Spomenicko naslede Ceneja

ИГЊАТИЈЕ ПОПОВ

СПОМЕНИЧКО НАСЛЕЂЕ ЧЕНЕЈА MONUMENTE, MEMORIA COMUNEI CENEI ТЕМИШВАР 2014

Volum editat cu sprijinul Primăriei Č™i a Consiliului Local al comunei Cenei

СПОМЕНИЧКО НАСЛЕЂЕ ЧЕНЕЈА MONUMENTE, MEMORIA COMUNEI CENEI

ТЕМИШВАР 2014

СПОМЕНИЧКО НАСЛЕЂЕ ЧЕНЕЈА

Ченеј је увек било велико градилиште људи од имена. У њему је стваралаштво и данас смисао живота. Прилози у овој књизи откривају нам знаменитости његове, казују да су бројни Ченејци, наливени знањем и вољом оставили потомству дела од изузетне вредности.

У овој књизи налази се лична карта села, са његовим старим мапама, унете су појединости о српској, румунској и немачкој цркви, забележени су погинули ратници из два велика светска рата, одсликане су спомен-плоче посвећене двојици великих уметника који су под ченејским небеским сводом стварали уметничка дела која прелазе оквире локалних вредности (књижевник Душан Васиљев и ликовни уметник Стефан Јегер), наведене су славе или крсна имена ченејских српских породица, речена је истина и о боравку, на путу за Темишвар, двојице српских свештеника (попова Ћире и Спире), забележена историја школске зграде, српске крчме, хрватског дома, каштела Гашпара Узбашића, записана изградња железничке пруге, те и имена српских свештеника и кнезова у селу.

Наведена литература коју су користили аутори (Стеван Бугарски, Игњатије Попов, Милица Попов, Марија Танацков, Радослав Попов и Љиљана Милован) показује да је овај посао рађен озбиљно и методолошки прихватљиво. Највећи број прилога потписао је Игњатије Попов, некадашњи кнез села и стваралац чије дело одавно знам.

Ова књига нам дочарава и међунационалне односе, показује да су Срби, Румуни и Немци живели у нерасклиматаној заједници која се увек миру и срећи приклањала.

Прошлост овог места не зна за згужваност хтења и идеолошку застрањеност, за поспаност и странпутице, за незаинтересованост за шира друштвена збивања, злобу и пролакћивање. Она је испуњена слободарством и победама.

Игњатије Попов и остали аутори књиге, несводљиви на произвољност и недовољност мерења наведених слика и датих оцена, обојили су Ченеј рукама страсне љубави. Оно што је ишло ка затирању, што је било искренуто и изопачено, у овој књизи је усправљено и исправљено. Паук време у Ченеју никад није могао завезати. У овом 3

поднебљу истина је била животна либела и водиља на прави пут. Она је разбуктавала истрајност, она је у магловитој зловољи зенице ширила и наду чувала и бранила.

Причање аутора је језичко-стилски исправно, лако и занимљиво, са пуно динамичних мотива и композиционог јединства. Језик је врло сликовит и конкретан, језгровит и семантички богат.

Ова књига не дозвољава да прошлост затрави и затрви оно што је потребно очима будућности, што не дозвољава да животно тамнило заледи живот. Оно што овде није написано, нека допишу неки нови аутори у својој књизи. Писано 18. јуна 2014, професор др. Спасоје Граховац, КИКИНДА

4

STEMA COMUNEI CENEI

Descrierea stemei Stema comunei Cenei se compune dintr-un scut triunghiular cu marginile rotunjite tăiat în val, roşu şi aur. În partea superioară, pe roşu, în mijloc se află un oval în flăcări, din argint, care naşte o pasăre de aur.

Sub această pasăre „Phoenix” se găseşte o fascie undată din argint care urmăreşte linia tăieturii în val. În partea inferioară, pe aur, în centru se găsesc patru săbii încrucişate (două câlâci-uri şi două rapiere) roşii. În acelaşi cartier – în zona vârfului întâlnim doi pomi negri desfrunziţi cu tulpina ruptă înclinaţi spre exterior.

Scutul este timbrat de o coroană murală cu turn crenelat de argint.

Semnificaţiile elementelor însumate Pasărea Phoenix evocă un moment important din istoria localităţii, când în jurul anului 1720 acesta a fost repopulat. Se ştie că bătălia din 1696 dintre armata otomană şi armatele creştine a distrus complet satele Cenei şi Bobda care formează azi comuna. Cele două săbii specific turceşti (câlâci-uri) şi cele europene (rapiere) evocă bătălia distrugătoare.

Pomii negrii desfrunziţi şi rupţi evocă dispariţia de pe hartă a celor două localităţi cu toate că acestea aveau o istorie îndelungată.

1250 – prima atestare documentară „Chunej” 1311 – prima atestare documentară „Bobda” Fascia undată indică prezenţa apei tămăduitoare menţionată în sec. XV. Coroana murală cu un turn crenelat semnifică faptul că localitatea are rang de comună. ing. Gabriel Ilaș, primarul comunei Cenei 5

Мапа општине Ченеј, Јозефински катастар 1769-1772 6

ИЗ ЛИЧНЕ КАРТЕ ЧЕНЕЈА

У документима село Ченеј се први пут помиње 1221 године, као посед Иштвана Итебеја, затим више пута у 14. и 15. веку. Ченеј се налази на западном делу Темишварске жупаније. Сеоски атар се граничи са атарима: Кече, Карпиниша, Бобде, Ујвара, Пустиниша, Српског Итебеја, Хетина и Радојева. Коордонате места су 45⁰ 42` северне географске ширине и 20⁰ 54` источне географске дужине. Поред села протиче корито Старог Бегеја. Од Темишвара удаљено је 28 км. Са Бобдом, Карпинишом и Ујваром повезано је асфалтним путем. Од Ченеја до Темишвара постоји редован жељезнички и аутобуски саобраћај. Називи села: 1330. године Сhенеy, 1454. године Сheme, 1717. године Кенеј, 1828. године Сsенеј, после Српски Ченеј и Хрватски Ченеј, који су се ујединили 1903. године, а од 1924 носи назив Ченеј. У атару Ченеја 1696. и 1699. године водиле су се битке између аустријске и турске војске. Стара српска црква подигнута је 1730. године. Постојање школе потиче из 1776. године. Године 1888 изграђен је млин Михaела Милера и Петра Вајса, а престала је да ради сувача породице Попов. Године 1890 регулише се ток Старог Бегеја и од тада пролази поред села, а 1906. године утрврђује се долма; радовима је руководио инж. Фердинанд Ведлер. До тридесетих година ХХ века у селу су радиле пивара и циглана. Године 1916 неке српске породице прихватиле су децу избеглице из Босне. У пролеће 1920. године избила је народна буна. До после Првога светског рата Српски Ченеј је био седиште среза са 14 припадајућих места. Непосредно после Првога светског рата у Ченеј су дошла 22 ратна добровољца, пореклом из Лике, али се спровођење аграрне реформе одуговлачило па су се они одселили у Руско Село. Године 1924 село Ченеј је уступљено Краљевини Румунији.

7

Јануара 1945. године 17 мештана немачке националности депортовано је на рад у Русију; две особе су тамо умрле тако да се само њих 15 се вратило.

1951. године 41 породица мештани Срби и Немци били су депортовани у Бараган а 1956. године вратили се својим кућама. Године 1976 поводом двестогодишњице постојања организованог школства, одржана је пригодна свечаност уз бројне званице, а гости су били: Друштво за неговање музике „Гусле“ из Кикинде, које је славило стогодишњицу оснивања. Село Бобда припада општини Ченеј. Данас Ченеј има 719 кућних бројева и 639 домаћинстава, 1764 становника, од којих 1075 Румуна, 431 Срба, 218 Мађара, 30 Немаца и 10 других националности. Последњих деценија ХХ века Немци су се иселили у Немачку. НЕКЕ ГОДИШЊИЦЕ ЧЕНЕЈА: - 2014 - 90 година од када су се српски оптанти из Ченеја иселили у Југославију; - 2015 - 25 година од братимљења двају Ченеја (Ченеј из Румуније и Ченеј из Србије крај Новог Сада); - 2015 - 120 година од пуштања у саобраћај жељезничке пруге Пардањ - Жомбољ; - 2016 - 155 година од када је почела да ради пошта; - 2020 - 100 година од избијања народне буне; - 2021 - 800 година постојања села; Љиљана Милован

8

печат начелника Ченејског среза, 1879

мапа општине Ченеја - детаљ села, 1769-1772

9

Српска православна црква 10

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Адреса цркве: 307100, Cenei nr. 294, Judeţul Timiş, România; Храм цркве: Празник Сабора Светога арханђела Гаврила (Летњи Свети Арханђео); Aутори иконостаса: Резбар неидентификован, сликари Георгије Петровић и Јован Клајић; Тематски садржај иконостаса: у соклу - Бекство у Египат, Христос и Самарјанка; на царским дверима - Благовести, на бочним - архиђакон Стефан, односно Сабор арханђела Гаврилa; изнад царских двери - Тајна вечера, изнад бочних - Сретење, односно Усековање; престоне иконе - Свети Никола, Богородица, Спаситељ, Претеча; празничне иконе Рођење, Крштење, Васкрсење, Вазнесење Христово, Силазак Светога Духа, Преображење; при врху - тематски склоп Распећа уоквирен иконама Светих апостола.

Aутори зидног сликарства: прота Драгутин Остојић из Кетвеља, Николај Шух (Nikolaus Scuch); Други познати уметници: Продан Миладинов из Српског Семартона, аутор икона са Богородичиног, односно архијерејског престола Кратак историјат градње и обнове: Документи помињу Ченеј већ 1330, a свештеника - тек 1660 године; o самој цркви постоји у литератури изричита тврдња да се не зна када je подигнута. С обзиром на скромне размере грађевине, изгледа вероватно да је зидана у XVIII веку, али је неоспорно да је садашњи изглед постигнут каснијим прерадама и дорадама, од којих би једна могла бити пре 1830, када су постављени богородичин и архијерејски престо, друга пре 1850, када је сликан иконостас. Скромни иконостас, рад непознатог резбара, има три једноставна регистра икона; престоне и централну израдио је Георгије Петровић 1850, a на осталима стручњаци разазнају још две руке, од 11

којих је једна вероватно Јована Клајића. При општој обнови 1935. године црква je засвођена даскама. У невеликој цркви присутни су и други уметници: Продан Миладиноић потписан је на престолима 1830, односно 1833; свод над солејом украшен je иконама Драгутина Остојића из 1978; зидно сликарство своди се на неколико аматерски израђених еванђелских сцена које је сликао Никола Шух (Nikolaus Schuch) приликом оправке 1978. године. Садашње стање црквеног објекта: Грађевина је у добром стању, споља у облик лађе, са лучном олтарском апсидом, изнутра у облику крста. Торањ се ослања на западни зид и на два спољна стуба, образујући мало отворено предворје; можда је касније дозидан. У позно засвођеној лађи иконостас је остављен да се заврши нагло дсечено водоравним регистром, као у време када је таваница била равна. Значајне покретне уметничке вредности и културно-историјске знаменитости: У торњу су смештена три звона. Дана 4/17 августа 1924, у Ченеју су освећена два нова звона, набављена уместо старих, која је аустроугарска војска скинула и претопила у војне сврхе. Звона су била тешка 380 кг. велико и 206 кг. средње, а ливена су у радионици “Бисака” у Ђороку. Освећење је обавио тадашњи архијерејски заменик, архимандрит Стефан (Николић). Свештеник у месту био је тада Христифор Којић, а председник Црквеног одбора Ђока Ћирин. Црквене књиге су највећим делом из XIX и XX века. Споља на западном зиду истављене су две мермерне плоче са именима Срба мештана који су били жртве два светска рата. Остале цркве у месту: Римокатоличка црква и православна румунска капела. Стеван Бугарски

12

Српски православни свештеници у Ченеју од 1854 до данас * Јован Николић Георгије Павловић Павле Стокић Константин Томић Димитрије Путић Атанасије Филипов Димитрије Гађански Јрм. Герман (Петровић) Драгутин Мојић Јрм. Доситеј (Курјаков) Василијан Петровић Јован Јовановић Драгутин Мојић Јован Мишић Maксим Стануловић Александар Бранковић Симеон Попов јеромонах Георгије Драгић Анђелко Грбић Душан Димитријевић Милета Јакшић Михаил Шипош Драгутин Мојић Анђелко Грбић Александар Поповић Душан Димитријевић Анђелко Грбић Душан Димитријевић Анђелко Грбић Коста Димитријевић Борис Миланов Христифор Којић Александар Поповић Миливој Стојин Мирослав Стојков Радивој Рајчић Саша Јашин Разван Борислав Макавеј

1854 -1876 1854 -1856, 1862-1869 1855 -1860 1857 -1862 1865 -1866 1867 -1877 1877 -1893 1892 -1894 1894 -1895 1894 -1895 1895 - 1896 1896 - 1897 1898 - 1900 1900 - 1909 1909 1909 1909 - 1912 1912 - 1913 1913 - 1916 1916 1916 1916 1916 - 1917 1917 1917 1917 - 1918 1918 - 1921 1921 - 1922 1922 1922 1922 - 1924 1924 - 1951 1951 - 1963 1963 - 1972 1972 - 1997 1997 - 2004 2004 - 2012 2012 – и данас

* подаци потичу из Протокола рођених и умрлих и Државног архива у Темишвару 13

Biserica Ortodoxă Română 14

BISERICA ORTODOXĂ ROMÂNĂ

În jurul anului 1960, Ceneiul devine filie, aparținând Parohiei ortodoxe române Bobda, inițiativă luată de Iosif Petrovici, fostul paroh din Bobda.

O perioadă de 20 de ani, Ceneiul a fost păstorit de preotul Simion Petruț (n. 1953) slujbele religioase fiind ținute în mai multe locații.

În anul 1997, Consiliul local al comunei Cenei, a atribuit o casă (fosta clădire a școlii). Au început lucrări de adaptare a lăcașului în formă de biserică, iar credincioșii au contribuit la executarea lucrărilor.

Parohia Cenei a fost înființată în anul 2000, iar primul preot a fost numit Mihai Iustin Ierima (n. 1976), în data de 15.06.2000 de Rusalii, iar în 26.10.2000 de Sf. Dumitru a fost sfinţit lăcaşul.

În curtea bisericii se află clopotniţa.

Ruga este în data de 15 august.

preot Simion Petruț

15

Католичка црква 16

КАТОЛИЧКА ЦРКВА

У Ченеју почетком ХIX-ог века, долазе католици, а први су били Хрвати, потом долазе Немци из околних места. Хрвати су имали засебну административну општину, која је била названа Хрватски Ченеј, а тек 1903. године Српски Ченеј и Хрватски Ченеј се уједињују. Католици из места купили су плац за изградњу цркве, у самом центру села, у Великом сокаку, од мештанина Србина, Ђоке Плавошина, за 1400 круна. Продавац је поставио услов да, када он и његов син буду умрли и сахрањивани, звоне и звона католичке цркве. Услов је испуњен.

Камен-темељац је постављен 18. августа 1895. године, а градња је завршена и црква освећена 28. августа 1896. године. Тада су били присутни кнезови: Франц В. Вучетић из Хрватског Ченеја и Васа Павлов из Српског Ченеја. Исте године је завршен намештај, клупе и олтар, а на улици је постављен крст на каменом постољу.

Месна парохија католичке цркве има стан за свештеника а поред цркве кућу за црквењака. На све четири стране торња има сат (који не ради), па онда четири звона, а на коришу оргуље које су свирале за време богослужења.

Заштитник католичке цркве је Свети Аугустин, а црквена слава (кервај) одржава се последње недеље месеца августа.* Игњатије Гига Попов

* - по информацијама примљених 2010. г., писменим путем од Адама Вајсгербера и Антона Хендриха из Немачке 17

Спомен плоча погинулим Србима у светским ратовима

18

СПОМЕН-ПЛОЧА ЖРТАВА СВЕТСКОГ РАТА 1914-1918. И ПОГИНУЛИМА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1941-1945.

На спољaшњем западном зиду Српске православне цркве из Ченеја године 1927. уклесана су имена жртава Светског рата 19141918, оних који су, како на плочи пише, оставили своје кости на разним бојиштима, по болницама, а неки међу својима код куће. Освећење спомен-плоче обавио је јереј Христифор Којић, 15/28 августа 1927. Ово су њихова имена: Ђока Плавошин Милан Танасин Ђока Томин Радојко Оларов Живојко Попов Радојко Тодоров Сава Субин Тома Плавошин Славко Стокин Сима Унипан Љуба Милованов Васа Рајку

Шандор Попов Жива Мартинов Велко Оларов Игња Јаношев Милан Бачван Ђурица Ћурушкин Ђока Мартинов Лаза Милованов Недељко Оларов Милан Субин Вана Новак Гавра Рајку

Јоње Новаков Коста Гаврилов Милорад Оларов Макса Стојков Иван Мартинов Арса Сарачев Шандор Мартинов Пера Јовановић Сава Стефанов Ника Бачван Јоца Рајку Тома Рајку

Нестали: Чеда Томин, Жива Грујин, Ђока Попов, Жива Зарин. Код куће умрли: Љубомир Мишков, Спасојко Ћирин, Орестије Влајков, Жива Милован, Ђока Мартинов, Лаза Танасин, Ђока Малетић, Драгомир Костин.

Испод ове плоче додата спомен-плоча погинулима у Другом светском рату 1941-1945: Шандор Мартинов, Светислав Бошков, Игња Јаношев, Ада Илијевић, Чутура Лаза, Ива Живулов, Милан Попов, Тома Стефанов, Радислав Стефанов, Лаза Милован, Војислав Писаров, Жарко Тодоров, Жива Илин, Љубомир Павлов, Спаса Омаљев, Ђура Новак, Велко Прекруп, Миучин Благоје, Душан Влајков, Катау Макса и Рајко Команов.

Вечна им успомена!

19

Спомен плоча посвећена Душану Васиљеву 20

СПОМЕН-ПЛОЧА ДУШАНУ ВАСИЉЕВУ НА ЗГРАДИ ШКОЛЕ

После 1990. године покренута је акција да се на згради школе постави спомен-плоча учитељу и песнику Душану Васиљеву.

Плоча је постављена 20. октобра 1991. године и рад је вајара проф. Мирјане Којић из Кикинде. Заслуге за ту акцију имали су проф. Милан Тодоров, директор школе, прота Мирослав Стојков, парох, Игњатије Попов, кнез општине Ченеј и наши пријатељи из Кикинде: проф. др Спасоје Граховац и Душан Дејанац.

На свечаности приликом откривања спомен-плоче, били су присутни: - проф. Радомир Шарановић, министар културе Републике Србије, који је открио плочу заједно са г. Дорелом Борзом, префектом Тамишке жупаније; - Мирко Атанацковић, генерални конзул СФРЈугославије у Темишвару; - Милан Парошки, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе Војводине; - Миленко Лукин, посланик у Парламенту Румуније и председник Савеза Срба у Румунији; - проф. др. Спасоје Граховац и Душан Дејанац из Кикинде; - Владимир Миланков, књижевник из Српске Црње; - др Миодраг Јовановић, председник Темишварског одбора Матице Српске; - Сима Велиновић, председник Месне заједнице Ченеја крај Новог Сада; - Мићо Ковачевић, председник Месне заједнице Наково, Кикинда.

Приликом свечаности узео је реч проф. др. Спасоје ГраховацБаћа, један од иницијатора ове акције и ”Почасни грађанин Ченеја”, који је између осталог рекао да је Душан Васиљев спојио Ченеј са Кикиндом и Србију са Румунијом. Прерана смрт га је онемогућила да буде један од највећих српских песника. Напомињемо да је између осталих реч узео и проф. Радомир Шарановић, тадашњи министар за културу Србије.

Освећење спомен-плоче обавили су Владимир Марковић,

21

архијерејски заменик Православне српске епархије темишварске, Драга Петков, парох темишварске Саборне цркве и Мирослав Стојков, месни парох. На спомен-плочи стоји записано: “У овој згради је живео и радио као учитељ између 1919-1923. године Душан Васиљев (1900-1924) познати српски књижевник Граћани Кикинде 1991 În această clădire a trăit şi a lucrat ca învăţător în perioada 1919-1923 Duşan Vasiliev (1900-1924) renumitul poet sîrb Locuitorii oraşului Kikinda”

На свечаности приликом откривања спомен-плоче (од лева на десно) Милан Парошки, проф. Мирјана Којић, Игњатије Попов, проф. др. Спасоје Граховац, Мирко Атанацковић, проф. Радомир Шарановић, инж. Дорел Борза 22

проф. др. Спасоје Граховац

проф. Мирјана Којић, вајар

Моменат откривања спомен-плоче Душану Васиљеву (с лева на десно) Игњатије Попов, проф. Радомир Шарановић, инж. Дорел Борза

23

СПОМЕН-ОБЕЛЕЖЈА И ЧАСНИ КРСТОВИ ЧЕНЕЈСКИХ НЕМАЦА

Крст, надомак родне куће сликара Стефана Јегера

Надомак родне куће сликара Стефана Јегера, у Немачком сокаку (према Карпинишу), 1861. године крст су поставили супружници Барбара и Јохан Хак (Hасk).

Крст, на самом улазу у село, из правца Карпиниша, поставили су 1852. године супружници Катарина и Адам Хан.

Један велики крст у католичком гробљу поставили су 1907. године супружници Сузана и Матејаш Диво.

Споменик борцима који су пали током Светског рата 1914-1918, из редова немачког месног становништва, подигнут је у католичком гробљу 1927. године, добровољним прилозима немачких мештана.

Капела породице Секереш са гробницом, у католичком гробљу, рад је месног зидара Ладислава Саториуса.

* - подаци примљени писменим, путем 2010. од Антона Хендриха и Адама Вајсгербера из Немачке 24

СПОМЕН-ПЛОЧА СТЕФАНУ ЈЕГЕРУ

Спомен-плоча посвећена сликару Стефану Јегеру

На згради у којој је рођен сликар Стефан Јегер у Ченеју, 2003 године је постављена спомен-плоча, на којој је записано: În această casă s-a născut pictorul Stefan Jäger, 1877-1962 In diesen Hauswurde der Kunstmaler Stefan Jäger, geboren 1877-1962 Ова иста зграда је 2014. године срушена.

Родна кућа сликара Стефана Јегера

25

СТОГОДИШЊИЦА ШКОЛСКЕ ЗГРАДЕ

Из старих докумената произилази да је у Ченеју 1776. године постојала организована школска настава.

Почев од 1841. године учитељ у месту био је Јован Ракић, родом из Српског Итебеја. Он је забележио да је једна школска зграда зидана 1854. године, када је кнез био Васа Милован. У то време број децe је био велик, а под крај XIX века почело je систематско школовање женске деце. Године 1896, када је учитељ био Милан Бакић, такође из Српског Итебеја, а учитељица Зорка Мунћанова, указала се потреба изградње још једне школске зграде.

У Парохијском летопису на стр. 47. стоји записано да је стара школа постала недовољна, те да су срби 1898. године добили од политичке општине место за зидање још једне школске зграде. Добијени плац био је уз Српску цркву. Зидање нове школске зграде са две учионице и два учитељска стана отпочело је 1912. За изградњу школе, много су се залагали: парох Симеон Попов, Жива Јаношев председник црквено-школске општине, Димитрије Павлов Мида потпредседник (потом кнез), Тома Ангелов скупштинар, а кнез Ченеја у то време био је Орестије Ћирин (1843-1925). Поп Сима дошао је 1909. године из Великог Семпетра на место свештеника Јована Мишића, а остао је до 1912. године.

Жива Јаношев, председник, израдио је још 1911. године одобрење епархијских власти, као дозволу да црквена општина може подићи кредит; тако је и подигнут зајам од Српске штедионице у Темишвару у износу од 20.000 круна.

Учитељ је тада био Хранислав Влајнић, бивши чиновник Савеза српских земљорадничких задруга, са седиштем у Загребу. У Ченеју је изабран за учитеља путем конкурса на којем му је противкандидат био Жарко Чичовачки.

Градитељ школе је тражен путем лицитације, која се одржавала трипут, а одабран је Кристофор Бачура из Српског Итебеја. Потребан материјал он је донео Бегејом до Ујвара и пребацио колима до Ченеја.

Нова зграда је, уз школске просторије, имала и стан за учитеља; у њему су заредом становали учитељи: Душан Васиљев, Татјана Зелински, Ружица Вулетић, Живана Лекин, Владимир Чоков и други.

Последња већа поправка школске зграде уследила је 19611962. године, када су јој дограђене још три учионице. Радове је 26

финансирала политичка општина, кнез у то време био је Милорад Рајков, а радове је надгледао Јосиф Вајс, техничар.

Када се указала прилика, црквена општина, под вођством пароха Саше Јашина, покренула је поступак за враћање одузете имовине. Након много залагања то је уследило 2008. године, када је то лепо здање пред којим стражаре гранате крошње липа, поново уписано као црквено власништво.

Зграду је затим по потреби унајмила политичка општина Ченеја, ради одржавања наставе, и пошто у међувремену приводи крају модернизацију једне школске зграде у државном власништву, настава се тамо премешта.

Престала је она милозвучна граја и трчкарање двориштем многобројних ученика, из места, из Немета, из Бобде. По ходнику и по учионицама неће више шетати наставници с каталогом под пазухом. Школско звонце се више не оглашава сваких педесетак минута.

Зграда, након што је 100 година служила као школа, добиће друге намене, такође на корист ченејског српства. Ипак ће многи ченејски нараштаји у њој видети симбол школства и причињаваће им се да тамо и даље духом бораве стотине и стотине ђака, десетине и десетине њихових наставника, међу њима незаборавни Душан Васиљев, чувен по својим књижевним достигнућима, а и толико заслужни Милан Мијатов, који је цео свој живот посветио ченејској школи. умировљени проф. Милица Попов бивши директор Школе у Ченеју

Зграда школе, саграђена 1912. године од Српске православне црквене општине 27

Ученици са учитељицом Десанком Јовандарић (с лева на десно) горе:

II. ред:

III. ред:

IV. ред:

V. ред:

28

Љубомир Мишков, неидентификован, Ђока Попов, Миладин Стефанов, Андрија Бачван, Владислав Добрин, Сава Стефанов, Мита Мишков, Сима Костин; Благоја Мартинов, Тома Костин, Боривој Јовановић, Светислав Скеушан, Иван Бачван, Драга Игњин, Ненад Јовандарић, Војислав Мишков, неидентификован, Бранислав Добрин, Жива Костин, Десанка Јовандарић; неидентификован, Славољуб Момиров, Пера Грујичин, Милорад Милован, Марко Арађан, Сава Танасин, Иван Унипан, Милан Бачван, Светозар Бачван, Жива Стојшин, Жива Бачван; Десанка Грујичин, неидентификован, Катина Попов, Јелена Стојков, Горда Гојков, Даница Богданов, Мара Мартинов, Вата Костин, Маца Живулов, Бисерка Милован; Иванка Белин, Кристина Илин, Нада Милован, Вукосава Скеушан, Пијада Павлов, Милена Миладинов, Јелка Мишков, Анка Торошан

СРПСКИ НАСТАВНИЦИ ЧЕНЕЈСКЕ ШКОЛЕ Јован Ракић Георгије Коњевић Мита Александријевић Милан Бакић Зорка Мунћанова Петар Зубанов Смиљана Жупански Хранислав Влајнић Васа Керпенишан Душан Васиљев Татјана Зелински Милан Илин Христофор Којић Видосава Попов Босиљка Турковић Георгије Милошевић Милан Мијатов Ружица Вулетић Војислав Веселиновић Мирислав Томашевић Зорка Гимбаш Владислава Стојановић Невенка Рашајски Милорад Јовандарић Десанка Јовандарић Мирјана Рајчић Живана Лекин Јулијана Мишков Владимир Чоков Панта Лукић Олга Станков Петар Костић Јелена Стојков Зорка Станков Мирјана Кампјану Ђура Нецин Томислав Кирић Чедица Милошевић Звонимир Обрадов Јелка Мишков Живана Плопјану

1845/49 1863 1880/88 1897 1897 1905/08 1906 1912 1925 1919/23 1919/24 1922/24 1924/26; 1928/33 1924 1924 1924/25 1925/65 1926/28 1928/29 1928/29 1929/30; 1933/34 1935 1935 1936/41 1936/41; 1945/46 1941/42 1943/45 1946/47 1946/48 1947/48 1947/48 1948/50 1953/87 1946/54; 1956/57 1950/67 1950/51 1950/51 1951/54 1951/53 1952/54 1953/75 29

Даница Јаношев Кицуљаса Мирјана Антин Малетић Меланија Радован Невенка Лекин Ђура Поповић Јелица Андрејић Лазар Поморишац Жива Грубачки Стеван Панин Зорица Недељков Цветанка Попов Софија Живулов Кристина Рајков Љубинка Попов Николић

1953/87 1953/55; 1959/89 1953/55 1953/54 1953/56 око 1954 1955/56 1955/56 1955/62 1956/58 1956/58 1956/67 1957/60 1957/78

Ученици осмог разреда 1964/1965 школске године са професорима (с лева на десно) I. ред: проф. К. Флореску, Драга Куку, Велинка Цоцин, Драгица Плавошин Биљана Мартинов, Дренка Мирков, Љубомир Малетић, проф. Драга Миклушев II. ред: Велинка Малетић, учитељица Јелена Стојков, Видосава Деспотов, Љубица Радосављев, Милена Мартинов, Милева Плавошин, Анђелија Унгурашу, Љубина Павлов, проф. Љубинка Попов, проф. Милица Ненадов, доле седе: Борислав Стојанов, Ђока Миучин, Миодраг Јаношев 30

Вероника Ћурушкин Ферићан Милица Добрин Лал Олгица Секулић Стокин Јованка Попов Миклушев Босиљка Кецман Пантин Драгомир Миклушев Милица Ненадов Попов Велинка Малетић Стана Латовљевић Спасенија Бачван Лацић Златица Команов Милан Тодоров Миливој Стаморан Љубица Радосављев Златибор Јовановић Нада Мартинов Гоиц Борица Чизмаш Лазаров Зора Рајић Георгина Петровић Тодоров Јоца Бугарски Светислав Лазић Меланија Станков Невенка Обрадов Кришан Гордана Остојин Борислав Вулетић Иванка Пантић Мара Стефанов Славица Мартинов Светлана Барбулов Валкањанц Делија Кецман Љиљана Попов Милован Дијана Феричан Биљана Мартинов Ранков Нада Живановић Богдана Мартинов Субин Миодраг Грубачки Радослав Попов Радослава Јаношев Глишовић

1957/90 1958/90 1959/64 1959/90 1960/61 1961/88 1962/2001 1964/65 1965/67 1966/74 1967/2005 1967/2001 1967-1969 1969/72 1971/75 1972/88 1972/80 1972/2003 1976/95 1975/88 1979/80 1980/85 1982/83 1982/83 1984/86 1984/2008 од 1988 од 1989 од 1990 од 1991 од 1992 1992/94 1993/2009 1993 од 1996 1998/99 2000/02 од 2001

Подаци о српским наставницима прикупљени из: Летописа Српског православног парохијског звања у Српском Ченеју Душан Сабљић, Српско школство у Румунији, Темишвар 1996.

31

УСПОМЕНЕ ИЗ ПРОШЛОСТИ

Фотографије из богате културне активности наше школе са учешћа на такмичењима у оквиру националног фестивала за децу.

Фолклорна група немашког оделења, 1979 - добитници прве награде; у горњем реду су проф. Милица Попов, проф. Флорика Стојна и кореограф учитељица Ана Рен

Диригент проф. Јоца Бугарски са школским хором, добитници прве награде (1985, 1987) 32

СЛАВЕ ИЛИ КРСНА ИМЕНА ЧЕНЕЈСКИХ СРПСКИХ ПОРОДИЦА

Слава

Датум

Бр. породица

Свети првомученик и архиђакон Стефан

27. децембар / 9. jануар

8

Свети Јован Крститељ

7 / 20. jануар

12

Свети мученик Трифун

1 / 14. фебруар

6

Свети великомученик Георгије – Ђурђевдан

23. април / 6. мај

20

покретни празник

1

Свети апостоли Петар и Павле – Петровдан

29. јун / 12. јул

10

Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина

15 / 28. август

6

14 / 27. октобар

88

26. октобар / 8 новембар

2

Свети великомученик Георгије – Ђурђиц

3 / 16. новембар

14

Сабор Цветог Архангела Михаила – Аранђеловдан

8 / 21. новембар

11

30. новембар /13. децембар

4

6 / 19. децембар

15

Лазарева Субота

Преподобна мати Параскева – Света Петка Свети великомученик Димитрије – Митровдан

Свети Андрија Свети Николај Архиепископ Мирликијски чудотворац – Свети Никола

Јереј Разван Борислав Макавеј

33

ЧЕНЕЈ У РОМАНУ СТЕВАНА СРЕМЦА “ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА”

Парохијски стан Српске православне цркве

Kако је устврдио Павле Поповић, роман Стевана Сремца Поп Ћира и поп Спира почива на истинитом догаћају. Истинит је и опис самих кола с арњевима, опис кишног времена, опис самог путовања попова за Темишвар, затим опис пута којим они улазе у Ченеј да ту преноће код попа Олује и оно што се у том дому збило.

За Ченејце је посебно важан део романа који описује догаћаје у Ченеју, као и сам опис Ченеја. У свом роману Стеван Сремац пише: Близу је Ченеј. Још мало, ето их на Вашаришту. Прођоше крај гробаља, 34

оставише и велики бунар накрај села, и велики крст и уђоше у Велики сокак. Прођоше и њега и стадоше пред пароховом кућом, још за вида. До данашњег дана пољана кроз коју је некад пролазио стари пут до нашег места, назива се Вашариште. Гробље које се помиње у роману Сремца је „чивутско“ (тј. јеврејско) гробље. Оно се сада налази међу сеоским баштама и обрасло је коровом и травама пузавицама, које прекривају преостале споменике Јевреја, некадашњих житеља Ченеја. Поменути велики бунар у тексту романа Поп Ћира и поп Спира је познати Петрићев бунар, поменути крст је католички крст који се и данас налази на истом месту. Велики сокак је сокак који још постоји а називао се још и Немачки сокак.

Ови наведени тачни детаљи описа Ченеја под крај ХIХ века, углавном после 1890. године, наводе нас на логично питање да ли је Стеван Сремац сам боравио у Ченеју, или је свој текст написао по опису неког свог познаника који је добро знао Ченеј? Не знамо одговор на ово питање.

Парохијски дом и данас постоји и служио је тој намени све до 2010. године, од када је, изградњом новога парохијског дома, стари парохијски дом остао да тавори. У тој старој парохијској кући збила се она судбоносна ноћ за спор поп Ћире и поп Спире: ченејски парох поп Олуја заменио је људски зуб коњским, и то је у роману „врхунац заплета“, који се развио у Ченеју, а разрешиће се у Владичанском двору у Темишвару. Поп Олуја краде зуб поп Спире, тај проклети „корпус деликти“, и тек од тог тренутка поп Спира може мирно да спава, после неколико недеља несанице.

Ченејци би данас мирније спавали ако би се стари парохијски дом кад-тад претворио у сеоски музеј, који би и убудуће подсећао мештане и посетиоце Ченеја на прохујала времена, на згоде и незгоде које су се овде збиле, а његов садржај би могао бити и проширен сталном поставком музеја. Боље да се у њему нађе још понеки коњски зуб, него да зуб времена нагриза стари парохијски дом, ово значајно споменичко наслеђе.

проф. Марија Танацков књижевник из Кикинде 35

Српска крчма – разгледница с почетка XX. века

36

СРПСКА КРЧМА

Ова зграда је имовина Српске православне црквене општине у Ченеју. Купљена је 1890. године за свештенички стан, односно за још један свештенички стан, осим стана код цркве, јер су у то време у Ченеју била два свештеника.

Некада, као што нам је писао Александар Саша Којић из Београда, српска црква, школа, читаоница, хор, фудбалски клуб и српски бирт или кафана, биле су установе око којих су се окупљали Срби мештани Ченеја. Зато пођимо редом.

После Првога светског рата била је овде Читаоница, за чије је оснивање био заслужан и песник Душан Васиљев, тада учитељ у Ченеју. Читаоница је окупљала 70 чланова. Читале се српске књиге, новине, а у последње време слушао се радио. Библиотекар је радио волонтерски, није се плаћала чланарина, а председник је био Обрад Малетић - Бата.

Тридесетих година ХХ века овде се основао Омладински српски фудбалски клуб „Војводина“. Ту је било седиште клуба све до краја Другога светског рата. У згради је био и бирт (кафана), како су говорили Срби мештани. Бирташи су били: Драгомир Цоцин (р.1903-†1975), Жива Грубачки звани Пулента (р.1897-†1955) и његова супруга Сида. Наши сељаци су долазили на по једну малу љуту, на чашу вина, на партију карата. Било је весело и живо, певало се и пило понекад и до ране зоре, а свирали су тамбураши, као на пример Васа Миучин и његова банда.

Овде су се одржавале игранке, нарочито недељом после подне, за српску омладину. Долазили су и старији, на забаве, па на културне приредбе. Окупљали се људи за Божић, за Светог Саву, Нову годину.

После Другога светског рата, зграда је одузета цркви, па је добила другу намену, али деведесетих година ХХ века прешла је поново у својину цркве. Сада је овде клуб „Слога“, седиште Месне организације Савеза Срба у Румунији, библиотека (у којој има много књига које су поклонили мештани Ченеја крај Новог Сада), седиште КУД „Душан Васиљев“ и пољопривредна продавница.

На приложеној разгледници стоји написано Српска крчма, али стари Срби Ченејци и данас употребљавају израз Српски бирт, иако је зграда најмање значила селу као бирт, а много по својој разноврсној намени и употреби, па је то својеврсан споменик прошлости уграђен у садашњост.

37

СЛИКАР СТЕФАН ЈЕГЕР (Stefan Jäger)

Спомен-биста, пред Музејем Стефана Јегера у Жомбољу

Године 2012. обележен је двоструки јубилеј: 135 година од рођења и 50 година од смрти Стефана Јегера.

Уметнички сликар Стефан Јегер је рођен у Српском Ченеју 28. маја 1877. године. Био је други син Франца и Маргарете Јегер. Отац му је рођен у Накову, а био је берберин.

Стефан је детињство провео у мултикултурној средини, где су једни уз друге живели: Срби, Немци, Хрвати, Мађари, Румуни и други народи. У родном месту завршава четири разреда основне школе и 38

наставља школовање у Темишвару у приватној Грађанској школи Франца Визнера, исто четири године, а потом га родитељи уписују у Мушку грађанску школу у Сегедину. После тога уследило је школовање у Будимпешти на студије за сликаре модела и учитеља цртања.

По завршетку студија, неко време је радио у Будимпешти, одакле је отишао на студијска путовања по Италији, Аустрији и Немачкој.

Радио је икону Светога Стефана за Католичку цркву у Араду, а за олтар цркве у Јазову, икону Арханђела Габриела.

По повратку из Будимпеште настањује се у Жомбољ, где је живео до смрти, 1962. године.

Уметник Стефан Јегер је пренео на платно једноставни животни ритам швапских сељака, сликајући их у разним животним ситуацијама, трудећи се да лепоти придода вредноћу. Он слика и иконе, мртву природу и пејсаже по наруџбини. Монументална композиција му је Досељавање немаца по наруџбини немачке општине Герћанош (Gertjanosch). Рад се састоји из три целине, прва носи назив Путовање, друга Одмор а трећа Приспеће.

У Првом светском рату је учествовао као војник на фронтовима Србије, Италије и Трансилваније.

Своју прву велику изложбу имао је у Великом Бечкереку 1930. године, а ондашња штампа је сликару дала велик публицитет.

Године 1957, на свој 80. рођендан, добија из почасти, од Владе Румуније, Орден рада II-ог реда.

Умро је у свом стану 16. марта 1962. и сахрањен на католичком гробљу у Жомбољу.

Године 1968. некадашњи сликарев атеље у Жомбољу претворен је у својеврсно спомен-обележје, Музеј Стефана Јегера, у којем су изложени његови лични предмети, неки портрети и мноштво репродукција његових слика, док су оригинали и даље у приватним збиркама, а и у Народној Библиотеци Кикинде стоји неколико сликаревих платна. проф. Радослав Попов извод из чланка Марте Иштван у Аttendite, Гласник историјског архива у Кикинди, 2011, ”Стефан Јегер сликар Баната и швапског живота”.

39

кућа и апотека породице Рутнер

Печати двеју генерација апотекара, Стеве и сина Стефана Рутнера

40

АПОТЕКА ПОРОДИЦЕ РУТНЕР

Крајем ХIХ-ог века у наше село, давне 1895 године долази Стева Рутнер (11.11.1864 - 07.09.1941) апотекар по образовању. Од власти Аустроугарске монархије добија дозволу и отвара прву апотеку у месту (кућа бр. 42). Помињемо то, јер је та власт строго бринула ко, под којим условима и где може дражати апотеку, сразмерно броју и потребама становништва и да би решила конкуренцију у том домену.

У Великом сокаку, налазе се куће најбогатијих и најугледнијих породица као: др. Ђуле Грубера, Гашпара Узбашића, Јосе Вучетића, др. Ленарда; ту у једној кући неколико година била је прва апотека Стеве Рутнера.

Године 1904-1905, он зида нову кућу са посебним улазом у апотеку. Поред тог дела је стан где је живео апотекар који је био ту у свако доба да услужи народ лековима. Имао је и 60 ланаца земље да гаји лековито биље потребно за лекове.

Стева Рутнер је био ожењен Аугустом рођеном Габор, имали су два сина и две ћерке. Један од синова, Стефан, завршио је фармацеутски факултет у Клужу, вратио се у родно село и радио као апотекар све до 1948 године, кад му је одузета апотека и 60 ланаца земље а он приморан да ради у другим местима. Стефан у браку има две ћерке, једна од њих Хилда, удата Догару, завршава фармацеутски факултет у Клужу долази и ради у очевој апотеци, сада живи у Немачкој.*

Све ове три генерације, отац, син и унука били су апотекари у Ченеју, говорили су: румунски, немачки, српски и мађарски, били су добри, поштени и цењени у селу и широј околини.

Вредно је помена и то да је Стефан био играч немачког фудбалског клуба од самог оснивања.

Сва одузета имовина, враћена је потомцима а ови су је продали и тако се та дивна традиција апотекара Рутнера данас угасила.

Давно је прошла стогодишњица непрекидног рада апотеке и три генерације апотекара који су били из породице Рутнер, а апотека је радила све до 2005 године у истој згради. Данас имамо две апотеке разних фирми а послују у приватним кућама.

Игњатије Гига Попов

* - информације прикупљене у разговорима вођеним 2012., са Адамом Вајсгербером и Антоном Хендрихом 41

Гашпар Узбашић – начелник ченејског среза

Каштел Гашпара Узбашића – разгледница с почетка XX. века

42

ДВОРАЦ - КАШТЕЛ ГАШПАРА УЗБАШИЋА

У Ченеју је био познат Гашпар Узбашић, син Фрање и Отилије, рођен 1861. године; супруга му се звала Илона (неки је памте као Илку) а имали су поседе у ченејском и кечанском атару.

Био је запослен у државној администрацији као начелник Ченејског среза. Ченејски католици га помињу по добру, пошто је, на његов предлог 18. августа 1895. године постављен камен-темељац католичке цркве у Ченеју, која је затим освећена 28. августа 1896. године; на тој свечаности су били присутни: Франц В. Вучетић, кнез Хрватског Ченеја и Васа Павлов, кнез Српског Ченеја.

У месту ће остати запамћен и по једном несвакидашњем архитектонском подухвату. Наиме, у центру села је постојао простран плац, на катастарским мапама означен као А 10-11, чији су први познати власници, по катастарској књизи из 1868. године, били Адам Вучетић и његова супруга Марија. Плац је често мењао власнике, тако да је Гашпар Узбашић, када га је купио 1899. био је 16-ти по реду. На тој локацији он је 1903. године подигао дворац посебне архитектуре, са укусно обрађеним фасадама, упадљивом оградом и парком, који је и сада украс Ченеја. Архитекта и градитељ нису до сада познати, а лепо би било дознати њихова имена, те који су били трошкови и друго.

Гашпар Узбашића је умро у Ченеју 1912. године и сахрањен у породичној гробници на месном католичком гробљу. Ченеј је престао бити среско седиште по свом преласку у Румунију 1924. године.

Потомци породице Узбашић, по свој прилици, нису били заинтересовани за ченеј-ски посед, па је Гајов дворац са окућницом 1929. године продат Обраду Малетићу. С малим грађевинским изменама тај дворац и парк постоје и данас, води се као кућни број 37, а власник је Обрадов син, Ђока Малетић.

Ово је делимично подсећање на лепоте прошлости и на знамените појединце из нашег места.

Љиљана Милован 43

Домаћини и посетиоци пред Хрватским домом

44

ХРВАТСКИ ДОМ, позније касино Ундрштајна (Understein)

Хрвати католици су у Ченеј насељени почетком ХIX века (око 1820. године), а чланови породице Вучетић, добили су овде имања као одштету за изгубљене поседе у Хрватској. Сви су смештени на западном делу села и имали су политичку општину названу: Хрватски Ченеј, све до 1903 године, када се обједињује са Српским Ченејом, под заједничким називом Српски Ченеј, а после само Ченеј. Први из породице Вучетић, који се настанио у Ченеју, био је Миклош, a овде је 29 октобра 1836. рођен Иштван Вучетић (касније загребачки каноник). Хрвати у Ченеју били су велике и богате газде и створили су јаку и добро организовану заједницу. Основали су деоничарско друштво, имали су банку, саградили су Дом, касније Касино, имали су добровољно ватрогасно друштво, друштво за погребну опрему и друго. Помагали су своје сународнике, а Јосо Вучетић поклонио је парцелу земље, на крају села, за католичко гробље.1 Удружени у деоничарско друштво, хрвати су у раздобљу 1885-1890. у Великом сокаку, на сред села, саградили Хрватски дом и Касино. Као први власници уписани у катастарским књигама били су: Адам Вучетић, Ференц Позојевић, Отилија Вучетић и други. У Касину су долазили богати и угледни људи тога времена, чиновници среза, интелектуалци из места, као др Ђула Грубер, инж. Фердинанд Вадлер, апотекар Стева Рутнер, др Ленард и други (на ручак, на бал, на вечеру, на партију билијара и на разна весеља). Посао је ишао добро, активност се развијала и ширила, тако да су 1908. године дограђене још четири просторијe, засебно за жене и мушкарце. Али после Првога светског рата неки власници и наследници Касина, Хрвати, продају свој део, а купци су били Немци. Године 1930. као бирташ преузима послове Николаус Ундрштајн (1903-1965) и његова супруга Екатерина, рођена Рамахер; до 1940. они редом откупљују акције и постају једини власници Касина. У згради је неко време било и седиште немачкога фудбалског клуба, а после 1945. године и фудбалског клуба „Војводина“. После Другога светског рата власници Касина су се иселили у Немачку, 45

зграда је национализована и преуређена у Дом културе, 1951. године у њој је прорадио биоскоп, а 1957. библиотека. Године 1963. Хрватски Дом и Касино срушени су а управа села је самодоприносом мештана саградила нов Дом културе. Ето тако је значајна грађевина за село и мештане, мењала власнике и функције. Том улицом, испред Дома културе, постојало је шеталиште, омиљено место омладине, који су недељом поподне долазили на игранке или забаве, па би за време предаха прошетали корзом. Данас више тај обичај не постоји. Остале су само старе софре2 испред Дома културе, које лети праве дебео хлад и чувају успомене на Хрватски дом и Касино, који одавно већ не постоје. Игњатије Гига Попов

Дом културе, изграћен 1963-1967, самодопринoсом мештана

1 - по казивањима Адама Вајсгербера, 2009 и 2010. и Антона Хендриха, писменим путем из Немачке 2 - гранато дрвеће, које се у Ченеју тако назива 46

Cтаре софре пред домом културе

47

ПРВА ЖЕЉЕЗНИЧКА ПРУГА У НАШЕМ СЕЛУ

Пардањ - Јоханисфелд - Отелек - Пустиниш - Ујвар - Ченеј - Курјачка Хрватска Кеча - Кларија - Нови Жомбољ (Честерег) - Жомбољ

Воз на перону жељезничке станице из Кларије

Ако се на тренутак вратимо у прошлост, слободно можемо рећи да мало нас знамо да је крајем XIX и почетком XX века, кроз Ченеј пролазила пруга Пардањ - Жомбољ. До тада, овде није било неког организованог саобраћаја, па су Ченејци, а и становници околних места, брзо прихватили изградњу пруге, увидевши предност жељезничког саобраћаја за бржи превоз путника и транспорт робе. Воз са локомотивом на парни погон пуштен је у саобраћај 15. децембра 1895. а то потврђује и приложена фотографија, коју смо добили од проф. Небојше Фаранова из Кларије. Године 1887. формирано је „Акционарско друштво Месне торонталске жељезнице“, са основним капиталом од 2.500.000 форината, а један од главних акционара био је Андраш гроф Чеконић. Друштво је 14. маја 1895. примило концесију да изгради пругу Пардањ-Жомбољ, у дужини од 41 км., а она је 15. децембра 1895. пуштена у јавни саобраћај са 48

следећим станицама: Пардањ, Јоханисфелд, Отелек, Пустиниш, Ујвар, Ченеј, Курјачка, Кеча, Кларија, Нови Жомбољ (Честерег) и Жомбољ. Тада је на источној страни Жомбоља подигнута нова станица, непосредно повезана са старом станицом, тако да су путници могли да наставе пут за друга места. Жомбољ је имао циглану, превозиле су се цигле за Грчку, па ту се сакупљало жито и возило у иностранство; постојала је и фабрика шешира, велики млин Панонија, две жељезничке станице: варош је била у пуном развоју. После Првога светског рата догађају се велике промене, а после територијалних подела 1924. године Жомбољ, Ченеј и Хрватска Кеча прелазе у састав Краљевине Румуније. Тада је пруга била прекинута, и то од 10. априла 1924; тиме је задат снажан ударац жомбољској привреди, саобраћају и култури. Мештани Кече причају да су, после укидања пруге, од Кече до Кларије извађене шине а срушена је и станица у Хрватској Кечи, док је до дан данас остала пруга од Курјачке према Ченеју и даље до Јоханисфелда. Из неких информација дознали смо да је почетком XX века као жељезнички радник у Ченеју неко време радио Ференц Берчек (Börcsök Ferencz) родом из Сегедина, а у нашем селу је рођена његова кћи

Пред жељезничком станицом у Хрватској Кечи 49

Мапа жељезничке пруге Пардањ - Жомбољ

50

Свечаност отварања деонице пруге Карпиниш - Кеча – Ченеј

Ержебет Берчек (1904-1971) наставник и књижевник. Након неколико година Ференц Берчек је са породицом службено премештен у Сечањ (Југославија). Неко време Ченеј није имао саобраћајну везу са Жомбољом и Темишваром, али 1937. године увелико се радило на деоници пруге Карпиниш - Кеча и 24. јуна 1937. пуштена је у саобраћај и успостављена веза жељезницом за Темишвар, а то се види на фотографији Фердинанда Вучетића из Немачке, где у румунској народној ношњи стоје: Барбара Абт, Терезија и Барбара Глат. То је фотографисано тога дана, поводом свечаности отварања деонице пруге Карпиниш - Кеча - Ченеј и даље до Јоханисфелда. Игњатије Гига Попов

51

Мапа поштанских путева и станица Баната

Жигови меснe поштe

52

ПОШТА, ТЕЛЕФОН И ТЕЛЕГРАФ У ЧЕНЕЈУ

Постоји податак да у Банату већ после XVI-ог века почињу да се отварају поште, али средином XIX-ог века активност је све већа и већа. До 24.08.1861 када су основане и почеле да раде поште у Хрватском Ченеју и Српском Ченеју, поштанске услуге у крају је вршио овлашћени шпедитер Сигмунд вон Касера. Из разговора са старијим мештанима дознали смо да се седиште поште често мењало и да су радиле у закупљеним просторијама разних приватних кућа, баш као и дан данас, да нема своје стално седиште. Најдужи радни стаж имала је као управник поште Видосава Попов, удата Тодореску. Као управници су затим радили: Франчиска Јухаз, Аурел Карунту, Јон Поповић, Марија Верзок, Ђета Јуте, Марика Тодоров, Светлана Луминица Попов удата Отлакан. Сада у поштанском уреду ради Драгана Попов удата Страуц.

Поштанске пошиљке су некада стизале жељезницом у Карпиниш и по њих су ишла поштанска кола, а сада стижу посебним поштанским колима. У селу постоји једно сандуче за писма. У оквиру уреда ради један разносач поште по селу. Ево имена поштара: Сердија Илин, Терезија Ејфингер, Барбара Акерман, Екатерина Адлер, Илонка Ковач, Марта Биро, Ленка Оларов удата Бутил, Жива Мирков, Велко Бачван, Марчела Никоара, Илеана Танасин.

Почетком XX-ог века, уведени су у селу телефони и телеграф. Годинама се телефонске централе модернизовале. У почетку је то била ручна централа са 4 запослена. 1960. г. уведена је полуаутоматска централа са 5 службеника, а 1999. г. замењена је дигиталном. Испрва су телефонске услуге биле пружане под окриљем поште, а у новије време је то самостална фирма. Овде су радиле: Франчиска Јухаз, Анђелика Попов, Флорика Марин, Анђелија Путић удата Унгураш, Тудорица Мартинов и други. * Игњатије Гига Попов * - део информација и мапу поштанских станица примио сам од г. Мартина Тирона, пензионера управе поште из Темишвара 53

Домовни протокол Српског парохијског звања

Летопис Српског православног парохијског звања - Српски Ченеј

54

ДОМОВНИ ПРОТОКОЛ СРПСКОГ ПАРОХИЈСКОГ ЗВАЊА

Домовни протокол или Домовник је књига димензија 45 х 30 цм са 197 страница, где су уписани сви Срби из места, са следећим подацима: кућни број, име и презиме сваког члана породице, година, месец и дан рођења, година венчања, година смрти, крсно име и примедбе. То је нека лична карта сваког Србина из места.

Овај Домовник је почео водити јереј Јован Јовановић, који долази у Ченеј 1897. године, као лични помоћник оболелом јереју Димитрију Гађанском и по његовој смрти био је администратор парохије. Рођен 1863, гимназију је завршио у Новом Саду, Богословију у Сремским Карловцима, а рукоположен је за свештеника 1896. године. Њему дугујемо врло много, пошто данас, ми Срби имамо непроцењиве информације у Домовнику, о нашим прецима, имамо податке који се не могу дознати из других извора. После њега, јереј Јован Мишић, наставио је да води и допуњује Домовник, а почев од 1900. године, пет до шест година заредом, на последњој страници исписао је статистичке податке парохије. Пошто је црква имала само два звона, око набавке великог звона потрудили су се Иса Бачван, први тутор и јереј Јован Мишић, месни парох.

Дописивање Домовника се наставља до краја Првога светског рата, када потпуно престаје увођење података. Игњатије Гига Попов

55

56

Читуља за Обрада Малетића

Надгробни споменик јереја Димитрија Гађанског

Надгробни споменик јеромонаха Пантелијемона (Гађанског)

Надгробни споменик јереја Јована Мишића

ГРОБОВИ СРПСКИХ СВЕШТЕНИКА

Два мирска свештеника и један јеромонах, који су у Ченеју умрли, имају надгробна обележја на сеоском гробљу. То су месни пароси: јереј Димитрије Гађански, јереј Јован Мишић и јеромонах манастира Војловице Пантелејмон (Гађански), син јереја Димитрија Гађанског. Неколико података из живота поменутих свештеника:

Јереј Димитрије Гађански (1814-1897). Гимназију је завршио у Темишвару а Богословију у Вршцу. За ђакона је рукоположен 1840. а за презвитера 1844. године. Као свештеник дошао је у Ченеј 1877. године и остао до смрти, 25. јула 1897. Надгробни споменик су подигла његова деца: Моја, Ракила, Тинка и Мина. Имао је леп уредан рукопис и писао је српским породицама читуље. Једна таква читуља и до данас је сачувана; писана је 12 новембра 1879. године за Обрада Малетића и његову породицу, а сада се налази код Ђоке Малетића.

Јеромонах Пантелијемон Гађански (1850-1887). Син је свештеника Димитрија Гађанског, рођен у Пардању. Помиње се у манастиру Војловици неодређено почев од 1870. Опслуживао је парохију у Острову 1877/78. и Борчи 1885/86. године. Умро је „од сухобоље“ код родитеља у Ченеју 31. марта 1887; сахрањен је на сеоском гробљу. Надгробни споменик му је подигао јереј Димитрије Гађански са породицом.

Јереј Јован Мишић (1844-1909). Био је рукоположен за свештеника 1875. године. Дошао је као свештеник у Ченеј 1900. године и остао до смрти 28. фебруара 1909. Надгробни споменик су подигли супруга и деца. Игњатије Гига Попов

57

РАЗНО

Столарска радионица

Стари наковањ, ковачка радионица породице Мартинов 58

РЕЧ ДВЕ О ЗАНАТИМА

До Другогa светског рата Срби и Немци (Швабе) чинили су велику већину становника Ченеја. Живели су једни поред других, били су и прве комшије, није било никаквих проблема, а пристојно су живели од свога рада. Али времена се мењају тако да се, Немци почевши од 1985. године масовно одсељавају у Немачку.

Село је имало поприличан број занатлија, тако да је ту постојала велика и оштра конкуренција, са примедбом да је, сем неизбежних задиркивања, међу њима владала коректна атмосфера и поштовање. Некада су занатлије били приватници, имали су своје радионице и код њих су изучавали занат калфе и шегрти. За свој рад занатлије су примале новац али и разна добра као на пр. кукуруз, жито и друго.

Данас, у селу, више нема занатлија као на пример: обућара, пекара, бербера, а камоли лончара, ћурчија, бунарџија, каменорезаца, или ужара, који су потпуно нестали још почетком педесетих, прошлог века. По старом обичају и традицији, и под окриљем приватне својине, очување занимања се ”решавало“ преношењем са оца на сина, као на пример: чобани; некада се тиме бавиле чак четири породице из нашег места, а сада је ситуација да су на упражњена места, дошли чобани из неких других места.

Почев од 1950. године јављају се нови занати као: возач, електричар, стругар, тракториста, а ови се квалификовали у школама или на радном месту и били запошљавани по предузећима у месту, док су други одлазили у град, а то је још један важан разлог одумирања већине старинских заната.

Статистика је забележила све занате који су постојали али је ипак изостављен једини „мајстор“ са виолином, Николаус Клеман (1887-1967), који је више од педесет година учио децу и омладину да свирају на разним инструментима, те су они свирали на игранкама и забавама. Игњатије Гига Попов

59

ЗАНАТСКЕ ДЕЛАТНОСТИ СРБА И НЕМАЦА

1. Стање занатлија Срба 1940 године кројачи

бербери

колари

обућари

зидари

столари

ковачи

свега

2

2

1

4

3

2

4

20

2. Занатлије Срби до 1990 године бербери

возачи

електричари

зидари

каменоресци

касапи

колари

25

12

6

15

1

5

4

ковачи

кројачи

кројачице

лончари

механичари

млинари

обућари

17

6

5

2

11

3

10

пекари

столари

стругари

тесари

трговци

трактористи

ужари

чобани

2

15

3

3

21

25

1

12

2. Занатлије Немци до 1990 године бунарџије

бербери

возачи

електричари

зидари

вајар

касапи

5

8

4

4

26

1

2

колари

ковачи

кројачи

кројачице

лончари

лимари

механичари

4

12

10

9

2

6

13

млинари

молери

обућари

пекари

столари

стругари

тесари

3

2

11

3

19

4

3

трговци

трактористи

ужари

чобани

ћурчије

бабице

16

14

3

1

1

2

Списак Ченејаца занатлија српске и немачке националности, примили смо од Антона Хендриха, 2011. године.

60

КОТАРКА - СПРЕМИШТЕ ЗА КУКУРУЗ

Добри познаваоци прилика у нашем селу казују да су некада праве котарке с приземљем градили по двориштима мајстори цимермани и тесари; дика је домаћину када су биле дугачке и широке, а тек када су биле пуне!

На срећу, и данас има неколико домаћинстава с правим котаркама. Једна таква, првобитно дугачка 45м. а широка 9м., у међувремену краћена, постоји у домаћинству Спасојка Ћирина. Котарку је подигао и пунио клиповима још Спасојков деда. За живота, Спасојко се залагао за њено очување и то да се котарка не наруши, надајући се и очекивајући сваке године да ће је кад-тад поново напунити жутим клиповима кукуруза.

Котарка је остала као споменик његовога уздања, као сведочанство о другим временима; још увек пркосно стоји као сведок прохујалог доба. Игњатије Гига Попов

61

Разгледница из Ченеја: трговинска радња, Хрватски дом, Узбашићев каштел и апотека Рутнера

наличје исте разгледнице, са печатом месне поште Ченеја, 1902.

62

СТАРЕ РАЗГЛЕДНИЦЕ И ФОТОГРАФИЈЕ

Породица Попов (1914): Данило и Зорка са близанцима Миланом и Љубомиром и ћерком Даницом

Жене у дворишту Арсе Плавошин (1918) 63

Вршидба код Косте Ћирина (1934 или 1935), с лева на десно Иса Бачван, Рада Рајков, Вељко Милован (стоји поред точка), Миливој Бачван (у белој кошуљи са шеширом), Ђока Сарачев (у црном), Ђока Попов (држи пропис), Спасојко Ћирин и Драга Бачван (деца на врећама), Љубица Ћирин, Милица Ћирин, Коста Ћирин (газда), Паулина Ћирин (девојчица на колима), Јани (кочијаш), Миленко Ћирин (иза кочијаша), Недељко Сарачев (иза Миленка)

Стара разгледница из Ченеја 64

Фудбалски клуб Војводина, Ченеј (1946-1947) стоје (с лева на десно): Радослав Попов, Светолик Мартинов, Тимотија Јаношев, Михај Гел, Неда Бачван, Стојан Јаношев, неидентификован, у средини: неидентификован, Веселин Мартинов, Спасојко Ћирин, доле: Пера Пантић, неидентификован, Велко Тодоров

Момачко весеље са Васиним тамбурашима први ред (с лева на десно): Спасојко Ћирин, Стева Миучин, неидентификован, Васа Миучин, неидентификован, Јустан Новак, други ред: Пера Пантић, Стојан Јаношев, Велко Тодоров, неидентификован, доле: Веселин Мартинов, Секула Субин 65

66

ПЛАН СЕЛА, ОПШТИНА ЧЕНЕЈ 1944

67

DORFPLAN TSCHENE STAND 1944 ПЛАН СЕЛА, ОПШТИНА ЧЕНЕЈ 1944 PLAN AL COMUNEI CENEI 1944 Dieser Dorfplan der Gemeinde Tshene wurde zur Erinnerung erstellt, wie Deutsche und Serben, über hundert Jahre neben einander wohn ten. План села општине Ченеј је настао у знак сећања, како су немци и срби живели као прве комшије више од једног века.

Acest plan al comunei Cenei a fost întocmit ca amintire, cum au locuit mai mult de un secol germani și sîrbi, alături unii de ceilalți.

La realizarea acestui plan (12.09.2011) au contribuit: Horst Weißgerber, Adam Weißgerber, Ignatie Popov și Robert Schuld.

68

69

70

КНЕЗОВИ OПШТИНЕ ЧЕНЕЈ - PRIMARII COMUNEI CENEI

MILOVAN VASA ARUZI KAROLY PAVLOV VASA CIRIN ORESTIE PAVLOV DIMITRIE - MIDA BACIVANSKI ARSA BACIVAN SVETOZAR HAHN ALOIS ENGELMMAN JOHANN COMANOV OBRAD MALETICI OBRAD BATA IANOȘEV SREDA KÖNIG ADAM IANOȘEV SREDA MALETICI OBRAD BATA CIRIN COSTA LAȚCU PAVEL COMANOV OBRAD IANOȘEV SREDA MOMIROV GIOCA PLAVOȘIN ARSA MESZAROS EMERIC MARTINOV MILAN MILOVAN CIRA COLȚEA IOAN CIOBANU ȘTEFAN LATOVLIEVICI IVAN RAICOV MILORAD MALETICI MILAN MARTINOV SERDIA OLAROV GHEORGHE TODOROV DUȘAN OLAROV GHEORGHE MEDREA RUȚICA DANA POPOV IGNATIE BIRDEAN LIVIU DORIN MEDREA RUȚICA DANA ILAȘ GABRIEL

1841 - ?

1861 - ?

1894 - 1899 1900 - 1914 1915 - 1924 1920 - ?

1924 - 1925 1926 - 1928 1928 - 1932 1930 - ?

1932 - 1934 1933 1934 - 1937 1938 1938 1938 -1943 1944 1945 1945 1946 - 1947 1948 1949 1949 - 1950 1950 - 1952 1952 - 1953 1953 - 1954 1955 - 1956 1957 - 1963 1963 - 1967 1967 - 1968 1968 - 1970 1971 - 1975 1975 - 1984 1984 - 1989 1990 - 1996 1996 - 2004 2004 - 2008 din 2008

71

URME DIN VEACURI TRECUTE

În Banat, în vestul judeţului Timiş, pe malul râului Bega Veche este situată localitatea Cenei. Străzile satului sunt lungi şi largi cu case cochete, bine îngrijite, cu pomi şi gard viu. Aici oamenii din totdeauna au fost harnici şi buni gospodari. În zilele noastre majoritatea populaţiei o formează românii, sârbii şi maghiarii.

O scurtă plimbare prin sat dezvăluie şi existenţa altor etnii în trecut. Rar care sat avea două primării, în Cenei a existat Primăria Croată şi Primăria Sârbă, până în 1903.

Cimitirele mai dezvăluie ceva, cel evreiesc mai are câteva monumente acoperite de iederă şi ierburi, există şi cimitirele ortodox şi catolic. În cel catolic sunt multe monumente impunătoare, care amintesc de familii de germani care au locuit în centrul satului, în străzile germane, deasemeni şi croaţii au multe monumente, există şi străzi denumite croate.

În localitate sunt mai multe biserici.

Biserica Ortodoxă Română a fost filie a Parohiei din Bobda, iar din 2000 s-a înfiinţat Parohia Cenei.

Biserica Ortodoxă Sârbă există din secolul al XVIII-lea , pe lângă ea este bicentenara școală, atestată în 1776. Pe peretele exterior al acestei biserici se află placa comemorativă cu numele localnicilor sârbi căzuți în cele două războaie mondiale. Specificul etniei sârbe sunt sărbătorile fiecărei case, din cele prezentate de preotul Răzvan Borislav Macavei se observă că aproape 90 de familii au sărbătoarea casei Sfânta Paraschiva.

Biserica Catolică și-a sărbătorit centenarul în 1996 și a fost construită întrun timp scurt, în perioada 1895-1896. Interesant de amintit este faptul că la sfințirea bisericii au participat cei doi primari din cele două primării a Ceneiului. În apropierea Bisericii Catolice se află un frumos castel construit în 1903 de o personalitate distinsă - Gașpar Uzbașici, un cetățean croat ce deținea cea mai înaltă funcție în cadrul plasei Cenei, care cuprindea 14 localități din zonă.

La sfărșitul secolului al XIX-lea în localitate se stabilește farmacistul Ruttner Steva și deschide prima farmacie. În perioada 1904-1905 construiește o casă ce cuprinde locuința familiei și farmacia. Această farmacie a deservit localnicii mai mult de un secol, iar printre farmaciști au fost trei generații din familia Ruttner, respectiv Steva, fiul său Ștefan și nepoata Hilda.. Printre vechile fotografii s-a păstrat și o ștampilă a farmaciei.

Tot pe strada principală se află o casă frumoasă, cu fațada din teracotă, a 72

familiei Rotsching. Comunitatea germană s-a format din familii venite din satele învecinate, în care au fost colonizați. În continuare, la colțul străzii cu fațada pe două ulițe se afla Clubul Croat și Casino. Croații fiind bine organizați și bogați au mai înființat o societate pe acțiuni, bancă, formațiune de pompieri voluntari și societate de pompe funebre.

După Primul Război Mondial Casino trece în posesia lui Nicolaus Understein care a fost și birtaș. Tot în această clădire a avut sediu și clubul nemțesc de fotbal, iar după 1945 și clubul de fotbal ”Voivodina”. În continuare aici a fost Cămin Cultural, cinematograf și bibliotecă până în anul 1963, când în locul impunătoarei clădiri, care avea și o curte amenajată pentru spectacole în aer liber, se va construi un modern Cămin Cultural.

Vechile ilustrate ce datează de la începutul secolului XX, reprezintă Castelul Uzbașici, birtul sârbesc, casa dr. Gruber Giula, prăvălia Zobay Cristof. În apropierea străzii mari, pe drumul Cărpinișului, era casa natală a lui Stefan Jäger, iar în 2003 a fost pusă placa comemorativă.

O placă comemorativă există și pe clădirea școlii sârbe, pusă în 1991, în memoria poetului Dușan Vasiliev (1900-1924), care a fost învățător în Cenei în perioada 1919-1923.

La răscruce de străzi sau în cimitire sunt cruci-monumente ridicate de localnici șvabi între anii 1867-1927.

Prima cale ferată trece prin Cenei din anul 1895, pe relația Pardani - Jimbolia, iar spre Timișoara din anul 1937.

Nu este puțin, nici mult, este o lume care a existat în localitate, păstrată în imagini, monumente, în memoria celor vârstnici și poate nu va fi uitată.

Mari mulțumiri celor ce au colaborat, chiar dacă unii sunt plecați din localitate, majoritatea în Germania, care au dispus de date vechi și fotografii și poate chiar au determinat primul pas în redactarea acestei cărți.

Cu puțină nostalgie și cu multă speranță, să zicem: ”Și copacii seculari așteaptă primăvara”. În Cenei ar fi existat astfel de copaci cu multe specii, în parcul din centrul localității, care în anii 50 ai veacului trecut au fost defrișați în totalitate.

Prof. Milița Popov

73

БИБЛИОГРАФИЈА

- Слободан Костић, Срби у Банату, Темишвар, 1940; - Стеван Сремац, Поп Ћира и поп Спира, Букурешт, 1960; - Coriolan Suciu, Dicţionar istoric al localităţilor din Transilvania, Bucureşti, 1968; - Илија Војводић, Руско село у миру и рату, Нови Сад, 1969; - Stjepan Krpan, Hrvati u Keči, Zagreb, 1983; - Стеван Бугарски, Српско православље у Румунији, Темишвар Београд - Нови Сад, 1995 - Душан Сабљић, Српско школство у Румунији, Темишвар 1996 - dr. Anton Peter Petri, Heimatbuch der Heidestadtchens Hatzfeld in Banat, 1991; - Миодраг Милин и Љубомир Степанов, Срби из Румуније у бараганској голготи, Темишвар, 2002; - Марта Иштван, Стефан Јегер сликар Баната и швапског живота, „Гласник историјског Архива“, Кикинда, 2011; - Љиљана Милован, Домаћинства у атарима Ченеја, Бобде и Кече, Темишвар, 2013; - Милош Црњански, Жомбољ на точковима, у: Банатски алманах, Темишвар, 2014; - Колекција листа „Наша реч“, 1990 - 2014; - Протокол рођених и умрлих у Ченеју; - Домовни протокол Српскога парохијског звања у Ченеју; - Парохијски летопис Српске православне цркве из Ченеја.

74

САДРЖАЈ

Споменичко наслеђе Ченеја Stema comunei Cenei Из личне карте Ченеја Српска Православна Црква Српски православни свештеници у Ченеју Biserica оrtodoxă română Католичка црква Спомен-плоча жртава I-ог и II-ог светског рата Спомен-плоча Душану Васиљеву на згради школе Спомен-обележjа и часни крстови ченејских немаца Спомен-плоча Стефану Јегеру Стогодичњица школске зграде Српски наставници ченејске школе Славе или крсна имена ченејских српских породица Ченеј у роману Стевана Сремца “Поп Ћира и поп Спира” Српска крчма Сликар Стефан Јегер (Stefan Jäger) Апотека породице Рутнер Дворац - каштел Гашпара Узбашића Хрватски Дом, позније касино Ундрштајна (Understein) Прва жељезничка пруга у нашем селу Пошта, телефон и телеграф у Ченеју Домовни протокол српског парохијског звања Гробови српских свештеника Разно Реч две о занатима Занатске делатности срба и немаца Котарка - спремиште за кукуруз Старе разгледнице и фотографије План села, општина Ченеј 1944 Кнезови oпштине Ченеј - Primarii Comunei Cenei Urme din veacuri trecute Библиографија

3 5 7 11 13 15 17 19 21 24 25 26 29 33 34 37 38 41 43 45 48 53 55 57 58 59 60 61 62 66 71 72 74

Игњатије Гига Попов СПОМЕНИЧКО НАСЛЕЂЕ ЧЕНЕЈА MONUMENTE, MEMORIA COMUNEI CENEI Рецензенти:

Коректори: Фотографије: Припрема за штампу:

проф. др. Спасоје Граховац проф. Милица Попов проф. Биљана Ранков, Кодруца Попов проф. Радослав Попов

Љубомир Попов

ISBN 978-973-0-18141-8 Штампа: Народно позориште Темишвар Тираж: 100 примерака