINA NA KOJI SE ŽIVI.

O životu po mjeri duše; o unutrašnjem neskladu, tihim gubicima i povratku sebi bez potrebe da se sve mijenja

Nije problem kada život ne funkcioniše. Problem je kada funkcioniše, a ti znaš da u njemu više nisi stvarno prisutna.

To nije misao. To je osjećaj koji tijelo prepozna prije nego što ga možeš objasniti.

Blaga napetost. Zadržan dah. Nevidljiva težina u svakodnevnim odlukama, čak u onim koje su nekada bile tvoje.

U mom radu sa ženama koje nose odgovornost, ali i u vlastitom iskustvu, taj trenutak se uvijek prepoznaje na isti način: ne kao kriza, nego kao gubitak unutrašnje usklađenosti.

*

U nauci se to opisuje vrlo precizno.

Kao nesklad između onoga što živimo i onoga što naš nervni sistem prepoznaje kao istinito.

Drugim riječima: život može biti stabilan, uspješan, funkcionalan, a tijelo ipak signalizuje da nešto više ne odgovara.

*

I taj signal ne nestaje. Možeš ga ignorisati. Ali ne možeš ga poništiti.

I upravo tu počinje ono što se najčešće pogrešno tumači.

Postoji trenutak u kojem sve izgleda kako treba, a ti znaš da nešto više nije istinito.

Ne zato što nešto nedostaje. Ne zato što se nešto raspada. Nego zato što ono što živiš više ne odgovara onome što jesi. To nije nešto što sam odmah uspjela imenovati.

Ali sam ga vrlo jasno prepoznala.

I ponovno, u tom trenutku, život ne prestaje funkcionisati. Naprotiv.

Sve može izgledati stabilnije nego ikad. Odgovornosti su jasne. Uloge su poznate.

Sistem postoji. I upravo zato dolazi zbunjenost.

Jer kada nešto ne funkcioniše, znaš šta bi trebalo promijeniti. Ali kada sve funkcioniše, a iznutra više nije tvoje, onda ostaješ.

Ne zato što ne vidiš. Nego zato što pokušavaš uskladiti dvije stvari koje više ne idu zajedno: ono što održavaš i ono što znaš.

Taj osjećaj nije nejasan. To sam vidjela ne samo kod sebe, nego i kod žena s kojima radim. Uvijek se pojavljuje jednako. Tiho. Precizno. Uporno.

Ono što sam godinama vidjela u radu, potvrđivalo je isto što sam i sama prošla: tijelo nikada ne gubi kontakt sa istinom. Samo mi naučimo da ga nadglasamo.

A tijelo to i prepoznaje prije nego što ga um uspije objasniti.

Nervni sistem reaguje na nesklad čak i kada je sve izvana stabilno.

Zato ovaj osjećaj nije slabost. To je informacija. Vrlo precizna.

I, ako ćemo iskreno, teško je to ignorisati zauvijek.

I tu počinje ono što se često pogrešno tumači. Ne kao poziv na odlazak. Nego kao poziv na iskrenost. Jer problem nije u životu koji postoji.

Problem nastaje kada u njemu više ne postojiš na isti način. Svojom dušom. I tu sam i ja prvi put jasno vidjela razliku između života koji funkcioniše i života u kojem si zaista prisutna.

Prema tome, duša ne nestaje. Ali se povuče. Ne zato što je nema, nego zato što nema prostora.

I tada život ide dalje. Sve ostaje na svom mjestu. Ali bez stvarne prisutnosti.

Bez dubine. Bez osjećaja da si zaista tu.

U tom prostoru mnoge žene pokušavaju pronaći rješenje.

Da li otići. Da li prekinuti. Da li promijeniti sve.

Ali vrlo često to nije pitanje.

Život po mjeri duše ne počinje time da promijeniš sve.

Počinje onog trenutka kada više ne možeš ostati u vlastitom životu u kojem živiš: bez sebe u njemu. To ne znači odlazak. To znači promjenu odnosa.

Prema sebi. Prema onome što radiš.

Prema načinu na koji ostaješ i načinu na koji odlaziš kada je to zaista potrebno.

To je suptilan, ali nepovratan pomak.

U psihologiji se opisuje kao prelazak iz prilagođavanja u autentičnost. Ne izgleda dramatično. Ali mijenja sve. Jer više ne možeš donositi odluke protiv sebe, a da to ne osjetiš.

A tijelo to vrlo brzo provjeri. Ponekad kroz napetost. Ponekad kroz umor koji nije od rada.

Ponekad kroz onaj tihi osjećaj da nešto više ne možeš ignorisati.

I obrnuto. Kada se vratiš sebi, to se ne događa samo u odluci.

Događa se u tijelu. U načinu na koji se dah produbi. U načinu na koji pokret postane slobodniji. U načinu na koji više ne moraš držati ono što nije tvoje. *

I ponovno: ono što danas vidim kod žena s kojima radim, prepoznala sam prvo kod sebe.

Ne kao problem, nego kao trenutak koji se više nije mogao zaobići.

I upravo zato ovaj rad ne počinje objašnjenjem. Počinje prepoznavanjem.

Jer žene koje dolaze, one već znaju. Samo više ne žele živjeti protiv toga.

Život po mjeri duše ne traži savršen oblik. Ali se uvijek prepoznaje po osjećaju.

Ne po tome šta radiš. Nego po tome kako si u tome.

I možda se izvana ništa dramatično ne promijeni. Ali tijelo zna.

Zna kada više ne mora da se steže. Zna kada više ne mora da izdržava.

Zna kada može jednostavno da bude.

I tada se život ne mijenja nužno izvana. Ali iznutra postaje pokretan, živ, stvaran.

Ne savršen. Ali svoj.

I iznenađujuće često dovoljno lagan da se u njemu ponovo možeš srcem i dušom nasmijati.

Ne zato što moraš. Nego zato što možeš.

I to je dovoljno.

„Život po mjeri duše ne počinje time da promijeniš sve.

Počinje onog trenutka kada više ne možeš ostati u svom životu bez sebe.“

PHOTO:

REFRESH

YOUR STORY

„Šta bi voleo? Voleo bih sladoled. Pa što ga ne kupiš? Ugojiću se. Što si nervozan? Pa nervira me što ne mogu da kupim sladoled!”

Pitate se zašto nema više navodnika? Pa zato što je sve ovo komunikacija unutar jedne glave. Jedna želja, jedan strah i jedna mala unutrašnja skupština koja pravi kompromis.

Od nekih sedamnaest-osamnaest godina počinjemo sami sebi da namećemo ono što nam je do tada, uglavnom, nametalo okruženje. Nešto mora. Nešto se ne sme. Nešto nije za nas. Nešto nije pristojno. Nešto nije ozbiljno. Sada već nije „za čoveka u tvojim godinama”.

A kada si već punoletan, moraš, manje-više, da poštuješ zakone. Sve ostalo je tvoj život. Radi i uživaj. Ili samo uživaj. Ali da li je ispravno ako tako sebi postavim život?

A šta je, uopšte, ispravno?

Slično pitanje je: kako napraviti razliku između dobra i zla? Zbog toga su, na kraju krajeva, i Adam i Eva izbačeni iz Edena. Nije to samo priča o jabuci, zmiji i neposlušnosti. To je priča o trenutku kada čovek prestaje da bude nevin jer počinje da zna. A kada znaš, više ne možeš da kažeš da nisi odgovoran.

Nije ni čudo što se svakome ko prati svoj put, naročito ako taj put nije u skladu sa vrednostima i obrascima okruženja, lako nametnu stid, strah i potreba da sakrije svoje inspiracije. Čitaj: ono za čim duša vapi.

Društvo, po prirodi stvari, ima svoj instinkt samoodbrane. Ono voli red, predvidljivost i ponavljanje. Zato svako odstupanje često proglašava greškom, slabošću, nezrelošću ili grehom. Ako ne želiš ono što drugi žele, onda si problem. Ako ne pristaješ na već utabanu stazu, onda si nezahvalan, čudan, sebičan ili opasan.

I kada sve to čuješ, čovek samo pomisli:

„Meni ovo ne treba. Recite mi samo kako se beše živi da ne budem u problemu?”

Pa ništa lakše.

Budi dobar učenik. Završi fakultet. Nađi dobro zaposlenje. Oženi se ili udaj. Napravi decu. Kupi stan. Kupi auto. Nemoj mnogo da talasaš. Nemoj da filozofiraš. Nemoj da rizikuješ. Nemoj da se zanosiš. I bićeš srećan.

Tako bar piše u uputstvu koje niko nije potpisao, ali ga svi nekako generacijski prenose.

A onda vidiš ljude kako šetaju gradom kao zombiji, tražeći sreću u materijalnoj realizaciji, seksu, statusu, potrošnji, nekim još kraćim zadovoljstvima i tuđim pogledima. Često pogrešno mesto, ali odveć prijatna kratkotrajna satisfakcija. Šećer za dušu koja je gladna hleba.

Onda to nazovemo krizom srednjih godina.

Imamo fenomen, jer nemamo dovoljno srećnih ljudi koji su pratili doktrine ljudi koji su im, naravno, želeli sve najbolje.

Kulturološki obrazac je velikim delom došao kroz teologiju, ekonomiju, tradiciju, porodični moral i psihologiju upravljanja ljudima. Malo zvuči čudno i grubo za tekst o duši, ali i duša danas živi u svetu ugovora, plata, kredita, performansi, rokova, statusa i straha od sutra.

Promenili su se zakoni, ideje, politički sistemi i predstave o pravima. Ali se nije u potpunosti promenila osnovna logika: čovek je često i dalje posmatran kao resurs. Samo se rečnik prolepšao.

Nekada je čovek bio vezan lancem, danas kreditom, strahom, navikom, školovanjem dece, statusom i mišlju da može i gore.

Koga god da pitaš, mnogi su nezadovoljni poslom, supružnikom, vremenom, politikom, državom, sistemom, šefovima, cenama i sopstvenim životom. Nemaju vremena. Ništa se ne dešava. Sve je neko drugi uništio. Niko ništa ne može da promeni, ali bi svi rado promenili sve. Kada bi nekako moglo bez rizika, bola, odgovornosti i prvog koraka. Svi žele da se promeni okruženje oko njih, ali da njih niko ne menja.

Iskreno, živeti sa tolikim nezadovoljstvom je put u bolest. Prvo unutrašnju, pa onda često i fizičku. Telo retko ostane ravnodušno na život koji duša ne može da svari.

Često vidimo ljude koji bi voleli da žive tuđe živote, uglavnom onu bolju stranu sa Instagrama, ali ne bi da se bakću svojim. Ne bi da čiste sopstveno dvorište, samo bi da gledaju tuđu terasu sa

zalaskom sunca. Nekada su umorni. Nekada su puni straha. Nekada su toliko dugo učeni da ne mogu da su prestali i da pokušavaju.

I to je sasvim legitimno. Samo onda gubite pravo na reklamacije kod proizvođača. Postoji i druga strana.

Ima ljudi koji žive emocijom, zanosom i lepotom. Ljudi koji imaju čak i više obaveza, rade mnogo više, nekada zarađuju manje nego oni koji žive ustaljenim životom, ali se ipak osećaju ispunjeno. Ne zato što im je sve lako, već zato što im ono teško ima smisla.

Oni nisu uvek nasmejani. Nisu stalno inspirisani. Nisu oslobođeni računa, rokova, bolesti, strahova i poreza. Ali u njima postoji nešto što ih nosi. Neka unutrašnja vatra koja kaže: ovo je moje. Ovo sam ja. Ovo bih radio i kada niko ne bi aplaudirao.

A takvim ljudima često niko i ne aplaudira. Ili bar ne na vreme. Zato oni nauče da najviše uživaju u sopstvenom aplauzu i da svaki dan izađu na bis.

Od čega žive?

Od ljubavi koja nekim kosmičkim putevima obezbedi njihovu odvažnost. Svaka šara, oblik, misao, nota, rečenica, usluga, proizvod, ideja ili pokret jednog dana nađe svog obožavaoca. Ne odmah. Ne uvek lako. Ne bez gladi, sumnje i poneke gluposti.

Od komunikacije koja pogađa dušu, zaobilazeći glavu. Prave proizvode, usluge, slike, tekstove, melodije, koncepte, softvere, događaje i susrete koji hrane emocije i

potrebe drugih ljudi. Često i one poslovne. Jer i posao je, kad se oguli do kraja, razmena ljudskih potreba. Samo što smo ga obukli u fakture, tabele i prezentacije.

Zar to nisu samo umetnici? Nisu. Odnosno... jesu.

To su svi oni ljudi koji počnu da veruju, ako ne odmah u sebe, onda makar u svoje ideje. Oni koji se ne plaše da rade ono što vole. Oni koji pojedu sladoled i sa velikim zadovoljstvom prošetaju tih deset hiljada koraka. Ili prosto ne večeraju, srećni što su uživali u tom sladoledu.

To su ljudi koje smo na Divljem zapadu zvali pionirima. Oni koji su otkrivali nova prostranstva, dok su ih drugi posmatrali kao ludake, diletante i očajnike. A onda, kada sve postane komforno, uređeno, bezbedno i profitabilno, dođu i oni oprezni i kažu: „Pa dobro, ovo sada ima smisla.”

Pa šta je onda život po meri duše?

Iskreno, ne znam tačno šta je duša. Ne znam, ali osećam.

Velika je to reč. Ili smo mi samo premali da je smestimo u jednu definiciju.

Možda je prevelika za svakodnevni život, račune za struju i poruku iz banke da je rata kredita legla. Ali zvuči mi kao sloboda da živim na način koji me što manje zarobljava strahom. Kao sloboda da biram svoje napore. Kao pravo da ne budem stalno tuđa verzija pristojnog čoveka. Kao mogućnost da radim ono u čemu dajem sve od sebe, ne zato što moram, nego zato što mi je stalo.

Ono što mogu da kažem je da život po meri duše nije bežanje od života. To je prestanak bežanja od sebe. Nije odbacivanje odgovornosti, već hrabrost da proverimo koliko od svega što zovemo „moram” zaista pripada nama, a koliko smo samo davno prihvatili kao ogradu oko sopstvenog života.

Ako i dalje tražite potvrdu od drugih da li je to pravi put, setite se detinjstva. Tada su nas učili da ne grešimo. A sada, kada smo biološki porasli, u biznis školama nas uče da je jedini put ka uspehu upravo to — da probamo, grešimo i učimo. Pa ako već nismo stigli da pojedemo plod sa drveta života pre nego što su nas isterali iz Edena i ostali smo smrtni, barem možemo da živimo po meri duše, svesni da možda nije svaka sloboda — greh.

Možda i nije svaka želja — slabost.

Možda nije svako odstupanje od obrasca — pobuna ili izdaja.

Možda nije svaka radost — neozbiljnost.

Možda nije svaki sladoled — poraz karaktera. Nekada je samo sladoled.

A možda je ponekad samo duša konačno progovorila: „Kolariću, paniću, pletemo se samiću.

Sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo.”

Možda se nismo zapleli zato što je život nerešiv. Možda smo se samo zapleli jer smo predugo verovali da su tuđi čvorovi — naša sudbina.

PHOTO:

YOUR LINE

ŠAPUTANJE DUŠE

PIŠE: SVETLANA MARJANOVIĆ, PROFESIONALNI ČITAČ VREMENSKIH LINIJA

Postoji jedan trenutak u životu koji ne može da se izmeri vremenom, ali može da se oseti celim bićem. To je onaj trenutak kada čovek prestane da živi kako treba i počne da živi kako oseća da je njegovo. Kroz Čitanje vremenskih linija, susretala sam se sa mnogim sudbinama. Naizgled različitim, ali u svojoj suštini veoma sličnim. Ljudi dolaze sa pitanjima, ali iza svakog pitanja stoji isto stanje udaljenost od sopstvene duše.

Dolaze umorni. Ne uvek od rada, već od pokušaja da budu ono što nisu. Od života koji je spolja uređen, ali iznutra prazan. Od odnosa u kojima su dali sve, a nisu dobili ono osnovno — osećaj da su viđeni i prihvaćeni. I ono što je najtiše, a najdublje — dolaze sa čežnjom. Ta čežnja nije slabost. To je glas duše. U tim susretima, dok prolazim kroz njihove vremenske linije, jasno se vidi gde je došlo do razdvajanja. To nisu uvek veliki lomovi. Nekada je to jedna odluka doneta iz straha. Nekada rečenica koju su poverovali o sebi. Nekada izbor koji je bio razuman, ali ne i istinit. I tada život krene drugim putem. Putem koji je bezbedniji, prihvaćeniji, ali ne i njihov. To je put na kojem prestajete da se krijete. Prestajete da pristajete na odnose koji vas umanjuju. Prestajete da birate sigurnost umesto istine. Jedna žena mi je rekla: „Ja sam sve uradila kako treba. Završila školu, udala se, imam porodicu, posao… Zašto se osećam kao da nisam na svom mestu?”

Kada smo prošle kroz njenu vremensku liniju, došle smo do trenutka kada je prvi put zanemarila svoj unutrašnji glas. Nije delovalo kao velika stvar. Ali tu je počelo odvajanje. Jer duša ne govori glasno. Ona ne viče. Ona šapuće.

I ako je dovoljno puta ne poslušate, prestanete da je čujete.

Kada odlučite da ponovo slušate glas svoje duše, to ne znači da odmah menjate sve. Ne znači da rušite svoj život. Znači da počinjete da ga osećate.

Kroz rad sa klijentima, videla sam kako se život menja ne kada se napravi veliki rez, već kada se napravi izbor. Kada neko prvi put kaže NE, a ceo život je govorio DA.

Kada neko prestane da juri ljubav i počne da je prepoznaje.

Kada neko dozvoli sebi da želi više, bez osećaja krivice. Tada se menja tok. Tada život počinje da dolazi u susret čoveku.

Mnogi misle da je njihova sudbina unapred određena i nepromenljiva. Ali ono što sam kroz Čitanje videla jeste da postoji prostor. Prostor između onoga što jeste zapisano i onoga što birate.

U tom prostoru se nalazi vaša sloboda.

Nije svaka promena laka. Nije svaka odluka bez straha. Ali svaka istinita odluka donosi mir.

I to je ono po čemu možete prepoznati da li slušate glas svoje duše.

Ne po uzbuđenju.

Ne po tuđem odobravanju.

Već po miru.

Imala sam klijentkinju koja je godinama bila u odnosu koji ju je iscrpljivao. Znala je da to nije to, ali je ostajala. Iz straha od samoće. Iz nade da će se nešto promeniti.

Kada je konačno donela odluku da izađe iz tog odnosa, nije bila srećna u tom trenutku. Bila je uplašena. Ali prvi put je bila mirna.

Kada više ne morate da se objašnjavate sebi.

Kada vaše odluke ne traže opravdanje.

Kada znate, čak i kada ne možete da objasnite.

To je mesto gde duša vodi.

Kroz sve ove godine rada, naučila sam da ljudi ne traže odgovore koliko traže potvrdu onoga što već osećaju.

I ono što posebno osećam kroz sve ove susrete jeste da između mene i ljudi koji mi dolaze postoji neobjašnjiva bliskost. Kao da se prepoznajemo na nivou koji ne može da se objasni rečima.

Zato nikada ne posmatram njihov život kao nešto odvojeno od sebe. Svaka priča koju prođem, svaki osećaj koji dotaknem, ostavlja trag i u meni. Ne kao teret, već kao razumevanje.

Kroz to razumevanje sam naučila da ne postoji tuđi život. Postoji samo različit način na koji

svi prolazimo kroz iste suštine — ljubav, strah, gubitak, nadu i potragu za sobom.

Postoje trenuci kada kolektivna svest, pod uticajem ratova i političkih promena, menja naše kretanje kroz vremenske linije.

Tada vidim kako se životi dotiču, kako se osećaji ponavljaju, kako se ljudi polako udaljavaju od onoga što je za njih istinito.

Osetim nemir koji se širi. Ali sve te informacije koje primam, najpre procesuiram u sebi. Ne iznosim ih iz mesta straha, već iz razumevanja. Jer verujem da svako od vas može da oseti taj isti talas, na svoj način.

I upravo tu pravim razliku. Ne zadržavam se na onome što uznemirava, već svesno usmeravam energiju ka smirivanju, ka vraćanju u sebe, ka onome što je stabilno i istinito u svakom od nas.

Jer i u kolektivnim pomeranjima, svaki pojedinac ima mogućnost da izabere kako će kroz to proći.

A ja biram da kroz sve što vidim i osećam, šaljem energiju mira, jasnoće i poverenja da, bez obzira na spoljašnje okolnosti, postoji put koji ostaje vaš.

I u vremenu kada se sve pomera, vratite se svojoj duši, jer u njoj uvek postoji mesto mira koje se ne gubi.

PHOTO:

REFRESH YOUR PROMISE

I ŽIVOT I MJERA I DUŠA

PIŠE/FOTOGRAFIJA: DRAGAN SJEKLOĆA

Kazala si mi da pišem o Životu po mjeri duše. Nekoliko kolosalnih riječi je u tom naslovu.

Život — najveći dar koji nijesmo zaslužili i koji najčešće uveliko trošimo ne znajući čemu služi. Mada, vjerovatno to niko i ne zna.

Mjera — naći je teško je, koliko i živjeti. Onaj ko joj se približi, približio se duši.

Duša — i život i mjera. Dakle, zajednički imenitelj za ljudskost.

Obećanje je velika obaveza, a ispunjenje obećanog pokazatelj. Dani su nabijeni obavezama i prepliću se kroz tri države u kojima se posljednjih godina konstantno krećem. Stoga, datu riječ održati nekome koga cijeniš, a ko ti nije pred zjenicom je izazov. Ne zato što ne želim, već zato što se životne slike smjenjuju brzinom koja nalikuje skrolovanju koje deaktivira svaki osjećaj prisutnosti u stvarnom životu. Ok, sad smo već posredno došli do temelja ove naše teme Život s dušom. Upravo u tim okolnostima kada nas svakodnevica odnosi kao rječna bujica, dušu imati je bit, ali i najveći blagoslov.

Živjeti s dušom, za mene, podrazumijeva da si prije svega zavirio u sebe. Da si spoznao smjernice sopstva i da ih se držiš. “Svijet se sostav paklene nesloge”, pisao je još onomad vladika Rade. Ipak, svijet danas nije ništa drugačiji nego što je bio, samo su moderni mediji učinili sve dostupnijim i bržim, pa se tako i užasi lakše i brže čuju i na njima ostaje fokus koji stvara eho. Da li smo u tom moru vidljive pohlepe kao kolektiv posrnuli i da li smo izgubili snagu da reagujemo, pitanje je koje direktno zadire u dušu na više nivoa. Društvo, pod tim mislim na cjeloplanetarni živalj, je pred civilizacijskim izazovima. Prekretnice zbog političkih egomanijaka nijesu novost, ali ako, uz sve dostupne alate, ne možemo na njih reagovati istom ili makar sličnom brzinom, kojom njihovo djelovanje utiče na promjene, duša će se ekvivalentno njihovoj bezočnosti pretvoriti u bezdušnost. Ono neminovno donosi stradanje.

Živjeti u vremenu genocida u Gazi, ruskog razaranja Ukrajine, Ormuskog moreuza, koji je, čini mi se, idealan pokazatelj sukoba civilizacija, teško je breme koje duši stvara nemir.

Naći sebe, dati se, a ne dozvoliti da te uzmu— čini mi se, recept je za život po mjeri duše.

PHOTO:

YOUR TRAVELOUG

PUT DUŠE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ FOTOGRAFIJE: VLATKO KALAPOŠ

VLATKO KALAPOŠ JE PUTOPISAC I AUTOR ČIJI RAD POVEZUJE DUHOVNOST, ISKUSTVO

PUTOVANJA I LIČNU TRANSFORMACIJU. TOKOM GODINA, OBIŠAO JE INDIJU I ZEMLJE HIMALAJA VIŠE OD PEDESET PUTA, TRAŽEĆI

DUBLJE RAZUMIJEVANJE ŽIVOTA I ČOVEKA.

NJEGOVA PUTOVANJA NISU BILA SAMO GEOGRAFSKA, VEĆ I UNUTRAŠNJA — KROZ SUSRETE SA SVETIM MESTIMA, UČITELJIMA I VLASTITIM ISKUSTVOM.

U SVOJIM KNJIGAMA I JAVNIM NASTUPIMA PRENOSI SPOJ ISTOČNE MUDROSTI I ZAPADNOG PROMIŠLJANJA. AUTOR JE VIŠE KNJIGA KOJE ISTRAŽUJU TEME SMISLA, SVESTI I UNUTARAŠNJEG PUTA.

NJEGOV NOVI ROMAN „PUT DUŠE” NASTAVLJA TO PUTOVANJE KROZ PRIČU O TRAGANJU, SPOZNAJI I POVRATKU SEBI.

Zašto putuješ na Istok i šta je za tebe daleko?

Na Istok ne putujem iz potrebe za bijegom, nego iz potrebe za razumijevanjem. Taj dio svijeta za mene predstavlja prostor gdje su duhovnost i svakodnevni život još uvijek povezani — gdje se ne traži smisao, niti odgovor na svako pitanje — nego se živi. Kroz godine putovanja, shvatio sam da Istok nije samo mjesto, nego stanje svijesti. On nas podsjeća da usporimo, da slušamo i da ponovno osjetimo ono što u zapadnom svijetu često zaboravimo — unutarnji mir.

Za mene „daleko” nije udaljenost na karti. Daleko je trenutak kada izgubimo kontakt sa sobom, kada prestanemo slušati vlastitu istinu, već slušamo „istinu” koju nam serviraju svjetski mediji. Zato se vraćam Istoku — ne da bih nešto pronašao izvana, nego da bih se iznova povezao s onim što je oduvijek u meni, čak i prije nego sam došao na ovaj svijet.

Koje destinacije su ti donele ličnu transformaciju? Ovde nije pitanje samo gde si bio, nego i ko si postao?

Ne bih rekao da su me transformirale destinacije, nego susreti — s prostorima, ljudima i na kraju, samim sobom. Nije stvar u tome gdje sam bio, nego u tome tko sam kroz ta putovanja postao. Indija je svakako bila ključna. Ona vas ogoli, suoči i istovremeno otvori. Uči vas prihvaćanju, strpljenju i predaji — na način koji se ne može naučiti iz knjiga ili iz emisija. Kašmir i Himalaja donijeli su tišinu. Onu vrstu tišine u kojoj više ne tražite odgovore, nego počinjete razumjeti bez riječi. Tamo sam prvi put osjetio što znači biti potpuno prisutan. Susreti

sa svetim mjestima i ljudima dodatno su produbili taj put. Ako bih morao sažeti, rekao bih: ta putovanja nisu promijenila moj život izvana, nego su promijenila moj odnos prema životu. I upravo u tome leži prava transformacija.

Kada odeš u zemlju u kojoj se osećaš kao da si kod kuće — kao da ti je već poznata, bliska i „tvoja” — da li je to znak da tamo zaista pripadaš ili je samo odraz nečega što nosiš u sebi i prepoznaješ spolja?

Mislim da je istina negdje između — ali ipak bliže ovome drugom. Kada se na nekom mjestu osjećamo kao kod kuće, to često nije zato što tamo „pripadamo” u klasičnom smislu, nego zato što se u nama nešto prepoznaje. Kao da prostor, ljudi ili energija tog mjesta dodirnu dio nas koji je već postojao, ali je možda bio zaboravljen. Takva mjesta nas ne stvaraju — ona nas podsjećaju. Naravno, postoje i duboke veze s određenim krajevima svijeta, gotovo neobjašnjive, no i tada vjerujem da nije riječ o pripadanju prostoru, nego prepoznavanju vlastite unutarnje istine kroz taj prostor. „Kuća” nije mjesto na karti. Kuća je stanje u kojem smo povezani sa sobom, a kada to osjetimo negdje daleko, to znači da smo se zaista vratili sebi.

Ne postoji jedno mesto na planeti gde srce „najjače” kuca — ali postoje mesta gde ti najjače osetiš da si živ.

Postoje, ali to nisu nužno mjesta na karti, nego stanja u kojima se sve u meni uskladi. Naravno, ima prostora koji to u meni probude. Himalaja, sveta mjesta Indije, trenuci u tišini prirode, susreti sa svetim ljudima — tamo se često osjećam najživlje. Kao da se slojevi svakodnevnice povuku i ostane samo ono bitno. Tada nema dokazivanja, traženja ili objašnjavanja. Postoji samo prisutnost i osjećaj da si točno tamo gdje trebaš biti. Najživlji sam kada sam u kontaktu sa sobom — bez obzira gdje se nalazim. A sva ta putovanja... ona su me samo učila kako da taj osjećaj više ne tražim izvana, nego da ga nosim sa sobom.

Tvoj novi roman „Put duše” uskoro će ugledati svetlost dana. O čemu se zapravo radi?

„Put duše” je roman o unutarnjem putovanju koje često započinje negdje daleko, ali uvijek završava u nama samima. Prati priču Luke, putopisca i tragača za istinom, koji nakon godina putovanja kreće na svoje najdublje hodočašće. Kroz Indiju, Himalaju i susrete sa neobičnim ljudima, suočava se sa pitanjima života i smrti i onoga što dolazi nakon. Ovo nije samo priča o putovanjima. To je priča o prepoznavanjima. Roman koji spaja iskustvo Istoka i razmišljanje Zapada, mistiku i osobno iskustvo, ali bez pokušaja da daje konačne odgovore. Otvara prostor da svaki čitatelj pronađe vlastiti. „Put duše” govori o povratku sebi. O onome što nikada nismo izgubili — samo smo na trenutak zaboravili.

Koji odlomak iz romana te najviše opisuje?

Možda onaj koji govori o putovanju koje nije bijeg, nego povratak. Oduvijek sam osjećao da ono što tražim nije daleko, iako sam morao otići daleko da bih to razumio. Kroz sva ta putovanja, ljude i mjesta, zapravo sam učio kako slušati sebe. Ako bih to trebao sažeti u jednu misao, ona bi bila: “Ne traži dalje. Ono što tražiš nije izvan tebe. Samo se sjeti tko si bio prije nego što si počeo tražiti.” To je možda najbliže onome što jesam.

Ko su tvoji čitaoci, a ko su tvoji putnici?

Moji čitatelji nisu nužno ljudi koji putuju svijetom, nego oni koji osjećaju da postoji nešto više od onoga što svakodnevno živimo. To su ljudi koji traže — ali ne nužno odgovore, nego smisao. Ljudi koji su se bar jednom zapitali jesu li na pravom putu, koji osjećaju nemir, ali i tiho znanje da taj nemir ima svoju svrhu. Među njima su i oni koji putuju fizički, ali i oni koji putuju iznutra. To su suputnici koju razumiju da pravo putovanje ne počinje odlaskom, nego pitanjem. Ne poznajem sve svoje čitatelje, ali ih prepoznajem. I možda je to najvažnije — nismo sami na svome putu.

I zašto svet, zašto kretanje, zašto Istok, zašto sunce tamo negde jako sija?

Kretanje je u našoj prirodi. Ne krećemo se samo kroz prostor, nego kroz sebe — kroz iskustva, pitanja i spoznaje koje nas mijenjaju. Istok me oduvijek privlačio jer tamo još uvijek postoji prostor za tišinu. Za jednostavnost, za ono što ne traži stalno objašnjenje i opravdanje, nego se samo osjeti. A sunce... ono tamo ne sija jače nego ovdje. Ali mi ga tamo drugačije vidimo. Možda zato što smo dalje od svega što nas inače zaokuplja. Možda zato što smo tamo bliže sebi. Na kraju, ni kretanje ni Istok nisu cilj. Oni su samo put. Cilj je za kraj citat iz romana:

“Čovjek nije došao na Zemlju da bi pronašao Boga, nego da bi se sjetio da ga nikada nije napustio. Svjetlost ne traži kraj, ona traži odraz. I dokle god postoji ijedno srce koje diše, Svemir će nastavljati svoj san o ljubavi.”

Tema majskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Život po meri duše”. Živiš punim udahom i plućima. Kakva je tvoja mera života?

Za mene, živjeti „po mjeri duše” znači slušati unutarnji glas, čak i kada je tih. Znači birati autentičnost umjesto očekivanja i prisutnost umjesto žurbe. Ako bih to sažeo u jednu misao, rekao bih: Mjera života nije koliko smo daleko stigli, nego koliko smo blizu sebi.

PHOTO:

YOUR SOUL

MENI SE OD DUŠE NE RASTAJE

PIŠE: VLADAN RAKONJAC

U bezdušnim brojevima pronađoh dušu i zapitah se tada (2007) da li su oni pronašli mene ili smo se prosto sreli. Pitanje na koje sam odmah prestao da tražim odgovor, jer susret je bio neopisiv, pa mi više nije padalo na pamet da o njemu „filozofiram“, a čari prepuštanja obećavale su da će to biti ljubav koja se samo suzama završiti može. Bilo je momenata kada suze i krenu, ali im obostrana ljubav nije dala da liju. I kad god bi krenule, setio bih se one poslovice: „Koji se bez ljubavi sastanu, bez suza se rastanu“ – te shvatih da je na vidiku ljubav prava.

Elem, obuze me tada jedna smela misao –ako je otac algebre Ibn Musa al-Khwarizmi o brojevima pisao čak i u stihovima, ako je Leonardo Fibonacci putovao talasima Sredozemnog mora ne bi li saznao nešto više o tim čudnim arapskim brojevima što su ih talasi sudbine, preko njega, doneli u Rim, ako je Ralph Nelson Eliot mnogo kasnije i na drugoj strani sveta otkrio neke „talase“ na Wall Streetu – ma pisaću o tome!

Ubrzo shvatih, da bih pisao o tome, nedostaje mi životnog iskustva, ma koliko mislio da sam ga imao i da sa brojevima dobro „plivam“. Trejderski posao (FX trading) obuzeo me je dovoljno jako i dovoljno dugo da nisam ni primetio da je 15 godina prošlo kao da je bilo juče – kada onako smelo pomislih – ma pisaću o tome!

Obuzet brojevima i „zlatnim presekom“ koji se formira adekvatnom proporcijom među njima, nisam ni mogao primetiti da mi se i život, polako ali sigurno, oblikuje uverenjem da se sve odvija u onom divnom Fibonačijevom nizu – 0, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34... u kojem svaki naredni broj niza predstavlja zbir prethodna dva i da količnik dva broja u nizu daje rezultat 1,618 – zlatni presek – i da se životni ciklusi masovnih pojava – kao što je i život sam – odvijaju u talasima – i to njih pet – od kojih su prvi i peti jednaki, drugi traje kao prvi x 0,618, treći traje kao prvi x 1,618, a četvrti kao treći x 0,382 (što je još jedan Fibonačijev nivo).

Probajte, vi malo iskusniji, da sumirate protekle godine sopstvenih života i videćete da

pomenuti obrazac trajanja „uspona i padova“ možda i ima smisla. Meni je ovaj obrazac pomogao da periode „padova“ savladam jednostavnim saznanjem – proći će kada prođe onih 1,618 ili 0,618 vremenskog trajanja prethodnog talasa.

Ovih dana, nakon 20-ak godina prepuštanju talasima što ih život sa dušom priredi, dva ključna momenta mi posebno naviru u sećanje – jedan je borba sa valutnim parom GBP/USD iz 2007. godine, a drugi je susret sa oštrom štiklom jedne Kubanke u Majamiju iz 2016. godine.

Britansku funtu smatrao sam neuhvatljivom „damom“ među valutama – tek kasnije ukapirah da sam bio mlad i neiskusan za borbu sa tako iskusnom „lejdi“. Bili su to dani kada sam bio pun mladalačkog zanosa smatrajući da mi brojanje talasa i Fibonačijevih nizova ide kao od šale. Tako zanesen, zaleteh se na funtu – ne sluteći da ću završiti sa umokrenim pantalonama i sa prednje i sa zadnje strane.

„Polako, momče” – upozorila me je dama.

„Sa mnom mora nežnije i u mom smeru. Kada me skroz razoružaš, onda sam potpuno tvoja“ – otvorila je vrata lifta levom nogom kroz dugački prorez duge crvene haljine i na crnim štiklama od devet centimetara na izlazu dodala:

„Vatra i strast – u tome je tajna!“

Onako mokrog i smorenog od borbe sa njom, lift me je spustio na nulti nivo. Nivo sa kojeg se moralo krenuti opet, boreći se narednih 15 godina sa znojem sopstvenih talasa.

Morao se naći način da je razoružam! Počela je potraga.

Traje još uvek, ali sa mnogo više iskustva, uzjahanih talasa i lepote u njihovom brojanju. Onaj neiskusni dečak uporno je i sa dušom učio brojanje, a ona dama-funta vremenom je izgubila vatru i strast – i sa ondašnjih 1:2 pala na današnjih 1:1,35 u odnosu na USD. Ali je ipak i dalje volim.

Drugi ključni momenat, zbog kojeg sam i odlučio da svu ljubav prema brojevima, brojanju i zlatnom preseku krunišem knjigom „Među krivuljama“, desio se u Majamiju 2016. godine.

U jednoj mirnoj ulici Majamija, skrivenoj od uzburkanih talasa Atlasovog mora, zadesih se u gradskoj biblioteci, prethodno saznavši da tu čuvaju Fibonačijeve rukopise koje čak ni u Firenci nisam mogao naći.

Pustili su me na dva sata, ali sam se nekako snašao i skriven ispod jedne klupe ostao unutra do 17 časova.

Ostao bih i duže, zanesen mirisom hartije, da me nije nagazila oštra štikla jedne visoke Kubanke koja je vrisnula kada me je ugledala i kao oparena ustala sa klupe ispod koje sam hrabro ćutao i pogledom je molio da me ne prijavljuje.

Ali vrisak je bio neumoljiv, kao i čuvar biblioteke koji me je ljubazno ispratio do izlaza i povratka u onu mirnu ulicu kojom sam jutros šetao svoje misli o Fibonačiju i držao ga za ruku koju je ona oštra štikla maločas nagazila.

Sa bolom u ruci i vriskom Kubanke u ušima, noge me nekako odvedoše do kraja te mirne ulice u kojoj je ležala manekenka u crnim čarapama. Pozirala je po želji svog fotografa kako bi napravili što bolju naslovnu stranu časopisa u kojem će da se reklamira ona i njene čarape.

To poziranje mi je, pored ranjene ruke i ušiju u kojima i dalje odzvanja vrisak, ra-

njavalo i oči. Nekako izmolih fotografa da joj priđem i predložim neku drugu pozu – u kojoj će, za razliku od prve sa obe ispružene noge, jednu nogu podići pod uglom od 900 – te će zamišljena prava linija od njenih kukova do dna jedne ispružene noge i nazad do vrha druge savijene noge u kolenu – u očima posmatrača formirati figuru „zlatnog preseka“ u obliku trougla.

Fotograf je pristao, ona se nije mnogo bunila što je gnjavi neki prolaznik – i na kraju je sve otišlo na naslovnu stranu modnog časopisa, a ja uronih u talase Atlasovog mora, zaboravivši na onaj bol u ruci i vrisak one Kubanke.

Iz tih talasa, izašao sam samo sa jednom mišlju i željom – istom onom od pre 15 godina – ma pisaću o tome!

I napisao sam. Pišem i dalje. Brojim i dalje. Jer brojevi dušu imaju. A meni se od duše ne rastaje.

Nakon nekoliko beogradskih promocija knjige, naredna će talasati u Novom Sadu. Nosim se mišlju da lokacija bude tamo gde pogled sa Tvrđave izmeri neki zlatni trougao između Dunavske i Hadži Ruvimove ulice u kojima se ostavlja srce.

Fibonacci forever!

PHOTO:

REFRESH YOUR BOOK

NULTA EGZISTENCIJA

PROMOCIJA TREĆEG, FINALNOG TOMA DNEVNIKA PAVLA UGRINOVA

„NULTA EGZISTENCIJA: DNEVNIK 1990–2006“

PHOTO: LJUBINKO KOŽUL

PIŠE: PROMO

„Nulta egzistencija“ (Agora) predstavlja obimni dnevnički zapis književnika, dramaturga, reditelja i akademika Pavle Ugrinova, nastao tokom šest decenija umetničkog stvaralaštvaod njegovog dolaska u Beograd 1946. godine, izvođenja kultne predstave „Čekajući Godoa” i osnivanja Ateljea 212, rada na Radio Televiziji Beograd tokom zlatnog perioda televizijske drame. Ovo delo je prožeto važnim kulturno-političkim događajima i na svojevrstan način dokumentuje razvoj društva i umetnosti posleratnog doba sve do početka XXI veka, kroz prizmu ovog autentičnog stvaraoca i svedoka našeg podneblja i vremena.

Treći tom prati godine ratova i raspada Jugoslavije, od 1991. do 2006. godine. Ugrinov dokumentuje nastanak „Beogradskog kruga“ Ugrinov beleži osnivanje „Beogradskog kruga“ i novonastali raskol među beogradskim intelektualcima. Kroz zapažanja o knjižarskim izlozima, scenama iz tramvaja, pojavi novih malih zanatskih radnji, kao i konjskih zaprega oko Cvetkove pijace, Ugrinov ispisuje novu sliku društva u vreme hiperinflacije, pa sve do demokratskih promena i početka XXI veka. Usled pogoršanog zdravlja Ugrinov napušta javni život i sve više

se povlači u sebe, posvećujući vreme isključivo pisanju. Pre odlaska na bolničko lečenje završava i treći deo dnevnika „Nulta egzistencija“. Trotomno izdanje „Nulta egzistencija“ pruža jedinstven uvid u istorijske, umetničke i društvene tokove druge polovine XX veka, ali i intimni pogled na stvaralački proces jednog od važnih svedoka epohe.

NULTA EGZISTENCIJA I: DNEVNIK 1946–1972.

Prva knjiga dokumentuje period posleratnog razvoja i uspona, do 1972. godine. Ugrinov beleži postavku avandgadne predstave “Čekajući Godoa” i rana poznanstva sa Stojanom Ćelićem, Oskarom Davičom, Dušanom Matićem, Mihizom, Radomirom Konstantinovićem, Lazom Vozarevićem, Ljubom Tadićem, Dobricom Ćosićem. Tu su i zapisi sa suđenja Draži Mihailoviću, kao i niz upečatljivih detalja - od jelovnika restorana „Grmeč“ s kraja četrdesetih do opisa Starog sajmišta i drugih važnih ambijenata u kojima je Ugrinov boravio. Ovaj tom obuhvata i iscrpnu dokumentaciju studentskih protesta 1968. godine.

NULTA EGZISTENCIJA II: DNEVNIK 1973–1989.

Drugi tom obuhvata period velikih promena, od 1973. do 1989. godine. Kroz zapise o ključnim događajima – donošenju novog Ustava ‘74, smrti Josipa Broza, objavljivanju Memoranduma SANU i osnivanju Udruženja nezavisnih pisaca Jugoslavije, Ugrinov dokumentuje produbljivanje krize jugoslovenstva i postepeno jačanje nacionalnih struja. Od beleški o slučajnim susretima sa Ivom Andrićem, prepiske sa

Borislavom Pekićem, zapisa o manje poznatim audio-scenskim interesovanjima Mirka Kovača, do gurmanskih egzibicija sa Filipom Davidom i noći provedene u ciganskoj čardi sa Radomirom Konstantinovićem, Ugrinov ispisuje važne detalje naše istorije.

Pavle Ugrinov

Pavle Ugrinov, rođen kao Vasilije Popović 15. aprila 1926. godine u Molu, u Bačkoj, ubraja se među najznačajnije savremene srpske prozne

pisce. Ostao je upamćen i kao jedan od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu, koja je 1956. godine otvorena upravo njegovom režijom avangardne predstave „Čekajući Godoa” Samjuela Beketa. Bio je urednik dramskog i serijskog programa Radio-televizije Beograd tokom zlatnog perioda televizijske drame, sve do odlaska u penziju 1991. godine. Uporedo sa uredničkim radom posvećuje se književnom stvaralaštvu pod pseudonimom Pavle Ugrinov. Autor je jednog od najobimnijih romanesknih i pripovedačkih opusa u srpskoj književnosti XX veka.

Objavio je više od dvadeset knjiga, za koje je višestruko nagrađivan. Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman „Zadat život”, Oktobarske nagrade za roman „Carstvo zemaljsko”, dok je roman „Fascinacije” uvršten u Nolitovu ediciju „50 romana srpske književnosti”. Posebnu pažnju publike privukli su i knjige memoarske proze „Egzistencija” i „Antiegzistencija”, kao i dnevnički zapis „Zauvek”, koji je nastao tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Roman “Bez ljubavi” je po nepodeljenom mišljenju kritike jedan od naših najboljih savremenih romana. Bio je redovni član SANU.

PHOTO:

REFRESH YOUR AURA

AURA

– POTPORA LIČNOM RAZVOJU –

PIŠE: GORAN TASIĆ

WEB: ABCDAURA.IO

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Moje istraživanje ljudske aure započelo je davne 1993. godine, u periodu kada se o auri govorilo mnogo, ali se malo toga moglo potvrditi sistematskim posmatranjem — niko do sada nije uradio ništa slično — niko nije napravio tako detaljno osmatranje aure. Kao diplomirani inženjer neorganske hemijske tehnologije, navikao sam da svaki fenomen posmatram kroz metodologiju, ponovljivost i analizu. Upravo zato sam se, u godinama između 1993. i početka 1997, posvetio intenzivnom istraživanju aure, koristeći dve nezavisne metode osmatranja. Cilj je bio jednostavan: razumeti šta se zaista dešava u energetskom polju čoveka i da li se u njemu odvijaju procesi koji imaju logiku u svom razvoju. Mislim da sam uspeo u tome i da moja knjiga i moj rad daje odgovore na mnoga pitanja koja se postavljaju kada se govori o „duhovnosti“. Moja razmišljanja o ovoj temi idu dotle da u stvari kada govorimo o duhovnosti treba da govorimo o „mogućnosti naše svesti“ da za vreme našeg žiovota možemo preći iz stanja ograničene fizičke egzistencije u stanje „egzistencije svesti“ kojoj prostor i vreme ne predstavlja prepreku, naša svest može doživeti besmrtnost a naše fizičko telo transformaciju u energetsko telo koje egzistira beskonačno u vremenu i prostoru. Ako su moja istraživanja tačna, tada mera „duhovnosti“ nije ono što smo do sada mislili, već sasvim nešto drugo — a to je stepen razvijenosti našeg tela aure, odnosno da li je za vreme fizičkog života formirano ili nije formirano „zrelo“ telo aure.

Tokom perioda mojih istraživanja, urađen je veliki broj osmatranja, što mi je omogućilo da uočim pojavu specifičnih formacija u auri — struktura koje se nisu javljale slučajno, već su pratile određeni razvojni tok. Analizom podataka postalo je jasno da te formacije predstavljaju faze u evoluciji jednog posebnog energetskog tela, koje sam kasnije definisao kao telo aure. U završnoj fazi tog procesa formira se „zrelo telo aure”, a ključnu ulogu u tom razvoju ima inici-

ranje sedam formacijskih čakri. Tek kasnije, sa više iskustva i vremena za poređenje rezultata, postalo mi je potpuno jasno da se preda mnom odvija proces koji ima duboku duhovnu i egzistencijalnu dimenziju. Zato je poznavanje tog procesa izuzetno važno, ali se danas o tome gotovo ništa ne zna.

Prva verzija mojih istraživanja objavljena je sredinom 1997. godine u mojoj prvoj knjizi. Tokom godina, knjiga je dopunjavana, proširivana i dovedena do pune forme koju danas nosi pod naslovom „Uputstvo za inicijaciju i razvoj ljudske aure”. Knjiga se može naručiti preko moje zvanične stranice abcdaura.io i namenjena je svima koji žele da razumeju kako se aura razvija, kako se iniciraju formacijske čakre i kako se postiže formiranje zrelog tela aure.

U knjizi se nalaze detaljna uputstva za iniciranje razvoja aure, aktiviranje svih sedam formacijskih čakri, kao i smernice za one koji žele da postanu dobri radiestezisti ili bioenergoterapeuti. Ipak, naglašavam da bioenergoterapija nije centralna tema — ona je samo sporedni proces u odnosu na glavni cilj: razvoj zrelog tela aure. Upravo taj proces predstavlja ključ za razumevanje ljudske svesti i njenog potencijala da nadživi fizičko telo.

Nakon objavljivanja knjige, posvetio sam se prenošenju znanja široj publici. Tokom poslednjih skoro trideset godina, održao sam predavanja u mnogim gradovima regiona: Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Zagrebu, Ljubljani, Koperu, Sofiji, Visokom i drugim mestima. Na tim predavanjima susretao sam ljude različitih interesovanja — od onih koji su želeli da razviju sopstvenu auru do onih koji su tražili praktična znanja iz radiestezije i bioenergoterapije. U početku me je iznenadilo što je veoma mali broj ljudi imao inicirane formacijske čakre, ali sam ubrzo shvatio da je moja misija mnogo šira od predstavljanja knjige. Trebalo je govoriti o tome „kako” se aura razvija, „kako” se iniciraju čakre i „kako” se postiže zrelo telo aure, a ne samo

o tome „šta” je aura. Mislio sam da kada se ljudi bave meditacijom svi oni iniciraju svoje formacijske čakre, ali sam u praksi kroz predavanja video da su ljudi grešili u svom radu i u ogromnom broju nisu nažalost inicirali niti jednu čakru.

Zato danas pozivam sve zainteresovane da se upoznaju sa mojim radom, da mi se jave za nabavku knjige i da uspostavimo direktan kontakt. Svaki čitalac ima mogućnost da dobije dodatna objašnjenja, smernice i tumačenja, kako bi lakše razumeo procese opisane u knjizi i pravilno primenio metode razvoja aure. Smatram da je direktna komunikacija sa autorom dragocena, jer omogućava da se znanje prenosi autentično, bez pogrešno shvaćenih informacija i bez pogrešnih tumačenja.

Moja istraživanja su, kroz poređenje aura istorijskih ličnosti poput Nikole Tesle, Leonarda da Vinčija, Bude, Zaratustre i Isusa Hrista, potvrdila jednu od najdubljih religijskih istina: da svest može da nadživi fizičko telo. Razvoj zrelog tela aure omogućava da svest nastavi da postoji i nakon fizičke smrti, što je u skladu sa idejom vaskrsenja kao centralnom porukom hrišćanstva. To je zaključak do kojeg sam došao tek nakon godina analize, poređenja i razumevanja rezultata prvog talasa istraživanja. U početku nisam odmah prepoznao tu vezu, ali kako su se podaci slagali, postalo je jasno da se naučna posmatranja i duhovna tradicija susreću na istom mestu.

Danas, nakon tri decenije rada, moj cilj ostaje isti — da ljudima približim znanje o auri, da ih podržim u njihovom ličnom razvoju i da im pomognem da razumeju da je razvoj zrelog tela aure najvažniji proces koji čovek može da pokrene tokom svog života. U vremenu kada se mnogo govori o energiji, duhovnosti i ličnom rastu, smatram da je važno ponuditi znanje koje je zasnovano na iskustvu, istraživanju i ponovljivim rezultatima. Metod kojim se koristimo za razvoj aure je 100% učinkovit i to se stalno potvrđuje u mojoj praksi kroz predavanja koja sprovodim sa ljudima koji se bave bioenergoterapijom i meditacijom. Metod za razvoj aure star je par hiljada godina i nalazi se u Jovanovom evanđelju. Bilo bi lepo da ovo uputstvo za razvoj aure otkrijemo još jednom zajedno. Zato vas pozivam da mi se pridružite i saznate sve o mom radu.

PHOTO:

Znaš ono nadaš se.

A svejedno ti je. A i nije.

Ali si miran i tih.

I čekaš! I kako god onaj gore odluči, znaš da je za tvoje najveće dobro.

I puštaš, slušaš, šapućeš.

Mir je na tvojoj strani.

Jer si centriran, uzemljen.

Univerzum samo treba da posloži u svojoj vertikali i horizontali.

I dišeš. Diši duboko i slobodno.

Ono što je tvoje to i dolazi.

Ono što je tuđe to i odlazi.

A ti? Ti si nekako siguran u svoju budućnost.

Jer budućnost miriše na spokoj i ima neodoljivi šarm.

Piše: Anima Mundi