Page 1

Numero 15

Odlazak jednog od najvećih šoumena na političkoj sceni Latinske Amerike

Enfoque

Nova demografija Španije

Sociedad

Španske ikone u Institutu Servantes

Arte

Istina o Kubi

Mi rincón

O Balkanu i Santanderu

Hilo serbio-hispano

ENFOQUE i SOCIEDAD i Música i TEATRO i sociedad i literatura i arte i Mi rincón i HILO SERBIO-HISPANO i CULTURA i CINE i COLLAGE i DEPORTE


CONTENIDO

Refejo (Refleho), Broj 15, Izdanje Primavera 2013 Zvanična publikacija Društva hispanista, Beograd, Srbija Urednica Refleha: Marija Gudurić Koordinatorka novinarske sekcije Društva hispanista: Jelena Bašević Novinari: Jelena Bašević, Bojana Vujnić, Katarina Gligorić, Marija Gudurić, Havijer Gutjeres Losano (dopisnik - Meksiko), Jovana Jevtović, Ivana Jovanović, Vanja Kudra, Milica Lilić, Milica Milosavljević, Jelena Nađ, Maja Petričević, Sanja Panjesković, Ivana Petronijević, Tijana Čupić Lektorka tekstova na srpskom: Marija Gudurić Lektor tekstova na španskom: Havijer Gutijeres Losano Dizajn i prelom: Nikola Kecović Urednik fotografije: Božidar Dimić Fotografi: Žarko Andrejić, Božidar Dimić Logotip: Vladimir Popović Administratorke internet portala: Marija Gudurić, Milica Lilić Saradnik za partnerstva: Ivana Jovanović Administratorke društvenih mreža: Jelena Nađ, Katarina Gligorić Internet stranica: www.reflejo.drustvohispanista.rs YouTube: http://www.youtube.com/user/reflejodh Twitter: http://twitter.com/revistareflejo Facebook: http://www.facebook.com/revista.reflejo Blog: http://reflejo-revista.blogspot.com/ Google+: https://plus.google.com/108545210103670771389

„Čudo od deteta” stvara čuda od filmova

04 06 08 10 12 17 18 22 24 28 30 33 34

ENFOQUE ODLAZAK JEDNOG OD NAJVEĆIH ŠOUMENA NA POLITIČKOJ SCENI LATINSKE AMERIKE

CARA a CARA Povratak u doba narodnih heroja

Música Duh katalonije u beogradu Beogradske tajne kraljice flamenko-odzeza

TEATRO MATEJA POPOVIĆ O ALMODOVARU NA SRPSKI NAČIN

sociedad sve što niste znali o novom papi nova demografija španije kamen spoticanja argentine i velike britanije

literatura između života i umetnosti

arte u hispano ritmu trio hispanske visoke mode španske ikone u institutuservantes

Mi rincón istina o kubi

HILO SERBIO-HISPANO o balkanu i santanderu put u srce jedne sasvim (ne)obične zemlje

CULTURA DREVNA CIVILIYACIJA KOJA I DALJE ŽIVI

CINE ITALIJANSKO-ŠPANSKI RECEPT ZAUSPEH “ČUDOD OD DETETA“ STVARA ČUDA OD FILMOVA

COLLAGE TENERIFE-NA KORAK OD SAVRŠENSTVA

DEPORTE EKVADORAC MEĐU ROMANTIČARIMA


04

ENFOQUE REFLEJO

Odlazak jednog od najvećih šoumena na političkoj sceni Latinske Amerike Po čemu ćemo pamtiti Uga Čavesa?

J

edna od najekscentičnijih ličnosti na političkoj sceni „Zelenog kontinenta” poslednjih decenija, Predsednik Bolivarske Republike Venecuele Ugo Čaves (Hugo Rafael Chávez Frías), preminuo je marta ove godine u 58. godini života, nakon dvogodišnje borbe sa rakom. Slavljen od strane egzistencijalno najugroženijih slojeva društva i najljućih protivnika Bele kuće, ostaće najpre upamćen kao simbol levih nacionalnalističkih snaga, po svom naglašenom antiamerikanizmu i po svojoj viziji „socijalizma za XXI vek”. Za četrnaest godina, koliko je proveo na čelu Venecuele, Čaves je podelio zemlju seljacima bezemljašima, na-

AUTOR: Ivana Petronijević

cionalizovao izvore nafte, ulagao u socijalne programe, zdravstvo i obrazovanje. Njegova ideologija prerasla je u socijalni pokret koji je po njemu dobio ime čavizam (chavismo). Za Čavesa kažu da je bio autokrata, pomalo i zaljubljenik u svoj lik (svom četvoromilionitom pratiocu na tviteru poklonio je stan), harizmatičan govornik, bez dlake na jeziku kada iznosi mišljenje o vodećim svetskim liderima. Njegovi govori umeli su da se protegnu duboko u noć, a 2012. godine oborio je sopstveni rekord kada je bez prestanka govorio blizu deset sati. Pamtićemo ga i po brojnim kontraverznim izjavama – obilato je koristio pežorative kada su u pitanju

bivši američki predsednik Džordž Buš (George Bush), koga je prozvao Đavo (Diablo) i Mister Opasnost (Mister Danger), nekadašnjii britanski premijer Toni Bler (Tony Blair), nemačka kancelarka Angela Merkel (Angela Merkel), ali i popularne video igrice i „kapitalističke lutke” poput Barbike. Na njegovoj meti jednom prilikom našao se i bivši španski premijer Hose Marija Asnar (José María Aznar) – nazvavši Asnara fašistom na jednom samitu, Čaves je izmamio neuobičajenu reakciju kralja Španije Huana Karlosa (Juan Carlos I). „Zašto već jednom ne umuknete?”, naredio mu je tada španski suveren. Ugo Čaves posthumno je odlikovan od strane Predsednika Srbije Tomislava Nikolića za izuzetne zasluge u razvijanju i učvršćivanju prijateljskih odnosa i saradnje između dveju zemalja. Bivši predsednik Venecuele oštro je kritikovao bombardovanje Srbije 1999. godine, a nakon samoproglašenja Kosova izjavio je da Venecuela nikada neće priznati tu državu.

Za četrnaest godina, koliko je proveo na čelu Venecuele, Čaves je podelio zemlju seljacima bezemljašima, nacionalizovao izvore nafte, ulagao u socijalne programe, zdravstvo i obrazovanje. ENFOQUE REFLEJO

05


06

CARA A CARA

AUTOR: Ivana Petronijević

REFLEJO

Povratak u doba narodnih heroja

Vi ste bili u kontaktu sa mnogim jugoslovenskim dobrovoljcima koji su bili učesnici Španskog građanskog rata. Kako su oni opisivali svoja iskustva i šta ih je navelo da se bore za jednu daleku državu, o kojoj tada nisu mnogo znali?

Sećanje na naše pretke i sunarodnike koji su se borili za špansku republiku Preko 1700 Jugoslovena učestvovalo je u Španskom građanskom ratu 19361939, a više od 700 ih je izgubilo život u jednom od najkrvavijih sukoba u modernoj istoriji. Među njima je bilo žena, studenata, seljaka, lekara i slobodnih intelektualaca. Šta je navelo te požrtvovane ljude pune entuzijazma i vere u svetliju budućnost da daju svoje živote u jednoj dalekoj zemlji, i na koji način im je Španija izrazila zahvalnost?

U

druženje jugoslovenskih dobrovoljaca španske republikanske vojske osnovano je 1946. godine u Beogradu, s ciljem da očuva uspomenu na naše sunarodnike koji su dali svoj doprinos antifašističkoj borbi u Španiji, boreći se na strani legitimno izabrane vlade španske republike, kao

i na njihove saborce iz čitavog sveta. Pre dve godine, nakon što nas je napustio i poslednji interbrigadista sa ovih prostora, organizacija menja naziv u Udruženje Španski borci 1936-39 (Asociación brigadistas yugoslavos 1936-39), i osim rodbine jugoslovenskih „dobrovoljaca slobode”, okuplja sve zainteresovane koji svojim aktivnostima nastoje da podsete na žrtve, motive i ciljeve angažovanja u,

kako kaže predsednik ove organizacije, „pokretu solidarnosti bez presedana u poznatoj istoriji”. Sa predsednikom Udruženja, sociologom Milom Petrovićem, razgovarali smo o tradiciji hispansko-srpskih odnosa, nezaceljenim ranama španske istorije, ali i moralnim vrednostima jednog vremena.

Španski kralj Huan Karlos (Juan Carlos) odlikovao je 2006. godine, povodom proslave sedamdesetogodišnjice početka građanskog rata, tadašnjeg predsednika Udruženja Lazara Latinovića (1915-2006) Ordenom za građanske zasluge, kao čin priznanja njemu i svim jugoslovenskim interbrigadistima za doprinos borbi za slobodu i demokratiju. Lazar Latinović, poslednji Španski borac na pomenutoj funkciji, dva puta je ranjavan u Španiji, nakon pada Barselone 1939. godine postaje pripadnik čuvenog francuskog Pokreta otpora, a decenijama po završetku Drugog svetskog rata obavljao je diplomatske misije u Moskvi, Buenoj Airesu, Briselu Tokiju i Stokholmu.

S jedne strane, radilo se o odbrani samostalnosti Španije i prava španskog naroda da ima vladu kakvu želi. To je očigleno bila pobuna profašističke i fašističke orijentacije, jer je general Franko (Francisco Franco) imao podršku Sila osovine, fašističke Italije, nacističke Nemačke i donekle Portugala. Dakle, ovi događaji su od samog početka bili internacionalizovani i ljudi koji su dolazili u Španiju nisu samo dolazili da brane suvereno pravo Španije, već ih je tamo vukla snažna želja, iluzija, nada i uverenje da se tu iskušava izgradnja jednog drugačijeg sveta, utemeljenog na solidarnosti, jednakosti i slobodi u punoći njenog značenja. Te snažne ideje upravo i mobilišu ljude. Oni su imali svest o tome da je fašizam jedan pokret koji želi da se nametne svetu i da ga treba zaustaviti u Španiji kako ne bi išao dalje. Dakle, boreći se u Španiji, oni su mislili da se bore i za svoju zemlju. S druge strane, reč je o ideji o univerzalnom bratstvu i borbi za slobodu, ma gde ona bila ugrožena. Ta ideja činila je irelevatnim sve nacionalne i rasne razlike. Sve to govori o visokom moralnim vrednostima i integritetu tih ljudi. Španija je odigrala veliku ulogu u njihovim životima kao nešto fundamentalno za njih same. Koča Popović, recimo, kaže da ga je pretvorila od jednog slobodnog lebdećeg intelektualca u borca revolucije, dok mi je Lazar Udovički rekao da mu je doček u Španiji šezdeset godina nakon rata nešto najlepše što je doživeo. Šta nam još možete reći o profilu tih ljudi, iz kojih društvenih slojeva su mahom poticali?

Bilo je među njima najviše radnika, prevashodno rudara. Samo je jedna četrvrtina stigla iz Jugoslavije, jugoslovenski dobrovoljci su stizali iz svih krajeva sveta, iz 24 zemlje planete, pretežno iz Francuske, Belgije, SAD-a, Kanade. Bilo je i intelektualaca, studenata – najpoznatija je studentska grupa koja je stigla iz Praga, u kojoj su bili i Lazar Udovički, Branko Krsmanović, Lazar Latinović, Veljko Vlahović... Prosečna starost interbrigadista bila je 25-35 godina, najmlađi su imali 16 godina, bilo je le-

kara, žene su odlazile kao bolničarke… Mnogi su želeli da odu, ali su organizovanim akcijama sprečeni. Na koji način je Španija ukazala zahvalnost jugoslovenskim dobrovoljcima, s obzirom na to da je ona strana na kojoj su se oni borili izgubila taj rat?

Ne zna se za one koji su učestvovali na drugoj strani, iako su postojala desničarska glasila u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani, koja su iskazivala podršku Franku. Vlada Republike je obećala špansko državljanstvo dobrovoljcima slobode, da će ih španski narod prihvatiti kao svoje sinove. Naravno, trebalo je puno godina da prođe da bi se to obećanje ispunilo. Kada smo bili 1996. godine u Španiji, tada su još mnogi Španski borci bili među nama, na hiljade mladih ljudi nas je dočekalo sa ogromnim žarom. Dakle, šezdeset godina nakon rata, dvadeset godina nakon smrti diktatora, našao je španski kortes (skupština, prim. aut.) snagu da donese jedan akt kojim je ukazao poštovanje i priznanje dobrovoljcima internacionalnih brigada, donevši odluku o davanju prava na državljanstvo. Istina, nijedan jugoslovenski dobrovoljac to nije prihvatio, jer bi morali da se odreknu svog državljanstva da bi dobili špansko, ali je, ipak, to za njih bila velika počast. Tek kasnije je ta odluka bila oslobođenja tih restriktivnih elemenata. Pokazalo se da njihova borba i njihove žrtve, uprkos porazu Španske republike, nisu bili uzaludni. Oni su možda poraženi, ali njihove ideje nisu. Frankov režim je 40 godina nastojao da zataška brojne činjenice vezane za taj period. Koliko mi danas zapravo znamo istinu o Španskom građanskom ratu?

Istina izlazi na videlo, iako je taj proces išao sporo jer je institucionalno bilo sprečeno da se otkrivaju činjenice, trebalo je vremena da ljudi savladaju strah posle kolosalnih ruševina i žrtava koje je rat za sobom ostavio, pošto je čitava intelektualna scena osiromašena. Franko je vladao despotski, gvozdenom pesnicom i čizmom, sve do 1975. godine. Tranzicija je dovela do prelaska na demokratski sistem, ali se sada dobro vidi da je u tom sistemu postojao jedan usađen demokratski deficit koji sprečava Španiju da danas izađe iz jedne strahovite ekonomske i političke krize. Čak i u vreme prve

socijalističke vlade (1982-1996), ustanovljen je taj pakt ćutanja i zaborava, da se ne otvaraju rane i da se to ostavi za njima. Rekao bih da ta borba za povraćaj istorijskog pamćenja najsnažnije kreće početkom ovog veka i tada u Španiji niču brojne organizacije koje zahtevaju punu istinu o građanskom ratu, za rehabilitaciju žrtava i protivnika režima, za finansijsku nadoknadu, itd. Tako da je poslednjih deset godina špansko društvo u prilici da sazna gotovo punu istinu o tome što se događalo, dosta je knjiga napisano, filmova urađeno. Jedini problem je taj što Španska država ne ide u tom procesu do krajnih konsekvenci. Da li Udruženje sarađuje sa sličnim organizacijama iz drugih država koje su dale doprinos borbi za špansku slobodu i demokratiju?

Imamo blisku saradnju sa udruženjem Arhiv rata iz izgnanstva iz Madrida (Archivo guerra y exilio), koje je nastalo 1997. godine i koje radi na prikupljanju dokumentacije vezane za Španski građanski rat, a koje obuhvata skoro sve zemlje iz kojih potiču interbrigadisti. Zatim, sa Nacionalnim arhivom Katalonije smo prošle godine napravili izlozbu pod nazivom “Mračna komora Katalonije 1936-46”. Imamo kontakt sa francuskim udruženjem, sa pojedincima iz Francuske i Španije. Jedan francuski istoričar mlađe generacije je ove godine odbranio tezu od hiljadu stranica na Sorboni o jugoslovenskim interbrigadistima, što govori o tome kako naši borci zavređuju pažnju i drugih istraživača i nakon toliko decenija. Učešće naših sunarodnika u španskom građanskom ratu bilo je i tema domaće kinematografije. Gospodin Petrović preporučuje čitaocima Refleha sledeća ostvarenja: Španija naše mladosti iz 1967. godine reditelja Zdravka Velimirovića, Povratak u Španiju Dejana Kosanovića, koji kamerom prati prvi povratak naših interbrigadista nakon 40 godina na mesta na kojima su se borili, kao i Nestanak heroja reditelja Ivana Mandića, koji govori o promeni ulica u Beogradu koje su nosile imena antifašističkih boraca, čime se potiskuje sećanje na borbu i borce protiv fašizma.

SOCIEDAD REFLEJO

07


08

Música

AUTOR: Marija Gudurić

AUTOR: Tijana Čupić

REFLEJO

Beogradske tajne

kraljice flamenko-džeza

Flamenko diva Konća Buika održala koncert u Sava Centru

U okviru ovogodišnjeg 14. po redu Guitar Art Festivala, na sceni Sava Centra nastupila je i španska flamenko i džez umetnica Konća Buika (Concha Buika).

Duh Katalonije u Beogradu Beograd je ovog aprila ugostio katalonskog kantautora Rožera Masa (Roger Más) i na taj način nam približio duh jedne istočne španske pokrajine.

I

nstitut Ramon Ljulj je u saradnji sa Institutom Servantes i Lektoratom za katalonski jezik organizovao 19. aprila koncert Rožera Masa, mladog katalonskog kantautora. Koncert je održan u prijatnoj atmosferi Akademije 28, u Nemanjinoj ulici. Rožer Mas je predstavio beogradskoj publici pesme sa svoja dva albuma Mistica Domestica i Les canons tel•lúriques. Prisutni su tako

imali priliku da čuju uživo muziku na katalonskom jeziku, ali i jednu pesmu na engleskom, uz objašnjenje autora da je to njegova prva pesma, napisana sa 16 godina. Koncert je započeo jednom tradicionalnom pesmom, a imali smo priliku i da čujemo već pomenutu kompoziciju iz mladosti, kao i erotsku fantaziju pretočenu u pesmu. Na izuzetno prijatno iznenađenje prepunog kluba Akademije 28, mladi katalonski pevač sve prisutne pozdravio je na srpskom jeziku, a

isto tako se i oprostio od srpske publike, rečenicom „volim Beograd“. Da koncert bude još zanimljiviji, Rožer je gostovao sa pijanistom, pravim virtuozom na klaviru. Pijanista je u toku koncerta odsvirao miks kompozicija, među kojima su se našle i poznate starogradske srpske pesme, od kojih je publici najpoznatija bila Moja mala nema mane, čime je koncert postao posve originalan i jedinstven.

U

pratnji tročlanog benda, Konća je na scenu izašla odevena u dugačku crnu haljinu i bosa, te je tako nagovestila da njen nastup neće biti uobičajen i predvidiv. Koncert je otvorila pesmom Sueño con ella, a zatim su se ređale i ostale popularne kompozicije – Oro Santo, En el último trago, Volveras, Mentirosa. Poznata po veštim improvizacijama, uz fenomenalnu pratnju i nesvakidašnje solo delove gitariste i pijaniste, pevačica je izvodila svoje hitove uz obilje emocija i izazivala uzdahe i spontane aplauze beogradske publike, dok se nekolicini obožavalaca oteo i poneki uzvik na španskom – ¡Guapa!, ¡Hermosa! (srp. Lepotice!). Buika nam je pružila još nešto na šta ovdašnji auditorijum nije navikao, a to je prisan odnos umetnika i publike – pevala je momcima u prvim redovima, fotografisala po bini, otkrila nam svoja najdublja osećanja i pokazala da „svi delimo iste, glupe tajne“. Nije se libila ni da zaplače tokom pojedinih pesama, ali ni da, u maniru prave dive, „zaboravi“ kad treba da počne pesmu. Uz dozu zdravog humora, pokazala je zašto se za njene nastupe uvek traži karta više – koncert Konće Buike predstavlja zanimljiv spoj muzike, ispovesti, flerta i iskrenog humora. Iako je nastup trajao gotovo dva sata, publika je želela još, pa je ova jedinstvena diva poreklom sa Majorke izvela još dve pesme za bis, među kojima je bila i Mi niña Lola. Možda je jedina zamerka to što smo ostali uskraćeni za izvođenje njene najpopularnije pesme, No habrá nadie en el mundo. Ali, to sigurno možemo da joj oprostimo, budući da je, kako je sama kazala, „ovde pronašla svoju porodicu“, porodicu koja će željno iščekivati njen povratak i zvuke novih flamenko melodija.


10

TEATRO

AUTOR: Milica Lilić

REFLEJO

Mateja Popović o Almodovaru na srpski način Mateja Popović, mladi glumac koji se ostvario ulogom Pavla Popovića u domaćem filmu ,,Šešir profesora Koste Vujića”, pojavljivao se i u seriji ,,Bela lađa”, a u predstavi ,,Sve o mojoj majci”, koja se već dve godine nalazi na redovnom repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta, igra ulogu doktora. O samoj predstavi i njenoj povezanosti sa istoimenim filmom slavnog španskog reditelja, o ostalim ulogama koje ga vezuju za hispanski svet, kao i o glumačkom pozivu uopšte, Popović govori za Reflejo.

Predstava ,,Sve o mojoj majci” izvodi se u Beogradskom dramskom pozorištu od aprila 2011. godine. Da li vam je, uslovno rečeno, lakše da izvodite danas, nakon gotovo dve godine prikazivanja?

Jeste, svakako. Mi već činimo jednu uigranu ekipu, mada se zamenila glavna glumica. Igrala je Paulina Manov, a od nove sezone od jeseni igra Milena Pavlović. Koliko je primetna ta razlika?

Drugačija je samo igra. Situacije i tekst su isti, tako da je Milena samo ispratila priču na svoj način, temperamentnija je i dinamičnija.

prevazilaženju jednog od najtežih bolova u životu – gubitku deteta. Možeš li nam otkriti kakva atmosfera vlada tokom proba, obzirom na samu tematiku predstave?

Ozbiljno shvatamo svaku ulogu, bez obzira na tematiku. U dogovoru sa rediteljem, iznosimo uloge na najupečatljiviji način i trudimo se da svaku emociju koju naš lik proživi, prenesemo na publiku. U predstavi se javljaju tipično almodovarski likovi – prostitutka-transvestit, trudna opatica i glumica lezbejka. Koliko je teško vama glumcima da se saživite sa tim

Postoje delovi filma koje moramo doslovno da ispoštujemo zbog autorskih prava. Tako je i muzika koja se koristi originalna. Deo ekipe koja igra predstavu u predstavi ,,Tramvaj zvani želja’’, više je sledio sâm taj film. U nekim momentima se reakcije glumaca doslovno poklapaju sa filmom, ali smo se svi trudili da iznesemo nešto svoje na scenu. Recimo, kolega Daniel Sič, koji igra transvestita-prostitutku Agrado, dobio je prestižnu nagradu za originalno izvođenje lika. Bio je posvećen pripremi uloge, vežbao je hod i tražio glas svom liku.

smatrati pričom modernog doba. Šta bi ti izdvojio kao neke od njenih osnovnih poruka?

Poruke predstave bih vezao za Almodovarove osnovne teme, a to su ženska solidarnost, pronalaženje ličnog identiteta i neočekivani preokteti koji naglo menjaju tok života. Sedište drame i čitava radnja bazira se na

likovima? Kako se pripremate za takve uloge?

Ja lično mnogo volim da se bavim transformacijom, tako da mi to ne predstavlja nikakav problem. Prvo proučim svoj tekst, a potom procenim koliko mogu da idem i van teksta, da bih svom liku dao neki lični pečat, a opet to činim u saradnji sa kolegama. Nije teško saživeti se ako je proces dobar. Da li imaš nekih ranijih glumačkih iskustava u kojima tumačiš marginalizovane likove?

Da, u svojoj diplomskoj predstavi ,,Usamljeni zapad”, inače crnoj komediji koja se takođe izvodi u Beogradskom dramskom pozorištu, igram lika kome je bes glavni pokretač u životu, te često donosi neracionalne odluke. Dobre tekstove svako može da govori, ali ne i da pravi likove. Zato sam ja istraživao, raspitivao se o tom tipu ljudi, tumačio međuljudske odnose. Meni to ne deluje teško, jer poistovećenje traje samo dok sam na sceni. Čak i ako paralelno igram dve marginalizovane uloge, pre svake predstave se malo pripremim i ne nailazim na problem. Što se više igra, ulazak u ulogu postaje sve više tehnički.

Predstava je rađena po ugledu na Almodovarov istoimeni film. Koliko se vi glumci ugledate na glumce iz filma?

Ova humana melodrama sa elementima komedije svakako se može

FOTO: Mateja Popović

Pored predstave ,,Sve o mojoj majci”, izvođenje Servantesovih međuigara te takođe vezuje za špansko područje.

Film Todo sobre mi madre snimljen je 1999. godine, kada Almodovar prvi put napušta Madrid da bi snimao u Barseloni. Osvaja brojne prestižne nagrade širom sveta, među kojima je i Oskar za najbolji strani film. Pored Almodovarove muze i stalne inspiracije Penelope Kruz (Penelope Cruz), glavne uloge tumače i Sesilija Rot (Cecilia Roth) i Marisa Paredes (Marisa Paredes). Španski reditelj je, u svom prepoznatljivom stilu, film posvetio „svim glumicama koje su glumile glumice, svim ženama koje glume, svim muškarcima koji su igrali žene i postali žene, svim ljudima koji žude za majčinstvom”. I najzad, svojoj majci.

Da, Servantesove međuigre smo radili na trećoj godini studija, kao ispit glume. Ja sam igrao u međuigri ,,Brižna straža” (La guarda cuidadosa), gde smo od drame napravili monolog. Imali smo kostime koji su bili znakovni i prikazivali muško-ženske odnose koje je Servantes pokušavao da opiše. Sa ovim predstavama išli smo u Istambul i Makedoniju da predstavimo svoj rad. Iako smo izvodili na srpskom, publika nije imala poteškoća da nas razume, velikim delom zbog pomenutih znakovnih kostima. Koliko vremena je potrebno glumačkoj ekipi da pripremi jedno pozorišno delo?

Uopšteno govoreći, priprema se mesec dana, mada u zavisnosti od težine ili trajanja projekta, pripreme mogu potrajati i dva meseca. Konkretno, predstavu ,,Sve o mojoj majci” smo pripremali nepunih mesec dana pre premijere.

TEATRO

REFLEJO

11


12

SOCIEDAD

AUTOR: Ivana Petronijević

REFLEJO

Sve što niste znali o novom papi Horhe Mario Bergoljo (Jorge Mario Bergoglio) prvi Latinoamerikanac i jezuita na prestolu Svetog Petra

I

zbor Horhea Marija Bergolja (Jorge Mario Bergoglio) za novog pontifeksa maksimusa umnogome je iznenadio svet, pokrenuvši raznovrsne reakcije i brojne polemike. Mnogi u njemu vide čoveka koji će Katoličkoj crkvi doneti preko potrebne novine i prilagoditi je potrebama savremenog društva. Poznat po svojoj borbi protiv socijalne nejednakosti, početkom novog milenijuma odigrao je značajnu ulogu u društveno-političkom životu Argentine, zamerivši se pri tom režimu tadašnjeg predsednika Nestora Kiršnera (Néstor Carlos Kirchner, 2003-2007). Drugi, pak, u prvi plan ističu nerazjašnjenje okolnosti povodom njegove saradnje sa vojnom huntom u Argentini krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada je kidnapovano i ubijeno na hiljade ljudi, zbog čega je i svedočio na suđenju za ratne zločine u svojoj zemlji. Novi duhovni vođa milijardu i dvesta miliona katolika čuven je po svojoj

Doskorašnji kardinal i nadbiskup Buenos Ajresa ujedno je i prvi papa u istoriji Katoličke crkve koji uzima ime Franjo (papa Francisco/pope Francis). „Izbor novog pape odražava snagu i vitalnost jednog regiona koji sve više oblikuje naš svet”, izjavio je predsednik Sjedinjenih država Barak Obama (Barack Obama) skromnosti – vozi se javnim prevozom i sam plaća svoje račune. Stoga ne čudi da je po proglašenju uzeo ime sveca iz 12. veka, Franje Asiškog (Francesco d’Assisi), koji za katolike predstavlja simbol asketskog života i milosrđa. Otvoren je za saradnju sa drugim verama, voli operu, Borhesa i Dostojevskog i iza sebe ima jednu neostvarenu mladalačku ljubav. Za novog papu kažu da je umereni konzervativac – ortodoksni jezuita u dogmatskim pitanjima, premda donekle fleksibilan po pitanju seksualne etike. Iako veran katoličkoj doktrini, ne protivi se kontracepciji, brine za razvedene i samohrane majke, kritikuje sveštenike koji ne žele da krste vanbračnu decu i pomaže ljudima obolelim od side. Ne insistira na upotrebi latinskog jezika i ne smeta mu prisustvo narodnih ni modernih elemenata u bogosluženju. Ipak, oštro se usprotivio legalizaciji istopolnih brakova u Argentini 2010. godine, koju je podržala argentinska predsednica Kristina Fernandes de

Kiršner (Cristina Fernández de Kirchner), što je doprinelo zahlađenju ionako tesnih odnosa bivšeg nadbiskupa sa Kiršnerovima. Ovaj postupak vlasti nazvao je „đavoljim pokretom” (“movida del diablo”), ističući da je usvajanje dece od strane homoseksualaca oblik diskriminacije protiv dece, dok je Fernandesova njegovu kampanju uporedila sa Inkvizicijom. Predsednica Argentine ublažila je ovaj konflikt kada se izjasnila protiv nasilnog prekida trudnoće i zamrzla zakon o dekriminalizaciji abortusa. Ipak, medijima nije promaklo da je po izboru svog zemljaka za vrhovnog poglavara rimokatolične crkve uputila oficijalnu, protokolarnu čestitku sa zakašnjenjem, za razliku od drugih vodećih svetskih lidera. Sada se od novog pape, pored svih skandala koji su u poslednje vreme potresli Katoličku crkvu, uključujući i čuveni slučaj Vatileaks, očekuje da posreduje u sporu Argentine i Velike Britanije po pitanju prevlasti nad Foklandima (Falkland islands).

Da li ste znali: …da je papa Franjo prvi neevropski papa u poslednjih 1.300 godina i treći stranac zaredom koji vodi rimsku crkvu (posle Poljaka i Nemca). …da je ove godine prvi put od podele Hrišćanske crkve 1054. godine jedan vaseljenski patrijarh prisustvovao ceremoniji ustoličenja pape. …da je Horhe Bergoljo sin italijanskih imigranata; njegovo prvo zanimanje je hemijski tehničar, a zamonašio se u 33. godini; osim maternjeg španskog, govori nemački i italijanski jezik. …da novi papa ima samo jedan funkcionalan bubreg i vatreni je navijač argentinskog fudbalskog kluba San Lorenso (San Lorenzo). …da je autor više knjiga, među kojima se ističu Corrupción y pecado, Sobre el cielo y la Tierra i Ponerse la patria al hombro (Korupcija i greh, Na nebu i na zemlji, Stavljanje domovine na pleća). …da Latinska Amerika prednjači po broju katolika – čak 42 odsto vernika rimokatoličke ispovesti broji ovaj region.

SOCIEDAD REFLEJO

13


14

SOCIEDAD REFLEJO

Nova demografija Španije Pre desetak godina Španija je bila jedna od najpoželjnijih evropskih zemalja za imigrante. Međutim, brojna radna mesta i ekonomsku stabilnost zamenila je neizvesnost na svim poljima, te poslednja istraživanja pokazuju suprotan fenomen – da iz Španije odlazi sve više imigranata i španskih državljana u potrazi za stabilnim poslom, ili bar novom šansom za bolji život.

B

risanje granica između zemalja Evropske unije i sve izraženija podela na siromašne i bogate delove sveta dovele su do velikih ekonomskih migracija. Španija je jedna od evropskih zemalja koju je u prvoj deceniji ovog veka zapljusnuo talas imigranata, što je dovelo do značajne promene njene demografske slike. Mnogi delovi Španije, kako ruralni tako i urbani, postali su veoma raznovrsni u rasnom, verskom, nacionalnom, pa i jezičkom pogledu. Imigrantske grupe razlikuju se i u pogledu obrazovanja, zaposlenju i načinu života i sve više postaju prepoznatljive u španskom društvu. Pojedine četvrti Barselone, Madrida i Valensije pretvorile su se u multikulturne oaze jezika, hrane i običaja sa svih kontinenata. Prema podacima Nacionalnog instituta za statistiku (Instituto Nacional de Estadística), početkom 2012. godine u Španiji je živelo 5,7 miliona stranaca, odnosno 12% ukupnog stanovništva, dok taj broj premašuje 14 procenata kada se u obzir uzmu i stranci koji su u međuvremenu stekli špansko državljanstvo. Tradicionalno najveći broj doseljenika stiže iz zemalja Latinske Amerike bežeći od nedemokratskih režima i siromaštva u svojim matičnim zemljama. Zahvaljujući tome što su govornici španskog lakše se prilagođavaju novoj sredini, ali poslovi koji pronalaze svode se pretežno na ugostiteljsvo, ispomoć u domaćinstvu, čuvanje starijih osoba ili dece usled nedostatka profesionalnih kvalifikacija. Ekvador, Kolumbija i Bolivija su zemlje iz kojih dolazi najviše latinoameričkih imigranata, a slede ih Argentina i Peru. Od ulaska Rumunije u Evropsku uniju 2007. godine, Rumuni su postali glavnina radne snage u zemljoradnji i fizičkim poslovima. Statistika pokazuje da su trenutno sa više od 15% ukupnog broja imigranata najbrojnija imigrantska nacionalnost u Španiji. Imigranti koji pristižu iz zemalja Magreba (ubedljivo najviše iz Maroka) na drugom su mestu na listi brojnosti sa 13,7 procenata. Dok se prvi lakše integrišu zbog sličnosti španskog i rumunskog, drugi važe

AUTOR: Jelena Bašević

za jednu od najmanje integrisanih imigrantskih nacija u Španiji. Doseljenici iz Kine rasprostranjeni su u svim delovima Španije, a naročito su postali prepoznatljivi po prodaji prehrambenih proizvoda i garderobe u centralnim četvrtima velikih gradova. Njihove radnje su obično male, skromno opremljene, ali dobro snabdevene proizvodima koji su skuplji nego u velikim supermarketima. Velika prednost njihove ponude je to što uglavnom rade 24 sata ili do ponoći, kao i praznicima kada su ostali supermarketi zatvoreni. Kineska garderoba i obuća sve su značajniji konkurent španskim

U prethodnoj deceniji priliv strane radne snage bio je regulisan zakonom zahvaljujući mogućnosti da španski poslodavci privremeno zapošljavaju strance za deficitarna zanimanja kao što su konobari, prodavci, nadničari, stakloresci, magacioneri, zemljoradnici, itd. Samo u 2005. godini oko 500.000 imigranata mahom iz zemalja koje ne pripadaju Evropskoj uniji, naročito iz Latinske Amerike i Istočne Evrope, dobilo je dozvolu za boravak u Španiji. Sa druge strane, u Nemačkoj je prošle godine bilo skoro 50.000 zaposlenih španskih državljana i to najviše u industrijskom sektoru.

tekstilnim gigantima jer su sličnog kvaliteta i sličnih ili čak povoljnijih cena. Ovi snalažljivi trgovci brzo su se prilagodili zahtevima tržišta, ali španski govore samo koliko je neophodno za komunikaciju sa kupcima, ne interesuju se da upoznaju lokalnu kulturu, hrane se u restor-

anima kineske hrane gde takođe rade njihovi sunarodnici i ne izlaze iz porodičnog okruženja. Ipak, još od 1983. godine postoji Udruženje Kineza u Španiji (Asociación de chinos en España) koje organizovano deluje u cilju izgrađivanja njihovog ugleda u španskom društvu. Španske vlasti se već godinama suočavaju sa ilegalnim pokušajima iseljenika iz podsaharskih zamalja da u malim čamcima dospeju do španske obale. Ukoliko promaknu španskim i marokanskim pomorskim patrolama ili ne završe tragično u vodama Mediterana, na teritoriji Španije pretežno se bave nelegalnom prodajom torbi, novčanika, naočara i slične robe na prostirkama, što se popularno zove „top-manta“ (top-manta). Brojni su i Pakistanci, naročito u Barseloni i drugim priobalskim gradovima, gde su često vlasnici govornica i internet-kafea, kao i prodavnica hrane. Treba istaći da pripadnici nekih nacionalnosti, kao što su Italijani i Indusi otvaraju restorane svojih nacionalnih kuhinja, pa se po gradovima može naići na picerije, tipične italijanske poslastičarnice i indijske specijalitete. S druge strane, među onima koji dolaze iz država Srednje i Zapadne Evrope, najviše je samostalnih profesionalaca i zaposlenih u finansijskom sektoru. Prvi problemi sa kojima se imigranti suočavaju po dolasku u Španiju su legalizacija boravka, zdravstvena zaštita i pravo na obrazovanje. Na njihov nepovoljan položaj sa jedne strane utiče nemogućnost države da im pruži zaposlenje, a sa druge nemogućnost imigranata da ispune zahteve tržišta rada. Međutim, ekonomska kriza dovela je i do porasta iseljavanja španskih državljana. Tako je nezaposlenost imigranata nedavno dostigla 35%, naspram 22% među stanovništvom poreklom iz Španije. Ovakav pesimistični trend doveo je do toga da Španija postane sve manje privlačna za imigrante, ali i jedna od zemalja sa rastućim „odlivom mozgova“. Procenjuje se da je od početka krize Španiju napustilo oko 400.000 mladih, najvećim delom sa univerzitetskom diplomom. Dok je prošlu deceniju obeležio imigrantski bum, prema sadašnjim pokazateljima ova može biti zapamćena po naglom porastu emigranata-stručnjaka koji traže priliku za zaposlenje van svoje zemlje.

SOCIEDAD REFLEJO

15


16

SOCIEDAD

AUTOR: Ivana Petronijević

AUTOR: Vanja Kudra

Kamen spoticanja Argentine i Velike Britanije Ne nazire se kraj argentinsko-

Između života

REFLEJO

britanskom sukobu oko Foklandskih ostrva.

I

ako mali arhipelag u južnom Atlantiku, Foklandska ostrva (na engleskom: Falkland Island, za pripadnike španskog govornog područja Islas Malvinas) predstavljaju ovih meseci veliki problem za argentinsku predsednicu Kristinu Fernandes (Cristina Fernández) i britanskog premijera Dejvida Kamerona (David Cameron). Sporna teritorija nalazi se nekih 400 kilomera od argentinske Patagonije (gotovo četvorostruko dalje od Ujedinjenog kraljevstva), a broji dva velika i dvadesetak manjih ostrva, i tek nešto više od tri hiljade stanovnika, pretežno britanskog porekla. Zvanično slove za britansku prekomorsku teritoriju, a oficijalni jezik je engleski. Međutim, Argentina sve oštrije polaže pravo na Foklande, tvdeći da je arhipelag nasledila od Španije dvadesetih godina XIX veka.

Naime, istorija sukoba između dveju zemalja proteže se već od 1833. godine, kada je Britanija preuzela Foklande od Argentine vojnom invazijom, a 1982. vodjen je kratkotrajni ali krvavi Malvinski rat, u kojem je

i umetnosti Tribina književnice Soe Valdes (Zoé Valdés) u Institutu Servantes Povodom VII Međunarodnog festivala proze u Novom Sadu, Soe Valdes je ponovo posetila Srbiju i Institut Servantes u Beogradu. Na tribini odrzanoj 18. aprila govorila je o svom stvaralaštvu i odgovarala na pitanja Bojane Kovačević Petrović, prevodioca njenog romana Ambasadorova kći, i prisutnih gostiju.

poginulo blizu hijadu ljudi, većinom argentinskih vojnika. Te godine je argentinska vojna hunta nasilno zauzela ostrva, na šta je tadašnja britanska premijerka Margaret Tačer (Margaret Thatcher) odgovorila slanjem britanske jedinice za specijalne operacije, uspevši da povrati i očvrsne vlast.

Malvinska ostrva koji nesumnjivo predstavljaju „argentinsku domovinu”. „Beli dim iznad Foklanda bio je prilično jasan”, odgovorio je britanski premijer na papinu izjavu, aludirajući na rezultate referenduma među stanovništvom Foklanda, našalivši se pritom i na račun glasanja u Vatikanu.

Argentinska predsednica sada traži od Britanije da se odrekne arhipelaga, navodeći da britansko polaganje prava na Foklande predstavlja „razmetljiv kolonijalizam”. U toj borbi podržava je i nedavno izabrani vrhovni poglavar Rimokatoličke crkve, inače poreklom Argentinac, izjavom da je Velika Britanija uzurpirala

Na referendumu održanom u martu ove godine gotovo sto odsto žitelja arhipelaga izjasnilo se da želi da ostane pod britanskom vlašću, dok politički analitičari napominju da je borba Argentine za suverenitet zaoštrena upravo nakon otkrića naftnih rezervi u blizini Foklanda.

P

osle kratke uvodne reči direktora Instituta Servantes u Beogradu Antonija Lasara Gonsala, u kojoj je izrazio zahvalnost književnici na poseti Beogradu i podsetio na njeno minulo gostovanje, Soe Valdes je podelila sa publikom razmišljanja o poreklu svog književnog dara i svom stvaralaštvu. Književnica se u govoru osvrnula na svoje pretke i istakla uticaj kineskog pradede na sopstveno literarno stvaralašvo. Govorila je o i svojim književnim počecima sadržanim u dnevniku koji je vodila kao devojčica, kome je kasnije nadenula ime Dnevnik Eros.

Kasnije godine stvaralaštva donele su joj poteškoće kako cenzure i autocenzure, tako i nemogućnosti objavljivanja, što ju je primoralo da napusti rodnu Kubu. Godine tišine prekinula je romanom La nada cotidiana (Svakodnevno ništavilo), koji je pomenut više puta tokom večeri u kontekstu ključnog trenutka za ličnu slobodu govora i stvaranja. Njena društvena angažovanost i nevoljnost za prećutikivanjem bili su vidljivi u odgovoru na pitanje o prostituciji na Kubi, u kome je naglasila važnost osvešćenja ljudi o ovom i drugim socijalnim problemima. Tokom izlaganja mogli smo da up-

oznamo svestranu umetničku ličnost Soe Valdes, koja odušak nalazi u raznovrsnim umetničkim formama, uključujući slikarstvo, poeziju, prozu, filmske scenarije, itd. U skladu da modernim stremljenjima u pogledu korišćenja interneta, Soe Valdes vodi jedan veoma posećen blog. Među zanimljivostima koje je podelila sa publikom nalaze se anegdote o nastanku pseudonima koje je koristila za prijavljivanje na književne konkurse. Bezrezervnim odgovorima na pitanja i iskrenim izlaganjem, Soe Valdes nam je omogućila da upoznamo barem delić njene ličnosti i da je smestimo između života i umetnosti.

LITERATURA REFLEJO

17


18

ARTE

AUTOR: Jovana Jevtović

AUTOR: Vanja Kudra

REFLEJO

U hispano ritmu Putovanje kroz zemlju tradicionalnih hispanskih plesova

Trio hispanske visoke mode Hispanski svet ih pamti po tome što su mu doneli visoku modu, ugledali se na modnevelikane, ali i izgradili prepoznatljiv stil i postali uzori generacijama modnih dizajnera. Znate li ko čini ovaj magični modni trio?

K

ristobal Balensijaga (Cristóbal Balenciaga) potiče iz skromne i religiozne porodice. Rođen je 1895. godine u Baskiji, u Španiji, a umro je 1972. u Alikanteu. Talenat za modu nasledio je od majke koja je bila krojačica i već je sa 12 godina počeo da radi kao pomoćnik u jednom ateljeu. Njegova karijera modnog dizajnera počela je kada je upoznao groficu Kasa Tores (marquesa de Casa Torres), koja mu je dozvolila da razgleda njenu odeću i koja je tražila od njega da napravi kopiju jedne njene haljine. Svoj prvi butik otvorio je 1914. godine u San Sebastijanu, a kasnije i u Madridu i Barseloni. Brzo je postao toliko cenjen kao modni kreator da je čak i španska kraljevska porodica nosila njegove kreacije. Međutim, život Kristobala Balensijage promenio se 1936. godine sa početkom Španskog građanskog rata, kada je morao da zatvori svoje butike i da se preseli u Pariz gde je nastavio karijeru. Novine na kojima je radio su sako, haljina koja liči na košulju, kao i ženske cipele sa niskom štiklom.

K

Pođite sa nama na proputovanje kroz šaren i uzbudljiv svet hispanskih plesova koje će vas na momente ostaviti bez daha, ali i probuditi u vama želju da saznate više.

P

opularnost latino plesova ne iznenađuje, štaviše, plesovi su jedan od najpoznatijih elemenata hispanske kulture koji je dosegao najdalje kutke sveta. Međutim, putovanje na koje upravo krećete dozvoliće vam da zavirite iza kulisa i da upoznate mnoge tradicionalne plesove koji nisu imali sreće da dožive svetsku slavu.

Predlažem da put započnemo na severu Južne Amerike, u venecuelanskim ravnicama, domovini veoma dinamičnog i primamljivog plesa pod nazivom horopo (joropo). Cvetne haljine jarkih boja sa karnerima koje nose plesačice izvlače uzdahe kako devojaka tako i momaka. Vrtlog boja koji stvara mladić hitro okrećući svoju partnerku siguran je pokazatelj da prisustvujete horopo izvedbi. Ovaj ples izrazito naglašava ženstvenost devojaka i muževnost momaka, a deca uče da ga plešu još od malih nogu. Idući na zapad, stižemo u Kolumbiju i

upoznajemo se sa kumbijom (cumbia). Muzika uz koju se ona igra ima andski prizvuk. Često se koristi upaljena sveća koju mladić predaje devojci. Koraci plesača su sitni i umereni, a devojka tokom čitave izvedbe drži krajeve suknje u visoko odbočenim rukama. Plesačice ponekad izvode figuru koja podseća na let ptica, koristeći suknju da oponaša krila.

Naše sledeće odredište je Peru, koji je nedavno odao počast svom nacionalnom plesu, proglasivši sedmi oktobar danom marinere (marinera). Ona se izvodi u paru iako igrači figure izvode zasebno, prelazeći veliku površinu podijuma. Neizostavani delovi muškog odela su pončo, sombrero i jahaće čizme. U Čileu ćemo se susresti sa kuekom (cueca), plesom koji nalikuje marineri utoliko što se u izvedbi koristi bela marama i što se igrači ne dodiruju. Ritam muzike je valcer, a ples počinje uvodnim delom u kojem momak i devojka stoje jedno naspram drugog i tapšu. Nakon ovo-

ga, sledi dinamičnija deonica u kojoj do izražaja dolazi zavodljivi karakter kueke. Iako je Argentina poznata po tangu, ona je domovina i drugih zanimljivih plesova, kao na primer malamba (malambo). Ovaj ples izvodi grupa muškaraca i sastoji se od ritmičnog udaranja nogama o pod. Veoma je važna sinhronizovanost, bez obzira na broj izvođača na sceni, koji može biti veliki. Tu je i ćakarera (chacarera), ples koji se izvodi u paru i u kome muškarci ponekad lupkaju nogama o pod, podsećajući nas na malambo. Ni ostale zemlje ne zaostaju u plesnoj ponudi – Urugvaj nudi kandombe (candombe), Paragvaj ples sa bocama (danza de botellas), u kome devojke plešu sa bocama na glavi, Dominikanska Republika se diči baćatom (bachata) i merengeom (merengue), a da i ne pominjemo Kubu na kojoj su nastali mambo, son, salsa, rumba i ča-ča-ča (chachachá).

arolina Erera (Carolina Herrera) rođena je 1939. godine u Karakasu, u Venecueli. Njena porodica pripadala je visokom društvu, tako da je Karolina odrastala okružena bogatstvom i luksuzom. Kada je imala 13 godina otputovala je sa bakom u Pariz i prisustvovala reviji Kristobala Balensijage. Studirala je tekstilni dizajn i počinjala da stvara svoje prve kreacije. Prvi put se udala već sa 18 godina, a drugi put 1968. godine, za don Reinalda Ereru (don Reinaldo Herrera), sa kojim ima četiri ćerke. Od 1980. godine zvanično se posvetila modi, otvorivši svoju modnu kuću u Njujorku. Vremenom je postala cenjena ne samo kao modna kreatorka, već i kao uspešna preduzetnica. Njene kreacije odišu elegancijom, sofisticiranošću i luksuzom. Ističe da kreira za sve žene kojima se dopada njen stil, a ne samo za pripadnice visoke klase.

O

skar de la Renta (Óscar de la Renta) rođen je u Dominikanskoj republici 1932. godine. Sa 18 godina preselio se u Madrid da bi studirao slikarstvo, ali ga je ljubav prema modi odvela u drugačijem pravcu. Radio je u ateljeu Kristobala Balensijage, gde je i postao poznat kada je nacrtao skicu za haljinu Beatris Lodž, ćerku ambasadora Sjedinjenih Američkih država u Madridu. De la Renta je otišao u Pariz 1961. godine, a zatim se preselio u Njujork, gde i danas živi i radi. U toku svoje karijere sarađivao je sa poznatim modnim kućama, kao što je Pierre Balmain. Danas je poznat kao kreator muške i ženske odeće, nakita, venčanica i parfema. Prvi ženski parfem Oskar lansirao je 1977. Njegov modni stil predstavlja mešavinu onoga što je Oskar de la Renta naučio u Evropi i latino korena koje nosi u sebi.

Ovako je Kristobal Balensijaga definisao svoju profesiju: „Dobar modni dizajner mora biti arhitekta za model, skulptor za formu, slikar za skice, muzičar za harmoniju i filozof za meru.“ Oskar de la Renta je šezdesetih godina dvadesetog veka kreirao odeću za Džeki Kenedi (Jackie Kennedy), suprugu američkog predsednika Džona Kenedija (John F. Kennedy). Karolina Erera je 1986. godine kreirala venčanicu za Karolinu Kenedi (Caroline Kennedy), ćerku ovog poznatog američkog para. Čuvena nemačka glumica i pevačica Marlen Ditrih (Marlene Dietrich) često je nosila modne kreacije Kristobala Balensijage. Govorila je da Balensijaga poznaje njene mere i da joj haljine njegove modne kuće uvek dobro stoje.

ARTE

REFLEJO

19


20

ARTE

AUTOR: Katarina Gligorić FOTO: Ivana Golubović

REFLEJO

Španske ikone u Institutu Servantes Izložba srpske umetnice Gordane Nikolić, koja će trajati od 12. aprila do 5. maja u galeriji Instituta Servantes, predstavlja neobičan spoj španske i vizantijske srednjovekovne ikonografije.

U

petak, 12. aprila 2013. godine, u galeriji Instituta Servantes otvorena je izložba Španske ikone čija je autorka srpska umetnica Gordana Nikolić. Dobrodošlicu brojnim posetiocima i diplomatskim predstavnicima poželeo je direktor Instituta Servantes u Beogradu Antonio Lasaro Gonsalo (Antonio Lázaro Gonzalo). Nakon toga se prisutnima obratio i ambasador Kraljevine Španije, koji je izrazio veliko zadovoljstvo zbog svih projekata koji se održavaju sa ciljem boljeg upoznavanja španske i srpske kulture i tradicije, među kojima je i ova jedinstvena izložba radova Gordane Nikolić. U prijatnoj atmosferi galerije prisutni su imali priliku da vide 30 reprodukcija iz čuvenog španskog Jevanđelja svetog Mihajla

TENERIFE-NA KORAK OD SAVRŠENSTVA

iz Eskalade (El beato de San Miguel de Escalada) iz 10. veka, koje je autorka pripremila koristeći tehniku vizantijskih majstora. Inspirisana lepotom minijatura iz ovog jevanđelja, umetnica je na karakterističan način domaćoj publici predstavila jedan od najstarijih i najznačajnijih španskih rukopisa iz mosarapskog perioda, čije su minijature bile nadahnuće mnogobrojnim slikarima 20. veka, među kojima je i Pablo Pikaso (Pablo Picasso). Četiri zveri, Voda života koja izvire iz Božjeg prestola, Obeležavanje izabranih, Četiri jahača apokalipse, samo su neka od 30 dela koja će biti izložena u galeriji Instituta Servantes do 5. maja 2013. godine. Autorka izložbe Gordana Nikolić za Refleho je ukratko objasnila kako je nastao ovaj nesvakidašnji umetnički projekat:

- Kao što je gospodin španski ambasador rekao, ovo je izložba Španske ikone 2, pošto sam prvu imala pre 11 godina, što je ujedno bila i moja prva samostalna izložba posle diplomiranja na Fakultetu likovnih umetnosti. Španska ambasada mi je sada ponudila da osmislim projekat po sopstvenom nahođenju i tako sam došla na ideju da ceo ciklus El beato de San Miguel de Escalada, koji su, zapravo, minijaturne ilustracije Jevanđelja po Jovanu, prikažem na način na koji bih ih približila srpskoj publici. Smatrala sam da je najbolje da to učinim upravo vizantijskom tehnikom, na lipovom drvetu, koristeći pigmente u prahu i jajčanu temperu. Pošto sam 1999. godine imala seriju izložbi vizantijskih ikona u Španiji, želela sam da napravim svojevrsnu paralelu – da onako kako sam prikazivala našu umetnost Špancima, tako isto sada učinim i sa španskom u Srbiji.

Gordana Nikolić je diplomirala 2001. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku za vajarstvo. Tokom svojih postdiplomskih studija putovala je po Italiji i Španiji, gde je imala priliku da usavršava svoju tehniku izučavajući dela velikih majstora. Njena interesovanja su najviše usmerena na proučavanje odnosa između srpske i španske srednjovekovne ikonografije, a mnogobrojnim izložbama iz ove oblasti doprinela je približavanju i boljem razumevanju tradicija ove dve zemlje. Predstavljala je više puta Srbiju na putujućim izložbama u Španiji, a 2011. godine je beogradskoj publici prezentovala seriju svojih slika pod nazivom Zemlja, koja je bila odraz njenog intimnog viđenja najrazličitijih predela Španije. Gordana Nikolić se, osim slikarstvom i vajarstvom, bavi i pedagoškim radom iz oblasti istorije umetnosti. ARTE

REFLEJO

21


22

Mi rincón

AUTOR: Ivana Jovanović

REFLEJO

ISTINA

O KUBI

K

uba je otkrivena 17. oktobra 1492, godine, nakon čega biva okupirana i izrabljivana od srane Španaca. U XIX veku počinju borbe za nezavisnost protiv španskih kolonijalnih vlasti. Ipak, tek intervencija Sjedinjenih Američkih Država u špansko-američkom ratu konačno proteruje Špance sa Kube. I tada, kada bi mnogi pomislili da je tu kraj patnjama na Kubi, SAD okupira ostrvo i tu počinje njena dominacija i kontrola, koja i dan danas traje. Nova revolucionarna vlast na Kubi iz 1959. godine, kao i snažne veze sa Sovjetskim Savezom, dovele su do pogoršanja odnosa sa SAD. Raspadom Sovjetskog Saveza, najvećeg kubanskog trgovačkog partnera, Kuba doživljava težak ekonosmki udarac, čiji su ožiljci i dalje primetni. Međutim, to nije bilo dovoljno, pa su Amerikanci proglasili trgovinski embargo protiv Kube, koji se odnosio pre svega na izvoz robe na Kubu, osim najneophodnijih sredstava za život, hrane i lekova. Zakonom su zabranjena putovanja Amerikanaca na Kubu, čime je turizam izuzetno pogođen. Ipak, devedesete nisu svima donele zlo.

Sredinom 90-ih godina, turizam odoleva krizi i postaje „srce kubanske ekonomije“. Varadero, Kajo Koko i Havana, najpopularnije kubanske destinacije, poslednjih godina donose ovom ostrvu više milijardi evra godišnje, jer se sve više ljudi u poslednje vreme odlučuje da uz Guantanameru uživaju u vožnji starim američkim automobilima, najčešće marke Ševrolet, čiji je izvoz, po zakonu na Kubi, izričito zabranjen, a koji vam dopušta da osetite duh pedesetih u 21. veku. Kuba je poslednjih godina postala popularna i idealna destinacija za zaljubljene koji žele da svoje sudbonosno da izgovore na prelepim plažama, u raskošnoj prirodi, na gotovo netaknutim ostrvcima ili da u istom ambijentu provedu svoj Medeni mesec. Ipak, to nije dovoljno da se Kubi obezbedi život na koji je veći deo sveta navikao. I dok mi već sigurno jednu deceniju ne možemo da zamislimo život u ovom modernom dobu bez Interneta i računara, doba digitilizacije na Kubi došlo je tek nedavno, gde je, zahvaljujući podršci Venecuele i „sociajlističkog daunlouda“, postavljen novi podmorski kabl dužine 1600 kilometara. Iako su do sada imali najsporiji internet na svetu, Kubanci se nadaju da će im podmorski kabl, koji će brzinu prenosa podataka povećati za više od 3000 puta, omogućiti da iz sveta saznaju mnoge stvari za koje ne znaju. I tu počinju moje sumnje, moja pitanja...

I pored toga što je jedna od omiljenih egzotičnih turističkih destinacija koja mami svojim prostranim peščanim plažama, vrelinom dana, osvežavajućim koktelima, jakim cigarama i zanosnim ritmovima, Kuba je nezasluženo među prvima na listi zemalja koje prati senka, nažalost, rasprostranjenog dobro poznatog društvenog fenomena predrasude. Da li je zbog nesrećne sudbine ovog ostrva ili zbog sile, moći i kontrole SAD-a, ne znamo, ali nas interesuje – šta je, ili bolje rečeno, ko je, zapravo, Kuba?

Da li je sve do sada pomenuto dovoljno da se Kuba pominje samo kada pričamo o plesu, plažama ili, najčešće, o nemaštini, nerazvijenosti, blokadi i siromaštvu? Da li je to ono što određuje vrednost jedne nacije, njenog duha i svega onoga što je čini? Zašto niko ne pominje stopu pismenosti na Kubi, koja je iznad 97%, isto kao u SAD, vodećoj svetskoj sili? Zašto niko ne pominje Kubu kao svetsku silu u sportu? Ona to zaista jeste. Prisetimo se – Kuba nije slučajno zauzela četvrto mesto na Olimpijadi u Moskvi 1980. godine, peto mesto u Barseloni 1992, osmo mesto u Atlanti 1996. ili deveto u Sidneju 2000! Imajte u vidu da su ovo samo rezultati sa najvećih sportskih događaja na planeti. Koliko nas zna da je Kuba postigla najbolje rezultate u osnovnom obrazovanju u čitavoj Latinskoj Americi i na Karibima? Koliko nas zna da ta mala i nerazvijena Kuba pruža svojoj omladini potpuno besplatno školovanje, od osnovnog do univerzitetskog nivoa? Koliki broj nas zna da je većinsko stanovništvo Kube, zapravo, belo? Zašto niko ne priča o razvoju medicine na Kubi i njenim lekarima? Setimo se humanitarne katastrofe na Haitiju, nakon razornog zemljotresa koji je usmrtio 250 000 ljudi, ostavivši bez doma njih milion i po. Dok su medicinske ekipe iz većine zemalja napustile Haiti već nakon dva meseca, oni koji su ostali i borili do kraja,

bili su kubanski doktori, koji su lečili 30 000 Haićana obolelih od kolere, što je oko 40% pacijenata pogođenih tom bolešću. Koliki broj nas zna da Kuba ima jednog lekara na 170 pacijenata, čime je ova zemlja zauzela jednu od vodećih svetskih pozicija? Bolja je i od skandinavskih zemalja i od Nemačke i Francuske, koje važe za zemlje sa tradicionalno dobrom zdravstvenom zaštitom, a upravo te zemlje imaju samo jednog lekara na čak 300 pacijenata. koliko nas zna da Kuba izvozi medicinsku opremu zemljama svih kontinenata, da je upravo ona proizvođač petostruke vakcine koja služi za imunizaciju protiv difterije, tetanusa, velikog kašlja, hepatitisa B i bakterije Hemophilus influencae tipa B? Koliki broj nas je upoznat sa besprekornim zdravstvenin sistemom koji je na vrhu svetske liste zahvaljujući kvalitetnom obrazovanju i znanju koje mladi Kubanci stiču na fakultetima, zahvaljujući njihovoj racionalnosti, praktičnosti i odlučnosti. Na Kubi se naglasak stavlja na sprečavanju i ranom otkrivanju bolesti. Pitate se koliko je to efikasno? Zapravo, Kuba, zajedno sa SAD, Australijom, Kanadom, Francuskom i Japanom ima najveću stopu preživaljavanja kod raka dojke, prostate i debelog creva, ali treba napomenuti da Kuba za zdravstvo godišnje izdvoji 400 dolara po stanovniku, za razliku od SAD, koja izdvoji i do 7500 dolara.

Koliko nas je upoznato sa kubanskim mentalitetom, njihovom tolerancijom, otvorenošću i ravnopravnošću? Koliko nas zna da žene čine 44,7% radne snage i da 33,5% njih zauzimaju direktorska mesta? Žene su zastupljene sa 36% u Parlamentu, 16% u Državnom savetu, 18% na ministarskim položajima i 23% među zamenicima ministara. Štaviše, svaka zaposlena žena ima mogućnost da koristi do godinu dana plaćenog odsustva posle porađaja. Zašto se govori o njihovoj zatvorenosti i konzervatizmu kad sve zaposlene žene, bez izuzetka, dobijaju istu platu kao muškarci za isti posao? Bezbroj sličnih pitanja niže se i dalje i često ostajem bez odgovora, ali ono što znam i ono u šta nikada neću posumnjati jeste da jedan narod, jednu naciju, njen duh, njenu postojanost i vrlinu ne određuje ni boja kože, ni religija, ni novac, ni moć. Kuba je pravi dokaz za to. Pretvorivši se u simbol patriotizma, borbe, upornosti, Kuba već decenijama prkosi brojnim predrasudama, blokadama, nepravdi i polako ali sigurno osvaja prva mesta na svetskih listama u brojnim oblastima koje, bez sumnje, određuju i njen nacionalni identitet. Možda je sva ova priča suvišna, jer nam nacionalni cvet Kube, mariposa, jasmin u obliku leptira, time što za Kubance predstavlja simbol čistoće, nepokornosti i slobode, možda mnogo govori o ovom velikom narodu.

Da li ste znali da... ... kubanska država godišnje odvaja 11,2% od nacionalnog budžeta za zdravstvo i 16,3% za obrazovanje? ... je na čoveka koji je vladao Kubom, Fidela Kastra, bezuspešno pokušano 637 atentata? ... je na Kubi je sve u državnom vlasništvu - od auta pa do stoke? ... je Ernesto Če Gevara (Ernesto Che Guevara), najfotogeničniji revolucionar? Simbol je mladosti, buntovnosti i borbe za socijalna prava. Iako Argentinac, Če je nacionalni heroj koji je Kubi doneo slobodu. ... su cigare originalni kubanski suvenir? Kažu da su se nekad cigare rolale na nedrima kubanskih devica, a za jedan dan čovek može da napravi do 100 savršenih cigara.

Mi rincón

REFLEJO

23


24

HILO SERBIO-HISPANO

AUTOR: Vanja Kudra PREVOD SA ŠPANSKOG: Vanja Kudra FOTO: Anna Marmajewska

REFLEJO

O BALKANU I SANTANDERU S Intervju sa Robertom Ruisom Rodinjom Saznajte šta za jednog Španca znači „balkanizacija“, šta se o Srbiji može naći u španskim udžbenicima istorije, kao i kako je Santander izgubio najstariji deo grada.

a Robertom Ruisom Rodinjom (Roberto Ruiz Rodiño), mladim istoričarem poreklom iz Kantabrije, razgovarali smo o percepciji Španaca o Srbiji, njegovom rodnom gradu Santanderu i njegovim iskustvima u Italiji i Irskoj.

Posetili ste neke delove Balkana. Zašto vas on privlači i šta vam se najviše svidelo tokom posete?

Da, posetio sam Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Privlači me istorija tog područja, koja je burna i zbog toga privlači pažnju. Jedan pokazatelj toga je i termin koji se mogao čuti od španskih političara kada govore o opasnosti od katalonskog i baskijskog nacionalizma – „balkanizacija“ Španije. Sviđaju mi se i kultura i umetnost budući da su mešavina raznih uticaja: grčkog, rimskog, vizantijskog, otomanskog i slovenskog. Iz posete su mi se svideli ljudi i priroda. Koliko se zna o Srbiji u Španiji? Pominje li se u sredstvima informisanja?

Ne zna se puno, skoro da se i ne pominje. Pominje se samo kada se

menja vlast, pošto je Srbija zemlja koja želi da se priključi Evropskoj Uniji; ponekad i u vezi sa sportskim takmičenjima. Ako Špancima spomenete Srbiju, najverovatnije će prvo pomisliti na građanski rat i rat na Kosovu, zato što su to jedni od prvih televizijski prenošenih ratova. Pošto ste sami završili istoriju, možete li nam reći da li se Srbija pojavljuje u španskim udžbenicima istorije?

Veoma malo. Vezano za taj prostor obrađuje se pitanje zbog čega se granica između katoličanstva i pravoslavlja nalazi baš između Srbije i Hrvatske. Ako neki španski istoričar zna dosta o Srbiji, to je rezultat njegovog individualnog truda. Iako ste istoričar, radite kao profesor španskog za strance. Dopada li vam se trenutni posao?

Da, i to sve više. Kada sam počinjao, nisam sasvim znao u šta se upuštam. Ovaj posao mi pruža priliku ne samo da predajem, već i da naučim puno stvari nevezanih za španski i da upoznam dosta ljudi. Kakve su poteškoće koje imaju Srbi u usvajanju španskog u poređenju sa poteškoćama drugih stranaca?

Ne mogu da kažem konkretno za Srbe, jer nisam imao puno srpskih polaznika, ali mislim da mogu za Slovene uopšteno. Najveći problem je upotreba članova i prošlih vremena. Za mnoge, sinonim za sever Španije su Galicija i Baskija. Vaša rodna Kantabrija je u ovom smislu zapostavljena. Zašto mislite da je tako?

Verovatno zato što je Kantabrija najmanja oblast; takođe zato što do 1981. godine nije postojala kao politički autonoman entitet, što vodi ka tome da još uvek nije sasvim određena u svesti mnogih Španaca. Možete li nam reći nešto o vašem rodnom gradu, Santanderu, glavnom gradu Kantabrije?

To je jedan mali, buržoaski grad, čiji se stanovnici tradicionalno bave trgovinom. Sam grad nije preterano lep, jer je najstariji deo grada nestao u velikom požaru 1941. god. Ali je zato njegovo prirodno okruženje i samo mesto na kome se nalazi veoma lepo i zanimljivo. Ima lepih plaža, puno zelenila, a i planine su veoma blizu.

U jednom danu se možete okupati u moru i šetati po planinama. Takođe, u blizini Santandera se nalazi Prirodni rezervat Kabarseno (Parque de la Naturaleza de Cabárceno), koji je nalik zoološkom vrtu, ali je životinjama pružena maksimalna sloboda. Divno je iskustvo posetiti ga, a pored toga, on ima i naučni značaj, jer se u njemu sprovode razna istraživanja. Koje aktivnosti najviše vole stanovnici Santandera?

Leti vole da idu na plažu, šetaju priobalnim šetalištem Sardinero ili poluostrvom Magdalena, sa kojeg se pružaju lepi pogledi. Na njemu se nalazi i palata Alfonsa XIII, koja je sada sedište Međunarodnog univerziteta Menendes Pelajo (Universidad Internacional Menéndez Pelayo). Na poluostrvu je i Plaža bikinija, na kojoj su se tokom pedesetih i šestdesetih godina strane studentkinje kupale u bikinijima, što je bilo zabranjeno u Španiji, pa je tako dobila ime. Šta to izdvaja stanovnike Santandera ili Kantabrije od ostalih Španaca?

Kažu da su ljudi da severa hladni i nepristupačni, kao i da su stanovnici Santandera nadmeni jer su iz prestonice. Naravno, sve su to opšti stavovi, sve zavisi od pojedinca. Pomalo smo zatvoreni po pitanju društvenih odnosa, teško je ostvariti prijateljstva ukoliko dođeš sa strane i ne poznaješ nikoga. Živeli ste u Italiji i u Irskoj. Postoji li tamo hispanska zajednica? Da li ste mogli da koristite španski?

Da, u Italiji sam boravio u okviru programa za razmenu studenata Erasmus i postojala je prilično velika zajednica Španaca. Štaviše, Španija je bila jedan od najvećih „izvoznika“ Erasmus studenata. Nisam siguran koliko se to promenilo, s obzirom na ekonomsku krizu. I u Irskoj je živelo puno Španaca zbog ekonomske situacije. Gotovo stalno sam koristio svoj jezik. Koje odlike hispanske kulture ste mogli da primetite van Španije, pogotovo za vreme boravka u ovim zemljama?

Mogu da kažem da se van svoje zemlje nisam susretao sa mnogo stvari koje su u vezi sa španskom kulturom, možda sa hranom i muzikom poreklom iz hispanskih zemalja.

HILO SERBIO-HISPANO REFLEJO

25


26

HILO SERBIO-HISPANO

AUTOR: Ana Najdanović PREVOD SA ŠPANSKOG: Ana Najdanović

REFLEJO

Put u srce jedne sasvim (ne) obične zemlje Srbija u oku jednog Španca

K

ao što lekari poznaju anatomiju čoveka, tako Migel Rodriges Andreu (Miguel Rodriguez Andreu) poznaje anatomiju Srbije. Knjiga Srpska anatomija rezultat je njegovog višegodišnjeg suživota sa Srbima, istraživanja i proučavanja srpske istorije, politike, muzike, kinematografije, načina života i temperamenta Srba. Kombinacija različitih žanrova, objektivna i realistična, a u isto vreme bogata subjektivnim doživljajima i iskustvima, ova knjiga nas vodi na put u srž onoga što jesmo i neminovno nas tera da preispitamo sebe same.

Srbi uglavnom misle da je njihov jezik veoma teško naučiti. Migel smatra da to baš i nije istina. Kaže da je srpski mnogo lakše naučiti nego što mislimo. Priznaje, pak, da je gotovo nemoguće pričati ga bez akcenta, ali da se zato gramatički može vrlo ispravno govoriti. Kaže da su ga Srbi puno puta pitali iz kog razloga uopšte želi da nauči srpski, ako već može da komunicira sa ljudima na engleskom. Bilo je i onih koji su mu govorili da ne gubi vreme jer je srpski gotovo nemoguće naučiti. Uprkos odvraćanju, Migel je uspeo da stekne zavidno znanje srpskog jezika.

Šta se dešava kada nas jedan Španac upozna tako dobro da može da napiše knjigu o nama?

Zašto ste izabrali upravo Srbiju da u njoj radite master?

Veoma me je zanimala balkanska kultura i istorija Jugoslavije. Želeo sam da radim master na nekom srpskom univerzitetu kako bih mogao da doživim Srbiju na najbolji način. Predstavljalo mi je pravi izozov da naučim jezik i živim sa ljudima u Srbiji. Uostalom, Beograd mi je od prvog trenutka delovao kao fascinanatan grad. Više mi se sviđao zbog onoga što je krio, nego zbog onoga što je otkrivao. Veoma je misteriozan. Kakvo je bilo vaše iskustvo na Fakultetu političkih nauka, na kome ste odbranili master tezu „Evolucija srpskog nacionalizma u bivšoj Jugoslaviji”?

Prvih nekoliko meseci bio sam pomalo izgubljen jer nisam razumeo jezik niti sistem po kome funkcionišu ispiti, a morao sam i da sredim mnoštvo papirologije. Master studije mi kasnije nisu bile priznate u Španiji, uprkos tome što sam položio sve ispite i odbranio master tezu na srpskom jeziku. Međutim, moje lično iskustvo je generalno bilo pozitivno jer mi je omogućilo razmenu iskustava sa profesorima i srpskim studentima. Mislim da je to kulturno zaranjanje za mene bilo veoma dragoceno. Da li vam je bilo teško da se naviknete na život u jednoj dalekoj i drugačijoj zemlji?

Ne, zaista. Imao sam sreće da sam već bio u Africi, Severnoj i Južnoj Americi, a Srbija je evropska zemlja, tako da je kulturalna integracija jednostavna. Mnogi Srbi govore engleski i španski i osećaju određenu bliskost sa španskom kulturom. Ljudi su veoma gostoprimljivi, i to olakšava prve dane u zemlji. Nije bilo teško navići se. Možda se kulturne razlike primećuju vremenom, kao i kroz putovanje po zemlji. Srbija nije samo Beograd, mada se u njemu može imati kontakt sa društvom koje obuhvata kako ruralni tako i kosmopolitski svet. Kako ste dobili ideju da napišete knjigu o Srbiji?

Prvo mi je Španska ambasada ponudila da objavim svoju master tezu. Učinilo mi se da je to loša ideja jer sam smatrao da taj rad nije dovoljno zreo da bi se objavio. Međutim, osećao sam da, posle pet godina života sa Srbima, mogu da napišem

jedan socijalno-politički esej baziran na na mojim istraživanjima, ali i ličnom iskustvu. Uvek sam bio kritičan prema slici srpskog društva koja se prikazivala u Španiji i činilo mi se da su mnoge od tih radova pisale osobe koje su analizarale samo skorašnju srpsku istoriju i to bez empatije i razumevanja lokalnh problema. U isto vreme, činilo mi se da je bilo aspekata srpskog društva, kao što su politička tranzicija, religija, srpski običaji, odnos selo-grad, koji su zahtevali jedan drugačiji pristup. Kao posmatrač svih ovih procesa, a ujedno i deo istih, cilj mi je bilo njihovo shvatanje i razumevanje. Da li ste unapred znali kom će žanru pripadati vaša knjiga?

Želeo sam da napišem jednu opštu socijalnu analizu koja bi obilovala književnošću, hronikom i odlomcima sa mojim ličnim iskustvom. Srpska anatomija kombinuje različite žanrove koje je na papiru teško uklopiti. Može se reći da se radi o poprečnom žanru. Od početka sam znao da želim da tako bude, ali nisam očekivao da će upravo to biti najkomplikovanije. Bazu knjige sam završio za šest meseci, jer su to bile ideje koje sam već godinama imao u glavi, ali uspostavljanje ravnoteže trajalo je godinu dana. Knjiga tretira više različitih tema i daje široku i objektivnu sliku nas i naše zemlje. Međutim, koju temu biste izdvojili kao glavnu?

Glavna tema je razumevanje najvažnijih aspekata srpske kulture i politike. Ne pokušavam da objasnim kakvi su Srbi, već da istražim političku psihologiju srpskog društva preko različitih političkih konteksta koje sam doživeo. To je veoma komplikovano jer postoje različite generacije koje su od Drugog svetskog rata stekle različita iskustva. Generalizovanje uvek predstavlja rizik. Knjiga se razvija kao istorijska plima, koja se kreće od napred ka nazad, radi objedinjavanja svih ovih generacija. Šta vam je najviše privuklo pažnju dok ste putovali kroz Srbiju?

Najviše mi je privukla pažnju tišina koja okružuje ruralnu Srbiju. Beograd izgleda kao zvezda oko koje se okreće čitava jedna galaksija sela i gradića, koji su potpuno izolovani. Ova putovanja po selima i zelenim planinama

bila su za mene veoma uzbudljivo i inspirativno iskustvo. Osećam da Beograd okreće leđa ovom ruralnom svetu koji predstavlja bogat izvor kulture, prirode i ponosa. Kao da iz prestonice dopire želja da Srbija bude samo Beograd, a to značajno utiče na zemlju, kako ekonomski, tako i na planu stvaranja nacionalnog duha koji objedinjeje čitavu zemlju. Čak i stanovništvo Beograda, koje je i samo većinski pridošlo sa sela, doprinosi ovom udaljavanju Beograd-Srbija. Da li se mentalitet ljudi iz Srbije i Španije mnogo razlikuje?

Na ovo pitanje je teško odgovoriti. Ako kažeš da se ne razlikuje, potpomažeš stvaranju veoma zastupljenog stereotipa u srpskom društvu, a to je da su Srbi i Španci veoma slični po temperamentu. Ako kažeš da se razlikuje, ljudi mogu da protumače da mi se ne sviđa srpski mentalitet, što uopšte nije slučaj. Nisu isti Srbi iz Beograda, Novog Sada, Topole ili Zubinog Potoka. Srpsko društvo je veoma kompleksno. Mislim da je ono trenutno u procesu stvaranja sopstvenog identiteta, koji će označiti kraj tog uskog, identifikujućeg koncepta “pravi Srbin”, koji šteti stvaranju civilnog i tolerantnog društva. Srbi najviše liče na svoje geografske komšije, a to je nešto što ne voli svako da čuje. Šta za vas lično predstavlja objavljivanje knjige Srpska anatomija?

Mislim da Srpska anatomija zatvara jedno poglavlje u mom životu posvećeno istraživanju. Uvek ću tumačiti njeno nastajanje sa popularnog stanovišta, iako iza nje stoji akademsko-naučni rad. To je verovatno knjiga koju bih voleo da sam pročitao pre nego što sam došao u Srbiju. Međutim, to je samo polovično istina jer sam zaista uživao na tom putu osvešćenja, od kad sam prvi put stigao u Srbiju 2005. godine. Iskustvo svih ovih godina mi je donelo mnogo šire znanje o ljudskoj prirodi, mnogo šire nego što bi to bio slučaj da sam ostao u Španiji. Knjiga pokušava da pokaže taj razvoj ličnosti koji je za mene bio izuzetno pozitivan. Dok sam živeo u Španiji, osećao sam da je moj život krenuo u jednom pravcu, dok mi je iskustvo na Balkanu donelo mogućnost da stvorim novi život sa mnogo različitih pravaca.

HILO SERBIO-HISPANO REFLEJO

27


28

CULTURA

AUTOR: Tijana Čupić

REFLEJO

Drevna civilizacija koja i dalje živi Intervju sa Sanjom Savkić

Civilizacija Maja, slavna u svojoj umetnosti, arhitekturi, znanju, zauzima i u današnjici svoje mesto pod Suncem. Iako je put Maja ka ostvarivanju svojih prava u modernom društvu bio popločan nerazumevanjem i odbacivanjem, danas se to menja i njihov položaj u društvu je na sve boljem nivou.

S

anja Savkić je doktor istorije umetnosti u oblasti „umetnost starosedelaca američkog kontinenta, prehispanska umetnost, Maje”. Za Refleho smo pričali o položaju majanske civilizacije na teritorijama država koje Maje i danas naseljavaju: Meksiko, Gvatemala, Belize, El Salvador i zapadni deo Hondurasa.

Šta je to što vas je najviše privuklo u istraživanju civilizacije Maja?

Mene je majanska civilizacija privukla još u srednjoškolskim danima, posebno gradovi u prašumama, arhitektura i, uopšte, različita umetnička ostvarenja. Tako sam i završila studirajući njihovu istoriju umetnosti (iz takozvanog prehispanskog perioda) na Autonomnom nacionalnom univerzitetu u Meksiku (UNAM). Ono što mi se nekad činilo vrlo egzotičnim, sada je deo mog svakodnevnog života, ali ne prestaje da u meni budi onu prvu začuđenost nad lepotom i bogatsvom te kulture. Kakav stav država zauzima danas prema njima?

Države danas nastoje da ih izvuku iz senke, da prestanu da budu marginalizovano stanovnišvo, te da aktivno učestvuju u društvenim tokovima kao ravnopravni građani. Međutim, još uvek postoji određeni broj stanovništva (čak određene društvene klase) u tim zemljama koji ih omalovažava. Drugi problem je oslobađanje, emancipacija samog autohtonog stanovništva. Dobro je to što pojedinci već aktivno deluju u različitim sferama, a na mnogim univerzitetima se izučava kako njihova istorija i različita dostignuća tako i savremeni položaj. Kojim jezikom se služe Maje?

Smatra se da postoji 31 jezik iz majanske porodice za koje se tvrdi da su se razvili od zajedničkog pretka, takozvanog protomajanskog jezika, koji je bio konsolidovan već oko 2500 godine p.n.e. Od njih dva su izumrla: ćikomuselteko i ćolti, dok su preostalih 29 i dalje glavni jezik komunikacije između različitih etničkih grupa majanskog porekla. Neki od tih jezika imaju samo oko 300 govornika kao lakandon, dok drugi, kao jukatekanski (u Meksiku i delu Belizea) i kiće (u Gvatemali) imaju oko milion govornika svaki. U nekim knjigama ćemo pronaći da jezika ima 27, u drugim 29, dok većina autora smatra da ima 31 jezik kojim govore različite

grupe Maja, stav koji je i ovde prihvaćen. Takođe, na poluostrvu Jukatan danas ima dosta bilingvala (španski i jukatekanski); prisutno je i to da roditelji govore majanskim jezicima, dok njihova deca već ne, a sve zbog određene negavtivne konotacije koja je još od osvajanja nametana. Postoje li antropolozi i lingvisti koji su okrenuti očuvanju majanskih jezika i u kolikoj meri su ti jezici u opasnosti?

Postoji znatan broj entografa/etnologa, antropologa i lingvista koji su okrenuti očuvanju majanskih jezika. Već postoji veliki broj rečnika, gramatika i druge literature u vezi s njihovom književnošću, verovanjima, zapisuju se i usmena predanja i slično. U pojedinim državama gde Maje žive nastoji se da se osim osnovnog obrazovanja na majanskim jezicima tim grupama stanovništva ponudi i srednje i visokoškolsko obrazovanje. Samo na taj način mogli bi da očuvaju ne samo svoj jezik, već i kulturnu baštinu, kao i to da na neposredan način učestvuju u celokupnom razvoju savremenog sveta. Da li se današnje Maje trude da se uklope u savremeni svet ili su sklone svojim tradicijima?

Savremene Maje su se uklopile u savremeni svet do neke mere i na svoj način. Postoji sve veći broj onih koji zauzimaju visoka mesta u politici, različitim kulturnim i obrazovnim ustanovama ili su osnovali organizacije koje se bave sopstvenom baštinom koju uključuju u savremene tokove. Religija koju upražnjavaju je sinkretizovan oblik katoličanstva i autohtonih verovanja. Sve više je prisutan i uticaj protestantizma u nekim oblastima. Vrlo im je važan tradicionalni kalendar koji ima 260 dana koji se smatra ritualnim i čini osnovu mnogih ceremonija u vreme važnih praznika, ali i u svakodnevnom životu. „Smak sveta“ koje su Maje najavile uzdrmao je svet. Da li treba da očekujemo još neko majansko „proročanstvo”?

Same Maje nisu najavili takozvani „smak sveta”. Bio je to, pre svega, proizvod eklektičke postmoderne ideologije New Age zapadnog čoveka, koji je, na žalost, pogrešno protumačio, pa čak i zloupotrebio tu bogatu tradiciju. Da ne bih mnogo razvijala priču o ovoj temi, pre svega o računanju vremena i o majanskim kalendarima, o kojima smo toliko dugo slušali u prethodnim godinama, a naročito pred kraj 2012. godine kada je „smak” i zvanično trebalo da se dogodi (21, 22. ili 23. decembra već prema pretvaranju majanskih datuma u zvanično računanje vremena). Samo bih dodala da se taj konkretni datum pojavljuje na samo dva pisana spomenika (barem se za sad radi o dva, ne znamo da li će u budućnosti biti pronađeni još neki) od oko 10 hiljada do sada poznatih. Radi se zapravo o beleženju istorijskih događaja i o retoričkim figurama koje su stare Maje koristili u svim tekstovima. Ništa od predskazanja. Da li ste vi kao neko ko izučava njihovu kulturu u kontaktu sa majanskim stanovništvom?

Moj predmet pročavanja su pre svega majanske umetničke manifestacije nastale u kasnom preklasičnom periodu (400. p.n.e – 100. n.e.). Dakle, bavim se prevashodno antičkim, a ne savremenim Majama, o kojima svakako dosta čitam i susretnem se svaki put kad hodam njihovim gradovima. Koliko su same Maje danas uključene u očuvanje sopstvene kulture?

Nakon otvorene represije i prećutnog prezira prema Majama tokom XIX i XX veka dolazi do kulturnog prevrata, procvata i panmajanskog pokreta, koji su potekli od samih Maja. Godine 1992. Gvatemalka Rigoberta Menću Tum dobila je Nobelovu nagradu za mir; ona je i sama u vreme „nasilja” (naziv za ubijanje majanskog naroda u Gvatemali u drugoj polovini XX veka) izgubila skoro sve članove porodice, a danas je aktivista koja se bori ravnopravnost i ljudska prava Daza li ste znali da je reč „uragan” autohtonog stanovništva; novac od majanskog porekla.? Takođe, engleka reč za ajkulu, shark, potiče od majanske reči xoc.

CULTURA

REFLEJO

29


30

CINE

AUTOR: Katarina Gligorić

REFLEJO

Italijansko-španski recept za uspeh

Otkrijte kako je od romana koji je jedva ugledao svetlost dana u Italiji nastao jedan od najgledanijih filmova svih vremena u Španiji. Nesvakidašnja priča koja je trajala 20 godina i rezultirala neviđenom popularnošću filmova Tri metra iznad neba (Tres metros sobre el cielo) i Želim te (Tengo ganas de ti) i donela planetarnu popularnost mladom španskom glumcu, Mariju Kasasu (Mario Casas).

luostrvu, u Španiji. Roman je u ovoj zemlji prodat u više od dva miliona primeraka, daleko značajnijem broju nego u samoj Italiji. Kako je već 2006. godine usledio i nastavak ove ljubavne priče kroz roman Želim te (Ho voglia di te), jasno je zašto je Federiko Moća proglašen za jednog od najprodavanijih autora u Španiji u 2010. i 2011. godini. Na ideju o snimanju filma po Federikovoj knjizi došao je Rikardo Toci (Riccardo Tozzi), vlasnik jedne italijanske producentske kuće, koji je za nju čuo od svog unuka gimnazijalca. Nakon što se zainteresovao za ovu temu i pročitao roman, pokrenuo je inicijativu o njegovom reizdanju i prionuo na organizaciju filmskog projekta. Ekranizacija Moćinog romana Tri metra iznad neba završena je 2004. godine, dok je nastavak priče prenet na filmsko platno godinu dana nakon objavljivanja knjige Želim te. Uticaj koji su ovi bioskopski hitovi izvršili na italijansku omladinu bio je zapanjujuć – na zidovima širom Rima osvanuli su natpisi Ja i ti, tri metra iznad neba (Io e te, tre metri sopra il cielo); Rikardo Skamarćo (Riccardo Scamarcio), mladi glumac koji tumači lik protagoniste Stepa (Step), postaje idol tinejdžera; film oživljava tradiciju zaključavanja katanaca sa imenima zaljubljenih na ogradi mosta i bacanja ključa preko ramena u reku – od italijanskog mosta Milvio, na kom se i odigrava filmska scena, preko mostova u Francuskoj i Španiji, pa sve do SAD. Velika popularnost Moćinih romana i istoimenih filmova leži u tome što prikazuje život italijanske omladine tog vremena, pa su u njegovim junacima tinejdžeri pronašli svoje nove idole. Film Tri metra iznad neba prati ljubavnu priču Stepa i Babi (Babi), koju igra Kejti Sonders (Katy Saunders) i govori o dvoje mladih koji imaju različite snove i očekivanja sve dok im se životni putevi ne ukrste. Ona je devo-

S

ada već davne 1992. godine mladi italijanski pisac, scenarista i režiser, Federiko Moća (Federico Moccia), odlučuje da se probije u književni svet objavljivanjem svog prvog romana. Međutim, neuspesi koje je doživeo pokušavajući da se ostvari u filmskim i televizijskim projektima i da izađe iz senke popularnosti svog oca, čuvenog režisera italijanske komedije (commedia all’italiana),

Đuzepea Moće Pipola (Giuseppe Moccia Pipolo), ne prestaju da se nižu: on ne uspeva da pronađe izdavača, već knjigu objavljuje o sopstvenom trošku i u veoma malom tiražu. Delovalo je da će i ovo biti još jedan promašaj u njegovoj karijeri, ali bilo je potrebno da prođe čitava decenija kako bi ova knjiga pronašla put do publike i izazvala opštu pomamu među tinejdžerima u Rimu. Oni tada počinju da razmenjuju retke primerke i njihove fotokopije između sebe, pa

čak i da SMS-om prosleđuju citate iz knjige jedni drugima. Nova izdanja knjige koja su usledila bila su neminovna i odjednom je čitava omladina Evrope bila hipnotisana svima dobro poznatim naslovom ljubavnog romana – Tri metra iznad neba (Tre metri sopra il cielo). Delo je ubrzo prevedeno na gotovo sve evropske jezike i izdato u više od trideset zemalja, ali je svoju najveću popularnost doživelo na susednom po-

jka iz visokog društva, primerna učenica, iz dobre porodice u kojoj je strogo vaspitana, a on je buntovnik, zavisan od rizika, uvek okružen nevoljama, iz porodice koja je i uzrok tome što vodi ovakav život. Step i Babi, pripadnici dva različita sveta, zaljubljuju se jedno u drugo i uplovljavaju u romansu punu strasnih i rizičnih situacija koje će učiniti nemogućom njihovu vezu. Zato obožavatelji prilikom gledanja prvog dela ostaju uskraćeni za očekivani srećni završetak, te su morali da sačekaju tri godine i film Želim te u kom se Babi i Step ponovo sreću nakon dve godine, tokom kojih su pokušali da zaborave na sve i otpočnu novi život jedno bez drugog. Međutim, kao i uvek kada je reč o filmskim pričama iz nastavaka, kritika je bila nemilosrdna i okarakterisala Želim te kao skup klišeiranih opštih mesta o životu omladine, iako je film naišao na dobar odgovor publike. Moćini likovi bi možda pali u zaborav i morali da se zadovolje popularnošću unutar granica Italije da jedna poznata španska produkcijska kuća nije odlučila da snimi nove adaptacije naslova Tri metra iznad neba (Tres metros sobre el cielo) 2010. godine i Želim te (Tengo ganas de ti) 2012. godine. Tako je ova ljubavna priča oživela: nova Babi postaje mlada španska glumica i dobitnica nagrade Goja za najbolju mladu glumicu, Marija Valverde (María Valverde), dok je Step u španskoj verziji postao Aće (Hache) kog tumači Mario Kasas (Mario Casas), zvezda poznatih serija Pakov svet (Los hombres de Paco) i Barka (El barco). Baš kao što su Moćini romani bili čitaniji u Španiji nego u Italiji, tako su i istoimeni filmovi doživeli mnogo veći uspeh ovde, ali i na međunarodnoj sceni. Film Tri metra iznad neba je za manje od mesec dana bioskopskog prikazivanja doneo zaradu od gotovo 8,5 miliona evra i postao najgledaniji film u Španiji te godine. Uspeh prvog dela učinio je da se

u snimanje nastavka uključe i svetski poznata imena proizvođača filmova, kao što je kompanija Vorner Bros (Warner Bros). Sasvim očekivano, sa ovim filmom nastavilo se obaranje rekorda, pa i onih koje je postavio prvi deo. Dovoljno je reći da je film Želim te zauzeo 15. mesto na listi najgledanijih španskih filmova svih vremena. Zasluge za uspehe ovih filmova pripadaju njihovom režiseru, Fernandu Gonsalesu Molini (Fernando González Molina), koji je učestvovao na nekim od najuspešnijih filmskih i serijskih projekata u Španiji, poput Crvenog orla (Águila roja), Seranovih (Los Serrano) i Odliva mozgova (Fuga de cerebros), ali i glavnom glumcu, Mariju Kasasu, čija je popularnost među mladom publikom, naročito ženskom, učinila svoje. O planetarnoj popularnosti ovog harizmatičnog španskog glumca najbolje govori podatak da samo na društvenoj mreži Facebook postoji više stotina stranica koje su mu posvećene, dok se broj njegovih obožavatelja širom sveta meri milionima. Interesovanje za Kasasa i njegove filmove nije izostalo ni u Srbiji, pa su mnogobrojni obožavatelji sa nestrpljenjem iščekivali nastavak ljubavne priče započete u filmu Krajem novembra konačno su i imali priliku da uživaju u beogradskoj premijeri filma Želim te.

Istinskim obožavateljima ljubavne priče Babi i Stepa, koji su njihovu sudbinu ispratili i u pisanoj i u audio-vizuelnoj formi, sigurno nisu promakle neke od razlika koje se javljaju između romana i njihovih filmskih adaptacija. Tako je, na primer, čuveni automobil koji poseduje Babin otac u knjizi marke Mercedes, dok je u filmu reč o Jaguaru. U nastavku filma mogu se uočiti izostavljanja mnogih elemenata iz romana Želim te: ne spominje se prijateljski odnos između Stepove majke i njegove nove devojke, Džin (Gin), izbačena je i priča o novoj verenici Stepovog oca, kao i o ljubavnici koju ima Babin otac u knjizi itd.

CINE

REFLEJO

31


32

CINE

AUTOR: Tijana Čupić

REFLEJO

„Čudo od deteta” Uspeh Alehandra stvara čuda od filmova Amenabara Režiser koji je po snimanju filma Tesis pao na ispitu iz režije, poznat i kao „čudo od deteta“, pokazao je da španski film može da bude blokbaster. Upoznajte najuspešnijeg mladog režisera u Španiji, Alehandra Amenabara (Alejandro Amenábar).

Tenerife

AUTOR: Milica Lilić

– na korak od savršenstva

Španija nije samo Iberijsko poluostrvo, ona je više od sieste, flamenka, fudbala i koride. Upoznajte Tenerife, ostrvo večitog proleća i jedinstvenih predela koji odišu bojama prirode.

S

D

anas uspešni režiser, scenarista i producent, Amenabar je svoju karijeru započeo izuzetno rano. Ljubav koju je gajio prema knjigama pretvarala se u ljubav prema filmu i nauci. Uspinjući se lestvicom uspeha, stigao je do nadahnutog opisa Luisa Garsije Berlange (Luis García Berlanga) koji ga je istakao kao predstavnika grupe koju opisuje kao „izuzetne mlade ljude, čopor gladnih vukova koji je postigao ono što mi nismo: da napravi red pred biletarnicama i ponovo ugradi film u industrijsku infrastrukturu”. Alehandro Amenabar, rođen u Čileu 1972. godine, ali je već sa godinu dana postao stanovnik Španije, jedan je od najpoznatijih španskih režisera svetskog glasa. Pre nego što se posvetio karijeri dugometražnih filmova, snimao je brojne kratkometražne, a njegov prvi dugomtražni film Tesis ostvario je izuzetan uspeh, čak je i zaradio više van granica Španije nego u domovini. Režiser je i scenarista mnogih uspešnih dugometražnih filmova – Tesis, Otvori

oči, Duhovi u nama, More u nama, Agora. Za film More u nama, za koji je takođe bio i producent, osvojio je Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja. Filmovi Agora i Duhovi u nama su na engleskom, dok su preostala tri na španskom.

Tomom Kruzom (Tom Cruise), koji je tekstopisac za film Vanilla sky. Nikol i Penelope Krus (Penélope Cruz) u filmovima Duhovi u nama i Otvori oči odigrale su odlične uloge, savršeno uklopljene u priču pomerenih granica jave i sna.

Tesis i More u nama prikazuju ozbiljne probleme današnjice – temu snuff filmova izneo je Tesis, dok se More u nama bavi problemom eutanazije. Odlična gluma Havijera Bardema (Javier Bardem) nudi potresnu priču čoveka koji je nesrećnim slučajem ostao paraplegičar i koji preko 20 godina pokušava da dobije dozvolu za eutanaziju. Preko potresne životne priče i neuspele ljubavi, Amenabar upućuje da je nadublje i najuzburkanije more u nama samima.

„Čudo od deteta“ nudi novi svet, ne obećavajući srećan kraj. Tako je, uostalom, i u životu. Njegovi filmovi nude raznovrsne životne priče, moguće ili ne, ali uvek originalne i inspirativne koje navode da očekujemo izuzetnu karijueru od svetski poznatog španskog režisera.

Njegov talenat i raznovrsnost ideja vidljivi su u svakom njegovom filmu kroz različitost prikazanih tema. Kod njega se ne stiče osećaj prepoznatljivog lajtmotiva, osim onog najbitnijeg – originalnosti. Sarađivao je sa poznatim holivudskim glumcima – sa Nikol Kidman (Nicole Kidman) za film Duhovi u nama, sa Rejčel Vajs (Rachel Weisz), kao i sa

Amenabar u svojim filmovima veliki značaj predaje i muzici. Sam ističe da voli da sluša muziku koja se oslanja na sliku ili onu na koju se oslanjaju slike u filmu. Za njega uloga muzike nije da popuni prazninu kada glumci ne govore, već da se saživi sa slikama, ublaži ih ili ih naglasi.

meštena nedaleko od afričke obale i blizu ekvatora, na gotovo 1500 kilometara daleko od poluostrva, Kanarska ostrva spadaju u jednu od sedamnaest autonomnih pokrajina Kraljevine Španije. Karakteristični uslovi čine ovaj arhipelag jedinstvenim za oko i specifičnim po mnogo čemu. Čak i drugačija vremenska zona svedoči tome – sat stanovnika ostrva ,,kasni’’ jedan sat u odnosu na ostatak Španije. Najveće među sedam naseljenih ostrva arhipelaga su Tenerife, tzv. ostrvo večitog proleća. Ovde se meseci samo po kalendaru poznaju, pa je i decembar idealan mesec za opuštanje na plaži. Kupanje, sunčanje i duge šetnje uz obale At-

lanskog okeana u vreme kada se u ostatku Evrope uveliko kupuju i nose kaputi, čizme i šalovi, stvaraju jedinstven osećaj. Duh Nove Godine se na Tenerifima ipak oseća – maštoviti meštani okite palme novogodišnjim ukrasima, postave razne svetiljke po ulicama i atmosfera je stvorena. Kome je potreban sneg pored peščanih plaža, opojnih mirisa jorgovana i bajkovitih zalazaka sunca? Santa Krus de Tenerife (Santa Cruz de Tenerife) je istovremeno glavni grad ostrva i čitavog arhipelaga i ne zaostaje za ostalim prestonicama. Njegov kosmopolitski karakter ogle-

da se u stanovništvu različitih nacionalnosti, u luci koja spaja tri kontinenta (Evropu, Afriku i Ameriku), ali i brojnim trgovima i oblakoderima izgrađenim i uređenim poslednjih godina. Pravi magnet za turiste, sinonim za relaksaciju i odmor, grad krije još poneku specifičnost. Teresita, jedna od gradskih plaža, napravljena je od peska donetog iz Sahare, pa šetnja po njoj na neki način prenosi delić afričke pustinje. Da priča bude još neverovatnija, celo ostrvo pripada bescarinskoj zoni, pa se može nazvati i ostrvom niskih cena. Izgleda da luksuz nije uvek nedostižan, bar kad su Tenerife u pitanju. I stanovnici i turisti ostrvo opisuju kao ,,pravi poklon za sva čula’’. A kako i ne bi. Idući sa severa ka jugu, smenjuju se plavo i zeleno, predeli šuma lovora i borovina, voćnjaci i plantaže banana, plaže i planine. Savršeno se uklapaju i nadovezuju autentična živopisna sela i avangardna arhitektura savremenih gradova. Ovaj idilični svet kontrasta mnogo toga duguje vulkanskom poreklu ostrva. A ono je zaslužno i za lekovita svojstva pojedinih prirodnih bazena, raznih biljaka i tropskog voća koji opstaju na

ostrvu. Još uvek aktivni vulkan Teide zaštitni je znak Tenerifa i ujedno najveći vrh Španije. Ni obale ostrva nisu jednolične – crni vulkanski pesak na severu prkosi zlatnom sa juga. I tako se slike ređaju u nedogled. Jedna za drugom, bez prevelike logičnosti i povezanosti, a opet, idealno uklopljene, oslikavaju ono što se u filmovima predstavlja kao ,,raj na zemlji’’. Raj za svakoga. Neka vrsta paralelnog sveta stvarnosti, gde ni datum ni vreme ne igraju veliku ulogu. Samo slike, zvuci i mirisi, jer je svaki trenutak proveden na Tenerifima trenutak za pamćenje. Drugi po redu internacionalni karneval na svetu (posle onog u Rio de Ženeiru), održava se upravo na Tenerifima početkom svake godine. Tematika karnevala se menja iz godine u godinu, a ove godine tema je bila Bollywood, inače naziv za filmsku industriju u Indiji. Ovaj festival je i odličan način zarade, čemu svedoči i činjenica da devojka koja postane kraljica karnevala osvaja 2250 evra, a dizajner njenog kostima 900 evra.

COLLAGE

REFLEJO

33


34

DEPORTE

AUTOR: Katarina Gligorić PREVOD SA ŠPANSKOG: Katarina Gligorić

REFLEJO

Ekvadorac među Romantičarima

Ne, pre toga nikada nisam čuo za Srbiju, ali znao sam za fudbalski klub Crvena Zvezda jer su u tom klubu igrala dva fudbalera iz Ekvadora, Kastiljo (Segundo Alejandro Castillo Nazareno) i Salas (Franklin Agustín Salas Narváez). Nadaleko je poznata fanatičnost srpskih navijača, naročito navijača Crvene Zvezde i Partizana. Kako vam se to čini? Da li postoji slična situacija u ekvadorskom fudbalu?

Intervju sa fudbalerom OFK Beograda, Augustom Batiohom (Augusto Batioja)

Postoji velika razlika između navijača ovde, u Srbiji, i u Ekvadoru. Ovde ne dolazi mnogo navijača na sve redovne utakmice, dok su u Ekvadoru na svakoj utakmici stadioni puni, bez obzira na to protiv koje ekipe se igra. To je razlika između velikih klubova u Ekvadoru i Srbiji. Ko su vaši fudbalski idoli?

ANTRFILE: Lična karta Ime: Augusto Aleksis Kintero Batioha (Augusto Alexis Quintero Batioja) Datum rođenja: 4. maj 1990. godine Mesto rođenja: Gvajakil, Ekvador (Guayaquil, Ecuador) Visina: 174 cm Težina: 74 kg Pozicija: krilni vezni Broj na dresu: 14 Karijera: Manta FC, LDU Gvajakil, Barselona SC, FK Novi Sad, FK Inđija, OFK Beograd

Nasledili ste talenat za fudbal od svog oca, bivšeg fudbalera Krusa Kintera (Cruz Quintero). Da li je on probudio u vama interesovanje za fudbal?

Moj otac je veoma davno bio fudbaler, ali nije uspeo da zaigra u prvoj ligi. Ali, imam i dosta rođaka koji su bili ili su još uvek fudbaleri, a i moja mama takođe strastveno prati fudbal.

Mlada zvezda kluba sa Karaburme govori o svojim iskustvima u srpskom fudbalu, impresijama o našoj zemlji, planovima i ambicijama za budućnost, kao i o razlikama između srpskog i ekvadorskog fudbala i atmosferi na stadionu

O

d 2010. godine mladi fudbaler iz Ekvadora brani boje čuvenog kluba OFK Beograd, čiji igrači nose popularni nadimak romantičari. Batioha je došao u Srbiju sa samo 18 godina, ali to mu nije predstavljalo prepreku za profesionalno formiranje i napredak.

Počeo je igrajući za FK Novi Sad, zatim je prešao u FK Inđiju, a njegov neosporni talenat ga je doveo u klub u kom trenutno igra i u najznačajniju fudbalsku ligu u Srbiji. Zahvaljujući svojim odličnim nastupima u dresu OFK Beograda, Batioha je postao jedan od miljenika navijača, a mi smo iskoristili zimsku pauzu da porazgovaramo sa Augustom i predstavimo ga čitaocima Refleha.

Nakon što ste se profesionalno formirali u nekim od ekvadorskih klubova kao što su Manta FK (Manta Fútbol Club), Gvajakil (LDU Guayaquil) i Barselona SK (Barcelona Sporting Club), došli ste u Srbiju sa samo 18 godina. Da li vam je teško pala tako velika promena sa tako malo godina?

Da, s obzirom na to koliko sam bio mlad i da mi je to bilo prvo putovanje u Evropu, sam, bez porodice. Ali radovalo me je to što sam znao da ću zaigrati u nekom od klubova iz Evrope.

Kakve razlike postoje između ekvadorskog i srpskog stila igre?

Stilovi igre su veoma različiti, u Ekvadoru je brži, a ovde, u Evropi, nije toliko dinamičan i igra se veoma organizovano i više po strani. Kako ste se navikli na život u Srbiji?

Bilo mi je veoma teško da se naviknem na sve, prvenstveno na jezik. Na srpsku hranu sam se vremenom privikao, a sa ljudima sam se odlično složio i sklopio mnoga prijateljstva. Da li ste imali mnogo problema sa učenjem srpskog jezika?

Da, imao sam mnogo problema i trebalo mi je dosta vremena, godinu i po dana da razumem i da naučim malo srpskog jezika. Da li ste znali nešto o Srbiji pre nego što ste došli ovde?

Divim se Brazilcu Ronaldinju (Ronaldinho), kao i Andresu Inijesti (Andrés Iniesta). Zahvaljujući odličnim igrama u Srbiji dobili ste nadimak Bati-gol. Da li vam se to dopada, kao i insinuacija na velikog argentinskog fudbalera Gabrijela Batistutu (Gabriel Batistuta) koji je imao isti nadimak?

Nadimak mi ne smeta, ali mislim da je iluzija da me zovu isto kao i Batistutu, jednog od velikih svetskih igrača. Uprkos brojnim ponudama koje ste dobili, obnovili ste ugovor sa OFK Beogradom na još godinu dana. Da li to znači da želite da ostanete u evropskom fudbalu i u budućnosti?

Da, imao sam dosta ponuda, ali razgovarao sam sa trenerom i upravom kluba i došli smo do dogovora da obnovim ugovor na još jednu sezonu. Odlučio sam da ostanem zbog mnogih razloga, želim da osvojim Kup Srbije sa svojim klubom i da zauzmemo solidno mesto u Superligi Srbije. Nadam se da ćemo uspeti u tome. Da li biste voleli da zaigrate u dresu Ekvadora?

To je ono o čemu svaki igrač sanja, velika je čast predstavljati svoju zemlju. Ali da bih to postigao moram da radim veoma naporno u svom klubu kako bih pokazao da me mogu uzeti u obzir za poziv u selekciju. To bi bilo izuzetno značajno za moju fudbalsku karijeru.

DEPORTE

REFLEJO

35


Reflejo Br. 15  

Lepo vreme izmamilo je na svetlost dana novi broj Refleha! U ovom izdanju otkrijte istinu o Kubi, upoznajte se sa novim papom, saznajte ko č...

Advertisement