Русия и Сербия №10

стр. 6-9

Русија се ослобађа америчких државних обвезница Велики чудак

Бизнис је спреман за договор

Зашто је генијални математичар Григориј Перељман одбио милион долара и отишао из науке

Професор Александар Аузан о томе шта руски предузетници данас хоће од власти стр. 10-11

стр. 24-26

Седам нота Црвеног трга фото: Аркадий Колыбалов/РГ

стр. 18

У Москви је одржан међународни војно-музички фестивал „Спаска кула“

фото: Reuters/Vostock-photo

у сарадњи са ”росијском газетом”, русија, октобар 2011.

садржај

месец у сликама

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Велики чудак Зашто је генијални математичар Григориј Перељман одбио милион долара и отишао из науке

Руска претња је постала очигледна Викиликс изложио нове документе

септембар 2011

политика

У Јарославској области 7. септембра у близини аеродрома Туношна срушио се авион Јак-42. Ова шокантна трагедија однела је животе 44 особе – чланова посаде и целог хокејашког тима „Локомотива“. Преживео је само авиоинжењер Александар Сизов

26

У Москви је у септембру одржан годишњи Сајам књига. Сваке године сајам окупи на стотине хиљада људи, доказујући да је Русија и даље у светском врху по читаности књига.

Отвара се приступ Фобосу Русија ће се прва искрцати на Марсов сателит

8

Европски „чудаци“ и руски „медведи“ Зашто Русија и Европска унија никако не могу да пронађу заједнички језик?

10

Бизнис је спреман за договор Професор Александар Аузан о томе шта руски предузетници данас хоће од власти

Балкански гамбит Русија је постала иницијатор ширења борбе против трговине дрогом у Европи

фото: Коммерсант

6

24

фото: ITAR-TASS

Сергеј Караганов, декан Факултета за светску економију и политику Високе школе за економију (Москва)

15 2

наука

Дошла су друга времена

Александар Сокуров је постао победник 68. филмског фестивала у Венецији. Он је добио главну награду за филм „Фауст“. Сокуров је признао: „Требало је прећи тако дуг пут, па да се он нађе у мојим рукама!“ Председник жирија Дарен Ароновски: „То је филм који мења живот свакога ко га погледа.“

армија

28

Авијација са великим словом Авион пете генерације Т-50 спрема се за службу у армији

историја

30

„Стој, леђа уза зид, руке напред!“ О личности, особинама и карактеру Јосифа Висаироновича Стаљина говори Михаил Смиртјуков

септембар 2011

На конгресу владајуће партије „Јединствена Русија“ председник Дмитриј Медведев је објавио да намерава да направи рокаду, то јест да он и Владимир Путин замене места. Ова изјава изазвала je велико узбуђење не само у Русији, него и у целом свету.

фото: ИТАР-ТАСС

Слободан Ерић, директор и главни и одговорни уредник Геополитика пресс, превод са руског језика Ирена Момчиловић, дистрибуција, оглашавање и ПР Катарина Бунтић-Марковић, пословно-технички секретар и превод са енглеског језика Ликовно-графичка обрада Геополитика пресс

4

Стартовала прва грана гасовода „Северни ток“

фото: Reuters

ИП „Геополитика пресс д.о.о.“ Мурска 1/4, 11000 Београд, Србија тел/фак: + 381 11 3808 912 geopolitika@sbb.rs, www.geopolitika.rs

22

фото: NASA

Александар Горбенко, председник редакцијског савета Павел Негоица, генерални директор Владислав Фронин, главни уредник Јевгениј Абов, директор проjeктa Јуриј Совцов, извршни уредник Елена Славина, помоћник уредника http://slavina@rg.ru Андреj Шимарскиj, главни дизаjнер Андреј Зајцев, директор фотографиje фронта Николај Корољев, уредник фотографије Јулија Голикова, маркетинг и оглашаванье http://golikova@rg.ru Евгениja Томилова, ПР http://tomilova@rg.ru

Аерофлот избија међу лидере Расте светски рејтинг националног авиопревозника

поглед из москве

фото: Коммерсант

Издавачка кућа „Росијскаја газета“, адреса: 24 булевар 4 Правди улица, спрат 12, Москва, Русија, 125993 тел: +7(495)7753114, факс: +7(495)9889213

фото: Коммерсант

19

фото: Vostock-photo

економија

Треће коло Купа УЕФА Лиге шампиона почело је у Петрограду 16. септембра. Куп је свечано доспео на Дворски трг. Пратили су га амбасадор кола Луиш Фигу, Кафу и Дмитриј Аљоничев.

3

поглед из Москве

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Сергеј Караганов, декан Факултета за светску економију и политику Високе школе за економију (Москва)

О

во бављење омогућава слоју који се налази на власти да прибегава тактици ноја који скрива главу у песку да се не би бавио решавањем проблема који се нагомилавају изнутра. И да не обраћа пажњу на то шта се догађа око Русије. А отуда се котрља грудва крајње тешких изазова. Они су много сложенији од унутрашњих, руских. Свет се, по мом мишљењу, сурвава у неразумљиве промене којима се не може управљати. И чини се да неки кључни играчи губе главу. Више од две године аналитичари попут мене указивали су на то да се свет мења толико дубоко и брзо да ситуација почиње да подсећа на ситуацију пред рат. Умиривао сам читаоце и слушаоце аргументом да она није предратна на прави начин, зато што постоји нуклеарно оружје које изазива мистични ужас, што спречава велике земље да покушају да зауставе или донекле исправе промене великим ратом. Подсетићу на неке промене. Преокрет у узајамном односу снага у економији, преокрет без преседана по брзини у историји човечанства, одвија се у корист нове Азије. Почетак наредне етапе, битка за природна богатства и, у складу с тим, за територије на којима се она налазе и могу се производити. Распад старог система институција међународног управљања, уз настављање глобализације готово свих економских, социјалних и еколошких процеса. И што је најважније: нарастање интелектуалног вакуума – неспособности елита, у првом реду западних, које су биле лидери у овој сфери током целе новије историје, да објасне оно што се догађа старим теоријама или да измисле нове. Центри који разумеју оно што се догађа, такође не могу испунити тај вакуум. Пре десет-двадесет година сматрало се да национална држава одлази, а да је лагано, али сигурно замењују органи наднационалног управљања, транснационалне корпорације (ТНК), те 4

Претежан део класе која управља, говори и пише у Русији бави се питањем ко ће постати председник. И не обраћа пажњу на то шта се догађа око Русије. А отуда се котрља грудва крајње тешких изазова. Свет се, по мом мишљењу, сурвава у неразумљиве промене којима се не може управљати. И чини се да неки кључни играчи губе главу међународне невладине организације (НВО). Сада су се сва три стуба, како се чинило, новог света, распала пред на­шим очима. Већина међународних орга­низација очигледно слаби (ОУН, НАТО, ММФ, Светска банка), а друге се само претварају да утичу („Осморица“, „Два­десеторица“). Транснационалне ко­ р­­порције су мотор економске гло­ба­ли­ зације, али је њихов политички утицај на поредак мањи него пре двадесет или тридесет година. Већина НВО нису ни постале глобални играчи. А оне које су остале на површини, све чешће иступају као агенти држава или њихових група. У свемоћ светске владе, ТНК или НВО настављају да верују само најбеднији међу присталицама теорије завере. Чији број, истина, изгледа расте. Последњих година, рекло би се, поја­ вила се нада у малтене спасоносну рена­ ционализацију светске политике. Према теорији ренационализације, друштво се, осећајући изазове глобалног света и неспособност наднационалних органа управљања, бацило у спасоносно крило старог али верног заштитника његовог интереса – националне државе, која је ојачала. Теорију је поткрепљивала и очигледна чињеница померања светске

и економске политике у Азију, у регион традиционалних националних држава. Оваква теорија годи и мом руском уху. Русија је веома традиционална држава која покушава прилично успешно да игра по правилима старе добре, или не сасвим добре, дипломатије равнотеже снага. Наравно, прилагођене времену. Чинило се да и ту, као и с привидно дугорочним повећањем цена сировина и енергената, Русија има среће. Ветар јој дува у једра. Свет се враћа старој политици. Из које Русија није ни одлазила и где је она јака. Али последња година показује да не спасавају ни национална држава, ни свет традиционалне дипломатије. Државе, у првом реду оне најразвијеније, праве грешке које нас приморавају да размислимо коме се може веровати, у кога се уздати у нашој макар и не одвећ савременој дипломатији и политици. Почнимо од Европе – нашег главног пар­тнера. Ситуација тамо изгледа све више забрињавајућа. Током протекла два века, под утицајем инерције интег­ рације умножене еуфоријом победе над комунизмом, Европа, уједињена у ЕУ, начинила је три грешке. Најпре, обнародовала је своју тежњу ка једи­

н­ственој спољној политици за коју се Европљани нису показали спремним. Резултат − политика с најмањим за­ једничким имениоцем која је лишила велике европске престонице утицаја, али га није пренела у Брисел. Утицај је нестао. Друга – сувише брзо ширење које је учинило ЕУ још крхкијом. И трећа – увођење јединствене валуте без увођења јединствене економске и финансијске политике, која је омогућила земљама типа Грчке да деценијама живе изнад својих могућности. То сада плаћају сви. У овом свету потребна је јака држава коју подржавају јако друштво и јаке институције. Ствара се ситуација када се острво стабилности – Европа – претвара у чинилац малтене непредвидљивости. Шта ако почне да се распада сам систем европске интеграције? О томе човек не жели ни да мисли. Са интегрисаном и мирољубивом Европом, упркос свим трвењима, живети је лако и пријатно. Тек се у августу, након године дана јалових маневара, појавио трачак наде. Саркози и Меркелова су понудили план према којем ће, ако буде усвојен, ЕУ имати теоријску способност да избацује чланове из еврозоне, а можда и из саме Уније, или просто да формира чланство првог и другог реда. Али према првој реакцији других земаља чланица, и знајући како се доносе одлуке у ЕУ, за сада је та нада слаба. Европљани делимично плаћају цену превеликог наднационализма. Далеко већу забринутост изазива ситуација у вероватно једној од најсуверенијих од свих држава. Захваљујући, благо го­во­ рећи, екстравагантној спољној и фи­ нансијској политици последњих деценија, САД су запале у системску кризу која је угрозила цео свет. Пре неколико година Америка је смог­ ла снаге да изабере Барака Обаму – пред­седника наде. Он је умногоме те наде оправдао. Америка је почела да се испетљава из војних авантура. Није ушла у Либију, куда су је увлачили. Али у економији се неокензијански

веровао само америчкој економији, и не само зато што је најјача. Веровао је њеном политичком систему и начину управљања. Аме­ рика никоме није наметала своје дужничке обавезе. Доларе су са задовољством сви куповали, сматрајући улагања у САД најпо­узда­ нијим. Али и томе је дошао крај. Последње борбе око пове­ ћања висине државног ду­ га САД показале су да је амерички политички си­ с­­тем почео да се „топи“. Полазећи од доказано неа­ де­кватних идеолошких по­­­с­­тулата, и једноставно те­жећи да потопе Оба­му, републиканци су обесна­ жили његов програм бо­ р­­бе против кризе, а ни­­су предложили свој. Ис­­­по­ ставило се да у репу­бли­ канској половини Ам­е­­рике практично ви­ше није остало разум­них, праг­матичних Почнимо од Европе – нашег интер­наци­оналиста. Ли­ бералних им­пе­ри­јалиста, главног партнера. Ситуација како су их раније називали. тамо изгледа све више Америчка држава и друштво забрињавајућа. Далеко се показују неспособнима да буду ефикасни лидери већу забринутост изазива у епохи великих промена, ситуација у вероватно једној од просто да се одговорно најсуверенијих од свих држава. понашају. Повећава се ризик да на власт дођу политичари Захваљујући, благо говорећи, с пећинским мишљењем. екстравагантној спољној Оно што се догодило летос и финансијској политици у Америци око одређивања максимума државног дуга последњих деценија, САД су личи на демонстративно запале у системску кризу која самоубиство. је угрозила цео свет Присталице теорије рена­ ционализације надале су се да ће држава испунити рецепти које су предложили класични вакуум у упра­вљању. Али највећа од тих економисти нису показали делотворнима. држава показује се неспособном за то. САД су остале у полустагнацији, и само су САД све очигледније напуштају место повећале дуг готово за један трилион. лидера. Европа је своје лидерске по­ Али, није то најважније. Свет није зи­ције за сада једноставно предала, фото: Коммерсант

Дошла су друга вре мена

5

међународне институције се осипају или се претварају да делују. Процес међународног регулисања климатских промена је уништен. А оне су, сада је то свима очигледно, страшна претња. Али њу радије игноришу. Нови лидери не журе да попуне настале празнине, да преузму одговорност. Очигледно је продубљивање не неу­спеха, већ провалије у сфери управљања светом. А свет не само да иде, већ се сурвава у хаос. Све је више знакова да се изгубила моћ управљања финансијским системом. А стари Запад улази у дуготрајну економску кризу која ће готово сигурно повући за собом и сав остали свет. Сви су се бојали трговинских ратова. Кад се има у виду вероватна нерешивост финансијских проблема САД у сред­ њорочној перспективи, ускоро, веро­ ватно, могу почети и финансијски рато­ви. Такмичарска девалвација нај­ пре долара, а затим и других валута, чини се све вероватнијом, али не и неизбежном. А то ће повући за со­ бом и масовно осиромашење људи, непредвидљиве социјалне последице, чије смо варнице видели овога лета у погромима на улицама Лондона, у Шпанији, Немачкој и другим земљама. И вероватно, најжешће заштравање геополитичке борбе. И тада ћемо морати још више да се уздамо у осигурање од непромишљености, које нам даје страх пред нуклеарним оружјем. Али нико не зна колико је поуздано то осигурање у свету где лидери губе оријентире. Заиста бих желео да се моје бојазни не покажу тачнима. Али за сада се свет, у сваком случају свет старог Запада, не развија по најбољем сценарију. У оваквим условима проблем није у томе ко ће бити председник Русије, већ у томе хоће ли моћи Русија да изађе из стагнационе инерције која нас претвара у државу неспособну да маневрише и буде лидер у хаосу новог света који, иако не прети отворено и непосредно, постаје све опаснији. Глупо је и штета је што не желимо да видимо нове изазове и могућности, него или надахнуто крадемо или ништа мање надахнуто расправљамо ко ће бити председник. Уместо да решавамо шта и како да радимо. У новом свету нам је потребна јака држава коју подржавају јако друштво и јаке институције, а не просто председник А или председник Б.

6

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Руска претња је постала очигледна Викиликс изложио нове документе Пише: Јелена Черњенко, лист Комерсант

У

пркос врло интензивној сарадњи са САД и ојачалим партнерским односима са Европом, Русију на Западу као и пре доживљавају као претњу и теже да изведу из сфере утицаја Москве њене најближе суседе. О томе сведочи нова партија тајних дипломатских депеша Стејт департмента САД, коју је објавио сајт Викиликс. Из њих проистиче да је програм „Источно партнерство“, који је иницирала ЕУ, усмерен на слабљење руског утицаја на постсовјетском простору. А „Северни ток“ и друге енергетске пројекте Запад сматра инструментима политике. Протеклих дана сајт Викиликс је објавио преко 100 000 тајних депеша Стејт департмента и америчких амбасада по целом свету. Телеграми које су послали у Вашингтон, сарадници амбасаде САД у Москви бацају светло на то каквим виде америчке дипломате руско друштво (видети „Комерсант“ од 29. августа). Али ништа мање занимљиве коментаре о Русији садрже депеше из дипломатских мисија САД у европским престоницама. Из њих следи да је, упркос свим изјавама о врло интензивној сарадњи и превазилажењу кризе у односима, изазване ратом у Јужној Осетији, Запад наставио да доживљава Русију као претњу, те предузимао кораке за њено обуздавање. О томе нарочито сведоче документи у којима се говори о програму „Источно партнерство“, који је иницирала ЕУ. Подсетимо да је у овај програм, званично основан 2009. године у Прагу, ушло шест бивших совјетских република – Азербејџан, Јерменија, Белорусија, Гру­зија, Молдавија и Украјина. Москва се према тој иницијативи поставила опрезно, сматрајући да је она усмерена

на слабљење руског утицаја на земље које учествују у партнерству. Из депеша следи да је забринутост Москве била основана. У својој преписци амерички дипломати, позивајући се на поверљиве разговоре са европским колегама, називају „Источ­но партнерство“ – „елегантним али снаж­ ним одговором на руску агресију у Гру­ зији“, „кажњавањем Русије“, „могу­ћ­ ношћу да се јаче увуку бивше републике СССР у зону интереса Запада“. Осим тога, из телеграма следи да европски званичници нису били сасвим искрени тврдећи да програм нема везе са безбедношћу. „Иако ова иницијатива и није инстру­ мент политике националне безбедности, она може извршити дугорочан утицај на ситуацију повезану са безбедношћу“, каже се у депеши коју је сачинио привре­ мени отправник послова амба­саде САД у Стокхолму Роберт Силверман. „Дубока интеграција са ЕУ нипошто није мање важна од члана 5. (Уговора НАТО-а о колективној безбедности – ’Комерсант’)“, пише господин Силверман позивајући се на речи заменика шефа одсека за Источну Европу Министарства спољних послова Шведске Јохана Фризела. И додаје у своје име – „Москва озбиљно потцењује ефикасност ’меке силе’“. Веома су занимљиви и пасуси у којима се говори о улози Белорусије у „Источном партнерству“. Европски дипломати у разговору са својим америчким колегама отворено признају да неће да имају посла са Александром Лукашенком. Али њихова тежња да изведу Минск из сфере утицаја Москве претеже. „Франк Хартман (представник Министарства иностраних послова Немачке) рекао je да Белорусија, да би била позвана у програм, мора да спроведе реформе – првенствено у сфери медија, да избегава ’недопустиве кораке’, као што су нова хапшења опозиционара“, каже се у депеши заменика шефа дипломатске мисије САД у Берлину Џона Кенига. „Све у свему, Хартман и шеф одсека за послове ЕУ ресора федералног канцелара

фото: Reuters/Vostock-photo

поглед из Москве

СР Немачке Петра Зигмунд сматрају најважнијим да удаље Белорусију од Русије“. „С Лукашенком ће свакако бити проблема. Ако он хоће први пут за шест година да буде позван на сусрет са европским лидерима, он мора унапред нешто да стави на сто – нешто веће него што је он раније нудио“, каже се у другој депеши која се позива на шефа политичког одсека Министарства иностраних послова Шведске Бјорна Лирвала. Даље, Роберт Силверман, аутор овог телеграма, пише да се „до сада Лукашенко понашао добро по питању Грузије, одбијајући да призна сепаратистичке регионе Јужне Осетије и Абхазије, али није искључено да ће он на крају ипак попустити пред руским притиском“. Из докумената следи да су се америчкe и европскe дипломатe бојалe да ће признање независности Јужне Осетије и Абхазије од стране Белорусије „имати ефекат домина“. Управо су зато, упркос свим сумњама, ишли у сусрет Минску по питању евроинтеграције и кредита. „Лукашенку цела та ситуација иде на руку, јер ЕУ мора да иде у сусрет Белорусији како би се супротставила растућем утицају Русије“, наводе се у једном телеграму речи заменика шефа МИП Шведске Јонаса Вендела (Шведска и Пољска су билe иницијатори „Источног

Упркос свим изјавама о врло интензивној сарадњи и превазилажењу кризе у односима, изазване ратом у Јужној Осетији, Запад наставио да доживљава Русију као претњу, те предузимао кораке за њено обуздавање партнерства“). У другој депеши пос­ већеној „Источном партнерству“ говори се о неопходности да ЕУ даје додатне кредите Украјини – „како она не би тражила новац од Русије“. Још се у једном документу датираном октобром 2009. године говори о помоћи коју су САД пружале Украјини. Како следи из дипломатских депеша, Вашингтон је упутио Кијеву 380 милиона долара за развој и модернизацију нуклеарних реактора. Дипломатe признају да је крајњи циљ ове помоћи такође било

смањење зависности Украјине од Русије. У том погледу је карактеристична и депеша у којој се наводе речи подпредседника САД Џоа Бајдена о улози Москве у европској енергетици, које је овај изговорио за време своје посете Чешкој у јесен 2009. године. Разговарајући с представницима чешког руководства, господин Бајден је изразио узнемиреност тиме што Москва тежи да прошири зону свог утицаја, те да захваљујући томе монополизује енергетску сферу у Европи. По његовом мишљењу, европске земље потцењују претњу да им „једна држава може лако заврнути славину“ и недовољно активно траже алтернативу руским енергентима. „Ако би Европа нашла замену за руске ресурсе, Русија би, можда, морала кардинално да преиспита своје понашање“, наводе се у документу речи господина Бајдена. „Нас се не тиче да ли ви набављате енергенте од Француске или од САД, али ако их узимате од Русије, принуђен сам да посумњам у вашу здраву памет“. У читавом низу депеша разматрају се нови планови Русије за изградњу гасовода „Северни ток“. Крајем 2010. године председник РФ Дмитриј Медведев се обратио својим европским партнерима с позивом да „не политизују“ овај пројекат. Амбасадор Шведске у Москви Томас Бертелман је у интервјуу „Росијској газети“ изјавио да „у овом процесу нема политичких елемената, нема антируских елемената“. Али у једној од америчких депеша, која се позива на Бјорна Лирвала, каже се да су се у почетку „шведске власти трудиле да не мешају политику у овај проблем“, али да се после августа 2008. године, по његовом признању, „европско мишљење по овом питању променило“. Затим се наводе речи Јохана Фригела о томе да ће онда, ако је чак и за усаглашавање ставова о изградњи моста између Данске и Шведске било потребно осам до десет година, за одобравање „Северног тока“ требати бар исто толико времена. У депеши се прецизира да је шведски дипломата то рекао „уз иронични смешак“.

7

оружје политика и безбедност

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Александар Рар, немачки политиколог

Е

У је већ дуго главни трговински партнер Русије. Из ЕУ Русија црпе финансијске ресурсе и тех­ но­логију за своју модер­низацију. Демократски систем Европе и тржишна економија и даље су модели за развој Русије. Упркос томе што су ЕУ и Русија повезане идејом стратешког партнерства, оне ни за двадесет година зближавања ипак нису постале праве савезнице. А без савеза ЕУ−Русија не може бити заједничког европског дома. ЕУ и Русија желе еко­ номски да сарађују, али у политици их деле озбиљна размимоилажења. ЕУ упорно захтева од Русије демократизацију и јачање правне државе. Русија захтева од Запада признање њених националних интереса на постсовјетском простору. У време док ЕУ ствара на територији Европе јединствену цивилизацију засно­ вану на либералним условима, животном комфору и правној заштићености својих грађана, Русија – иако тврди да јој је благостање сопствених грађана на првом месту – још увек трага за својим будућим политичким моделом. Руска елита се није одрекла идеје делимичне обнове некадашње државности која је изгубљена 1991. године. А западни либерализам није баш популаран у Русији. Деведесетих година прошлог века Русија је помишљала на интеграцију са Западом. У то време идеолошке несугласице између ЕУ и Русије биле су далеко мање изражене него данас. За последњих десет година Русија је одлучила да не треба да се приближава Западу, већ да изгради своју властиту европску цивилизацију. И Владимир Путин и Дмитриј Медведев сматрају да Русија не треба да постане део Запада, већ истичу 8

Зашто Русија и Европска унија никако не могу да пронађу заједнички језик? Русија улази у предизборну кампању. Као и у већини других земаља, питања спољне политике мало занимају гласачко тело. Иако, треба рећи, према судбини Европске уније руско друштво није равнодушно идеју „коегзистенције“ са ЕУ и НАТО-ом на територији заједничког континента. Али чак и идеја коегзистенције захтева велики удео сагласности у сфери економије и безбедности. Нажалост, у тим областима нема сагласности. ЕУ из политичких разлога одбацује енергетску алијансу коју јој нуди Москва. На Медведевљев предлог о оснивању заједничког евроатлантског простора од Бреста до Владивостока, Запад је одговорио преко немачке канцеларке Ангеле Меркел − притиском на Русију да повуче своје миротворце из Придњестровља. Није се, такође, остварила ни идеја заједничке ЕвроПРО. Европски континент некако је подељен. Финансијска криза 2008/2009. године јако је ослабила економију западних и источноевропских земаља. Уместо да праве заједнички план Русија−ЕУ ради спасавања Европе (рачунајући ту и спасавање од невоља које тек предстоје), западне земље саме спасавају такву земљу као што је Грчка, не допуштајући руским кредитима ни да јој се приближе.

И обрнуто – спасавање Белорусије од колапса спроводи Русија без обазирања на Запад. Русија је дуго одбијала да прихвати ЕУ као политичку величину. Стални разговори о „примату вредности“ љутили су Русију. Москва је сматрала Европљане некаквим чудацима. Данас Русија има прилике да види да западна политика вредности задобија милитаристички карактер. Запад је једнострано изменио параметре међународног права. Суверенитет државе се више не сматра врховним правом ако се у земљи нарушавају људска права. Запад је отворено објавио рат свим „диктаторима“ на планети. Свет постаје сасвим непрепознатљив. И није сасвим јасно у ком правцу ће се развијати. Раније мирољубиве западне демократије пожелеле су да силом намећу слободу и либерални модел. Чега има заправо лошег у томе што је ауторитарних режима на планети све мање, а исламски свет може променити своје оријентире према западном моделу и одрећи се тероризма? Терористички напади 11. септембра 2001. годи­не гур­

фото: Коммерсант

Европски „чудаци“ и руски „медведи“ ну­ли су Запад у десетогодишњи рат са исламским екстремизмом. Почели су ратови у Ираку и Авганистану, и поли­ тика обуздавања Ирана. Године 2008. на Запад се обрушила финансијска криза. Аналитичари су почели да говоре о неми­ новном заласку Запада и успону нове суперсиле – Кине. Година 2011. је опет променила ток историје. У исламском свету, који се пре тога сматрао главним непријатељем Запада, започеле су „де­ мо­кратске револуције“, које по свему подсећају на „баршунасте револуције“ у Источној Европи 1989. године. Спе­ цијалне јединице САД су уништиле Бин Ладена, а НАТО је уништио власт либијског диктатора Моамера Гадафија. Светски поредак је опет почео да се развија у корист Запада. На Западу је нестао страх од нафтних ратова с тврдоглавим Арапима, појавила се нада да је Западу успело да победи исламски екстремизам, а западне невла­ дине организације добиле су ново поље за рад на ширењу демократије – нови исламски свет. Сада Западу преостаје само да охрабрује „арапско пролеће“ и да себи у исламском свету обезбеди поузданог партнера за изградњу будућег светског поретка. До догађаја 2011. године на Западу су сматрали да САД и ЕУ по сваку цену треба да обезбеде стратешку сарадњу с Кином ради стабилизације светског поретка. Исламски свет се све то време посматрао као опасан супарник против

Низ аналитичара на Западу који мисле стратешки позива ЕУ да створи чврст савез са Русијом, која има све што је потребно западним економијама. Али већина западних политичара се држи обрнутог мишљења − да Русија нема другог излаза него да подржава у свему Запад и његову идеју светског поретка којег је требало градити противракетну одбрану. А сада? Ако у САД крајем следеће године на власт дођу неоконзервативци, који и даље виде свет у црно-белим бојама, сасвим се могу оправдати изјаве неких правних америчких аполитичара поводом тога да ће САД, које не могу да постоје без имиџа непријатеља, ступити у нове сукобе с Русијом. Будући светски конфликти ће, изгледа, избијати због контроле над природним

ресурсима. Ратоваће се за нафту, гас, рудна блага, можда и за приступ храни и води за пиће. Питања снабдевања енер­ гијом и набављања природних ресурса постаће врло актуелна за Европу. Без „стратешких партнера“ са земљама или регионима које поседују те ресурсе, Европа неће преживети у будућности. Низ аналитичара на Западу који мисле стратешки позива ЕУ да створи чврст савез са Русијом, која има све што је потребно западним економијама. Али већина западних политичара се држи обрнутог мишљења − да Русија нема другог излаза него да подржава у свему Запад и његову идеју светског поретка. Русија сигурно никада неће постати део Запада, али она мора у свом интересу да изгради заједичку европску архитектуру са ЕУ, да у многоме преузме правне норме и стандарде који постоје у осталој Европи. У руској елити постоји, с једне стране, велико непријатељство према западном тријумфализму после завршетка хладног рата. Русија иступа против тежње Запада да учврсти свој статус главног пола у светском поретку. Али у Русији се такође чују гласови који позивају своје руководство да подржи политику Запада у увођењу демократских правила игре у целом свету. Русија, услед својих ограничених могућности, не може да се супротставља Западу. А и зашто би – зар су њој блиски диктатори типа Гадафија? Својим могућностима учешћа у „демократизацији“ светског поретка Русија ће моћи да испослује себи суштински веће користи приликом преуређења света и да добије излаз на пространа тржишта светске економије. Цинично? Наравно, да, али такав је савремени политички морал. Шта год ко тврдио супротно – Руси­ја се у критичном тренутку увек приб­ ли­жавала Западу. После жестоке кри­ тике рата који је НАТО водио против Југославије, Јељцин се укључио у западно миротворство на Косову. За време авганистанског рата Русија је од самог почетка пружала НАТО-у свој ваздушни и копнени коридор ра­ ди снабдевања трупа. У предвечерје ирачког рата тадашњи шеф кремаљске администрације Александар Волошин се цењкао с руководством САД о учешћу руских компанија у предстојећој деоби нафтног колача. Полазећи од овог иску­ ства, подршка војној операцији НАТО-а у Либији показала се сасвим логичном.

9

политика

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Бизнис је спреман за договор

РГ: Када је, по Вашем мишљењу, настао друштвени уговор?

АА: Деведесетих година у Русији није направљен друштвени уговор. Анти­ комунистичка власт је нудила слободу као централну вредност, ради које су се људи одрекли социјалних гаранција, те подршке здравству и образовању. С друге стране, комунистичка опозиција је наступала са идејом социјалних гаранција. Али ни једни ни други реално нису могли да победе. Разуме се да је друштво било на страшан начин подељено током свих 10

Професор Александар Аузан о томе шта руски предузетници данас хоће од власти

деведесетих година. Крајем деведесетих и почетком другог миленијума почеле су да се стварају некакве тачке консензуса. Оне се виде и у социологији. Ми смо преживели две револуције – 1991. и 1993. године, и оне су се одразиле на економији, политици, очекивањима људи. После времена револуција наступило је време захтева за поретком и стабилношћу. Али немогуће је живети у кући где непрекидно руше зидове и чији прозори нису застакљени. У складу с овим захтевом, власт је фактички покушала да понуди стабилност као главну вредност. При томе се у првом периоду либералних реформи од 2000. до 2003. године, периоду који се још назива периодом Грефових реформи, о друштвеном уговору гово­ рило у преамбули програма који је Влада усвојила за основу 27. јуна 2000. године – „Порези у замену за поредак“. Та­ко је звучала формула друштвеног уго­вора коју је понудила Влада. Шта се обично подразумева под поретком? Правосуђе, безбедност. У току реформи су били предузети покушаји да се некако уреди правосуђе, а нарочито привредна арбитража, да се учврсти економски поредак. У целини се показало да то не полази баш сасвим за руком. Од 2004. године се учврстила формула: „Лојалност у замену за стабилност“. Власт обезбеђује стабилност економског раста и благостања. А у замену за то, становништво не захтева политичка права. Бизнису и регионима је одузета могућност да разговарају с влашћу на равној нози. И дан-данас код нас делује управо такав поредак; довољно је погледати шта се догађа с порезима, с

фото: Коммерсант

ао што је познато, кључне економске дискусије о модер­ низацији и стратегији до 2020. године у последње вре­ ме са завидном правил­но­шћу наводе многе експерте на зак­ључке о неопходности озбиљних инсти­т уци­ онално-политичких промена. То се нарочито односи на друштвени уговор. Шта под њим подразумевамо и какве су његове перспективе, питали смо пре­д­седника Института националног пројекта, Александра Аузана. Александар Аузан: Друштвени уговор није папирић који је неко пот­ писао, па се сматра и да га је друштво пот­писало. У економској теорији дру­ ш­­твеног уговора постоји маса ана­ лиза, међу којима су и математички мо­дели. Под друштвеним уговором се подразумева размена очекивања. Шта ја и ви очекујемо од власти, хоће ли она, на пример, поштовати право на својину? Такође имамо очекивања у односу на понашање наших суграђана. Рецимо, до које мере су они спремни на поштену конкуренцију, да плаћају порезе? Све то спада у појам размене очекивања у вези са основним проблемима права власништва и слобода у друштву. То и јесте друштвени уговор. Он може бити веома различит.

фото: ITAR-TASS

К

Разговор водила: Јелена Шмељова

пружањем безбедности, са судством.

РГ: Шта се догађало с порезима 2000. и 2005. године?

АА: Истраживања су показала да је бизнис 2000. године имао избор – ако платиш више пореза, платићеш мање мита. Година 2005. је показала да овакав избор бизнис више нема. Независно од тога колико ће бизнис пореза платити, он је принуђен да плаћа све већи мито. РГ: Који бизнис мора највише да плаћа?

АА: Ако се говори о порезима, просечни бизнис плаћа највише мита, зато што је њему најтеже да се крије. Велики бизнис је видљивији него средњи, али он може да се договара индивидуално с влашћу о

условима свог опстанка. Средњи бизнис не може да се договара, а осим тога он није тако мобилан, као, на пример, мали бизнис. Испоставља се да се порези не сакупљају тамо где они настају, већ тамо где су они видљивији – тамо где су под рефлектором. Зато фактички и природа пореза постаје разумљива. У том случају данак се убира од оног кога је лакше ухватити и који је платежно способан. Што се тиче малог бизниса, ту постоје други облици давања. Не толико кроз порез, колико кроз инспекције разне врсте. Сада по низу посредних обележја мо­ жемо тврдити да је у Русији деловао, и

Деведесетих година у Русији није направљен друштвени уговор. Антикому­ нистичка власт је нудила слободу као централну вредност, ради које су се људи одрекли социјалних гаранција, те подршке здравству и образовању. С друге стране, комунистичка опозиција је наступала са идејом социјалних гаранција. Али ни једни ни други реално нису могли да победе

да практично и сада делује, поредак – „Порези у замену за лојалност“. РГ: Шта то значи у односу на бизнис?

АА: То значи да се бизнис политиком не бави. Бизнис мора да даје онолико новца за, рецимо, добротворне програме или манифестације политичких партија које је упутно подржавати, колико каже власт. У анатомији друштвеног уговора нема легитимности својине. Ми смо вршили истраживања која нису дала сасвим очекивани резултат. У Русији се сматра да су руски грађани спремни да се мире са ситном приватном својином и да не прихватају крупну приватну својину. То није тако. Наша истраживања су показала да народ може да признаје и ситну и

крупну приватну својину, и да је негира са истим таквим успехом. Ми заборављамо да је у процесу приватизације било изгубљено оно што економисти називају позитивним екстернаријама. На пример, доступност спортских објеката, дечијих вртића, паркова и слично. Чак и невелики бизнис који је заузео Дом пионира и учинио га затвореним за локалну децу сматра се неприхватљивим. Фактички, власт подржава ове услове нелегитимности својине бизниса зато што јој то омогућава да добро управља и регулише бизнис. Власт каже бизнису: ако се ја само удаљим, тебе ће покидати као дете играчку! Зато стани тамо где су те ставили, плаћај онолико колико ти кажу, а ако ти кажу да даш део актива, ти ћеш дати. Ако треба да даш све – даћеш све. РГ: То је својеврсни поредак који сам себе репродукује?

АА: Да, и он је лош за развој. Био је прихватљив за услове када је долазило до прилично брзог раста дохотка од угљоводоника од 2002. до 2008. године. При томе је земља ипак слабила и крж­ љала, а у структури економије је растао сировински сектор. Истовремено је започело слабљење институција, ква­ литета управљања, квалитета рада чиновника. Али благостање станов­ ништва и доходак од бизниса су расли. Бизнис је те приходе углавном извозио, зато што је ризично улагати их у земљи; нема ни куда, а и власт може посегнути за тим новцем. Тако смо и дочекали кризу 2008/2009. године, а сада и прекретницу повезану с модернизацијом. Шта је, по мени, најважније? При очувању претходног поретка „Лојалност у замену за стабилност“, на модернизацију се може забравити. Ми јако добро схватамо како раде ти токови и разумемо да је капитал бежао и да ће бежати. А новац који долази овамо као страни новац заправо је новац руских капиталиста, спроведен кроз офшор компаније, па може овде понекад опрезно да се улаже у неке области. Али код нас је свеједно негативан салдо, више новца одлази у иностранство. Зато земља губи будућност заједно са стабилношћу. Стабилност се претвара у застој. РГ: Можемо ли некако то да избег­ немо?

АА: На Пермском економском форуму организована је велика пословна игра „Какав би могао бити потенцијални

11

друштвени уговор?“ Шта је важно за размену очекивања? Када социолози једноставно истражују и кажу: ови хоће то и то, ја увек у таквим случајевима кажем: то није истраживање реалних потреба, није истраживање потребе за неким променама. Човека треба питати шта је он спреман да да за оно што хоће. У противном, добићемо врло искривљену слику стварности. Зато је циљ игре био да се схвати шта су спремне да дају разне групе како би добиле оно што им је потребно. Биле су четири групе – федерална власт, биз­нис, регионална власт и друштвена потреба. Представници сваке групе су формулисали шта желе, шта им смета да то постигну и шта су спремни да учине да би добили оно што им је потребно. Затим је аналитичка група састављена од мојих колега заједно са мном сводила ове захтеве и добијене су две могуће схеме друштвеног уговора. Прва – федерална власт даје више аутономности. Садашњи режим се не меша много у аутономност породице, слободе кретања, у могућност да се чита било која литература. Ви чак можете говорити шта год хоћете, медији једноставно неће пренети ваше изјаве. Али ради се о ширењу зоне аутономности. Да би продужила свој легитимитет, добила лојалност у следећем периоду, пошто не излази на крај са задацима, пошто је стабилност тешко одржавати, власт даје више аутономности. РГ: Шта то значи?

АА: На пример, власт се повлачи из многих сфера бизниса где су сада државне компаније. По низу изјава, па чак и указа председника Медведева, види се да је власт спремна да напусти неке секторе бизниса. Може се расправљати и о другим сферама. На пример, о реор­ ганизацији нашег буџетског система у регионима. Велика аутономност биз­ ниса региона, градских власти, друш­ твених организација, у замену за шта? У замену за лојалност према власти! Тада се могу појавити одређени услови за развој. Ова варијанта је реалнија, али је мање пожељна. Она не отвара нарочит простор за модернизацију. Шта реално хоће три друге групе, осим федералне власти? Оне хоће учешће у доношењу одлука о томе куда иде земља. То није обавезно политичка конкуренција у оном облику у каквом је она постојала деведесетих година. Она може бити и у другим схемама и варијантама. Али ипак 12

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ни бизнис, ни активни део друштва, ни регионалне и градске власти нису спремни да инвестирају ако немају гаранције даће учествовати у доношењу одлука. Зато је најпожељнија варијанта за развој – инвестиције у развој у замену за учешће у доношењу одлука. РГ: Који су основни захтеви бизниса према новом друштвеном уговору?

АА: Они нису неочекивани. У првом реду односе се на гаранције права на својину и уговоре. А такође на неза­ висност суда, смањење корупционог тере­та. Корупција у разним размерама, у разним димензијама доводи до потпуно различитих последица по економију. Корупција је хронична болест која се лечи прилично тешко. Какве су то рас­

После времена револуција наступило је време захтева за поретком и стабилношћу. Али немогуће је живети у кући где непрекидно руше зидове и чији прозори нису застакљени. У складу с овим захтевом, власт је фактички покушала да понуди стабилност као главну вредност крс­нице? Једноставна плаћања или пла­ћања која фактички разарају бизнис и прете одузимањем актива, то није исто. Бизнис је у том смислу прилично скроман у својим захтевима и прилично је одлучан у својим предлозима. По чему се разликују позиције бизниса из 2011. и 2001. године? У 2001. години ми плаћамо порезе, склоните се од нас, одбаците све разговоре о социјалној одговорности! У 2011. години – ми смо спремни да инвестирамо у социјалну сферу, преко онога што дајемо као порез држави, схватамо значај социјалне инфраструктуре и људског капитала. Зато што бизнис схвата да ће ће се те инвестиције бити улог у даљи развој. И то је оно што радује.

Пред евром је још увек будућ ност Е Пише: Татјана Зикова

вроскептици и европророци који тврде да ће нарастајућа криза грчке економије сахра­ нити еврозону, узалуд паниче. Спасење Грчке је спасење инте­г­ри­сане Европе. Према мишљењу директора Института за економију Руске академије наука професора Руслана Гринберга, има веома много оних који данас потцењују европску интеграцију. Али уколико би Грчка изашла из еврозоне, то би, подвлачи Гринберг, била катастрофа, сигнал целом свету да интеграција иде натраг. „Блеф је да обични Немци неће да плаћају дугове Грка, Португалаца и Шпанаца. Заправо Немачка би од сужавања ЕУ претрпела значајне жртве – изгубила би тржишта за про­мет робе коју максимално извози, добила би незапосленост“, сматра Гринберг. Он је додао да, спасавајући Грчку, Немачка спасава себе, и, у суштини, плаћа онај бонус од 100 милијарди евра које је за десет година свог постојања добила јединствена европска валута. „За задовољство треба платити“, додао је он. Сложивши

Будући да нема друге светске валуте, нити јединствене светске централне банке, постоји резервна валута долар и полурезервна евро, које треба зарађивати

се с необоривом тезом о „маржи на солидарност солидарности“, његова колегиница, заменик руководиоца радне групе за питања европске интеграције у Институту за политикологију „Ото Зур“ Слободног универзитета у Берлину, доктор Сабина фон Опелн, ипак је, одговарајући на питање, посумњала у то да је варијанта налик на грчку, коју су као резултат компромиса недавно прогурале Француска и Немачка, сакупивши за помоћ готово 200 милијарди евра, примењива за решавање финансијских проблема у другим земљама еврозоне, земљама које се налазе на „ивици провалије“ − Португалије, Ирске, Шпа­ није, Италије. Према њеним речи­ма, постоји бојазан да ће се криза проши­ рити и на њих, али за сада нема ваљаног превентивног општеевропског програма за спречавање финансијског краха. Према мишљењу немачког политиколога, својевремени пријем земаља с не­ рав­но­мерним економским развојем у јединствену монетарну зону био је греш­ка. „Помоћ одлази у буре без дна“, отворено је изнела своја размишљања Сабина фон Опелн. Али Руслан Гринберг у оваквој ситуацији не види ништа страшно. Напротив, истакао је он, настале околности чак уливају опитимизам. Прво, сматра професор, нико у свету још није укинуо законе неравномерног економског раз­ во­ја. „Свака земља има свој југ и свој север, своје дотационе и јаке регионе“, подсетио је он, наводећи као пример општепознату италијанску изреку да је Италија земља од Милана до Рима, а после Рима то је већ Африка. С таквим се диспропорцијама треба помирити, и у даљој јединственој политици придр­ жавати се најпостојанијих критеријума оцене финансијског стања ових или оних земаља. И, по Гринберговом мишљењу,

Руслан Гринберг: „Заправо, Немачка би од сужавања ЕУ претрпела значајне жртве – изгубила би тржишта за промет робе коју максимално извози, добила би незапосленост“, сматра Гринберг. Он је додао да, спасавајући Грчку, Немачка спасава себе већ у најскоријој будућности Европа ће све више као бич за обуздавање користити такозване Мастрихтске критеријуме, када однос државног дуга у бруто националном производу не сме

фото: Reuters/Vostock-photo

политика

да премашује 60 процената, а дефицит буџета не сме да износи више од 3 процента. Оштру финансијску политику у перспективи може диктирати у Европи или јединствено министарство финансија, или државна управа у економији, о чему данас много размишљају Ангела Меркел и Никола Сакрози. Што се тиче Русије и њених односа са евром, ту је, по Гринберговом мишљењу, све очигледно: „У свету данас постоје само две сродне валуте евроатлантске цивилизације – долар и евро. Оне су подједнако заин­ тере­соване за то да и једна и друга буду снажне“. Будући да нема друге светске валуте, нити јединствене светске цент­ рал­не банке, постоји резервна валута долар и полурезервна евро, које тре­ба зарађивати. И то је озбиљно и дуго­ трајно, подвукао је професор. При томе је Гринберг још једном подсетио на своју мисао да су непријатности евра привремене, о чему сведочи чињеница да Литванија, Естонија, Пољска и Чешка јако желе да уђу у еврозону.

13

политика

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Више од две трећине становника великих руских градова које је испитала компанија „МИЕЛ-Инвестиције у нискоетажну градњу“ хтели би да живе у властитој индивидуалној кући, а за куповину куће ван града спремни су чак да се растану од градског стана Пише: Наталија Барановска

14

фото: PhotoXpress

К

упци куће ван града нису, ме­ ђу­тим, спремни да се растану од градског комфора, они су навикли да се објекти соци­ јалне инфраструктуре налазе на корак од њих. Исти такав ниво ком­ фора људи хоће и ван града“, истиче Олег Ступењков, генерални директор „МИЕЛ-Инвестиције у нискоетажну градњу“. Испитаници у истраживању били су грађани који планирају куповину стам­ бене некретнине. Анкета је спровођена у великим градовима – обласним центрима, при чему Москва и Петроград, због својих специфичности и високих цена станова, нису ушли у истраживање. Према подацима „МИЕЛ-Инвестиције у нискоетажну градњу“, испитаници планирају да приликом куповине куће искористе новчана средства из раз­ личитих извора. Главни извор финан­ сирања је продаја властитог стана, на другом месту – коришћење хипотекарног кредитирања. Тако је на пример, готово 40 процената испитаника спремно да узме хипотекарни кредит за куповину некретнине ван града. Готово трећина испитаника располаже довољним влас­ титим средствима за купо­вину куће, а око 20 процената њих намерава да искористи материјалну помоћ блиских људи. Најмање је популаран потрошачки кредит. Да користи такву помоћ спремно је око 10 процената испитаника. И то је разумљиво: каматне стопе при потрошачком кредитирању су више него при хипотекарном. Више од половине испитаника спремно је да потроши на куповину куће до 3 милиона рубаља, око 40 процената њих − од 3 до 5 милиона

прилично озбиљан део почео да отпада на инду­ стриј­ску градњу кућа. Об­­а­вља се комплексно зау­­зимање територија, из­грађују се озбиљна и ве­ли­ка насеља. Усвојени су специјални програми развоја градње кућа еко­ номске класе. Сада већ схватамо каква прио­ ритетна места постоје у сваком региону“, каже Је­лена Николајева, пред­ седник Националне аген­ ције за нискоетажну и котежну изградњу (НА­ МИКС). Према речима Јелене Ни­колајеве, у најскорије време ће бити инвести­рано до­дат­­них око 25 милијарди рубаља у сти­мулисање развоја стамбене изградње. Вњешекономбанка (ВЕБ) је већ дала 50 милијарди рубаља за јефтине кредите за изградњу. Осим тога, биће реализовани заједнички програми Агенције за хипотекарно кредитирање (АИЖК) и ВЕБ у сфери хипотекарног кредитирања. Ако буде постигнут циљ да се смање каматне стопе на хипотекарне кредите на 5-6 процената годишње, који је јавно изнео председник Владе, у Русији је, по мишљењу експерата, сасвим могућ бум изградње кућа економске класе и данас толико неопходни пробој у овој грани. Истина, реализовати да­ нашње амбициозне задатке напретка у сфери нискоетажне градње могуће је само уз ефикасно државно-приватно партнерство, уз учешће гранских ин­ сти­­туција развоја и локалних адми­нис­ трација. Примери таквог учешћа ипак већ постоје.

рубаља, а само 8 про­цената − од 5 до 7 милиона рубаља. Сан о властитој кући може постати јава већ након пет година, за све, па и оне који су спремни да плате за свој сан највише 3 милиона. Прошле године у Русији је било изграђено нешто више од 58 милиона квадратних метара стамбеног простора; власти су поставиле задатак да се до 2020. године изгради 142 милиона квадратних метара стамбеног простора, то јест, да се гради по 1 квадратни метар годишње по глави становника. При томе више од 60 процената укупног изграђеног стамбеног простора мора бити нискоетажно и јефтино, то јест, његова цена не сме бити већа од 30 000 рубаља по квадратном метру. Експерти сматрају да је то сасвим могуће уз заједничке напоре државе и бизниса. „Данас је дошло до врло снажне про­ мене тренда у високоградњи у прилог нискоетажних кућа и станова. Већ је

„Наша компанија је основана пре три године ради инвестирања у нискоетажне пројекте комплексне изградње економске класе“, прича генерални директор раз­ војне компаније Константин Фили­ пишин. „На примеру пројеката које ми реализујемо у Калушкој и Оренбуршкој области, може се рећи да је напредак у грани већ изведен. Ове пројекте је било могуће успешно развијати уз суделовање фе­де­ралне, регионалне и општинске вла­с ти. На пример, у насељу Екодоље (Оренбург) код нас око 2 милиона рубаља кошта индивидуална кућа са свим комуникацијама. Градска кућа кошта око 1,5 милиона, а стан у двоспратној кући око 1,7 милиона. Заједно са АИЖК и Штедионицом направљена су два хипотекарна пројекта за становнике, који овима омогућавају да добију кућу са земљом већ у етапи изградње. При томе су трошкови за инфраструктуру спонзорисани на рачун обласних про­ грама кофинансирања федералних органа. Гасне и енергетске компаније су на рачун својих инвестиционих про­ грама инвестирале трошкове мреже на плацевима. На рачун тога, цена квадратног метра наших кућа износи око 30 000 рубаља“. Овај пример није једини. Већ сада у Подмосковљу постоје насеља где се граде куће по цени од 45 000 рубаља по квадратном метру, а у регионима који учествују у програмима Фонда за изградњу станова „Стимулус“ и АИЖК могу се добити станови и куће по цени Министарства региона – до 30 000 рубаља по квадратном метру. Експерти сматрају да је уз помоћ таквих институција развоја, као што су Фонд РЖС, Стамбено-комунални Фонд, за пет година могуће смањити цену квадратног метра стамбеног простора чак и у Москви на 35 000 рубаља по квадратном метру. Осим тога, закупљивање стамбеног простора, које ће се развијати брзим темпом, како у престоници, тако и у регионима, постаће достојна алтернатива куповини стана или куће и истовремено подстицај за развој гране у целини.

Балкански гамбит Русија је постала иницијатор ширења борбе против трговине дрогом у Европи Пише: Иван Јегоров

П

отписали смо билатералне спо­­ ра­зуме с министарствима уну­ тра­шњих послова Србије, Ма­ кедоније и Ал­ба­није“, изјавио је шеф руске нар­коконтроле Виктор Иванов. „По мом мишљењу, то ће нам омогућити да оперативније размењујемо информа­ ције и организујемо заједничке мере.“ Иванов је истакао да је главни циљ јачање сарадње Русије са зем­ља­ма бал­канског региона. Према Ив­а­но­ вљевим речима, потписани спо­­разуми предвиђају размену опера­тивних информација, припрему кад­ро­ва и предузимање заједничких опе­ративноистражних мера. Он је подвукао да је антинаркотички савез са балканским земљама изузетно важан јер Балкан представља „уско грло“ кроз које дроге улазе у Европу. Према подацима наркоконтроле, у Русији се сваке године одузме око 3,5 тоне хероина авганистанског поре­ кла, који углавном доспева у земљу северним путем који пролази кроз земље Средње Азије. Балканским пу­

фото: ИТАР-ТАСС

Збогом, градски с тане тем у земље Европе укупно годишње доспева око 150 тона хероина. „Балкански и северни пут имају једин­ ствени извор – авганистанску прои­ зводњу дрога, па је зато веома актуелан развој сарадње између европских земаља на антинаркотичком плану“, изјавио је Иванов. Последње три године Русија предузима конкретне кораке за јачање сарадње са ЕУ. У децембру прошле године, имајући у виду руске иницијативе, усвојена је нова стратегија ЕУ према Авганистану, чији је један од четири дела потпуно посвећен ликвидацији авганистанске производње дрога. Ништа мању забринутост, према речима Виктора Иванова, не изазива ни то што је током последње деценије забележен пораст трговине кокаином из Латинске Америке кроз државе Западне и Северне Африке, те Балканског полуострва у Европу. Део тога доспева и у Русију. Прошле године руски полицајци су одузели око пола тоне ове дроге. У исто време, у земљама ЕУ број уживалаца кокаина се повећао у последњих десет година за више од два пута – са 2,5 на 5,5 милиона људи. У вези с тим, представници антина­ ркотичких ресора балканских зема­ ља за време преговора са руским колегом изнели су мишљење да има смисла укључити у алијансу државе које стоје на извору трговине дрогом која доспева на полуострво. Ради се нарочито о Турској, Бугарској и Мађарској.

15

политика

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Хипотек а за пензионера­ фото: PhotoXpress

Како да пензионер узме велики кредит залажући свој стан, а да неостане без њега?

О

Пише: Ирина Невина

д пензије нећеш моћи да жи­ виш“ – за многе пензионере, авај, ова је тврдња реална. Још је теже када настане потреба за великом свотом новца, на пример, када треба обновити стан или, не дај Боже, извршити хитну операцију. У Агенцији за реструктуризацију хипо­ текарних стамбених кредита (АРХСК) у јесен ће отпочети експериментални програм „обрнуте хипотеке“ помоћу које ће старији грађани – власници стамбеног простора – моћи да, заложивши своје ква­­дратне метре, добију новчану помоћ. На питања одговара генерални директор „АРХСК“ Андреј Јазиков.

Росијска газета: У чему је смисао „обрнуте хипотеке“?

Андреј Јазиков: У томе да се побољшају услови живота пензионера на рачун стамбеног простора којим овај располаже. Новац од банке човек може добијати, на пример, сваког месеца за плаћање неге или једноставно као додатак на пензију. Могућа су и већа плаћања, на пример, ако је потребна скупа операција. Суштина схеме је једноставна: пензионер узима кредит у банци тако што свој стан ставља у залог. Максимална висина кре­ дита се обрачунава индивидуално у зависности од година старости пензи­ онера и процењене вредности његовог стана. После склапања уговора банка му исплаћује кредит у једнаким деловима у току рока кредитирања. Принципијелна 16

разлика од других кредита је у томе што се „обрнута хипотека“ не мора сервисирати. Дужник не мора месечно да уплаћује рате банци – камата се зарачунава и додаје се дугу (то јест, капитализује се). Кредит се гаси тек после смрти дужника: банка продаје стан, свота исплаћена пензионеру се с каматом даје банци, а део новца који је преостао од продаје, банка-кредитор дозначује наследницима. Ово се може назвати „монетизацијом стана“, када се квадратни метри које пензионер има „конвертују“ у рубље.

РГ: Нешто слично већ постоји; на при­ мер, стари људи склапају уговоре о доживотној ренти, преносећи право на свој стан организацијама или при­ ватним лицима, и добијају од њих у замену за то доживотно старање и новчану помоћ. Једном речју, када постоји уговор о ренти, платиша је на овај или онај начин заинтересован за то да власник стана што пре оде на онај свет. Разуме се, то ствара непотребне ризике и неугодности за старе људе. Како се ово питање решава у „обрнутој хипотеци“?

АЈ: Да, заиста, код доживотне ренте стан се одмах преписује на новог власника који се обавезује да доживотно издржава бившег власника − пензионера. Разуме се да што краткотрајнија таква помоћ буде, то ће купац стећи већи приход. Нажалост, има случајева када наизглед солидна

фирма одједном уступа своју обавезу неком „плећатом момку“. „Обрнута хи­ потека“ је, напротив, срећа за банку, она јој је исплатива. Јер кредитор добија дуготрајни гарантовани извор прихода у виду камате која се зарачунава на суму кредита. Пензионер пак задржава право на своју некретнину, стан се никоме не продаје за његовог живота. Осим тога, уколико пензионер пожели да раскине уговор и откупи заложени стан, ако му се појави таква могућност (на пример, помажу му деца), он има право да то учини. Овакве схеме се широко примењују на Западу, посебно у САД. Страно искуство показује да пензионери који користе „обрнуту хипотеку“ живе дуже. Они побољшавају своје услове живота, могу да потроше више на бригу о здрављу. Али ова услуга има такође и своје ризике. Најважнији од њих је: шта чинити с пензионером ако је капитализована камата премашила вредност некретнине? Формално, кредитор, да не би трпео губитак, мора да исели пензионера и да прода стан. Али онда се губи социјални смисао програма и пензионери се више не осећају заштићенима. У САД су овај проблем решили помоћу специјалног програма Home Equity Conversion Mor­ tgage − НЕСМ, када држава откупљује овакве кредите од комерцијалних банака и укида опасност од исељења. Пензионер живи своје последње дане под контролом специјалне државне компаније, која ће потом реализовати дати стан. На тај начин државна гаранција откупа пензионеровог дуга од кредитора фактички уклања све ризике за банкаре. А то значи да се може захтевати јако

сма­њење каматних стопа за овакве кредите. Откуп се врши чим је однос дуга и вредности некретнине достигао 98%. Ми претпостављамо да ће овакав систем бити примењен и у Русији. Код нас се „обрнута хипотека“ може развијати по аналогној схеми. Дужник, чији ће кредит откупити АРХСК, настављаће да живи у свом стану под надзором државе и за њега не постоји ризик исељења из стана. Ризици АРХСК се покривају за рачун исплате за сервисирање кредита (аналога осигурању) која износи око 1% од суме кредита годишње.

РГ: У уговорима о доживотној ренти фигурирају плаћања која су изражена на основу минималног личног дохотка

Суштина схеме је једноставна: пензионер узима кредит у банци тако што свој стан ставља у залог. После склапања уговора банка му исплаћује кредит у једнаким деловима у току рока кредитирања

(МРОТ), па према томе, настају проблеми с њиховом лаганом индексацијом и обезвређивањем. Иако постоји одлу­ ка Уставног суда у корист старих, законодавно она није реализована, а амандмани за сада нису усвојени. Како ће се овај проблем решавати у „обрнутој хипотеци“?

АЈ: Да, то је прилично сложено питање и оно се одређује само математиком: годи­нама старости пензионера, роком кредитирања (ми предвиђамо око десет година) и вредношћу новца код банке.

Како смо већ поменули, на основу пружања гаранција банкари могу каматну стопу снижавати на минимални ниво све до стопе рефинансирања Цен­ тралне банке РФ (8,25%) – и ри­зика скоро да нема. Према нашим прора­ чунима, просечан пензионер ће моћи да прима отприлике 1,5 пензију током десет година (у израчунавањима смо полазили од просечне вредности стана од 1,8 милиона рубаља). При томе је важно истаћи да смо у модел уградили дугорочни тржишни тренд, да ће цене станова у Русији ипак расти. А то значи да се висина исплата може кориговати. РГ: Према уговору о доживотној ренти стан одмах прелази у власништво новом власнику и наследници не могу да претендују на њега. У „обрнутој хипотеци“ стан остаје у власништву пензионера и, према томе, настаје проблем везан за наследнике. Како предвиђате да га решавате?

АЈ: Најправилнији пут је унапред об­­а­­ве­с тити наследнике о свим поје­ ди­н остима. Предвиђамо да разрадимо специјални начин оба­вештавања и објашњавања из којег ће наследници моћи да схвате своја права, начин вра­­ћања кредита (ако хоће да им стан остане у власништву) или обрачун прео­с тале суме приликом продаје ста­ на. Узгред, овај моменат сви експерти сматрају врло важним. Страна пракса показује да постоје наследници који не помажу својим старима. И у тренутку када пензионер саопшти наследницима о својој жељи да добија новац од банке заложивши стан који поседује, многи од њих се присете својих обавеза да издржавају рођаке. Често деца одговарају своје родитеље од тога да узимају „обрнуту хипотеку“ и сами почињу да им финансијски помажу. Ово је врло важан васпитни моменат; уколико „обрнута хипотека“ не би постојала требало би је измислити барем ради тога да би се пажња деце скренула на финансијске проблеме њихових родитеља. Нама ће бити врло драго ако се пензионер

одрекне кредита и почне да добија реалну помоћ од својих наследника.

РГ: Ко ће моћи да постане учесник програма, коме треба да се обрати?

АЈ: Један од основних услова за доби­ јање „обрнуте хипотеке“ је постојање ликвидне некретнине која неће изгу­ бити то својство минимум у току де­ сет година. При томе планирамо да по примеру Американаца уведемо у уговор тачку о одржавању стана у одго­варајућем стању. Пензионер мора стално живети у датом стану и не сме имати дугове на федералном нивоу. Године старости за улазак у програм су условљене стицањем старосне пензије. Конкретан механизам уласка у програм − коме се треба обратити, какве документе припремити и тако даље − објавићемо нешто касније, када завршимо све припремне радње. Обавезно ћемо у ту сврху направити специјални сајт. РГ: О каквим отприлике месечним плаћањима може бити речи?

АЈ: Рачуница јако зависи од старости дужника и тржишне цене стана, али у већини случајева то је више од 1,5 пензије. РГ: По којој цени ће стан од банке моћи да откупе наследници ако они то пожеле?

АЈ: Ако су рођаци заинтересовани за тај стан, довољно им је да врате само ону суму на коју може претендовати кредитор, то јест, сам кредит и наго­ милане камате – то је мање од цене стана. Тада ће банка скинути оптерећење са стана. Ако рођаци нису заинтересовани за његов откуп, банка продаје стан по тржишној цени, покрива кредит, а део новца који је преостао од продаје стана уплаћује наследницима. РГ: Када ће моћи бити пуштени у рад пилот-пројекти, и у којим регионима?

АЈ: Пилот-варијанту програма пла­ни­ рамо да пустимо у рад у новембру 2011. године. Намеравамо да дамо око петсто кредита у Москви, Петрограду и другим великим градовима чије становништво броји преко 500 000 људи.

17

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Русија излази

Расте светски рејтинг националног авио-превозника

из сад

18

фото: Reuters/Vostock-photo

У

лагања Русије у државне обвез­ нице САД смањила су се за два­ наест месеци с максималних 175,7 милијарди долара у јулу 2010. године (рекорд је био око 220 милијарди долара у јуну 2008. године) на 109,8 милијарди, следи из пода­­така Министарства финансија САД. Њихов обим се смањивао сваког месеца, посебно у јуну 2011. године (последњи датум обрачунавања) – за 5,4 милијарди долара. За годину дана руске инвестиције у државне обвезнице САД смањиле су се за 58,4 милијарде долара, или за 34 процента (са 168,2 милијарде 1. јула 2010. године). Руске девизне резерве су у истом периоду порасле за 11,6 процената, на 461,9 милијарди долара (не рачунајући злато, СДР и резервну позицију у ММФ-у). Удео доларских актива у њима такође је порастао − са 44,5 процената почетком 2010. на 47 процената крајем маја 2011. године, изјавио је председник Централне банке Сергеј Игнатјев. Приближно 70 процената државних обвезница САД, које су се налазиле код нерезидената, отпадају на суверене кредиторе. Смањење обима руских улагања можда није морало бити изазвано деловањем Централне банке, али не у тако великим размерама. Централна банка је могла повећавати ликвидност свог портфеља тако што није реинвестирала средства од угашених краткорочних папира у нове, већ их је ставља на депозите, за­к­ључује Александар Морозов из ХСБЦ банке: „Када су порасли ризици дефолта краткорочних папира, логично је било ослободити их се“. У јуну 2010. године (каснијих података нема) на краткорочне папире отпадало је готово 40 процената свих руских улагања у treasuries. Централна банка не планира битне промене ни у структури резерви, ни у међусобном односу актива у доларима и

Русија се постепено ослобађа америчких државних обвезница, следи из података Министарства финансија САД. Обим инвестиција се за годину дана, до јула 2011, смањио за трећину, то јест на 109,8 милијарди долара еврима, говорио је ових дана први заменик председника ЦБ Алексеј Уљу­ка­јев „Интерфаксу“: „Постоје два ства­р­но ликвидна тржишта – тржишта инстру­мената номинованих у доларима и еврима“. Министарство финансија улаже у стране активе средства нацио­налних фондова која улазе у састав међу­народних резерви Русије, и такође није мењало прорпоције међу валутама (у доларима – 45 процената), саопштио је његов чиновник. Алтернатива државним вредносним папирима САД – према ни­воу поузданости и ликвидности – објективно нема, каже други чиновник Министарства финансија. Вредносни папири у еврима такође поседују добру ликвидност, наставља он, али ЕУ − то је много земаља, одсуство јединствене

финансијске политике, што ствара додатне ризике: „И круг се затворио“. Укупан обим улагања нерезидената у државне обвезнице САД за годину да­на је порастао за 10,5 процената, на 4,449 трилиона долата. Тај обим је јуну, први пут од 2009. године, смањен за рекордних 16,8 милијарди, углавном на рачун приватних инвеститора. Од десет земаља које су највећи власници државних папира САД, своја улагања су јуну наставиле да повећавају Кина (око 1,165 трилиона долара) и Велика Бри­ танија (око 349,5 милијарди долара). На странце отпада око 50 процената држав­ них обвезница САД. Олга Кувшинова, Михаил Оверченко и Јевгенија Писмена Vedomosti.ru

Аерофлот избија међу лидере

Е

Пише: Ина Завјалова

рлајн бизнис, један од најути­ ца­јнијих часописa у светској авио-индустрији, објавио је го­ди­шњи рејтинг авио-компа­ нија. Први пут у дугогодишњој историји постојања овог рејтинга, међу првих десет, у категорији „Највеће авиогрупе Европе“, избио је руски превозник „Аерофлот“, који је заузео девето место по обиму добити за 2010. годину међу свим европским авио-компанијама. Како истичу аналитичари тржишта, овај догађај је доказ да руска компанија може на равној нози да конкурише с гигантима у овој глобалној грани. Лидерске позиције руског авиопревозника изгледају још значајније ако се узме у обзир да „Ерлајн бизнис“ приликом састављања рејтинга у првом реду истиче управо економску компоненту авио-бизниса. Познато је да посткризна 2010. година није била успешна баш за сваког учесника глобалног тржишта авио-превоза. Оста­ ли су проблеми са ценама авионског горива, а и нису се све националне еконо­мије осећале сигурнима. То, ипак, није спречило „Аерофлот“ да побољша своје финансијске показатеље: према резултатима прошле године, добит највећег руског превозника, заједно са компанијама ћеркама, премашио је 4,3 милијарде долара. На тај начин, у поређењу с рејтиншким показатељима прошле године, „Аерофлот“ је успео да се подигне са 12. на 9. место међу европским компанијама. На списку од 150 највећих авиогрупа света „Аерофлот“ се нашао на 34. месту, попевши се за једно место

у поређењу с прошлом годином. На првом месту глобалног рејтинга је немачка „Луфтханза“. Занимљиво је да је на рејтингу Међународне асоцијације ваздушног саобраћаја (ИАТА), који је изашао нешто мало раније и који се саставља на основу широког анкетирања путника, руска компанија успела да престигне своје немачке колеге и да се нађе на првим местима.

Према резултатима прошле године, добит највећег руског превозника, заједно са компанијама ћеркама, премашио је 4,3 милијарде долара „’Аерофлот’ има ауторитет и на европ­ ском и на руском тржишту. Он пружа ква­ли­тетне услуге, располаже новим, савременим парком летелица, има врло високе показатеље безбедности“, констатује главни уредник портала avia.ru Роман Гусаров. При том, према речима експерта, брз темпо развоја „Аерофлота“ током последњих година омогућава да се претпостави да ће већ у најскорије време положај авиокомпаније на светском тржи­шту само јачати. И заиста, док је још пре неколико година „Аерофлот“, који је био већ јак играч у области квалитетних ваздушних услуга, донекле заостајао у сервису на земљи, на данашњи дан руском авиопревознику је успело да знатно усаврши и пружање

фото: PhotoXpress

економија

услуга на земљи. Ове године је током додељивања престижне међународне гранске награде „Скај тракс“ „Аерофлот“ ушао у тројку светских авиокомпанија које се најдинамичније развијају. „Обезбеђење финансијске стабилности, високе ефикасности и мотивисаности приоритет су за менаџмент наше компа­ није, која делује у оштрој конку­рентској средини. Захваљујући овим напорима, Аерофлот се сигурно осећа као глобални играч“, изјавио је генерални директор ОАО „Аерофлот“ Виталиј Савељев. Пре­ма речима руководства компаније, до 2025. године руски превозник пла­ нира да уђе међу пет првих европских компанија и међу двадесет светских лидера гране по обиму путничког превоза. Такви задаци су постављени у недавно усвојеној стратегији развоја „Аерофлота“. Прак­тична реализација ов­их планова изгледа више него реа­л­но, истичу аналитичари тржишта. „Аеро­ флот“ одговара свим пара­метрима и захтевима нивоа светских лидера, а према неким позицијама чак их и надмашује. „Једино што недостаје руском превоз­ нику да би се могао упоредити са свет­ ским гигантима је број путника. Али компанија се сада шири на све могуће начине“, закључује Роман Гусаров. По његовим речима, толико нагли развој националног превозника је очигледан плус и за руску економију у целини. „Ам­би­циозни планови ’Аерофлота’ у пот­пуности су оствариви, што је врло добро за нашу земљу. Приликом уласка у Светску трговинску организацију ми се нећемо наћи лицем у лице са европским монструмима европске авио-гране пошто имамо свог моћног авио-превозника“.

19

Пишу: Василиј Воропајев и Тарас Фомченков

Г

асног рата неће бити, дао је до знања председник владе Ук­ра­ји­ не Николај Азаров. И по­твр­дио је да ће његова зем­ља наставити да извршава спо­разуме с Ру­ сијом, без обзира на то што их смат­ра „неповољним“: сви параметри потпи­ саних докумената ће се поштовати све док се не појаве нови дого­вори. То је добар знак, оценили су премијерове речи руски експерти које је анкетирала „Росијска газета“. Оне уливају наду да испоруке домаћег гаса Европи неће трпети штету од нових несугласица и да ће остати у пређашњим обимима. Несугласице се, подсетимо, састоје у

Несугласице се, подсетимо, састоје у томе што Кијев намерава да реформише „Нафтогас Украјине“, стварајући неколико профилних компанија, и да на тај начин поништи претходне договоре с „Гаспромом“, у којима украјинској страни не одговарају високе (с њиховог гледишта) цене и обими испорука гаса томе што Кијев намерава да реформише „Нафтогас Украјине“, стварајући неко­ лико профилних компанија, и да на тај начин поништи претходне договоре с „Гаспромом“, у којима украјинској страни не одговарају високе (с њиховог гледишта) цене и обими испорука гаса. „Покушаји да се било ко доведе пред свршен чин 20

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Без рата, са гасом

Украјина и Царински савез Што се тиче уласка Украјине у Царински савез, Русија, како истичу у Москви, не покушава да Украјину „натера“ у њега. Лавров је подвукао: ради се о томе да Кијев направи избор. „То су веома јасно објаснили руски руководиоци и наш председник је рекао да је немогуће бити напола у Царинском савезу, а напола ван њега“, рекао је министар. Међутим, Гришченко је подсетио на став Кијева: украјинска страна за сада не види реалне могућности да уђе у ту структуру. „Барем због чињенице што је Украјина члан Светске трговинске организације, а наше три државе-партнери још то нису“, рекао је он.

Украјина и Русија морају до зиме да реше сва питања везана за уговоре о гориву

не доприносе добрим односима, а да не говоримо о стратешким“, рекао је министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров након сусрета са својим украјинским колегом Константином Гришченком. И позвао је да се „гасно питање“ не политизује. Према мишљењу експерата „Росијске газете“, још увек има времена да се питање реши. Али времена је све мање – пред нама је зима и испоруке гаса су за Украјину од животне важности. „Гас­ пром“, узгред, није против преи­спи­ тивања цена, али само под условом да се интегрише с „Нафтогасом“ или да Украјина уђе у Царински савез. За сада су у руско-украјинском гасном конфликту обе стране на својим првобитним позицијама. Поред тога, по мишљењу експерата које је анкетирала „РГ“, постоји могућност да се изађе из ситуације, како се то каже, „часно“. Међутим, иницијатор тре­ ба да буде и украјинска страна. Тако на пример, према речима директора

Института енергетике и финансија Вла­­димира Фејгина, „ми имамо пуно право на то да инсистирамо на својим варијантама. Али, ако украјинска страна не покаже своју спремност на компромис при решавању проблема, онда ни за нас нема смисла да било шта преиспитујемо у тим варијантама“. Експерт сматра да су уговори који су у правном погледу потписани између руске и украјинске гасне компаније дугорочни, и зато „није лако изаћи из њих“. Директор Института енергетске стра­те­гије Виталиј Бушујев сматра да у датој ситуацији „јака страна може попустити слабој и још више ојачати своје позиције“. Према његовом мишљењу, ми можемо изаћи у сусрет Украјини по питањима цене јер извоз гаса нашим суседима није тако критичан, с гледишта обима и тражене цене. Експерт је убеђен да ће се Русија и Украјина на крају сигурно договорити али ће, како он сматра, „уговор бити направљен ’збрда-здола’, па ће ипак морати затим да се ревидира, тим више што је цена гаса

Директор Института енергетске стратегије Виталиј Бушујев сматра да у датој ситуацији „јака страна може попустити слабој и још више ојачати своје позиције“. Према његовом мишљењу, ми можемо изаћи у сусрет Украјини по питањима цене јер извоз гаса нашим суседима није тако критичан, с гледишта обима и тражене цене

фото: PhotoXpress

економија

везана за цену нафте, а ова је изложена прилично јаким колебањима“. „Што се тиче гасних и осталих економ­ ских питања, ми се ту руководимо оп­ ш­теприхваћеним принципом пошто­ вања међународних обавеза, укључујући и уговоре, и међувладине споразуме“, иста­као је шеф руског Министарства иностраних послова, Сергеј Лавров. Осим тога, он је подсетио на недавну изјаву секретара за штампу председника РФ Наталије Тимакове да је Москва спремна да брани своју позицију „пред било којом међународном судском инстанцом“. Константин Гришченко је рекао: „Ув­ ек постоји једна група људи која је заинтересована за судску расправу – то су правници. Сигурно ћемо се потру­ дити да учинимо све могуће како би­

смо им олакшали живот и нашли ре­шење, наравно, у билатералном фор­мату“. „Иако аргумената за то да представимо нашу позицију пред било којим међународним судом, наравно, имамо довољно, ипак рачунамо на то да ћемо пронаћи решење у најскоријој будућности, решење које би одговарало савременој тржишној ситуацији и савременој уговорној пракси“, закључио је Гришченко. Украјински министар је изјавио: сада се воде расправе на нивоу експерата. „Мислим да ће током тих преговора аргументи обе стране бити саслушани. Пронаћи ћемо формулу која ће одговарати нашим заједничким жељама да развијамо односе међу државама на основу стратешког партнерства“, додао је министар. Узгред, реч „деполитизација“ чула се на прес-конференцији више пу­та. То се тицало и питања боравка рус­ ке Црноморске флоте у Украјини. Ми­нистри су расправљали о томе како напредује усавршавање одго­ варајуће правне базе. „Ми смо задо­ вољни што је ова тематика сада у пот­пуности деполитизована, што се рад одговарајуће поткомисије води активно, конкретно и професионало. Низ докумената је већ усаглашен и биће спреман за потписивање током наредног заседања међудржавне коми­ сије, а договорили смо се да убрзамо рад и на другим документима“, рекао је руски министар.

21

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Стартовала прва г рана гасовода „северни ток“ П рва грана „Северног тока“, капацитета 27,5 кубних ме­ тара годишње, напуњена је техно­лошким гасом, што је означило пуштање у рад но­ вог гасовода. Знак за старт дат је на гасно-компресорској станици „Лучка“ у Виборшком рејону Петроградске об­ласти. „Плаво гориво“ ће стићи до европских потрошача у октобруновембру. У новембру ће председник Русије Дмитриј Медведев отпутовати у Немачку на званично отварање гасовода. Експлоатација друге гране почеће крајем 2012. године. За сада је изграђено око 650 километара. Укупан капацитет гасовода дужине 1224 километара, изно­сиће 55 милијарди кубних метара гаса годишње. Компресорска станица „Лучка“ налази се готово на самој граници Русије и Финске, преузима гас из Јединственог система гасног снабдевања гасоводом „ГрјазовецВиборг“ и транспортује га целом морском деоницом „Северног тока“ до области немачког града Грајфсвалда, без потребе за додатним станицама. Њен укупни капацитет је 366 МВт. Опремљена је јединственим уређајем за припрему „плавог горива“ за транспорт, којем нема равних у свету по продуктивности (170 милиона кубних метара дневно). Он онемогућава стварање кондензата и гасних хидрата, чиме се повећава техничка сигурност гасоводаа На међународној конференцији „Једин­ ствене Русије“ у Череповцу, Владимир Путин је говорио о значају овог пројекта: „То значи да се постепено и мирно, без икаквих потреса, ослобађамо диктата транзитних држава. То представља ’прозор у Европу’ у енергетици“. Капацитет прве гране „Северног тока“ износиће 27,5 милијарди кубних метара годишње. Друга грана ће бити уведена у 22

Владимир Путин: „То значи да се постепено и мирно, без икаквих потреса ослобађамо диктата транзитних држава. То представља ’прозор у Европу’ у енергетици“ експлоатацију крајем 2012. године. Премијер је, пажљиво проучивши оно што се догађа на монитору у операторској соби, притиснуо дугме, тачније, кликнуо је компјутерским мишем. „Славина је отворена, уређај ради“, изјавио је шеф „Гаспрома“ Алексеј Милер. Нешто касније шеф „Гаспрома“ је овако окарактерисао ситуацију: „Путин је једним кликом миша одузео Украјини право на изузетност“, рекао је Милер, имајући у виду транзитне могућности Украјине. Угледавши једног од сарадника пројекта „Северни ток“, бившег канцелара СР Немачке Герхарда Шредера, Владимир Путин је разменио с њим неколико реченица на немачком, а затим је објаснио

фото: Reuters/Vostock-photo

Пише: Кира Латухина, Петроград

новинарима какве последице пуштање у погон гасовода има по Кијев. „Украјина је наш давни партнер, традиционално је имала ексклузивне привилегије транзитне државе“, изјавио је премијер. „Сада оне нестају, и наши односи ће добијати све цивилизованији карактер“, додао је он. „Кључна реч је давни партнер“, подвукао је Милер, окренувши се представницима штампе. У кулоарима је шеф „Гаспрома“ подробно одговорио на питања поводом поново заоштрених гасних односа с Кијевом. Украјина ионако добија руски гас јефтиније него многи суседи, а при томе је тарифна стопа за транзит „плавог горива“ по њеној територији виша од тарифних стопа у низу европских земаља. Уговори „Гаспрома“ и „Нафтогаса“ за испоруку и транзит одговарају правилима европског гасног тржишта, подвукао је Милер. По његовим речима, Кијев добија гас по цени која се може упоредити са оном коју плаћају потрошачи у СР Немачкој. Међутим, „Гаспром“ је сувласник магистралних гасовода на територији Немачке. „Ничега сличног нема у Ук­

ра­јини“, додао је Милер. „Наше украјинске колеге су селе у воз под називом ’јефтини руски гас’, не знају на којој станици да изађу, и не знају да могу да се нађу у слепој улици“, прибегао је сликовитим изразима шеф „Гаспрома“. Након завршетка церемоније Владимир Путин је одвојено поразговарао са Алексејем Милером. Премијер је тражио прецизину информацију колико ће гаса бити испоручено Украјини ове године. „Најмање 40 милијарди кубних метара“, одговорио је шеф „Гаспрома“. „Дали смо попуст од 100 долара на хиљаду кубних метара, а то приближно значи да ће субвенција за Украјину износити 4 милијарде долара“, подсетио је председник владе. По његовим речима, при оваквом обиму испорука, износ субвенција ће бити сваке године толики. Разговор се повео и о гасоводу „Јужни ток“. Милер је саопштио да ће 16. септембра у Сочију бити потписан споразум акционара о реализацији овог пројекта. Посао је већ почео, а изградња ће бити завршена у децембру 2015. године. Након завршетка званичног дела и разговора са шефом „Гаспрома“, Вла­ димир Путин је попио пиво са Шре­ дером и колективом пројекта. „Било је много проблема са овим пројектом, али он је схватио његов значај, донео принципијелну одлуку и доследно је се придржавао“, рекао је премијер о бившем канцелару. „Герхарде, јако ми је драго што смо достигли ову тачку“, обратио му се потом. „Створен је изузетан колектив, невелики, свега 160 људи из 20 земаља света. Јако ми је драго што Русија уз помоћ наших пријатеља и партнера може да окупи такав изузетан потенцијал“, похвалио је он и друге учеснике.

На тржиште са житом

трејдери жита постижу рекорде фото: ITAR-TASS

економија

Н

Пише: Сергеј Кисин

а изненађење аналитичара и упркос прогнозама стручњака, руски извоз у јулу показао је рекордан темпо испоруке пшенице на тржишта где још недавно нису прихватали учешће Русије на тендерима. Повод за оптимизам била је вест да је, према оперативним подацима Феде­ ралне царинске службе Русије, само у јулу и у првој недељи августа – првог месеца након укидања ембарга – кроз луке азовско-црноморског басена изве­ зено преко 3 милиона тона житарица (укључујући и житни еквивалент браш­ на). То је рекорд за извознике који су и у најбољим годинама испоручивали у иностранство највише 1 800 000 тона жита месечно. Према подацима Федералне царинске службе (ФЦС), 2 900 000 тона ове количине чини пшеница намењена исхрани. „Русија се запањујуће брзо опоравља након укидања забране извоза“, сматра генерални директор аналитичке компа­ није Дмитриј Риљко. „Посебно радује што је домаћа пшеница прокрчила себи пут у земље на чијим тржиштима раније није доминирала – Мауританија, Нигерија, Перу, Руанда, Еквадор, Кенија, Вијетнам и друге“. Руску пшеницу данас купује више од четрдесет земаља. И то упркос песи­мистичким прогнозама да је „светско тржиште уплашено ембаргом“ и „опрезно“ је према извозу из Русије. Страни стручњаци су сматрали да не треба очекивати велику потражњу за руском пшеницом јер су за њу традиционална тржишта Северне Аф­

рике и Блиског истока већ заузета треј­ дерима из Аргентине, Канаде, САД и ЕУ. Ипак, прогнозе су се делимично оп­ рав­дале у томе да је за враћање на нека тржишта Русија морала да плати одређену цену. Наиме, према подацима који су наведени на конференцији, до­ маћи трговци су редовно побеђивали на јулским тендерима у Египту и Јор­ дану, искључиво захваљујући знатном снижењу својих производа. Цена ру­ с­­ке пшенице на тендерима које је организовала државна египатска кор­ порација ГАСК била је на нивоу од 277,8 долара за тону, док је француска пшеница нуђена по цени од 308,9 долара, а америчка 317,2 долара. Државни ирачки савет за пшеницу откупио је 50 000 тона жита по цени од 265 долара за тону под условима да продавац одговара за све евентуалне губитке приликом транспорта и планира да до краја године набави око милион тона. Више од по 100 000 тона жита у јулу су купили Сирија и Јордан. Русија нуди своју пшеницу по цени за 30 до 47 долара нижој од цена конкурената. То је „цена за улазак“ на тржишта која су традиционална за Русију. С друге стране, руска пшеница, на коју на светском тржишту отпада од 11 до 14 процената, на Блиском истоку пред­ставља најмање 40, а у Египат ви­ ше од 60 процената жита, што је већ чини стратешким играчем у региону. Прошлогодишње одсуство јефтине руске пшенице на египатским тен­ дерима било је један од детонатора житне револуције у земљи.

23

наука

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Велики чудак У

Пише: Јуриј Медведев

Русији је изашао превод књиге „Савршена строгост“. Но­ винарка Маша Гесен истра­ жује феномен Григорија Пе­ ре­љмана, ослањајући се на мно­гобројне интервјуе с људима који су га познавали. Григориј Пељерман је постао чувен као фудбалер или холивудски глумац. Наравно, не зато што је решпио задатак миленијума, који уопште разумеју само малобројни изабрани. Па ипак, за њега знају чак и они који се не сналазе у таблици множења. Одрећи се награде од милион долара, отићи из науке, живети од мајчине пензије у малом стану на периферији Петрограда, никоме ништа не објашњавајући... Сви покушаји да се допре до научника да би се схватила његова чудна логика завршили су се неуспехом. Резултат? Данас је, према многобројним испитивањима, Перељман геније с друге планете. Код нас није тако. Ту су заправо на Перељмана и заборавили. Чак су и папараци који су били опколили његову кућу и све приступе њој, напустили своја места. Маша Гесен се веома потрудила да схвати феномен Перељмана. Њеној педантности треба одати пуно признање. У Русији, САД и Израелу она је допрла вероватно до свакога ко је пристао да барем нешто каже о Перељману. Тражила је одговоре на три питања. Како се у СССР могао појавити овакав феномен? Зашто је после свог тријумфа отишао из математике и прекинуо везе са спољним светом? Зашто се одрекао милиона? Каже се да се генији рађају. Авај, није све тако једноставно. Не реализује свако до максимума чудесни дар који је добио од природе. Дар је неопходан али нипошто довољан услов. Нарочито у СССР-у, и још са презименом Перељман. Да, он је завршио познату физичко-математичку школу, учио је у чувеном математичком кружоку Сергеја Рукшина, побеђивао на 24

Зашто је генијални математичар одбио милион долара и отишао из науке такмичењима. Али то је мало. Он је могао тако да остане обичан врло талентован математичар. Да није било анђела чувара: његових школских учитеља и научника који су предавали вундеркинда из руке у руку. Они су морали да превазиђу масу препрека како би Гриша постао студент факултета механике и математике Лењинградског универзитета. А да би се уписао на постдипломске студије

За њега и милион и сто милиона нису имали значаја. Он је имао своју хијерархију вредности. По мишљењу Гесенове, Перељман је хтео да добије признање од математичара. Али не формално, већ право признање Математичког факултета „Стеклов“, била је потребна права операција у којој је учествовала цела математичка заједница Лењинграда. Тих година на његовом челу су се налазили људи који су се „поносили што је њихов факултет слободан од Јевреја“. И тада је математичар светског гласа Александар Данилович Александров написао писмо ректору да пристаје да буде научни руководилац недавног студента. Академика нису

могли да одбију. Када је почетком деведесетих година Перељман завршио постдипломске студије, пала је „гвоздена завеса“. Математичара су позвали на стручно усавршавање у САД. Он се пред Американцима појавио екстравагантног изгледа: густа брада и дуги нокти које, изгледа, уопште није секао (узгред, Александар Сергејевич Пушкин је такође запањивао обичне грађане дужином својих ноктију). Перељман је спавао на мадрацу, хранио се скоро само хлебом и јогуртом, остављајући практично целу постдипломску стипендију – око 40 000 долара годишње – у банци. Американци су брзо проценили таленат научника и позвали су га да остане у било којем од водећих универзитета, међу којима су били Принстон и Беркли. И ту се први пут испољио онај чудновати и загонентни Перељман који ће кроз неколико година запрепастити свет. Он је одбио. Зашто? Прича о томе је већ постала математички фолклор. Њему су наводно понудили место које је ниже од онога на које је он рачунао. А то је ни мање ни више него дужност редовног професора. Више од тога САД једноставно нема. И још су га замолили да напише своју биографију. „Перељману једноставно није улазило у главу да му у математичкој хијерархији не додељују оно место које он, по властитом мишљењу, заслужује, да не схватају да је његово присуство част за било који математички факултет“, пише Гесенова. Мишљење, како показују даљи догађаји, прилично спорно. Године 1995. вратио се у Русију и постао сарадник Института „Стеклов“. Ускоро се на читавих осам година изгубио из очију јавности. Прекинуо је везе са страним колегама, ишао је у Институт само да узме плату. Нико није знао чиме се бави. Управо је тада научник почео да осваја математички Монт Еверест – Поенкареову хипотезу над којом су математичари разбијали главу сто година.

Задатак миленијума Поенкареов проблем спада у област топологије многозначности. Дводимензионалне многострукости су, на пример, ваздушна лопта или торус (површина ђеврека). Ако се лопта стеже, уврће, развлачи, она ће мењати облик, али се никада неће претворити у ђеврек. Ако се, наравно, она не пробије и тиме не наруши непрекидност њене површине. Кажу да се сфера и торус разликују по својим тополошким својствима. Другим речима, било која затворена дводимензионална површина која нема пропусне отворе, поседује иста тополошка својства као и дводимензионална сфера. Што је и било доказано још у 19. веку. Поенкареова хипотеза коју је овај изнео 1904. године тврди то исто за тродимензионалне многострукости. Више од сто година њу су покушавали да докажу многи математичари. Испоставило се да је много једноставније радити са више од три димензије. Почетком шездесетих година решење је било пронађено за пет и више димензија, а 1982. године за четири. Али је исправност хипотезе за три димензије остала под питањем. Ниједан од метода који се примењивао за више димензије ту није ваљао. Био је потребан револуционарни пут који је и пронашао Григориј Перељман.

И, како се показало, Перељман је имао велику срећу. У земљи је избила криза, наука је пропала, научници су добијали бедан новац и зато је свако имао потпуну слободу. Многи су тада кренули на Запад, а Перељман у обрнутом смеру. Овде је имао пуну слободу која је није могућа ни на једном западном универзитету. Можда је управо зато одбацио све примамљиве понуде? Нешто му је говорило где је најбоље да почне успон? Како је живео свих тих дугих година, чувајући у најстрожијој тајности свој циљ? Да би се одлучио за њега, била је потребна невероватна смелост. Јер неколико поколења математичара је отишло са овог света не решивши ниједан

од „задатака милинијума“. Шта је осећао када је почела да му се указује светлост на крају тунела? А када је ставио последњу тачку? Можда је, попут Пушкина, трљао руке узвикујући: „Ах, Перељмане, ах, кучкин сине“? Ко зна. Али свој повратак у свет он је брижљиво промислио. Године 2002. је изјавио да је задатак ми­ленијума решен. Али то је учинио на особит начин. Обично научници обја­вљују у часописима чланке с под­ ро­бним описом суштине рада. А Перељман је на сајту једног америчког универзитета ставио крајње сажет текст, свега тридесет страна, при чему није дао никаква упутства. Предлагао је самим научницима да га разумеју.

А затим је одлетео у САД и одржао предавања на водећим универзитетима, окупљајући пуне сале. И одмах су као киша почели да падају предлози за будући рад. Научник је и овог пута одбио све и вратио се у Русију. А ускоро је одбио и Филдсову медаљу – аналог Нобелове награде за математичаре – и награду од милион долара за доказ Поенкареове хипотезе. Иако су, рекло би се, представници Института учинили све могуће, па чак и немогуће, да уруче Перељману награду под било којим његовим условом. Штавише, он се разочарао у своје колеге, математичаре. И уопште, отишао је из Института, прекинувши комуникацију чак и с 25

најближим колегама. Гесенова пажљиво анализира ову ситуацију која је све запањила, те даје реч учесницима тих догађаја. Ево њене верзије. Перељман је дао науци велики дар. Драгоцен као „Ђоконда“. А шта су њему понудили? За њега и милион и сто милиона нису имали значаја. Он је имао своју хијерархију вредности. По мишљењу Гесенове, Перељман је хтео да добије признање од математичара. Али не формално, већ право признање. Да би стварно оценили његов подвиг, они су морали одмах за њим да се попну на математички Монт Еверест. Зато је и понудио суду колега не сажвакано решење, већ шифровано решење, не­ што готово као хијероглифи Инка. Не давши им ниједно упутство. Нашла су се свега четири храбра човека, четири велика америчка математичара који су читавих годину и по дана, оставивши своја истраживања, седели дан и ноћ над овим ребусом. Али Перељману је то било мало, он се надао у масовни успон. Наивност достојна генија. Али то је само мали део у низу разо­ чарења. На пример, непријатности око Поенкареове хипотезе направили су кинески научници, изјавивши да су управо они као доказ ставили последњу тачку, а да је Перељман дао само пре­ лазне резултате. Истина, касније су признали своју грешку. Али најјачи ударац за њега била је реакција Американца Ричарда Ха­ милтона – највишег ауторитета у По­ енкареовој хипотези. Научник је пре око двадесет година нашао правилан пут решавања задатка и свих тих година је ударао у тај зид. И сада је Хамилтон ћутао. А управо је он за Перељмана био не само највећи ауторитет, него и узор научника, оличење чисте мате­ матике. Када је Хамилтон најзад ипак проговорио, у суштини је изјавио да допринос доказу хипотезе треба поделити између неколико математичара и да нико нема приоритет. Једном речју, Перељман је имао разлоге да се разочара у математичку заједницу и да се одрекне свих награда које су му нуђене. Овакав закључак извлачи Гесенова у својој књизи. Колико је он тачан? Да ли се ауторка приближила „загонетки Перељмана?“ Тешко да ће на то моћи да одговори чак и сам јунак књиге.

26

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Отвара се приступ фобосу Русија ће се прва искрцати на Марсов сателит

Будући научни космички пројекти Лансирање апарата „Месец-Глоб“. Циљ је истраживање Месеца са орбиталног, као и с малог апарта за спуштање и, по могућности, уз помоћ пенетратора – уређаја који се великом брзином усецају у Месец, продирући у његову површину неколико метара. Сателит „Спектар“, с телескопом „Радио Астрон“ у себи, већ се налази у орбити, са раширеним латицама-антенама. Кроз отприлике месец дана, заједно с космичком опсерваторијом почеће да раде и земаљски телескопи. Они ће заједно образовати систем с веома високом резолуцијом која се мери милионима арцсецонда, што ће омогућити да се завири у најдаље углове васионе. Године 2013, одмах после „Радио Астрона“, у истраживање далеког космоса кренуће „Спектар-РГ“ са два рентгенска телескопа, а 2015. године још један „Спектар“ који ће скенирати васиону ултраљубичастим „видом“. Средином октобра с космодрома Куру руска ракета „Сојуз“ ће избацити у орбиту европски космички апарат. Планирана су три-четири лансирања годишње. Али сада већ постоји опција за 21 носача, од којих је 9 спремно.

Пише: Наталија Јачмењикова

Р

уски научници, према речима руководиоца Роскосмоса Вла­ ди­мира Поповкина, морају да се усредсреде на проучавање галаксија, процеса који се од­ ви­јају у космичком простору, других планета, потрагу за животом ван Земље. Научни космос је, уз то, приоритет и међународне сарадње. То је још једном било потврђено на последњем сусрету руководиоца Роскосмоса са генералним директором Европске космичке агенције Жан Жаком Дорденом. Одговарајући на питања дописника „Росијске газете“ о научним перспек­ тивама, Владимир Поповкин је подвукао: „Већ је изабрано пет праваца и потребно је још месец и по до два месеца да се одреди и изабере најинтересантнији и најважнији. То мора бити заједнички пројекат с најдубљом интеграцијом. Крајем новембра ћемо објавити један кључни правац по којем ћемо деловати заједно.“ Уосталом, најближе „научно“ лансирање већ је објављено. Почетком новембра ће стартовати аутоматска међупланетарна станица „Фобос-тло“, која треба да достави на Земљу узорке тла Марсовог сателита. Са сигурношћу се може рећи да то неће бити само још један старт ракете-носача с космичким апаратом. Јер пројекат „Фобос-тло“ наша наука сувише дуго очекује: Русија се спремала за продор у далеки космос већ више година. Лансирање је планирано још 2009. године. Али тада су Руска академија наука и Федерална космичка агенција одлучиле да „зауставе“ полетање на две године. Главни разлог: потребна су додатна испробавања апарата „Фобостло“ и његових система како би се повећала њихова поузданост.

фото: NASA

наука

Од чега се састоји међупланетарна станица

- од главног реактивног уређаја; - решеткастог носача с кинеским сателитом; - модула за пребацивање и апарата за повратак са апаратом за спуштање; - стартна маса – 13,2 тоне; - маса научне апаратуре – 50 кг; - оријентација космичког апарата – троосна; - рок активног трајања – 3 године; - ракета-носач – „Зенит-2“

Уосталом, данас се већ мало ко сећа да је овај старт у почетку уопште био предвиђен чак за 2005. годину. Али и онда их је, како су испричали експерти, „изневерило“ финансирање. Јер сви предвиђени датуми лансирања су ас­

тро­номски, у време које представља најповољнији „прозор“, када се Марс и Земља налазе на максимално блиском растојању. На станицу ће одлетети кинески сателит „Инхо-1“. Када се станица приближи Фобосу, „Кинез“ ће кренути да проучава атмосферу Марса, а „Рус“ ће слетети на Фобос, сакупиће уз помоћ специјалног манипулатора извесну количину тла и упутити се натраг на Земљу. Укупно време експедиције је три године. Шта намеравају научници да открију у тлу сателита Црвене планете? Ни мање ни више до такозвану праматерију из које је настао Сунчев систем. Ствар је у томе што на таквим малим космичким телима, за разлику од пла­нета, нема ни вулкана, ни атмосфере, тамо се материја уопште не прерађује. Она је тачно онаква иста каква је била у тренутку свог рођења; у суштини, она је конзервирана, у њој је записана историја целог Сунчевог система. Сада је космички апарат већ готов и упућен на вибрациона испитивања.

На станицу ће одлетети кинески сателит „Инхо-1“. Када се станица приближи Фобосу, „Кинез“ ће кренути да проучава атмосферу Марса, а „Рус“ ће слетети на Фобос, сакупиће уз помоћ специјалног манипулатора извесну количину тла и упутити се натраг на Земљу Не­ко­лико недеља ће га трести, ства­ра­ јући „најдраконскије услове“. „Ми смо опремили космички апарат у потпу­ ности, уклоњени су сви недостаци“, кажу конструктори Научнопроизводног предузећа „С.А. Лавочкин“. Место за слетање на Фобосу је одређено. Од неколиких варијаната научници су изабрали крај у екваторијалној области на оној страни сателита која је стално окренута према Марсу. Према речима

стручњака, слетање међупланетарне станице више ће личити на спајање: апарат ће се закачити за Фобос и специјалним манипулатором ће сакупити тло. Треба рећи да су научници дуго расправљали о томе какво тло да узму – са површине или из дубине? Одлучили су се за прву варијанту. То ће бити парче реголита и комади димензија 15 милиметара и укупне запремине око 100 кубних центиметара. Апарат са узорцима упутиће се на Земљу, а јединствени научни комплекс ће остати у орбити и наставити научна истраживања Фобоса и Марса. Према речима научника, пројекат „Фобос-тло“ је вероватно најсложенији од свих који су прављени раније. Узгред, то није прва наша експедиција на Марсов сателит. Једном је лет апарата „Фобос-1“ пропао због тога што је стручњак направио грешку приликом издавања команде за маневрисање. Зашто се сада верује у успех? Експерти подвлаче да су многи елементи станице проверени раније, приликом летова на Месец и Марс. Важно је што се за ту експедицију ствара универзална платформа која ће бити коришћена у свим каснијим космичким мисијама – и на Марс, и на Венеру, и на Јупитер.

27

Авијација с великим словом

Г

Пише: Јуриј Гаврилов

лавни командант Александар Зелин је потврдио да огледни модели новог авиона треба да се појаве у борбеним јединицама 2013. године. А још кроз го­ди­ ну-годину и по дана у састав ратног ваз­ духопловства треба да ступе серијски апа­рати пете генерације. То уопште не значи да ће се поновно опремање авиобаза за извесно време зауставити. Строго говорећи, оно се не зауставља ни на месец дана. Званични представник Министарства одбране Владимир Дрик је изјавио да ће до краја ове године летачке јединице добити доста модернизованих авиона и хеликоптера. Међу њима су висински пресретач МиГ31БМ, јуришни авион Су-25СМ, ловац Су-27СМ3, школско-борбени Јак-130, као и хеликоптер Ми-8АМТШ. Велика слова на крају назива означавају

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

степен усавршавања апарата. По правилу, ради се о новој етапи дубоке модернизације авионске технике. На пример, када су ловац Су-27 довели до варијанте „СМ“ то значи да се његова борбена ефикасност повећала за 60 процената. Наредна модернизација авиона до нивоа „СМ3“ још је више повећала овај показатељ. Главни захтеви које руководство ратног ваздухопловства упућује конструкторима односе се на суштинско ширење борбених могућности авионске технике, повећање броја функција и способност да дејствује како по циљевима на земљи, тако и по циљевима у ваздуху. Уз то, нови системи за осматрање и нишањење, као и комплекси високо прецизног авионског наоружања, треба да омогуће пилотима да решавају задатке 24 часа, те могућност да лете по било којем времену. Све ове проблеме решавају стручњаци

Авион пете генерације Т-50 спрема се за службу у армији двају главних испоручилаца руских борбених авиона – фирме „Сухој“ и корпорације „МиГ“. Прва више од пет година испоручује Ратном ваздухопловству комплетне, модернизоване Су-24М2 и Су-25СМ, а однедавно и вишефункционалне борбене авионе Су-34. О овом апарату веома сликовито је говорио главни командант летачких јединица Александар Зелин. Он је назвао „тридесетчетворку“ авиономвојником са широким спектром задатака које решава. Према генераловим речима, у плановима команде је куповина сто двадесет таквих апарата. Прошле године испоруке су биле ограничене на четири авиона. Ове године оне треба да се повећају на шест бомбардера. За 2011. годину наручено је још дванаест нових апарата. А затим ће њихово приспеће у авиобазе бити у даљем порасту. Максимални програм је да

наоружање Ратног ваздухопловства има пет ескадрила Су-34 са двадесет четири апарата у свакој.„Су-34 поуздано штити посаду, а по својим маневарским могућностима и задацима које решава близак је авио-парку Далеке авијације. Ако буде носио крилату ракету, прећи ће у вишу класу“, изјавио је главни командант Зелин. Занимљив детаљ. За време једне вежбе „тридесетчетворка“ је са два пуњења горивом у ваздуху провела на небу укупно 8 часова и прелетела је маршруту од Липецка до Комсомолска на Амуру. Специјалисти кажу да за Су-34 толико дуготрајни лет није максимум који он може да постигне. У Главном штабу Ратног ваздухопловства не говоре у које ће јединице доспети нова и модернизована авионска техника. Ипак, познато је да ће до 2020. године поред садашњих осам војних авио-база бити формирано још шест. У друге планове спада укључивање лаког ловца МиГ-35Д у верзији „4++“ у састав наоружања. Он ће највероватније заменити МиГ-29. Истина, у перспективи војска планира да га се одрекне и да предност тешком Т-50. До 2020. године Ратно ваздухопловство ће купити преко хиљаду летилица са пропелером међу којима су Ми-28Н и Ка-52.

У

Пише: Сергеј Птичкин

Нижњем Тагилу је одржана Осма изложба наоружања, вој­ не технике и муниције „Руска изложба наоружања. Нижњи Тагил – 2011“ позната такође као RUSSIAN EXPO ARMS – REA-2011. Међународна изложба наоружања, војне технике и муниције одржава се једном у две године на огромном полигону под називом Нижњетагилски институт испитивања метала (НТИИМ). Уосталом, метали се овде заиста испитују, проверава се чврстина и квалитет производа уралске одбране. Овде се пуца из тенкова и по тенковима, пуца се по платформама из система плотунске ватре и по удаљеним циљевима малих димензија оружјем високе прецизности. Овде се много тога 28

У Нижњем Тагилу одржана је изложба оружја чинило, и чини се, за јачање одбрамбене способности руске државе. Само у салонима РЕА може се видети у пуном обиму артиљеријска, оклопнотенковска и ракетна моћ Копнене војске наше земље. Данас је изложба у Нижњем Тагилу постала највећа специ­ јализована манифе­стација овакве врсте на територији ЗНД. Непоновљива специфичност са­лона оружја, који се одржавају под сим­болом РЕА, јесте у томе што Нижње­тагилски полигон омогућава да се пред очима огромног броја гледалаца

потпуно безопасно врше бојева гађања из најразличитијих врста оружја. На полигону се воде праве битке, а догађало се да су информације о циљевима погођеним на великом растојању на ТВ екране преносиле беспилотне летелице, узгред, руске производње. Салон се увек називао међународним. Њему заиста присуствује много страних стручњака, нарочито војних аташеа. Али последњих година почео је да расте и број страних експоната. Ове године пријаве за учешће поднело је двадесет страних компанија из седам држава, међу којима су Италија, Француска и Шведска. Биће представљено 1102 узорака производње војне намене, међу којима је и 213 природних узорака. Понос руске изложбе је најновији мо­

фото: РГ

Излазак „терминатора“ дел тенка Т-90С и борна кола за ар­ тиљерију, названа „Терминатор“ – онај који све уништава. Одржана је такође презентација нове извозне верзије противавионско-ракетног комплекса „Бук-М2Е“ и ракетно-топовског „Тунгу­ ска-М1“. Није одлучено да се широкој публици прикаже перспективни тенк Т-95 који није укључен у састав нао­ ружања, те је зато остао само као „објекат 195“. А штета је. Могао би се погледати и оценити степен савршенства или несавршенства машине за коју су се

База ће остати још пола века Пише: Владимир Кузмин

Русија ће још пола века остати у Таџикистану, што је, по мишљењу председника Емомалија Рахмона, важан чинилац безбедности у региону Централне Азије. Зато су Москва и Душанбе почели дијалог о даљем боравку руских војних снага на територији Таџикистана. „Даћемо неопходна упутства нашим институцијама како бисмо у првом кварталу следеће године потписали нови споразум оријентисан на 49 година“, изјавио је руски лидер Дми­ триј Медведев након преговора са Емомалијем Рахмоном. „Споразуми овакве врсте морају бити добро припремљени и морају одражавати равнотежу интереса обеју страна.“ Русија базу, наравно, неће добити бесплатно – она је понудила да обучи и да поново наоружа армију Таџикистана. „Параметри који морају постојати у

везивале веома велике наде. И то би била права премијера. Пре деведесет пет година, 15. септембра 1916. године, на бојном пољу се појавио први тенк на свету – била је то енглеска машина Марк 1. Али најбољи тенкови у 20. веку ипак су били пројектовани и произвођени у Русији. Општеприхавћени симболи победе у Другом светском рату у Европи нису амерички или британски, већ совјетски тенкови Т-34 и ИС-2. А најмасовнији у другој половини 20. века је наш Т-72. Зато нема ничег чудног у томе што је у СССР-у установљен Дан тенкисте. Било је то тачно пре шездесет пет година. Од 1946. до 1980. године

Понос руске изложбе је најновији модел тенка Т-90С и борна кола за артиљерију, названа „Терминатор“ – онај који све уништава

фото: Коммерсант

армија

том споразуму предвиђају да ћемо за то обучити и наоружати таџикистанску армију савременом техником како бисмо је учинили савременом и бор­ бено способном“, изјавио је извор у Министарству одбране.

професионални празник се обележавао 11. септембра. Затим је почео да се прославља друге недеље септембра. Ове године су се та два датума поклопила. И коначно, друга историјска подударност − тачно пре осамдесет година била је основана „Уралска фабрика вагона“ која је пуштена у рад 1936. године – пре седамдесет пет година; а пре 70 година, 1941. године, почела је да про­ изводи тенкове и постала касније нај­ већи произвођач тенкова на свету. Зах­ ваљујући томе, било је много повода за радосне успомене и различите свечане манифестације у оквиру салона РЕА-2011. Најупечатљивије је било приказивање навигационих могућности тенкова Т-80 и Т-90. Њих су давно крстили „летећим“. На изложби у Нижњем Тагилу они су традиционално узлетали са скакаоница, летећи по ваздуху више од десет метара, и још пуцајући у лету (маневарским хицима). Тагилски салон је једини салон „летећих тенкова“ у свету. Тако нешто се више нигде не може видети!

29

историја

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

„Стој, леђа уза зид, руке напред!“

Стаљин као баштован

О личности, особинама и карактеру Јосифа Висаироновича Стаљина говори Михаил Смиртјуков, који је у Стаљиново време радио као заменик шефа секретаријата Совјетског народног комитета (Совнаркома) СССР

О Стаљиновом периоду владавине често се говори: „Био је култ, али је био и личност“. Да ли се слажете с тим?

- Он је несумњиво био паметан и необичан човек. А све остало је резултат саморекламе. Видео сам како Стаљин непрестано и упорно демонстрира околини да је он човек који зна више од свих, да види даље од свих и разуме оно што не могу разумети други. И како је он то демонстрирао?

- Узмимо, на пример, његов пролазак ходницима Кремља. То је био један од својеврсних ритуала његовог култа. Идеш с папирима, гледаш: сам је, окружен телохранитељима. Испред Стаљина је на око 25 до 30 метара ишао један телохранитељ. А иза њега су приближно на два метра ишла још два човека. Требало је стати леђима уза зид, држати руке напред и чекати да он прође. Што се тиче тога како се треба поздрављати, нису постојала никаква упутства. Ја сам, на пример, када је он пролазио 30

поред мене, говорио: „Добар дан, друже Стаљине“. Он ми је узвраћао подизањем десне руке и ћутке ишао даље. Ишао је сигурно, одмерено, мирно, при чему није гледао у онога ко се с њим поздрављао, већ некуда у даљину, испред себе. Израз лица му је био тако значајан да сам тада мислио: вероватно му је глава обузета неким посебним мислима до којих ми, смртници, никада нећемо допрети. А какав је утисак Стаљин остављао у личном општењу?

- У томе и јесте ствар што сам с њим разговарао само једном, иако сам га

Предајем Стаљину картицу поново. Он је погледа, па погледа у мене и позва ме прстом. Прилазим. Он ми показа квачицу и рече: „Ова квачица значи: слажем се. Разумете ли?“ Тек касније сам схватио да он није увек потписивао документа. А и није баш радо волео да ради с њима

гледао скоро сваки дан током двадесет три године – од 1930. до 1953. године. Од 1943. године сам био заменик шефа секретаријата Совнаркома. А председник Совнаркома био је Стаљин. Је ли Вас позвао у кабинет?

- Није – то се догодило на седници Совнаркома. Године 1941. када је Стаљин постао његов председник и почео да улази у посао, често је долазио на седнице Владе. Касније није свраћао на те седнице месецима, а понекад и годинама. А из времена када је Совнаркомом руководио Молотов, остао је овакав ред: усвојене одлуке су се одмах штампале на специјалним картицама и предавале су се на потпис председавајућем на седници Владе. И тако, ја замењујем болесног шефа секретаријата Совнаркома, а седницом председава Стаљин. Тачније, сви седе за столом, а он хода напредназад, пушећи лулу. У расправу се није мешао. Како ми је причао Микојан, исто тако су се одржавале и седнице Политбироа: Молотов је председавао, а Стаљин је ходао и слушао. У расправу се укључивао тек онда када би она почињала да скреће у њему непожељном правцу. Исправи другове и поново почне да шета. Вероватно му је ова навика остала из времена када је за време цара био у затвору. Очигледно је навикао да размишља шетајући из угла у угао ћелије. Доносе ми картицу са одлуком по првом питању. Видим, он је сео. Предајем му картицу. Он је нешто жврљнуо. Враћају ми картицу натраг, а Стаљиновог потписа на њој нема. Само

фото: РИА “Новости”

Јосиф Стаљин је дошао на чело совјетске Владе 1941. године и тај положај није напуштао до своје смрти. Од свакога је захтевао ригорозно извршавање његових упутстава, али се управо због њега буџет земље усвајао буквално у последњем тренутку. О томе и о многим другим стварима коментатору часописа „Власти“ Јевгенију Жирнову говори Михаил Смиртјуков, који је у Стаљиново време радио као заменик шефа секретаријата Совјетског народног комитета (Совнаркома) СССР. „Буџет, друже Стаљине!“

квачица оловком. Неправилно! Предајем му картицу поново. Он је погледа, па погледа у мене и позва ме прстом. Прилазим. Он ми показа квачицу и рече: „Ова квачица значи: слажем се. Разумете ли?“ Тек касније сам схватио да он није увек потписивао документа. А и није баш радо волео да ради с њима. У чему се то испољавало?

- Обично смо све оно што је захтевало Стаљинов потпис доносили у његову пријемну канцеларију, код Поскребишева. Одлуке на којима су били сви неопходни потписи његових сарадника Стаљин није често задржавао код себе. Али био је један изузетак који се догађао готово

сваке године: по правилу, он је отезао до последњег тренутка разматрање годишњег буџета. Донесемо ми тај пакет фасцикли Поскребишеву, овај га стави на раме, иде у кабинет, сручи га на сто и обавештава: „Буџет, друже Стаљине!“ А он тамо остане тако да лежи, недирнут. Нова година се ближи, а највиши орган власти у земљи – Стаљин – буџет није потврдио. Чланови Политбироа и министар финансија Зверев понекад се одлуче да га позову телефоном и подсете на буџет, а понекад не. Ми код Поскребишева, а он у кабинет: „Буџет, друже Стаљине!“ То се увек завршавало једнако. Увече 31. децембра Стаљин је

Да ли се Стаљин с годинама мењао?

- Према мојим запажањима, он је почео више времена да поклања својим хобијима. Тако је волео да одгаја воће и поврће у својој оближњој викендици у Волинском. Углавном воће с југа које на подмосковској клими није могло да сазри. Грожђе је, како су ми причали, било такво да се није могло окусити. А незреле диње и лубенице је поклањао својим гостима. При томе је говорио баштовану: „Измерите све на ваги и узмите за њих новац по малопродајној цени московских продавница“. Више се одмарао и при томе се шалио у свом, само њему својственом стилу. Бивши министар грађевинарства, а затим председник Московског совјета Николај Дигај ми је причао како се одмарао истовремено са Стаљином у Сочију. Вођа га је позвао на ручак, а затим му је предложио да играју билијар. Дигај га је победио три пута за редом. Стаљин каже: „Значи да ме исправно обавештавају да ви лоше руководите грађевинарством. Очигледно, стално котрљате лоптице!“ Дигају се затресоше руке, и почео је да губи партију за партијом. Стаљин га је погледао и рекао: „И грађевинарством лоше руководите, и билијар не умете да играте“.

потписивао буџет, да ли га је читао или није, то не могу да кажем, и ми смо све док сат не би откуцао поноћ и означио почетак Нове године сређивали све неопходне документе како би буџет ступио на снагу. Претпостављам да је постојала посебна процедура да се оде у Стаљинову пријемну канцеларију?

- Требало је телефонирати Поскребишеву, испричати му зашто идеш, па би тек онда овај издавао наређење обезбеђењу на улазу у пријемну канцеларију да те пусти. Обавезно је требало показати документе. И тако по неколико пута дневно. А од врата мог кабинета до врата пријемне канцеларије није било више од десетак корака.

„Зашто се кријете?!“

Да ли се Стаљин бојао атентата?

- Веома. Зато, за разлику од Хрушчова и 31

Горбачова, он није „ишао у народ“. Зато је примао врло ограничени круг људи. Јако је волео да гледа стране филмове. Али професионалне преводиоце на ова приказивања нису позивали. Преводио је министар кинематографије Бољшаков који није знао како ваља ниједан страни језик. А да не би доспео у неприлику Бољшаков је претходно неколико пута гледао филм са правим преводиоцем и учио је текст напамет. Он ми је, узгред, причао о страшној Стаљиновој сумњичавости. Бољшаков је пред једно приказивање филма стајао у ходнику, очекујући када ће у дворану ући чланови Политбироа који су се због нечега задржали. Шеткао се, пребацивао се с једне ноге на другу и у тренутку када је пришао Стаљин, нашао се у сенци. Стаљин га није препознао и повикао је: „Ко сте ви!? Шта радите тамо?!“ Затим се пажљиво загледао и љутито упитао: „Зашто се кријете?!“ Бољшаков каже да је Стаљиново лице било је такво да је он након тога недељу дана сваког тренутка очекивао хапшење. Али опасност је прошла. Значи ли то да Стаљин уопште није контактирао са становништвом?

- Готово да није. Његов једини пут на фронт показао је колико је био одвојен од реалног живота. Преноћио је у кући неке старице у селу код Вјазме, а када је одлучио да плати преноћиште испоставило се да није знао колико треба да плати. Осим тога, испоставило се да ни он, нити било ко из његовог окружења нема при себи новац. На Стаљина је, како су ми причали, оволики број државних готована остављао мучан утисак. Али старици су ипак платили: уместо новца дали су јој све непотрошене намирнице. Али то ипак није разлог да врховни командант не посећује војску на ратишту.

- Како ми је причао генерал Иван Серов који је тада пратио Стаљина, вођу је јако љутило превелико обезбеђење. Пробуди се ујутру, изађе напоље, а мало даље, иза сваког дрвета и жбуна по један човек. Питао је колико га то људи обезбеђује. Серов и његово окружење покушавали су да га заварају на чекистички начин, рекавши му да је обезбеђење онолико колико то захтевају околности. Али то није могло да прође. Стаљин је наредио да му позову све командире чета и видео је да је по жбуњу разбацана најмање једна 32

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

фото: Corbis/FotoSA

историја

дивизија. Након тога више није ишао на фронт.

Па како је онда успевао да руководи земљом? С људима се слабо дружио, документе није волео.

- Он је лично руководио ограниченим кругом кадрова, а онда су ти кадрови одлучивали о свему. Имао је сараднике који су одговарали за конкретну грану привреде. Све важне одлуке доносиле су се на такозваној „петорици“ која је укључивала Стаљина, Молотова, Маљенкова, Берију и Микојана. Ређе се руководство окупљало у „седморици“ – „петорици“ су били додати још Жданов и Вознесенски. Затим је, када је Жданов умро, његово место у „седморици“ заузео Хрушчов. Далеко ређе је одлуке доносила „деветорица“ – позивали су неколико другостепених чланова Политбироа – Калињина, Ворошилова или Кагановича. Тако је било и када се одлучивало да се у Црвену армију поново уведу еполете. Стаљин је позвао Калињина и упитао га какав је његов став према томе. Овај, запаливши лулу, одговори: „Ја мислим овако: ако ће то помоћи борби, ако ће омогућити да се учврсти дисциплина у армији, ја бих увео еполете“. И еполете су уведене. Једном се Стаљин саветовао и с Ворошиловом. Тада је неко од наших професионалних политичара

предложио да се смањи јачина вотке за 30 гради. Наводно, тако ћемо и алкохол штедети и моћи ћемо се лакше борити против пијанства. Настали су спорови – смањивати или не смањивати, и Стаљин је позвао на Политбиро Ворошилова. Овај није дуго размишљао. „Такву вотку пити“, каже он „то је исто што и ићи зими у гаћама!“ Стаљин се насмејао и питање је скинуто с дневног реда. А зашто је требало држати у Политбироу људе чијим се саветима прибегавало тако ретко?

- Стаљин је говорио да, ако је држава радничко-сељачка, у Политбироу мора бити људи из редова радника и сељака. Управо су такви били Калињин и Ворошилов, који су некада били пролетери. Хрушчова је, узгред, такође сматрао представником народа у руководству земље.

„Коме није стало до главе, тај нека га зове!“

Али главна Стаљинова тајна није била у томе што је вешто руководио „петорицом“ или „седморицом“?

- Не, наравно. Он је као нико други схватао људску природу. Сећам се како је успео да промени расположење у партијском и совјетском апарату у јесен 1941. године. Ствари су тада стајале горе

него икад. Немци су били пред Москвом, бомбардовали су град. У октобру је била масовна евакуација установа, која је више личила на панично бекство. Сам Стаљин, како су ми причали, спремао се да оде у Кујбишев. Дошао је на железничку станицу, мало се прошетао дуж композиције воза, али се затим предомислио и вратио у Кремљ. И наједном, 6. новембра – свечана седница поводом годишњице Октобра на станици метроа „Мајаковска“. Све су их довезли, а затим су на перон дошли вагони у којима су били бифеи. А тамо је било све као пре рата. Но главно је било лењинградско пиво. Знате како се променило расположење? Чим је пиво из Лењинграда довезено, значи да тамо ствари не стоје тако лоше како нам се чинило! А сутрадан дотрча до мене друг и рече: „Хајдемо на Црвени трг, сад ће тамо почети парада!“ Па ми, иако смо радили у Кремљу, нисмо знали да се спрема парада. Падао је тежак, густ снег,

Он је лично руководио ограниченим кругом кадрова, а онда су ти кадрови одлучивали о свему. Имао је сараднике који су одговарали за конкретну грану привреде. Све важне одлуке доносиле су се на такозваној „петорици“ која је укључивала Стаљина, Молотова, Маљенкова, Берију и Микојана немачка авијација није могла да надлеће и било је право уживање гледати како утегнути, снажни борци иду право на фронт. Стаљин је за два дана изменио расположење у целој земљи. Да ли се исто тако вешто користио и људским слабостима?

- Наравно. На страховима је играо боље него што је Паганини свирао на виолини. Знате како је давао задатке? Увек су или рокови били нереални, или је наредба

била издата тако да ћеш бити крив како год да је испуниш. Сећам се како је после рата наредио да се у Украјини изгради нека фабрика за две године. Код председника Министарског савета Украјине Короченка окупили су се грађевинци, пројектанти, и почели су да доказују да се у тако кратком року фабрика никако не може изградити. И почели су да убеђују Короченка да позове Стаљина. Овај је одговорио кратко: „Коме није стало до главе, тај нека га зове!“. И фабрика је изграђена у року. Или још један пример. Када су 1957. године Молотова и Маљенкова искључивали из партије (то је било на партијском састанку апарата Министарског савета у 14. крилу Кремља, у клубу који су затим преправили за дворану за седнице Савета националности Врховног совјета СССР), Молотов је иступао два пута. Он је сматрао да је први пут иступио неуспешно и замолио је да му се да реч још једном. Почели су отворено да му говоре: „Ви то покушавате да се правдате, па Ви сте гласали за свакојаке спискове за стрељање“. Он је одговарао: „Да, гласао сам, али када је гласао Стаљин, да ли бисте Ви пробали да гласате против?“ Знате, чак се и тада осећало колико су се јако бојали Стаљина чак и његови најближи сарадници. То је било дубоко у њима још многе и многе године. Било је и неочекиваних случајева. Већ после 20. конгреса и почетка борбе против култа личности на пленуму ЦК је иступао академик Јудин. Партијски филозоф, али и изузетан човек. Завршава излагање, и одједном по навици узвикну: „Живео друг Стаљин!“ У првом тренутку код многих су се руке рефлексно наместиле за аплауз. А затим је настао потпуни тајац. Јудин је схватио да се сувише излетео и рекао је: „Извините, ја сам, изгледа, погрешио!“ А нејасна наређења, шта је с њима?

- Једном је Стаљин, у ЦК, пролазио поред одељења за рад са женама и одједном је зачуо како се сви тамо гласно смеју. Зауставио се, окренуо телохранитељу и рекао: „Да овога више не буде!“ Телохранитељ је то пренео, чини се, Маљенкову. Овај је почео да лупа главу: чега да више не буде – смеха, одељења или његових сарадника? Дуго су ра­ зми­шљали док најзад нису усвојили компромисну варијанту – ликвидирали су одељење, али људе који су радили у њему нису стрпали у затвор.

„У вези с тим како се треба поздрављати никаквих упутстава није било“

Је ли просто уживао да уплаши саго­ ворника, или се шалио како би га запам­тили и причали о њему као о дру­ гим великанима?

- Мислим да је и једно и друго. Он је врло озбиљно припремао себи место у историји. То се посебно видело на пленуму ЦК који је био одржан одмах након последњег Стаљиновог Деветнаестог конгреса партије. Тада је почео оштро да критикује Молотова и Микојана. Говорио је како они имају заслуге, али је ипак утисак био такав као да ће обојицу данас-сутра ухапсити. Том приликом сам имао осећај да вођа просто хоће да уклони последње људе који памте време када је он био обичан смртник, а после његове смрти могу почети тога да се присећају. Јесте ли сахрани?

присуствовали

његовој

- Наравно. Истина, тих година још увек нисам био обавезни учесник свих комисија за организацију сахране, али сам стајао у почасној стражи поред сандука у време које је било одређено за апарат Министарског савета.

А зашто се споменик на Стаљиновом гробу појавио тек девет година после изношења његовог тела из маузолеја и поновне сахране?

- Године 1970. ме је позвао начелник привредне управе Министарског савета, Леонтјев. Рекао ми је: „Михаиле Сергејевичу, долазио ми је вајар Томски и молио да му платим Стаљинову бисту коју је израдио за гробницу на Црвеном тргу. Каже да има две године како је биста готова, лежи на складишту, а не плаћају му“. „А зар смо му наручивали такву бисту?“ питам ја. „Не“. Почели смо да разматрамо ово питање. Испоставило се да је споменик нару­ чила управа безбедности КГБ, а пи­ тање о постављању споменика је лежало нерешено у ЦК код Суслова. О Стаљиновом споменику сам обавестио Косигина. Кроз једно два месеца идем Кремљем, и видим гомилу народа. Испоставило се да чланови Политбироа са свитом посматрају ту бисту. Брежњеву се допала. И ускоро је била донесена одлука да се споменик постави на гроб. Свима онима који хоће да знају какав је био Стаљин, саветујем да оду и погледају га.

33

култура

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Седам нота црвеног трга

Москва тражи начин ако у престоницу привући стране и домаће туристе? Планове о томе изнео је на конференцији за штампу шеф комитета за туризам и хотелијерство Москве Сергеј Шпиљко. За многе савремене странце и руске грађане слика Москве се формирала под утицајем деведесетих година, када је она била скупа, криминална, прљава и хладна. „Последњих петнаест година град се јако променио. Једини недостатак ког за сада нисмо успели да се ослободимо јесу аутомобилске гужве, али се борба с њима већ води“, каже Сергеј Шпиљко. „Време је код нас готово као у Европи, при чему зими сада често чак и нема довољно снега. Криминал је у опадању; према статистици, број инцидената са странцима се чак смањује: прошле године их је било 24, а 2009. године 39. Град је чист, лети је пун цвећа. А и његова скупоћа је веома условна. Према подацима Росстата, просечна цена једнокреветне или двокреветне собе у хотелима економске класе ове године износи око 2500 рубаља, што је упоредиво са ценама у европским градовима.“ Судећи по статистици, странци те промене такође примећују. У првом полугодишту 2011. године кроз престоничке аеродроме допутовало је 2,85 милиона страних туриста, што је за 11,5 процената више него пре годину дана. А према државном програму развоја туризма у Москви до 2016. године, предвиђа се повећање броја смештаја у хотелима са садашњих 4,3 милиона годишње на 6 милиона. У истом периоду обим плаћених услуга које они користе треба да се повећа за 80 процената − на 33 милијарде рубаља. Само приходи од продаје хотелских соба треба да порасту за 45 процената, и то не само од смештаја странаца, него и руских грађана. Према речима чиновника, сада су „центри домаћег туризма“ Петроград и Казањ. У Москву сада путују углавном организоване групе ђака, а и оне само на кремаљску јелку. Више од 50 процената 34

да постане туристичка мека

У Москви је одржан међународни војномузички фестивал „Спаска кула“ фото: AFP/EAST NEWS

К

Пише: Ирина Огиљко

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Узгред Од 1. септембра у престоници су се појавила четири једноминутна рекламна спота о Москви на телевизијском каналу BBC World News, спотови са слоганом Enjoy Your Moscow припремљени су за телевизијски канал Russia Today. Одржан је конкурс за пуштање у рад телевизијског програма на руској телевизији. Завршавају се конкурсне процедуре за оснивање радиопрограма. Москву рекламирају часописи који се деле у авионима и на Руској железници. У пробном режиму је почео да ради туристичкоинформативни портал и кол-центар.

гостију из других региона су они који службено долазе, јер се Москва успешније развија као центар пословног туризма. Али то јој је очигледно мало. „Москву треба откривати поново, организовати више занимљивих догађаја и манифестација“, сматра Шпиљко. „На пораст прилива туриста благотворно

утиче обнова низа места за обиласке, нарочито Бољшој театар који се спрема за отварање, као и већ отворени планетаријум и Музеј космонаутике. Успешно искуство за престоницу су и прославе Поклада. Успешан туристички производ су постали фестивали ’Спаска кула’, Чајковског, Московски филмски фестивал, акција ’Ноћ музеја’, МАКС. Ове године ће у октобру бити одржан први ’Фестивал светлости’. Још један ’мамац’ – први фестивал војно-историјске реконструкције ’Времена и епохе’, који је одржан у оквиру дана града.“ Према Шпиљковим речима, у свету расте популарност такозваног „враћања коренима“. Не воле само у нашој земљи људи да „реконструишу“ историју, али такве фестивале за сада нико није одржавао. „Ми ћемо испунити ту празнину, планирамо да одржимо серију годишњих фестивала до 2016. године“, закључио је Шпиљко. „Размишљамо и о томе како да популаришемо Нову годину – јер хотели су тих дана празни.“

фото: Аркадий Колыбалов/РГ

туризам

Пише: Оксана Нараљенкова

С

ваке вечери тачно у 8 часова на Црвеном тргу је почињала представа у којој су учествовали колективи из четрнаест земаља света и 1.500 војних музичара. Ове године лајтмотив параде је лик Крцка Орашчића. Крцко Орашчић је талисман фестивала „Спаска кула“, и дао је сигнал за почетак параде. А када се смркло, захваљујући обојеном осветљењу одоздо, Кремљ и Саборна црква Василија Блаженог претварали су се у замкове из бајке. Командант Московског Кремља Сергеј Хлебњиков не пореди узалуд „Спаску кулу 2011“ са светским шампионатом у војному­зичким фестивалима, или, ка­ко их још називају military tatoo. Пред Мос­ковљанима и гостима града прошли су најбољи од најбољих, елита војно-музичких колектива који су у пријатељској и празничној атмосфери показали своје програме. Тако су, на пример, одсечан корак, беспрекорно држање, као и филигранско владање оружјем приказали војници Председничког пука Руске Федерације и њихове колеге из Норвешке – гардисти Церемонијалног вода краљевске гарде. Врхунске тачке ових колектива су престројавање стројевим кораком и жонглирање карабинима с бајонетима на пушкама. За звање најартистичнијих

и колектива који најбоље плешу, на Црвеном тргу су се борили Оркестар Министарства одбране Грчке, чији су учесници играли сиртаки, национални Председнички оркестар Министарства одбране Украјине, који је, осим мар­ шевских, извео још и народне украјинске мелодије, џез и свинг, те оркестар Јагуарес из града Тамајо (Мексико) и културна група Ши-Хо из Шенгсија (Кина). У наступу кинеских пријатеља оживели су змајеви, па чак и својеврсна позоришна коњица. Најегзотичнијим колективима „Спаске куле“ ове године могу се назвати Оркестар Министарства одбране Пакистана и оркестар Ал-Хусеин из Јордана, чији су музичари завршили специјалне школ­ске установе у Великој Британији и са посебним мајсторством изводе на гајдама шкотске и велшке мотиве. Пошто је ова година проглашена уна­кр­сном годином културе Шпаније и Италије у Русији, посебно место у пра­з­ничном наступу на Црвеном тргу заузели су Краљевски оркестар гарде Његовог Величанства из Шпаније и два колектива из Италије – Дувачки оркестар

пешадинаца из Лека и Историјска група уличних барјактара из Корија. Бар­ јактари − збандјератори раде са зас­та­ вама у јединственој историјској тех­ни­ци која је настала још у она времена када су сигнале за напад или повлачење војни заповедници добијали оријентишући се помоћу лета застава у ваздуху. Најударнијим колективом на празнику с правом се може назвати Оркестар сувороваца Московске војно-музичке школе. У наступу сувороваца спајали су се лакоћа, избрушена техника и стра­­с­твене мелодије. Ту је и народна „Дубинушка“ са препознатљивим: „Еј, ухњем“, и фанковска I feel good. Ове године војни оркестри војске Русије навршавају 300 година. Овом догађају је посветио свој наступ Централни оркестар Ратне морнарице РФ „РимскиКорсаков“. Наступ славне француске певачице Миреј Матје је већ традиција „Спаске куле“. Овога пута Матје је извела две песме на француском – Padam-padam и Pardonne-moi, а такође а капела (без инструменталне пратње) и руску романсу „Не одлази, мој голубе“.

35

Русија у сликама

ГЕОПОЛИТИКА октобар 2011.

Соловци

Роcсийская газета www.rg.ru Соловецки архипелаг, као и пет километара акваторије Белог мора, укључени су у састав посебно заштићене територије – „Соловецки државни историјско-архитектонски и природни музеј-национални парк“. На територији архипелага налази се славни Соловецки манастир – мушки манастир Руске православне цркве. Настао између 1420. и 1430. године, изграђен од камена трудом Св. Филипа (Количева), у претпетровско време је спадао

у најкрупније земљопоседнике у држави. Под совјетском влашћу на територији манастира је деловао први концентрациони логор посебне намене у земљи. Године 1992. комплекс споменика Соловецког музеја-националног парка био је унесен у списак Светске баштине УНЕСКО, а 1995. у Државни фонд посебно драгоцених објеката културне баштине народа Руске Федерације. фото: geophoto