R Magazin #1

XXXX XX

magazin Broj 1

maj 2015.

Srpsko izdanje Ovaj dodatak uređuje i izdaje Rosijska gazeta (Moskva), koja snosi svu odgovornost za njegov sadržaj

70 GODINA OD ZAVRŠETKA DRUGOG SVETSKOG RATA

KO JE STVARNO POBEDIO 9. MAJA

magazin

001

#Jednostavno Bonus kredit

fiksna kamatna stopa

Samo do 30. juna 2015!

Fiksna kamatna stopa do 60 meseci Maksimalan rok otplate do 96 meseci Plus godišnji bonus

* EKS obračunat na dan 31.03.2015. godine, a interkalarna kamata dospeva na dan 01.04.2015. godine. Reprezentativni primer (okvirni, prosečni iznosi na koje banka ne utiče) Bonus kredita za refinansiranje sa uključenim osiguranjem: NKS: 13,95% fiksna, EKS: 19,15%, iznos kredita: 500.000 RSD, rok otplate kredita: 60 meseci, iznos mesečne rate kredita: 11.621,17 RSD, ukupan iznos otplate (kamata i glavnica): 697.463,82 RSD, naknada za obradu kreditnog zahteva: 0%, menice: 100 RSD, izveštaj kreditnog biroa: 246 RSD, mesečno administriranje kreditne partije: 210 RSD fiksno + 0,15% od inicijalnog iznosa kredita. Ukupan neto BONUS po otplati 12 rata: 4.200,00 RSD. Klijent svake godine ostvaruje pravno na 1% povrata od iznosa kredita u slučaju da je ispunio potrebne uslove. Po članu 85. Zakona o porezu na dohodak, na povrat sredstava obračuvana se porez u visini od 20%.

magazin

UVODNA REČ

maj 2015.

Projekat „Russia Beyond the Headlines“ (RBTH), uključujući i njegovo izdanje „R Magazin“ koje izlazi na srpskom jeziku, finansira ruski dnevni list Rosijska gazeta. Ovaj dodatak je pripremljen bez učešća dopisnika i urednika partnerskog lista Nedeljnik. RBTH se finansira iz dela profita od reklame i sponzora, kao i od sredstava ruskih državnih ustanova. Mi zastupamo nezavisnu uredničku poziciju i prezentujemo različita gledišta na događaje u Rusiji i svetu kroz kvalitetne tekstove i stručna mišljenja.

Od trenutka našeg osnivanja 2007. godine, težimo da zadovoljimo najviše uredničke standarde i objavljujemo najbolje primere novinarstva iz Rusije i o Rusiji. Na taj način želimo da nadomestimo značajnu prazninu koja postoji u prikazivanju naše zemlje u inostranim medijima.

Mišljenja eksperata i intervjuisanih osoba, kao i tekstovi u rubrici „Otvoreno“ i ilustracije uz njih, izabrani su da predstave razna stanovišta i ne odražavaju nužno stanovište urednika projekta Russia Beyond the Headlines ili lista Rosijska gazeta. internet-stranica: ruskarec.ru email: editor@ruskarec.ru telefon: 7 (495) 775 3114 faks: 7 (495) 988 9213 adresa: ул. Правды 24, д. 2, Москва 125993, Россия Jevgenij Abov - izdavač i direktor RBTH Pavel Golub - glavni urednik dodataka RBTH Vjačeslav Čarski - generalni producent RBTH, izvršni urednik za Balkan Jekaterina Turiševa - zamenik izvršnog urednika za Balkan Milan Radovanović - jezički urednik Andrej Zajcev - direktor fotografije Mila Domogacka - direktor odeljenja preloma i dizajna Andrej Šimarski - direktor odeljenja dizajna Za oglašavanje u ovom dodatku molimo vas da se obratite Juliji Golikovoj, direktoru odeljenja za odnose sa javnošću: julia.golikova@rbth.ru.

2015 Sva prava zadržava FGBU „Rosijska gazeta“ Aleksandar Gorbenko - predsednik redakcijskog saveta Pavel Njegoica - generalni direktor Vladislav Fronjin - glavni urednik Zabranjeno je kopiranje, distribucija ili preuzimanje sadržaja ovog izdanja, osim za ličnu upotrebu, bez pismene saglasnosti Rosijske gazete. Molimo vas da se za dozvolu obratite na telefon 7 (495) 775 3114 ili na email editor@ruskarec.ru.

Russia Beyond the Headlines ne snosi odgovornost za nenaručene tekstove i fotografije.

RBTH objavljuje 29 novinskih dodataka u 21 zemlji sa ukupnom mesečnom čitalačkom publikom od dvadeset pet miliona ljudi, a takođe održava 22 sajta na 16 jezika.

U OVOM TRENUTKU DODACI SE OBJAVLJUJU U SLEDEĆIM LISTOVIMA: The New York Times, The International New York Times, The Wall Street Journal, Washington Post, Foreign Policy SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE • Daily Telegraph VELIKA BRITANIJA • Le Figaro FRANCUSKA • Handelsblatt NEMAČKA • Nedeljnik, Geopolitika SRBIJA • Nova Makedonija MAKEDONIJA • Tageblatt, Le Jeudi LUKSEMBURG • Le Soir BELGIJA • La Repubblica ITALIJA • El Pais ŠPANIJA, ČILE, PERU, MEKSIKO • La Nacion ARGENTINA • Observador URUGVAJ • The Nation, Phuket Gazette TAJLAND • Folha De S.Paulo BRAZIL • Mainichi Shimbun JAPAN • Global Times KINA • Joongang Ilbo JUŽNA KOREJA • Economic Times INDIJA

SAZNAJTE VIŠE O DRUGOM SVETSKOM RATU RUSKIM OČIMA руска реч

ruskarec.ru/veliki_otadzbinski_rat

POZDRAV ČITAOCIMA

D

ragi čitaoci! Pred vama je prvi dodatak koji stiže iz Rusije i govori o Rusiji u časopisu Nedeljnik. „R Magazin“ je deo međunarodnog medijskog projekta Russia Beyond the Headlines (RBTH), koji već više od sedam godina služi kao izvor analitičkih opservacija, komentara i mišljenja u vezi sa pitanjima društvenopolitičkog, poslovnog, naučnog, kulturnog i sportskog života u Rusiji. Slični dodaci duže od sedam godina izlaze na 15 jezika u 30 svetskih izdanja, među kojima su britanski The Daily Telegraph, nemački Handelsblatt, francuski Le Figaro, američki The Wall Street Journal, The New York Times i Washington Post, italijanska La Repubblica i dr. Veoma se radujemo što je sada i časopis Nedeljnik postao jedan od naših globalnih partnera.

Radujemo se i tome što ovaj projekat startuje uoči važnog istorijskog datuma koji sjedinjuje naše narode. U prvom broju dodatka „R Magazin“, vodeći ruski istoričari i balkanolozi govore o raznim aspektima osmišljavanja rezultata Drugog svetskog rata u Rusiji i na Zapadu, o mitovima koji kruže o ovom ratu, i njegovim malo poznatim stranicama, kao i o tome zašto je tema Pobede i danas toliko važna građanima Rusije.

U okviru projekta RBTH već tri godine postoji sajt „Ruska reč“ (ruskarec.ru), na kome se svakodnevno objavljuju vesti, članci i multimedijalni sadržaji o Rusiji i rusko-srpskim odnosima. Saradnja sa Nedeljnikom je novi važan orijentir u razvoju RBTH. Nadam se da će ona dati upečatljiv doprinos partnerskom dijalogu između Rusije i Srbije.

Moskovski tim od srca pozdravlja srpske čitaoce! Očekujemo vaše reakcije, želje i komentare.

Jevgenij Abov

Izdavač RBTH eugene.abov@rbth.com

ISTORIJA ŠTA ĆE UČITI NAŠA DECA

KO JE STVARNO POBEDIO 9.

MAJA Najveći mitovi o Drugom svetskom ratu Amerikanci i mnogi zapadni Evropljani ubeđeni su da je ulazak SAD u rat protiv sila Osovine bio presudan za konačan ishod Drugog svetskog rata. Takvo mišljenje potiče od mitova koje kruže o tom ratu. Na Zapadu se, na primer, smatra da bi SSSR bez američke pomoći izgubio rat, da je iskrcavanje u Normandiji bilo inspirisano samo borbom protiv Hitlera i da je upravo ono preokrenulo tok rata (a ne, recimo, Kursk ili Staljingrad), kao i da je odlučujući udarac Hitleru nanela američka vojska u Africi i u ratu protiv Japana Piše Jaroslav Butakov

M

nogi Amerikanci čvrsto veruju da je njihova zemlja dala presudan doprinos pobedi nad Nemačkom i Japanom u Drugom svetskom ratu i da bi Hitler smrvio SSSR bez američke pomoći u oružju.

Na Internetu se često mogu videti iskrene tvrdnje građana SAD na temu „mi smo spasli Ruse i ceo svet od Hitlera“, i to u različitim varijacijama. Danas i mnogi žitelji Evrope kažu: „Vi, Rusi, bez Amerikanaca nikada ne biste pobedili u ratu“.

Amerikanci svakako imaju pravo da se ponose onim što je njihova zemlja učinila u Drugom svetskom ratu. SAD su u savezu sa zemljama Komonvelta odnele najvažnije pobede u borbama protiv pomorskih i vazduhoplovnih snaga Japana i nanele su ozbiljnu štetu vojnoj i industrijskoj mašini nacističke Nemačke. Nije beznačajna ni uloga SAD u snabdevanju SSSR-a oružjem i prevoznim sredstvima, dragocenim industrijskim materijalima, lekovima i namirnicama za vreme rata.

SAD su iz Drugog svetskog rata izašle kao supersila koja dominira na većem delu zemaljske kugle. Za sve te uspehe Amerika je platila relativno malu cenu, bar u poređenju sa SSSR-om. Poginulo je 322.200 građana SAD, i to gotovo is-

IV

ključivo vojnika, a ratna dejstva skoro i da nisu dotakla teritoriju Amerike. Uz sve to, SAD su izbegle i pad životnog standarda sopstvenog stanovništva. Naprotiv, njihova ekonomija je u ratnim godinama zabeležila intenzivan rast. Nema, međutim, nikakvih osnova da se Americi pripisuju neke druge zasluge u Drugom svetskom ratu povrh ovih koje su nabrojane.

MIT 1: „ARSENAL DEMOKRATIJE“

Američki kongres je u martu 1941. doneo zakon o davanju povoljnih namenskih kredita za kupovinu oružja i drugih vojnih materijala od SAD. Kredit su mogle dobiti zemlje „čija odbrana ima značaja za interese SAD“, s tim da se otpiše dug za oružje i materijale koji se potroše u toku rata. Taj sistem je dobio naziv „Zakon o zajmu i najmu“ (Lend-Lease).

Velika Britanija je prva dobila tu američku pomoć, i ostala je njen glavni korisnik do kraja Drugog svetskog rata (31,4 milijarde dolara, dok je SSSR zadužio 11,3 milijarde dolara).

Zakon o zajmu i najmu je tek 7. novembra 1941. proširen na SSSR, mada je isporuka počela ranije, posle posete Moskvi specijalnog predstavnika SAD V. A. Harimana i ministra vojne industrije Engleske V. Biverbruka 30. septembra

1941, kada je potpisan prvi dokument o isporuci robe.

Obično se navodi da je po Zakonu o zajmu i najmu SSSR dobio samo 4% svog ukupnog bruto proizvoda u tom periodu.

Taj pokazatelj, međutim, ne odražava realno stanje stvari, jer Zakon o zajmu i najmu nije imao za cilj da zameni vojnu industriju SSSR-a. Objektivniji pokazatelj je procenat pojedinih američkih proizvoda isporučenih SSSR-u sa posebnim osvrtom na namirnice i vojne materijale koji su u Sovjetskom Savezu bili deficitarni.

Američka pomoć Sovjetskom Savezu bila je značajna kada se radi o proizvodima kao što su, na primer, mesne konzerve (480% ukupne sovjetske proi-

magazin

FOTOGRAFIJA IZ SLOBODNIH IZVORA

Iskrcavanje saveznika u Normandiji 1944.

Nacistička vojska tada je već pretrpela odlučujuće poraze od Crvene armije, pre svega kod Kurska i Staljingrada

zvodnje u tom periodu), obojeni metali (od 76% do 223% za različite metale), životinjska mast (107%), vuna (102%), automobilske gume (92%) i eksploziv (53%). U velikom broju su isporučena i teretna vozila (375 hiljada), džipovi (51,5 hiljada), bodljikava žica (45 hilja-

da tona), telefonski kablovi (760 hiljada milja), telefonski aparati (189 hiljada). Što se tiče najvažnijih vrsta naoružanja, uvezeno je 12% tenkova (u odnosu na broj tenkova proizvedenih u SSSR-u), 20% bombardera, 16% lovačkih aviona, 22% ratnih brodova. Posebno je važno

SAD SU ISTOČNO OD ATLANTIKA UŠLE U RAT TEK ISKRCAVANJEM U SEVERNOJ AFRICI 8. NOVEMBRA 1942, ALI I TADA NISU UDARILE NA NEMAČKU, NEGO NA ITALIJU I VIŠIJEVSKU FRANCUSKU. SNAGE KOMONVELTA SU 1940-1942.

U SEVERNOJ AFRICI SAME ODBILE NIZ NAPADA SILA OSOVINE magazin

istaći isporuku 445 radara. Činjenica je, međutim, da tokom leta i u septembru 1941, kada je Sovjetskom Savezu bilo najteže, još uvek nije bilo isporuka po Zakonu o zajmu i najmu.

Nemačke trupe su na prilazima Lenjingradu i Moskvi zaustavljene isključivo sovjetskim oružjem. Ispravna bi bila konstatacija da je američka ekonomska pomoć sovjetskim oružanim snagama u većim količinama počela da pristiže tek u drugoj polovini 1943. i da je znatno ubrzala konačni slom nemačkih nacističkih trupa na Istočnom frontu, ali je pogrešno izvoditi zaključak da bez te pomoći uopšte ne bi ni bila izvojevana pobeda.

V

ISTORIJA ŠTA ĆE UČITI NAŠA DECA

74% 50

divizija nemačke vojske borilo se samo u Kurskoj bici, dva puta više nego na celom Zapadnom frontu tokom cele 1943.

800.000

vojnika izgubila je Nemačka samo u Staljingradskoj bici, sedam puta više nego na celom Afričkom frontu tokom celog rata

POSLEDNJE ISTRAŽIVANJE

61%

žitelja Francuske i 52% stanovnika Nemačke vide američku vojsku kao najzaslužniju za oslobađanje Evrope

16%

Britanaca misli to isto, dok njih 46% smatra da je odlučujuću ulogu u pobedi imala upravo armija Velike Britanije

13%

SAMO ispitanika u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj opredelilo se za sovjetsku armiju Podaci: britanska agencija ICM Research

MIT 2: „BITKA ZA NORMANDIJU JE ODLUČILA ISHOD RATA“

Ulazak američkih i britanskih trupa u severnu Francusku počeo je 6. juna 1944.

Tom događaju se na Zapadu pripisuje značaj prelomnog trenutka u Drugom svetskom ratu, ali se pri tome ne uzima u obzir činjenica da je Vermaht u tom trenutku već doživeo mnogobrojne odlučujuće poraze na Istočnom frontu (kako se na Zapadu naziva Veliki otadžbinski rat), počev od decembra 1941.

Nemačke trupe na Istoku su od novembra 1942. branile svoje strateške položaje, a u leto 1944. sovjetska armija je već oslobodila veći deo teritorije SSSR-a koju su hitlerovci u početku zauzeli, i na mnogim mestima je već stigla do državne granice Sovjetskog Saveza. Konačan ishod rata je već bio izvestan, i taj ishod je VI

FOTOGRAFIJA IZ SLOBODNIH IZVORA

gubitaka nemačka vojska pretrpela je u borbi sa SSSR-om, tri puta više nego u borbi protiv svih drugih 25 zemalja zajedno

predodređen upravo na Istočnom frontu.

Ako se uzme u obzir celokupna strateška slika Drugog svetskog rata, više osnova ima stav ruske istoriografije, prema kome je iskrcavanje englesko-američkih trupa u Normandiji izvedeno u leto 1944. kako se ne bi dozvolilo da sovjetske trupe same odnesu konačnu pobedu nad Vermahtom.

Bitke u zapadnoj Evropi 1944-1945. po svojim razmerama i žestini ni u jednom trenutku nisu bile ni blizu onoga što se dešavalo na Istočnom frontu, i to ne samo 1941-1943, nego i u poslednje dve godine rata. Sovjetsko-nemački front je sve do 9. maja 1945. bio glavni front u Evropi.

U januaru 1945, kada je Nemačka uložila maksimalan napor na Zapadnom frontu zbog Ardenske ofanzive, jedinice Vermahta na Zapadu brojale su svega 73 divizije, dok se u isto vreme na Istoku nalazilo 179 nemačkih divizija. Sve u svemu, protiv sovjetskih trupa je u to vreme bilo angažovano 80% aktivne vojske Nemačke, 68% njene artiljerije, 64% tenkova i 48% aviona Luftvafea. Prema tome, čak i u poslednjoj godini rata glavne snage nemačke kopnene armije borile su se na Istoku, a ne na Zapadu.

Gubici Vermahta na Istočnom frontu bili su odlučujući za ishod Drugog svetskog rata. Teško je precizno odrediti broj ljudskih žrtava, ali spisak jedinica Vermahta ipak pokazuje da je tokom čitavog Drugog svetskog rata ukupno 130 nemačkih kopnenih divizija uništeno na bojnom polju i izbrisano sa tog spiska. Od toga su 104 divizije (80%) pretrpele poraz upravo od sovjetskih trupa.

MIT 3: „SAD SU SAME RAZBILE NEMAČKU NA ZAPADU I JAPAN NA ISTOKU“

Mit o odlučujućoj ulozi SAD u Drugom svetskom ratu ima za cilj da umanji ulogu SSSR-a, ali i drugih članica antifašistič-

General Romel, „Pustinjska lisica“

ke koalicije, tj. zemalja Komonvelta i Kine.

Međutim, kada je reč o područjima gde su ratovale američke trupe, treba imati u vidu da su one uvek ratovale u okviru snaga koalicije i nisu uvek činile njihovu većinu.

SAD su istočno od Atlantika ušle u rat tek iskrcavanjem u Severnoj Africi 8. novembra 1942, ali i tada nisu udarile na Nemačku, nego na Italiju i Višijevsku Francusku. Snage Komonvelta su 19401942. u severnoj Africi same odbile niz napada sila Osovine. Engleska pobeda kod El Alamejna u oktobru i novembru 1942, koja je bila prelomni trenutak rata u Sredozemlju, izvojevana je pre nego što su pristigle američke trupe.

Kopnene trupe Britanske Imperije su na Zapadu i u Tihom okeanu bile brojnije od američkih trupa sve do leta 1944.

Taj odnos je počeo da se menja tek posle iskrcavanja u Normandiji. U „bici za Atlantik“ odlučujuća je bila uloga britanske ratne mornarice koja je uništila 525 nemačkih podmornica (dok je američka mornarica uništila 174).

Amerikanci su u azijsko-tihookeanskom regionu ratovali zajedno sa Australijancima i britanskim kolonijalnim trupama Indije. Pored toga, ne treba zanemarivati Kinu kao pasivni, ali stalni faktor na koji je Japan neprekidno usmeravao više od polovine svojih kopnenih trupa i znatan broj aviona. Tako su saveznici zajedničkim snagama (a ne samo zahvaljujući Amerikancima) odneli pobedu nad pomorskom i vazduhoplovnom silom Japana. I kao što je već mnogo puta o tome pisano, „poslednji udarac mača“ koji je primorao Japance da kapituliraju nisu bile nuklearne bombe, nego upravo ulazak SSSR-a u rat protiv Japana.

Prema tome, uloga SAD u snagama koalicije ne može se tretirati kao potpuno dominantna čak ni na onim frontovima Drugog svetskog rata gde su zapadni saveznici imali odlučujuću ulogu.

magazin

POSLEDICE ZAKONA O ZAJMU I NAJMU

Kako su zapadni saveznici zaista pomogli SSSR-u

O EKONOMSKOM ZNAČAJU VOJNE SARADNJE SSSR-A I SAD

Radilo se o velikoj vojnotehničkoj pomoći saveznika, pre svega Sjedinjenih Država, ali takođe i Velike Britanije i Kanade. Prema sovjetskim izvorima ona je činila četiri odsto svih proizvodnih kapaciteta SSSR-a, ali najnovija istraživanja pokazuju da je nivo pomoći bio najmanje 7%.

Kada se preračuna na kurs dolara iz 2003. godine i ako se uzme u obzir inflacija, vrednost ovih isporuka je iznosila 110 milijardi dolara, a ako se uračunaju i isporuke iz Velike Britanije i Kanade, radi se o 130 milijardi dolara. U nekim ključnim segmentima ove isporuke su imale izuzetan značaj. Na primer, Zapad je u prvoj polovini 1942. godine isporučio trostruko više tenkova nego što ih je sovjetska armija izgubila u bitkama. SAD su isporučile oko 15.000 aviona.

ISPORUKE OPREME I REZERVNIH DELOVA

Jedan od glavnih segmenata saradnje bile su isporuke avio-benzina. SSSR nije mogao da proizvodi benzin visoke oktanske vrednosti. A tehnika koju je SSSR dobio od Saveznika koristila je upravo takvo gorivo. Osim toga, Ahilova peta Sovjetske armije bile su komunikacione mreže i transport.

Na primer, već 1941. godine sovjetska armija je izgubila 58% voznog parka. Da bi nadoknadili ove gubitke saveznici su isporučili SSSR-u preko 400.000 vozila, najviše kamiona. Za vreme okupacije nemačka kompanija „Daimler Benz“ je organizovala montažu svojih vozila u fabrici u okupiranom Minsku, a nakon oslobođenja grada tamo su na osnovu Zakona sklapana američka vozila.

ISPORUKA SIROVINA

Saveznici su isporučivali metale, hemikalije i pro-

magazin

IZVOR: RIA NOVOSTI

T

okom Drugog svetskog rata saveznici su Sovjetskom Savezu dodelili značajnu pomoć, između ostalog i na osnovu američkog Zakona o zajmu i najmu (Lend-Lease, zvaničan naziv: An Act to Promote the Defense of the United States, Public Law 77-11), koji je usvojen u martu 1941. godine i bio na snazi do septembra 1945. Na osnovu ovog programa SAD su snabdevale pokret otpora u Francuskoj, Veliku Britaniju, Kinu, a kasnije i SSSR i druge savezničke države hranom, naftom, tehnikom i dr. Pomoć je, uopšte uzev, bila besplatna, iako je neka tehnika (kao što su brodovi) vraćena posle rata.

Zauzvrat, Amerika je tokom rata mogla da koristi vojne baze u savezničkim državama. O tome šta je ova saradnja značila za rusko-američke odnose, ekskluzivno govori Oleg Budnicki, direktor Međunarodnog centra za istoriju i sociologiju Drugog svetskog rata i njegove posledice na Nacionalnom istraživačkom univerzitetu „Visoka škola ekonomije“.

izvode kojih nije bilo u SSSR-u ili čija je proizvodnja uništena u ratu. Na primer, više od polovine sovjetskih aviona je proizvedeno od aluminijuma koji su isporučili Saveznici.

SARADNJA U CIVILNOJ SFERI

Na osnovu prvog protokola u okviru programa o zajmu i najmu (bilo ih je ukupno četiri), samo 20% isporuka se odnosilo na vojnu tehniku, a 80% na industrijsku proizvodnju i prehrambene proizvode. Saveznici su SSSR-u isporučili 1.900 lokomotiva i preko 11.000 vagona, dok je u istom periodu u Sovjetskom Savezu proizvedeno samo 446 lokomotiva i jedva nešto više od hiljadu vagona. Bez ovih isporuka nemoguće je zamisliti funkcionisanje sovjetske ekonomije.

Navedimo još par primera. Dužina telefonskih kablova koje su isporučili saveznici veća je od dužine ekvatora. Ili, saveznici su isporučili Sovjetskom Savezu 610.000 tona šećera, dok je SSSR u tom periodu proizveo 1,46 miliona tona.

ZAPAD JE U PRVOJ POLOVINI 1942.

GODINE ISPORUČIO TROSTRUKO VIŠE TENKOVA NEGO ŠTO IH JE SOVJETSKA ARMIJA IZGUBILA U BITKAMA

DUŽINA TELEFONSKIH KABLOVA KOJE SU ISPORUČILI SAVEZNICI VEĆA JE OD DUŽINE EKVATORA

KRAJ SARADNJE

Dosta naglo je došlo je pada obima saradnje, pre svega zato što više nije bio na snazi američki Zakon o zajmu i najmu. Tehnika koja je uništena u borbenim dejstvima rashodovana je, a sve što je ostalo vraćeno je u Ameriku.

Između SSSR-a i SAD su se još pre kraja rata vodili pregovori o kreditima za obnovu privredne proizvodnje. SAD su sovjetskom rukovodstvu ponudile kredit od 10 milijardi dolara na 35 godina sa 2% godišnje kamate. A ministar spoljnih poslova Sovjetskog Saveza Vjačeslav Molotov je pokušao da se dogovori o dobijanju kredita od šest milijardi dolara na 30 godina, ali dogovor nije postignut. Sovjetski Savez se pribojavao da će postati ekonomski zavisan od Zapada.

VII

INTERVJU NIKITA BONDAREV, ISTORIČAR

KO SVE PRLJA SEĆANJE NA CRVENU ARMIJU Otkuda slika sovjetskog vojnika koji Srbiju oslobađa, ali uzgred pljačka? Zašto su uklanjani spomenici Crvenoj armiji? Povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, na ova pitanja odgovara Nikita Bondarev, viši naučni saradnik Centra za evroatlantska istraživanja Ruskog instituta za strateška istraživanja Piše Igor Grekov

P

ostoji stereotip koji je danas intenzivno prisutan u zapadnoj literaturi: sovjetsku armiju u Evropi su činile horde nasilnika i ubica. Postoji jedan engleski istoričar, Entoni Bivor, koji se proslavio na osnovu takvih fantazija. Radi se o tome da se ponašanje Crvene armije na različitim teritorijama koje je ona oslobodila veoma razlikovalo.

Postoje materijali o tome kako su u vojsci realizovane ideološke aktivnosti. Vojnicima Trećeg ukrajinskog fronta, koji su išli kroz Rumuniju i Bugarsku do Jugoslavije, su objašnjavali da teritorije na koje su stigli nisu neprijateljske, da su to sada naši saveznici i da je važno da to shvate.

VIII

Ovim rečima istoričar Nikita Bondarev, viši naučni saradnik Centra za evroatlantska istraživanja Ruskog instituta za strateška istraživanja, u ekskluzivnom intervjuu za R Magazin, razvejava mit o zločinima koje je činila Crvena armija na teritoriji Srbije.

Na koji način je u Jugoslaviji pre 1948. tumačena saradnja sa Crvenom armijom? Da nije došlo do konflikta, da li bi se saradnja razvijala kao i ranije?

Do 1948. odnosi su bili izuzetni. S jedne strane, u Jugoslaviji su ostali sovjetski vojni stručnjaci. Istina, rukovodstvo jugoslovenske vojske nije njima uvek bilo zadovoljno, jer su se oni zaista u sve me-

šali. S druge strane, veliki broj mladih je iz Srbije bio poslat u SSSR da se školuje u različitim vojnim obrazovnim ustanovama. Postojala je predstava o tome da je veliki broj sovjetskih stručnjaka u Jugoslaviji privremena pojava i da će, čim se obuči i vrati omladina, zemlja imati svoje kadrove. Druga je stvar što se to nije ostvarilo zbog pomenute 1948. Da nije došlo do događaja iz 1948, istorija saradnje SSSR-a i Jugoslavije bila bi istorija uspeha.

Kako se kasnije menjao odnos javnosti u Jugoslaviji i postjugoslovenskoj Srbiji prema činjenici da je Crvena armija zemlju oslobodila od na-

magazin

IZVOR: TASS

Kapetan Crvene armije O. Ivanov sa Beograđanima

cističkih okupatora? Kakav je danas taj odnos?

Na odnos prema ovim događajima sve do danas snažno utiče Titova antisovjetska propaganda iz perioda posle 1948. Postoji zloglasna knjiga pod nazivom „Zločini pod plaštom socijalizma“, u kojoj se sa zluradošću navode detalji o tome kako sovjetski vojnici pljačkaju civile i siluju žene. Ali nakon pomirenja Tita i Hruščova 1955. svi primerci ove knjige su uklonjeni iz biblioteka. Danas je to bibliografska retkost. Ali opširni citati iz ove knjige mogu se naći u jednoj drugoj antisovjetskoj publikaciji iz tog vremena - „Ubijeni ljudski obziri: zločinstva crvenoarmejaca u Jugoslaviji“, koja je objavljena 1953.

magazin

FOTOGRAFIJA: JEVGENIJ HALDEJ

Građani Beograda 25. oktobra 1944. pozdravljaju sovjetske vojnike oslobodioce

DA SU PARTIZANI BEZ SOVJETSKE POMOĆI POKUŠALI DA OSLOBODE BEOGRAD, PO MOM MIŠLJENJU, ONI U TOME NE BI USPELI. BEOGRAD JE JEDNOSTAVNO MOGAO DA OSTANE POD OKUPACIJOM DO MAJA 1945.

Nikita Bondarev, doktor istorijskih nauka

SSSR pomenutu knjigu nije ostavio bez odgovora: objavljen je roman Oresta Maljceva „Jugoslovenska tragedija“, u kojem on piše da su jugoslovenski partizani namerno uvlačili sovjetske vojnike u skandalozne događaje, kako bi ih zatim prikazali u negativnom svetlu. Ali to u Jugoslaviji u suštini nikada nije bilo podvrgnuto kritici.

Zato u srpskoj kolektivnoj podsvesti svi ti mitovi, ma kako to bilo neobično, nastavljaju i dalje da žive. Pa i više od toga, priče o „zverstvima vojnika-oslobodilaca“ dobile su takve detalje kakve oni koji su ih prvi put ispričali nisu mogli ni da zamisle.

I tako su ovi mitovi o zverstvima uticali na formiranje svesti celog pokolenja Jugoslovena. Recimo, ako razgovarate sa

Srbinom iz stare beogradske porodice, čiji su stariji rođaci doživeli oslobođenje Beograda od strane sovjetskih vojnika, čak i ako je on proruski nastrojen, u nekom trenutku će u razgovoru neizbežno početi da se pojavljuju isti propagandni antisovjetski mitovi. To jest, „mi smo vam, naravno, zahvalni, i nemojte pogrešno da nas shvatite, ali ipak su se dogodile sve te strašne pljačke i zlodela“.

Niko i ne kaže da toga nije bilo. Ja sam lično radio na arhivskoj građi iz tog perioda. Bez sumnje, to se dešavalo, zato to i jeste rat. Ali bili su to pojedinačni slučajevi i istraga je sprovedena u svim takvim situacijama, a sovjetski vojnici i oficiri koji su uhvaćeni vrlo strogo su kažnjeni. U veIX

INTERVJU NIKITA BONDAREV, ISTORIČAR

ćini slučajeva su otpušteni iz aktivne službe i poslati u progonstvo, a to je faktički bilo ravno smrti, jer je retko ko uspevao da stigne do mesta služenja kazne. Postoje konkretni arhivski dosijei u arhivu Drugog svetskog rata u Podoljsku. Ti se podaci čuvaju u Centralnom arhivu Ministarstva odbrane RF. Uhapšeni su i kažnjeni svi, od redova do majora i potpukovnika.

Na primer, u Centralnom arhivu Ministarstva odbrane sačuvao se sledeći zapis.

Zamenik komandanta 429. artiljerijskog puka i načelnik voda za vezu istog puka (imena se u dosijeu ne navode) pokrali su stanovnika grada Boljevac, u čijoj kući su bili smešteni. Oštećeni se obratio za pomoć drugim sovjetskim oficirima, prekršioci su uhapšeni, oduzeta su im oficirska zvanja i upućeni su u kazneni bataljon, a ukradene stvari su vraćene vlasniku.

Međutim, u Titovoj propagandi svi ovi slučajevi su preuveličani i danas je veoma teško govoriti o tome sa Srbima, jer, ponoviću, ni u srpskoj ni u našoj nauci nikada nije došlo do kritičkog osvrta na te informacije. Moje beogradske kolege već odavno govore o tome da je potrebno da se objavi antisovjetska literatura iz Titovog vremena sa kritičkim komentarima i da se tek tada odnos srpske javnosti prema ovim događajima može promeniti. Ali zasad im nije uspelo da pronađu novac za izdavanje takve knjige, čak ni povodom obeležavanja 70-godišnjice oslobođenja.

Poznato je da je Crvena armija bila izuzetno kontrolisana i stroga vojska. Kakav je rad sa vojnicima sprovođen pre ulaska u Jugoslaviju?

Postoji stereotip koji je danas intenzivno prisutan u zapadnoj literaturi: sovjetsku armiju u Evropi su činile horde nasilnika i ubica. Postoji jedan engleski istoričar, Entoni Bivor, koji se proslavio na osnovu takvih fantazija. Radi se o tome da se ponašanje Crvene armije na različitim teritorijama koje je ona oslobodila veoma razlikovalo. Postoje materijali o tome kako su u vojsci realizovane ideološke aktivnosti. Vojnicima Trećeg ukrajinskog fronta, koji su išli kroz Rumuniju i Bugarsku do Jugoslavije, su objašnjavali da teritorije na koje su stigli nisu neprijateljske, da su to sada naši saveznici i da je važno da to shvate. Govorili su im da treba da poštuju ljude koji tu žive, jer su to naši saveznici. U slučaju Bugarske govorilo se i o slovenskom bratstvu i objašnjavalo da vojnici idu stopama svojih pradedova koji su ove zemlje oslobađali od Tura-

ka i da tako nastavljaju njihovo delo.

U slučaju Jugoslavije priprema vojnika je bila još više fokusirana. Objašnjavalo se da je Jugoslavija jedina zemlja u kojoj su deo teritorije oslobodili lokalni partizani, da takav pokret nigde drugde ne postoji, da mi treba posebno da poštujemo lokalno stanovništvo i lokalne vojnike. Ako pogledamo sve uvodnike vojnih listova i informativne letke, možemo videti kako se to zapravo radi. Jasno se objašnjavalo da nam ljudi u Jugoslaviji nisu tuđi.

Tako je, na primer, sovjetski poručnik A. Nevada u frontovskim novinama objavio svoj članak, koji je zatim preštampan u jugoslovenskom listu „Borba“. On piše: „Mi ni u jednoj zemlji izvan granica naše domovine nismo sreli i, verovatno, više i nećemo sresti ništa što bi nam bilo tako blisko po duhu, po načinu života i po običajima, kao što je to ovde, u Jugoslaviji...

Rame uz rame smo se borili sa jugoslovenskim vojnicima... Mi to nikad nećemo zaboraviti, neće to moći da zaborave ni jugoslovenski narodi. Ono što je vezano krvlju, vezano je zauvek.“ Ali kada Crvena armija prelazi na teritoriju Mađarske, ovakve aktivnosti postepeno prestaju. Tim pre su ovakva obaveštenja praktično potpuno izostala kada je sovjetska armija stupila na teritoriju Nemačke. Sve to i u ovom slučaju potvrđuju novinski uvodnici. Tim pre što su do tada svi bili već toliko izmučeni i iscrpljeni da se to ne može zanemariti. Sasvim je drugačija slika bila kada su u Beograd ulazili Nemci. Bile su to odmorne vojne jedinice koje još nisu ozbiljno ratovale. Vojnici su bili disciplinovani, nisu imali problema sa nedostatkom opreme. U mnogim memoarima se navodi da su Nemci bili tako utegnuti i dobro opremljeni da su samom svojom pojavom ulivali strah i trepet. A

IZVOR: OLGA LANDER

Da li su poznata imena ljudi koji su stajali iza formiranja te propagande?

U početku je ovaj posao radio Đilas.

On je imao i lične razloge da ne simpatiše vojnike Crvene armije, zato što je njegova supruga Mitra Mitrović doživela neprijatnosti od strane sovjetskih tenkista. Naime, kada je prišla vojnicima da im kaže

reči dobrodošlice, oni su joj predložili da se provoza na tenku. Ali, dok su je smeštali na tenk, nekoliko puta su je uštinuli na izvesnim mestima, zbog čega je ona oštro i ljutito protestovala. A izmučeni ratom sovjetski tenkisti uopšte nisu shvatili sa kim imaju posla, oni nisu znali da je to supruga najbližeg Titovog saradnika i uticajna osoba u Komunističkoj partiji Jugoslavije. A ona je u besu otišla i napisala izveštaj u kojem optužuje sovjetske vojnike da se ponašaju kao svinje. U to vreme je ovaj izveštaj gurnut pod tepih, ali je dobro došao da bude iskorišćen 1948.

Tako da se Đilas i njegova žena, može se reći, nalaze na početku te propagande, a zatim je sve to, naravno, preuveličavano.

X

magazin

NA ODNOS PREMA OVIM DOGAĐAJIMA SVE DO DANAS SNAŽNO UTIČE TITOVA ANTISOVJETSKA PROPAGANDA IZ PERIODA POSLE 1948. POSTOJI ZLOGLASNA KNJIGA POD NAZIVOM "ZLOČINI POD PLAŠTOM SOCIJALIZMA", U KOJOJ SE SA ZLURADOŠĆU NAVODE DETALJI O TOME KAKO SOVJETSKI VOJNICI PLJAČKAJU CIVILE I SILUJU ŽENE kada je došla Crvena armija u pohabanim čizmama, podvezanim nekakvim vrpcama, često bez epoleta, Beograd se, naravno, radovao, ali je utisak bio sasvim drugačiji. Jasno je da oni posle marševa i višegodišnjih borbi nisu mogli da izgledaju kao odmorne nemačke jedinice.

U kojoj meri su zbog pogoršanja odnosa između SSSR-a i Jugoslavije stradali spomenici sovjetskim oslobodiocima i zajedničke grobnice?

Prilično su stradali. Spomenike su rušili i odnosili na otpad, a posmrtne ostatke prebacivali u zajedničke grobnice ili jednostavno zatrpavali. Na njihovom mestu su obično podizali spomenike jugoslovenskim partizanima, čije su posmrtne ostatke po hitnom postupku vadili iz drugih grobnica. Kasnije, nakon ponovnog uspostavljanja saradnje sa SSSR-om, deo spomenika sovjetskim vojnicima u Jugoslaviji je obnovljen, a u Ruzveltovoj ulici u Beogradu je podignuto sovjetsko spomen-groblje.

Srpska istoričarka Olga Manojlović-Pintar je kao primer odnosa jugoslovenskih vlasti prema posmrtnim ostacima sovjetskih vojnika navela sudbinu groba majora vazduhoplovstva Viktora Zavaruhina. Njegovi posmrtni ostaci su 1945. iz zajedničke grobnice sa počastima preneti u centar Beograda kod spomenika sovjetskim borcima; 1948. ovaj spomenik je porušen, a ostaci oficira su vraćeni u zajedničku grobnicu; 1954. njegov prah je prenesen na spomen-groblje oslobodilaca Beograda.

Premeštanje posmrtnih ostataka herojski poginulog pilota je svojevrstan materijalni, opipljiv odraz manipulacija društvenom svešću od strane rukovodstva Jugoslavije. Usled toga je iskrivljena predstava o Beogradskoj operaciji, a podvig sovjetskih vojnika je u kolektivnom sećanju Srba zamrljan i potamneo. Šta je još važno u ovoj priči: 20. oktobra 2009. Srbiju je posetio predsednik RF Dmitrij Medvedev. Između ostalog, u okviru nepolitičkog dela ove državničke posete ruski predsednik je u Beo-

magazin

gradu otkrio spomenik Aleksandru Puškinu. Pritom je on postavljen faktički na istom mestu gde je nekada stajao spomenik sovjetskim vojnicima - oslobodiocima Beograda i gde su ležali ostaci majora Zavaruhina. Da li je u pitanju koincidencija ili ne - teško je reći. Ali ovaj događaj se može protumačiti kao odricanje od svih ostataka sovjetske prošlosti u rusko-srpskim odnosima u korist „tradicionalnih“ ideala iz presovjetskog vremena.

A to bi mogao biti jedan od značajnih razloga da se definitivno zaborave podvizi boraca Sovjetske armije. Ne treba dozvoliti da se tako nešto desi.

Kako se danas u Srbiji vodi računa o spomenicima Crvenoj armiji? U kakvom su oni stanju?

Na primer, spomen-kompleks sovjetskim vojnicima u Beogradu preko puta Novog groblja je u dobrom stanju, on se održava. Isto kao i spomenik sovjetskim generalima-oslobodiocima koji su poginuli u avionskoj nesreći 1964. kada su dolazili na proslavu povodom obeležavanja 20-godišnjice oslobođenja Beograda. Ali što se više udaljavamo od Beograda, spomenici se nalaze u sve lošijem stanju. Oni su uglavnom podignuti na Dunavu, u onim mestima kroz koja su prošli sovjetski vojnici. Neki od njih su se prosto našli usred đubrišta i niko ih ne održava, niko se time ne bavi i oni jednostavno propadaju. Isto se dešava i u Hrvatskoj.

Da li je situacija drugačija u drugim zemljama gde su vođene oslobodilačke operacije?

Suštinska razlika ne postoji. Spomenici sovjetskim vojnicima se svuda nalaze u žalosnom stanju. Može se eventualno reći da je u Češkoj, Slovačkoj i Mađarskoj situacija nešto bolja. Ali u Srbiji i Hrvatskoj situacija je, uopšte uzev, krajnje žalosna.

Da li ruska strana preduzima neke aktivnosti na tom polju?

Ambasada je aktivna po pitanju očuvanja postojećih spomenika, kao i po pitanju postavljanja novih. Ove godine je na

teritoriji Srbije otkriveno nekoliko novih spomenika i spomen-ploča. Međutim, mnogi spomenici su ostali zaboravljeni i napušteni, o njima prosto niko ništa ne zna. Tu treba da pomognu lokalni stručnjaci, koji će javnosti prezentovati kome i kada su ovi spomenici postavljeni. Zatim treba aktivirati organizacije civilnog društva koje će stvoriti odgovarajući informacioni kontekst. Danas su ruske organizacije civilnog društva u Srbiji prilično aktivne. Druga stvar je što se one uglavnom bave Prvim svetskim ratom i imigracijom. Na primer, od novca „Gasproma“ je podignuta kapela u čast vojnika koji su poginuli u Prvom svetskom ratu i obnovljeni su grobovi ruskih imigranata. Mislim da ako uspemo da pokrenemo pitanje zapuštenih spomenika iz Drugog svetskog rata, još ima šanse da oni budu spaseni. Šta se danas u srpskim školama govori o oslobođenju Beograda i da li u Srbiji danas nešto znači reč „antifašizam“?

U srpskim udžbenicima stoji da je sovjetska vojska, naravno, dala svoj doprinos pobedi. Ali to je rečeno u takovom smislu kao da se kaže „hvala Rusima, ali Titovi partizani bi se na kraju krajeva izborili i sami“ i kao da Crvena armija pri tome nije imala presudan značaj. S istorijske tačke gledišta to nije istina. Unutrašnjost zemlje je u to vreme zaista bila oslobođena zahvaljujući lokalnim borcima. Ali veoma sumnjam da su oni imali snage da zauzmu utvrđeni Beograd. Za to bi im bila potrebna barem teška artiljerija i avijacija, a oni ništa od toga nisu imali.

Borbe za Beograd su vođene i na kopnu, i na vodi, i u vazduhu. I to su bile teške borbe. Da su partizani bez sovjetske pomoći pokušali da oslobode Beograd, po mom mišljenju, oni u tome ne bi uspeli.

Beograd je jednostavno mogao da ostane pod okupacijom do maja 1945.

Danas, prema rečima srpskog sociologa, profesora Beogradskog univerziteta Todora Kuljića, „antifašistički diskurs u savremenoj Srbiji u principu ne postoji. Patriote fašističku okupaciju i borbu protiv nje posmatraju u kontekstu antizapadne, otadžbinske paradigme, a liberali u okviru antitotalitarne. I za jedne i za druge komunizam i fašizam su jednako zlo: u prvom slučaju radi se o sukobu sa interesima srpskog naroda, u drugom - sa idealima demokratije“. Dakle, Beogradska operacija se posmatra kao deo plana usmerenog ka uništenju srpskog naroda i/ili ka uništenju demokratije u Srbiji.

XI

EVROPA POSLE 1945.

OTVORENO KOLUMNA

DANSKA

RAT KOJI TRAJE Ne zaboravljajmo lekcije

Berlin

NEMAČKA

Arhitektura svetskog poretka drži se na sistemu međunarodne bezbednosti, stvorenom zahvaljujući kompromisu između SSSR-a, SAD i Velike Britanije, kao i nizu ustupaka koje su velike sile učinile jedna drugoj.

Sadašnje „vaskrsavanje“ fašizma slično je periodu koji je neposredno prethodio Drugom svetskom ratu

Prag

ČEŠKA

SLO

XII

AUSTRIJA

Bern

ŠVAJCARSKA

Budimpešta

MAĐAR SLOVENIJA

HRVATSKA

ITALIJA

MAPA: ALJONA RJEPKINA

T

Bratislav

Beč

Piše PETAR ISKENDEROV, doktor istorijskih nauka, stariji naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka

ljaka iz inostranstva“. Sovjetski lider je, sa svoje strane, učinio ustupke zapadnim silama po drugim pitanjima, pogotovo na Balkanu. Staljin se složio da ne pretenduje na učešće u regulisanju situacije u Grčkoj, gde je ubrzo zatim izbio krvavi građanski rat. Što se tiče jugoslovenskog pitanja, još 9. oktobra 1944. godine Staljin i Čerčil su u Moskvi postigli dogovor o paritetnom uticaju na događaje u ovoj zemlji (50% prema 50%), s tim što je taj sporazum inicirao britanski premijer. Evo kako je sam Čerčil u svojim memoarima opisao pomenutu epizodu: „Stvorena je atmosfera pogodna za dogovor i ja sam izjavio: ‘Hajde da rešimo naše poslove na Balkanu. Vaše armije su u Rumuniji i Bugarskoj. Mi tamo imamo interese, misije i agente. Nemojmo se svađati oko sitnica. Što se tiče Engleske i Rusije, slažete li se da imate 90% dominacije u Rumuniji, a da mi isto tako imamo 90% dominacije u Grčkoj, i po pola u Jugoslaviji’“. Staljin je prihvatio predlog.

POLJ

Pre rata deo Nemačke

Drugog svetskog rata

eško je preceniti značaj Drugog svetskog rata za formiranje nove arhitekture svetskog poretka. Pored neposrednih vojnih rezultata u vidu sloma nacističke Nemačke i njenih satelita, ključni faktor te arhitekture je sistem međunarodne bezbednosti koji je nastao tokom mirnog regulisanja situacije u svetu. On je odigrao odlučujuću ulogu u dugoročnom definisanju principa savremenih međunarodnih odnosa.

U formiranju tog sistema presudni su bili kompromisi između SSSR-a, SAD i Velike Britanije po ključnim evropskim pitanjima - nemačkom, poljskom i jugoslovenskom.

Pitanja su bila vezana za vraćanje starih i povlačenje novih državnih granica u oslobođenoj Evropi, tako da je njihovo rešavanje zahtevalo znatne uzajamne ustupke ključnih zemalja antihitlerovske koalicije. Radilo se, u suštini, o stvaranju teritorijalnog sistema odvraćanja i protivteže između Istoka i Zapada.

Poljsko pitanje je bilo zakomplikovano time što su u Poljskoj bile dve vlade - jedna koju je priznao Sovjetski Savez, i druga u emigraciji, u Londonu. S obzirom da je poljska teritorija bila oslobođena zahvaljujući Crvenoj armiji, Staljin je izdejstvovao pristanak Vašingtona i Londona da se u Poljskoj formira „Privremena vlada nacionalnog jedinstva“ na bazi vlade koja je tamo već postojala, doduše uz „uključivanje demokratskih poslenika iz same Poljske i Po-

Pre rata deo Nemačke

BOSNA I HERCEGOVIN

Pre rata deo Italije

KOMPROMISNO JE BILO I REŠENJE NEMAČKOG PITANJA doneto u okviru Konferencije u Jalti. Upravo tamo je doneta odluka da se na teritoriji pobeđene Nemačke stvore okupacione savezničke zone koje su kasnije pretvorene najpre u Istočnu i Zapadnu Nemačku, a krajem 1980-ih i početkom 1990ih godina u savremenu ujedinjenu Nemačku.

Sovjetski Savez je konstruktivno pristupio bolnom pitanju podeljene Nemačke. U vezi sa tim je indikativna fraza koju je Staljin izgovorio 1947. godine u razgovoru sa predstavnicima Jedinstvene socijalističke partije Nemačke (i to posle odluke zapadnih sila, donete na savetovanju u Londonu, da podele Nemačku): „Po pitanju jedinstva Nemačke mi treba da napredujemo korak po korak. Mi treba da napredujemo uprkos

VEĆ 1946. GODINE JE ADMINISTRACIJA PREDSEDNIKA AMERIKE HARIJA TRUMANA DOŠLA DO ZAKLJUČKA DA JE I SAMO POSTOJANJE SOVJETSKOG SAVEZA NESPOJIVO SA INTERESIMA AMERIČKE NACIONALNE BEZBEDNOSTI. ISTO JE GOVORIO I BRITANSKI PREMIJER NEVIL ČEMBERLEN: DA BI BRITANIJA ŽIVELA, SOVJETSKI SAVEZ TREBA DA NESTANE magazin

RUSIJA

a

LITVANIJA

ke

Klajpeda Vilnjus

RUSIJA K alinjingrad

M insk Pre rata deo Poljske

BELORUSIJA

POLJSKA Varšava K ijev Pre rata deo Poljske

UKRAJINA Lavov Černovci

SLOVAČKA Bratislava

Budimpešta

Užgorod

MAĐARSKA

MOLDAVIJA

K išinjev

Od 1940. do 1945. deo Mađarske

TSKA

SNA I RCEGOVINA

Do 1940. deo Rumunije

Do 1938. deo Čehoslovačke, zatim Mađarske

RUMUNIJA Beograd

SRBIJA

Bukurešt

Do 1940. deo Rumunije

BUGARSKA

svim preprekama. Samo ne treba gajiti iluzije da će nam poći za rukom da brzo pobedimo u toj borbi za jedinstvo. Ona može da traje pet, šest ili sedam godina. Nemačkoj je potrebno jedinstvo i mirovni sporazum.

Samo u tom slučaju će biti postignut uspeh u borbi za trajni mir. A to je najvažnije.“ Uzgred, stav Sovjetskog Saveza prema nemačkom pitanju ubedljivo pobija optužbe upućene Moskvi da je sovjetsko rukovodstvo tobože koristilo plodove pobede u Drugom svetskom ratu za prekrajanje evropskih granica u skladu sa sopstvenim interesima, pa čak i za „pokretanje“ Hladnog rata. Ako pogledamo kartu posleratnog ustrojstva Evrope, videćemo da se ona u celini podudara sa kartama koje su nacrtane po okončanju Prvog svetskog rata. To se tiče i zemalja bivše Austrougarske, i granica Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata nije bilo govora o novom teritorijalnom preuređivanju Evrope, nego o denacifikaciji čitavog kontinenta. Što se tiče samog Hladnog rata, već 1946. godine je administracija predsednika Amerike Harija Trumana došla do zaključka da je i samo postojanje Sovjetskog Saveza nespojivo sa interesima američke nacionalne bezbednosti. Isto je go-

magazin

Devetog maja se u Rusiji održava tradicionalna vojna parada, ali mi nećemo uputiti čestitke. Umesto toga, grlimo se sa demonima, podižemo iz pepela banderovce i hvalimo ubice - naši najviši zvaničnici podstiču ih da ubijaju Ruse, a nemačka vlada šalje hunti u Kijevu novčanu pomoć i savetnike Mark Sašin, američki istoričar

vorio i britanski premijer Nevil Čemberlen: da bi Britanija živela, Sovjetski Savez treba da nestane.

U OBA SVETSKA RATA SU DOŠLE DO IZRAŽAJA SVE ONE OSOBENOSTI geopolitike koje u mirnodopskim uslovima nisu naročito upadljive. Međutim, Prvi svetski rat je zaista bio neočekivan za većinu Evropljana, što se ne može reći za Drugi svetski rat. U raznim krajevima Evrope i celog sveta su 1930-ih besneli konflikti, i njihov globalni vektor je bio jasan.

Pa ipak, lideri zapadnih država - pre svega Velike Britanije i Francuske - umesto da stvarno pruže otpor agresoru, tj. hitlerovskoj Nemačkoj koja je postajala sve jača, odlučili su da joj „gledaju kroz prste“. Zbog toga je krajem 1930-ih propuštena poslednja stvarna šansa za formiranje preventivne antihitlerovske koalicije, i Evropa je postala svedok nagodbi uz učešće čak i onih država kojima je bilo suđeno da postanu jedna od žrtava nacističke Nemačke. Umesto da se u korenu preseče jačanje nemačke vojnopolitičke moći, Hitleru je data Austrija, dati su mu Sudeti, zatim i sva preostala Čehoslovačka, progledano mu je kroz prste stvaranje koncentracionih logora i divljanje antisemitizma, pružena je pomoć generalu Franku, savezniku fašističke Nemačke, da dođe na vlast u Španiji. Pojedini savremeni aktivni kritičari Rusije, pogotovo Poljska, čak su i sami učestvovali u rasparčavanju Čehoslovačke, i pri tom nisu zaboravili da optuže Moskvu, koja je Pragu ponudila vojnu pomoć.

Eto zbog čega su danas toliko aktuelne lekcije Drugog svetskog rata. Pokušaji da se one revidiraju ne protivreče samo istorijskoj istini, nego - i to je najvažnije - predstavljaju direktnu opasnost za današnji svetski poredak. Ono što se događa oko Ukrajine (kao i na prostoru bivše Jugoslavije) pokazuje svu pogubnost odbacivanja normi i modela saradnje uspostavljenih 1945. godine. Sadašnji krvavi konflikt na istoku Ukrajine direktna je posledica aktiviranja fašističkih nacionalističkih snaga u toj zemlji, kao i svesrd-

ne podrške na koju su one naišle u SAD i Velikoj Britaniji - zapadnim državama koje su nekada bile članice antihitlerovske koalicije.

U mnogim zemljama Istočne Evrope proces revizije karaktera i rezultata Drugog svetskog rata stavljen je u službu sadašnje unutrašnje politike, pa i pokušaja „obračunavanja“ sa sopstvenom komunističkom prošlošću. Međutim, istorija Drugog svetskog rata objektivno treba da bude faktor jačanja unutrašnjeg jedinstva, a ne unutrašnjih podela. To je tako u Rusiji, gde ideali Velike pobede 1945. godine tradicionalno ujedinjuju levičare i desničare, konzervativce i liberale, komuniste i monarhiste, ateiste i vernike. U Drugom svetskom ratu se nije postavljalo pitanje izbora nekog konkretnog oblika državnog uređenja u konkretnoj zemlji, pa ni u Jugoslaviji, nego pitanje golog opstanka čitavih naroda.

TO NE BI TREBALO DA ZABORAVLJAJU DANAŠNJI SRPSKI POLITIČARI i aktivisti koji danas ne priznaju Titovim partizanima i komunistima pravo da se poštuju kao oslobodioci zemlje, a koji su sasvim nedavno na isti način žigosali četnike Draže Mihailovića. „Rusija je pobedila naciste, a danas ih Amerika ponovo oživljava“, napisao je istoričar (PhD) i publicista Mark Sašin u članku objavljenom na američkom sajtu OpEdNews.com. „Bliži se 9. maj, ali nas ovde, u Sjedinjenim Američkim Državama, uopšte nije briga za to. Devetog maja 1945. je u Berlinu maršal Žukov prvi potpisao Akt o kapitulaciji Nemačke, ali mi ovde to ne želimo da znamo. Devetog maja je jedno od prvih naređenja Sovjetske komande u Berlinu bilo da se nahrani stanovništvo, ali mi to ne želimo da znamo. Devetog maja se u Rusiji održava tradicionalna vojna parada, ali mi nećemo uputiti čestitke. Umesto toga, grlimo se sa demonima, podižemo iz pepela banderovce i hvalimo ubice naši najviši zvaničnici podstiču ih da ubijaju Ruse, a nemačka vlada šalje hunti u Kijevu novčanu pomoć i savetnike.“ Što bi se reklo, svaka mu je na mestu...

XIII

EKSKLUZIVNO ZAHAR PRILEPIN

BOG JE ŽIV. I ĐAVO JE ŽIV. BIĆE VESELO IZVRŠNI UREDNIK RBTH ZA BALKAN VJAČESLAV ČARSKI RAZGOVARAO JE SA ZAHAROM PRILEPINOM, JEDNIM OD NAJPOPULARNIJIH SAVREMENIH PISACA U RUSIJI. PRILEPIN RAZMIŠLJA O RUSKOJ I SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI, RATU U DONBASU, PRAVOJ SLOBODI I KRAJU ISTORIJE

U

Rusiji postoji sloj ljudi koji čitaju mnogo i sa zadovoljstvom, ili čitaju povremeno, ali ozbiljno i pronicljivo. Možda takvih ima desetak miliona. To je svaki deseti ili dvanaesti odrasli čovek. Sve u svemu, to nije loše. Pored toga, sada je u Rusiji status pisca ponovo na visokom nivou, za razliku od 90-ih godina. Vrlo veliku težinu ima mišljenje Eduarda Limonova i Sergeja Šargunova sa jedne, i Borisa Akunjina i Dmitrija Bikova sa druge strane. U suštini, u Rusiji su pisci oličenje borbe različitih ideologija.

Birajući između „zapadnjaštva“ i „slovenofilstva“, oni biraju između Vladimira Sorokina i Aleksandra Prohanova.

Ovako na pitanje koliko ljudi u Rusiji čita savremenu ili klasičnu rusku književnost, na početku razgovora za R Magazin, odgovara Zahar Prilepin, jedan od bez sumnje najpopularnijih savremenih pisaca u Rusiji.

XIV

Kakve utiske nosite sa mnogobrojnih putovanja po Rusiji i susreta sa čitaocima?

Moji utisci sa putovanja po Rusiji su jednostavni i radosni: tokom proteklih godina je naša zemlja donela veoma čvrstu odluku da odbaci liberalno-demokratske iluzije. Ljudi hoće da žive u svojoj ruskoj kući i da čuvaju svoju tradiciju. Ne samo tradiciju ruskog naroda, nego i svih naroda koji žive u Rusiji, a ne da se povode za svetskom uravnilovkom na svim nivoima. Dvoličnost zapadnoevropskih medija i mnogih svetskih političara po pitanju shvatanja situacije u Donbasu otreznila je veoma mnogo ljude u Rusiji.

Zapadni mediji vas zovu „novi Tolstoj“. Koji je vaš omiljeni klasični ruski pisac?

Lav Nikolajevič Tolstoj je svakako ogroman i nedokučiv. Od očiglednih klasika je upravo on za mene najvažniji. A od onih ruskih pisaca koji nisu nadaleko poznati, najviše volim Leonida Leonova, Gajtoa Gaz-

magazin

danova i Eduarda Limonova. Leonov i Limonov su svojevremeno mnogo prevođeni u Srbiji. Mislim da će vremenom oni biti ubrojani među iste takve klasike kao što su Puškin, Dostojevski i Tolstoj.

Posetili ste Beograd 2011. godine. Da li ste doneli otud knjige nekih srpskih pisaca?

Nema smisla da donosim knjige na srpskom, kada svejedno ne mogu da ih pročitam.

IZVOR: PROFIMEDIA

A koliko ste uopšte upoznati sa južnoslovenskom književnošću, od Andrića i Crnjanskog do savremenih pisaca? Čitao sam Andrića, celog Pavića (izvanredan je pisac, ali meni potpuno tuđ). Mnogo je dobra knjiga Bore Ćosića „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“. Zanimljiva je i knjiga Gorana Petrovića „Razlike“. Čitao sam Zorana Živkovića, Zorana Ćirića, Mirjanu Novaković... Veoma mi se dopada „Hronika izgubljenog grada“ Mome Kapora. Mnogo sam čitao srpsku poeziju - na desetine autora. U izvesnim okolnostima bih čak mogao da održim čas srpske književnosti.

Nisam nešto naišao, zapravo nisam uopšte naišao na književna dela sa ratnom tematikom - o strašnim događajima koje su preživeli Srbi, o ratu i raspadu Jugoslavije. Upoznat sam sa tim događajima (ako govorimo o književnosti) po zbirci priča „Smrt“ Eduarda Limonova, koja u Srbiji, uzgred budi rečeno, zbog nečega još uvek nije izdata, iako je već prevedena na srpski.

PONEŠTO JE POSTALO OČIGLEDNIJE. PONEKO VEĆ NE MOŽE DA SAKRIJE NERVOZU. PONEKO JE VEĆ SKINUO MASKU I POKAZAO PRAVO LICE. ALI, GENERALNO GLEDANO, IDEOLOŠKA KONFRONTACIJA U EVROPI NIJE PRESTAJALA NIJEDNOG SEKUNDA

magazin

Planirate li da prevodite na srpski svoj roman „Obitelj“, o kome se toliko priča?

Ja mogu da planiram šta hoću, ali to nema nikakvog značaja. To ja treba da pitam srpske izdavače - planiraju li da otkupe prava na izdavanje „Obitelji“. Roman je praktično već preveden. Prevela ga je Radmila Mečanin - moja prijateljica i moj stalni prevodilac na srpski, inače meni veoma bliska osoba, koja razume sve što je u vezi sa Rusijom i sve ono što ja pišem.

NISAM UOPŠTE NAIŠAO NA KNJIŽEVNA DELA SA RATNOM TEMATIKOM - O STRAŠNIM DOGAĐAJIMA KOJE SU PREŽIVELI SRBI, O RATU I RASPADU JUGOSLAVIJE. UPOZNAT SAM SA TIM DOGAĐAJIMA (AKO GOVORIMO O KNJIŽEVNOSTI) PO ZBIRCI PRIČA „SMRT“ EDUARDA LIMONOVA, KOJA U SRBIJI, UZGRED BUDI REČENO, ZBOG NEČEGA JOŠ UVEK NIJE IZDATA, IAKO JE VEĆ PREVEDENA NA SRPSKI

Pisali ste o ratu u Čečeniji, a sada se vodi rat na samoj granici Rusije. Često boravite u Donbasu, bavite se prikupljanjem i dostavljanjem humanitarne pomoći.

U Donbasu se bavim raznim stvarima. Bio sam tamo čak i kao ratni reporter, bavio sam se razmenom zarobljenika i rešavao druge zadatke, koji nemaju veze sa humanitarnom pomoći. Odlazio sam tamo u toku šest meseci i mnogo toga sam video. Šta je za ovih godinu dana građanskog rata u Ukrajini ostavilo na vas najjači utisak? Šta je od onoga što ste videli u Donbasu uticalo da se vi lično promenite?

Meni je skoro četrdeset godina, teško da me nešto lično može izmeniti. Ali, začudio sam se što se u Rusiji, i pored bezobzirne pacifističko-demokratske propagande, rađa ogroman broj muškaraca spremnih da ratuju i da se žrtvuju za svoje shvatanje istorije, za svoju veru, za svoju pravdu. Meni se činilo da je taj „soj“ izumro. Ali, pogrešio sam. Takvih ima na desetine i stotine hiljada.

XV

EKSKLUZIVNO ZAHAR PRILEPIN

Čitao sam Andrića, celog Pavića (izvanredan je pisac, ali meni potpuno tuđ).

Mnogo je dobra knjiga Bore Ćosića „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“.

Zanimljiva je i knjiga Gorana Petrovića „Razlike“. Čitao sam Zorana Živkovića, Zorana Ćirića, Mirjanu Novaković... Veoma mi se dopada „Hronika izgubljenog grada“ Mome Kapora. Mnogo sam čitao srpsku poeziju - na desetine autora. U izvesnim okolnostima bih čak mogao da održim čas srpske književnosti

Kakva budućnost, po vašem mišljenju, čeka Ukrajinu, Donbas i ljude ruske nacionalnosti u Ukrajini?

Donbas više neće biti deo Ukrajine. Neće pasti u tuđe ruke. Ostatak Ukrajine neka živi kako hoće, to je njihova stvar. Ali, ako oni iskreno veruju da će ih neko primiti u Evropsku uniju, nahraniti i omogućiti im da postanu isti onakvi Evropljani kakvi su Nemci, onda su oni, blago rečeno, u zabludi. Ukrajina ne treba Evropi čak ni kao sluškinja. Ona je potrebna pojedinim svetskim igračima samo kao adut u destabilizaciji Rusije. Šta će u tom kontekstu, po vašem mišljenju, na kraju biti sa Rusijom?

Ništa. Rusija će biti jedan od centara moći u 21. veku. SAD bi mogle da drže Rusiju u „režimu periferije“ kao 90-ih godina, ali oni su korak po korak učinili sve da se Rusija naljuti i počne da reaguje na neprestano širenje NATO-a i na krajnje pakostan odnos prema ruskim tradicionalnim geopolitičkim vezama na teritoriji Evroazije.

Kakav novi smisao, po vašem osećaju, danas dobija 70. godišnjica pobede nad nacizmom?

Da li je bio u pravu Šahnazarov kada je u finalu filma „Beli tigar“ alegorično pokazao da je nacizam živ i da će se još vratiti?

Nacizam je živ, i komunizam je živ. Bog je živ, i đavo je živ. Sve je na svome mestu, i biće veselo. Neće nastupiti kraj istorije.

Sutradan posle ubistva Olesa Buzine u Kijevu ubijen je u Crnoj Gori novinar i intelektualac Saša Marković, koji se aktivno izjašnjavao protiv uvlačenja Crne Gore u strukture NATO pakta. Može li se reći da je ideološka konfrontacija u Evropi ušla u novu fazu?

Ponešto je postalo očiglednije. Poneko već ne može da sakrije nervozu. Poneko je već skinuo maXVI

IZVOR: PROFIMEDIA

Kako je konflikt u Ukrajini uticao na krug vaših prijatelja i poznanika?

Pa, eto, izgubio sam par prijatelja, koji smatraju da su se na Majdanu u Kijevu okupili divni i slobodoljubivi ljudi, a u Donjecku i Lugansku su na trgove izašli nakazni i neprijatni ljudi, koji ne vole slobodu.

Ti moji prijatelji se predstavljaju kao demokrate i liberali. A ja mislim da su oni obični klovnovi. Zli, lažljivi klovnovi.

sku i pokazao pravo lice. Ali, generalno gledano, ta konfrontacija nije prestajala nijednog sekunda.

Pored toga što ste pisac, vi ste i bloger. Vaš blog na Fejsbuku svakodnevno čita desetine hiljada ljudi. Kakvi su vaši utisci o komentarima ispod vaših tekstova?

Dobri su. Ima mnogo neumesnih komentara, ali u celini gledano, temperatura je sasvim normalna.

Ljudi se trude da shvate pojedine pojave, i mi zajedno rastemo, vaspitavamo jedni druge i trudimo se da saslušamo jedni druge.

Onima koji hoće da me saslušaju ja se trudim da ulijem više trpeljivosti. Mi nismo Ukrajina. Mi nećemo tlačiti neistomišljenike. Rusija je toliko velika i ogromna da može sebi dozvoliti raznoglasje. Nikome ne treba zatvarati usta. Država samo treba da definiše prioritete i da objasni građanima šta se odsada tretira kao crno, a šta kao belo.

ZAČUDIO SAM SE ŠTO SE U RUSIJI, I PORED BEZOBZIRNE PACIFISTIČKODEMOKRATSKE PROPAGANDE, RAĐA OGROMAN BROJ MUŠKARACA SPREMNIH DA RATUJU I DA SE ŽRTVUJU ZA SVOJE SHVATANJE ISTORIJE, ZA SVOJU VERU, ZA SVOJU PRAVDU. MENI SE ČINILO DA JE TAJ „SOJ“ IZUMRO. ALI, POGREŠIO SAM. TAKVIH IMA NA DESETINE I STOTINE HILJADA

Šta treba da se izmeni u Rusiji i ruskom društvu da bi Zahar Prilepin zaključio da je njegova glavna stvaralačka „misija“ ostvarena?

Ja mogu odmah sada reći da je moja glavna misija ostvarena. Sad ću propratiti da li se kvalitetno ostvaruje ono o čemu sam sanjao 25 godina. A usput ću smisliti neku novu misiju.

magazin

KULTURA „BITKA ZA SEVASTOPOLJ“

Pucanj u dušu

U Beogradu će biti premijerno prikazan rusko-ukrajinski blokbaster „Bitka za Sevastopolj“. Premijera će se održati u okviru jubilarnih svečanosti povodom 70. godišnjice Pobede u Drugom svetskom ratu. U Ukrajini je film o legendarnoj ženi snajperisti Ljudmili Pavličenko prikazan pod nazivom „Nesalomiva“. Nepreciznost ruskog naslova je možda i jedino što se može zameriti ovom filmu Piše Mihail Trofimenkov, Komersant

S

ama odbrana Sevastopolja u „Bici za Sevastopolj“ zauzima otprilike samo četvrtinu ukupne minutaže.

Bitke u pravom smislu ne može ni biti u filmu o snajperisti, iz prostog razloga što je njegov posao „kamerni“. To je neka vrsta „ručnog rada“. I što je još važnije, bitka iz naslova uopšte nije junakinjin zvezdani trenutak, nego njena katastrofa, u kojoj zadobija više psihičke, nego fizičke rane.

Zato u filmu nema mnogih drugih pojava, toliko nepopularnih u novijim vojno-patriotskim filmovima. Nema orgijanja kompjuterske grafike, nema ni histerije, ni izveštačene patetike. Nema krvavih čekista. Ovde je prikazan samo jedan čekista, i to junakinjin otac, čije ćutanje u krugu porodice govori o 1937. godini više nego stotinu scena sa streljanjem. Pri tome film ne štedi generala Patrova i admirala Oktjabrskog, koji su krivi za neuspešnu evakuaciju branilaca Sevastopolja.

Nema nijednog „dobrog“ ili „pogrešno shvaćenog“ Nemca, bez koga se naš ratni film više ne može ni zamisliti. Rat i inače ne može biti „pogrešno shvaćen“. Ta njegova surova shvatljivost izvrsno je koncentrisana u sceni dočeka nove 1942. godine u Sevastopolju. Mala devojčica čita borcima čuvene ratne stihove Konstantina Simonova „Ubij ga!“, i to zaista stravično deklamovanje ni slučajno ne izaziva inteligentnu reakciju u smislu: „Ah, kako nas je rat sve unazadio“.

Prostije rečeno, ovo je prvi film u Rusiji koji ne govori toliko o čoveku u ratu, koliko o čovekovom odnosu prema ratu.

magazin

Ratu, shvaćenom kao „takav je život“, po rečima jednog od onih muškaraca koje je Ljudmila zavolela. I naravno, „takav je posao“, od čijih tehnoloških detalja gledalac ostaje bez daha.

Ljudi su ono što nedostaje ratnim filmovima. Izvanredna Julija Peresiljd odigrala je sudbinu - ni manje ni više. Nekadašnja odlikašica, uvek „spremna za trud i odbranu“, pomalo muškobanjasta, najpre svoj posao doživljava kao rešavanje složenih i zanimljivih zadataka. Na primer, na tenku treba pogoditi prorez za osmatranje. Zatim, kao ličnu, ponekad i sadističku osvetu za muškarce koje joj rat otima jednog za drugim. A zatim - kao samoubistvo, u suštini. Uoči finalnog duela sa najboljim snajperistom Vermahta, koji je u Sevastopolj „došao po nju“, ona crta sebi na čelu krst, da mu bude bolja meta. Zatim Odeljenje za agitaciju i propagandu pri CK KPSS od „živog čoveka“

DVE PREMIJERE I VATROMET U BEOGRADU Prema saopštenju medijskog centra „Ruski Ekspres“, u Beogradu će film „Bitka za Sevastopolj“ biti dva puta premijerno prikazan. Prvi put 9. maja u „Sava centru“, u okviru praznične večeri posvećene 70. godišnjici Pobede nad nacizmom, u organizaciji Vlade Republike Srbije.

Uveče, posle premijere, prazničnim vatrometom na nebu iznad Beograda završiće se prvi dan proslave Dana Pobede u Srbiji.

Za šire gledalište će film premijerno biti prikazan 10. maja u 20 časova u Domu sindikata.

Premijeru najnovijeg ruskog filma u beogradskim bioskopima i praznični vatromet Beograđanima poklanjaju najstarija ruska muzička izdavačko-distributerska kuća „Melodija“ i popularna radio-stanica „Serebrjani dožd“ povodom sedamdesete godišnjice Pobede.

Očekuje se da će „Bitku za Sevastopolj“ srpskoj publici predstaviti tvorci filma sa rediteljem Sergejem Mokrickim na čelu.

pravi „živu legendu“, i ona to već ne može da izdrži. Film nije toliko ratno-patriotski, koliko antiratno-patriotski.

Zbog toga nema smisla prekorevati scenariste što su malo izmenili biografiju Pavličenkove, što su joj i u devojaštvu dali muževljevo prezime, i što su majku devetogodišnjeg dečaka prikazali gotovo kao srednjoškolku. Sve su to sitnice u poređenju sa neverovatnom sudbinom koju je sama Ljudmila Pavličenko smestila u tri fraze, u govoru 1942. u Čikagu, kada su je poslali da agituje u Americi za otvaranje drugog fronta: „Imam 26 godina. Ubila sam 309 fašističkih zavojevača. Ne čini li vam se, džentlmeni, da se suviše dugo zaklanjate iza mojih leđa?“ Amerika ju je nosila na rukama. Veliki kantautor Vudi Gatri posvetio joj je baladu „Mis Pavličenko“. Pred njom je pao na kolena Čarli Čaplin i ljubio joj prste, govoreći: „Ovi prstići su ubili 309 fašista.“ To, doduše, nije prikazano u filmu. Eleonora Ruzvelt (Džoan Blekem) ju je smestila u Beloj kući i poklanjala joj haljine. Posebno je dragocena epizoda u kojoj gospođa Ruzvelt uči Ljudmilu da se osmehuje i predlaže joj da se seti nečeg smešnog. I Ljudmila se stvarno setila nečeg smešnog: kako je njen učitelj na frontu ispričao da je jednim metkom ubio trojicu „belih“ Finaca, ali mu je to uračunato samo kao jedan pogodak.

Epizode Ljudmilinog života nanizane su na američku nit, zbog čega neko može optužiti film za ulagivanje Zapadu. Treba, ipak, imati na umu da je savremeni gledalac delimično „Amerikanac“, za koga je sovjetska duša zagonetna kao što je ruska duša i inače zagonetna strancima. Pored toga, Ljudmila Pavličenko je 1942. godine bila toliko popularna u svetu, koliko će dvadeset godina kasnije postati popularan Jurij Gagarin.

XVII

BIZNIS KLUB INTERVJU VALERIJ OVSJANIKOV, PREDSEDNIK IZVRŠNOG ODBORA SBERBANK SRBIJA

Možemo da budemo most između srpske privrede i Rusije O vezama srpske privrede i Ruske Federacije i mogućnostima koje Sberbank Srbija pruža srpskim izvoznicima na rusko tržište, za R Magazin na srpskom finansijskom tržištu, govori Valerij Ovsjanikov, predsednik Izvršnog odbora ove banke

S

berbank Srbija je u 2014. godini zabeležila značajne poslovne rezultate. O uspesima ove banke, o daljim planovima, vezama srpske privrede i Ruske Federacije i mogućnostima koje Sberbank Srbija pruža srpskim izvoznicima na rusko tržište, za R Magazin na srpskom finansijskom tržištu, govori Valerij Ovsjanikov, predsednik Izvršnog odbora ove banke.

U finansijskom izveštaju Sberbank Srbije za 2014, stoji da je banka uvećala profit za 53 odsto.

Da li ste zadovoljni ukupnim rezultatima u prethodnoj godini?

Zadovoljan sam rezultatima, posebno ako uzmemo u obzir koliko je teških izazova u makro i mikro ekonomskom okruženju. Želeo bih posebno da istaknem izuzetne rezultate koji su postignuti tokom kampanje za subvencionisane zajmove iz programa Vlade Republike Srbije. Sberbank Srbija je investirala 11,73 milijarde dinara i zauzela udeo na tržištu od 8,63 odsto.

Odlični rezultati su, takođe, postignuti u trgovini sa stranim bankama i Sberbank Srbija se pozicionirala među najuspešnije tri banke u pružanju ove vrste usluga. Najznačajniji korak za nas u 2014. godini je taj što smo postali suvlasnici najvećeg „lojalti-programa“ u regionu - Super Kartice. Uspesi postignuti kroz ovu saradnju doveli su do lansiranja platne „Super Kartice“, koja pripada MasterCard programu, sa opcijama bezkontaktnog plaćanja i plaćanja na rate.

I poslednje, ali ne manje značajno, za samo devet meseci prepoznatljivost brenda Sberbank Srbija je porasla pet puta.

Kako vi vidite perspektive srpskog tržišta i gde vidite svoju banku u predstojećim godinama?

Sberbank Srbija je u svojim plano-

Valerij Ovsjanikov

IMAMO VELIKU PRILIKU DA POJAČAMO PODRŠKU U POSLOVANJU IZMEĐU SRBIJE I RUSKE FEDERACIJE, I PLANIRAMO PLASIRANJE NOVIH PROIZVODA I USLUGA KREIRANIH ZA IZVOZNIKE NA RUSKO TRŽIŠTE vima čvrsto opredeljena da održi svoje prisustvo na srpskom tržištu. Želimo da postanemo još više lokalna banka tako što ćemo biti samoodrživi, i zato planiramo da nastavimo razvoj svojih poslova ubuduće. Osim toga što ćemo postati „digitalniji“, poseban fokus usmerićemo na kvalitet usluge, proizvoda i uspostavljanja dugotrajnih veza sa našim klijentima.

Kako je Sberbank Srbija prevazišla probleme proistekle iz ekonom-

ske krize, a koji su, kao što je poznato, uticali na finansijska tržišta u svim evropskim zemljama?

Kriza je uticala na naše poslovanje, tako što je usporila naš planirani razvoj na tržištu. Ipak, imamo veliku priliku da pojačamo podršku u poslovanju između Srbije i Ruske Federacije, i planiramo plasiranje novih proizvoda i usluga kreiranih za izvoznike na rusko tržište. U svakom slučaju, uvek tražimo najbolji način da izazov pretvorimo u priliku.

Gde vidite ulogu banke Sberbank Srbija u kreiranju poslovnih i ekonomskih veza između Srbije i Rusije?

Sberbank Srbija podržava izvozne potencijale Srbije. Kada su u pitanju domaće kompanije, stavljamo jak naglasak na sigurne transakcije pružanjem posebnih usluga kompanijama koje izvoze na rusko tržište. Naš novi paket proizvoda posebno je kreiran za sve izvoznike u Rusku Federaciju koji žele da se zaštite od valutnih rizika i da uvek imaju na raspolaganju zagarantovani iznos u evrima ili dolarima.

FOTO-GALERIJA ČUVANJE SEĆANJA

Najveći memorijalni kompleksi u Rusiji posvećeni ratu

FOTO: LORI/VOSTOCK-PHOTO

Nakon četiri godine rata, Sovjetski Savez je 1945. praktično bio u ruševinama. Moskva je u bombardovanjima neprijateljske avijacije pretrpela velika razaranja, Lenjingrad je nakon gladi pod opsadom ostao gotovo bez stanovnika, dve trećine Staljingrada je porušeno.

Danas, sedamdeset godina kasnije, na mestima istorijskih sukoba nalaze se memorijalni kompleksi, koje posećuju turisti iz celog sveta.

Volgograd: Skulptura „Majka Otadžbina“ i Memorijalni kompleks na Mamajevom kurganu

FOTO: LORI/LEGION-MEDIA

FOTO: LORI/VOSTOCK-PHOTO

nas su najznačajnija znamenitost ovog grada.

Ova divovska statua, koja kao da iz visine posmatra posetioce, u vreme svog nastanka 1967. godine uneta je u Ginisovu knjigu rekorda kao najveća statua na svetu (85 metara bez postolja). Radi poređenja navodimo da je Kip slobode u Njujorku visok 46 metara, a statua Hrista Spasitelja u Rio de Žaneiru 38 metara.

FOTO: LORI/VOSTOCK-PHOTO

PRIREDILA JULIJA ŠANDURENKO

Volgograd (913 km od Moskve), koji je u vreme Sovjetskog Saveza nosio ime Staljingrad, mesto je najkrvavije bitke u svetskoj istoriji, bitke koja je odnela gotovo milion i po ljudskih života. Crvena armija je u julu 1942. godine, posle 200 dana borbe na Mamajevom kurganu, porazila Hitlerovu vojsku na Istočnom frontu. Bio je to prelomni trenutak Drugog svetskog rata. Memorijalni kompleks i spomenici podignuti na mestima ovih događaja i da-

Sankt Peterburg: Trg Pobede i Muzej odbrane i opsade Lenjingrada

Kursk: Memorijalni kompleks „Kurski prodor“ (Trijumfalna kapija)

Novorosijsk: Memorijalni kompleks „Mala zemlja“

Kako ističe američki politički filozof Majkl Volcer, „u opsadi Lenjingrada je stradalo više civila nego u paklu Hamburga, Drezdena, Tokija, Hirošime i Nagasakija zajedno“. U Memorijalnom muzeju odbrane i opsade Lenjingrada kustosi su ove tragične događaje pokušali da dočaraju iz ugla običnog stanovnika Lenjingrada. Tu možete videti rekonstrukciju sobe tipičnog lenjingradskog stana iz vremena opsade, čuti signal za vazdušnu opasnost...

Monumentalni park u znak sećanja na Kursku bitku u severnom predgrađu grada sagrađen je u obliku aleje duge oko kilometar, u kojoj se nalaze Trijumfalna kapija, spomenik maršalu Crvene armije Georgiju Žukovu - jednom od najvećih sovjetskih vojskovođa Drugog svetskog rata, Crkva sv. Đorđa i Grob neznanog junaka sa kurske zemlje sa večnim plamenom. Deo memorijalnog kompleksa čini i izložba vojne tehnike, sa čuvenom „Kaćušom“.

Arhitektonski ansambl Novorosijskog istorijskog zavičajnog muzeja „Mala zemlja“ nalazi se na Keju admirala Serebrjakova na obali Crnog mora. Centralni spomenik „Male zemlje“ je ogromna prostorna kompozicija u obliku stilizovanog pramca ratnog broda koji je u punoj brzini izleteo na obalu. U blizini ovog spomenika i danas možete naići na ostatke bitke iz 1943. godine: šančeve, rovove i kanale obrasle travom, osmatračnice...

magazin

XIX