Optimist magazin 55 (avgust 2020)

Izdvajamo Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011.

Glavni i odgovorni urednik: Predrag Azdejković Saradnici: Nemanja Marinović, Zoran Janković, Milan Aranđelović, Milica Simonovski, Igor Maksimović, Milan Živanović, Ivana Nikolić, Bogdan Petrović, Jovana Ivetić, Stefan M. Mladenović, Nemanja Ilić, Stefan Šparavalo, Nikola Kovačević, Tamara Vlaškalin Fotografija sa naslovne strane: Universal Music Serbia Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/optimist.rs Štampa: Newpress

LGBT 12 sponzoruše

18

Nick Vujičić

Podrška:

Република Србија МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА

Magazin možete čitati i na:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP ­ Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. ­ God. 1, br. 1 (jun 2011)­ . ­ [S. l.] : Regionalni info centar, 2011­ (Smederevo : Newpress). ­ 21 cm Dvomesečno. ­ Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217­6756 = Optimist COBISS.SR­ID 186184972

Pismo za Estebana 26

Lady 56 Gaga Chormatica46 ja - Elton Džon

U OPTIMIST Intervju

aprilu mesecu ove godine Magda Janjić je bila meta napada novinara i bivšeg predavača na Fakultetu za medije i komunikacije Zorana Ćirjakovića u emisiji Ćirilica na TV Hepi, kada je izjavio da je ona urednica nova.rs i da je bolesna lezbejka koja mrzi Srbiju! To je ponovio u intervjuu na Jutjub kanalu Balkan.info. Magda je povodom toga na svom Facebook profilu napisala: „Koga briga za moju decu kada na TV Happy sa nacionalnom frekvencijom u udarnom terminu, tokom vanrednog stanja, za mene kažu da sam urednica nova.rs i da sam bolesna lezbejka koja mrzi Srbiju? Koga?

Pa posle par dana još jednom u drugoj YouTube emisiji Balkan info takođe da sam lezbejka da se time dičim i još nešto. Da zajedno sa još nekim urednicima izdajničkih medija predvodim hajku na Srbiju ili slično. Ko se pita kako je mojoj deci?

Tinejdžerima. Jedno se sprema za prijemni. Koga briga? Kako je meni? Kako mi je? Bolje da ne znate.“ Da li su pretnje postale sastavni deo novinarske profesije?

Odgovor znaš i sam. Da. Ali nisu postale, u Srbiji su nažalost pretnje, uništavanje imovine, privođenje, i ubistva već dugo deo novinarskog života. I to decenijama unazad. Danas su one možda vidljivije i učestale na nivou: Sad ću da sednem i napišem preteću poruku toj ili toj novinarki, ili tom i tom novinaru. To su sve pretnje kojih se neko plaši, ne može da radi svoj posao kako treba, pod konstantnim je stresom, a da često toga nije svestan.

Radila si u više medija pa možeš da uporediš. Da li ozbiljnost i količina pretnji zavisi od medija u kome radiš? Koliko u njima ima homofobije?

Skoro da više nema ni te tanke linije koja je pravila tu razliku. Ukoliko se baviš istraživačkim novinarstvom, pretnje su ozbiljnije, ukoliko pišući istinu ljuljaš tlo nekom moćniku, pretnje su vrlo ozbiljne, a tada često dolazi i do direktnog ugrožavanja života, i na kraju smrti. Homofobije ima u tolikoj količini, da kad nešto i nema veze sa

4

www.optimist.rs

LGBT temama ili ljudima, oni ti prete ili mrze zato što misle, sumnjaju, čini im se ili si stvarno gej.

Da li te brinu? Da li i koje pretnje prijavljuješ tužilaštvu? Neki epilog?

Naravno da me brinu. Kada se osećaš ugroženo zato jer ti neko preti, stalno si na oprezu. Kada te neko javno uvredi, pred, recimo, ogromnim brojem ljudi i kaže da si ti neko zlo, bolest, užas i oni koji to slušaju mogu da se osete uplašeno i napadnu te, braneći se. Zato se ja i dalje bojim toga šta sve ljudi mogu da pomisle, kažu i urade. Međutim, to što se ponekad bojim, ne znači da ću se kriti. Naprotiv. Ja dosad nisam nikoga prijavljivala. To je epilog.

Biti urednica u VICE Srbija i biti urednica na Nova.rs. Kolika je razlika i u čemu?

S obzirom na to da sam još pre VICE bila dugo na sajtu Blica, Nova.rs mi je došla kao povratak u tu vrstu posla, samo sa mnogo više odgovornosti jer sam i izvršna urednika – šefica deska. VICE je bio nešto potpuno drukčije i novo za mene i neko vreme savršeno mesto gde sam mogla da sklopim novinarstvo, ljubav prema pisanju, i autorstvo. Isklesala sam sebe kao urednicu, onako

Empatija je ključna reč

Magda Janjić Razgovarao: Predrag Azdejković Foto: Bojana Janjić

da budem zadovoljna. Pokušavala sam da mladim novinarima, piscima, fotografima, autorima, dam krila i slobodu da se izraze, kažu svoj stav kroz rad, kroz tekst, reportažu, intervju. Vidim mnoge od njih koji su sada su uspešni i drago mi je. Razlika je u dinamici posla i to što se VICE najviše obraćao pre svega mlađim ljudima, dok je Nova.rs info sajt koji obrađuje sve teme i obraća se svima. Šta bi izdvojila kao najveći uspeh dok si bila u VICE-u?

Što sam dala šansu nekim ljudima da otkriju da je novinarstvo posao kojim žele da se bave, da je pisanje njihova ljubav, da im je feminizam bitan, da im borba protiv nasilja nad ženama bude bitna, što sam se bavila temama Roma, i gej Roma u Srbiji, što smo pokrenuli niz tekstova, a onda i filmova o mentalnim bolestima i poremećajima i na kraju što sam bila deo onih koji su davali glas nevidljivim ljudima i njihovim važnim pričama. I na kraju, moj najveći lični uspeh bio je kada sam otišla iz te kompanije.

Nova.rs je trenutno medij koji najviše piše o LGBT temama. Kako ti vidiš medijsko izveštavanje o LGBT temama u domaćim medijima i uopšte vidljivost domaće LGBT scene u medijima?

Vidim ga kao šturo, kao incident, povremeno obaziranje, iščuđavanje, sterilno izveštavanje, floskule i par dobrih fotografija uz primeren naslov. A teme LGBT su mnogo, mnogo više od toga. Gej ljudi u Srbiji su i dalje ugroženi, skrivaju se, ne žele da kažu da su gej, ne smeju da budu gej, za početak. Kada će biti vreme kada će se pisati o onome što vole, stvaraju, uspevaju, postižu, ne znam. Sve dok neko ne obuči, ne nauči

mlade novinare, a i one starije sa godinama iskustva, i ne upozna ih prvo sa kojim se sve problemima LGBT ljudi susreću svakog dana u Srbiji, i da je njihov zadatak kao novinara da o njima i tim problemima, nasilju, nezaposlenosti, siromaštva izveštavaju, nećemo videti pomak u tom smislu. Ovde naravno govorim najpre o mejnstrim medijima, o onima sa nacionalnim frekvencijama, info portalima koje čitaju stotine hiljada ljudi.

Istraživanje koje su sproveli IDEAS i GLIC pokazuju da su LGBT srednjoškolci u 50% slučajeva doživeli psihičko nasilje, a u 8% fizičko. Kakav je situacija kada su u pitanju deca LGBT roditelja?

U Srbiji nema situacije. Ili ne da ja znam. A, ako je i kad je ima, onda je vrlo nepovoljna. Na nivou neke ozbiljne statistike, autovani par u Srbiji sa decom ili detetom, ne postoji. Ti ljudi ne govore da su gej, glume da su nešto drugo (dok mogu), skrivaju se, i dovijaju, muče muku to je pravi opis.

Sve do škole i nekih ozbiljnijih razreda, to može uspešno da se zamaskira, dok deca ne provale i sama, ili odlučite da im kažete istinu. Deca su tu u najvećem problemu jer su prestravljeni.

Vodič kroz gej Srbiju

5

>>

OPTIMIST Intervju U državnim školama u Srbiji, mnogi nastavnici nisu senzibilisani, deca prenose ono što čuju na ulici i kod kuće, da je to nešto pogrešno i bolesno. Samim tim deca LGBT roditelja su prestravljena prvo za vašu bezbednost, a onda za svoju.

Verujem i znam da deca koja žive u Srbiji sa mamom i devojkom ili tatom i dečkom, doživljavaju neprijatnosti i nasilje. Sve dok to ne bude počelo iz sistema da se menja, ništa od boljitka.

Na tviteru si napisala: „Deca će vam doživljavati pakao u Srbiji ako ste gej kad krenu u državnu školu, osim ako ne budete glumile tetke koje žive zajedno i ostalo. Biće užasno. Ako vam treba ekspert za to u državi, ta sam“. Koji je tvoj savet LGBT osoba koje su roditelji ili žele da budu?

Ne smem da dajem nikakve savete, ali mogu da kažem da deca vole i žele da ih, osim što ih neizmerno volite i poštujete, da ih ne pravite budalama, i da ih upoznate sa svetom u kom žive. Da je taj svet zajeban, da nije sve ružičasto, ali i da mogu da vam se obrate i računaju na vas kadgod je potrebno. Zato je važno reći istinu deci. Oni će uz ljubav i vaše poštovanje prema njima naučiti da posle teškog perioda, mora da dođe i onaj bolji - sloboda.

Da li nekad osećaš krivicu zbog takve situacije i kako se boriš s njom?

Ne osećam nikakvu krivicu, znala sam šta nas čeka. I ništa nije gotovo i ništa nije savršeno, ali neće živeti u laži i obmanama. I rastu u takve ljude, nadam se, hahaha. Ne borim se više ni sa kim i ni sa čim, nego razgovaram, slušam i radim.

Sada je vreme za skupljanje plodova, koji ne moraju uvek da budu slatki.

Koliko te ljuti situacija kada gledaš privilegovani životi Ane Brnabić, Milice Đurđić i njihovog sina?

Nisam ih videla, te privilegije. Gde su i koje su?

Ako misliš na mesto premijerke i moć, to je nešto drugo. Ali onog trenutka kada je Aleksandar Vučić rekao celoj Srbiji da je tada buduća premijerka gej i da je njemu to ok (?!) i tako u stvari rekao, nemoj da je neko dira, videli smo suprotno, odnosno svakodnevicu koji živi svaki gej par u Srbiji. Dobile su dete, kao neke druge lezbejke koje poznajem i koje imaju decu. Ako je privilegija to što ne znamo kako su dobile bebu i gde se porodila, i koliko su platile itd. onda ok, ali to opet nije privilegija jer upravo i nema mnogo gej

6

www.optimist.rs

roditelja koji to žele da podele sa ljudima. Mene to ne ljuti jer nisam imala prevelika očekivanja u smislu da će se prilike u ovoj zemlji mnogo poboljšati zato što imamo premijerku lezbejku. Nažalost. Ako govorimo o privilegijama koje imaju kao moćni gej par, ja ih ne vidim, nevidljive su – kao i 90 odsto gej parova sa decom iz Srbije. Šta vidiš kao način da se situacija poboljša? Roditeljsko udruživanje?

Način je da puste ljude koji nešto o tome znaju, to i rade. Da uvaže organizacije i pojedince koje su neke stvari dovele do Skupštine i udžbenika, i razgovaraju sa njima. Da integrišu gej ljude, da ih ne sklanjaju sa strane i ne šutkaju ko kako stigne. Da se učitelji i nastavnice senzibilišu, da i oni čuju LGBT roditelje i njihove probleme i probleme koje njihova deca doživljavaju svakog dana. Da čuju gej decu, odnosno, da nauče da ih čuju. Uvek sam za udruživanje i razmenu iskustava. Empatija je ključna reč, i u ovoj, kao i u mnogim životnim pitanjima i situacijama, i ako je razvijemo i u mikro zajednici, razvijaćemo je sve više, delićemo i slušaćemo, i svet može da bude malo bolji. I život u Srbiji.

U

zemljama Zapadnog Situacija u Turskoj svakako se najviše pogorBalkana se već dve dece- šala, počevši od zabrane povorki ponosa, javnih nije sprovodi proces op- događaja sa LGBTI tematikom, preko upućivanja sežnih društvenih, poruka mržnje protiv LGBTI zajednica u Turskoj političkih i ekonomskih od strane religijskih lidera i ministara u Vladi Turreformi, koji podrazu- ske, do potpunog negiranja zvaničnika Turske u meva usvajanje brojnih Ujedinjenim nacijama na optužbe da su LGBTI materijalnih i procesnih osobe u toj zemlji izložene nasilju i diskriminazakona kojima se regu- ciji, te da, primera radi – Turska prednjači u Evliše zaštita ljudskih prava, ropi kada je reč o ubistvima trans osoba. Turska a među njima po prvi je do sada odbijala da prihvati preporuke za put i ljudska prava LGBTI osoba. Zemlje Zapad- unapređenje položaja LGBTI osoba upućene u nog Balkana, uz izuzetak Severne Makedonije, su okviru Univerzalnog periodičnog pregleda stapre desetak godina napravile značajne korake na- nja ljudskih prava (UPR), smatrajući da su takve pred, pre svega donošenjem antidiskriminacio- preporuke suvišne i da su LGBTI osobe dovoljno nih propisa kojima je eksplicitno zabranjena zaštićene. Verovatno je zato otkazala i svoje učediskriminacija po osnovu seksualne orijentacije i šće na Evroviziji. rodnog identiteta. U godinama koje su potom Kad smo već kod prihvatanja UPR prepousledile usvajani su i propisi kojima je u krivično ruka za poboljšanje položaja LGBTI osoba, pozakonodavstvo uveden i institut zločina iz mržnje stoje zemlje koje su u potpunosti podržale koji je takođe izričito priznavao seksualnu orijen- ovakve preporuke. Najbolji primer za to je Srbija, taciju i rodni identitet kao zaštićeno lično svoj- zemlja kojom stoluje premijerka lezbejka. Od zastvo. Na kraju, Hrvatska i Slovenija otišle su i korak počinjanja Trećeg ciklusa UPR i preporuka datih dalje sa pravnim priznavanjem istopolnih partne- početkom 2018. godine, te preporuke su do rstava, doduše još uvek ne izjednačavajući ovo sa sada “implementirane” tako što većina mera za brakom (npr. nije dopušteno pravo na usvajanje unapređenje položaja LGBTI osoba iz Strategije dece ili dostupnost zdravstvenim uslugama u prevencije i zaštite od diskriminacije (2013vezi planiranja porodice). Pre desetak godina, Tur- 2018) ni do danas nije sprovedena u delo, a o ska je bila zemlja u kojoj su se svake godine odr- donošenju nove strategije i da ne govorimo. U žavale povorke ponosa, ali i mnogi veliki međuvremenu smo ostali i bez Poverenice za događaji sa LGBTI tematikom. zaštitu ravnopravnosti, jer proces njenog (re)izDakle, u većini bora nije ušao u zemalja regiona skupštinsku procepravni okviri i poduru pre parlamenstojeće javne politarnih izbora, pa je tike za promociju i tako danas sve ono Ujedinjen glas zaštitu ljudskih za šta se LGBTI ciprava LGBTI osoba vilno društvo su postojali, makar (iz)borilo 2009. gona papiru. Međudine ponovo dovetim, poslednjih godeno u pitanje. dina nesumnjivo Delotvorne zaštite Piše: Vuk Raičević smo svedoci ozod diskriminacije biljne stagnacije za LGBTI osobe u kada je reč o daljem ovom trenutku više unapređenju prava nema. Ali, barem LGBTI osoba. Ne imamo čak dve samo stagnacije, već i potpunog odsustva inte- presude kada je reč o zločinu iz mržnje, posle resovanja država u regionu za položaj LGBTI više od 7 godina od uvođenja ovog instituta. osoba, koji je neretko oličenje licemerja i dvo- Zakon o rodnom identitetu i Zakon o registrostrukih standarda. vanim partnerstvima iz gorepomenute

daleko se čuje

Vodič kroz gej Srbiju

7

>>

OPTIMIST Aktivizam

Političke demonstracije u IstanbuIu na Trgu Taksim, 24. jula 2016. godine na kojima su se pojavili i LGBT aktivisti Strategije od predstavnika države više niko i ne spominje. Kao da neko očekuje da su dva Prajda dovoljna kompenzacija za sve ovo. Nisu.

Za razliku od Srbije, Albanija je otvoreno navela da ne može da podrži svih 14 LGBTI preporuka datih ovoj zemlji u okviru Trećeg UPR ciklusa 2019. godine. Primera radi, Albanija je prošle godine navela da ne planira da usvoji registrovano istopolno partnerstvo u naredne četiri godine. Očigledno su albanski zvaničnici zaboravili da je njihova zemlja 2016. godine donela poseban LGBTI nacionalni akcioni plan koji je, između ostalog, upravo predviđao donošenje takvog propisa. Gle čuda, taj akcioni plan ističe ove godine. Do tada, trans zajednica u Albaniji ostaje potpuno pravno i društveno nevidljiva – bez ikakve mogućnosti za pravno priznanje roda ili pristupu zdravstvenim uslugama u vezi prilagođavanja pola. Mlade LGBTI osobe beže iz zemlje, a LGBTI civilnom društvu se sve više sužava prostor za delovanje.

Dok su neki mislili da je zakon o registrovanim partnerstvima u Hrvatskoj jedan od glavnih pokazatelja ko je s koje strane granice EU u regionu, ove godine svedočili smo ritualnom spaljivanju lutki koje simbolizuju istopolne partnere na karnevalu u Imotskom i diskriminatornom

8

www.optimist.rs

postupanju jednog centra za socijalni rad, koji je odbio da dete pošalje u hraniteljsku porodicu koju čine istopolni partneri. Slučaj ni nakon pozitivne odluke Ustavnog suda Hrvatske još uvek nije dobio adekvatan epilog. Nekima je čak smetala i zastava duginih boja u Splitu, simbolično postavljena umesto otkazanog splitskog Prajda.

Da, homofobija je u punom jeku i u doba Korone. Čak i kad se ne šeta.

Ako ste mislili da je Slovenija ipak najprogresivinija u svemu, pa i u ovoj oblasti, stvari stoje ovako – prošle godine demoliran je najpoznatiji LGBT klub u Ljubljani, a učinioci još uvek nisu otkriveni. Prvi Prajd u Mariboru nije prošao bez incidenata, a širom zemlje registrovano je više slučajeva nasilja motivisanih mržnjom prema LGBTI populaciji. Slovenija do daljnjeg ostaje jedina zemlja u regionu koja nema institut zločina iz mržnje u svom zakonodavstvu. Trans zajednica, kao i u ostatku regiona, izložena je diskriminaciji i stigmatizaciji na svakom koraku. Još jednom da ponovim – na svakom koraku.

U međuvremenu, nacrt Građanskog zakona Kosova predviđa da je pravo na brak isključivo moguće između muškarca i žene, iako Ustav Kosova to pravo de facto omogućava

Radionica o korišćenju specijalnih procedura UN za organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava LBGTI osoba u Srbiji - Beograd, 2020. svim građanima bez obzira na pol. Trans osobe za jednu jednostavnu izmenu oznake pola u ličnim dokumentima moraju da šetaju od suda do suda. Godinama.

Slučaj Severne Makedonije svima nama je prošle godine doneo plimu optimizma i novu nadu da su promene moguće. Ova zemlja je sa decenijom zakašnjenja u odnosu na region donela zakon koji je izričito uvrstio zabranu diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Usvojeni su i institut zločina iz mržnje, ali i antidiskriminacioni propisi u oblasti obrazovanja. A onda je Ustavni sud ove zemlje decenijsku borbu LGBTI civilnog društva proglasio neustavnom, jer Zakon o zabrani diskriminacije nije bio donet kvalifikovanom većinom, budući da je prvobitno tadašnji predsednik države odbio da potpiše zakone koji su u sebi sadržali dodatak ‘Severna’ u imenu Makedonije. Ako ste mislili da se pitanja cele države ne tiču i LGBTI zajednice, evo primera da možda, ipak, grešite.

Da nije sve tako crno svedoči i prošlogodišnja prva povorka ponosa u Sarajevu, kao i nedavno doneti Zakon o životnom partnerstvu osoba istog pola Crne Gore. Upravo su Crna Gora i Bosna I Hercegovina jedine dve

zemlje koje uključuju polne karakteristike kao lično svojstvo u zaštiti od diskriminacije. Šta je sa ostalim državama? Zašto su interseks-interpolne-međupolne osobe potpuno izopštene iz svega u ovom našem regionu? Ako vam nije još uvek jasno, vratite se na početak ovog teksta.

Sa zakonima ili bez njih, sa strategijama ili bez, sa zabranama ili bez - sa Koronom ili bez: činjenica je da LGBTI osobe na Zapadnom Balkanu i u Turskoj i dalje nisu ravnopravne sa ostalima u društvu. Nekad je to čista homo/bi/lezbo/transfobija, a nekad je i do imena države (!). Suština leži u tome da svi istu muku muče. Jedni su umorni od svega toga, drugi u svemu vide loš pristup naših prema ovim problemima, treći ni ne vide sebe u svemu tome. Činjenica je, međutim, da je ovakvo stanje neodrživo, ali i da isto tako uvek može gore. Zato LGBTI zajednice u ovom regionu ne smeju i ne treba da ćute, već moraju biti sve glasnije. Dobar glas daleko se čuje, a u ovom slučaju – ujedinjen glas daleko se čuje, a i dobro se čuje. Uz onu dobru staru – ništa o nama bez nas. Sve ostalo su izgovori.

Ima li se pravo na takav luksuz?

Vodič kroz gej Srbiju

9

P OPTIMIST Region

andemija virusa korona je, reklo bi se, vratila položaj pripadnika LGBTI zajednice na same početke. Otkazivanje ili pomeranje parada, zatvaranje u četiri zida, verbalno i fizičko nasilje od strane porodica sa kojima su sada bili prinuđeni da ponovo žive najčešće usled lošeg ekonomskog stanja, samo su neki od problema koji su zadesili LGBTI populaciju od marta, kada je korona virus i na Balkanu uzeo maha.

Kada je o Srbiji reč, o uslovima života najbolje govori istraživanje udruženja Loud & Queer i Egal, „COVID-19 i LGBTI zajednica u Srbiji“, urađeno na osnovu upitnika koji je popunilo čak 1198 osoba u periodu od 5. do 9. aprila. Sažetak istraživanja, objavljenog u maju, jeste sledeći: „LGBTI zajednicu muči hronična nezaposlenost, veliki broj njih je dobilo otkaz, završili su na neplaćenim odsustvima ili im je smanjen prihod, vlasnici i preduzetnici su morali da zatvore svoje biznise ili redukuju poslovanje, LGBTI osobe obolele od hroničnih oboljenja su imale probleme u lečenju, veliki broj njih je izbačen iz prostora u kojima su do tada živeli, a mnoge osnovne potrebe im nisu zadovoljene.“ Ovo su i brojke: - dve trećine LGBTI osoba u Srbiji, tačnije njih 68,5 odsto, u vreme epidemije imalo je problema da zadovolji svoje potrebe za hranom, stanom, poslom ili bezbednošću, te nemaju gotovo nikakva primanja. LGBTI zajednicu zbog ove krize, ali i inače, muči hronična nezaposlenost jer trećina njih traži posao, od čega ogromna većina duže od šest meseci.

- zbog nemogućnosti da zarade i plate rentirane stanove, svaka deseta LGBTI osoba je morala da napusti prostor u kojem je do tada živela, a pet odsto ove populacije se nalazi u riziku od beskućništva. Većina iseljenih su, kako se navodi u saopštenju, mlađe LGBTI osobe, odnosno studenti i studentkinje, što u narednom periodu može uticati na njihovu mogućnost da se obrazuju.

- više od polovine ispitanika izjasnilo se da se suočava sa izazovima u vezi sa mentalnim zdravljem, gde su neophodne profesionalne i specifične usluge podrške.

- više od trećine ispitanika pretrpelo je ekonomske posledice pandemije koronavirusa: otkazi, smanjenje primanja, neplaćena odsustva.

- oko petine LGBTI osoba je u strahu od nasilja ili trpe nasilje na mestu na kome su izolovani tokom pandemije COVID-19.

Potrebno je uzeti u obzir opšte stanje zajednice koje je, i pre pojave virusa, karakterisala najveća socijalna distanca, iz koje su sledili mnogi ekonomski i društveni problemi, kao što je siromaštvo,“ navodi se dalje u izveštaju.

Srbija je takođe i jedna u nizu zemalja u kojoj je ove godine prajd ili otkazan ili pomeren. Tako je početkom juna Parada ponosa Srbije, koja je trebalo da bude organizovana 27. tog meseca na svetski Dan ponosa, otkazana usled pandemije.

Sredinom avgusta, organizacioni Odbor Beograd Prajda doneo je odluku da se usled loše epidemiološke situacije izazvane virusom korona, događaji planirani za Nedelju Ponosa (14-20. septembar) i Prajd marš (19. septembar) održe u promenjenom obliku. Program Nedelje Ponosa će se delom održavati onlajn, dok će živi program biti redukovan i

LGBti i korona

Prava na čekanju

10

www.optimist.rs

Piše: Ivana Nikolić

organizovan u skladu sa važećim propisima i preporukama državnih organa. Program Nedelje Ponosa biće objavljen početkom septembra.

Sredinom maja objavljeno je da se i hrvatska Povorka ponosa, prethodno planirana za 13. jun, otkazuje „pre svega zbog sigurnosnih i zdravstvenih razloga, ali i zato jer je za organizaciju Prajda potrebno nekoliko meseci rada naših volonterki i organizacijskog odbora, što ove godine nije bilo moguće.“ "Mi svejedno radimo na drugim aktivnostima, a još razmišljamo hoćemo li se Prajd održati ove

godine", naveli su iz Zagreb Prajda.

Junska parada, odnosno Bh. povorka ponosa, otkazana je i u Bosni i Hercegovini. Lejla Huremović, članica Organizacionog odbora Bh. povorke ponosa, za Optimist kaže da je ovakvu odluku doneo sam odbor usled pogoršane epidemiološke situacije u Sarajevu. Ipak, ističe Huremović, pandemija je često korišćena kao izgovor od strane bosansko-hercegovačkih vlasti kada su prava LGBTI populacije u pitanju: „U toku priprema, zadnjih par meseci, suočili smo se sa različitim institucionalnim preprekama i nerazumevanjem kada je u pitanju shvatanje šta predstavlja Bh. povorka ponosa, a pandemija se često koristila kao izgovor za ograničavanje slobode okupljanja. Isto tako, od društva dobijamo nerazumevanje. Zbog toga je važno nastaviti naglašavati da mi ne izlazimo na ulicu iz nekog hira, nego potrebe. Naša prava bivaju skrajnuta još više na marginu, glasovi LGBTIQ aktivista i aktivistkinja, pod izgovorom pandemije, se pokušavaju utišati.

Nasilje, predrasude, diskriminacija se povećava kroz ekstremne situacije poput pandemije, te je zbog toga i više nego neophodno boriti se. Dakle, Bh. povorka ponosa je protest za ljudska prava”.

Huremović kaže i da su pripadnici LGBTI populacije u Bosni i Hercegovini još ugroženiji od kako je korona virus uzeo maha. Posledice života u pandemiji su veoma velike, a bavljenje aktivizmom je takođe otežano, naglašava Huremović. „Kada govorimo o aktivizmu on je sa pandemijom jako usporen i ograničen, pa aktivisti i aktivistkinje moraju da pronalaze različite

kreativne načine delovanja. Ali je važno naglasiti da aktivizam ne sme stati, jer je pandemija dodatno pogoršala status života LGBTIQ osoba u BiH. Pandemija ni u kom slučaju ne sme postati izgovor za institucije da se ne bave pravima LGBTIQ osoba. Pandemija je pokazala građanima kako je živjeti u četiri zida, te da niko ne može dugoročno živeti tako. S druge strane, posljedice života u pandemiji za LGBTIQ osobe su ogromne. I onako ograničen svakodnevni javni prostor je postao još ograničeniji. Nepostojanjem LGBTIQ događaja, LGBTIQ osobe su ostale bez sigurnih prostora za socijalizaciju”.

Kao i u Srbiji, i u Bosni je ekonomska kriza je dodatno pogodila ovu populaciju, te su mnogi zbog otkaza bili prisiljeni da se vrate u porodične domove gde se često suočavaju sa nerazumevanjem, maltretiranjem, gušenjem identiteta i nasiljem. „Nažalost, nemaju drugih mogućnosti negu o ovakvim uslovima biti pod krovom roditelja koji često bivaju psihički i fizički nasilni,” kaže Huremović.

Slična je situacija je i u Crnoj Gori. Vuk Adžić iz organizacije LGBT Forum Progres kaže da je ova organizacija tokom pandemije pružala servis pravne i psihosocijalne podrške pripadnicima LGBTI populacije kao i sklonište onima koji nisu imali gde da odu. „Kao i svi drugi građani, i pripadnici LGBT+ zajednice su osetili zdravstvene, ekonomske i društvene posledice pandemije. U tim aspektima problemi sa kojima se suočavala LGBT+ zajednica su ekvivalentni onima sa kojima se suočavala cela država, pa i svet. Ipak, uprkos tome što zajednica kao jedna od najugroženijih grupa u crnogorskom društvu nikada nije i neće imati intenciju da bilo kome ograničava prava i slobode, trebalo bi primetiti da su tokom pandemije svi građani osetili stvarno značenje života u četiri zida. Nažalost, mi smo na to već navikli. Takođe, upravo usled izolacije mnogi pripadnici zajednice doživeli su značajan porast nasilja u porodici. Ipak bih naglasio da ni ostale manjinske grupe nisu ostale pošteđene,” kaže Adžić za Optimist.

Dodaje i da je tokom pandemije usvojen Zakon o istopolnom partnerstvu, za koji kaže da je jedna od najznačajnijih stvari.„Trenutak u kojem je zakon usvojen može da deluje kao da nije bio idealan zbog same pandemije Korona virusa, ali ne treba da zaboravimo da je pravo vreme za jednakost uvek!”

Vodič kroz gej Srbiju

11

Č OPTIMIST Aktivizam

ak 93% LGBTI+ zaposlenih smatra da mehanizmi zaštite od diskriminacije u Srbiji nisu dovoljno razvijeni da bi ih zaštitili od diskriminacije na radu, upozorava istraživanje o položaju LGBTI+ osoba na tržištu rada i zapošljavanja ”Dostojanstvo na radu” koje su realizovali Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS i Gej lezbejski info centar GLIC. Više od trećine učesnika i učesnica u istraživanju izjavilo je da su doživeli diskriminaciju na

“Ja sam nekako protivnica tog autovanja.

Možda i generalno. Ne znam kako da kažem, to je moja privatna stvar. Isto kao što nemam šta da kažem ni šta je moj pas radio juče nekome kome nisam autovana.” zaposlenima. Rezultati IDEAS-ovog istraživanja upozoravaju da zbog pritiska društva, čak i same LGBTI+ osobe nekada vide svoj seksualni i rodni identitet kao privatnu stvar, te na ovaj način internalizuju homofobiju i ograničavaju sebe da se slobodnije i smislenije uključe u socijalnu sredinu i posao.

Istraživanje ukazuje da osim što mehanizmi zaštite od diskriminacije nisu u dovoljnoj meri

“Ja bih volela kada bih mogla da se autujem na radnom mestu. Ali s obzirom na to da znam kakva je njihova politika, ja ne mogu. To bi bilo lepo kada ti odeš na posao i kada možeš da pričaš sa ljudima o tome – e, gde sam bila sinoć, šta sam radila, upoznala tu i tu. Mislim da bi to bilo super, podeliti takva iskustva – bilo da su strejt ljudi ili LGBT. Na ovom radnom mestu sigurno se neću autovati. Mislim da bi mi namestili otkaz pod nekim drugim izgovorom.

Mislim, plašila bih se reakcije ljudi oko mene.”

radu u poslednjih pet godina. Oni koji nisu doživeli diskriminaciju na poslu – nisu se ni autovali.

Kao najučestaliji oblik nasilja sa kojima se suočavaju LGBTI+ osobe u radnom okruženju je psihičko nasilje i doživela ga je skoro polovina ispitanih, dok je pretnjama otkazom ili smanjenjem prava na poslu bio izložen svaki peti ispitani. Ne izostaju ni pretnje fizičkim nasiljem na poslu, dok je akt fizičkog nasilja prijavilo čak 9% ispitanih. Ipak, najveće iznenađenje jeste učestalije seksualno uznemiravanje na poslu - skoro dvostruko češće od fizičkog nasilja.

Zbog učestalog kršenja radnih prava pripadnika LGBTI+ zajednice straha od neravnopravnog pristupa tržištu rada, diskriminacije na radu, verbalnog uznemiravanja, mobinga, otkaza, u ekstremnim situacijama i fizičkog nasilja, pripadnici LGBTI+ zajednice u najvećem broju slučajeva kriju svoj rodni identitet i seksualnu orijentaciju kako prilikom zapošljavanja, tako i u radnom okruženju. Međutim, prema različitim studijama, procena je da LGBTI+ osobe čine između 3% i 12% ukupne radne snage što ih svrstava u najbrojniju manjinsku grupu među

razvijeni, niti garantuju privatnost u radnom okruženju, tako ni LGBTI+ zaposleni nisu sa njima u dovoljnoj meri upoznati. Uglavnom je

ISTRAŽIVANJE O POLOŽAJU LGBTI+ OSOBA NA TRŽIŠTU RADA I ZAPOŠLJAVANJA

Dostojanstvo na radu

12

www.optimist.rs

Piše: Tamara Vlaškalin

poznato da se problem može rešavati sudskim putem, ali ispitanike korišćenje takvog mehanizma odbija, jer to nužno znači i autovanje, ali i zbog toga što veruju da je pravosudni sistem

neefikasan i skup. Zato LGBTI+ zaposleni navode potrebu da se na nivou civilnog sektora razvije podrška LGBTI+ osobama kako bi razumeli pravni okvir zaštite od diskriminacije i bili u prilici da dobiju savet koje mere zaštite mogu da preduzmu. ”Jedan kolega me je pitao jel imaš ti dečka ili devojku, šta ćeš da ti nađemo? Ubiću te od batina ako saznam da si to. Vozač, magacioner u istoj firmi. Ja sam sve to hendlovao... Na kraju mi nisu oni dali otkaz, samo su mi podmetnuli da ja dajem otkaz.”

Kao osnovnu odgovornost kompanija u smislu zaštite osoba od diskriminacije na radu, LGBTI+ zaposleni vide u uspostavljanje efikasnih žalbenih mehanizama i mehanizama zaštite, dok srednji i viši menadžment treba da preuzme odgovornost za njihovo poštovanje. Iako LGBTI osobe smatraju da klima u kompanijama generalno nije inkluzivna, često postoje kolege koje ih prihvataju ili koje znaju za njihov seksualni ili rodni identitet. LGBTi+ zaposleni smatraju da bi se klima značajno popravila ukoliko bi se uveli jasni protokoli za zaštitu od, diskriminacije organizovali treninzi podizanja svesti o pravima LGBTI+ zaposlenih, ali i ukoliko bi u kompanijama postojala pozicija na kojoj bi se zaposleni bavio samo diskriminacijom i položajem ranjivih grupa u organizaciji. ”Pritužbe LGBTI zaposlenih rešavaju u našim firmama trenutno ljudi koji nisu po difoltu senzi- bilisani za LGBT… Zavisi, ako neko ima problem u svojoj firmi na tu temu, sve zavisi od toga na koga naleti u firmi i kako će taj da odreaguje, da li će u stvari da učini nešto po tom pitanju. Trebalo bi da izgleda da imaju protokol, mislim da u slučaju toga i toga, radi se to i to i nema dalje. Znači da se zna kad i pod kojim uslovima se neke stvari mogu desiti. Ali toga kod nas nema u firmi. Nema u mojoj, nego u bilo kojoj firmi.”

Neke od kompanija predstavljaju primere dobre prakse u promociji jednakosti LGBTI+ zaposlenih. Strategija ”ličnog primera” može biti efikasna u kompanijama u kojima su već uspostavljeni efektivni mehanizmi zaštite od diskri-

DOBRODOŠLI U MREŽU ODGOVORNIH POSLODAVACA Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS i Gej lezbejski info centar GLIC, uz podršku Ambasade Kraljevine Holandije, realizuje projekat podrške kompanijama za razvoj mera inkluzije LGBTi+ radnika i radnica i primenu antidiskriminatornog zakonodavnog okvira. U okviru projekta, započeli smo formiranje mreže kompanija, kao platforme u okviru koje predstavnici kompanija mogu da razmenjuju prakse inkluzije LGBT+ zaposlenih i pozicioniranja na ovom tržištu. Svesni činjenice da su reputacija kompanije i njen uspeh u direktnoj vezi sa politikama koje uključuju aktivnosti kojima se podstiče ravnopravnost, te da imamo zajedničku težnju da unapredimo inkluziju LGBTI+ radnika, pozivamo vas da nam se pridružite u radu na stvaranju novih vrednosti i unapređenju politika ravnopravnosti koje će osigurati da LGBT zaposleni budu #UvekSvoji.

Više informacija o projektu možete naći na www.ispostuj.me minacije i gde rukovodstvo podržava prava LGBTI+ radnika. U takvim kompanijama, lideri su svesni da i najbolja poslovna ideja ne može postati poslovno dostignuće ukoliko nema tima koji čine posvećeni, motivisani pojedinci, različitih struka i profila. Ta različitost ne ogleda se samo u stepenu obrazovanja, radnom iskustvu i profesionalnim kompetencijama, nego i u različitim ličnim svojstvima zaposlenih poput pola, roda, seksualne orijentacije…. Svi oni doprinose ne samo finansijskom uspehu kompanije i njenom imidžu, nego i ostvarenju još uvek nedostižne ideje da svaki pojedinac ima pravo da radi dostojanstveno i dostojanstveno živi od svog rada.

Vodič kroz gej Srbiju

13

V OPTIMIST Doroteo

lada Crne Gore je 1. jula 2020. izglasala Zakon o istopolnom partnerstvu koji reguliše zajednički život osoba istog pola i većinu pratećih prava i obaveza koje iz toga proizilaze. Srbija za to vreme, i pored autovane LGBT+ premijerke, tapka u mestu. Kao da paradoks nije dovoljno velik, premijerkina partnerka je tokom njenog mandata postala majka, a cela Vlada je premijerki čestitala rođenje deteta iako ona sa njim formalno nema nikakve veze.

Paradoksalnost ovih situacija, mada je pitanje Zakona o istopolnom partnerstvu ozbiljna tema u društvu poput našeg, pokrenula je brojne debate na društvenim mrežama koje su učinile zabavnim pitanje premijerkine nelegalno-legalne istopolne zajednice ili činjenicu da srpski gejevi, dok nestrpljivo čekaju da Srbija Naime, fenomen sponzoruša je na ovim prodonese isti Zakon, mogu ići u Crnu Goru da se storima duboko utemeljen. Tradicionalna bračna venčaju, ukoliko jedan od partnera ima crnogor- zajednica se vekovima više zasnivala na materisko državljanstvo što uopšte nije nemoguće. U jalnim osnovama nego na emotivnim, ali kada se okviru brojnih komentara o tome zašto se pre- poslednjih godina, sa ženskom emancipacijom, mijerka ne bori za donošenje ovog zakona ili da sponzoruše degradiraju i omalovažavaju, uvek li će sad i ona otići u Crnu Goru da se venča se zaboravi da su to još uvek generacije kojima jedan je bio posebno zanimljiv: “Pa nije luda da je od malih nogu poručivano kako moraju mase udaje, pa da joj ova sponzoruša što je hvata terijalno dobro da se udaju. Interesni brak je norna bebu, uzme sve pare”. mativ koji se ovde teško iskorenjuje. Samim tim, Verujem da do takav majndset su ovog komentara usvojili i lokalni gemnogi, poput jevi, što je sasvim lemene naivnog, nisu gitimno. Psihološki bili ni svesni postoje razumljivo i to što Istopolna bračna zajednica i janja onih koji dopripadnici LGBT+ nošenje ovog zajednice koji su goZakona čekaju predinama na razne vashodno zarad ličnačine omalovažanog, materijalnog vani i maltretirani, interesa. Međutim, ne žele samo da piše: Bogdan Petrović detaljnijim iščitavanađu rešenje za njem razmišljanja svoju egzistenciju, ljudi na ovu temu, a već hoće i hleba pogotovu ukoliko preko pogače. čitate između reSa tim u vezi ne dova, postaje vam jasno da femy i gej sponzo- čudi što su mnogi iskoristili mogućnost istopolruše planiraju da kalkulišu sa bračnim zavetima, nog partnerstva u drugim zemljama, da reše podjednako koliko i heteroseksualci što ih valjda svoje materijalno-egzistencijalne probleme i čini normalnim. pobegnu iz zemlje u kojoj baš i nemaju neku

LGBT sponzoruše

14

www.optimist.rs

perspektivu, neovisno o tome koje su seksualne orijentacije. Za mnoge gejeve sa ovih prostora istopolni brak je od onog trenutka od kada je postao legalan u većini zemalja Evropske Unije, postao ulaznica za EU i mogućnost da pobegnu iz srpske bede. I to nije ništa novo. Heteroseksualci su taj fenomen već apsolvirali.

Naravno, nije samo odlazak iz zemlje razlog da sponzorisana veza preraste u brak. Štaviše u osnovi te ideje nalazi se materijalna sigurnost do koje se dolazi jednostavno, uglavnom putem seksa, a do koje se realno može doći i bez braka. Sponzoruša, koje god da je seksualne orijentacije, relativno lako nalazi bogataša da o njoj finansijski brine, ali je izazov navesti takvu osobu da je oženi, a prevashodno je bitno da je to zakonski izvodljivo. Zakon o životnom partnerstvu osoba istog pola koji je 1. jula donet u Crnoj Gori, a koga u Srbiji tek iščekujemo, omogućava upravo to. On partnerima ne pruža mogućnost zasnivanja porodice, jer im i dalje ne dozvoljava da postanu zajednički staratelji dece, odnosno da ih usvajaju. Takav kakav je, Zakon reguliše samo onaj materijalni deo tj. omogućava partnerima da imaju zajedničku imovinu i da jedno drugo međusobno nasleđuju. Dakle, taman ono što sponzorušama i treba.

E sad, da li jedna gej sponzoruša svoje apetite može da zadovolji u Crnoj Gori ili bi trebalo da se uputi na neku destinaciju miljama daleko od Srbije, otvoreno je i individualno pitanje. Ono

što je fakat jeste da će takvi hteli ne hteli u ovom trenutku morati više da se fokusiraju na Crnogorce nego na Srbe, pošto ovde još neko vreme neće biti željenog zakona. Čak i da Ana Brnabić dobije novi mandat na poziciji premijera, ne bi trebalo očekivati da ona uradi bilo šta za LGBT+ zajednicu, jer je zaokupljenija ličnim interesima i interesima osobe koju naziva svojim šefom.

Osim toga, možda je citirani komentar sa tvitera tačan i možda joj, imajući u vidu vrednost njene imovine, brak ni ne ide u prilog, bez obzira da li joj partnerka zaista jeste ili nije sponzoruša.

Oni gejevi koje takve dvojbe ne opstruiraju, a žive u Srbiji, svakako bi rešenje za svoje probleme mogli potražiti među braćom Crnogorcima, pogotovu ukoliko su sponzoruše. Fakat jeste da većina đetića živi u Srbiji, tačnije u Beogradu, preciznije na Vračaru i uglavnom su imućni. I mada im je Beograd u srcu, zadržali su i crnogorsko državljanstvo, jer ih na to obavezuje čojstvo i tradicija kao u onom vicu o Crnogorcu kome tri sina saopštavaju da idu u Beograd na gej paradu, a on im odgovara: „Jedan mora da ostane, da jebe oca.“ Pitanje je samo da li su đetići koje srećete po vračarskim gej žurkama spremni da vas uhvate za ruku i odvedu pred matičara i potom predstave svojoj porodici. Crnogorska Vlada poručuje da jesu, a na vama je ako želite da ih testirate, kakvi god da su vam motivi za stupanje u brak.

Vodič kroz gej Srbiju

15

K

OPTIMIST Aktivizam

ada prosečan čovek pomisli najteže oblike kršenja ljudskih prava, a vrlo na reč „izbeglica“ uglavnom često, pogotovo u zemljama islamskog sveta, mu se kao prve asocijacije isti je i legalizovan kroz zakone ili čak kroz javljaju oružani sukobi, rat u Ustave. Samim tim, zahtevi za azil LGBTIQI ljudi bivšoj Jugoslaviji, rat u Siriji i se itekako ozbiljno razmatraju u zemljama u komasovno bežanje ljudi od na- jima pripadnici ove društvene grupe traže mesilja koje je po svom intenzi- đunarodnu zaštitu. tetu takvo da ne bira svoje Srbija je svoj sistem azila dobila u aprilu žrtve. Mnogi pomisle na ljude 2008. godine, i kao i svaka novina, njegov razvoj koji beže iz svoje zemlje pore- i podizanje efikasnosti su u prethodnih 12 gokla zbog njihove nacionalno- dina tekli izuzetno sporo. Jednostavnije rečeno, sti, vere ili zbog njihovog političkog stava. na samim počecima, ali i u mnogim slučajevima Međutim, oblici progona, koje između ostalog i danas, nije lako dobiti azili u Srbiji, čak i kada si nabraja i Konvencija o statusu izbeglica iz 1951. Sirijac koji je pobegao od strahota rata. Međugodine, daleko su raznovrsniji i upravo je ovaj tim, slučaj izbeglice koja dobija zaštitu u Srbiji međunarodni instrument predvideo jedan ši- nije završena samim činom donošenja odluke roko postavljen osnov – pripadnost posebnoj kojom se nekom priznaje pravo na azil. Ono što društvenoj grupi. je važno jeste i da se izbeglice na adekvatan UNHCR objašnjava posebnu društvenu način integrišu i da svoj život započnu u miru i grupu kao grupu osoba koje dele zajedničke ka- uslovima u kojima će se traume izbeglištva varakteristike iz kojih proističe rizik od progona i ljano tretirati. Ovo je posebno važno kada se koja se doživljava kao grupa od strane društva radi o izbeglicama koje su u svojim zemljama u kome žive. Te karakteristike će obično biti one porekla bile žrtve nasilja, zlostavljanja, diskrimikoje su urođene, nepromenljive, ali i koje su na nacije i drugih praksi koje neminovno ostavljaju drugi način fundamentalne za identitet ili uživa- različite oblike psiho-fizičkih posledica. Ovo je nje nekog od ljudskih prava. Kroz ovaj institut, obično i slučaj sa izbeglicama čiji progon je zana hiljade ljudi koji su zbog svojih ličnih svoj- snovan na njihovoj seksualnoj orijentaciji. stava izloženi kršenju ljudskih prava u svojim Od 2008. godine, pa do današnjeg dana vrlo zemljama porekla, dobilo je azil u zemljama mali broj ljudi je dobio azil u Srbiji. Međutim, širom sveta. Tako su kroz istoriju izbegličkog među nekih 160 osoba koje su pronašle zaštitu prava, pod pripadnike posebne društvene u Srbiji, njih 7 je azil dobilo po osnovu progona grupe svrstavali rikoji je bio zasnovan đokose ili albino na njihovoj seksualljude iz Afrike, noj orijentaciji. vojno sposobne Kada se pročitaju muškarce koji nisu navedene odluke, Tražioci azila u Srbiji hteli da uzmu učepogotovo prva koja šće u oružanim sudatira još iz 2013. kobima u njihovim godine, teško je a zemljama, prevone dati visoku dioce koji su radili ocenu Kancelariji za za američke i briazil koja je u popiše: Nikola Kovačević tanske trupe u Avstupcima prema ganistanu i tako tim ljudima pokadalje. Jedna od najzala visok stepen osetljivijih grupa ažurnosti koja je za ljudi koja se kroz krajnji ishod imala godine iskristalisala kao visoko ranjiva i učestalo davanje azila gay paru iz Turske, gay mladićima progonjenja širom sveta, uključujući tu i evrop- iz Irana i lezbejkama iz Čečenije. Zapravo, ove ski kontinent, jesu LGBTQI osobe. Progon po odluke su pokazale kako organi postupka azila osnovu seksualne orijentacije oslikava se kroz imaju visok stepen senzibiliteta za LGBTQI

LGBT izbeglice

16

www.optimist.rs

zahteve, i da je kvalitet odlučivanja u ovakvim predmetima na daleko višem nivou nego u slučajevima brojnih drugih kategorija izbeglica kao što su Avganistanci, dezerteri iz Sirije i Iraka ili Kurdi iz Turske.

Iz obrazloženja navedenih odluka može se na jasan način videti da su u obzir uzimani zakoni koji npr. kriminalizuju LGBTQI ljude u Iranu, prakse koje podrazumevaju nasilje i diskriminaciju od strane porodice u Čečeniji, ali i nasilje i stigmatizaciju koju LGBTQI ljudi doživljavaju u sredinama u kojima su živeli. Navedene odluke bez ikakve sumnje daju jasan pregled koliko je teško biti drugačije seksualne orijentacije u sredinama u kojima stari i primitivni običaji, ali i religija, igraju veliku ulogu, i kako progonjeni po osnovu seksualne orijentacije ne mogu da traže zaštitu ni od policije, ni od suda, ali ni od svojih najbližih članova porodice. Zapravo, ove odluke pokazuju da sami akteri progona upravo mogu biti članovi najuže porodice koji očekuju da ženski članovi stupe u dogovorene brakove ili da sinovi imaju puno dece i da nastave porodični niz, i da u slučaju da ova očekivanja ne ispune, budu suočeni sa teškim vidovima odmazde koji za krajnji ishod mogu imati i smrt.

Ove odluke u velikoj meri oslikavaju i opšte stanje stvari kada je reč o uslovima za zaštitu i ostvarivanje ljudskih prava LGBTQI osoba na bliskom istoku, ali i u Turskoj i Rusiji, i treba biti fer i reći da su nadležni organi Srbije na adekvatan način izneli ocenu o ugroženosti ove kategorije tražilaca azila u ovim zemljama.

Međutim, kao što je i na početku istaknuto, dobar postupak azila i dobar sistem izbegličke zaštite nije samo pozitivna odluka u postupku azila, već i mogućnost tih ljudi da, najjednostavnije rečeno, nastave svoj život mirno u Srbiji. I svi ćemo se složiti da to niko sa sigurnošću ne može da im garantuje jer, koliko god da Srbija nije Iran ili Turska, i dalje je jasno da gay ljudi u Srbiji imaju čitav niz prepreka i izazova da žive slobodno i sigurno. Nažalost, to se ispostavilo kao tačno i u slučaju nekih od 7 osoba kojima je međunarodna zaštita u Srbiji priznata zbog progona po osnovu njihove seksualne orijentacije.

Navešću samo primer gay para iz Turske, mojih klijenata, koji su u centru Beograda, od strane svojih novih komšija, doživeli isti tretman kao i onaj koji su imali od strane svojih komšija u Turskoj. Vređanje, pretnje ali i fizički napadi bili su učestali, a reakcija policajaca iz PS Zvezdara kojima sam podneo barem 5 krivičnih prijava i tražio zaštitu i kažnjavanje odgovornih je bio na nivou reakcije turskih policajaca kojima nije padalo na pamet da urade nešto povodom zlostavljanja koje su činile „turske“ komšije. I tako danas imamo jednu prilično kontradiktornu situaciju. Sa jedne strane, ako ste LGBTQI osoba, šanse da dobijte azil u Srbiji su Vam prilično jake.

Sa druge strane, šansa da kao gay izbeglica svoj život u Srbiji nastavite u miru i slobodi ne može niko sa sigurnošću da vam garantuje. Gay par iz Turske, prvi tražioci azila koji su dobili azil u Srbiji, potragu za svojim mirom i slobodom su morali da nastave u Švedskoj.

Vodič kroz gej Srbiju

17

T

OPTIMIST Ispovest

okom odrastanja, Nik Vuji- prijatelje kao što su evangelista Frenklin Grejam čić bio je moj heroj. Inspiri- i Dejvid Grin, generalni direktor korporacije sala me je njegova životna „Hobby Lobby“. Dejvid Grin je osporio deo zapriča, jer je ostao pozitivan kona o zdravstvenoj zaštiti koji je u okviru zdravuprkos tome što je rođen stvenog osiguranja radnika sadržao i besplatnu bez ruku i nogu. Godine kontracepciju. Stigao je sa tim slučajem čak do 2005. Nik Vujičić osnovao je Vrhovnog suda i naravno, pobedio. Dok sam neprofitnu organizaciju skupljao donacije u ime porodice Grin imao sam „Life without Limbs“. priliku da se nađem u kancelarijama korporacije Potom je 2007. godine „Hobby Lobby“. osnovao „Attitude is AltiBio sam u teškoj situaciji zato što sam od tude“ pružajući nastavni plan usmeren ka moti- ovih ljudi skrivao da sam gej. Ispisao sam se sa visanju i osnaživanju učenika. Postao je uvažen fakulteta jer je Nik ponudio da proširi dobrotgovornik i pisac, fokusirajući se na prevazilaže- vornu organizaciju moje porodice, „Extreme Monje životnih prepreka posredstvom snage i vere. bility Camps“, putem koje se mladi ljudi koji su Iako ljudi Nika prepoznaju sa TV-a i Jutjuba, on slepi ili imaju neko oštećenje vida podstiču da je poznatiji u krugu hrišćana kao evangelista. dostignu svoj puni potencijal kroz sport, razne Nik je postao jedan od mojih najbližih prijatelja, programe i prakse. Pravio sam se da sam strejt a potom i moj poslodavac. Radio sam na poziciji kako bih se uklopio u taj svet i kako bi mi moj njegovog asistenta skoro dve godine, ali sve je heroj bio mentor. Ne samo što je moja zarada krenulo nizbrdo kada je otkrio da sam gej. zavisila od ove laži, već je budućnost neprofitne Nik, čovek na kojeg sam se dugo ugledao, organizacije moje porodice bila u pitanju. rekao mi je da više ne mogu da radim za njega Kada vratim film, bilo mi je veoma lako da jer sam gej, i našem prijateljstvu je ubrzo došao lažem jer nije postojao nikakav pravilnik za ovu kraj. Teško mi je palo da se i dalje ugledam na vrstu situacije. Ali to nije potrajalo. Naš zajedničoveka koji me je odbacio zbog toga što sam čki prijatelj video je sliku koju sam objavio jutro gej. Dok ga gledam kako širi poruke protiv nasi- nakon pucnjave u klubu „Pulse“ gde držim pelja i posmatram njegovo prijateljstvo sa homo- snicu sa gej zastavom nacrtanom na mojoj ruci. fobima poput Majk Pensa i Betsi Devos, kojoj je On je to ispričao Nikovoj porodici koja me je nabio i lični savetnik, više ne mogu da ćutim. terala da mu sve ispričam.

Nakon što sam bio ljut, depresivan i u par navrata sklon suicidu, jedini put ka emocionalnom pročišćenju bio je da oprostim čoveku koji me je odbacio. IroUbedio me je da dam otkaz zato što sam gej nično je biti homofob a u isto vreme se zalagati protiv nasilja. Ironija se pretvorila u tragediju kada su Pens i Devos dali Niku još veći pristup studentima širom zemlje, da širi poruku protiv nasilja a pritom ne spominje nasilje nad LGBTQ+ osobama. piše: BRADON SCHWARZ Ako se neko predstavlja kao borac Izvor: The Advocate protiv nasilja a odbija da predstavlja sve ljude koji trpe nasilje, ta osoba je površnih verovanja.

Retko sam govorio javno o svojim političkim uverenjima upravo zbog kruga ljudi Znao sam da me Nik neće podržati, niti žesa kojima sam radio. Bio sam usamljeni liberal u leti da nastavim da radim kao njegov asistent. moru evangelista. Moj bivši šef često je govorio Ipak, nadao sam se da ćemo uprkos ovome odrprotiv abortusa i LGBTQ+ osoba, i o ostalim des- žati naše prijateljstvo i mentorstvo. Sve sam mu ničarskim principima. Imao je konzervativne ispričao i pitao ga šta da radim. Ponudio sam da

Nick Vujičić

18

www.optimist.rs

dam otkaz ali samo ako je on to želeo. Naravno, želeo je.

Imao sam sreće da radim kao njegov asistent skoro dve godine. Od početka 2015. do kraja 2016. Bili smo dobri prijatelji od 2013. Putovao sam sa njim i pomagao mu da propagira svoja ubeđenja. Takođe sam se starao o njemu.

Hranio bih ga, kupao, oblačio i pomagao mu da se kreće. Prešli smo hiljade kilometara i obišli petnaest zemalja širom sveta.

U to vreme upoznao sam dosta poznatih osoba, milijardere i uticajne religiozne desničare koji su mi pružili direktan uvid u to kako bogati i moćni utiču na naš politički sistem u cilju promovisanja svoje religiozne agende predstavljene kao „verska sloboda“. Priznajem da nisam bio svestan koliko su neke od ovih ideologija opasne za LGBTQ+ ljude. Držao sam svoj privatni život skriven i osmislio lažnu personu kako bih zadržao svoj posao. Međutim, zbog toga sam se našao u istoj prostoriji sa najozloglašenijim homofobima u našoj zemlji.

Majk Pens bio je naš saveznik. Nikov tim bio je u partnerstvu sa državom Indijana u cilju promovisanja naših vrednosti u školama i zatvorima, sve to vođeno od strane Nika i podržano od strane Pensa dok je bio guverner. Emitovali smo uživo videe u skoro svakoj školi i zatvoru u Indijani, govoreći protiv nasilja i šireći poruke pozitivnosti.

Upoznao sam Pensa 2015. na dan trke Indijanapolis 500. Nik i ja smo bili njegovi gosti. Naš tim je dobio karte i propusnice za sve nivoe i pristup Pensovom separeu.

Seo sam da ručam sa svojim šefom kada mi

je odjednom neko prišao. Osetio sam ruke na svojim ramenima koje su počele čvrsto da me masiraju. Tok dana sam nosio Nika pa sam razumeo ovaj fini gest. Ništa vise. Kada sam podigao glavu, video sam da su to ruke našeg domaćina, Majk Pensa.

Koliko god da je taj susret bio čudan, u tom trenutku za mene je Pens bio samo još jedan konzervativni političar. Nisam ga poznavao kao homofoba.

Nisam znao da se zalagao za zabranu istopolnih brakova. Nisam znao da je devedesetih godina propagirao ideju da je biti gej lični izbor.

Nisam znao da je, vodeći časopis „Indiana Policy Review“, nadgledao publikaciju nekoliko antigej članaka, uključujući jedan u kojem se pisalo protiv ideje o sajmu zapošljavanja za LGBTQ+ novinare jer bi queer urednicima njihova seksualnost uticala na procenu. Nisam znao da je kao kandidat za kongres 2000. godine predložio da se prekine finansiranje za prevenciju HIV-a i da se taj novac preusmeri na programe koji bi pomagali ljudima da „promene svoju seksualnost“, nešto što je interpretirano kao lečenje homoseksualnosti (što je Pens osporio). Nisam znao da je bio član odbora „Indiana Family Insititute“, poznate anti-gej organizacije. Nisam znao da je 2006. godine kao vođa „Republican Study Committee“, grupe ultrakonzervativnih članova vlasti, u jednom govoru rekao da će istopolni brakovi označiti društveni kolaps.

Nisam znao da je 2007. godine bio protiv nacrta zakona koji bi zabranio diskriminaciju nad LGBTQ+ osobama na radnom mestu. Nisam znao da je toliki homofob.

Vodič kroz gej Srbiju

19

>>

OPTIMIST Ispovest

Možda u sam u to vreme i odbijao da shvatim to. Kada vratim film, pitam se da li je Pens znao da su njegove ruke masirale ramena jednog gej čoveka.

Nadam se da ću imati priliku da ga ponovo sretnem kako bih imao šansu da sa njim razgovaram o nastavnom planu koji je protiv nasilja a da pritom ne zanemaruje queer ljude. Meni ne uliva nadu ono što Pens, Devos i Vujičić imaju u planu za naše škole. Međutim, vera od nas zahteva da govorimo protiv nepravde.

Verska sloboda je termin koji nas tera da pomislimo da su gladni prehranjeni, da se beskućnicima pruža krov nad glavom i da se svi problemi na svetu rešavaju. U realnosti, milijarderi, poznati i političari u zajednici konzervativnih hrišćana koriste svoju platformu da promovišu iskrivljeni sistem vrednosti. Istina je da se oni bore protiv prava žena na izbor i da odbijaju da prihvate priznavanje LGBTQ+ zajednice kao ljude koji su jednaki u očima zakona.

Nik ostaje glasni kritičar queer zajednice. Na osnovu toga sam znao da neće podržati moju seksualnost ali nisam imao pojma o haosu koji će nastati. Otkad sam otišao, prekinuo je svaki kontakt sa mnom i sa dobrotvornom organizacijom moje porodice. Jedini izuzetak bio je Nikov brod koji je dat mojoj porodici na čuvanje,

20

www.optimist.rs

a koji je on 2017. donirao organizaciji „Extreme Mobility Camps“ nakon što smo ga zamolili da ga premesti na neku drugu lokaciju.

Podstakao me je da dam otkaz u avgustu 2016. i dao mi dva meseca da odem. Odbačen sam iz te ultrakonzervativne zajednice što nije bilo iznenađenje. Što se dobrotvorne organizacije moje porodice tiče, nakon doniranja desetina hiljada dolara tokom godina i organizovanja događaja, on je povukao svu podršku.

Kada je Majk Pens postao potpredsednik, ja sam bio primoran da pronađem novi put. Moj bivši šef nastavlja sa svojom „turnejom protiv nasilja“.

Otkad je 2016. godine Donald Tramp postao predsednik, Pens je otvorio mnoga vrata Niku kako bi on pokrenuo nastavni plan protiv nasilja u školama, uz pomoć Devos koja je na poziciji državnog sekretara pri Ministarstvu prosvete.

Nastavni plan kreiran je u partnerstvu sa organizacijom „Noble Education Development“, ali nigde nije spomenuta borba protiv nasilja nad LGBTQ+ osobama koje u mnogoj većoj meri prestavljaju žrtve.

Vreme je da se javno govori protiv verske slobode u kojoj je utemeljena mržnja. Religija je nešto sveto, a po mom mišljenju, to je jedna od najlepših tradicija koje imamo. Kada se koristi u pogrešne svrhe ima potpuno suprotan cilj, umesto da nas zbliži i pomaže ljudima. Nisu svi hrišćani takvi, i ako vidite nekoga ko je na pogrešnom putu, ponašajte se suprotno od njih i tretirajte ih s ljubavlju.

Pišem ovo ne zato što sam ogorčena osoba koja je dobila otkaz ili zato što želim pažnju ili žaljenje. Naprotiv, delim svoju priču zato što mislim da je bitno da se LGBTQ+ ljudi sa sličnim iskustvom suprotstave licemerju, čak i kada to boli. Čak i kada to groteskno pokazuju oni koji su ti jednom bili heroji.

Magazin „Advocate“ se obratio Nik Vujičiću za komentar. Portparol organizacije „Attitude is Altitude“ je odgovorio: „Brendon Švarc radio je za ’Attitude is Altitude’ što je uključivalo aktivnosti za organizaciju ’Life without Limbs’ u trajanju od skoro dve godine, sve do avgusta 2016. kada je dostavio pisanu ostavku. Pravilo je da nećemo pričati o privatnim pitanjima, možemo reći da je Brendon bio dobar radnik i da mu želimo sreću u budućnosti.

OPTIMIST Politika "Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme. Razmišljam... ako bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže..."

Milan Oklopdžić, Californija Blues

A

ko bismo savladali Strah od vakcina, 5G mreže, spoljnih i unuovaj jezik, kojim go- trašnjih neprijatelja, nacionalnih i drugih mavori oko 1.500 pripad- njina, aktivan je uvek, pa valjda zbog toga nika plemena Apache uspeva da priguši i strah od tekuće pandemije i Navajo, ne samo da – neprijatelja koji je trebalo da ujedini sve, bez bismo se oslobodili obzira na razlike. To se nije dogodilo, verovatno tereta prošlosti i bu- zbog toga što se lakše mrzi ono što može da se dućnosti, već i lažnih vidi, samim tim i pretuče. Isti izmišljeni neprijaobećanja. Obećanja telji nas proganjaju već decenijama, pa se iz se oslanjaju upravo na desno orijentisanih grla i dalje čuju pokliči koji veru u budućnost, a prozivaju krivce. svaki građanin je, bilo da je toga svestan ili ne, Upravo se to dogodilo i na protestima koji često spreman da proguta optimistične pro- su počeli 7. jula, i nestali u tim dubokim grlima. gnoze – od horoskopa do političkih govorancija Počeli su spontano, ali su oni koji su se okupili na nacionalnim frekvencijama. Političke kampa- da izraze nezadovoljstvo zbog toga što se drnje se tako temelje na želji za životom, sigurno- žava prema njima ne odnosi kao prema intelišću i budućnošću, pa ih dobar broj građana gentnim bićima, brzo izgubili među nabreklim guta, budući da čuje ono što zna, čime se stvara mišicama sa kojih su pulsirali krstovi. lažni osećaj kontrole, ili ono što ne zna, ali mu Tog 7. jula sam na ulicu izašao zbog dezinprija jer dobro zvuči. U centru takve želje za si- formacija, Košutnjaka, Stare planine, otimanja gurnošću smešten je i strah od drugog, tačnije javnih dobara i vulgarnosti koja je još više učvrmržnja iz neznanja, stila svoju poziciju jer je upravo drugi u komunikaciji izonaj koji se nalazi s među građana, one strane poznaonih koji su na vlatog, a sve što je nesti, ali i onih koji se Kako je bilo na protestima poznato automatski izdaju za opoziciju. je i pogubno.

Uprkos tome što Dok su ovakvi sam se iz svih pretstrahovi u prošlosti hodnih protesta imali funkciju, te slupovlačio zbog hožili da se pojedinac mofobičnih, rasipiše: Milan Živanović sačuva od predatora stičkih i drugih i drugih agresora, pogubnih parola, danas su suvišni, što osetio sam poznači da su prema trebu da ponovo svim očekivanjima iskažem nezadomorali da zakržljaju i otpadnu kao rep koji se voljstvo, a najpre zbog toga što su mi prigovori više ne koristi. To se ipak nije dogodilo, pa se sve i protesti omogućili da izađem iz ormara i počopasne ideologije i danas zasnivaju na ovakvim nem da živim ono što bismo uslovno mogli da strahovima, a zbog toga što se uz pomoć straha nazovemo „dostojanstvenim životom“. Ispostanajlakše manipuliše širokim narodnim masama. vilo se da su spontani protesti i dalje drugačiji Recite čoveku da je nešto pogubno po njega i od Parada ponosa, budući da većina radije bira njegovu lozu i nema tog razgovora koji bi ga ikone, krstove i govor mržnje od jednakosti i dusmirio i priveo zdravom razumu. ginih boja.

Neću revoluciju

Vodič kroz gej Srbiju

21

>>

OPTIMIST Politika

Sve je počelo nekoliko dana ranije, na studentskim protestima protiv iseljavanja iz domova, kada je aktivistkinja Mina Milošević postala meta ultradesničarskih i nacionalističkih sila, a zbog toga što je tokom okupljanja apelovala na desničare koji su se pojavili sa natpisima "Nema predaje", te sa slikama Kosova i Metohije, da ostave svoje zastave. Oni čije se glave nađu ispod ovakvih obeležja oni su koji podržavaju antimigrantske i nacionalističke politike, te ne prezaju od agresije, što su i potvrdili u onom trenutku kada su počeli napadi na aktivistkinju.

22

www.optimist.rs

Što se više udaljavate od svoja četiri zida, računara i lajkova, to je veća verovatnoća da čujete i vidite stvarno stanje u narodu. Posle samo nekoliko minuta na protestu 7. jula zaorilo se „Vučiću, pederu“, a parolu su lako prihvatili mnogi prisutni, verovatno zbog toga što nisu pederi. Zašto ne „pederu“? Zato što peder nije negativna karakterna osobina, kao uostalom ni „pička, pizda, žena i sisica“, već pogrdna reč za pripadnike LGBTIQ populacije. U ovom kontekstu se koristi od kada je jedna navijačka pojava uletela u prenos fudbalske utakmice, zarikala ovu rečenicu, ne kao promišljeni komentar, već

kao protest zbog toga što je u to vreme objavljeno da je dozvoljena Parada ponosa.

Odmah posle „Vučiću, pederu“, čulo se i „Vučiću, ustašo“, „Vučiću, Šiptare“, te „stop migrantima“, stihovi „sve su straže đenerala Draže“, ne damo svetinje“, „idite na Kosovo“ i tako u nedogled. Bilo da se radi o građanima koji zaista veruju u ono što viču, ili o plaćenim snagama, kojima je dobra organizacija i šaka dolara omogućila de brzo pojave i kompromituju okupljanje, jedno je sigurno – to su grupe ljudi koje postoje i koje su uspele da nadglasaju one koji svoje nezadovoljstvo izražavaju u tišini. Ti nasilnici su ljudi koji žive u ovoj zemlji, glasaju i prete, oni koji su došli i 2001. da tuku gejeve i lezbejke tokom prvog pokušaja Prajda, 2008. da razbijaju izloge i kradu patike jer ih boli Kosovo na srcu, te 2010. da uništavaju grad tokom Prve „uspešno“ održane Parade ponosa. Na život, kako tvrde na svojim transparentima, nema pravo niko osim njih. Mi koji smo ćutali od njih smo se razlikovali samo po zatvorenim ustima, budući da smo propustili da ponesemo svoja obeležja na kojima se traži jednakost, socijalna pravda, pretanak bespravne gradnje na Košutnjaku, zaustavljanje seče šuma i uništavanja reka. I to je naša greška, jer se borim protiv nečega, sve ređe za nešto.

Dok sam izbrojao parole, ka masi je već leteo suzavac. Budući da nisam bio dovoljno brz, gas je učinio svoje, toliko temeljno da nisam video kuda idem. Našao sam se u grupi koja je uzbuđeno deklamovala različite varijacije na „Ubij, zakolji“, u sendviču između policije i onih koje su mediji u prošlosti nazivali „našom decom“. Pokušavajući da se udaljim i od jednih i od drugih, što je verovatno bila jedina pametna odluka, jer je policija ubrzo počela sa primenjivanjem prekomerne sile koja ne bira, shvatio sam da je sve što mi preostaje povlačenje u nepoznatom pravcu – svi poznati su utihnuli.

Na protest sam ponovo došao 10. jula, ali su me povici „nož, žica, Srebrenica“ brzo uverili da tu ne pripadam. Udaljavajući se stigao sam do donjeg Dorćola, samo što to više nije bio „revolucionarni“ Beograd, već neki drugi svet – puni kafići, muzika i redovi ispred kioska sa brzom hranom ubedili su me da je ipak najviše onih koji žive u džepu u kojem važi pravilo „samo da je meni lepo“. U prostoru između nezadovoljstva i državne represije bujaju oni koji sutra idu na

more, čitaju tekstove o dvoglavom teletu iz sela kod Kragujevca i pitaju „Šta ćemo sutra za ručak?“. U njihovom svetu nema gladnih i obespravljenih, drveće na Košutnjaku vene od starosti, a oni koji preturaju po kontejnerima sigurno traže ključeve od trosobnog stana koji im je ostao od babe i dede.

Ipak, nije sve tako sivo. Da neko o jednakosti još uvek brine pokazalo je udruženje „Da se zna“, koje se u otvorenom pismu obratilo premijerki Ani Brnabić, a povodom toga što nije učinila ništa po pitanju prava osoba iz LGBTIQ zajednice, kojoj i sama pripada. Možda bi bilo nerazumno da se od premijerke očekuje da se bavi problemima manjina, da sama ne šalje lažnu sliku o tome da je biti lezbijka u Srbiji normalno.

Tako Ana Brnabić uživa sva ona prava koja su pripadnicima kvir manjine uskraćena, kao uostalom i svi oni koji zahvaljujući ovoj ili onoj privilegiji žive u ubeđenju da njihovo ponašanje nije bezobrazluk, već posledica okolnosti koje su svima na izvol’te, pod uslovom da su dovoljno snalažljivi da se ostvare i zarade. Takvo ponašanje je opasno na više nivoa, a najpre zbog toga što na neprirodan način zaustavlja borbu zbog koje su mnogi rizikovali generacijama unazad. Pozitivna slika za svetske medije, te vidljivost koja je važna, ali ne u ovakvim uslovima, medveđa su usluga zajednici, te lažni signal da je sve u redu.

Pozitivne primer dali su i drugi, poput Marije Lukić koja je uspela da uprkos pretnjama, zlostavljanju i neefikasnosti sudstva pobedi svog zlostavljača i postavi ga na mesto koje mu pripada, makar i na tri meseca. I možda je to najbolja poruka – krenimo od sebe, jer se boreći za sebe borimo i za druge koji nemaju mogućnost da ih neko čuje. Što je još važnije, kada se borimo za sopstvenu pravdu ne rizikujemo da stanemo rame uz rame sa onima koji su, pored političara, krivi za situaciju u kojoj se nalazimo.

To nije uvek lako – priroda je uredila da osećamo žeđ, glad, umor i potrebu za seksom, potrošačko društvo da su nam neophodne nove patike, new age spiritualizam da moramo da budemo srećni, društvo je uredilo da imamo neprijatelja koji je onaj drugi što nam otima ono što je naše.

Dok zadovoljimo sve te potrebe, pobedimo sve „neprijatelje“, zasitimo se i naspavamo, malo nam vremena ostaje za sve drugo. Samo da je nama lepo.

Vodič kroz gej Srbiju

23

I

OPTIMIST Kolumna

za gotovo svake perverzije, scene ili razularene misli prožete nasiljem stoji želja za kontrolom, za oblikovanjem i istorijska težnja bezgranično samoživog Čoveka da u celosti dominira nad onim Drugim. U pitanju je do koske ogoljena ljudska priroda, koju je tok istorije uspeo da demokratizuje, smeštajući je u polje književnosti, filma i fantazmagorije koja se sprovodi dobrovoljno i na mikronivou.

Da, danas imamo međunarodne konvencije, povelje, paktove o ljudskim pravima, vojne alijanse i koalicije čije su misije da štite Drugog od dominacije Čovečje.

I frustracija izazvana tom demokratizacijom, ta srdžba jer kavzi i potčinjavanju skloni ne možemo to više činiti, raslojila se i ustuknula u neke druge kanale i iznašla put ka nekim drugim pojavnim oblicima.

Sad dominiramo u seksu.

Oblikujemo decu po našim svetonazorima, neretko van njihove volje. Ugnjetavamo zaposlene.

Emotivno ucenjujemo voljene. Na kraju dana u kom smo baš svakome ko nam se zamerio oćutali, zaključavamo se u sobu i pred laptopom sa skinutim gaćama pretražujemo na porno-sajtu sve što se može naći pod „Forced to…“ A na kraju krajeva, nismo frustrirani jer smo demokratizovani.

Frustrirani smo jer sistem satkan od svih tih konvencija, povelja i alijansi baš nad nama i našom avetinjskom prirodom vrši dominaciju. Ona nas poput zupčanog mehanizma pokreće da je vršimo nad drugima, naročito nad onima koje taj sistem i neće tako rado zaštititi. Takva dominacija je i najlepša da se izvede – kad posledica nema, a sistemske ili kakve druge intervencije ili društvene osude ne postoje.

Zato i Almodovarovo remek-delo o doktoru Robertu Ledgardu nije samo priča o ludilu izazvanom gubitkom žene, koje je do te mere izražajno da dovodi do kidnapovanja, oblikovanja i nasilne promene pola. To što je Ledgardova žena izgorela u saobraćajnoj

nesreći, samo je krinka, ili možda pak katalizirajuća supstancija kojom se ljudska priroda brže ogoli. Možda ne bi Vera bila u eksperimentalnom zatočeništvu i doživela ono što je i našim dominacijom zatrovanim umovima teže shvatljivo i zastrašujuće. Neka druga Vera, neko drugo oblikovanje, u prenesenom ili bukvalnom značenju, neki drugi zatvor, nešto drukčije bilo bi plod doktorove prave prirode da mu je supruga nekim srećnim slučajem izbegla saobraćajku. Istine radi, taj bol koji je njega naveo da stvori ljudsku laboratoriju, samo je VIP propusnica za iskazivanje onog iskonskog ljudskog u sebi, preko reda i bez ikakve zadrške.

Zato „Koža u kojoj živim“ nije tek priča o do psihopatije skrhanom doktoru i ljudskom zamorčetu. To je priča o nepatvorenoj čovečjoj sklonosti iskazanoj i almodovarovski ispričanoj

Koža u kojoj živim

Zupčani mehanizam

24

www.optimist.rs

piše: Stefan Šparavalo

onakvom kakva jeste, baš jer je i ostala van demokratizujućih oružja – u zatvorenoj vili, nad nekim nemoćnim.

LGBT+ ljudi su dugo, slobodno možemo reći, i najvećim delom istorije, bili Almodovarova Vera Kruz. Zajednica koju su pokušavali da leče, oblikuju, ubijaju. Da vrše eksperimente nad njom. Da je tobože spasavaju – postom, molitvom, bičem, mačem, elektrošokom. Ne zbog supruge izgorele u nesreći na putu, doduše, ali opet vrlo altruistički, moralne čistote radi... i opstanka, pa i zdravlja.

No prethodnih pedesetak godina se koškalo sa policijom po gej barovima, pesničilo sa silama

reda i zakona, galamilo po skupštinama, lokalnim i nacionalnim, protestovalo, paradiralo i objašnjavalo – čini se dovoljno glasno i masovno da su se demokratizujuće palice isprečile između Vere i doktora Ledgarda. Već dobrih nekoliko decenija se uveliko pišu zakoni i ustavi sa ugrađenom zaštitom od diskriminacije zbog seksualne orijentacije ili rodnog identiteta. Pa i u međunarodnim deklaracijama i instrumentima. Evo, jun je mesec, brendovi boje svoje logoe u dugine boje, šarene se izlozi takozvanim ponosnim kolekcijama, vijori se šareniš sa jarbola tik pored državnih zastava…

Deluje da je u ovom almodovarovskom scenariju Vera spasena, a doktor stavljen pod kontrolu. „…raslojila i ustuknula u neke druge kanale i iznašla put ka nekim drugim pojavnim oblicima.“ Zaštititi nekog znači predati mu pušku da i on zasija u tlačiteljskoj roli bar na neko vreme.

Dok se štafeta ne preda dalje. I ne, posao nije gotov time što se jednom godišnje prošetamo na miru i imamo nekoliko usvojenih zakona i nekoliko zakona na leru. LGBT+ zajednica, iako ka onom s puškom homogena i istovetno devijantna i nepoželjna, među sobom je vrlo različita, te neretko i suprostavljena, a nažalost i ubačena u zupčani mehanizam. LGBT pa plus jer puni akronim ima osam do četrnaest slova, zavisno od toga kako ko tumači.

Te tako danas demokratizujućim palicama izazvan društveni konsenzus diktira da do daljeg nije u redu mene kao LGBT+ osobu tlačiti, ali… mene kao biseksualnog muškarca…

Centrifugalne i centripetalne sile koje udaraju istovremeno, iz oba pravca. Nagon za dominacijom iskazan u jednoličnom definisanju kako od strane prevejanih tlačitelja, tako i od strane manje tlačenih među tih osam do četrnaest slova.

Elem, zapravo ni ne postojim, ili se pravim da sam nešto što nisam. Prijateljski sam savetovan da sam zbunjen, da sam tek na putu da uvidim šta sam. Da ću tek shvatiti. Ruku na srce, nije to srednjovekovni oganj niti elektroda zabijena duboko u skalp. Ali raslojena srdžba ustuknula u neke druge kanale i te kako boli, i te kako gura u blato i ilovaču. „Pju“ studija o autovanju iz 2013. godine

ukazuje na to da je među ispitanicima 77% gej muškaraca i 71% lezbejki autovano, dok je tek 28% biseksualnih ljudi „van ormana“, među njima svega 12% bi muškaraca. Usled stigme i sveopšteg pritiska tek je 28% bi ljudi pristalo da se zna za njihovu seksualnu orijentaciju.

Tmurne brojke, nesrećna iskustva i veo nevidljivosti. Nisam zatočen kao Vera Kruz, ali mi se i te kako bez moje želje prišiva tuđa koža i oblikuje ličnost ne bi li bio prilagodljiv gost kuće doktora Ledgarda, koja je, zapravo, čitavo čovečanstvo kao takvo.

I tako do nove revolucije, do novoskovanih demokratizujućih oružja, koja će i mene u celosti štititi i jamčiti mi pravo da bez posledica ikakve vrste budem otvoreno ono što jesam.

A šta kad zupčanik krene da vrti dalje? Svaki potlačeni je obećao da neće usvojiti isti pelcer, pa je uvek tek napumpanu mišicu najpre iskoristio da povuče oroz na onog slabijeg.

Jedino da se, dok i svi skupa ne iščilimo u pesku vremena, unapred pripremi oružje koje će se isprečiti pred sledećom Verom pre nego što novi doktor Ledgard i pomisli na svoj eksperiment.

Vodič kroz gej Srbiju

25

OPTIMIST Kratka priča Na konkursu koji je trajao od 6. maja do 27. juna ove godine, koji su raspisali Bookvar online magazin i Optimist magazin pristiglo je 65 priča. Priče su tematski bile posvećene iskustvima LGBTIQ osoba, a zajednički motiv svim pričama je španski sineasta Pedro Almodovar.

Uredništva Bookvar i Optimist magazina napravila su uži izbor za nagradu od 13 priča koje su čitali članovi žirija, pisac Stefan Mihajlovski, prevoditeljka i urednica u izdavačkoj kući Studio Leo Branislava Erak i pisac i urednik Bookvar magazina Milan Aranđelović. Oni su odabrali u najuži izbor priče „Pojedinosti u prikazu lica i tela“ Nikole Živanovića, „Pismo za Estebana“ Nemanje Ilića, „Almodovar“ Marije Krtinić i „Anđelko“ Bojana Krivokapića, dok je za pobedničku izabrana priča „Pismo za Estebana“ Nemanje Ilića. Novčani deo nagrade u iznosu od 200 evra sponzoriše XL bar iz Beograda.

Pisana poetskim stilom, ali bez imalo patetike, priča “Pismo za Estabana” otkriva onaj skri-

veni svet, svet običnih ljudi koji retko kada dobiju priliku da se o njima napiše roman ili snimi film. Autor priču smešta na marginu, možda i najboljeg, Almodovarovog filma “Sve o mojoj majci”, otkrivajući nam fragmente Estabanovog života. I ne samo njih. Priča se bavi potencijalom koji skriva svaki život, u ovom slučaju tragično okončan, budeći u čitaocu želju da ne odustane i da ne propusti nijednu priliku. “Pismo za Estabana” na najbolji način povezuje filmski svemir Pedra Almodovara sa običnim, ponekad, banalnim i možda manje zanimljivim, ali svakako životom vrednim življenja.

Zbirka “Pismo za Estebana i ostale priče” će imati 50 priča i biće objavljena do kraja avgusta. Autori čije su priče izabrane za štampanje biće kontaktirani i obavešteni o tome.

Konkurs je sproveden uz podršku Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije, Službenog glasnika i XL bara iz Beograda.

Dragi moj, bi mi, igrom tragikomičnog slučaja, da sam i ja Video sam te kako stojiš prekoputa pozorišta istovremeno podleteo pod točkove, kasnije preone večeri pred smiraj leta. Još je zapara tromo sađivali to tvoje mlado srce. Ovako, meni ostaju gušila vazduh, ali su ljudi već užurbano koračali tvoji eseji, dugački i pomalo nečitki rukopisi, ulicama i trgovima, kao da predosećaju nadola- pošto ti poezija nije bila bliska. zak hladnog vetra. Čitam tvoje No, sećanja me eseje kao da su ljudobro služe – bilo bavne pesme, mada je to i dalje leto. Poti u njima ni ne sposlednje koje smo minješ ljubav, sem u Kratka queer priča proveli jedan kraj nekom neprimetdrugog. Da sam to nom, usputnom znao, ili barem presmislu, koji se skoro dosetio, možda bih uvek tiče majčinske te te večeri zamolio i očinske privrženoda odemo nekud, sti potomstvu. To je piše: Nemanja Ilić što dalje od raskrono što ti je falilo – snice na kojoj je ljubav drugog roditvoje telo ostalo da telja. Zato si o tome leži, negde pred toliko pisao, pitajući ponoć.

Ovakve se da li je on tamo stvari čovek predoseti, ako je intuitivan. Ali ti negde i nadajući se da je odavno pokojni jer bi znaš da sam ja slep za takve metafizičke sile i da pomisao da nikada nije poželeo da te zagrli i sam se uzdao u tebe da mi pokažeš svetove do upozna, bila odveć turobna i poražavajuća. Spokojih nisam bio u stanju sâm da doprem. Sada, menuo si nekoliko puta da si kao fotografija kada te nema, kada je tvoje srce otišlo za Koru- svoje majke iz mladosti, pocepana napola, gde nju, ono što niko ne pita, jeste kako je moje srce je na polovini koja nedostaje, bio prikazan tvoj podnelo sve to. I ono je stradalo te noći. Možda otac. U sebi si osećao tu prazninu. Ja sam naivno

Pismo za Estebana

26

www.optimist.rs

pokušavao da ti se približim, iako sam shvatio, mada tek pred kraj, da se nijedna osoba tebi ne može približiti pukim pešačenjem. Čak je i naša veza bila proizvod neočekivanih okolnosti. Bili smo potrebni jedan drugom jer ja sam pisao poeziju, kojoj ti nisi bio dorastao, a ti si, opet, oslikao suštinu jednog ljudskog života kroz svoje eseje. Čuvam ih kao blago. Štaviše, držim te spise zaključane u jednoj škrinjici pod krevetom. Svuda ih nosim sa sobom i čitam ponekad kad čujem zvuk tramvaja kroz rominjanje kiše.

Tih dana, a naročito večeri, nemam mira. Ne spavam i ne mili mi se da budem među ljudima.

Tada se zatvaram i osetim kao da i meni nedostaje sopstvena polovina, naglo otrgnuta. Čudno hodam tada, kao da me je neka silovita pretnja sabila uza zid, a potom pustila da se iskobeljam i pronađem spas. Otključam škrinju i prelistavam blago. Koju ćemo priču danas izabrati? Koju ranu ćemo raskopavati?

Uhvatim sebe kako se pitam šta je bilo s tvojim ocem. Jednom u tri meseca sretnem osobu na ulici, osmotrim je i zapitam se da li posmatram baš njega. Ti ljudi su obično nehajni. Nikada ne bih rekao da imaju sina Estebana koji je nastradao, i to u saobraćajnoj nesreći. Onda prekorim sebe što nisam dovoljno obazriv, kao da je stvar truda da li ću na ulici nabasati na čoveka

kome ni lik ne poznajem. Nekoliko puta sam istinski imao nameru da potražim tvoju majku i da je upitam sve ono što znam da si je ti već pitao, ali i više od toga, kako bih mogao sâm da shvatim ono što ti možda nisi stigao. Pomislim i da bi to meni pomoglo da se smirim u potrazi za izbavljenjem. Dvaput sam se usudio da joj odem na vrata. Prvi put tri dana nakon tvoje smrti. Niko mi nije otvorio. Isto se dogodilo i mesec dana kasnije. Zvonio sam na interfon prvi put, a drugi put sam uspeo da uđem u zgradu jer ju je neko od stanara u tom trenutku napuštao. Ustrčao sam uz stepenice i zadihan pokucao na vrata. Nisam bio zadihan usled telesnog napora i zbog penjanja, već zato što mi se hrabrost slila u pete. Glava mi je brujala: šta ako je ne zateknem kod kuće? Isto toliko sam se uplašio što ću je videti, prvi put otkako je izgubila svog sina, svoju polovinu. To je bilo odavno. Ona nije više u Madridu. Da sam je video, tražio bih joj nešto tvoje.

Dobro je da se to nije dogodilo. Mislim da mi ne bi bila dovoljna još jedna tvoja priča. Već posedujem dovoljno tvojih intimnih rukopisa. Želeo sam nešto što nisi sâm stvorio, nešto što ti je bilo poklonjeno. Ne znam zašto, ali ta mi je uteha bila potrebna. Na mah sam maštao o tome da mi pokloni neku tvoju majicu, ali sam Vodič kroz gej Srbiju

27

>>

OPTIMIST Kratka Priča znao da bi onda saznala za nas. Tačnije, znala bi ko sam. Ona je znala da postojim, ali se nismo upoznali. Želeli smo to. Nameravali smo da joj se zajedno predstavimo kao par tokom rođendanske proslave tog vikenda. U četvrtak ste otišli na izvođenje Tramvaja zvanog želja. U subotu je trebalo da svi skupa provedemo bezbrižno veče i da ti pokažemo koliko smo zahvalni na tome što postojiš, ali i tvojoj majci što nam te je podarila. Naravno da nisi mogao da propustiš veličanstvenu Umu Roho. Ona je bila jedna od tvojih muza, mada nikako značajnija od tvoje majke. Sećam se koliko si uzbuđen bio što ćeš imati priliku da je posmatraš na sceni. Pitam se da li si uspeo da ostvariš svoj naum da dobiješ autogram. Kolike su šanse da je prvakinja španskog teatra popustila pred mladalačkim, ozbiljnim likom novopečenog sedamnaestogodišnjaka? Ako si i dobio autogram od Ume Roho, možda je ostao na ulici nakon svega, da ga spere kiša koja je sprala čitav Madrid te noći.

Možda ga je, ipak, tvoja majka ponela kući i ostavila negde, možda u izdanju Muzike za kameleone Trumana Kapotea, koju si dobio za svoj poslednji rođendan. Upravo sam tu knjigu kasnije razmišljao da zatražim umesto tvoje majice. Činilo mi se podesnijim gestom. Teško da bi se od ijednog dela tebe rastala. Ali morao sam da se nadam da će biti tako. Uzaludno.

Sanjao sam jednu noć koja se nikada nije dogodila. Ti i ja odlazimo u neko vetrovito selo u La Manči, gde toliko duva neka iberijska košava da meštani naprosto izgube razum. Tamo pronalazimo skladnu kolibicu, toplu i udobnu, pripremljenu samo za nas dvojicu. Zaljubljeni mladići daleko od doma prvi put. Svako veče mi čitaš Kapotea u raskopčanoj košulji, dok ti ja za to vreme sedim kraj prekrštenih nogu, naslonjen na tvoju butinu, i sanjalački te posmatram.

Naglo prestaješ da čitaš pasus iz knjige da bi me pogledao svojim prodornim pogledom mladog pisca. I tako se i moj san prekida. Naglo iščezavaju slike i shvatam da je sve samo minula čežnja, znojava, kratkog daha i nezadrživa. Dragi moj, nadam se da ću jednoga dana imati decu i da ću, ako tako sudbina nameri i budem otac dečaka, imati snage da ga nazovem Esteban.

Nadam se da će se u njegovom duhu odraziti tvoje plemenito ime. Nemoj pomisliti da se zavaravam da ću te na taj način vaskrsnuti. Samo jednom je postojao moj Esteban, tih kratkih se-

28

www.optimist.rs

damnaest godina. Oh, kako je žal za izgubljenim opojan! Postane se zavisan od neutažive žeđi. To je suludo i besciljno, ali skoro je nemoguć zadatak uzdržavati se od svakog poroka kojim se žigoše naše bivstvovanje. Kada god se prisetim svoga sna, čak i danas, deceniju kasnije, mogu sa jarkom živošću i punoćom ukusa da osetim miris kože tvoje nage butine. Taj miris me proganja, iznova usrećuje, pa rastužuje, ali tu nema ničeg seksualnog. Osetim nalet studenog toplog julskog vazduha i zatreperim. Poželim da je stvarnost drugačija i na tren me skameni očaj.

Vrlo brzo se povratim i podsetim sebe u kojoj se godini i stvarnosti nalazim. Tada pomislim na ljubav koja mi je bila uskraćena.

Pošle nedelje sam prolazio pored onog pozorišta. Učinilo mi se da te vidim prekoputa kako sediš u kafeteriji i beležiš svoja zapažanja. Pogled ti se promaljao kroz kišom zapljusnut izlog.

Gledao si kroz mene, u neku tačku daleko iza, prodirući kroz zidove i vreme. Taj pogled je bio neuhvatljiv i nije se ticao nikoga određeno. Taj pogled je primećivao glumicu u trileru B kategorije kako se njiše sa balkona, držeći se za uže od čaršava. On seže za grobljem po kome vetar tokom cele godine nanosi hrpe lišća, dok ga seljani brižno rasteruju kako bi očistili svoja večna konačišta do besprekornosti. On traži pesmu pralja, koje veselo i marljivo peru rublje nad potokom, odolevajući suncu i udišući miris procvale trešnje i agruma. Esteban je bio pisac i nije znao da piše poeziju, ali je tih nekoliko nedelja provedenih s njim bilo nestvarno poetično.

Moja verzija Estebana je možda samo moje snoviđenje, ali zbog čega bi ono bilo išta manje stvarno od istine? Da smo se ikada bavili zaboravljenom umetnošću dopisivanja, već bih odavno spalio sva tvoja pisma, ali pošto to nikada nismo činili, ja ću spaliti ovo pismo večeras, kada bude duvao julski povetarac. Pustiću lahoru da odradi svoje i raznese sveže ispisane reči. Potom ću otvoriti škrinjicu sa esejima i svome sadašnjem draganu pročitati jedan od tvojih najlepših, u kom opisuješ svoju majku kao dvopolno božanstvo, svemoćno i bezvremeno, kako pleše po pozorišnim daskama, u polumraku. Ako samo na tren obratiš pažnju, primiriš srce, zaustaviš dah i naćuliš uši, moći ćeš da čuješ uvod u „Tajabone“ Ismaela Loa. Tada saznaćeš sve.

Samo požuri. Večnost kratko traje, dragi moj.

S večnom ljubavlju, Salvador

V

OPTIMIST osmatračnica

eć izvesno vreme u Holivudu nije lako snimiti film na tematiku transrodnosti, a da izbor glumaca ne izazove kontroverze, ili da film ne bude na udaru aktivista, čak i kada dobije sve pohvale kritike, napuni bioskopske sale i osvoji brojne nagrade, uključujući i Oskare. Holivudski glumci sve češće odbijaju uloge transrodnih osoba, upravo iz tih razloga. Poslednji slučaj je glumica Hale Beri koja je odbila da glumi transrodnog muškarca i javno se izvinila rečima koje nismo sigurni kako da tumačimo - “Kao neko ko je potpuno na strani žena, sada shvatam da nije trebalo da razmišljam uopšte o ovoj ulozi”. S obzirom na to da je ulogu opisala kao „lik u kojem je žena translik, odnosno da je žena koja je prešla u muškarca”, možda i ne treba previše tumačiti šta je htela da kaže. Glavnu ulogu transrodnog muškarca odbila je i Skarlet Johanson koja je na filmsko platno trebalo da donese lik gangstera Dantea Teks Gila. "Divim se transrodnoj zajednici i zahvalna sam što se priča o njihovoj uključenosti u društvo nastavlja u Holivudu. Premda bih gačije rase i nacionalnosti, gde su granice i šta neizmerno volela da utelotvorim Dantea, pot- su argumenti?

Jedan od glavnih argumenata je da ti glumci puno mi je jasno zbog čega mnogi smatraju da ne mogu da dobi trebalo da ga nesu ulogu na pravi glumi transrodna način, da neće u osoba. Zahvalna njoj biti uverljivi, a sam što je ova rada se trans osobe sprava o glumačkoj Trans uloge za prikazuju kao karipostavi podstakla kature ili jačaju steširu priču o različireotipe.

Takođe, tostima u našem argument će navodruštvu i o prenoditi da je to drugašenju takve teme čije od strejt osobe na film", izjavila je Piše: Nemanja Marinović koja glumi gej Skarlet. ulogu jer publika Da li bi, uprkos ne razmišlja o setome što su neke ksualnosti glumca, od najbrilijantnijih dok kad cis muškauloga u svetu filma doneli glumci i glumice koji su igrali likove su- rac glumi trans ženu to sa sobom nosi poruku protnog pola, trebalo da trans osobe glume da su trans žene zapravo muškarci. Ja se apsoisključivo trans glumci? Da li postoji razlika iz- lutno ne mogu složiti sa tim da „Dallas Buyers među toga i situacija kada homoseksualne Club“ koji je osvojio tri Oskara to čini, ili „The Daosobe glume strejt ljudi ili beli ljudi osobe dru- nish Girl“, iako ti filmovi mogu biti kritikovani na

Trans glumce

Vodič kroz gej Srbiju

29

>>

OPTIMIST osmatračnica

nekim drugim osnovama, na koji se može kritikovati bukvalno gotovo svaki film jer propusti nastaju iza kamere. Takođe se moram složiti sa kritikom da su Džared Leto, koji je osvojio Oskara za „Dallas Buyers Club“ i Edi Redmejn koji je bio nominovan za istu nagradu za „Dankinju“ bili maestralni u svojim ulogama. Mada bih se mogao složiti da je problematika roda kompleksnija i teško razumljiva opštoj publici, te se stereotipi mogu održavati putem pop kulture koja je široko dostupna, nisam potpuno siguran da će publiku previše zanimati to da li trans muškarca glumi cis muškarac ili trans muškarac kada gleda film. To koja će poruka biti poslata zavisi od više faktora do izbora glumca, te bih rekao da je problem adresiran na pogrešno mesto – nije toliko važno, u kontekstu ove argumentacije, ko će biti ispred, već ko će biti iza kamere. Ako je uloga napisana tako da jača svaki stereotip o trans ili gej osobama koji postoji – potpuno je svejedno da li će je trans osoba odglumiti. Isto važi i obrnuto – ako je u pravljenju filma uključena zajednica, ako ga rade ljudi koji su senzibilisani i razumeju problematiku i ako su

30

www.optimist.rs

uloge napisane tako da to odražavaju – svaki dobar glumac će to doneti na pravi način.

Međutim, ovde dolazimo do argumenta oko čega se sve vrti – novca. Producenti će uvek izabrati afirmisane glumce koji će im doneti najveći profit, kao što su to Edi ili Džared. I to je neoboriva logika koja će uvek biti u primarnom fokusu svake industrija. Osnovno pitanje je – zašto nema afirmisanih trans glumaca?

Mnogi glumci će odbiti uloge strejt ili trans osoba zato što su svesni da na taj način, iako su neke od tih uloga maestralne, oduzimaju mogućnost nekom gej ili trans glumcu da uopšte dobije neku ulogu. „Vidim određene kvir uloge koje su apsolutno predivne, ali ne želim da budem još jedan strejt momak koji uzima ulogu gej osobi“, argument je glumca Darena Krisa, koga su gej uloge na televiziji proslavile, na odluku da više ne prihvata uloge gej osoba. Sa druge strane, gej glumac Ben Višo, koga uglavnom pamtimo po strejt ulogama, tvrdi da je to nebitno dokle god za sve ima dovoljno uloga. „Zaista verujem da glumci mogu sve da portretišu i da ne treba da nas definiše samo to šta smo. Sa druge strane, smatram da treba da postoji veća ravnopravnost. Želim da vidim više gej glumaca koji glume strejt muškarce“, izjavio je Ben. I ovaj argument apsolutno stoji i pogađa u metu. Potrebna je veća ravnopravnost i potrebno je da trans i gej glumci i glumice dobiju jednake mogućnosti za uloge, ali isto tako je važno da to ne budu samo LGBT uloge. Izazov za svakog glumca je da se nađe u ulozi koja mu nije bliska, da je istraži i donese, to su uloge koje su ostavljale najviše traga u filmskoj umetnosti.

Moć transformacije je ono što izdvaja najbolje od prosečnih glumaca i ne treba tu mogućnost uskratiti ni njima, a ni publici. Ono što je ovde najvažnije pitanje je sledeće – zašto gej i trans glumci i glumice nemaju drugu mogućnost?

Zašto njima Daren Kris oduzima hleb? Nije pitanje da li Daren Kris treba da odbije ulogu u korist nekog gej glumca i izabere drugu ulogu, već zašto gej glumac ne može da dobije tu drugu ulogu koju Daren Kris može. Gej glumci takođe mogu biti maestralni u ulogama strejt ljudi i treba da imaju jednaku mogućnost da uđu u

drugačije karaktere, da donesu nešto drugo, a ne da budu određeni svojom seksualnošću samo na jedan tip uloga. Kada bi to bio princip, nikada se ne bi desio Barni iz „Kako sam upoznao vašu majku“ i genijalna gluma Nila Patrika Harisa kome seksualnost uopšte nije smetala da savršeno donese ulogu strejt zavodnika. Mnogi gej glumci su doneli toliko dobro strejt uloge da je publika stvorila sliku o glumcima na osnovu toga i bila šokirana kada su objavili da su gej (da, zbog diskriminacije u filmskoj industriji mnogi nisu bili autovani, pa su zato i dobili te uloge). I taj AHA momenat, kada lik sa kojim se publika saživi i koga obožava, objavi da je pripadnik manjinske grupe prema kojoj postoje predrasude, je momenat u kome se, makar malo, pogled na tu grupu menja. Svako ko voli „Gospodare prstenova“ i Gandalfa sigurno bar malo pozitivnije gleda na gej ljude kada vidi Iana Mek Kelena ogrnutog gej zastavom. Gomila klinaca koja se identifikovala sa Ventvortom Milerom gledajući „Prison Break“ sigurno nije gledala na identičan način gej osobe nakon što im se idol autovao.

Dakle, glavno pitanje nije to da li će Skarlet Johanson ili Hale Beri oduzeti nekome ulogu, već zašto trans glumac ne može da dobije nijednu drugu ulogu osim ulogu trans osobe. Da li

se možete setiti imena jednog trans glumca ili glumice, a da to nije Lavern Koks? Ovde leži problem. Dajte trans glumcima cis uloge! Reprezentacija trans osoba će uvek biti problem kada filmove rade osobe koji nisu dovoljno senzibilisane za tu tematiku i ne uključe trans osobe u proces iza kamera i pripremu procesa. Da li će, čak i oni koji više prate film, znati da se sete još nekoga osim „Braće Vačauski“ koji su postali „sestre Vačauski“ – kako su to senzacionalno preneli svi mediji kada su režiseri Leri i Endi Vačauski „postali“ Lana i Lili?

Nije dovoljno reći „nema dovoljno uloga za trans glumce, pa im dajte bar trans uloge“. To nije ravnopravnost, to je stavljanje nečijeg truda i talenta u kalup i određivanje samo na osnovu neke lične karakteristike. Potrebno je da filmovi sa trans tematikom uključe trans ljude, svakako ispred kamera, ali i iza kamera. Potrebno je da trans glumci dobiju mogućnost da tumače cis uloge i apsolutno nema nijednog argumenta za verovanje da to neće uraditi jednako dobro kao cis glumci koji tumače trans uloge, ili bolje. Da neće pokazati sjajnu transformaciju, talenat i dobijati Oskare na konto toga. Da, za početak je u redu zahtevati da trans uloge dobijaju trans glumci, ali to ne može biti kraj procesa.

Vodič kroz gej Srbiju

31

N OPTIMIST Intervju

esvakidašnja izložba „Varljivost sećanja“ španskog fotografa Fernanda Bajone otvorena je od 2. jula do 10. septembra u galeriji Instituta Servantes u Beogradu. Realizovana u saradnji Instituta Servantes i festivala Belgrade Photo Month, ova izložba na originalan način preispituje ljudsko sećanje, individualno i kolektivno pamćenje, kroz radove koji donose zanimljiv osvrt na važne istorijske događaje. Fotograf Fernando Bajona uronio je u bogate fondove fotografskog arhiva dnevnog lista ABC zarad projekta „Varljivost sećanja“, čiji je kustos Havijer Dijas-Gvardiola. Opsednut idejom neuspeha, njegov cilj bio je da poveže analitički i naučni način kojim jedan arhiv upravlja sećanjima, sa haotičnijim i subjektivnijim oblikom ljudskog pamćenja. Za umetnika, način na koji pamtimo i prikazujemo događaje u sadašnjosti, dovodi do njihovog preklapanja i stvaranja iskrivljene slike.

Kako nastaju tvoji projekti? Pojedini su produkcijski veoma komplikovani?

Sve zavisi od projekta na kojem radim, s obzirom na to da imam dve linije rada. U oba slučaja uglavnom svemu prethodi mnogo istraživačkog rada, istorijske analize, rada na konceptu, estetici. Jedan od pomenuta dva slučaja je više minimalistički i dokumentarni, dok su u drugom slučaju radi o postavljanju scene, pa je bliži kinematografskoj estetici. Za ovaj drugi slučaj na početku napravim nekoliko skica na papiru u kojima analiziram različite scenografske mogućnosti, lokacije, rekvizite i elemente koji će biti umetnuti u fotografski snimak. Takođe pažljivo proučavam plan rasvete, jer će to u velikoj meri odrediti poziciju predmeta i aktera u prostoru, čak će odrediti i konstrukciju zidova koji ograničavaju prostor u kojem se scena odvija. Kasnije se sastajem sa svojim timom saradnika kako bih im dodelio zadatke i kako bismo doneli odluke kada je u pitanju šminka, frizura, garderoba. Dok radim na scenografiji, intervjuišem ljude koji će tumačiti likove koje sam ranije stvorio. Obično radim sa

profesionalnim i / ili amaterskim glumcima koji se pojavljuju u mom svakodnevnom životu, neretko ih pronađem u redovima u supermarketu, na ulici, u metrou, ponekad su to prijatelji mojih prijatelja ili ih pronalazim putem društvenih mreža... Neko nepisano pravilo je da odvojim vreme za jednu dužu kafu sa svakim od njih da objasnim karakteristike lika kog treba da igraju, dok istovremeno pokušavam da razumem koje će osobine biti istaknute, u skladu sa ličnošću te osobe. Na dan snimanja pozovem ih da dođu tri do četiri sata ranije, zbog frizure, šminke i kostima. Tada opet ukradem malo vremena da ponovo razgovaram s njima i psihološki dovršim detalje lika na setu. Kad je sve sređeno i osvetljeno koliko smatram da je potrebno, fotografišem. Moja snimanja su obično otvorena za sve koji žele da svrate u studio, imaju neku posebnu, festivalsku atmosferu, ljudi dolaze i odlaze, mnogo je prijatelja, zainteresovanih za moj rad, generalno dobra energija i saradnja. Snimanja moraju da budu zabavna i prijatna, jer se u suprotnom slučaju sav trud ne bi isplatio. Mene ne zanima samo rezultat, već i proces rada koji mora da bude što prijatniji.

Koliko je bilo teško predstaviti svet bajki, Dantea, cirkusa?

Zapravo je bilo prilično lako. Od malih nogu zanimao me je intimni, tajni život likova na koje sam

Varljivost sećanja

Fernando Bajon

32

www.optimist.rs

Razgovarao: Predrag Azdejković Prevod sa španskog: Mladen Savković Foto: Fernando Bajon

nailazio u životu. Zamišljao sam kakva bi bila njihova realnost, šta bi radili iz dana u dan. Izmišljao sam njihove priče, njihove osobine, iskustva i prostore u kojima su obavljali svoje svakodnevne obaveze. Vremenom sam postao svestan da ta sposobnost ima znatno veće implikacije od jed-

LILI´S BOYFRIEND de la serie OUT OF THE BLUE nostavne dečje igre. Fotografija mi je omogućila da živim tuđe živote i bar virtuelno “naseljavam” druga tela. To mi je dalo priliku da pretvorim u realnost sve što bi mi palo na um. Mogao sam da ispričam izmišljene priče ili da “prisvojim” one svima dobro poznate kao što su Danteova “Božanstvena komedija”, Biblija, razne priče za decu ili mitovi, i da napravim njhovu novu verziju sa potpuno ličnom vizijom i estetikom. Često pričamo o autocenzuri u medijima, a ne i u umetnosti. Da li si nekada cenzurisao sebe jer znaš da neke institucije i galerije ne bi prikazivali takve radove?

NIKADA. Uostalom, teme koje istražujem u svojim fotografskim serijama najbolje govore o tome. Od kontroverznog “preokreta” homoseksualnog Isusa rođenog 1980. godine, sina prostitutke, koji je prikazan kao pevač rok grupe, do serije o ranije nepoznatom nacističkom medicinskom programu pokrenutom za vreme Drugog svetskog rata, čiji je cilj bio pronalazak vakcine protiv homoseksualnosti. Ne mogu da poreknem da sam više puta imao problema zbog bavljenja ili prikazivanja određenih tabu tema i da sam bio označen kao blasfemičan,

kontroverzan ili agresivan umetnik. Došao sam do toga da sam primao pretnje smrću zbog svog rada i da mi je bila potrebna policijska zaštita. Video sam kako je jedna od mojih izložbi cenzurirana i zatvorena za manje od 24 sata, o čemu se pisalo u medijima kao što su BBC, Sunday Mirror ili New York Times. To samo govori o potrebi da se suočimo sa određenim pitanjima i da o njima govorimo jasno i direktno. U svakom slučaju, ne verujem da je savremeni umetnik zaista slobodan u svojoj produkciji, uvek postoje tematski, moralni, ekonomski ili društveni uslovi koji ograničavaju njegovu slobodu delovanja. A ako govorimo o izložbenim prostorima, cenzura može dostići veoma visok nivo. Ti prostori u većini slučajeva zavise od političara i institucija ili organizacija, koji kada vide da im je status moći ugrožen, brzo ograničavaju umetnikov rad i sprečavaju njegovo javno izlaganje.

Koliko su danas u umetnosti prisutni konzervativni uticaji koji sputavaju umetnike?

Sve zavisi od države u kojoj je rađen ili izložen određeni projekat. Ono što bi moglo biti normalno u Španiji, može se smatrati veoma Vodič kroz gej Srbiju

33

>>

OPTIMIST Intervju agresivnim u drugoj zemlji. I očigledno je sve podređeno temi koja se obrađuje i načinu na koji joj se pristupa. U svakom slučaju, ograničenja, nažalost, lično postavlja i sam umetnik. U mom slučaju više volim da budem slobodan, ne razmišljam previše o posledicama. Više volim da stvaram i da prepustim publici da odlučuje o svemu, pa i po cenu da me organi vlasti ograniče u tome.U mom radu uvek su prisutni seks, religija, droga, nasilje, represija, bol, bolest, usamljenost, ono sveprisutno, mračno i ogoljeno u ljudskom biću. Volim da istražjem ono atavističko i osnovno što čini našu psihologiju.

Zato lepotom maskiram svu tu tugu, kako bi ono što želim da prikažem bilo prihvatljivije i podnošljivije. To je jedan način da se zaobiđe i najkonzervativnija cenzura. Često govorimo da je Španija jako liberalna zemlja uprkos tome što je crkva jaka?

Da li je uopšte istina i kako to objašnjavaš?

Na svu sreću, Španija je izuzetno liberalna zemlja. Špansko društvo je vrlo tolerantno, a naročito ako govorimo o LGBT problemima. Tačno je da crkva i dalje ima veliki značaj, ali postepeno gubi svoju moć i zastupljenost u javnim i privatnim institucijama. Ne smemo ni da zaboravimo kako već neko vreme dolazi do velikog uspona ekstremnih desničarskih političkih partija, poput Voksa, koje pokušavaju da nas odgurnu, ograniče i eliminišu veliki deo prava koje je tokom godina stekla LGBT zajednica, kao i feministički pokret. Zato je borba za prihvatanje svih opcija i dalje veoma važna.

Koliko pronalaziš inspiraciju u prošlim ali i današnjim iskustvima LGBT populacije?

Nikada se nisam izjašnjavao kao LGBT umetnik, ali sam se javno pozicionirao kao aktivista u odbrani prava naše zajednice. Zato koristim svoj rad da relativizujem ono što nam je istorija rekla, dovodim u pitanje i analiziram to iz izrazito gej prizme. Često razmišljam o svim vezama koje utiču na nečiji identitet i s obzirom na to da jesam gej, ne razumem kako bih drugačije mogao da gledam na stvarnost. U svom radu analiziram ljubav, bilo istopolnu ili ne, kao ključni koncept ljudskog ponašanja i posledice koje ona izaziva, istražujući najintimnije aspekte našeg odnosa sa drugima. U mnogim mojim serijama homoseksualnost je prisutna kao dodatni ili pak osnovni element u projekta. Na primer, u seriji Circus Christi izveo sam jedan savremeni

34

www.optimist.rs

Autorretrato Fernando Bayona

preokret u novozavetnoj priči, u kojom prikazujem gej Isusa, sina prostitutke, koji radi kao pevač u rok grupi, a sama radnja se odvija u predgrađu neimenovanog grada. U seriji The Life of the other uronio sam u specifične uslove života žena i muškaraca koje koriste svoje telo kao sredstvo za rad u porno industriji, prostituciji i striptizu. U seriji Paragraph 175 bavim se nepoznatim nacističkim medicinskim programom koji je imao za cilj da pronađe lek ili vakcinu protiv homoseksualnosti eksperimentišući i mučeći muškarce i žene u koncentracionim logorima Buhenvald, Zahsenhausen i Ravenzbrik. Ili, primera radi, u jednoj od serija na kojoj trenutno radim, bavim se autodestruktivnim procesima unutar gej zajednice, njihovoj egzistencijalnoj praznini i osećaju dosade u životu koji izazivaju različite droge, aplikacije za pronalaženje seksualnih partnera, grupni seksualni odnosi...

Sve je jači body positivity pokret koji zastupa ideju da su sva tela lepa. Kakav je tvoj stav po tom pitanju, ako uzmemo u obzir da su na tvojim fotografijama mahom mladi i zgodni ljudi?

U potpunosti se slažem sa ovakvim pristupima, sve dok dolaze sa stanovišta zdravog života. Ljud-

DESPLAZADO

sko telo je lepo po sebi, ne moraju svi biti mišićavi muškarci ili izuzetno mršave žene da bi bili lepi i lepe. Prihvatam llepotu tela i kada ono ima prekomerenu težinu, sve dok je to posledica hormonskih poremećaja ili neke vrste bolesti, ali nikad se neću pomiriti sa tim ukoliko je zbog loše ishrane ili načina života sa stalnim sedenjem ugroženo vaše fizičko i psihičko zdravlje. To što u svom radu koristim mlada ili izvajana tela ima više veze sa nekim estetskim istorijskim pristupima, nego robovanju toj vrsti tela, iako je tačno, da u mnogim prilikama takav odabir odgovara mom ličnom ukusu. Priznajem da sam vigoreksičan i veoma navučen na dijete, zdrav život, sport i teretanu i to se odražava na moje fotografije. U svakom slučaju, ne smatram da su izraženo mišićava tela nužno zdrava tela, mnoga su podvrgnuta napornoj rutini treninga u teretani, strogoj prehrani, suplementima, pa čak i upotrebi anabolika i steroida ... Mogli bismo da pokrenemo detaljnu raspravu o modelima tela koji su nametnuti u gej

kulturi putem seks aplikacija kao što su Grindr ili Scruff, zatim o diskriminaciji zbog na primer gojaznosti, ili zbog “feminiziranog” izgleda, zbog nepristajanja na seks bez zaštite… U svoju odbranu mogu da kažem da u poslednjoj fotografskoj seriji istražujem tela različitih oblika, kao i starosnih dobi, pa čak i odustajem od prikazivanja samog tela kako bi publika mogla sama da odluči kako bi moglo da izgleda telo protagonista na mojim fotografijama.

Koliko pandemija korona virusa utiče na tvoj rad i rad drugih umetnika u Španiji?

Sve ovo je ozbiljno uticalo na umetnički i kulturni sektor. Kontradiktorne poruke i pogrešne odluke španskih vlasti gurnule su sektor u duboku krizu čije posledice još uvek ne možemo da sagledamo. Muzeji i izložbeni prostori su zatvoreni, tek sada stidljivo otvaraju svoja vrata, ali su izložbe, festivali i manifestacije svih vrsta otkazane i očigledno je da je proizvodnja u potpunosti zamrznuta, najčešće odložena za Vodič kroz gej Srbiju

35

>>

OPTIMIST Intervju THE LAST TIME de la serie THE LIFE OF THE OTHER

sledeću godinu. Što se mog rada tiče, nisam uspeo da realizujem radove iz nekoliko novih serija niti sam mogao da putujem do mesta gde sam planirao da izlažem. Da ne pominjem da sam morao da smanjim obim produkcije, rad na setu, izradu scenografija kao i angažovanje brojnog stručnog kadra, od šminkera preko kostimografa i stilista do samih glumaca. Zbog svega toga neke izložbe koje sam imao u planu sada su na čekanju, dok se ne vidi kako će se dalje odvijati situacija sa COVID-om. Šta beogradska publika može da očekuje na tvojoj izložbi?

Možete da vidite moju poslednju seriju fotografija. To je možda najkonceptualnije i najminimalističkije nešto što sam do sada radio. Varljivost sećanja je eksperimentalni istraživački projekat koji kao osnovu koristi bogate stogodišnje fotografske arhive ABC-a, najstarijeg dnevnog lista u Španiji. Serija istražuje ideje o greškama i neuspesima i njihovom cikličnom ponavljanju u ljudskoj istoriji. Za mene, način na koji pamtimo, prenošimo prošle događaje u sadašnjost, uzrokuje njihovo krivljenje i preklapanje, izazivajući percepciju stvarnosti koja će se menjati u zavi-

36

www.optimist.rs

snosti od konteksta. To je ono što i sam pokušavam da uradim u izloženim radovima. Sledeći nekoliko objektivnih kriterijuma relevantnosti zbog društvenih i istorijskih posledica, izabrao sam više od hiljadu fotografija kao osnovu za komponovanje svakog rezultiranog dela, dakle 100 fotografija po jednom radu. Posebnim postupkom učinio sam da se te fotografije preklapaju, zamagljuju i poništavaju jedna drugu, kao metafora za način na koji ljudski um zaboravlja udaljene događaje i doživljava one koji su mu najbliži uz veće prisustvo. Krajnji rezultat je koncentracija ogromne količine zamagljenih informacija. U tom smislu, da biste mogli jasnije da vidite i razumete izložene radove, potreban vam je pametni telefon ili fotoaparat. Oni su opremljeni softverom za fokus i definiciju slike, koji omogućava istraživanje i posmatranje ovih radova na mobilnim uređajima, prelazeći deo po deo fotografije, čime postaje jasnije sve ono što se ne vidi na prvi pogled. Ovo je serija u kojoj pokušavam da nateram publiku da razmisli o opasnosti zaboravljanja katastrofalnih događaja, sa namerom da ih sprečim da se ponove. www.fernandobayona.com

K

orona je ušetala u naše živote i pauzirala ga. Čekamo da život ponovo postane normalan i strahujemo da li će se to uopšte desiti. Gej klubovi kafići su prestali sa radom ili jedva rade. Dreg nastupi su pomereni za neka srećnija vremena, ali nije sve tako crno. Mlada dreg kraljica iz Slovenije, Petra Dynasty pokrenula je online projekat Dragoslavia koji okuplja dreg kraljice iz regiona.

Kako bi opisala gej scenu u Sloveniji?

Gej scena u Sloveniji je zapravo mnogo razvijena, u smislu da imamo priliku da učestvujemo ne na samo gej-prijateljskim događajima. Što ume da bude mač sa dve oštrice - zbog generalnog mentaliteta u Sloveniji, koji je mnogo tolerantniji i flegmatičan, gej ljudi ne osećaju toliku potrebu da se povezuju isključivo na gej mestima. Što je super, ali to ume da dovede do nehomogenosti grupe, pa gej kultura generalno nekako stagnira. gej klubu Tiffany, koji je zbog trenutne situacije A dreg scenu? pandemije bio prinuđen da zatvori svoje klupTo je ono kad sam rekla da gej kultura stagnira. ske prostore. Pošto je Tiffany jedini gej klub u Dreg scene u Sloveniji do pre godinu dana prak- Ljubljani, svi ti trenuci koje smo delili zajedno su tički nije bilo. Kabanaglo prestali i nije ret Tiffany je bio bilo neke alternajedini projekat koji tive za to. Na neki je uključivao dreg način se osećaš kao kraljice i davao im da si odvojen od Din, din, Dinastija, dreg kraljica mi najmilija šansu da se pokažu porodice i nedoi razvijaju. Kada staje nam ta blizina. sam počela da se Kako se rodila bavim dregom, cilj Dragoslavia? mi je bio da se to Dragoslavia se ropromeni i da dreg dila upravo kao popostane aktivan Razgovarao: Predrag Azdejković sledica svega toga. deo noćnog života Kako je Tiffany bio u Ljubljani. Godinu zatvoren i žurki više dana kasnije nije bilo, nismo više imamo već dve mogle da organizukuće, tri dreg kralja i gomilu novih kraljica koje jemo naše mesečne dreg nastupe i da nastuse oprobavaju u umetnosti drega. pamo. Na zadnjoj žurci u Tiffaniju, marta, smo Kako korona utiče na gej i dreg scenu u zapravo promovisale naš House of Dynasty prvi Sloveniji? rođendanski šou, koji je trebao da se održi nareDefinitivno nas je mnogo pogodilo. Iako sam dne nedelje pod produkcijom Drag Hags (koju pre govorila o nehomogenosti gej društva, jed- sastavljamo mi, House of Dynasty i Babsi Adler). nom kad pronađeš svoju grupu ljudi, postanete Nakon mesec dana očajavanja sam došla na porodica. Ja sam svoje ljude pronašla u našem ideju da se Drag Hags organizuju pa da

Petra Dynasty

Vodič kroz gej Srbiju

37

>>

OPTIMIST Intervju napravimo nekakav onlajn program. Međutim, otkako sam počela da radim dreg, sam imala ogromnu želju da upoznam kraljice s celog Balkana i da možda i nekako sarađujem s njima. A koja bolja prilika za to nego sad, pomislila sam.

Na brzinu sam skupila par slovenačkih kraljica s kojima sam već sarađivala, kontaktirala kraljice s Balkana koje su bile spremne na saradnju i vrlo brzo smo kliknule i zajedno napravile prvu Dragoslaviju, koja je bila osmišljena kao “karantinski šou” - kraljice u udobnosti svojih domova.

Nakon ogromnog uspeha prvog šoua smo sve videle potencijal koji Dragoslavia može da ima, ne samo kad su u pitanju nastupi i zabavljanje ljudi, već i u zbližavanju i povezivanju balkanske dreg scene i mislim da je vreme da udružimo snage, jer zajedno možemo mnogo više. Pošto je dreg scena na Balkanu generalno vrlo slabo razvijena, Dragoslavia ima taj potencijal da pruži mogućnost kraljicama, koje nemaju prilike da često nastupaju pred publikom, da razvijaju svoj karakter, svoj dreg i da dobiju nekakvo iskustvo, a najvažnije od svega, da upoznaju istomišljenike i prošire svoj auditorijum. Balkanska dreg scena je naša lokalna dreg scena.

Kako je nastala House of Dynasty?

Februara 2019. je Tiffany organizovao tzv. “Drag trash-out", žurku na koju su pozivali ljude da se pojave u dregu. Plastika, Noname i ja smo tada već bile mnogo dobre drugarice, praktički sestre, pa smo se nekako spontano odlučile da se pojavimo u dregu, pošto je svaka od nas imala tu želju već duže vreme. Naravno, taj prvi put je bio apsolutno katastrofalan pokušaj: jeftine perike, ako ih je uopšte i bilo, malo neke senke, kao neki ruž, štikle i to je to, ali osećaj je bio fenomenalan. Narednog vikenda se u Tiffaniju održala tzv. “Pust” žurka, što je u suštini slovenački “Halloween”, pa nam je bilo logično da ćemo opet da idemo u dregu. Ovog puta smo se već malo više potrudile: prekrile obrve, kupile neke kostime, pročetkale perike. Nakon te večeri smo shvatile da, hej, ovo bi zapravo moglo da preraste u nešto veće. Sve smo se slagale da je dreg scena u Ljubljani poprilično nerazvijena, pa smo se odlučile da preuzmemo stvari u svoje ruke, iako nismo imale pojma u šta se upuštamo.

Pretpostavljam da je inspiracija za naziv legendarna serija Dynasty? Zar niste previše mlade da uopšte znate šta je Dynasty?

38

www.optimist.rs

Moraću da se složim s tobom da jesmo previše mlade da znamo šta je Dynasty, haha. Poznajem seriju, ali ime naše kuće je došlo više od igranja s fantazijom i naših blesavih fora oko plastičnih kruna. A obzirom na to kako smo izgledale na početku, između sebe smo se šalile da iako je jedina kruna koju možemo da imamo veštačka, smo i dalje visoka aristokracija – Dynasty. Lično smatram da je mnogo bitno da poznajemo našu istoriju, odakle smo došli i zbog čega možemo sve to što možemo danas. S druge strane mislim da je takođe bitno da pričamo o današnjim iskustvima, da eksperimentišemo s medijima, iluzijama i pripovedanjem jer je to na neki način i uloga nas dreg kraljica - da interpretiramo dešavanja u svetu i to pokažemo kroz nastup. Šta za tebe predstavlja dreg?

Dreg je za mene bila prilika da se vratim na pozornicu, za koju znam da na njoj pripadam. Od malih nogu sam bila na bini - učestvovala na recitatorskim takmičenja, glumila u lokalnim pozorišnim predstavama, vodila festivale. Kad sam došla u Sloveniju na studije, mislila sam da ću taj deo sebe morati da ostavim za sobom, pošto ne samo da nisam dobro poznavala jezik, već sam u Ljubljanu došla potpuno sama. Pet godina kasnije mi je u život došao dreg koji mi je vratio

osećaj ispunjenosti i produktivnosti kada sam na sceni. Moram reći da me je definitivno spasilo – nakon 3 godine borbe s depresijom, konačno sam imala za šta da se borim i da me gura napred iz dana u dan, iz meseca u mesec.

Koje su ti omiljene dreg kraljice?

Kad je u pitanju svetska scena, najveće inspiracije su mi Bob The Drag Queen i Trixie Mattel.

Nastup Bob The Drag Queen na scenu iz rijaliti šoua “Menjam ženu” (američka verzija, naravno) je bio prvi nastup koji sam videla od bilo koje dreg kraljice i istog trenutka sam znala da želim da radim tako nešto. Njen stil nastupanja i lipsinkovanja je definitivno imao veliki uticaj na moje nastupe. Trixie je ostavila najveći uticaj na mene vizualno, pošto sam od početka znala da ne želim zapravo da izgledam kao žena i da mi preterano feminiziran stil šminkanja ne leži... odnosno nemam pojma kako da se šminkam, haha. Stoga sam gledala Trixijine tutorijale kako bih naučila tehniku takve preuveličane šminke, a onda vremenom sama došla do stila koji Petra HD želi da ima. Što se tiče naše lokalne scene, definitivno moram da izdvojim moje sestre Plastiku Dynasty, Babsi Adler i Veru Vulvu, koje me iznova iznenađuju i inspirišu. Takođe sam veliki fan Kvarcne Ruže i Vere Vendette.

Omiljena pesma za lipsync I zašto?

Moj omiljeni lipsync je definitivno moj prvi nastup koji sam radila za “takmičenje” za “Majsku kraljicu” u Tiffaniju (na kojem sam pobedila, samo da napomenem, haha). Radi se o miksu s pesmom od ukrajinskog benda TseSho, “Hate” u koju sam onda ubacila isečak iz serije “Ljubav, navika, panika” gde Seka Sablić govori o otuđenosti u svojoj porodici. Takve numere su mi najdraže za nastupanje, mešavina komedije, alternativne, relativno nepoznate muzike, s nekom porukom na kraju.

Da li pratiš Drag Race I kakvo je tvoje mišljenje o tom serijalu?

Naravno da pratim, mislim da bilo ko, ko tvrdi da ga ne prati iz ovog ili onog razloga, samo pokušava da ispadne “edgy”. Bez Drag Race-a mi definitivno ne bi palo na pamet da se oprobam u umetnosti drega. Popularnost koju je taj šou dao dregu se ne može zanemariti, prilike koje je pružio kraljicama iz celog sveta se ne mogu ignorisati. Da li Drag Race ima svoje problematične momente? Definitivno, i smatram da je generalno ta kultura “top 2”-”bottom 2” postala mnogo toksična za gej društvo. Taj neumoran takmičarski karakter među gejevima, “ko ima bolju kosu”, “ko ima bolje fore”, “ko ima skuplji šal”, postaje zamarajuć, pogotovo za nas balkanske kraljice koje nemamo ni procenat onoga što imaju kraljice na zapadu. Zato i želimo da napravimo jedan siguran prostor gde se svi podržavamo i ispomažemo, kao što je Dragoslavia.

Koga bi imitirala u Snatch Gameu?

Moja prva opcija bi bila Seka Sablić, žena ima gomilu materijala na koje bih mogla da se nadovezujem i da izgradim karakter, iako nikad nisam preterano razmišljala o strategijama i pripremama za Snatch Game, mada bih se definitivno dobro pripremila kad bih znala da Drag Race dolazi na Balkan, hehe. Moje druge dve opcije bi bile Jelena Karleuša, takođe ikoničan karakter s gomilom materijala, ili Eva Ras. Da li možemo očekivati još neke saradnje srpskih i ex-Yu kraljica?

Ja se definitivno nadam! Trenutno sam najviše fokusirana na Dragoslaviju, obzirom da pravimo šouove svake tri nedelje i sve radimo same, vrlo brzo se nakupi mnogo posla. Ipak, za saradnju sam uvek spremna i mnogo me raduje kad se udružimo i napravimo nešto novo zajedno.

Vodič kroz gej Srbiju

39

U OPTIMIST BDSM

svojoj borbi za priznava- vezuje sa homoseksualnošću? nje u društvu LGBT+ zaKožni ponos zastava se koristi od 1990-ih. jednica ima razne Dizajnirao ju je Toni DeBlase 1989. godine, a zahteve, a samo jedan brzo ju je prihvatila čitava homoseksualna kožna cilj: pravo na normalan zajednica. Bitno je napomenuti da kožni ponos život. Oni koji to pravo zastava ne sadrži dugine boje kao LGBT+. Sam osporavaju, LGBT+ zajed- dizajner je izjavio da ju je nacrtao za sve municu nazivaju perverz- škarce i žene koji su pripadnici kožne zajednice, nom i devijantnom. a ne za konkretne pripadnike LGBT+. Poslednjih Svake godine povezano godina se organizuje i zasebna manifestacija sa tim, u fokusu se nalazi kožnog vikenda, odnosno The leather weekend, Leather weekend odnosno kožni vikend. Da li ovaj na kojoj se okupljaju pretežno LGBT+ osobe. događaj zaista oduzima bodove u LGBT+ borbi ili Ta manifestacija, ali i pojavljivanje ljudi u se radi o još jednom napadu homofobičara? kožnom stajlingu na samoj Paradi ponosa, otRanog subotnjeg jutra, 28. juna 1969, čla- vara razne polemike. Pitanje je da li je homofonovi LGBT+ zajednice, marširali su na ulici Men- bija jedini problem ili se zaista kožna subkultura hentna u Njujorku, protestujući protiv policijske treba suzbiti? Ima li kožni vikend ikakve veze sa racije koja se ranije dogodila. Nije to bio prvi tim što je stereotip o LGBT+ kao nečemu deviprotest u istoriji, ali jeste prvi put da svako od jantnom i dalje živ? Pitali smo naše sagovornike njih drži za ruku svog partnera/ku u javnosti. iz različitih zemalja, na ovu temu.

Danas, takvi marševi odnosno Parade poOliver Jones je gej muškarac iz Mančestera, nosa, održavaju se godišnje širom sveta, dok ih je koji svakog oktobra paradira na kožnom viregistrovano oko sto pedeset zvaničnih. Na kendu koji njegov grad organizuje. njima, queers slave svoje samo-prihvatanje, ali i ,,Prelepo je! Dolaze ljudi iz raznih delova Brizahtevaju pravna i društvena prava. Oni koji su tanije, ali i iz celog sveta. Hoteli budu puni, tako protiv Parade, navode da se na njoj beleži nemo- da, ukoliko planirate dolazak, na vreme rezerviralno odnosno „devijantno“ ponašanje. U fokus šite smeštaj. Ne radi se samo o jednoj šetnji, već se stavljaju ljudi koji marširaju noseći kožnu o raznim aktivnostima koje se održavaju čitavog odeću u stilu koji se vezuje za BDSM zajednicu. vikenda, poput večera, žurki i kreativnih radioAli koliko je jedno zaista povezano sa drugim? nica. Odličan je način da upoznate ljude i stekKožna subkultura označava praksu i stil obla- nete nove prijatelje, koje ćete viđati redovno, ili čenja uglavnom orgranizovane oko seksualnih ukoliko žive daleko, barem jednom godišnje aktivnosti, koje kada se svi ponovo uključuju kožnu okupimo u Mančeodeću, kao što su steru,” naveo je Olikožne jakne, prsluci, ver, objasnivši da su čizme, kape, pojaDa li ovaj događaj diskretituje Paradu ponosa? radionice sponzorisevi i drugi predsane od strane meti.

Ovom LGBT+ fondacije, te erotična modom se da su organizatori često izražava prisvakako pripadnici svajanje seksualne LGBT+. moći i dominacije. ,,Pojmovi ropPiše: Jovana Ivetić Interesantno je da stvo i dominacija u ukoliko pretražujete kožnoj subkulturi internet ili knjige u odnose se na igrapotrazi za definicinje različitih moćjom ovog fetiša, nainih uloga, kako u ćićete na tu da je to seksualna dominacija između seksualnom tako i u društvenom kontekstu. Prvi muškarca i žene, odnosno heteroseksualna. Koji put sam obukao ovu odeću na Paradi ponosa, je onda momenat od kada se ova subkultura po- kada još nisam bio član kožne zajednice. Želeo

Leather Weekend

40

www.optimist.rs

sam da pošaljem poruku kako imam dominaciju bez obzira što sam gej. Da kažem da i ja imam moć, a ne samo strejt ljudi. Ali su mi onda drugi pripadnici kožne zajednice prišli, upoznali smo se i tako je sve počelo... Naša praksa se često pogrešno shvata kao nekakva zloupotreba, ali ako to činite na siguran i zdrav način, zapravo je deo zdravog seksualnog života. Kada idem u kožnoj odeći na Paradu ponosa i dalje šaljem tu istu sliku, da dominiram bez obzira ko sam. A kada idem na kožni vikend, to činim da bih se družio sa drugima koji vole isto što i ja.” dodao je Oliver.

Sonia Kovač, lezbejka poreklom iz Slovačke, koja čitav svoj život živi u Marbelji, jedna je od onih kojima smeta pojavljivanje ljudi poput Olivera na Paradi. Tamo gde je ona, na jugu Španije, homofobija gotovo da ne postoji, odnosno javlja se tek kod retkih pojedinaca. Možda zbog toga, njoj je neshvatljivo da postoje ljudi koji namerno traže razlog da ospore Paradu. ,,Zabranila bih nošenje te odeće na Paradi ponosa. Koja je poenta? Time se skreće pažnja sa onoga što je zaista važno i stavlja akcenat na autfit. Smatram da je to razlog što heteroseksualci i dalje ne vole nas, LGBT+ ljude. To je slika koju mi sami šaljemo u svet ponašajući se tako i dozvoljavajući tako nešto”, navela je.

Aleksandar Petrović, gej Beograđanin, neodlučan je po ovom pitanju. ,,Kožni vikend zasigurno budi negativnu reakciju kod mnogih, te može uticati da heteroseksualci na čitavu našu zajednicu gledaju kao na nešto perverzno. Ne dopada mi se lično, ne bih to nosio i ne bih generalno bio član kožne

subkulture. Ali opet, možda bi ljudi konačno trebalo da otpuste konzervativna shvatanja i iskuse veću ili potpunu slobodu. I meni smeta što su mi uskraćena prava da normalno šetam na ulici, da pokazujem svog dečka, pa ko sam ja onda da bilo koja prava na slobodu uskratim drugima, time što ću se buniti protiv onoga što ih usrećuje?

Homofobija i dalje postoji, i dalje je snažna i rasprostranjena, i da nema kožnog vikenda, našli bi nešto drugo kao iluzorni razlog da osporavaju Paradu.” Činjenica je da kožnu subkulturu ne praktikuju samo LGBT+ članovi, nego i heteroseksualci. Međutim u društvu u kojem heteroseksualnost vlada, ne postoji potreba za isticanjem njihove orijentacije. Glumci, pisci ili generalno javne ličnostima koje su strejt, neće isticati svoju seksualnu orijentaciju, jer je to suvišno. Sa druge strane, oni koji nisu strejt će je isticati. Isto tako je i sa članovima kožne zajednice. Kožna subkultura nije nastala u sklopu LGBT+, niti su oni jedini koji je upražnjavaju, ali su jedini koji imaju potrebu da istaknu svoju orijentaciju, jer se LGBT+ ionako bori protiv nevidljivosti.

Svi bi trebalo da budu tretirani jednako sa pravom da budu ono što jesu. Čak i u 21. veku to pravo se uskraćuje u mnogim zemljama, ne samo na Balkanu. U nekim zemljama pravo je dato zakonom, ali i dalje oduzeto na ulicama, gde se na primer istopolni par ne može držati za ruku. Nažalost puna sloboda je u manjini. Otvorenost možda ne uništava predrasude u potpunosti, ali je dobra za početak. Ukoliko neko šalje poruku noseći kožno odelo (kao vegeterijanac moram navesti da podržavam samo ekološku kožu) ili je to jednostavno ono što ih čini onima koji jesu, može li se iko buniti protiv toga? Na kraju, ostaje pitanje: Da li je svet spreman za potpunu otvorenost ili je skromnija slika ono što nam i dalje treba?

Vodič kroz gej Srbiju

41

OPTIMIST BDSM

Sve na svetu je u vezi seksa, osim seksa. Seks je u vezi moći.

Oskar Vajld

V

eć godinama se u okviru LGBTQ+ pokreta vode diskusije treba li dodati još jedno slovo sve više rastućem akronimu koji označava varijetete seksualnih identiteta. Reč je o slovu „K“ koje bi trebalo da označi KINK, veoma značajnu i represovanu subkulturu i njene brojne pripadnike koji se identifikuju kao kinksteri.

Stigma i predrasude koji još uvek vladaju oko ove grupacije, doprineli su da kink još uvek nije izborio svoje pravo građanstva i ravnopravni status u pokretu seksualnih manjina. Kritike stižu sa svih strana, problematizujući pitanje da li je kink normalan kao i sve druge alternativne seksualnosti.

Posebno zabrinjava činjenica da diskriminacija kinkstera dolazi i iz same LGBTQ+ zajednice i da ima dosta zajedničkog sa homofobijom strejt ljudi. To se dešava uprkos činjenici da je prisustvo LGBTQ+ ljudi u kink svetu veoma značajno i neporecivo. Tako, recimo, anketa Nacionalne koalicije za seksualne slobode, pokazuje da se 35% kinkstera izjašnjava kao biseksualno, dok učešće gay i lezbo populacije u kink svetu iznosi 22%. Pomenuta organizacija se u SAD bori za političku, pravnu i socijalnu podlogu koja će omogućiti ravnopravni status osoba sa alternativnim seksualnim orijentacijama.

Autorka, Džilijan Kinan, veruje da je kink validan kao i svaki drugi LGBTQ+ identitet, te da iza stereotipa pop-kulture postoji zajednica ljudi koji su iskreni prema sebi i dobijaju realne nagrade praktikujući kink.

- Kink meša jezik, ritual, poverenje, moć, zadovoljstvo, bol i identitet na način koji se ne može predstaviti stereotipom - kaže Kinan.

River Džonson smatra da je problem u tome što borba LGBTQ+ populacije za ravnopravnost počiva na potrebi da bude prihvaćena kao normalna, te da kao rezultat toga, svaka aktivnost koja se vidi kao „devijantna“, se mora držati daleko od očiju javnosti. Ovde vidimo jasno poklapanje sa homofobnim izjavama o „seksu između četiri zida“.

Kink, koji stručnije označavamo akronimom BDSM (Bondage-Discipline/Domination-Submission/Sadism-Masochism), vekovima raspaljuje maštu ljudi. Koncept ljubavi kroz „razmenu moći“, ruši okoštala heteronomna religijska shvatanja, očekivanja i forme seksualnih odnosa. BDSM je u svojoj biti radikalan, jer preispituje tradiciju i čvrste strukture i dozvoljava eksperimentisanje, istraživanje i samoizražavanje, što nijedan poznati sistem društvenih odnosa nikada nije dopuštao. Ako određen politički sistem posmatramo kroz odnos prema seksualnosti, onda je BDSM najviši nivo sloboda.

Zato se BDSM mora uključiti kao ravnopravni deo kvir istorije, jer time čuvamo esencijalni deo svog nasleđa. Tamo gde je kvir pokret stao početkom devedesetih, prigrlivši kapitalizam „duginih boja“, BDSM možemo slobodno posmatrati kao nastavak te borbe.

Stigma, istorija, životni stil

BDSM kao radikalni vid slobode

42

www.optimist.rs

Piše: Igor Maksimović

ISTORIJAT BDSM-A Prvi začeci BDSM-a vezuju se za Mesopotamiju i čuvenu boginju Inanu (Ištar). Inana je bila boginja plodnosti, ukrašena nakitom po čitavom telu. Ona je svoje poklonike primoravala na ritualne plesove, tokom kojih ih je bičevala. Kako se igra intenzivirala, ekstaza je postajala sve veća.

U antičkoj Grčkoj, tačnije, u Sparti, postojao je običaj bičevanja dečaka koji su se obučavali za vojni poziv. Bičevanje se održavalo kod hrama Artemide Ortije i trajalo je ceo dan. Dečaci su bičevanje podnosili stoički i sa ponosom, takmičeći se ko će duže da izdrži i sa više udaraca, što je bio jedan vid izražavanja supremacije među njima. Pobednik je uživao posebnu reputaciju.

U starom Rimu nailazimo na etrursku grobnicu za bičevanje iz 5. veka p.n.e. blizu grada Tarkinije. Grobnica je bila prostorija gde su učesnici bičevali jedni druge u čast boga Bahusa (rimski pandan grćkom Dionisiju, bogu vina). Iz grobnice je sačuvana freska na kojoj su prikazana dva muškarca koji bičuju ženu koja se nalazi između njih.

Reference za bičevanje nalazimo i u satirama rimskog pesnika Juvenala, kao i u Petronijevom „Satirikonu“. U Pompeji, u vili „Misterija“, na zidu je ostala figura gospodarice sa bičem, kao deo inicijacije mlade žene u kult.

U Indiji, čuvena Kama Sutra, nastala oko 400. godine p.n.e. daje detaljne opise odgovarajućih mesta na telu pogodnih za grickanje, štipanje i udaranje, kao i načina kako to činiti.

Kama Sutra se smatra jednim od prvih izvora BDSM aktivnosti, ali ono što je najbitnije naglasiti, knjiga daje i etičko upozorenje da se pomenute aktivnosti mogu vršiti samo nad osobama koje razumeju šta se dešava, tj. da učešće mora biti dobrovoljno.

U Evropi XII veka, pojavljuju se tekstovi tzv. uzvišene ljubavi, bazirani na ideji ekstremne ljubavi muškarca, koji je zarad ljubavi žene spreman da preduzme bilo kakav podvig i da istovremeno doživljava bol. Takav muškarac nikad ne može dobiti predmet svoje naklonosti, jer je žena obično udata ili pripada višoj klasi.

Zato se u to doba javlja ideja porobljavanja u ime ljubavi i pobožnosti.

U srednjem veku bičevanje se javlja kao uobičajena praksa u manastirima, kao vid pročišćenja od ovozemaljskih iskušenja, ali i kao oblik zadovoljstva. Tako italijanski filozof Đovani Piko de la Miradola u XV veku svedoči o monahu koji

je mogao da uživa u seksu samo ako je bio bičevan bičem umočenim u sirće.

Iako nije prvobitno imala veze sa BDSM praksom, japanska tehnika vezivanja zarobljenika hojojitsu, iz XVI veka, uticaće na umetnost vezivanja submisivnih partnera u BDSM seansama u moderno doba. Prilikom zarobljavanja neprijatelja, samuraji su pristupali njegovom vezivanju kanapima pažljivo smišljenim čvorovima, ne samo kako bi sprečili bekstvo zarobljenog, već i kako bi sve delovalo estetski savršeno. Ovo je dovelo do najraznovrsnijih tehnika i oblika vezivanja čvorova inovativnih po svom izgledu i načinu. Hojojitsu će kasnije uticati na japansku veštinu erotskog vezivanja kinbaku.

BDSM je neraskidivo vezan za imena dva čoveka, po kojima su sadizam i mazohizam dobili ime - Donasjen Alfons Fransoa (Markiz de Sad) i Leopold fon Zaher – Mazoh.

Osnovna teza Markiza de Sada je da najjače seksualno zadovoljstvo proizlazi iz bola. U svojim romanima on opisuje najrazličitije oblike seksualnih surovosti. Najpoznatije delo „Žastin“, prikazuje devojku koja je kroz život podvrgnuta brojnim seksualnim brutalnostima. Nazvan filozofom razvrata, po Markizu de Sadu je imenovan Vodič kroz gej Srbiju

43

OPTIMIST BDSM

termin „sadizam“ – uživanje u nanošenju bola.

Leopold fon Zaher – Mazoh je bio austrijski pisac, koji je u svojim delima prikazivao fantazije i fetiše vezane za dominantne žene. Kasnije je svoje fantazije pretočio u stvarnost, kada je potpisao ugovor sa svojom ljubavnicom, baronicom Fani Pistor, da će joj biti seksualni rob, pod uslovom da baronica što češće nosi krzno, što je bio njegov najveći fetiš. Po njemu je u seksologiji nazvan pojam „mazohizam“ – uživanje u primanju bola.

Ostaće zabeležen i zapis iz XVIII veka, pisca Eulenberga, koji prenosi svedočenja arapskih doktora koji su prepoznali bičevanje kao moćan seksualni stimulant.

U predmoderno doba, kao izvore BDSM prakse nalazimo bordele, koji su bili izuzetno popularni u Engleskoj. Tako je ostalo zabeleženo da je u jednom od njih postavljena mašina za bičevanje 40 osoba u isto vreme, dok je u drugom konstruisana čuvena stolica za spankovanje.

U XX veku na BDSM kulturu je presudno uticala industrijska revolucija, sa pojavom proiz-

44

www.optimist.rs

voda od kože i gume. Posebno je važno istaći da je ovde presudnu ulogu imala progresivnost nemačke Vajmarske Republike, koja je bila produžetak evropske fetiš kulture prve dekade XX veka.

Međutim, BDSM kao posebna subkultura, pogotovo u LGBTQ+ svetu, počela je da se razvija nakon Drugog svetskog rata, 50-ih godina XX veka, naročito u SAD. Prema ocenama brojnih autora, na takav trend je uticao tzv. postratovski sindrom. Naime, kada su se mladići koji su učestvovali četiri godine u ratu, vratili svojim kućama, oni su izgubili oslonac u autoritetima komandanata, čvrstinu i disciplinu, prema kojima su navikli da žive. Oni su tokom rata razvili čvrste međusobne veze, bazirane na bliskosti, pažnji i ljubavi, koja je odjednom nestala. Mladići se nisu prosto mogli vratiti starom načinu života, jer su naučeni na poredak i hijerarhiju.

Oni su, prosto, tražili da im neko naređuje šta treba da rade, počevši od toga kako da se obraćaju „superiornijem“ do toga da izvršavaju naređenja, poput čišćenja čizama. Zato su počeli da

se okupljaju u posebne underground klubove (leather, biker...), koje su sami formirali.

Popularizaciji BDSM subkulture doprineli su i specijalizovani magazini, brojni fotografi koji su prikazivali modele u kožnim kombinacijama, moderni film, pop i rock muzika 70-tih i 80-tih godina XX veka... Pojava interneta je važan momenat za BDSM, jer je po prvi put izašao iz senke i pojavio se na svetlosti, dobijajući sve veću vidljivost među širokim auditorijumom.

BDSM KAO ŽIVOTNI STIL DANAS Danas je BDSM pored seksualne aktivnosti postao i životni stil mnogih. Ono što je najbitnije naglasiti jeste da se BDSM odigrava samo između osoba koje su dobrovoljno stupile u takav odnos na osnovu dogovora (usmenog ili pisanog) o radnjama na koje su dale saglasnost. Sve drugo predstavlja nasilje i zloupotrebu. Tri reči opisuju takav odnos SSC (SAFE – sigurnost; SANE – razumnost, prisebnost; CONSENSUAL – dobrovoljnost).

Prvi korak u BDSM aktivnostima jeste razgovor o načinima i trajanju „razmene moći“ i granicama obe strane: submisivne – koja predaje svoju i prima tuđu moć; dominantne – koja prima tuđu, a nameće sopstvenu moć.

BDSM scene mogu biti različite i obično su fokusirane na određeni fetiš osoba koje učestvuju: koža, guma, animal play, bičevanje, spankovanje, CBT (Cock And Ball Torture), stopala, lizanje, pušenje, vezivanje, kažnjavanje, golicanje, maske, preoblačenje, uniforme, čizme... Granice za BDSM scene predstavlja samo mašta učesnika.

Trajanje BDSM aktivnosti može trajati privremeno, povremeno ili trajno (24/7/365).

Dominantna osoba često nosi nazive kao što su: gospodar, vlasnik, top, gazda, učitelj, tata, policajac, doktor... Submisivna osoba je uvek rob, ljubimac, sluga, učenik, sin, zarobljenik, pacijent...

Iako ovakve uloge i nazivi kod mnogih u javnosti predstavljaju poniženje, zapravo, kod osoba koje ih praktikuju izazivaju određene senzacije i uzbuđenja, što predstavlja i osnovni motiv za učešće u njima. Ovde je važno napomenuti da psihijatri već odavno ne smatraju ovakve aktivnosti poremećajima, izuzev ako ne dovode do nesposobnosti u profesionalnim i socijalnim aktivnostima učesnika.

Dominantna osoba doživljava seksualno zadovoljstvo u demonstriranju sopstvene moći, posedovanju i brizi za drugu osobu. Sa druge strane, submisivna osoba uživa u pripadanju i

posedovanju, oslobađanju od lične odgovornosti i dobijanju sigurnosti... Jasno je iz navedenog da BDSM ne mora uvek uključivati seks.

Iako bi se moglo dodati još mnogo toga, važno je ukazati na određene mitove i zablude u javnosti o BDSM-u: - BDSM nije zlostavljanje; - BDSM nikad ne uključuje maloletne osobe; - BDSM ne uključuje kriminalne aktivnosti; - BDSM uključuje bol samo u kontekstu ljubavi, poverenja i seksualne uzbuđenosti; - BDSM nije orijentisan na (samo)destruktivnost; - BDSM nikada ne eskalira u ekstreme, niti dovodi do fizičkih i psiholoških posledica...

Na samom kraju, tema bi se mogla zaključiti sjajnom mišlju uglednog francuskog filozofa, Mišela Onfrea, koji u svojoj knjizi „Moć postojanja – Hedonistički manifest“, kaže: „Dobro i zlo, istinito i lažno, pravično i nepravično, lepo i ružno, proističu iz ljudskih odluka, koje su ugovorne, relativne i istorijske. Ovi oblici ne postoje a priori, nego a posteriori... Moral se uči, on se upisuje u materiju mozga, stvara sinapse i omogućava anatomske funkcije moralnog poduhvata. Moral, dakle, nije stvar teologije između ljudi i boga, nego imanentna istorija koja se tiče ljudi među sobom, bez ikakvog drugog svedoka... Univerzalni, večni i transcedentalni moral, ustupa mesto posebnoj, privremenoj i imanentnoj etici...“ Vodič kroz gej Srbiju

45

I

OPTIMIST Muzika

ako znamo da je ona muzički kameleon koji uspešno ide iz žanra u žanr, ipak, vratiti se žanru po kome smo je upoznali uopšte nije lak zadatak. Njen vokal uglavnom dolazi do izražaja kada radi akustične obrade svojih pesama na klaviru ili pevajući obrade pesama drugih autora.

Ozbiljan preokret u muzičkoj karijeri donosi nam jazz albumom „Cheek To Cheek“ sa Tonyjem Bennettom, tribute nastupom za obeležavanje pedeset godina mjuzikla „Sound Of Music“ na dodeli Oskara, nastupom sa heavy metal bendom Metallica na dodeli Gremi nagrada ili glavnoj ulozi u filmu „A Star is Born“. Da, Lady Gaga ovog puta dolazi u punom obliku Gage, kako vizuelno ekscentrično tako i dobro proučenom pop receptu. Nakon country i soft rock albuma wonderland.“ Naravno da ona nije Alice, već Ste„Joanne“, koji jeste najličniji Gagin album, ove fani Joanne Angelina Germanotta koja nas godine došla je „Chromatica“, možda njena nova ovom pesmom urađenom u French house fazonu uvodi u avanturu zvanu: zaplešimo našu muzička lična karta.

Pre nego poslušate ovaj album, shvatite da bol. Taman kada prođemo kroz portal u zemlju sam naslov albuma otkriva jednu planetu na čuda počinje „Stupid Love“ ujedno i prvi singl sa kojoj su prisutne sve hromatske boje, a sači- albuma i njena najslabija pesma. Iako ova njena od hromatske skale - semplova, kompju- pesma zvuči kao reciklaža u pokušaju njenog terski modifikovanih zvukova, robotic glasa, hita „Do What U Want“ sa odličnog albuma „ARTFrench housea i dicso popa pa do saksofona, POP“, ipak nije urodila plodom. Zanimljivo je to klavira i trube. Kako Gaga objašnjava: „Album da Gaga skoro uvek izbaci za lead single najslabiju pesmu sa albuma. Da bi već u sledećoj naChromatica je album o izlečenju i hrabrosti.“ pravila klasični pop „Chromatica“ je banger za tinepodeljena u tri čina. jdžere sa Arianom Svaki čin počinje Grande i tako se dokao filmski interčepa #1 mesta privmezzo, instrumenLady Gaga lačeći milione tal koji dramski pratioca ove mlade najavljuje ličnu bol zvezde. „Rain on jednog umetnika.

Me“ je drugi singl sa Na samom sletanju odličnim spotom planete Chromakoji je režirao Rotica, slušamo prvi Piše: Stefan M. Mladenović bert Rodriguez uvod koji podseća („Sin City“, „Despena Star Wars/James rado“, „Machete“…)

Cameron atmosi trenutno nosi feru.

Odličnom osam nominacija tranzicijom idete u pesmu pod imenom „Alice“. Inspirisana roma- na ovogodišnjoj VMA dodeli nagrada. Ono što nom Lewisa Carolla „Alisa u zemlji čuda“, album dolazi posle ovoga je klasična disco numera dese otvara staromodnom Gaga lirikom koju jed- vedesetih „Free Woman“ u kojoj nam Gaga gonostavno nije moguće mrzeti. U obezvređenom vori „This is my dancefloor I fought for“ da se vremenu, vremenu korona virusa, motivišuće je vraća po svoj plesni podijum koji je zaradila čuti „My name isn’t Alice, but I’ll keep lookin’ for prvim, ali i drugim albumom. Tužno je što je ova

Chormatica

46

www.optimist.rs

himnična pesma dobila novi instrumental nakon demo verzije koja je kružila internetom.

Iako je izvršni producent albuma BloodPop izjavio da je ilegalno slušati balade na albumu, „Fun Tonight“ i „1000 Doves“ su pesme sa fenomenalnim tekstom za odlične Gaga balade odsvirane na klaviru kakva je npr. „Speechless“, što je velika greška.

Vreme je za drugi čin. „Chromatica II“ je najviralniji deo na društvenim mrežama, tranzicija između ove kompozicije i robotic EDM pesme „911“, koja je kao izgubljena pesma sa albuma „ARTPOP“. Ovaj momenat nazivaju cultural reset, a niko ne pominje tekst koji je mnogo bitniji od same muzike. Tekstom „911“ Gaga govori o teškoj depresiji i samoubistvu, dok u pozadini ide muzika kao da ceo svet slavi baš njenu smrt.

Hrabro, istinito i mračno –„My biggest enemy is me.“ još jedan je deo mračnog pisma. Najveće iznenađenje na albumu jeste saradnja sa K-Pop grupom BLACKPINK. „Sour Candy“ je pravi ušni house club crv, jer kada jednom čujete pesmu teško možete da je zaboravite. U ovoj pesmi čujemo promukli i dublji vokal Gage koji podseća na momente iz njenog najvećeg hita „Bad Romance“. Dobro osmišljen marketing za povratak na pop tron. Kratko, jasno, zavodljivo i vrlo dobro programirano u minutaži same pesme.

Verovatno najbolji deo albuma upravo sledi numerama „Enigma“ i „Replay“. Energična, vokalno savršena i potpuno enigmatična pesma donosi zvuk 90-ih i zvuk saksofona. Tekstualno „Enigma“ je prolog pesme „Replay“ koja je hit one „stare“ Gage. Rekao bih da je „Replay“ sestra bliznakinja „Bloody Mary“ sa albuma „Born This Way“. Možda najjača stvar na albumu iako je sample pesme „It‘s my house“ od Diane Ross.

Spora, bombastična sa teškim rečima i optužbama. Samo Gaga može da PTSP pretvori u zlatnu polugu. Stigli smo do poslednjeg čina koji je dosta eksperimentalan, s obzirom da je duet „Sine From Above“ sa Eltonom Johnom odjednom Eurovision Song Contest EDM pesma, a ne piano balada. Tekstualno je možda u TOP 3 sa albuma ali nema potpuni potencijal jer pomalo zvuči kao nedovršena pesma. Švedski producent Axwell je matricu čuvao šest godina i potrudio se da sam kraj bude kao spajanje više univerzuma. Potpuni ušni šok je kada krene drum ‘n‘ bass deo koji odjavljuje pesmu. „Babylon“ zatvara album i od ove pesme su fanovi

Photo: Norbert Schoerner očekivali najviše s obzirom na HAUS laboratories verziju. Spala je na lep bledi omaž Madoninog „Vogue-a“ iako su stihovi pesme: „That‘s gossip, what you on? Money don‘t talk, rip that song.

Battle for your life Babylon“, već je dovoljno jasno koje su namere kada je u pitanju poređenje pop kraljice Madone i Lady Gage. „Chromatica“ je na kraj planete žuta kuća, a u toj kući staro mračno pismo. Ozbiljna plesna terapija koja govori o mentalnom zdravlju, PTSP-u, depresiji, raskidima i očekuje da svi zaplešemo svoju bol.

Vodič kroz gej Srbiju

47

D OPTIMIST Intervju

okumentarac „Morski konjic“ (Seahorse) bavi se temom koja u prošlosti nije adekvatno istraživana i prikazivanja u svetu umetnosti, čak ni kada se radi o ostvarenjima posvećenim LGBTQ populaciji.

Glavni lik filma Fredi je tridesetogodišnji gej transrodni muškarac, koji se sprema da zatrudni i zasnuje porodicu. Premda je za njega ovaj poriv duboko ljudski i prirodan, ubrzo se suočava sa svešću da je drugim ljudima njegova odluka zbunjujuća te da joj često pristupaju sa neprijateljskim stavom. Fredi je primoran da se suoči sa svojom naivnošću, ali istovremeno i sam inicira snimanje filma ne bi li ispričao svoju priču širokom auditorijumu. Rediteljskog posla se prihvatila Dženi Finli, koja je sa Fredijem sarađivala i radila na filmu pune tri godine. Dokumentarac „Morski konjic“ biće prikazan u selekciji „Prime time“ Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koji se ove godine održava od 3. do 10. septembra na nekoliko lokacija u Beogradu i onlajn.

Priča o ocu koji je rodio dete je veoma lična i intimna. Ovakva vrsta iskustva nije toliko vidljiva u javnosti, niti u filmovima.

S kakvom vizijom ste se odlučili da napravite film o Frediju i njegovoj trudnoći? Čarli Filips iz magazina Gardijan pozvao me je da se upoznam sa Fredijem, koji je u to vreme imao sastanke sa filmadžijama u potrazi za nekim ko bi ispričao njegovu priču o ličnom putovanju do očinstva. Momentalno sam bila zaintrigirana. Nisam sigurna zašto se odlučio da ja režiram film. Mi smo veoma različite osobe, ali smo razvili međusobno poverenje. Bez toga ne bismo uspeli da napravimo film.

Od trenutka kada ste upoznali Fredija do njegovog porođaja prošlo je tri godine.

Na koji način se vaš odnos razvijao i menjao tokom tog perioda?

Film je evoluirao dok je nastajao. Moralo je biti tako, jer je za mene to suština procesa stvaranja filma. Toliko toga što je trebalo da se desi bilo je neizvesno, tako da sam morala da osluškujem i reagujem na razvoj događaja. Film koji sam stvarala se u neku ruku sam nametao, sa perife-

48

www.optimist.rs

rije mog vidokruga. Verujem u pristup Meknaltija i Banka – detektiva iz serije The Wire – koji podrazumeva da zadržite „meke oči“ kada se susretnete sa nečim. Potrebno je da isprobate i procenite to što gledate, kako se osećate zbog toga i kako to možete da prevedete na ekran. Često sanjam o filmovima dok ih pravim i potom kreiram slike koji mi dođu u snu. Imala sam naviku da trčim dugačke distance duž obale dok snimam filmove i za to vreme razmišljam o razvoju materijala i kadrovima koje sam kreirala.

Najveći izazov je u tome što je stvaranje filma teško. Jedno je inicirati projekat dok se osećate snažno i spremni ste da pokorite svet. Šta se dešava kada prolazite kroz jedno od emotivno najizazovnijih iskustava u vašem životu, koje će reditelj preneti na ekran od početka do kraja?

Svima nam je bilo važno da pristupimo priči s

poštovanjem i ne prenosimo samo ono što je bilo lagano. Zbog toga je na momente snimanje svima bilo zahtevno.

Kako je na vas, kao roditelja, uticala priča o Frediju?

Upoznavanje Fredija me je podstaklo da duboko promislim sopstveno iskustvo trudnoće i roditeljstva, kao i sopstveni osećaj identiteta na nezanimislive i nepredvidive načine. Nakon što sam postala roditelj, osećala sam na mnogo načina da sam time omeđena, što je naglašeno vremenom i iskustvom trudnoće i porođaja, postojanja deteta koje treba voleti i brinuti o njemu. Intrigiralo me je i fasciniralo kako će sve to uticati na Fredija, transrodnu osobu koja je već prošla kroz duboku fizičku i emotivnu tran-

Izazovi, realnost i radost trudnoće transrodnog muškarca

Dženi Finli Izvor: Beldocs

ziciju u životu. Kako će ovo novo emotivno iskustvo uticati na njega, kako će uticati na njegov osećaj identiteta? Koji će to biti mali, lični, intimni i kućni detalji tog iskustva i kako će izgledati na filmu, pred publikom? Veoma me je dirnulo to što je on ranije gledao dokumentarac o transrodnoj deci, što mu je omogućilo da artikuliše vlastitu ideju da je trans osoba. Pitala sam se da li će film koji smo mi napravili imati takođe takav uticaj na nekog koga još nismo upoznali. Šta je za vaš bilo najemotivnije tokom rada na ovoj priči?

Iznenadilo me je koliko me je duboko pogodilo snimanje porođaja. Bilo mi je gotovo nemoguće da montiram tu sekvencu bez plakanja. Taman kada bih pomislila da će proći bez toga, suze bi krenule. Morala sam da dogovorim sve sa montažerkom Alis Pauel i potom napustim sobu, više

puta. Sada kad držim Fredijevog sina, svu me obuzme nežnost. Nakon ovog putovanja sam ostala duboko povezana sa njim na način koji nisam mogla da predvidim.

Vaš film će biti prikazan u festivalskoj selekciji Beldocsa „Prime time“ posvećenoj veoma važnim temama. Koliko je po vašem mišljenju današnje vreme plodno za prevazilaženje predrasuda i stigmi za transrodne osobe i koliko je važno da priče poput Fredijeve budu vidljive?

Uzbudljivo mi je što trans osobe same pričaju svoje priče i angažuju se oko svega. Fredi me je zamolio da ispriča svoju priču, tako da je film zasnovan na uzajamnom poverenju. Cilj nam je bio da se ne oslanjamo na izlizane vizualne postulate tabloidnog načina pripovedanja – tako da nećete čuti Fredijevo bivše ime ili videti slike pre tretmana testosteronom. Tranzicija nije šminkanje. U ovo doba toksičnih medija, post-istine i transfobičnog zakonodavstva, mislim da je od vitalnog značaja da slojeviti i promišljeni filmovi, koji reflektuju složenost iskustva trans osoba, budu pravljeni za javnost. Moramo da budemo prisutni da stanemo iza naše LGBTQ porodice.

Kakva su vam očekivanja u pogledu reakcija publike?

Sviđa mi se „kućni“ i intimni aspekt filma. Fredi je trans osoba i praktično tek počinje život. Ovo nije film o tranziciji, kojom se bavimo samo u prvih par minuta.

Ovo je film o tome šta se dešava posle. O stvarima koje publika možda nije videla nikad ranije u drugim filmovima fokusiranim u celosti na tranziciju. Nisam nikad videla film koji tako beskompromisno i intimno prikazuje izazove, realnost i radost trudnoće trans muškarca. Na širem planu, nadam se da će publika moći da prihvati jednostavnu ideju da je Fredi muškarac i da se njegov rod nije promenio kada je zatrudneo i rodio dete. On je bio muškarac tokom svakog trenutka svoje trudnoće i iskusio ju je kao muškarac. To je jednostavna ali suštinska ideja koja je nova i nepoznata mnogim ljudima. Zaista bih volela da „Morski konjic“ započne debatu na ovu temu, kao i da ljude pogodi intimnost, iskrenost i složenost Fredijevog putovanja. www.jeaniefinlay.com Vodič kroz gej Srbiju

49

O OPTIMIST Film

pšte je poznato da vreme leti, da u individualnom , baš kao i emocionalno-misaonom doživljaju pojedinaca prolazi nepojmljivo brzo; tako smo već stigli do tridesetogodišnjice dalekosežnog uticajnog, a pritom i gotovo unisono voljenog dugometražnog dokumentarnog filma Pariz u plamenu (Paris is Burning) autorke Jennie Livingston. Naknadna lno uređenijim i tolerantnijim društvima i držapamet iz naslova ovog teksta nije ni najmanje vnim uređenjima. Kao što je poznato, ako je neophodna da bi se ustvrdilo ono posve očigle- uopšte i neophodno podsećati na to, „Pariz u dno – tu je reč o jednom od najboljih i najuticaj- plamenu“ je pred gledaoce ovakvih ili onakvih, nijih dokumentaraca unutar korpusa zvanog manje ili, pak, više naprednih svetonazora queer cinema, a u isti mah kada pričamo o tom doneo živopisnu hroniku njujorške transvestitostvarenju, pričamo i o delu koje je dosta brzo i ske scene tokom osamdesetih godina dvadesesa vidnom lakoćom transcendiralo do znatno tog veka, uz fokus na balove, vog-ples, širih okvira, postavši i referentna i često u dobro nadmetanja i ambicije i snove onih koji su nareime navođena stavka u popularnoj kulturi čak i čenoj eri darovi toplinu, osobenost i vitalnost.

I upravo je to (toplina, osobenost, vitalnost), planetarnih razmera. A na takav prijem je ovaj izvrsni film nailazio još od prvih, premijernih mu reklo bi se, udarni adut tog nesvakidašnjeg ostvarenja koje od većine problemsko-opservaprikazivanja, dakle, još od juna 1990. godine.

Kad se već dotičemo faktografije, podse- cionih dokumentarnih filmskih ostvarenja jasno timo da se među zvaničnim trofejima i pohva- izdvaja, između ostalog, i srčanost glavne aulama koji su u tom prvom naletu pristigla na torke, odnosno, potpuno odsustvo cinizma, muračun i u ruke autora tog remek-dela nalazi i drosti sa tačke sigurnog odstojanja, odličja sa filmskih festivala u Berlinu, Sijetlu, San- antropološkog tihog prezira spram izabranog densu, kao i nagrada Gotham koja se dodeljuje predmeta proučavanja... Recimo, jedan od najnajboljima među najboljima u domenu istinski većih filmskih kritičara u SAD, Rodžer Ebert, uz ocenu 3 (maksinezavisnog amerimalna iznosi 4 zvezčkog filma. A pridice), u samoj tom, u pitanju je završnici svoje kriostvarenje koje je tike, osvrnuvši se na kao stvoreno za Vreme leti (sa ili bez naknadne pameti) zamerke pojedinih stigmu lako uočda je film odveć deljive (i samim tim i presivan, jer takmiprovokativne) dručari u vog gosti, kao što se, nadmetanjima opouostalom, mudro, našaju one koji ih siemotivno, nadahPiše: Zoran Janković gurno ne bi nuto i kinestetski prihvatili u stvarsuperiorno i bavi nom životu, istakao nekim od aspekata je sledeće: „.Ono što i nekim od suština i sam video je uspeključnih odrednica sudbina namenjenih onima kojima je dopalo da šan pokušaj autsajdera da dramatizuju kako žive sa belegom drugosti, pa bilo to i u nomina- uspeh u današnjem svetu često zavisi od poma-

Paris is Burning

50

www.optimist.rs

galica koje čovek može da pribavi, kupi ili ukrade, gotovo na svim mestima – pod pretpostavkom da ima stila i da zna kako da ih koristi.“ A pomenuto teško da bi bilo moguće bez iskrene i tako drastične spremnosti Jennie Livingston da bez imalo kalkulacija zaroni u svet zbilja skrajnutih, u svet beznadežnih marginalaca sateranih u polumrak i memlu društvene opskurije, neretko i usmerene i predodređene za prostituciju i probleme zavisnosti od mnogo čega... Imajući to u vidu pomalo čudno i u dobroj meri neosnovano zvuče zamerke koje su akteri ovog filma u sklopu skorog Netfliksovog dokumentarca Razotkrivanje (Disclosure) uputili na račun rediteljke, optužujući da ništa lično nije učinila za njih, vodeći se isključivo brigom za prijem i plasman svog filma. Tu dolazimo do tačke kada možemo da prozborimo koju i o nepremostivoj prepreci kojoj nametnute klasne, rodne i druge uloge i silna i nužno represivna društvena uslovljavanja predstavljaju na putu svake iole sveobuhvatnije, zahtevnije i ambicioznije emancipacije i promene onoga što je iznuđeno i na šta je đavolje teško imati stalnog i stvarnog uticaja. Čini se da ni dobar deo junaka to ipak nije pojmio, ali su zato barem izborili kakav-takav, pa makar i samo privremen manevarski prostor za igru i slobodu, a što je nama darovalo taj poletan i rečit prikaz zarazne

vibrantnosti i barem samo intuitivno podrobno proživljene subkulture, uključujući pomenute balove, takmičenja, viralnost plesnog zanosa, pa čak i izvesnu dozu razvoja sopstvenog jezičkog registra, svojstvenog onome što je vogue uvek nosio sa sobom.

Kako su zimus, u svom prikazu za Slant Magazine, naglasili Fernando F. Croce i Eric Henderson, ovaj film, „na prvi pogled amorfan, u stvari je ustrojen kao niz kontrasta između snova i realnosti, između pretvaranja i onoga što zbilja jeste, između mladosti pune nade Venus Extravaganze dok leži na dušecima i razočaranog sredovečnog Korija ispred ogledala koje ne zna za samilost“: I na današnja, slavljenička ili „obična“, premijerna ili reprizna gledanja, „Pariz u plamenu“ krajnje sugestivno podseća na lepotu u opštem smislu i lepotu istine u svih njihovim mnogobrojnim pojavnostima, ukazujući da se pravi smisao, odnosno, potpuno poimanje složenosti života atipičnijih izbora i identiteta neretko krije upravo na samoj razmeđi između tih fatumski obojenih oprečnosti, što svakako možete i sami utvrditi odlučite li da iznova ili po prvi put pogledate ovo sjajno delo velikog dara, skrojeno i po meri svog vremena i po preciznom odrazu junaka te nesvakidašnje priče. A tu već nikakva naknadna pamet nije nužno pomagalo.

Vodič kroz gej Srbiju

51

P OPTIMIST Serija

riča o primećenoj i u dobroj meri željno iščekivanoj, a potom i hvaljenoj novoj i premijernoj seriji (iz ponude Hulu-a) „Love, Victor“, kako je verovatno opšte poznato, počinje još pre dve godine; u martu 2018. najpre pred američku bioskopsku publiku stigao je prapočetak te priče – odličan dramedijski film „Love, Simon“ u režiji Grega Berlantija. Film je doneo šarmantnu i slatko, ali nadasve i ubedljivu i upečatljivu priču o mladom Simonu, koji od svih, od porodice i od prijatelja, krije da je gej.

Film je, pomenimo i to, predstavljao dostojanstvenu i uspelu ekranizaciju Becky Albertalli.

Sada, dve i nešto malo preko godina kasnije, poštovaoci i knjige i filma dobili su novu poslasticu – seriju naslovljenu „Love, Victor“. Motivsko-tematski gledano, priča serije zadržava se na potpuno istoj tački, dok je veza sa prethodnikom postavljena tako da epizode počinju razmenom prepiske između sada već potpuno Ta kopča deluje dovoljno efektno, premda snađenog i usidrenog Simona i mlađanog Victora koga, gle čuda, muče ama baš istovetne zahteva izvesnu suspenziju neverice i brzo pomuke. Victor, mladi Latino, se sa svojom porodi- staje refrenski učestao manir, i što je važnije to com (majka, brat, sestra i maleni brat) doseljava obezbeđuje vezu i sa romanom i sa filmom, što u novi grad i dosta brzo pravi prvu grešku – je u smislu prijema ciljane i potencijalne publike premda mu je jasno da je, barem što se škole svakako smislen potez i zahvat. Međutim, za razliku od filma „Love, tiče, stigao u naSimon“, serija „Love, predniju i sloboVictor“ čitavim svodoumniju sredinu, jim tokom neprikrion, umesto da veno teži nešto iskoristi novi poKad se neko nečem dobrom nada... blažem i prijemčivičetak i na slobodu jem, a manje polepusti svoj pravi mičnom tonu i izrazu, identitet (po pitate dosta brzo, možda nju seksualne oriveć u prvoj epizodi, jentacije), ipak dobija jasne obrise zapada u zamku veristički tretirane Piše: Zoran Janković kriptičnog ponafantazije. To se pre šanja, te brzo nasvega odnosi na lazi i devojku. opštu atmosferu sveSavet i nekakva prisutne uprizorenovrsta vođstva nekog ko je sam prtio iste te staze lutanja, nesi- sti, odmerenosti, prihvaćenosti drugačijih izbora gurnosti, konspirativne zaljubljenosti... su mu bez iole upadljivijih trenja i trvenja među neistoneophodni, i za to je tu Simon (koji stiže iz filma mislećima. Film je, podsetimo, u sebi spojio kao, uostalom, i šire gledano i shvatano - starijeg emotivnost nezavisnih ostvarenja, vizuelnu ispoliranost i konsekventnost studijskog/reperbrata televizije).

Love, Victor

52

www.optimist.rs

toarskog filma za širu publiku i iskreni lahorasti ton priče o odrastanju i izvesnog pronalaženja sigurnog uporišta po pitanju stvarnog identiteta, naravno, uz tek po neku iole ozbiljniju i zahtevniju prepreku. „Love, Victor“ je televizijsko delo, namenjeno jasno određenim distributivnim kanalima sa striktno naznačenim uzusima, i to je nekakav opšti okvir kojim su se kretali autori ove serije.

Onda ni ne čudi što je krajnji ishod pitka i krajnje benevolentna serija glavnotokovskog usmerenja, koja se, pak, dotiče nečega što i dalje obično biva gurano put margine i proizvoda i konzumentskih izazova po pretpostavljenom ukusu tih marginalizovanih ili malobrojnijih. U tom pogledu, osim što je u neku ruku fantazija, „Love, Victor“ predstavlja i novi primer nastojanja da se narečena identitetska i srodna pitanja tretiraju i upakuju na način zahvaljujući kojem će serija lako komunicirati i biti prijemčiva i prihvatljiva i za publiku manje liberalnih svetonazora i gledalačkih preferenci. Sve je to sasvim legitiman izbor i autora i producenata (naravno, i krajnjeg emitera), ali sve to i dalje ima svoju upadljivu cenu; „Love, Victor“ tu cenu plaća u domenu promo-homo srednjačenja i naglašene političke korektnosti u tretmanu rasnih, klasnih, porodičnih i drugih odnosa, uključujući i prilično

odsustvo međuvršnjačkih tenzija. Iako je priča dovoljno šarmantna, iako je pripovedanje umešno postavljeno i tečno, iako se novi motivi i podzapleti ovde uvode neintruzivno i blagovremeno, ipak primetno je da nema sukoba koji se neće srediti pre no što krene odjavna špica, dok seriju ipak najviše opterećuje saharinski odraz suštinski ipak kastrativne Woke kulture, a to je zamka koju je film nekim čudom i sa znatno manje raspoložive minutaže uspešno izbegao.

Ipak, da ne padnemo u zamku izlišne i samim tim jalove strogosti – „Love, Victor“ je prijatan gledalački izazov, sasvim decentan izdanak novijeg viđenja queer estetike i ideologije primenjenog u slučaju kanona i datosti savremene televizije i striming-servisa, te, ukupno uzev, značajan doprinos daljem i opsežnijem prodoru LGBTQ tematike u glavni deo glavnog toka. Imajući to u vidu, zamerke (uključujući i nešto neubedljiviju glumu Bebe Wood i Masona Goodinga u epizodnim, ali ipak zamašnim ulogama Lake, odnosno, Andrewa) ipak ostaju u senci krajnjeg izrazito povoljnog utiska. Može i bolje, kanda će i uskoro bivati bolje, ali i već ovo, samo po sebi, u vlastitom kontekstu gledano je sasvim, sasvim na mestu.

Vodič kroz gej Srbiju

53

A OPTIMIST Književnost

dam Kovač je sasvim običan čovek. Dete šezdesetih godina, završio mašinski fakultet, nije smogao dovoljno snage i volje da nakon završenog fakulteta, tokom devedesetih kada su ljudi poput njega masovno napuštali zemlju, ode već je ostao. Našao je pristojan posao, pristojnu suprugu, pristojnu ćerku, pristojno zahlađenje odnosa, pristojno odvajanje od postelje, pristojan sporazum ne o razvodu već o prijateljskom, mada odvojenom životu pod istim krovom.

Adamov život se ne razlikuje od života mnogih ljudi. Sasvim običan život. Na početku ga je interesovala i sasvim obična, uobičajena pornografija iz doba pre interneta. „Čik“, „ZUM Reporter“, „Start“, „Erotika“, „Vroči kaj“, pornići na VHS kasetama… U jednom trenutku svog istraživanja Adam je naleteo i na trans pornografiju. Bila je to ljubav na prvi pogled. Od tada je opčinjen trans seksom.

Vasilije Domazet

Žilnika i njene dve koleginice. Jedna mi je posebno zapala za oko, ali tada nije imao hrabrosti da bilo šta konkretno uradi.

Kasnije, kada je ponovo skupio hrabrost, preko oglasa je kontaktirao jednu trans prostitutku. Zvala se Mia i bilo je to njegovo prvo iskustvo ovog tipa. U godinama koje su usledile spavao je sa gomilom trans prostitutki. Sledeći korak bilo je da upozna i neke trans osobe van ovog miljea.

Družeći se i izlazeći sa njima Adam je upoznao Nju. Odmah je znao da je to Ona. Trans osoba njegovog života. Zvala se Lola i bila je najlepša među njima. Adam je želeo da ceo život provede sa njom. Ljubav mu je bila uzvraćena.

Adam i Lola se zajedno upuštaju u vezu i u njenu tranziciju, tranziciju koja će od nesrećnog Ivana Marića iz jednog malog mesta u Zapadnoj Srbiji načiniti Lolu Marić najsrećniju ženu na svetu. Adam je bio za nju na svakom koraku u tom procesu.

Kako će se ova ljubavna priča u tranziciji završiti otkriva nam Vasilije Domazet u svom prvom romanu „Lola, devojka od mermera“.

Ovu knjigu je, kao prvu u svojoj ediciji „Biblioteka monokl“, objavila nova izdavačka kuća „Skripta Internacional“. U pitanju je, kako i sam podnaslov romana sugeriše, pripovest o jednoj neobičnoj ljubavi.

Domazet je filolog, književni kritičar, kako sam kaže i „vojnik propagande i marketinga u osiguravajućoj kući“. Član je književničkog rok sastava „Orasi“ koji temeljno spaja vrhunsku srpsku liriku 20. veka sa pop-rok muzikom. Kod „Oraha“ je tajna u tome što su sve melodije i aranžmani proizašli iz tekstova pesama naših velikih dvadesetovekovnih pesnika kao što su: Milutin Bojić, Crnjanski, Rastko Petrović, Nastasijević, Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Branko Miljković, Stevan Raičković, Desanka Maksimović, Matija Bećković, Ivan V. Lalić i drugi.

Frustriran što se celokupna LGBT problematika svela na pitanja da li smo za ili protiv gej parade, Domazet je odlučio da napiše jednu priču u kojoj će prikazati žive ljude i njihove stvarne probleme kojima je parada ponosa deveta rupa na svirali.

Lola, devojka od mermera Piše: Milan Aranđelović

Sasvim je logično da u jednom trenutku intiman svet pornografije bude proširen stvarnim iskustvima. Znao je za mesto u blizini železničke stanice gde ordiniraju trans prostitutke, kupio je kondom, otišao je tamo i naleteo na čuvenu Merlinku iz filma „Dupe od mramora“ Želimira

54

www.optimist.rs

Kroz ljubavnu priču o Adamu i Loli autor nam pripoveda jednu od mnogih sudbina trans osoba. Kada je, tokom stvaranja ove priče, razgovarao sa trans osobama otkrio je da je njegova priča, ma koliko nemala srećan kraj, jedna od srećnijih u moru tragičnih sudbina. Mnoge trans osobe nemaju tu sreću da prođu kao Lola.

Na marginama ove priče možemo da pratimo i proces menjanja i tranzicije same Srbije gde su trans osobe na početku u teškoj ilegali, uglavnom osuđene na život u nekim šupama i posao prostitutki, bez ikakve šanse za promenom pola i normalnijim životom, pa sve do vremena kada je promena pola uobičajena stvar, Beograd postao Meka turizma promene pola, a trans osobe muzičke zvezde koje snimaju spotove, puštaju muziku u klubovima, nadmeću se za tutulu najlepše.

Osim LGBT scene, autor nas, iz prve ruke, upoznaje sa celokupnim procesom tranzicije i svim problemima sa kojima se ljudi koji se upuste u sve to nose. „Lola, devojka od mermera“ je, na trenutke, potresnija, direktnija, otvorenija i temeljnija od romana„Žena“ Simonide Milojković koja se bavi sličnom temom. Svedenija po svom obimu ova knjiga na manje prostora iznosi mnogo toga i na taj način stvara snažniji utisak na čitaoce. „Lola, devojka od mermera“ je roman koji će osnažiti osobe koje moraju da se nose sa životnim problemima koje transrodnost nosi, takođe će i sve druge edukovati o problemima trans osoba.

Kroz stvaranje osećaja empatije i razumevanja ova knjiga će pokušati da im pomogne da shvate da smo svi mi ljudi i da su sve ljubavne priče, zapravo, iste.

Vodič kroz gej Srbiju

55

K

OPTIMIST Književnost

urziv je moj! – decidno je u naslovu jedne svoje knjige označila znamenita ruska spisateljica Nina Berberova, ukazujući time da je jedino i isključivo onaj ko piše o vlastitom životu (i onome što njega čini posebnim i vrednim - truda, vremena, autorskog i čitateljevog, kao i papira) neizostavno biva i jedini gospodar sopstvenog narativa. Ova crtica može da nam posluži i kao pojašnjenje kako je možda najmudrije pristupati i otvoreno autobiografskim štivima, sve i kada je reč o naslovima koji nastaju sada i tiču se ovog našeg doba i skorije prošlosti; naprosto, autori autobiografije i zaslužuju da imaju punu kontrolu nad onim o čemu pišu, nad onim što požele da istaknu, kao i da prećute, nad onim što osete potrebu da problematiziju, pa i relativizuju.

56

www.optimist.rs

Sve ovo je, čini se, neophodno kao uvod i smernica i za procenu onoga što je neprolazno popularni Elton Džon smestio i ponudio među koricama svoje autobiografije nazvane jednostavno ali i donekle mikro-narcistički „Ja“, sada prisutne i u prevodu na srpski jezik (preveo Dejan Cukić, objavila beogradska Laguna). Jer „Ja“ je, što nimalo ne umanjuje njegovu sveukupnu vrednost, funkcionalnost i privlačnost sa tačke gledište ljubitelja, poštovalaca, možda i šire čitalačke publike, tipično autobiografsko štivo novijeg datuma „proizvodnje“ – uprizoreno, ispolirano, odmereno, tempirano, svrsishodno, razložno predočeno, pregledno, sve u svrhu upotrebljivosti, što jeste jedna od udarnih ideja-vodilja ovakvih ili sličnih ne samo recentnijih izdanja. Na faktografskom planu, kao i u aspektu izabrane strukture, nema ama baš nikakvih iznenađenja – uostalom, poput i same muzike Eltona Džona, ovo je neprikriveno i takve svoje biti potpuno svesno čedo sredine pute,

bespogovorno odano glavnom toka iz kog, uo- snosti od alkohola i narkotika. Posledično, tu i stalom, proističe i Džonova muzika i suština ova- tamo ispadaju i sitniji uplivi meritokratski ustrokvih izdanja čak i na planetarnom uzorku jene new age beslovesnosti (kao kada na gledano. samom početku trinaestog poglavlja navede da Sasvim očekivano, ova knjiga, u kojoj nema mu je bilo teško da pobegne od osećaja da ga tragova tell-all odrešitosti i nekakve decenijama život pohvaljuje nakon što se otreznio, i to time zatomljene a sada i što mu je tada akna stranicama ove tuelni album „The autobiografije naOne“ postao najpokon oslobođene uspešniji album još srdžbe, je odmeod 1975. godine.

Prikaz knjige „Ja“ Eltona Džona rene anegdotske Ipak, daleko su zastrukture, te, u vezi nimljiviji i potentniji sa tim i varira uzbudelovi kada govori dljivost ili zabavo susretima i saranost onoga na šta dnjama, a nekada i čitalac tamo nailazi. dugovečnim prijaSa tačke gledišta foteljstvima (i potoPiše: Zoran Janković kusa magazina „Opnjim zavadama) sa timist“, definitivno drugim ikoničnim su onda najprivlačpojavama iz javnog nije one stranice i života tog i ovog oni segmenti na koperioda. Iz ove jima Elton Džon (pribrano i staloženo, doduše, knjige se, pride, može saznati i da je u jednom gle čuda, i uz dodatak neizostavne naknadne trenutku opsesivno slušao sada već legendarni pameti) piše o svom dugom putu ka otvorenoj album Heartbreaker novovremenskog alt-kantri priči o vlastitoj seksualnosti; po toj osnovi prili- trubadura Rajana Adamsa, što je, priznaćete, počno je zabavan deo u kojima se priseća svojih čudan izbor za nekoga tako milozvučnog i srestrejterskih pokušaja i odluke da se priženi de- dnjačkog zvuka kao što je Elton Džon, vojkom sa kojom je zapravo jako malo toga neosporno, gromada u svom žanrovskom zaimao zajedničkog (Linda je, piše tu on, odsustvo batu. seksa u njihovoj vezi „prihvatala kao dokaz njeČitavom knjigom dominira duh osetnog govih staromodnih manira i romantičnosti, a ne spokoja zrelih godina u životnim okolnostima nedostatka zanimanja i želje“). Osim toga, čini potpune snađenosti, baš kao i benevoletnosti, se da je sada, pogledom u retrovizor, Elton Džon a povremeno zaiskri i istinska duhovitost (kao, barem na instinktivnom nivou bio svestan i recimo u, u delu kada istakne da gaji sumnju da vođen provokacijom koja živi u samoj srži krv je njegov biografski dokumentarni film „Izlivi estetike (i ideologije), jer on u finišu knjige piše besa i dijademe“ zapravo pokrenuo čitav žanr rii ovo: „Imao sam nastupe odeven kao žena, jaliti emisija na temu života veoma slavnih (tu mačka, Mini Maus, Paja Patak, general Ruritanije, on navodi ovo: „U izvesnom smislu, „U korak sa musketar, glumica iz novogodišnje muzičke ko- Kardašijanima“ mogla bi biti moja odgovornost, medije, s vremena na vreme pojavljivao sam se zbog čega mogu samo da se bacim pred čovena sceni i odeven kao normalno ljudsko biće.“ čanstvo i preklinjem za oproštaj.“). Sve dosad Džonov životni i profesionalni put (baš kao i pomenuto, nadajmo se, dovoljno jasno i arguevolucija onoga što bi se mirne duše moglo oz- mentovano dokazuje da knjiga „Ja“ svakako zanačiti kao njegova javna persona) u velikoj meri služuje čitateljsku pažnju, pažnju ponajpre onih su dobro poznata, ako ne i opšta mesta unutar koji cene njegov rad, kao i onih koji prevashone samo istorije popularne kulture. Ipak, pose- dno zanima kvir dimenzija ovog ispovednog bno zanimljivim ovde se mogu učiniti detaljisti- štiva, pa i onih koji se u ovom trenu barem nački prikazima borbe sa problemom kontrole laze na tačkama spoja ta dva časna skupa. besa (gde je znalo da bude i pank jarosti) i zavi-

Kurziv je moj!

Vodič kroz gej Srbiju

57

D OPTIMIST Književnost

a je samo osnovao BITEF, Jovan Ćirilov bi ostao upamćen kao značajna figura na srpskoj, a i svetskoj, kulturnoj sceni, ali njegov doprinos je mnogo veći. Ćirilov je zajedno sa Mirom Trailović 1967. godine osnovao Beogradski internacionalni teatarski festival koji vremenom prerasta kako u najznačajniji tako i u najstariji međunarodni pozorišni festival u ovom delu Evrope. Kao umetnički direktor i selektor festivala proputovao je mnoge zemlje i u Beograd dovodio najveće ansamble i reditelje (Bruk, Bergman, Grotovski, Pina Bauš, Robert Vilson, Ronkoni, Nurija Espert, Ljubimov, Dodin, Living teatar) od kojih su mnogi svetsku slavu počeli da stiču upravo u Beogradu. Životna priča Jovana Ćirilova započinje u Kikindi 1931. godine kada su javni beležnik i domaćica dobili svoje jedino dete. Osnovno i srednje obrazovanje stiče u rodnom gradu da bi nakon toga započeo studije čiste filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao renesansni intelektualac nikada nije doneo konačnu odluku čime zapravo želi da se bavi u životu.

Kao student bavio se pozorišno kritikom što mu je donelo posao asistenta režije i pomoćnog dramaturga u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ključna je bila njegova kritika Plautovog „Hvalisavog vojnika“ koju je u JDP-u režirao Miroslav Belović objavljena u listu „Student“. Kada je umetnički direktor JDP-a Milan Dedinac pročitao kritiku zadužio je upravo Belovića da se upozna sa mladim Ćirilovim i da od njega „napravi“ dramaturga.

JDP je zaslužan i za stan u kome je Ćirilov živeo do smrti. „Dobio sam ovaj stan od JDP-a“, otkrio je u intervjuu za „Puls-online“. „Bilo je to privilegovano društvo u kome su svi imali stanove, tako sam i ja, jedan balavac od dvadeset i tri godine, dobio stan čim sam došao.“ Posao umetničkog direktora JDP-a napušta 1967. godine kada na poziv tadašnje upravnice

58

www.optimist.rs

Mire Trailović prelazi u Atelje 212 kao dramaturg. Iste godine sa Mirom Trailović osnova i BITEF čiji umetnički direktor i selektor ostaje do smrti. Ćirilov i Trailović su za vreme boravka u Njujorku, gde je Atelje 212 gostovalo u Linkoln centru sa čak četiri predstave, gledali produkcije na Brodveju i van njega tako da su videli i čuvenu predstavu „Kosa“. Mira Trailović je odmah rekla kako tu predstavu moraju imati u Ateljeu, a Ćirilov je pesme Galta Makdermota prepevavao uz pomoć Saše Radojčića za klavirom. Zahvaljujući njima Jugoslavija i Atelje 212 su imali četvrtu postavu ove predstave u svetu i prvu u nekoj socijalističkoj zemlji. Beogradska premijera ove predstave desila se pre one u Parizu. Ćirilov se u JDP vraća 1985. godine gde kao upravnik radi sve do penzionisanja 1999. godine. Ovo će ostati upamćen kao najduži upravnički mandat u ovom pozorištu. Zanimljivo je da je u istom periodu u Ateljeu 212 glumila i Rahela Ferari koju je Ćirilov, još kao dečak, gledao u Fodorovoj „Maturi“ kada je sa pozorišnom trupom gostovala u njegovoj rodnoj Kikindi.

Jovan ćirilov

Roman o telu Piše: Milan Aranđelović

Tokom više decenija Ćirilov je pisao kolumne u NIN-u, zatim u Blicu, kao i teatarske dnevnike u Ludusu. Celog života je crtao karikature svojih savremenika i u jednom trenutku je organizovao i izložbu ovih karikatura. Govorio je i engleski, francuski, nemački, španski i italijanski, a proučavao je i kineski.

Kao delegat na Trinaestom kongresu Saveza komunista Jugoslavije u svom govoru se založio za dekriminalizaciju homoseksualnosti u SFRJ što je bila prva takva inicijativa u zemlji.

Uz stihove Volta Vitmena „Moj kapetane“ koje je izgovarao Voja Brajović sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju 2014. godine. „Ne verujem u Boga“, rekao je u jednom od poslednjih intervjua za „Vreme“. Kao što ne verujem da se selimo negde drugo. Nema govora!

Posle smrti ne postoji ništa.“ Tri godine nakon smrti, na osnovu inicijative Festivala LGBT filma "Merlinka", Beogradskog festivala igre i Hartefakt fonda, po njegovom imenu je nazvana jedna beogradska ulica na Zvezdari.

Iza sebe je, osim nematerijalnih postignuća,ostavio više od deset hiljada knjiga, dokumenta, prepisku, dnevnike s brojnih putovanja širom sveta, književna dela, predgovore, rečnike, kolumne, rokovnike, beležnice sa konkursa na kojima je bio član žirija, fotografije, pozorišne programe… Uz svaku fotografiju Ćirilov je pedantno zapisivao imena i datume, opis i istorijat događaja, primedbe, "doskočice", čak i raspoloženje u kojem je fotografija nastala. Većina ovih stvari završila je u Istorijskom arhivu Beograda kao legat i svedočanstvo jednog čoveka i jednog vremena.

Međutim nije sve završilo u Istorijskom arhivu. Njegov prijatelj i saradnik Zoran Jovanović je u zaostavštini pronašao i neobjavljen rukopis „Roman o telu“. Društvo za afirmaciju kulture „Presing“ je odlučilo da štampa ovaj rukopis tako da šira publika može da se upozna sa ovim delom. U pitanju je nedovršen roman, ali koji, ipak, predstavlja zaokruženu celinu.

Jovanović kaže da je Ćirilov imao dilemu da li da završi etimološki rečnik ili ovaj roman. „Roman je započinjao u nekoliko navrata, još u vreme kada je koristio mašinu za kucanje, pa kasnije i kompjuter“, seća se Jovanović. „Uvek je imao neka preča posla od toga.“ Glavni junak romana je Goran koji već tri godine živi od pevanja. Na Filozofskom fakultetu je poslednji ispit položio pre četiri godine. Pre diplomskog mu je ostala još Logika. Međutim, Goran mnogo bolje živi od pisanja i izvođenja pesama čiju inspiraciju upravo i crpi iz savladanog (i položenog) gradiva. Posle jedne svirke, na povratku kući, Goran upoznaje svoju prvu stalkerku ili progonitelju. U pitanju je devojka koja za sebe tvrdi da ne postoji i da bi, sa tim u skladu, Goran i trebalo da se ponaša. Uprkos njenom nepostojanju Gorana ta, kako je zove, Luda, sve više nervira. Ona dovodi u pitanje i samo njegovo postojanje. Čuo je i za knjigu „Život s Ludom“ koja se, ne baš pohvalno, bavi njegovim životom, ali izgleda da ni za tu knjigu niko od njegovih prijatelja knjižara nije čuo.

U pitanju je egzistencijalistička proza koja je u duhu Žana Pola Sartra kome se i sam Ćirilov divio. „Svet postoji dok ga jedno ja samosaznaje“, napisao je Ćirilov u svojoj poslednjoj, posthumnoj, kolumni koju je napisao za NIN sa željom da bude objavljena tek nakon njegove smrti. „I kad njega nema, kao da nema ni sveta… Evo, mene više nema, a svet postoji.“ Svet zaista nastavlja da postoji i bez Ćirilova. Čini se da odlično funkcioniše i bez njegove poslednje knjige jer su mediji ignorisali njeno objavljivanje. Samo je jedan medij objavio vest o njenom izlasku.

Kao dodatak ovom izdanju, na samom kraju, nalazi se i bonus-knjiga „Laste“. U pitanju je zbirka pesama, tada desetogodišnjeg, Jovana Ćirilova koje je njegov učitelj prikupio, prekucao, pogovor sočinio, ukoričio i objavio u sam osvit Drugog svetskog rata.

Vodič kroz gej Srbiju

59

OPTIMIST Zajednica Mary Lambert

Ime: Marija Bunda Godine: 30 Zanimanje: Slikar

60

www.optimist.rs

Kada si prvi put znala da si...

Dosta kasno sam to priznala samoj sebi, najviše zbog majke.

Bila je homofobična i gajena sam pod parolom 'nemamo ništa protiv LGBT, ali nemoj da ti padne na pamet da budeš deo toga'. Sa 19 sam shvatila neke stvari i život mi se promenio na bolje, i počela sam da se osećam slobodnije.

Tvoj izlazak iz ormana...

Tata je oduvek znao, možda čak i pre mene. Verovatno pre mene. On je prva osoba kojoj sam rekla, i uvek me je podržavao. „Maco, voli ti koga god hoćeš, samo nemoj da kažeš mami, da se ne šlogira.“ Imala sam 19 godina.

Koji savet bi dala mlađoj sebi...

Nemoj da se nerviraš, sve će doći na svoje.

Naj bisek stvar koju si ikada uradila...

Pre neki dan su me skoro udarila kola na Zelenom Vencu jer

sam se zablenula u Netflix na telefonu.

Pokušavala da se odlučim ko mi se više sviđa. Heroj ili heroina filma. Disaster bisexual, that's me.

Tvoj prvi LGBT kafić/klub...

Pleasure! A omiljeni kafić mi je Džezva, u Cara Uroša 19. Baš na toj adresi sam odrasla, nekako je poetično. A atmosfera je super.

Tvoj prvi poljubac...

Prvi prvi? Sa 6 godina.

Prvi? Sa 13, sa drugom iz klupe. A prvi sa zenom sa 19. Ne znam joj ime, ali je bilo divno. Igrale smo u klubu i svašta se izdešavalo.

Nevinost izgubila...

Sa 17, sa likom dosta starijim od mene, na ekskurziji. Izvini, tata!

Tvoj naj muzički album bio bi...

Nemam najomiljeniji, to mi se menja sa raspoloženjem. Trenutno obožavam album Kid Krow od Konana Greja (Conan Gray). Pripadnik je LGBT zajednice i ima anđeoski glas.

Donji veš koji ti donosi sreću...

Imam jedne pink gaćice koje mi daju neopisivo samopouzdanje. Osećam se kao da mogu da uradim šta god želim kada ih nosim. To je sreća, zar ne?

Najviše se ložiš na…

Pevačicu Meri Lambert (Mary Lambert).

Biseks film koji morate pogledati...

Love, Simon. Film je tehnički gej, ali je presladak. Knjiga je još bolja. Sajmon protiv zavere homosapiensa, od Beki Albertali. E pa, ta knjiga ima nastavak (Leah on the Offbeat) o biseksualnoj devojci, i super je.

Ne bih išla u detalje, da vas ne bih spojlovala. Nadam se da će snimiti i film.

Lilly Singh U nedelju popodne naći ćemo te gde...

U slobodno vreme se bavim spasavanjem kučića, koje ljudi uporno napuštaju. Trenutno imam dva koja lečim. Nede-

Hayley Kiyoko

ljom obično ribam komplet kuću. Ili odem do Kališa da se prošetam i rasčistim misli. Ili

sam kod najbolje drugarice, ležim na krevetu i kukam kako je zabavljane teško, haha.

Tvoj stav o ljubavi i braku...

Nepopravljivi sam romantik, i želim epsku ljubav koja kulminira brakom i kućom gde mogu da slikam i spasavam 57

kučića odjednom.

TV serija koja je promenila tvoj biseks svet...

The L Word.

Omiljena knjiga…

Jedno drvo raste u Bruklinu od Beti Smit i Mi, deca sa stanice Zoo od Kristijane F. Tvoja LGBT heroina je...

Lili Sing (Lilly Singh). Youtuberka indijskog porekla, živi u Kanadi.

Buč ili fem?

Ja spadam u neku među kategoriju, ali mene lično više privlače buč devojke.

Omiljena marka kamion…

Više volim čeze.

Mačke ili psi?

Oboje, ali psi. Uvek psi.

Omiljena LGBT ikona…

Hayley Kiyoko!

Omiljeni modni dizajner…

Nepismena sam kad dođe do dizajnera.

Šta za tebe danas znači biti biseks...

Lično za mene? Slobodu. Sreću. Voljenje koga god hoću. Relativno skoro sam promenila preferenciju na facebooku i pola familije me je obrisalo. Iskreno, očekivala sam da će me to povrediti, ali se nikada nisam osećala slobodnije.

Vodič kroz gej Srbiju

61

OPTIMIST LGBT twitter

62

www.optimist.rs

VodiÄ? kroz gej Srbiju

63