Februar2018

FEBRUAR 2018.

BROJ 53

Uvod

U

februarskom broju sve vrca od boja, motivacije i inspiracije. Uveliko smo u prolećnom raspoloženju, radujemo se sve dužim danima, uživamo u mirisima, bojama i prirodi koja se budi iz zimskog sna.

Najavljujemo uzbudljive novosti, vodimo vas na dve zanimljive izložbe, putujemo do Kube, pa se brzinski selimo do Hong Konga, Japana i nazad u Srbiju. Pišemo o paru koji je promenio moderan dizajn, pišemo o filmovima, knjigama i režiserima, modnim revolucionarima 21. veka. Nastavljamo započete priče iz prethodnog broja.

Družimo se sa Li Vosburg, kanadskom blogerkom koja je osmislila minimalistički izazov 10x10 i donosimo prve utiske kako se u pomenutom izazovu snašla članica naše redakcije. Upoznajemo vas sa ljudima koji su nas motivisali da stvari i naše postupke sagledamo iz druge perspektive. Motivišemo da pronađete lepotu u prirodi, zaljubite se u život, prirodu, životinje, u divne ljude koji rade sjajne stvari i da svoje dane obojite vedrim bojama. Čitajte Plezir i pronađite vaš plezir u malim stvarima koje život znače.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin

plezirmagazin@gmail.com teodorakovrlija@gmail.com

2 | februar

Sadržaj

Životni stil

Odgovoran šoping 007

Ekologija

Kad dobri ljudi šire 010 pozitivne priče

Umetnost Životni stil

Dobri ljudi su svuda oko nas

Leksikon Umetnost

Umetnost

40

030

Ekologija

Izazov: 10 odjevnih 118 komada nošenih u periodu od 10 dana

Ekologija

Deset dana puno igranja

128

20 Pop Art i dalje živi 044 svojih 15 minuta svetske slave

30

Umetnost

Srđan Šveljo: Pop 062 art je način življenja

Književnost

Plezir preporučuje 072

Književnost

Ana Marija Grbić

Film

Andrej Zvjagincev 084

Film

Od cenzure do rejtingovanja 2.0

098

Moda

Who is knitting your dreams?

106

076

Onlajn špartanje

136

Leksikon

Tonka

144

Moda

Virgil Abloh

150

Model insajder Marko Ilkić

156

Dizajn

Čarls i Rej Ims

164

Životni stil

Sistem eliminacije 174 na japanski način

Putopis

Hong Kong: Niko 182 kao Komonvelt

Putopis

Kubanski ulični psi

194

Životni stil

Motivacijom protiv lenjosti

204

3

Teodora Kovrlija

Novinar po profesiji, urednik i internet preduzetnik kako se to danas popularno kaže, idealista u pokušaju da ispravi sve nepravde ovog sveta i stvori svoj oblak na kome neće primećivati zlurade komentare, nezadovoljne ljude i manjak higijene u javnom prevozu.

Ponekad sa previše interesovanja da bi se fokusirala na samo jednu stvar, ali kada ste novinar to se računa kao plus. Veoma uporna u svojim zamislima.

Plezir je nastao iz želje da stvorim nešto drugačije, novine u kojima će biti više teksta nego slike a ne obrnuto i iz potrebe da vam saopštim kako nije sve tako sivo, talentovani ljudi koji su uradili nešto sa sobom su svuda oko vas, a posao vas (baš kao ni ništa drugo dobro u životu) neće sam udariti u glavu. Skočite i uhvatite ga sami!

Nina Simonović

Pisanje o sebi joj najteže pada.

Pisanje o drugim stvarima joj je uživanje. Sebično čuva dete u sebi. Voli planine. Obožava knjige.

Ne zna da li više da veruje intuiciji ili razumu. Sluša čudnu muziku.

Veruje u Ljubav, dobru Kafu i Pivo.

Umetnost i Univerzum. Bradu i Tetovaže. Bori se za svoje snove.

Slavi život. Ne može bez čokolade.

Pušta dušu da joj slobodno luta ruskim stepama. Kada poraste jedino što želi je da bude Srećna.

Svoje priče voli da pripoveda kroz fotografije. Volela bi da prepešači ceo svet i ostavi svoj trag u njemu.

The Force is strong with this one.

REDAKCIJA 4 | februar

SARADNICI Milena Goševski

Andrijana Kovrlija

Merima Aranitović

Marija Radojković

Dušan Mažibrada

Marko Vajović

Dejana Vukadinović

Jelena Ranković

Sara Savčić

Monika Belovanović

Vesna Belušević

Srđan Šveljo

Igor i Dragana Možek

Anđela Đurašković

5

Odgovoran šoping

S

Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

vakog dana kada se nađemo u prodavnici mi pravimo brojne izbore, svojom slobodnom voljom i razumom biramo kome i za šta ćemo dati naš novac. Ukoliko nastavimo da pravimo nepromišljene izbore i nastavimo da pretrpavamo naše domove plastikom i jeftinom robom lošeg kvaliteta, kolektivno ,,upadamo” u situaciju da dođemo do tačke preko koje nema povratka. Zato, kada sledeći put krenete na pijacu ponesite vašu torbu, ceger i ranac koje ćete koristiti umesto plastičnih kesa. Kada sledeći put budete seli u kafić recite barmenu da u vašem piću ne želite plastičnu slamku. Ponesite vašu šoljicu u koju će vam sipati kafu za poneti. Pokušajte da pronađete alternativu u održivim materijalima koji nisu škodljivi po vaše zdravlje, ne zagađuju planetu i mogu se reciklirati i podržite proizvođače koji se trude da jednaku pažnju posvete svakom proizvodu iza kog stoje. I čitajte deklaracije. Pokrenite diskusiju sa porodicom i prijateljima i edukujte ih kako da uvođenjem malih promena svi zajedno napravimo korak napred.

1. Slamčice od nerđajućeg čelika + četkica za pranje 2. Plava termos flaša 3. Ecotools set četki za šminkanje 4. Ecoffee šoljica za kafu 400ml 5. Ecoffee šoljica za kafu 250ml 6. Ceger Ecobag 7. Eco-friendly maske za telefon Pela case 8. Prirodna sveća za meditaciju od sojinog voska sa pačulijem

6 | februar

9. Handmade sapuni - Mary Has a Gun 10. Ručno rađeni rokovnici jj agenda 11. Ručno vezeni cegeri - Cegerina 12. Ecotools četka za kosu 13. Biorazgradive, eko četkice od bambusa AlterEko

Ekologija

Kad dobri ljudi ĹĄire pozitivne priÄ?e 10 | februar

Intervju: Anđela Đurašković @andjapise Fotografije: Katarina Paunović; Dimitrije Radišić; Dragan Mijatov; David Grabovac

Kada sam u novembru prošle godine volontirala na beogradskom „Green Fest“-u, jedna od najupečatljivijih izjava koje sam čula bila je: „Nemamo mi problem sa životnom sredinom, životna sredina ima problem sa nama“.

Iza nje stoji predsjednik Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije „Bird Life International“, Milan Ružić. Ružić je tom prilikom govorio o Kikindi, gradu sova ušara, kao primjeru da se uz ljubav i upornost negativan odnos između ljudi i prirode transformiše na najdivnije načine.

To je ujedno i priča o tome kako je stanovništvo jednog malog, uspavanog mjesta, dobilo priliku da se okrene eko turizmu i otpočne razvoj u novom, održivom smjeru. A sove ušare, zaštićena vrsta koja je za svoje glavno konačište odabrala baš Kikindu, priliku da zablistaju u svom punom sjaju.

D

ruštvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije „Bird Life International“ osnovano je davne 1989. godine kao pokrajinsko udruženje vezano za područje Vojvodine. Tokom godina su se širili u pogledu teritorije koju pokrivaju i vrsta aktivnosti koje obavljaju, ali jedna je nit uvijek ostajala: nevjerovatna ljubav prema pticama, koju prenose na svakog sa kim dođu u susret.

Kada su 2006. godine članovi Društva počeli sa vršenjem sistematskih istraživanja sova ušara u Kikindi, nisu mogli ni da pretpostave da će samo nekoliko godina kasnije svako dijete u tom kraju posjedovati znanja o ovim veličanstvenim pticama, a odrasli mještani u njima vidjeti saradnike u prehranjivanju porodice. Spojiti održive načine života i poslovanja sa vrijednosnim sistemima stanovništva nije lak zadatak, a priča Milana Ružića je potvrda da već imamo sve ono što nam je potrebno da bismo ga uspješno obavili – dobre ljude, malo nade i puno entuzijazma.

jatelji svakoga ko živi u Kikindi. Ne morate imati njivu na kojoj žive miševi i voluharice da bi vam te sove pomogle da imate veće prinose; vi možete biti i u gradu. Isti ti glodari mogu ući u vaš dom i u vašu garažu i napraviti eventualnu štetu i na vašem automobilu. Nema ničeg u prirodi što toliko efikasno lovi glodare kao što to rade sove, a da to radi potpuno besplatno i ne ostavlja nikakve štetne posledice po životnu sredinu. Mi ljudi smo navikli u proteklih sto godina da se trudimo da sve što nam se ne sviđa, sve što smatramo da ne treba da živi, hitno ubijemo, otrujemo, uništimo, a to je vrlo pogrešno, i iz takvog našeg delovanja se vidi koliko smo ogromne, loše posledice ostavili na planetu i svet u kome živimo. Mislim da je vreme da se opametimo i sove nam na pravi način govore kojim putem treba da krenemo.

Sove su ptice koje privlače veliku pažnju kod ljudi otkako je čovek nastao. One koje se u toliko velikom broju skupljaju u Kikindi su zaista napravile veliki bum, kako u Srbiji, tako i u ostatku sveta, budući da je u pitanju najveće poznato okupljalište sova ušara na svetu. Ne samo da smo uspeli da napravimo značajne pomake kad je u pitanju lokalna sredina, da svaki čovek u Kikindi poznaje taj fenomen, da ga ceni, da ga prati i da se ponosi njime, već smo uspeli da od toga napravimo jedan turistički brend, tako da ljudi iz celog sveta danas dolaze u Kikindu da ih vide, da fotografišu te ptice, da uživaju u gradu i da steknu neke nove prijatelje.

Apsolutno, to je tačno zato što čovek mora da bude svestan da će ova planeta i te kako da opstane ako ljudi nestanu odmah sada. Ne samo da će da opstane, nego će da buja, mnogo lepše da se razvija, mnogo kvalitetnije da osmišljava taj divan mozaik koji se zove život, koji nije ništa drugo do ogromno polje, jedna velika nit koja povezuje toliko puno različitih činilaca, toliko biljaka, insekata, nekih nevidljivih stvari, životnog soka, energije. Kada bismo bili samo malo mudriji, kad bismo samo malo pametnije raspolagali vremenom i prostorom i dozvolili i drugima da budu pored nas, dozvolili ptici da bude ptica, gušteru da bude gušter, vuku da bude u šumi, medvedu da bude na planini, svima bi nam bilo bolje. Bilo bi dovoljno mesta i za ljude i za divljinu. Veliki problem je način na koji se koriste sva ta prirodna bogatstva, kako se otimaju iz prirode i koliko mi ljudi to radimo na pogrešan način, sebično, neodgovorno, bezobrazno i nažalost, često na štetu ljudi koji žive oko nas.

KAO UČESNIK NA PANEL DISKUSIJI „KAKO POSTATI ZELENI MILIONER“ NA GREEN FESTU, IZJAVILI STE DA NEMAMO MI PROBLEM KAKO BISTE PROSJEČNOM ČITAOCU OPISA- SA ŽIVOTNOM SREDINOM, VEĆ ŽIVOTNA LI SOVE UŠARE I TO ŠTA ONE PREDSTAVLJA- SREDINA SA NAMA. NA KOJI NAČIN BISTE JU STANOVNICIMA KIKINDE? OBRAZLOŽILI TAJ STAV?

Međutim, osim estetskog doživljaja i osećaja da vas posmatra nekoliko stotina pari očiju dok šetate kroz gradski centar, što je posebno neobično za ptice grabljivice koje se retko skupljaju u tako velikom broju, a tek ne u urbanim sredinama, same sove nisu ništa drugo do najveći pri-

KAKO SU IZ VAŠE PERSPEKTIVE IZGLEDALI PRVI ODLASCI U KIKINDU RADI PROUČAVANJA SOVA UŠARA I KAKO SU MJEŠTANI REAGOVALI NA PRVE DOLASKE ČLANOVA DRUŠTVA? Budući da moje kolege i ja provodimo zaista puno vremena u prirodi i sa ljudima, mi možemo da pretpostavimo kako se ljudi negde, u nekom periodu, u nekom kutku države, ponašaju. Nije baš potpuno svejedno ljudima da vide grupu nepoznatih ljudi koji kroz centar grada prolaze sa dvogledima oko vrata, zato što to jeste nesvakidašnje i pre 10 godina je to zaista bilo čudno zato što je u Srbiji u tom periodu dvogled oko vrata mogao da ima vojnik i lovac, ali i vojnik i lovac bi to radili negde daleko od očiju javnosti. Mi dobro znamo kako funkcioniše Balkan i nije Dušan Kovačević džabe napravio tolike filmove upravo na temu ponašanja ljudi u ovim krajevima. Balkanski špijun čuči u svakom od nas i nije čudno što je reakcija bila takva. Međutim, svi ti Balkanski špijuni, ljudi kojima smo okruženi, pa i mi sami, svi smo ništa drugo do plastelin, materijal na kome treba raditi.

Već kroz godinu, dve, kad su ljudi shvatili da je to što mi radimo vrlo zanimljivo, da je neobično, ali da nije štetno, da je to u datom trenutku novo, ali da nije opasno, oni su to prihvatili kao svoje, doživeli su tu pojavu u Kikindi kao nešto što je vredno čuvanja, vredno pažnje i odmah su je prisvojili kao da su znali za nju prethodnih milion godina a, eto mi se slučajno pojavili. To je ključna stvar - da ljudi u lokalnim sredinama prihvate svoje vrednosti na iskren način. Ja nemam nikakav problem da mi bilo ko iz Kikinde kaže: „Ja znam bolje od tebe gde ove ptice borave i koliko ih ima”. Super! To dokazuje da smo mi uradili dobru stvar. To dokazuje da ljudi zaista brinu o toj pojavi i to je upravo ono što mi doživljavamo već godinama unazad.

ŠTA SVE SMATRATE NEOPHODNIM OSOBINAMA I UMIJEĆIMA NEKOGA KO JE ODLUČIO DA SE UHVATI U KOŠTAC SA PODIZANJEM SVIJESTI DRUŠTVA O ODREĐENOM PRIRODNOM FENOMENU? Ja bih voleo da svako uzme u ruke one čuvene čitanke iz prvog razreda i pročita onu pesmu koja se zove „Domovina”, da se ljudi sete kako se to voli domovina. Domovina se ne voli tako što se busa u grudi i ljudi se ne vole tako što se dele. Domovina se voli tako što se ona čuva, tako što mi razumemo potrebu i čoveka koji je slabiji od nas i onog koji je jači od nas. Mnogo je lakše shvatiti potrebu čoveka jer smo i sami ljudi, ali treba pronići i u tajne razumevanja potreba i vrapca u gradu, goluba na grani, ptice u letu. To je sve ono što deca verovatno mnogo bolje razumeju nego odrasli. Mi smo izgubili kontakt sa prirodom, mesto našeg postanka. Kao ljudi, mi nismo nastali u kući, nismo nastali u porodilištu. Nastali smo tamo negde napolju - u pećini, močvari, šumi - i odande smo došli u gradove. Zaboravili smo odakle smo došli i to je naš najveći problem.

Nikad ne bismo bacili kamen na nekoga ko nas je stvorio (a govorimo o prirodi u ovom slučaju),

nikad ne bismo pravili požar namerno, ne bismo nikad bacili toliko otpada u prirodu kad bismo razumeli da je to naša majka i da mi od nje zavisimo. Iz te prirode jedemo hranu, pijemo vodu, ona nas nadahnjuje, daje nam zdravlje, daje nam imunitet, sve nam daje. Kada govorimo o tome da prirodu treba štititi, da treba štititi pticu, leptira, uglavnom polazimo od nekih, slobodno rečeno, malo sebičnih namera. Dakle, ne mogu da brinem više o leptiru nego o sebi, ali u isto vreme kad brinem o leptiru ja brinem i o sebi.

Prirodnjaci i ljudi koji vole prirodu nisu zaluđene budale koje to rade zato što su dokoni, nego mnogo bolje vide, mnogo bolje razumeju stvari nego prosečan čovek koji to ne vidi i ne razume.

Možemo imati neverovatne tehnologije, ali vodu ne možete stvoriti. Ništa nije neograničeno, osim ljudske gluposti. Sve ostalo se mora čuvati i pametno koristiti da bismo mi kao vrsta bili tu gde jesmo i da bismo nastavili da postojimo i stvaramo.

PRIRODA JE VRATILA ŠANSU LJUDIMA U KIKINDI DA U JEDNOM INDUSTRIJSKI DEVALVIRANOM GRADU PRONAĐU NOVI IZVOR PRIHODA. DA LI SU VAM TOKOM GODINA LJUDI PRILAZILI KAKO BI SE KONSULTOVALI OKO SVOJIH EKO BIZNIS IDEJA? Naravno. Ljudi koji žive u Kikindi nisu bilo koji ljudi. Ja uvek njih apostrofiram kao one koji su vrlo posebni, koji su mudri. Mi smo u kontaktu sa Kikinđanima svakog dana; zato što smo prijatelji, zato što radimo na sličnim poslovima i zato što imamo isti senzibilitet. Ja mogu da razumem hiljade žena iz Kikinde i kikindskih sela koje su ostale bez posla nakon nesretnih promena koje su došle devedesetih. Mogu da razumem brojne porodice koje se bore da prehrane svoju decu i koje se trude da plate komunalne račune, grejanje i struju da bi opstali do sutra. Oni se hvataju za slamku spasa, traže nove izvore prihoda, pokušavaju da razumeju promene oko sebe i tako skrušeni od velike nepravde, oni su ipak dobri sagovornici. Nisu oholi i gordi, naprotiv, oni su pitomi i pametni ljudi. Ono što mi vidimo u Kikindi je zaista najbolji mogući primer u Srbiji.

Bilo je slučajeva da su restorani u Kikindi nazivali određena jela i pića po vrstama sova koje žive u Srbiji, da su menije prilagodili određenom tipu gosta koji dolazi. To su neverovatne promene, jer je to znak da mi, kao društvo u Srbiji, imamo nadu. Sve dok ta nada postoji, sve dok ima dobrih ljudi, mi moramo da se borimo za bolje sutra i ne smemo da odustanemo od menjanja prostora u kome živimo, na bolje. Jedino tako život ima smisla. Ako svi budemo digli ruke i otišli tamo negde, gde mislimo da je zelenija trava, onda ništa u ovoj zemlji više nema smisla.

Svaki nastavnik u Kikindi, svaki čovek koji drži do sebe je u nekom trenutku pred decom pomenuo sove, pokušao da im objasni koliko su značajne. Svako dete iz kikindske opštine je prošlo kroz neki edukativni program, kroz neku radionicu;

oni su crtali, pevali o sovama, imali su predstave, pravili su suvenire. To je meni fascinantno, jer su u periodu svega pet, šest godina napravili toliki skok, da sad već mogu da stoje rame uz rame sa najkvalitetnijim školama iz mnogo razvijenijih država Zapadne Evrope, Japana, Amerike, gde god. Imali smo priliku da prođemo prethodnih dana kroz Kikindu, da razgledamo lokacije i razgovaramo sa ljudima koji će biti intervjuisani za novi serijal o prirodi koji radi BBC, gde je njihova producentkinja koja je došla iz Britanije bila potpuno šokirana onim što je videla u Srbiji. To pokazuje da mi imamo ljudski kvalitet, materijal koji možemo da oblikujemo, buduće nosioce promena i boljeg života u ovoj zemlji, da oni postoje. Dakle, ima prostora i vremena da se sa njima radi. Nama su najveći kvalitet ovde u Srbiji još uvek dobri ljudi.

PRIMJEĆUJETE LI DRUGE, SLIČNE INICIJATIVE U OSTALIM DJELOVIMA SRBIJE I NASTOJANJA POJEDINACA I ORGANIZACIJA DA POVEŽU PRIHODOVANJE SA ZAŠTITOM PRIRODE? Postoje svetli primeri. Nisu svi primeri dobri, nažalost, ali moram da spomenem Specijalni rezervat prirode Zasavica, koji se nalazi u severnoj Mačvi, nedaleko od Sremske Mitrovice; prostor koji godišnje poseti 30 do 50 hiljada ljudi, koji ima svoj autokamp, restoran, posetilački centar, brod, mini farmu životinja, proizvodnju magarećeg mleka, kvalitetnu hranu, dobro druženje, lepe šetnje, edukativne programe. Tu ljudi dođu u kontakt sa prirodom i shvate kako je neko živeo na tom prostoru pre sto godina, na koji način se sprema kvalitetna domaća hrana, kako se treba ponašati u prirodi. Osim toga, postoje naravno i drugi rezervati prirode koji napreduju, opet, malo sporije, ali posebno nam je drago što po- stoje sve brojnije i kvalitetnije organizacije civilnog društva, s kojima vrlo prisno sarađujemo.

Mi dajemo nadu da stvari mogu da budu bolje i uvek pozivamo da ljudi dođu i rade zajedno sa nama.

Dakle, ne radimo ništa što je elitistički, ni po čemu nije neka svemirska nauka i nije nedodirljivo. Ljudi mogu da ostave malu hranilicu za ptice u svom dvorištu, da kupe 10 kilograma suncokreta, pa praktično naprave mali zoo vrst ispred svog prozora, da uživaju u tome. Ne košta skoro ništa, a donosi neverovatno zanimljive trenutke. To su sve neke male ideje koje ljudima prenosimo, a damo im priliku da sami urade nešto korisno i oni se nakon toga osećaju kao da su otkrili celu planetu

Ja ću morati da pomenem moje prijatelje u Čačku, u mom rodnom gradu, postoji organizacija koja se zove „Sove na oprezu“. Oni su u protekle dve, tri godine uspeli da naprave predavanja o pticama i o sovama za preko 5000 učenika u lokalnoj sredini. Retko koje dete je ostalo uskraćeno za divne prezentacije, zanimljive priče, odlaske na izlete, šetnje, izlaženje na teren da prebroje ptice i urade nešto korisno, da dođu u naučne kampove i vide kako izgleda ptica koja se seli iz ruke, kako se ona naučno proučava; na kraju krajeva, da je dete svojom rukom pusti da se vrati u prirodu. Iskustva koja deca dobijaju radeći sa tako kvalitetnim ljudima ostaju do kraja života.

Mi se ponosimo time. Ponosimo se dobrim ljudima i kvalitetnim organizacijama i u Vršcu, Subotici, Somboru, Sremskoj Mitrovici, Beogradu i u raznim drugim gradovima - Zrenjaninu, Kikindi, svuda. Ima dobrih ljudi; nažalost, još uvek su manjina, ali idemo ka tome da nas bude sve više i da se pozitivna priča širi.

Jako je važno da mediji izuzetno vole da prate ove teme, zato što mi se čini da su svi jako zasićeni dnevne politike, gluposti, ratova, plašenja, stradanja, nemaštine, bolesti i svega onoga što muči i um i telo. Ljudima treba pozitivna priča, treba im dobar primer. Mi dajemo nadu da stvari mogu da budu bolje i uvek pozivamo da ljudi dođu i rade zajedno sa nama. Dakle, ne radimo ništa što je elitistički, ni po čemu nije neka svemirska nauka i nije nedodirljivo. Ljudi mogu da ostave malu hranilicu za ptice u svom dvorištu, da kupe 10 kilograma suncokreta, pa praktično naprave mali zoo vrst ispred svog prozora, da uživaju u tome. Ne košta skoro ništa, a donosi neverovatno zanimljive trenutke. To su sve neke male ideje koje ljudima prenosimo, a damo im priliku da sami urade nešto korisno i oni se nakon toga osećaju kao da su otkrili celu planetu.

U KOJIM KRAJEVIMA ZEMLJE I U KOJIM DJELATNOSTIMA VIDITE MOGUĆ PROSTOR ZA SPAJANJE BRIGE O PRIRODI SA MOGUĆNOŠĆU ZARAĐIVANJA ZA ŽIVOT? Vaši čitaoci bi mogli da se informišu gde u njihovom kraju postoje rezervati prirode, nacionalni parkovi i slično. Srbiji nedostaju smeštajni kapaciteti u prirodi. Nama nedostaju, recimo, kvalitetni seoski smeštaji, koje vode ljudi koji razumeju prirodu. Ne samo da dođete kod mene, prespavate, da imam da vam dam kajmaka, pršute i rakije. Kajmaka, pršute i rakije ja mogu naći i u restoranu u centru Beograda, ali nekoga ko razume prirodu i ko može da me povede da prošetam, vidim neke zanimljive lokalitete, da me nauči nečemu, ima jako malo. Mi se, pre svega, moramo obrazovati. Takvih prilika ima svuda.

Ja pozivam ljude koji već vole prirodu i znaju o njoj da možda steknu neke nove veštine. Da možda nauče (a to nam zaista treba) da budu vodiči za posmatrače prirode, ali profesionalni vodiči.

Da budu vodiči za fotografe prirode, za fotografe biljaka, leptira. Postoji čitava armija eko turista u svetu, a eko turizam je trenutno najbrže rastuća grana turizma. Postoji armija ljudi koja bi platila da dođe ovde, ali za njih su nam potrebni dobri poslovni uslovi, da bi oni došli u Srbiju i tu proveli malo više vremena. Eko turizam mora da ima što manji otisak na prirodu, što manji uticaj. Ja, kao gost sa svojom porodicom, želim da budem eko

turista na Staroj planini, ali neću da idem u veliki međunarodni lanac hotela, već hoću da boravim u malom porodičnom hotelu ili apartmanu, koga vodi lokalna porodica. Zašto? Zato što hoću njima da ostavim novac jer su mi oni važni, a ne gazda iz Beča koji ima veliki hotel na Jabučkom ravništu. On me ne interesuje, ali mi je bitan domaćin u selu na Staroj planini, za koga želim da ostane tamo, da i dalje obrađuje svoje njive, da i dalje ima svoju stoku i na taj način da on čuva tu prirodu. Jer, nema boljeg čuvara prirode od meštanina, čoveka koji tu živi. To je osnovna razlika, tako da je poruka ljudima u Srbiji - čuvajte svoje selo, čuvajte prostor na kome živite jer je on neponovljiv. Njega je vrlo lako izgubiti, a jako teško vratiti.

Svesni smo da nama godišnje izumire po nekoliko stotina sela, i to ne samo u Srbiji, već i u Crnoj Gori, Bosni, Bugarskoj, Makedoniji, svuda.

To kad budemo izgubili, vrlo teško ćemo ljude vratiti tamo. A kad sa tih područja odu ljudi koji su se stotinama godina, ako ne i duže od hiljadu godina živeli skromnim životom, ostavljajući jako mali uticaj na prirodu, mi ćemo izgubiti i vrlo zanimljive pojave koje tamo borave. Nije medvedu dobro ako ljudi odu sa planine; on mora imati ,,malo čoveka”. Nema ko da kosi livadu, da održava pašnjake, a životinje su navikle da je čovek tu i da i one mogu da žive sa njim.

KAKO OCJENJUJETE DOSADAŠNJI ODNOS DRŽAVE PREMA ŽELJAMA GRAĐANA DA BOLJE USKLADE ŽIVOT SA PRIRODOM? Osnovni problem svuda na Balkanu su prečeste promene. Slobodno mogu da kažem da je životna sredina šutirana iz ministarstva u ministarstvo unazad 15 godina, a svako novi ko dođe ima neku svoju viziju života. Nas na Balkanu jednostavno ubija to što nemamo nikakvu sledljivost događaja, nikakav kontinuitet ideje i verovanja u ono što treba da radimo. Ministri se menjaju na godinu dana i svaki od njih započinje nešto novo; i taman što je započeo, neki novi dolazi. Kako onda ljudi koji žive u ovim krajevima mogu da veruju u to što rade? Osim toga, prosečnom građaninu treba dva sata sedenja na telefonu da dobije nekog inspektora, koji bi morao hitno da izađe u prirodu da zaustavi neki požar, trovanje životinja, seču šume. Kako ja onda da verujem u institucije?

Pa ne mogu. Dakle, mi živimo u državama koje su jako slabe, koje su nažalost znatno korumpirane i koje, kao takve, ne ulivaju poverenje. Ono što jeste najkvalitetnije u našim balkanskim državicama je čovek, kao pojedinac i grupa ljudi koja je posvećena stvarima koje rade. Ali sistem nije tu

da bi ih podržao. Sistem je, nažalost, često tu da bude protiv građana i to je ono što jako smeta. Mi smo imali prilično šokantan slučaj prošle godine u septembru mesecu kada je jedan od narodnih poslanika, koji sedi u srpskom Parlamentu i predsednik je Lovačkog saveza Srbije, poslao otvoreno pismo direktoru policije u Srbiji, zahtevajući od njega da ne izađe na teren kada mi prijavimo krivična dela koja se dešavaju u prirodi. Kako ja to da protumačim? Ja to jedino mogu protumačiti kao politički pritisak nekoga ko ima političku moć na instituciju koja treba mene, kao građanina, da štiti od kriminala. To je zaista strašno. Čini mi se da se dobar deo ljudi osvestio i da zaista žele korenite promene. Nema veze od koga će te promene da poteknu, ali one moraju da se dogode. Mi moramo da stvorimo sredinu u kojoj ćemo da budemo prosperitetni, ali ne na svoju štetu. Moramo da brinemo jedni o drugima, da bude dobro i nama i našim susedima, i ptici, i leptiru, i šumi, i reci, od kojih zavisimo.

Osnovni problem svuda na Balkanu su prečeste promene. Slobodno mogu da kažem da je životna sredina šutirana iz ministarstva u ministarstvo unazad 15 godina, a svako novi ko dođe ima neku svoju viziju života. Nas na Balkanu jednostavno ubija to što nemamo nikakvu sledljivost događaja, nikakav kontinuitet ideje i verovanja u ono što treba da radimo

KAKVI SU PLANOVI DRUŠTVA ZA 2018?

Mi ne mirujemo. Od Nove godine neki od nas nisu imali nijedan slobodan dan. Razlog tome je što smo imali puno problema na terenu, zato što smo dobili puno informacija o stradanjima i trovanjima divljih ptica, gde smo bili na terenu zajedno sa policijom, inspekcijom, kolegama iz Mađarske, itd. Osim toga, mi smo tokom celog januara na terenu, vršimo zimski popis sova utina na teritoriji cele Srbije, posebno u Vojvodini, gde imamo najveći broj zabeleženih lokacija na kojima sove borave. Naše kolege su od 10. januara na terenu, obilaze sva velika vodena staništa na zimskom popisu ptica. Naši volonteri redovno rade na prekucavanju podataka u baze podataka, koje mi koristimo za naučna istraživanja. Naše kancelarije u Beogradu ovih dana rade na prebrojavanju gradskih vrabaca, koji borave u Beogradu, u opštini Stari grad. Intenzivno komuniciraju sa građanima, rade ankete, prikupljaju podatke, ne bismo li dobili što više prilika da naučimo nešto o tim vrapcima i da beogradskog dživdžana sačuvamo od propasti. Naši timovi su u školama, rade predavanja; jedna ekipa trenutno završava dokumentarni film... Očekuje nas ogroman posao u mesecima koji slede. To je, pre svega, osmišljavanje novih projekata na kojima ćemo da radimo, obezbeđivanje sredstava za rad, što je nama kao organizaciji izuzetno komplikovano, budući da dobijamo gotovo zanemarljivu podršku od države. Finansije potrebne da se obiđu svi tereni, ode u svaku školu, pomogne pticama, nažalost, moraju da dođu sa strane i to je jako teško i nas puno iscrpljuje. Ono što mi takođe

želimo da uradimo u narednom periodu jeste da osnažimo naše članstvo, da povećamo broj volontera, a krajem marta meseca organizujemo veliku međunarodnu konferenciju na Fruškoj gori, kada nam dolaze kolege iz cele Evrope i to će biti najveći stručni skup o zaštiti ptica i prirode u Srbiji u poslednjih pet, šest godina. Govorićemo, pre svega, o stradanju ptica selica, kako u Srbiji tako i na Balkanu. Naše društvo i kolege iz organizacije „Biom” iz Hrvatske odabrani su kao dve organizacije koje će dobiti finansijsku pomoć od kolega iz celog sveta da bi se borili protiv krivolova.

Dakle, ogroman set aktivnosti, teško ih je sve pobrojati u jednom trenutku, ali nema stajanja.

Svi naši članovi su spremni da daju svoj maksimum da bi pomogli sebi i pticama i da bi svet u kojem živimo bio lepše i prijatnije mesto. Svako ko ima bilo kakvo dodatno pitanje, sugestiju, komentar, kritiku, pohvalu, uvek može da nam se javi putem naše internet stranice ili putem društvenih mreža. Vrlo je jednostavno da nas pronađu i otvoreni smo za sva moguća pitanja i naravno, pre svega, za nove ljude koji su željni da pomognu. Nama je potreban širok front ljudi koji vole prirodu, koji je poštuju i žele da je sačuvaju. Toga nikad nije dosta.

Životni stil

Dobri ljudi su svuda oko nas

Z

a neke od ovih inicijativa ste možda već čuli pa ćemo vas ovom prilikom na njih podsetiti, neke ćemo vam sada po prvi put otkriti, a ono što je bitno da se sva ova udruženja i pojedinci bore za bolje sutra. Naše, vaše i naših komšija. Najmanje što možemo da uradimo je da proširimo vest o njihovom delovanju i pozovemo vas da se direktno uključite i podržite ove fantastične priče. Zato reciklirajte i pomozite i planeti i ljudima kojima je potrebna naša pomoć, kupujte pecivo u radnji koja pomaže ljudima koji su bili žrtve trgovine ljudima ili nasilja, popijte kafu ili koktel u kafiću koji zapošljava bivše korisnike Svratišta, poručite ukusan, topao obrok koji će vam dostaviti sugrađani sa smetnjama u razvoju, edukujte se po pitanju važnih tema kao što je nasilje nad ženama i život ljudi obolelih od Alchajmerove bolesti. Razmišljajte o svojim svakodnevnim izborima i podržite priče koje menjaju društvo iz korena pomažući onima kojima je pomoć najpotrebnija. To je najmanje što možemo da uradimo.

30 | februar

Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

31

Kafebar16 Šesnaest vam može na prvi pogled delovati kao i svaki drugi kafić, međutim, ovo je kafić sa dobrom pričom i specifičnom misijom. 16 je socijalno preduzeće koje je pokrenuo Centar za integraciju mladih, udruženje građana iz Beograda koje se već godinama zalaže za veću društvenu integraciju dece uključene u život i/ili rad na ulici, kao i za stvaranje sistema podrške za svako ugroženo dete. „Šesnaest pomaže zapošljavanje nekadašnjih korisnika Svratišta pružajući deci i mladima između 16 i 19 godina obuku i praksu za konobare i barmene. Šesnaest im pruža priliku da zauvek napuste grupu korisnika socijalne pomoći. Želimo da oni postanu uzor drugoj deci, sadašnjim korisnicima Svratišta.” objašnjeno je na stranici Kafe bara 16.

Tavan Tavan je dobro osmišljena inicijativa zahvaljujući kojoj se podiže svest o Alchajmerovoj bolesti putem različitih radionica i predavanja. Moto ove inicijative je „I stari su nekada bili mladi” i koliko god nam ovo delovalo logično, često na to zaboravimo, kao i na činjenicu da su oni bili u našoj koži, a da mi tek treba da prođemo putem kojim su oni već koračali. Tavan je mesto na kome se prodaju stvari sa pričom i istorijom, a novcem sakupljenim na ovaj način finansiraju se edukativne radionice. Osim kupovinom predmeta koji su izloženi na Tavanu, o kojima ćete uvek moći da pročitate propratnu priču koja će vam često izazvati suze, po neki osmeh i dobro vas prodrmati, inicijativu možete podržati i tako što ćete donirati stvari koje vam više nisu potrebne, a koje će dobiti šansu za novi život. Novac od prodaje tih stvari će zatim biti iskorišćen u svrhu plemenite priče. Imajući u vidu da je naše stanovništvo sve starije, Alchajmerova bolest je bolest o kojoj moramo edukovati što širu populaciju.

Čep za hendikep Inicijativa Čep za hendikep postoji već pet godina i za tih pet godina uspeli su da prikupe više od 230 tona čepova koji su, nakon što su reciklirani, obezbedili finansijska sredstva za kupovinu 64 medicinska pomagala za ljude kojima su bila najpotrebnija. Najbolje od svega je što apslutno svako bez ikakvog napora može podržati ovu inicijativu i uključiti se. Potrebno je da u jednu torbu (platnenu – pokušajte da izbacite plastične kese iz upotrebe) sortirate sve plastične poklopce (od vode, mleka, sokova, deterdženata i kozmetike) i nakon nekog vremena odnesete te čepove i ubacite ih u jasno označene kutije koje se nalaze svuda po gradu. Na ovaj način učestvujete u kupovini ortopedskih pomagala za naše građane koji žive sa nekom vrstom invaliditeta i potrebna su im medicinska pomagala, a istovremeno i reciklirate plastične čepove i činite vaš grad, zemlju i planetu zdravijim mestom za život.

Mogu da neću Edukacija na temu nasilja nam je svima potrebna i podržavanjem ovakvih akcija širi se priča o neophodnosti edukacije posebno među mladima, što će nadamo se, posledično dovesti do smanjenja nasilja. Sigurna sam da znate da nasilje ne podrazumeva samo fizičko nasilje, već je vrlo blisko povezano i sa seksualnim i psihičkim nasiljem sa kojim je gotovo svako tokom života imao priliku da se susretne. Inicijativa Mogu da neću i njihov moto „Ljubav nije nasilje“, putem mnogobrojnih radionica i predavanja usmerenih na mlade pokušava da ukaže na to šta se smatra nasiljem u vezi, kako ga prepoznati i kako mu se suprotstaviti. „Cilj naše kampanje je da povećamo svest mladih, a posebno devojaka, o neprihvatljivosti nasilnog ponašanja i osnažimo ih da se suprotstave nasilju i ne pristaju na nasilje u partnerskim vezama. Kampanja takođe nastoji da uključi mlade koji učestvuju u vršnjačkim edukacijama i poveže ih sa ženskim organizacijama, kao i da jača njihovu vezu sa školskim osobljem u okviru osmišljavanja, organizovanja i realizacije zajedničkih aktivnosti sa ciljem informisanja mladih i šire zajednice o pojavi rodno zasnovanog nasilja i vidovima zaštite.“ Navedeno je na sajtu organizatora kampanje Mogu da neću.

Ova kampanje je deo projekta „Nulta tolerancija na rodno zasnovano nasilje” i realizuje se od januara 2016. do kraja 2018. godine, a projekat je finansijski podržao Fond Ujedinjenih nacija za suzbijanje nasilja prema ženama i realizuje se uz preporuku Grupe za zaštitu od diskriminacije i nasilja Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

38 | februar

Bagl Bejgl U Beogradu u Knez Danilovoj ulici, smestila se jedna obično neobična pekara. U njoj sve na prvi pogled deluje uobičajeno, što očekujemo od jedne pekare, međutim iza privlačnih mirisa peciva koje će vas omađijati i očekivano dobrog ukusa koji ga prati, postoji priča zbog koje ćete pecivo jesti sa još većom slašću i užitkom. Naime Bagl Bejgl je pekara koja zapošljava ljude koji su bili žrtve trgovine ljudima kao i žrtve nasilja pružajući im priliku da steknu nova znanja i veštine, finansijski se osnaže i uz podršku okrenu novi list i žive kako su oduvek želeli. Pekaru je pre tri godine osnovala NVO Atina, organizacija koja se od 2003. godine zalaže za prava žrtava trgovine ljudima i drugih vidova iskorišćavanja, sa ciljem da unapredi održivost svojih programa. Sav profit koji ovo socijalno preduzeće ostvari usmerava se na programe zaštite žrtava trgovine ljudima koje udruženje sprovodi, a istovremeno pekara je prostor za njihovu stalnu praksu i obuku. Zato kada sledeći put poželite da se počastite ukusnim pecivom, sendvičom ili zasladite poslasticom od čokoladnog krema i banana (topla preporuka!), svratite do Knez Danilove.

Kuhinja na točkovima Znamo da vam je u ovom trenutku već krenula voda na usta od priče o hrani i da verovatno uveliko razmišljate šta biste mogli da pojedete.

Ukoliko niste raspoloženi da kuvate danas imamo jedan izvrstan predlog za vas. Pogledajte ponudu koju je tog dana istaklo socijalno preduzeće Kuhinja na točkovima koje iz dana u dan, priprema ukusne obroke koje dostavljaju na vašu kućnu adresu. Ručak neizostavno pored glavnog jela sadrži i potaž i salatu, a u pripremi i dostavi ovih ukusnih obroka učestvuju naši sugrađani sa smetnjama u razvoju. Udruženje Naša kuća je osnovalo socijalno preduzeće Kuhinja na točkovima kako bi pružili podršku i priliku za rad ljudima sa poteškoćama u razvoju. Deo novca koji preduzeće zaradi donira se za obroke koji su namenjeni socijalno ugroženim licima. Korišćenjem usluge preduzeća kao što je ovo svi su na dobitku. „Budite siti i plemeniti. Pronađite vašu kombinaciju toplog jela za samo 350 din sa dostavom (čorba + jelo po izboru + salata). Kupovinom naših obroka pomažete osobe ometene u razvoju, jer od naše zarade izdvajamo 20% za obroke namenjene socijalno ugroženim licima.“ navedeno je na Facebook stranici Kuhinje na točkovima.

Umetnost

Tekst: Dejana Vukadinović

Fotografije: Andrijana Kovrlija @andrkovr 44 | februar

Pop-art i dalje Ĺživi svojih 15 minuta svetske slave

D

rzak, nekonvencionalan, hrabar i odvažan, on negira ustoličene norme. Opčinjen posleratnim konzumerizmom tokom pedesetih i šezdesetih godina, živopisan, buntovan, običan, a drugačiji, ličan, a u isto vreme svačiji, sa velikim interesovanjem za popularnu kulturu - pokret u umetnosti dvadesetog veka poznat je kao pop-art.

Pop-art uglavnom vezuju za Sjedinjene Američke Države, iako on svoje prve korake pravi na tlu Velike Britanije. Grupa britanskih umetnika stvara prva dela sa obrisima novog umetničkog pravca koji se udaljava u potpunosti od apstraktnog ekspresionizma, dominantnog tih četrdesetih godina. Grupa je bila poznata pod imenom Grupa nezavisnih (The Independent Group) i svojim delima izazivaju revoluciju u svetu umetnosti. Spaja ih opčinjenost američkim načinom života, gde je sve u znaku slobode i popularne kulture. Film i reklamna industrija beleže do tada neviđenu popularnost. Sve ovo doprinosi tome da se umetnici okrenu stvaranju nečeg do tada neprihvatljivog i nezamislivog kada je reč o umetničkom stvaralaštvu.

Prva dela nastaju u Velikoj Britaniji Pioniri britanskog pop-arta su slikari Eduardo Paoloci i Ričard Hamilton. Paoloci pravi seriju kolaža pod nazivom Bunk, sastavljenu od isečaka iz novina, reklama i drugog materijala, prikazujući američku popularnu kulturu na jedan pomalo ironičan način. Reč Bunk inače potiče od reči bunkum što u slobodnom prevodu znači besmisleno.

Prva Bunk serija kolaža nosi naziv „I was a Rich Man’s Plaything˝ i smatra se prvim pop-art umetničkim delom. Na jednom od tih isečaka prikazan je i dim koji se puši iz puške. Odatle i potiče termin pop. Uslediće Ričardov kolaž, zanimljivog naziva „A šta je to što današnji dom čini tako različitim, tako dopadljivim?“ („Just what is it that makes today’s home so different, so appeling?“) koji nastaje negde sredinom pedesetih godina prošlog veka.

Crno – bela verzija ovog kataloga koristi se za naslovnicu kataloga izložbe This is tomorrow.

Treba napomenuti da je britanska omladina, odrastajući u post ratnom periodu, u kome je sve bilo striktno, uštogljeno i obojeno konzervativnim idejama, pomalo zavidela svojim američkim vršnjacima koji su živeli potpuno slobodno i bez okova.

Novi pokret seli se na američko tlo Pop-art svoju pravu ekspanziju i slobodu doživljava na američkom tlu. On nastaje kao reakcija na ekspresionizam koji se definiše kao viša kultura ili elitistička kultura, dostupna samo određenim slojevima društva. Cilj je bio da se izazove i preispita ovaj globalni pokret. Jedan od postulata kojim se vode novopečeni pop-artisti jeste vraćanje umetnosti iz tame.

Novi pokret nastaje pre svega na ulicama Njujorka koji je već tada centar umetnosti. Prvi obrisi ovog umetničkog pravca naziru se u delima Džaspera Džonsa. Slikao je zastave, brojeve, poštanske markice. Subjekat i objekat u njegovim radovima predstavljaju istu stvar. On umetnički objekat poistovećuje sa trenutnom stvarnošću. Koristi već postojeće fotografije i uobličava ih. Ono što Džons zapravo radi jeste depersonalizacija slike, kako bi u njima uživale široke mase.

U sličnom maniru stvara i drugi junak ovog pokreta Robert Raušenberg. On stvara, koristeći otpatke koje pronalazi na ulici. Pravi kolaže, koristi svileno platno, a okreće se i performansima i fotografiji.

Kako je jednom prilikom izjavio, umetnost je uvek bliža realnom životu ukoliko nastaje od realnih predmeta.

Putovanja

Očevi osnivači američkog pop-arta Ako je neko zaslužan za omasovljenje ideja popart pokreta onda je to velika šestorka koju čine Endi Vorhol, Tom Veselman, Džejms Rozenkvist, Roj Lihtenštajn, Robert Raušenberg i Džon Čemberlen. Za njihova imena čuo je čitav svet. Ovi umetnici iako stvaraju potpuno samostalno, svi zajedno čine čuveni krug pop-artista.

Oni stvaraju novu formu pronalazeći inspiraciju u rađanju i usponu masovne kulture koju su i sami pomogli. Bilbordi i reklame ulaze u galerije i postaju predmet umetnosti.

52 | februar

Američki pop-art u Beogradu Preko 100 originalnih radova ove šestorke izloženo je ove zime u beogradskoj Kući Legata.

Da pop-art nije izgubio na svojoj veličini i da interesovanje za njim ne jenjava, govori nam podatak da je ovo druga izložva ovog tipa u poslednjih deset godina u Beogradu (prva se održala 2014. godine).

Ulazna vrata Kuće Legata obložena su velikim pink posterom Merlinke, a prilikom ulaza primetićete postere pomenutih pionira američkog pop-arta.

Svaki nosi neku poruku, odnosno izjavu koju je umetnik u nekom trenutku izrekao. Kolekcija radova izložena je u nekoliko prostorija. Ne postoji striktno pravilo po kome su ih raspoređivali, a ono što ćete svakako primetiti jeste činjenica da Vorholova dela zauzimaju dve velike prostorije. To ne treba da vas iznenadi, s obzirom na to da Vorhol nosi epitet kralja pop-arta.

Kralj pop-arta Endi Vorhol potiče iz radničke porodice, slovačkog porekla. On odrasta u Pitsburgu i svoje klasno poreklo ne sakriva, što se kasnije da primetiti i u njegovim radovima. Ostaje nerazjašnjeno da li je marksizam kao ideologiju samo ismevao ili joj se divio. Radio je prvobitno kao ilustrator i grafički dizajner. Endi Vorhol je danas mnogima prva asocijacija kada se pomene ovaj pokret. Njegov osnovni cilj bio je da američki duh popularne kulture učini muzejskom umetnošću. Vorhola privlače obične stvari, koje imaju tu urođenu banalnost.

Zato se među nekim od njegovih najprepoznatljivijih radova izdvajaju serije poput čuvene Campbell supe. Zbog mišljenja da ta banalnost i sveprisutnost, kao i masovno korišćenje oduzimaju tim stvarima vrednost, pre svega onu emocionalnu i čine ih besmislenim, Endi želi da im vrati smisao i učini ih značajnim na jedan novi način. Bio je i osnivač Flower pokreta, koji dobija na značaju u periodu antiratnih demonstracija. Sve do pojave pop-arta boje su bile na marginama. Pop-artisti su pored mnogih stvari zasluženi i za vraćanje boja u svet umetnosti. Sve postaje živopisno i koloritno, što se može videti i na izloženim slikama u Kući Legata.

Čuveni portret Merlin Monro Ono po čemu Endi ostaje prepoznatljiv svakako je portret Merlin Monro. Vorhol joj posvećuje diptih, što je bilo karakteristično za srednjevekovnu umetnost. Portert nastaje nekoliko nedelja nakon glumičine smrti. Ovo je ujedno i najtraženiji njegov rad. U Kući legata zauzima centralno mesto u centralnoj prostoriji. Plava kosa i zavodljiv osmeh iza koje se krije tuga i neispunjenost životom. Zanimljivo je da usred živopisnih slika ove američke lepotice, postoji i jedna crno – bela, kojom joj posmrtno odaje počast. Još jedna interesantna činjenica je da je Vorholov predlog za plakat namenjen Olimpijadi u Sarajevu prihvaćen između brojnih pristiglih, i on je takođe izložen u Beogradu.

U Vorholovom životu važnu ulogu igra i njegova faza The Factory, studio u kome stvara svoja alternativna i subverzivna dela. Mnogi umetnici i samostalni izvođači prošli su kroz njegovu fabriku. Postoji i pesma rok legende Dejvida Bouvija posvećena ovom velikom umetniku. Endi Vorhol nije krio svoju homoseksualnost, što je se u to vreme smatralo kontroverznim. Pokret dadaizam je ostavio veliki uticaj na njega. Želeo je da bude ,,poslovni umetnik”, verujući da je svo umetničko stvaranje u neku ruku mehanički proces, zato se i zalagao da svaka serija slika bude iste veličine, iste boje.

Pomenimo i Roja Lihtenštajna, koji ostaje upamćen po stripu, formi iz koje preuzima dosta elemenata. Rođen na Menhetenu, nikada nije napuštao svoj grad, pa se često može čuti da je on bio pravi gradski miš. Lajt motiv njegovih radova čine stereotipi. Dominiraju humor i ironija, ali je sve disciplinovano i postoji jasan red.

58 | februar

Pop-art ne poznaje vremenske granice Svaka od ovih izloženih slika priča neku svoju priču, na jedan nov i drugačiji način. Bilo da je reč o mrtvoj prirodi ili portretima ljudi. Ono što ih povezuje jeste namera da se stvaralaštvo približi prosečnom čoveku, brišući klasne razlike, uzdižući popularnu kulturu na nivo uvažene umetnosti.

Endi Vorhol jednom prilikom izjavljuje da će u budućnosti svako dobiti 15 minuta slave. Njegova dela ne samo da su dobila svojih 15 minuta slave, već su uveliko prevazišla taj vremenski okvir, što se može reći i za sam pop-art pokret. Slikanje stvari koje su deo svakodnevice pojedinca, isticanje vrednosti naizgled banalnih stvari je ono što doprinosi da ovaj pokret i danas živi punim plućima. Iako je prošlo dobrih šest decenija od nastanka prvog popart dela, tematika je ostala nepromenjena, samo su se promenile forme njenog predstavljanja.

Srđan Šveljo Pop art je način življenja!

Intervju: Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija Fotografija: Contrast light Kolaži: Fun Fun Art, Srđan Šveljo

U

koliko ste proteklih nedelja imali priliku da svratite do Kontakta ili ste na društvenim mrežama naišli na kolaže s potpisom Fun Fun Art, sigurna sam da niste ostali ravnodušni. Autor ovih duhovitih, zabavnih osvrta na moderno društvo je multitalentovani Srđan Šveljo, naš dragi saradnik i čovek koji ne samo što inspiraciju pronalazi u pop artu, već on pop art živi! Lepota njegovih kolaža ogleda se između ostalog i u tome što svako ima slobodu da učitava svoje tumačenje posmatrajući slagalice koje nam je Šveljo, igrajući se, pripremio.

PUBLIKA TE PREPOZNAJE KAO STILISTU, MODNOG UREDNIKA, DJ-a, RADIO VODITELJA, ALI OSIM SVIH OVIH ZANIMLJIVIH INTERESOVANJA TVOJA VELIKA LJUBAV SU I KOLAŽI. JEDAN DEO RADOVA SMO IMALI PRILIKE DA VIDIMO NA TVOJOJ KOLEKCIJI MAJICA FUN FUN, A TVOJI KOLAŽI SADA PO PRVI PUT BIVAJU IZLOŽENI JAVNO. KADA SI SE ZALJUBIO U KOLAŽ I KOLAŽIRANJE? Oduvek imam problem sa tim da ljudi povežu sve što radim sa jednom osobom. Za neke sam Srđan Šveljo koji je u modnoj priči, a za neke „Fanatik” koji je u DJ vodama sada, evo već 20 godina. Kolaži su isto tako stara ljubav, radio sam ih kao klinac sa nekim drugim materijalima, elementima, potom ih ponovo oživeo 2005. kada sam radio dizajn kolažni koji je išao na EXIT majice. Onda se desila priča koja ima veze sa restoranom „Kuća Mala” u Novom Sadu za koji sam napravio par komada i tako su krenuli ponovo da žive i pričaju svoju tj. moju priču. Desila se mala pauza jer su me zaokupile fotografija, moda i muzika, ali evo opet je restoran KONTAKT u Beogradu, koji drži moj prijatelji, bio inspiracija za novu seriju od dvadesetak kolaža.

DA LI JE KOLAŽ PRILIKA DA, KAKO TVOJA PRIJATELJICA LUNA LU KAŽE, IZRAZIŠ SVOJU MRAČNU STRANU, ISMEJEŠ LICEMERSTVO I GROTESKU, ISKRITIKUJEŠ SVE ONO ŠTO TE NERVIRA U SAVREMENOM DRUŠTVU? S obzirom na to da živim ovo savremeno društvo i deo sam njega ne mogu a da ne zapazim i licemerstvo i grotesknost, ali nekako nema tu mračne priče. Ja po prirodi nisam takav, dok biram te elemente iz raznih magazina koji datiraju od šezdesetih na ovamo, ja samo gledam da ih uklopim u neku postojeću sliku, priču. Osnova su isto stare slike kupljene na Najlon pijaci i one su glavna inspiracija za rad. Pravim REMIX od već postojećeg i stvaram nešto novo. Tek na kraju kada se vidi konačni rezultat to zaista može biti i moj osvrt i kritika i veličanje… Sve zavisi ko kako vidi to što sam složio i Oho lepkom zalepio.

66 | februar

ŠTA TI NAJVIŠE SMETA U SAVREMENOM DRUŠTVU? Smeta mi bahatost ljudi u svakom smislu, smeta mi što su ljudi zaboravili na lepe reči, komplimente, na davanje podrške drugima bez obzira da li smo bliski ili ne. Ponekad se osećam zaista kao da sam iz „prošlog veka” i ne mogu da doprem do ljudi od toliko zidova, pregrada i svega što ih čini pomalo i agresivnim, uplašenim i nespremnim na ljudskost, bliskost i lepe reči. Mnogo je toga što bi moglo da mi ne da mira, ali moj mir mi je najbitniji tako da na kraju ne pridajem tome toliki značaj. ŠTA TE RADUJE I PRUŽA INSPIRACIJU ZA STVARANJE? Raduje me buđenje, jutro, prva kafa i misao o danu koji me čeka. Gledam da svaki koji je preda mnom sam sebi a i drugima ulepšam. Možda zvuči nerealno ali često pomislim na jedan natpis na radiju koji stoji na zidu pri izlasku u dvorište: „Pazi, fasada otpada”. Pomislim na to koliko u jednom trenutku može da vas ne bude a toliko lepog smo propustili, uplašili se lepote, pobegli od nje… Zato inspiraciju tražim i nalazim u lepoti oko sebe, bilo da je ona u nečijim rečima, muzici, slici, telu, licu… nije važno više.

LEPOTA je bitna u mom životu, ona me drži i inspiriše za sve poslove koje radim, a nema ih baš malo.

POP ART IMA ZNAČAJNO MESTO U TVOM RADU. VERUJEŠ LI DA DANAS POSTOJE KVALITETNI NASTAVLJAČI OVOG UMETNIČKOG PRAVCA I KOGA BI IZDVOJIO KAO DOBROG PREDSTAVNIKA? Da, POP ART pre svega, to sam negde ja, sve ono što je na ivici za mnoge za mene je samo moj izraz i lepota kako je ja vidim. Vorhol je oduvek bio neko kome sam se divio, njegova svestranost i multitalenat su nešto što samo može da inspiriše i uvek iznova tera na otkrivanje novih i novih sebe u smislu kreativnog rada i umetnosti.

Oko njega je bila i fotografija, slikarstvo, štampa, muzika, video, film…pa kako ostati ravnodušan i ne imati ga kao uzora. Mnogo je ljudi koji žive takav život, kroz koje on izlazi, provejava i samim tim su Pop art umetnici današnjice. Jedna od njih je Luna Lu, kojoj se beskrajno divim, koja je multitalentovana i kojoj Pop art piše na srcu. Ona je, slobodno mogu reći, jedna od mojih večitih inspiracija, a tu je i Danijel Babić slikar iz Novog Sada, Vladimir Baxx koji stoji iza projekta baxxart, Dejan Klement, Sajsi MC, Ida Prester kada je u pitanju muzika, Ana Ljubinković, JSP, ako pričamo o modi. Nema ih mnogo, ali tu su, stvaraju i deo su Pop art-a XXI veka.

TRENUTNO SE U BEOGRADU U KUĆI LEGATA ODRŽAVA INTERESANTNA IZLOŽBA AMERIČKI POP ART. DA LI SI IMAO PRILIKE DA JE POSETIŠ I KAKVE UTISKE NOSIŠ SA IZLOŽBE? Još uvek ne, ali imao sam tu sreću da nekoliko puta vidim Vorholovu izložbu koja je bila 2006. u Novom Sadu kao i da posetim Moma muzej u Njujorku, gde sam video većinu toga što je sada u Beogradu.

IZLOŽBA FUN FUN ART JE SREDINOM DECEMBRA OTVORENA U KONTAKTU. DO KADA ĆE ZAINTERESOVANI IMATI PRILIKU DA JE POGLEDAJU I KAKVE REAKCIJE SI DO SADA DOBIO? Izložba je stalna, a samim tim i prodajna. Tako da svi koje zanima šta sam to uradio pravac u Lazarevićevu 5. Reakcije su više nego zanimljive, ljudima se dopada i ta moja strana i nekako vole da su u okruženju tih kolaža, čine ih sretnim i nekako bezbrižnim.

KAKO PROVODIŠ OVE SUNČANE, ZIMSKE DANE, PRIPREMAŠ LI NEKE NOVE UZBUDLJIVE PROJEKTE U NAREDNOM PERIODU? Pa uglavnom uživajući u svemu što radim. Pripremam svoju emisiju ŠIK&ŠIZ koja ide ponedeljkom na Radiju Novi Sad, ponovo sam se vratio svom sajtu urbanlook.info jer ovo je 12 godina kako postoji, fotografišem i predstavljam svetu mušku lepotu Srbije i regiona, kafenišem, preslušavam novu muziku, pripremam izložbu kolaža za proleće u Novom Sadu, polako planiram kojom temom da otvorim aprilski Serbia Fashion Week, ponekad nešto fino skuvam, družim se, samujem…

Plezir preporučuje KAIZEN Masaaki Imai

Masaaki Imai je „otac“ KAIZEN-a i najpoznatiji svetski ekspert za KAIZEN. KAIZEN je japanska menadžment filozofija, koja je poznata i pod nazivima Lean, Word class manufacturing, Continuous improvement. KAIZEN je nastao u Toyoti, 50-ih godina prošlog veka i postao je simbol japanskog poslovnog uspeha. U ovoj knjizi Masaaki Imai na razumljiv i jednostavan način sa više od 100 primera, 50 ilustracija i 15 studija slučaja objašnjava glavne principe KAIZEN-a. KAIZEN je primenljiv u svim kompanijama, bez obzira na vrstu delatnosti.

PEDRO PARAMO I DOLINA U PLAMENU Huan Rulfo Pedro Paramo je jedan od najboljih romana hispanske, ali i svekolike književnosti. Horhe Luis Borhes

Poštujući poslednju želju svoje majke, Huan Presijado dolazi u izmišljeni meksički grad, zabit Komalu, da bi pronašao svog oca, Pedra Parama, koga nikad nije upoznao. Međutim, Huan zatiče grad duhova, u kojem glasovi preminulih odjekuju u svetu živih, ostavljajući čitaoca da u toj snolikoj atmosferi pronađe put iz začarane pustinjske doline na granici dva sveta.

To mesto nad kojim kruže gavranovi, izniklo „na samoj zemaljskoj žeravici, skoro u čeljusti pakla”, postaće nezaobilazan literarni toponim svetske književnosti, uzdignut do dimenzija mita.

72 | februar

OBRIS Rejčel Kask

Pošavši u Atinu, gde treba da predaje na letnjem kursu kreativnog pisanja, engleska spisateljica Fej upušta se u avionu u razgovor s pričljivim starijim gospodinom. Ćaskaju tokom čitavog leta, a dva dana kasnije ona prihvata njegov poziv na vožnju brodom, tokom koje saznaje i pojedinosti o njegovim neuspelim brakovima i mukama s decom.

Tako počinje briljantni roman Rejčel Kask, koja odbacuje tradicionalna pripovedačka pravila i nepotrebne ukrase zarad izgradnje jasne i stamene konstrukcije na čitavom nizu dijaloga između Fej i ljudi koje ona upoznaje na svom putovanju. U dva navrata, tokom večernjih druženja sa starim prijateljima, sluša priče o manijacima na književnim skupovima i gotovo pogibeljnim iskustvima, dok polaznici kursa dele s njom različita lična iskustva, od onih s kućnim ljubimcima do bitisanja u sopstvenoj svakodnevici. U atmosferi neizdržive vrućine i gradske vreve, njihovi glasovi polako počinju da se prepliću i tkaju složenu pripovest o ljudskoj prirodi. Obris je roman o pisanju i pričanju, o potrebi da se govori ili ne govori o sebi, o žudnji za stvaranjem i umetnosti autoportretisanja u kojoj ta žudnja nalazi svoju univerzalnu formu, veoma originalno i inteligentno delo jedne od najznačajnijih spisateljica današnjice.

CRVENA ROZA - BIOGRAFIJA U SLIKAMA ROZE LUKSEMBURG Evans Kejt

Roza Luksemburg: „Želim da delujem na ljude kao udar groma, da im raspalim um, ali ne ispraznim govorima, već širinom svoje vizije, snagom svog ubeđenja i svojom moći izražavanja.“

Intelektualni div političke levice, Roza Luksemburg je jedan od najvažnijih umova u kanonu revolucionarne socijalističke misli. Ali, ona je bila i mnogo više od teoretičarke revolucije. Njen glas se čuo u svetu neprijateljski nastrojenom prema ženama jake volje. Prevazišla je fizičku slabost i predrasude na koje je nailazila kao Jevrejka i postala uticajna revolucionarka. Njena filozofija ostavila je trag na svakom segmentu jednog neverovatno produktivnog i kreativnog života – na njena brojna prijateljstva, na intimne odnose i na njenu ljubav prema nauci, prirodi i umetnosti. U borbi za revoluciju za koju je verovala da je neminovna, u vreme kada je druge s nemačke levice poneo talas nacionalizma, kao dosledna protivnica Prvog svetskog rata bila je 1919. utamničena i ubijena.

U ilustrovanoj biografiji Roze Luksemburg, autorka Kejt Evans upečatljivo je predstavila intelektualni svet svoje junakinje novoj publici. Ideje Roze Luksemburg Evans je smestila u stvarnost jednog inspirativnog i duboko dojmljivog života.

NORDIJSKA MITOLOGIJA Nil Gejmen

Pripovedački majstor Nil Gejmen predstavlja vam čuvene nordijske mitove u novom svetlu.

Gejmen u drevnoj mitologiji odavno nalazi nadahnuće za maštovite svetove svog stvaralaštva. U ovoj knjizi on se vraća na izvorište i prenosi nordijske pripovesti u skraćenom i prilagođenom obliku; ove drevne priče čitaju se gotovo kao roman. Povest počinje stvaranjem devet svetova iz legende, detaljno se bavi doživljajima bogova, patuljaka i divova, i dostiže vrhunac kada nastupi Ragnarok, sumrak bogova i ponovno rođenje sveta i ljudi.

Kroz elegantnu i duhovitu Gejmenovu prozu stičemo uvid u žestoka rivalstva između bogova, njihovu lakovernost i ljubav prema obmani, pratimo njihove postupke vođene strastima. Gejmen jeste ostao veran mitovima, ali je udahnuo nov život Odinu, vrhovnom bogu, mudrom, smelom i lukavom, potom Toru, Odinovom sinu, neverovatno snažnom a ipak ne najmudrijem među bogovima, i Lokiju, sinu divova, prevarantu i neprevaziđenom spletkarošu.

DUH BAJKE Karl Gustav Jung Iako se starac do sada ponašao, a i izgledao, manje više kao ljudsko biće, njegove magične moći i duhovna superiornost sugerišu da se on, bilo dobar, bilo rđav, nalazi izvan ili iznad ili ispod ljudskog nivoa. Njegov životinjski aspekt ne predstavlja devalvaciju ni za primitivno ni za nesvesno, pošto je životinja u izvesnim aspektima superiorna nad čovekom. Ona još nije upala u greške svesti niti je pokrenula samovoljni ego protiv moći od koje živi: naprotiv, ona ispunjava volju koja deluje na gotovo savršen način. Kada bi bila svesna, ona bi bila moralno bolja od čoveka.

U legendi o padu postoji duboka pouka: to je izraz nejasnog predosećanja da je emancipacija ego-svesti u stvari lucifersko delo. Cela čovekova istorija se od samog početka sastoji od sukoba između njegovog osećanja inferiornosti i njegove oholosti.

Mudrost traži središnju stazu i plaća za tu drskost sumnjivom srodnošću sa demonima i zverima, te je stoga podložna pogrešnom moralnom tumačenju

74 | februar

LUZITANIJA Dejan Atanacković

Dobitnik NIN-ove nagrade za 2017. godinu.

Luzitanija, zamišljena kao utopijski roman, u osnovi je priča o beogradskoj psihijatrijskoj bolnici tokom Prvog svetskog rata koja se nalazila u zgradi poznatoj kao Doktorova kula. Dom za s uma sišavše je tokom okupacije zvanično bio van nadležnosti okupatora koji je tu eksteritorijalnost dodelio bolnici, po svoj prilici, ne bi li se lišio komplikovanih obaveza. U romanu ta minijaturna teritorija postaje parlamentarna republika zasnovana na ukidanju neravnopravnosti između lekara i pacijenta, a pre svega na ideji da razum i ludilo nisu dve suprotstavljene okolnosti, već da se i razumu i ludilu jednako suprotstavlja ljudska glupost. Dok se ludilo vekovima tamniči i kažnjava, glupost se oduvek veliča, slavi i ovlašćuje. Na ovim našim prostorima često je sva nesreća pripisivana nekakvom urođenom, gotovo poslovičnom ludilu, ali to je samo zato što razum i glupost ponekad prave dogovore.

„Dejan Atanacković strpljivo gradi radnju i vodi čitaoce kroz kompleksne hodnike imaginacije. Saramagovskom naracijom ukršta likove i događaje, i svakom stranicom dokazuje da iznenađenjima nema kraja. Maestralno baratajući apsurdom, stvara svet inverzije normalnosti. Luzitanija je roman o utočištu, gde svako može naći svoje mesto i smisao. “ Nikola Dragomirović.

STARTUP NAČIN (THE STARTUP WAY) Erik Ris

Preduzetnik i autor bestselera Lean Startup Erik Ris otkriva kako se principi preduzetništva mogu upotrebiti u biznisima svih vrsta, počev od postojećih kompanija do startupova u ranim fazama, u cilju rasta prihoda, pokretanja inovacija i sopstvenog transformisanja u istinski moderne organizacije, spremne da iskoriste sve prednosti i velike mogućnosti dvadeset prvog veka. U Lean Startupu, Ris je uspostavio prakse uspešnih startupova — izgradnja proizvoda sa minimalnom funkcionalnošću, testiranje na naučnoj osnovi i usmereno ka kupcu prema metodi napravi-proceni-uči (buildmeasure-learn) stalnih inovacija i odluka o zaokretu ili istrajavanju. U knjizi Startup način, svoju pažnju usmerava ka potpuno novoj grupi organizacija: postojećim preduzećima poput GE i Toyota kao ikonama među multinacionalnim gigantima, tehnološkim titanima poput Amazon-a i Facebook-a i novoj generaciji startupova Silicijumske doline poput Airbnb-a i Twilio-a. Na osnovu svog iskustva tokom prethodnih pet godina rada sa nekim od ovih kompanija, kao i neprofitnim i nevladinim organizacijama i vladama, Ris uvodi sistem preduzetničkog upravljanja koji vodi organizacije svih veličina i svih industrija ka održivom rastu i dugoročnom uticaju. Prepun priča sa terena, analiza i alatki Startup način je osnovni putokaz za orijentaciju svakoj organizaciji koja plovi kroz neizvesne vode veka pred nama.

Književnost

Ana Marija Grbić

Gotovo ništa se ne svodi na talenat

76 | februar

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografija: Milena GoĹĄevski @milena.gosevski

77

K

njiževnica Ana Marija Grbić nam je ovog puta u gostima kako bismo najavili jednu lepu saradnju zahvaljujući kojoj ćete narednih meseci imati prilike da se upoznate sa najmlađom književnom produkcijom, koja dolazi iz najrazličitijih, možda i neočekivanih prostora kao što su stomatologija, IT ili recimo japanski jezik. Pričale smo i o tome šta se promenilo od našeg poslednjeg razgovora, na čemu trenutno radi i čemu su je naučile radionice kreativnog pisanja koje proteklih nekoliko godina drži

78 | februar

OD NAŠEG POSLEDNJEG RAZGOVORA DOGODILO SE DOSTA TOGA, IZMEĐU OSTALOG IZAŠLA JE TVOJA KNJIGA ZEMLJA 2.0. OVOM KNJIGOM SI SE JOŠ VIŠE PRIBLIŽILA PROZI, DA LI SE OVAJ ZAOKRET DOGODIO SPONTANO ILI PLANIRANO? Osetila sam ja već sa Venerinim i ostalim bregovima da me nešto vuče ka dramskom, ili bar dramskom konfliktu u onom obliku koji nije karakterističan za srpsku savremenu poeziju, i negde sam znala da ću u sledećoj knjizi to samo još više aktivirati zato što sam se nadala da ću rukopisu pristupiti slobodno i time mu otvoriti prostore za spontano razvijanje. Prozni pasaži u Zemlji 2.0 jesu donekle bili iznenađenje.

KO SU STANOVNICI ZEMLJE 2.0?

Takvi ljudi ne žive i toga sam svesna, u nama žive njihove noge, ruke, njihove oči i njihovi naučeni pokreti. Mi smo sastavljeni od stvari koje oni nikako nisu zaboravili. Činimo, a oni nam sebe pružaju, tako nekako.

U ZEMLJI 2.0 PIŠEŠ O NAMA, GENERACIJI Y, KOJA PO SVEMU SUDEĆI PATI OD BROJNIH NEDOSTATAKA, A JEDAN OD KLJUČNIH JE NEDOSTATAK FOKUSA. KOJI JE PO TVOM MIŠLJENJU „LEK“ ZA OVU BOLJKU? Ne postoji lek. Ni ne treba da postoji lek ni za šta na ovome svetu osim smrti tela (jesi li čula da su pronašli vakcinu protiv raka?). Čini mi se da nam je sve ostalo potrebno. Zemlja 2.0 govori o svakoj generaciji koja je trpela određenu količinu bola sa kojim se borila na različite načine.

Ili sa radošću koju nije umela da podnese.

80 | februar

VEĆ NEKOLIKO GODINA DRŽIŠ RADIONICE KREATIVNOG PISANJA U DKSG-u. KOLIKI JE IZAZOV ZA TEBE KAO AUTORA BIO DA SE NAĐEŠ U ULOZI MENTORA? Odgovornost je donekle precenjena kada se govori o ovakvim stvarima, naročito zato što se radi o kursu kreativnog pisanja. Ti mladi ljudi su sami odgovorni za svoj rad i za to koliko će sebe dati pri tom radu. Moje je da svaki put sastavim ozbiljan i studiozan plan i program rada, koliko god to sterilno i rigidno zvučalo, i da motivišem polaznike da se tog plana i programa drže.

KOLIKO TI JE MENTORSKI RAD POMOGAO U VLASTITOM IZRAZU, VERUJEM DA JE UČENJE DVOSMERAN PROCES? Zaista neizmerno. Radioničari me svakoga puta uče novim stvarima, uče me i jednoj drugačijoj dinamici kolektiva u kojoj se pojedinac ne gubi već blista.

MISLIŠ LI DA JE ZA DOBROG PISCA PRESUDAN RAD, KREATIVNOST I DOBRO USMERENJE ILI SE SUŠTINSKI SVE SVODI NA TALENAT? Mišljenja sam da se gotovo ništa ne svodi na talenat. To je stara priča, mogu ja da budem talentovana za slikanje koliko god želim ali ako ne razvijem svoj sopstveni stil, a razvijanje sopstvenog stila se, između ostalog, poklapa sa proučavanjem tradicije i tuđih izraza, kao i besomučnim vežbanjem, neću postići ništa što je vredno ikome osim meni.

KAKO SU KONCIPIRANE RADIONICE I KOME SU NAMENJENE? Radionice se tokom cele fakultetske godine održavaju jednom nedeljno i namenjene su svim studentima Beogradskog univerziteta. Prijavljeno vreme radionice je sat i po vremena a ipak, ne sećam se da smo ikada to vreme ispoštovali i često one traju i po tri sata, naročito onda kada imamo goste.

82 | februar

ŠTA RAZLIKUJE PROSEČNOG?

DOBROG

PISCA

OD

Jedan tanani, sveprisutni humor koji tugu učini snažnijom, a život smislenijim.

ISKORISTIĆU PRILIKU DA NAJAVIM NAŠU SARADNJU. DA LI BI HTELA DA ISPRIČAŠ ČITAOCIMA PLEZIRA O ČEMU JE REČ I KO SU AUTORI SA KOJIMA ĆE IMATI PRILIKE DA SE UPOZNAJU U NEKIM OD NAREDNIH BROJEVA NAŠEG MAGAZINA? Na moje veliko zadovoljstvo, a i na zadovoljstvo svih radioničara, uz vašu podršku, narednih meseci u Plezir magazinu čitaoci će moći da čitaju kolumne, priče, pesme i eseje polaznika naše radionice kreativnog pisanja i da se upoznaju sa najmlađom književnom produkcijom koja dolazi iz najrazličitijih, možda i neočekivanih prostora kao što su stomatologija, IT, japanski jezik i slično. ŠTA U POSLEDNJE VREME OKUPIRA TVOJU PAŽNJU I KADA MOŽEMO OČEKIVATI NAREDNU KNJIGU? Ovo su nekakva grozna i divna vremena u isto vreme. Radim mnogo stvari koje volim i trudim se da ne zapostavim pisanje. Uređujem neke divne knjige za izdavačku kuću Arete u kojoj odnedavno radim. Završavam svoj prvi scenario za dugometražni film, knjigu o Idolima, a nakon toga me čeka, i to me jako dugo čeka, jedna poema o kojoj mislim skoro svakoga dana. Ne znam kako ću sve stići da napišem, ali je bitno da me svrbe dlanovi. Vreme je manji problem.

Film

Andrej Zvjagincev kontroverzni naslednik Tarkovskog

Tekst: Nina Simonović @nina.simonn

S

a svega pet dugometražnih filmova u dosadašnjoj karijeri, Zvjagincev je uspeo u tome da ga upoređuju sa maestrom ruske kinematografije, Tarkovskim, i nazivaju naslednikom njegove tradicije. U svojim filmovima on se bez izuzetka fokusira na stradanje ljudskog roda i to veoma često kroz biblijske i mitološke motive, uz pomoć kadrova prepunih simbola, usporene radnje i tišine kao jednog od glavnih likova. Ekran je njegovo slikarsko platno na koje beleži ono što vidi svevideće oko režisera, a neretko se tu provuče i autoportret. Kada već govorimo o autoportretu, iako režiser poriče da na njegovo stvaralaštvo utiče činjenica da je dete razvedenih roditelja (otac ih je napustio kada je Zvjaginjcev imao 5 godina), režiser u svojim filmovima pokazuje izrazito dobro poznavanje složenih porodičnih odnosa i dečije patnje da bismo mu poverovali na reč.

86 | februar

• Njegov prvi dugometražni film „Povratak” izlazi 2003. godine. Karakterišu ga dugi, krupni kadrovi i pejzaži isprepletani dečijim emocijama i strahovima kada se 12 godina odsutni otac vraća nazad. Ovako prikazana „usporena” radnja je bila netipična za filmsku industriju, te ga kritičari obeležavaju kao krajnje neuspešan film, jer su smatrali da ne bi bio interesantan širokom auditorijumu.

Zvjagincev je u jednom intervjuu rekao kako je ovim filmom preneo ritam života i svet kako ga on vidi i oseća; i da je želeo da ljudi ispred ekrana osete taj isti ritam života.

Uprkos prvim lošim kritikama, film je osvojio dva Zlatna lava, bio nominovan za Oskara u kategoriji za najbolji inostrani film, osvojio sveukupno 28 nagrada i prikazan u 32 zemlje sveta. Tako je „Povratak” postao filmska senzacija godine, a Zvjagincev fenomen obzirom na uspeh koji je postigao sa svojim prvim filmom.

• 2007. godine izlazi film „Izgnanstvo”.

Ovoga puta dobio je dobre kritike u startu, a isti, usporeni kadrovi pejzaža, šume, nameštaja u kući ili kiše koja pljušti rade u korist vizuelnog i emotivnog. Prepun biblijskih motiva, film se fokusira na nedostatak komunikacije u odnosu između muža i žene, roditelja i dece.

Glavni glumac Konstantin Lavronenko, koji tumači ulogu oca u filmu „Povratak”, osvojio je Zlatnu palmu u Kanu za najbolju mušku ulogu.

• „Elena” je njegov treći film, objavljen 2011. godine. Ova socijalna i porodična drama otvara pitanje da li roditelji zaista mogu pomoći svojoj deci koja su previše letargična da bi se izborila za sebe i svoju sreću. Moralne dileme majke je moguće uporediti sa previranjima kroz koja prolaze junaci Dostojevskog, a publika je proglasila „Elenu”, „ Levijatana” i „Bez ljubavi” triologijom, iako ih Zvjagincev nije sa tom namerom zamislio i realizovao.

• 2014. godina je donela najkontroverzniji film do sada iz opusa Zvjaginceva. „Levijatan” je uprkos brojnim nagradama i nominaciji za Oskara podelio publiku: jedni su optužili režisera da prezire Rusiju, dok se većina složila da je Zvjagincev samo uobličio rusku realnost – korupcija koja cveta, provincija koja se gasi, bezizlaznost i ništavnost života običnih građana. Radnja se odvija u seocetu Murmanske oblasti iza polarnog kruga, a glavni lik je automehaničar koji se suočava sa mržnjom pastorka i nepravdom sistema koji kroje oni na višim funkcijama isključivo prema svojim željama.

• Najnovije, prošlogodišnje ostvarenje „Bez ljubavi“ mnoge ostavlja u čudu i sa velikim znakom pitanja iznad glave nakon što se bioskopska svetla upale. Nedostatak ljubavi, komunikacije i otuđenje kao kritika savremenog društva prikazani su kroz sliku porodice koja se raspada. U centru priče je dečak Aljoša, čiji se roditelji razvode. Kako su oba roditelja egoisti i žele da zadrže svoju sreću sa novim partnerima, odbačeni dečak beži od kuće i na scenu stupa volonterska organizacija koja pomaže civilima u traganju za nestalim osobama. Takva organizacija zaista postoji u Rusiji i to pod nazivom „Liza Alert”. Zvjagincev podržava njihov rad jer ni u kom pogledu ne zavise od države i podižu građansku svest na viši nivo. Pored rada ove volonterske organizacije, Zvjaginceva je za ovo ostvarenje inspirisao i Bergmanov film „Scene iz bračnog života”.

Film

Sedma u

Od cenzure do rej

98 | februar

umetnost

jtingovanja 2.0

Tekst: Marko Vajovi}

U

prethodnom broju imali smo prilike da „protrčimo“ kroz istorijat cenzure i načine kategorizacije u filmovima i to u kontekstu borbe filmskih radnika za „čistiju“ i ekspresivniju umetnost sa jedne strane i raznih društvenih grupa koje nastupaju sa pozicija „čuvara morala“ i koji pod izgovorom zaštite omladine i dece, na mala vrata, uvode cenzuru, sa druge strane.

Na kraju prethodnog teksta ostavio sam nagoveštaj o čemu će biti reči u nastavku teksta o kategorizaciji filmova. Vreme je da saznamo ko je Džek Valenti i kakva je njegova uloga u kreiranju sistema, kakav uticaj na dobijanje rejtinga ima tzv. „Odbor roditelja“, kakav je stav struke o uspostavljenoj nomenklaturi, kao i to da li je etablirani sistem doneo progres na polju slobode izražavanja.

Kao što sam već naveo, sistem rangiranja filmova kakav danas važi uspostavljen je 1968. godine kada je ovaj princip zamenio cenzuru i zabranjivanje. Uspostavljena su striktna pravila koja filmski radnici moraju imati na umu ukoliko računaju na lukrativnost filma koji prave. Nisu retki slučajevi da se reditelji suočavaju sa teškim odlukama povodom izbacivanja scena iz filma kako bi njihovo ostvarenje dobilo prihvatljiviji rejting, o čijem značaju ćemo malo kasnije.

Iz ovoga se jasno vidi da i dalje postoji jedan oblik cenzure koja se manifestuje kroz autocenzuru, možda i najgori oblik zabrane. Međutim, nije svaka scena u filmu koja izaziva kontroverzu ujedno i neprihvatljiva za one koji odlučuju u koju kategoriju smestiti neki film.

Filmski radnici su složni u navodima da je na sceni ipak prisutna flagrantna cenzura koja ide samo u jednom smeru – ograničiti scene seksa dok se na scene nasilja gleda blagonaklono.

Na ovom mestu u priču ćemo uvesti i tzv. Rating Board (za potrebe teksta označićemo ga kao „Odbor roditelja“) čiji je osnovni zadatak da pregleda film, da svoje primedbe i sugestije i na kraju upiše oznaku za koju smatra da je najprikladnija sadržini pregledanog filma.

Samo postojanje ovog tela nije toliki problem, problem je, kako to navode zaposleni u filmskoj industriji, voluntarizam koji vlada u tom telu i nedostatak preciznih kriterijuma. Za takvu situaciju verovatno je najveći „krivac“ Džek Valenti koji je od 1968. do 2004. godine upravljao Filmskom asocijacijom Amerike (MPAA). On je bio taj koji je „progurao“ pomenuto telo i dao mu pomenuta ovlašćenja. Na čelo navedene asocijacije došao je direktno iz Bele kuće i administracije predsednika Lindona Džonsona, a mnogi se slažu da je tokom svog rada umnogome služio interesima uskog kruga najmoćnijih ljudi u Holivudu.

Vratimo se na Odbor roditelja i njihovu metodologiju rada. Članove ovog tela sačinjavaju roditelji, njima je data sloboda odlučivanja i njihovo mišljenje kreira standarde. Niko ne zna ko su oni (članovi se menjaju po potrebi), niko ne zna kriterijume po kojima se članovi biraju i niko ne zna po kojim pravilima se upravljaju u svom radu. Jedino što znamo je da se u odlučivanju vode „interesima“ dece i omladine i da obeležavaju sve ono što bi moglo biti problematično.

Kao što rekoh, ne zna se ko su ljudi koji stoje iza takvih ocena, jer se njihova imena drže u strogoj tajnosti. Čini se da je takva odluka najblaže rečeno problematična, imajući u vidu da članovi odbora učestvuju u proceni toga šta se smatra javnim interesom i kako ga treba zaštiti.

Pogledajmo na koji način članovi Odbora roditelja kreiraju javno mnjenje. Prilikom kategorizacije vode se sistemom koji je uspostavljen mnogo ranije, ali je tokom decenija bivao revidiran.

misionarske, takođe i grupni seks, taj film dobija etiketu „NC-17“ što u prevodu znači da je film nedostupan svima koji imaju 17 i manje godina (ova oznaka je zamenila klimavu „X“ kategoriju koja je izbačena iz upotrebe zbog pogrešnog tu- Prva i najblaža ocena koju film može da do- mačenja, a čak je i Kjubrikov film „A Clockwork bije je „G“ (General audiences) što znači da u Orange“ bio smatran za porno film zbog pomenjemu nema golotinje, seksa, upotrebe opijata, nute oznake). a agresija mora biti svedena na minimum (!?).

Primera radi, dozvoljeno je nasilje ekvivalentno Uočili ste da je osnovni problem u prikazivanju nasilju u crtanim filmovima Tom i Džeri. Vokabu- scena koje u sebi sadrže razmenjivanje nežnosti lar ne sme da izlazi iz okvira pristojnosti. između osoba različitog pola, koja je prihvatljivija (i to se ne krije) od scena koje prikazuju istopolne - Sledeća po rangu ide ocena „PG“ (Parental Gui- odnose i koji dobijaju strožiji rejting. Zašto je to dence). U ovakvom filmu mogu se upotrebljavati tako, trebalo bi upitati odbor. Rediteljima, scepsovke (ograničeno) ili vulgaran vokabular, go- naristima i producentima nije jasno kako filmovi lotinja je dozvoljena do izvesne granice (prika- u kojima se prikazuju scene kao što je rafalna pazivanje nage zadnjice je nešto na šta se pristaje), ljba iz automatskog oružja, ranjavanje ili ubistva a nasilje u povećanom obimu se toleriše. postaju prihvatljivije od kadrova pokazivanja osećanja u nečemu što je tako obično poput seksa.

- „PG13“ (Some material may be inappropriate for children under the age of 13-parents strongly cauttioned) je oznaka koja se upotrebljava za filmove u kojima se reč „shit“ koristi u različitim varijacijama a „F word“ (Fuck) može biti upotrebljena samo jednom u toku celog filma, pa scenaristi moraju pažljivo da biraju na kom mestu će biti upotrebljena i to samo u svom izvornom obliku (Fuck you) kao psovka (uvreda). Nikako nisu dozvoljene sentence poput „I wanna fuck you“ ili „I enjoy getting fucked“, te ukoliko iste budu upotrebljene, film automatski prelazi u sledeću kategoriju, -„R“ (Restricted) ukazuje na sadržaj koji nije dozvoljen deci ispod 17 godina bez pratnje roditelja ili staratelja. U ovako označenim filmovima upotrebljavaju se teške psovke, prikazane su scene eksplicitnog nasilja, scene seksa su dozvoljene, ali samo one koje prikazuju koitus u misionarskoj pozi, golotinja je neograničena.

- Ukoliko film sadrži realne scene seksa (oralni seks, analni snošaj) i to u pozi koja je različita od

Postoje i argumenti druge strane. Kaže se da ako se napravi film koji ljudi žele da gledaju ni jedno pravilo o rejtingu ne može da naškodi, a ako napravite film koji samo nekolicina želi videti ni jedan rejting vam neće pomoći. Argument koji se samo delimično može prihvatiti, a ako se doslovno shvati gde je tu umetnost? Gde je tu sloboda koju svaki stvaralac treba da izrazi? Pogotovo kad se radi o umetničkim filmovima čiji je proizvod proaktivan, što je preduslov za dalje razvijanje umetničkog pogleda na svet.

Kao što smo već napomenuli raniji stav Američkog Vrhovnog suda, film je profitabilna umetnost te kao takav ne potpada pod Prvi amandman američkog ustava o slobodi govora i izražavanja, zbog čega se kao takav mora posmatrati kroz prizmu komercijalnog uspeha. Pobornici puzajuće cenzure zauzimaju stav da kategorizacija nikako ne može da utiče na zaradu nekog filma.

Ali da li je to baš tako?

Box Office stručnjaci se slažu da će oznaka „R“ ili „NC-17“ koju nosi neki film zaraditi desetine miliona dolara manje od filmova kategorisanih sa „G“ ili „PG“ iz jednostavnog razloga, njihova vidljivost i doseg će biti manji a samim tim i zarada postaje niža.

Nakon „života“ koji film proživi prikazujući se u bioskopima, on svoju egzistenciju nastavlja u formi DVD izdanja koja se mogu naći na rafovima velikih trgovinskih lanaca. Plasiranje filmova sa oznakom „NC-17“ je gotovo nemoguće jer odgovorni odbijaju da takve filmove postave na rafove, lako dostupne onima koji se „štite“ i na čije mentalno zdravlje treba pripaziti. Dakle, još jedan izvor prihoda biva ograničen, te se u tom pogledu filmski stvaraoci dobrovoljno odriču umetničkog izražavanja i odlučuju se za „plivanje u mirnim vodama“.

Nije neuobičajeno da nakon što prihvate sugestije Odbora roditelja, nakon nekog vremena izdaju tzv. Directors cut, u kome će prikazati sve ono što je izostavljeno iz zvanične verzije filma. Računa se da se od prodaje filmova na nosaču slike

i zvuka zaradi preko 40% od ukupne svote koju film prikupi prikazujući se u bioskopima, što je priznaćete, ogroman novac koga se teško odriču oni koji učestvuju u pravljenju nekog filma.

MPAA kao asocijacija koja zastupa interese filmskih radnika (ili bi barem to trebalo da radi), mudro ćuti i odlučuje da se ne meša u „uređivačku politiku“ u procesu rejtingovanja filmova, niti daje sugestije kako bi neka scena trebala da izgleda ili neki dijalog zvuči. Umesto toga, upravljajući se prema postojećem, Odbor svrstava film u određenu kategoriju određujući time „box office“ uspeh nekog ostvarenja, jer je domet filmova sa NC oznakom veoma ograničen kako u pogledu dostupnosti tako i u pogledu zarade.

Iz svega navedenog, sistem koji važi nedvosmisleno je upodobljen velikim filmskim kompanijama koje imaju infrastrukturu da „proguraju“ glupave filmove sa plitkim sadržajima i od njih naprave profitabilan projekat, dok na drugoj strani ostaju umetnici i nezavisna produkcija koji u svom stvaranju bivaju limitirani i u konstantnoj potrazi za slobodom umetničkog izražaja koja ponekad zahteva upotrebu čoveka i njegove prirode. Oni koji se odluče da rizikuju, postaju „topovsko meso“ i „vreća za udaranje“ samozvanim čuvarima društva. (nije zgoreg napomenuti da kompanije Sony, 20th Century Fox, Warner Bros, Paramount i Walt Disney učestvuju u čak 95% filmskog tržišta).

Sloboda govora i izražavanja bila je i ostaće svetionik progresa ljudskog društva i zato je treba negovati i čuvati inače će nam pod pritiskom uticajnih grupa biti istrgnute iz ruke, a ponovno uspostavljanje tih vrednosti je skopčano sa brojnim preprekama. Kriterijumi koji su uspostavljeni idu ka tome, idu ka ograničavanju slobode duha, slobode izbora kojim postižemo najveću afirmaciju. Ako se predamo, klizimo u suštu suprotnost ovom terminu, a to je ropstvo. Ropstvo zarobljenih umova koji postavljaju pravila i njihovim pokušajima da nas namame u kavez cenzure zarad ostvarivanja sitnosopstveničkih interesa.

Who is knitting your dreams?

Foto: Andrijana Kovrlija @andrkovr Model: Anđelka Sladić @oouandzi6 Jastuci: Pletivo by Plezir @pletivo_by_plezir Shop @ Etsy shop PLETIVObyPlezir

Ekologija IZAZOV: 10 ODJEVNIH KOMADA NOŠENIH U PERIODU OD 10 DANA Manje opcija = manje stresa

Koliko predmeta imate u svom ormanu? Koliko u cipelaru? Vremena u kojima živimo diktiraju što više, to bolje. U onlajn okruženju koje zahtijeva novu odjeću na svakoj novoj fotografiji, jedna grana modnih blogerki bunt protiv konstantne potrošnje odlučila je da iskaže kroz svedenost. Među njima je i Li Vosburg, koja je sebe i svoje čitateljke odvratila od kupovine kreiranjem izazova „10x10“.

Deset dana. Deset odjevnih predmeta. Kombinacija bezbroj. Najbolje od svega? Najveću promjenu nećete osjetiti u ormanu.

118 | februar

Intervju: Anđela Đurašković @andjapise

O

daberite bilo kojih deset komada iz svog ormana. Stilizujte ih u deset različitih kombinacija. Učinite to tokom perioda od deset dana. Zabavljajte se i ne shvatajte izazov previše ozbiljno. Ovo su osnovni postulati „10x10“ modnog izazova, osmišljenog kako bi se skrenula pažnja na to da sve ono što nam je potrebno kako bi dobro izgledali najčešće već čuči u našim ormanima.

Pravila su jednostavna: u deset odjevnih predmeta spadaju garderoba i cipele. Ne ubrajajte modne dodatke, opremu za trening i radnu uniformu, ako je nosite. Kanadska modna blogerka Li Vosburg inicijalno je kreirala izazov proljeća 2015, kako bi sama pred sobom bila odgovorniji potrošač. Međutim, onlajn zajednica je izuzetno pozitivno reagovala na ovakav vid podsticanja na promjene, pa su se od 2015. do danas u koštac sa svojim navikama kroz „10x10“ Li i njene čitateljke uhvatile osam puta. Poslednje, zimsko izdanje „10x10“ onlajn kampanje trajalo je od 19. do 28. januara i iskoristili smo ga kao povod za ćaskanje sa Li o odnosu između minimalizma u ormanu i sređenih misli, zdravije životne sredine, i, u njenom slučaju, čitalaca koji vjeruju da iskreno stoji iza svake svoje objave.

ŠTA TE JE INSPIRISALO NA KREIRANJE „10 x10“ IZAZOVA? „10 x10“ izazov je vježba koju sam osmislila 2015. godine kako bih motivisala sebe na kreativnije korišćenje odjeće koju već imam tokom tridesetodnevnog posta od šopinga. Željela sam da se oprobam u kreiranju mikro „capsule“ garderobe, što bi poguralo moje vještine stilizovanja, pomoglo mi da pronađem nove načine da nosim komade koje posjedujem i odagnalo potrebu za kupovinom. Osjećala sam da je 10 komada dobra cifra za početak, sklapanje 10 modnih kombinacija izvodljivo, ali definitivno izazov, a period od 10 dana dovoljno kratak da me navede da mu se zaista posvetim. Počela sam da blogujem o ovom procesu promjena na svom blogu „Style Bee“ i Instagram nalogu, i ljudi su počeli da primjećuju šta se sve može postići sa samo 10 odjevnih predmeta.

KAKO ODLUČUJEŠ KOJE ODJEVNE PREDMETE ŽELIŠ DA UKLJUČIŠ U SVOJU MINI KOLEKCIJU SVAKI PUT KADA DOĐE VRIJEME ZA NOVO IZDANJE IZAZOVA? Odabir odjeće – tu izazov zaista počinje! Uvijek na početku pogledam vremensku prognozu, kako bih uzela u obzir kakvo će vrijeme biti. U Kanadi ono varira od mjeseca do mjeseca, pa je ključno znati šta nas očekuje. S prognozom na umu, obično već imam u glavi nekoliko komada koje jedva čekam da obučem, i onda biram ostatak iz ormana dok ne osjetim da imam raznovrsne opcije. Trudim se da mi paleta boja bude relativno neutralna kako bi veliki broj komada funkcionisao zajedno i ne dajem sebi previše vremena za odabir, pa sam primorana da se oslonim na svoje instinkte.

Uobičajena formula koja funkcioniše pri odabiru garderobe je:

ŠTA TI JE BIO GLAVNI CILJ? U suštini, glavni cilj mi je bio da odvratim sebi pažnju od kupovine i odolim nagonu za dodavanjem još stvari u moj garderober. Oduvijek sam voljela igranje sa odjećom i kreiranje kombinacija, tako da je ova praksa već postojala kod mene, samo ne na ovako svjesno usmjeren način.

ZAŠTO BAŠ 10 ODJEVNIH PREDMETA? Deset je djelovalo kao idealan broj za rad, jer ne predstavlja previše odjeće, pa da zaboravim šta je sve uključeno, niti premalo, pa da me odmah iznervira ograničenost opcija koje su mi na raspolaganju. Takođe sam željela da uzmem cipele u obzir, kako bih bila u mogućnosti da kreiram kompletan outfit.

• Dva para cipela (jedne ravne + jedne pot petice)

• Četiri gornja dijela (U obzir uzmite komade koji mogu da se slože, poput pripijene majice dugih rukava, košulje i džempera na raskopčavanje)

• Jedna haljina

• Dva donja dijela

• Jedan komad „za ogrnuti“ (Na primjer džemper, sako ili prsluk)

ŠTA MISLIŠ O DOMINANTNOJ MODNOJ KAKO GLEDAŠ NA ODNOS IZMEĐU SMAINDUSTRIJI? NJENJA OBIMA GARDEROBE KOJU NOSIMO I BRIGE O ŽIVOTNOJ SREDINI? Nekada sam bila opsjednuta popularnom modom, pratila trendove i to šta su drugi ljudi nos- Vjerujem da postoji veoma bitna veza između ili, ali kako sam otkrivala sopstveni stil, dopušta- smanjene kupovine i smanjenog bacanja. Kada la sam da trendovi sve manje utiču na moj život kupite mali broj stvari možete da investirate u i odluke. Oprostila sam se sa brojnim velikim bolji kvalitet, a kada imate kvalitetniju odjeću prodajnim lancima u kojima sam nekad često moći ćete duže da je koristite. kupovala i preusmjerila svoj novac na nezavisne dizajnere, koji stvaraju odjeću koja odgovara ŠTA SMATRAŠ NAJVAŽNIJIM LEKCIJAMA mom istinskom ukusu i karakteru, umjesto da KOJE NEKO MOŽE DA NAUČI TOKOM DEpuštam da dominantna moda diktira šta nosim. SETODNEVNOG IZAZOVA, A POTOM PREPored toga, vjerujem da brza moda često vrijeba NESE U SVOJ SVAKODNEVNI ŽIVOT? nesigurnosti u ljudima, zloupotrebljava sopstvene lance proizvodnje i uništava planetu na Toliko je mnogo načina na koje je „10x10“ izazov načine koji su neoprostivi. To nije nešto što više uticao na moju svakodnevicu kada je stil u piželim da podržavam, tako da dajem sve od sebe tanju, ali lekcije kojima se uvijek vraćam su: da pokažem ljudima alternative.

1. Vaša odjeća može da obavlja i više posla nego što mislite.

KAO NEKO KO SPADA U KATEGORIJU ETIČNIH 2. Veća je nagrada u prigrljavanju sopstvenog I ODGOVORNIH MODNIH BLOGERKI, KAKO stila nego u praćenju trendova.

GLEDAŠ NA ULOGU MODNIH BLOGERA U 3. Manje opcija = manje stresa.

ONLAJN PROSTORU, POSEBNO U INTERAKCIJI SA ČITAOCIMA? Mislim da su modni blogeri u jedinstvenoj poziciji da pokažu čitaocima na koji način mogu više toga da postignu sa manje stvari, da prigrle sopstveni stil umjesto da kopiraju tuđe i da skrenu pažnju na dizajnere i brendove koji stvaraju predivnu odjeću. Ne shvatam moć mog uticaja olako i trudim se da budem transparentna pred svojom publikom kada je u pitanju način na koji sarađujem sa kompanijama i na koji biram komade koje ću nositi i koji će ostati u mom ormanu.

10x10 minimalistički izazov Deset dana i puno igranja

Tekst: Anđela Đurašković @andjapise Fotografije: Neda Milošević @warriorwithstyle

O

vaj homo ludens voli izazove; ne u onom bahatom, „hajde da te vidim“, smislu, već izazove koje postavljajte sebi da biste rasli, usput brišući loše navike, pogrešne stavove i sve ostale uzane koncepte koji vas sprječavaju u napretku. Pa testirate koliko dana možete bez društvenih mreža, plastičnih kesa, proizvoda životinjskog porijekla, samo sa idejama na pameti i idealima u srcu. A usput, kao hroničar, vodite bilješke o transformaciji koja se događa unutar vas.

Od svih su mi najmiliji oni koji spajaju kvalitetniji život pojedinca sa brigom o planeti.

Kreativni koncept Li Vosburg je upravo to otklon od dominantne potrošačke kulture i podsjetnik da je modna industrija na drugom mjestu (odmah nakon fosilnih goriva) kada je zagađivanje životne sredine u pitanju. Zato sam, kada je Li objavila da će zimsko izdanje izazova biti održano od 19. do 28. januara, potrčala da i sama uzmem učešće u ovakvom onlajn događaju, po prvi put u životu.

Prvo, vrijedi napomenuti da ne volim šoping i nemam veliki orman (iako to nije bio slučaj u srednjoj školi). Inspirisana ljudima poput Lea Babaute i sjajnog tandema Džošue Filds Milburna i Rajana Nikodemusa, tokom godina sam se oslobađala stvari koje ne nosim redovno, istovremeno učeći o povezanosti mojih odluka i ekoloških problema. Izazov ,,10x10” mi je djelovao kao sjajan način da tome pristupim iz novog ugla. Odabrala sam raznovrsne komade, koji bi bili jednako nosivi na fakultetu, u pozorištu ili na vikend kafi.

U mojoj mini škrinji za 10 dana našli su se:

• dva para čizama (crne i bordo)

• crne helanke

• crna plisirana suknja (naslijeđena od mame, a starija od mene)

•crna rolka (otkrivena u second-hand radnji u Podgorici)

• tri džempera (bijeli, sivi i senf-žuti)

• „The Doors“ majica

• sivo-plavi ogrtač

Utisci? Toliko pozitivni da se pitam da li više ikada želim da u ormanu imam više od petnaestak odjevnih predmeta za dato godišnje doba! U nastavku slijede neka opažanja koja zabilježih tokom desetodnevnog modnog eksperimenta.

Spojila sam kreativnost i rasterećenost.

Suknja kao haljina? Može! Zakačiti minđuše kao bedževe na džemper? Odlično! Tokom deset dana igrala sam se svime što bi mi palo pod ruku, svjesna toga da ne moram da brinem šta ću nositi, već samo na koji način. Postoji nešto izuzetno oslobađajuće u tome da ste već isplanirali šta ćete obući naredne nedjelje. Da znate da sve odabrano svakako „liči“ na vas, jer je vaše, pa nije kao da ste ograničeni u pogledu izražavanja sebe kroz odjeću. Ograničenja, zapravo, potiču iz potrebe da se konstantno prezentujemo u novom svijetlu, pogotovo u onlajn svijetu. Bombardovani smo sa svih strana tuđim očekivanjima o tome kako bi trebalo da sa svih strana. Časopisima u kojima je više reklama nego autorskih sadržaja. Instagram zvijezdama koje nikada ne oblače istu kombinaciju dvaput. Kulturom gladi, koja konstantno pita šta je sledeće, kad će još, koja tjera ljude da dok kupuju novo već u glavi počinju da ga tretiraju kao staro. Misao da učešćem u ovakvom događaju postajete „imuni“ na sve to zaista vraća pojedincu određenu dozu moći, što u potrošačkom društvu predstavlja podvig.

Istraživala sam.

Par ,,Leviski” i crna rolka decenijama su predstavljali oslonac radne uniforme Stiv Džobsa; danas, za Mark Cukerberga to su farmerke i siva majica.

U 2015, Matilda Kal postala je onlajn senzacija nakon teksta o tome da svakog dana na posao ide u istoj kombinaciji. Naletjela sam na niz članaka koji povezuju svedenu garderobu sa povećanom produktivnošću, rasterećenošću, ali i uspjehom, prosto jer mozak čuva donošenje odluka za važnija pitanja, a odijevanje svrstava u operaciju koja se obavlja „po automatizmu“. Iskoristila sam svoj desetodnevni test i kao novu temu za razgovor sa ljudima oko sebe. Šta oni misle o tome? Šta za njih predstavlja moda? Zanima li ih porijeklo predmeta koje nose? Da li bi bojkotovali određeni brend ako bi saznali da ne posluje na društveno odgovoran način? Mjesecima unazad otkrivam pregršt malih inicijativa sa svih strana svijeta i raduje me što se i na Balkanu povećava broj preduzeća koja nude dobra napravljena na održiv način, poštujući svakog zaposlenog u lancu proizvodnje.

koja ne uključuje opipljive stvari, a pruža mnogo više nego ono što se trenutno globalno smatra za poželjno. U slučaju mode, nije cilj prosto zamijeniti redovnu trgovinu u tržnim centrima onom u second-hand radnjama, već fokusiranje na pitanje šta pokušavamo da nadoknadimo učestalim šopingom. Uostalom, postoji nešto romantično u nošenju istih komada godinama. U gledanju kako se i oni mijenjaju zajedno sa vama, kako se mijenjaju na vama, u ideji da ćete ih jednoga dana možda nekome proslijediti, prepune uspomena, ali sa dovoljno mjesta za stvaranje novih.

Napravila sam plan za ubuduće. Život je zaista prekratak da bih nosila stvari koje su neudobne, loše napravljene i od neprirodnih materijala. Prije nego što sam se preselila u Beograd zbog master studija, napravila sam ogromno čišćenje svega što posjedujem i iselila se iz Ulcinja sa jednim koferom. Sad vidim da i taj kofer može dodatno da izgubi na sadržaju. Dio odvojih za doniranje , dio za „uradi sam“ projekte. Od jedne pletene haljine planiram da napravim mali dekorativni jastuk, bijelu pamučnu košulju da prekrojim i kurkumom obojam u žuto, a platnenih cegera za pijacu zaista nikad nije dosta. Sve će dobiti namjenu i svoje mjesto u domu; ako ne u mom, onda u onom u kojem će biti voljeno godinama. Da, kada imate manje stvari, mašina za pranje veša češće radi, ali je zato sve što posjedujete u svakom smislu – apsolutno vaše.

Pozabavila sam se odnosom između ljudi i stvari. „To je koštalo 5 eura!? Obuci ga pet puta za te pare i već si u plusu!“ – koliko puta ste čuli sličnu izjavu? Ustalilo se uvjerenje da odjeća treba da cirkuliše kroz naše domove velikom brzinom, da je novo i jeftino bolje od starog i kvalitetnog. Za mnoge je maleni orman sinonim za siromaštvo, a na našim prostorima je, nakon nemilih događaja s kraja prošlog vijeka, pojam siromaštva istovremeno i tabu i najgora uvreda od koje svi bježe glavom bez obzira. Vjerujem da je ovo jedan od najvećih problema sa „eco-friendly“ načinima Ukoliko je ovakav izazov nešto što biste i sami življenja: činjenica da po ustaljenim vrednosnim isprobali (ipak je to samo deset dana!) i svoja zapažanja podijelili na društvenim mrežama, sistemima oni izgledaju trošno. uključite i nas u onlajn razgovor tagovanjem Ručak bez mesa, torta bez jaja, garderober koji @plezir_magazin i @andjapise. staje u jednu fioku – ljudima je teško da povežu ove pojave sa nekom novom definicijom izobija,

Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Živimo u vremenu kada je naš mobilni telefon mnogo više od pu kog uređaja. Mobilni telefoni su danas naši mini računari, verni saputnici, dnevnici i podsetnici. Oni govore i otkrivaju o nama više nego što bismo bilo kome želeli da ispričamo. U njima je smešten veliki deo našeg života, naših interesovanja i zanimanja i hteli mi to da priznamo ili ne, teško bi nam bilo da ih se odreknemo. A i zašto bismo? Ako smo u stanju da smisleno i dozirano koristimo benefite moderne tehnologije, zašto bismo se lišili nečega što nam uveliko olakšava život. Ovomesečno špartanje sam zato posvetila zani mljivim, praktičnim i vrlo korisnim aplikacijama koje verujem da bi trebalo da nađu mesto u vašem pametnom telefonu.

ONLINE ŠPARTANJE

Forest: Stay focused Kada pred sobom imate mnoštvo obaveza koje treba ispuniti, liste se samo gomilaju a vaša pažnja luta i svako malo posežete za telefonom, jasno je da vam nedostaje fokusiranost. Ukoliko patite od ove boljke preporučila bih vam aplikaciju Forest: Stay focused koja će vas motivisati da vreme koje imate na raspolaganju za rad na nekom projektu, pisanje ili učenje provedete fokusirani na ono što radite. Naime, aplikacija funkcioniše na taj način što kada je pokrenete vi posadite jedno virtuelno drvo. Tada odredite i koliko ćete vremena provesti ne dirajući telefon i pustite drvo da raste. Ukoliko izađete iz aplikacije kako biste proverili društvene mreže, odigrali igricu ili nešto treće, pre nego što navedeno vreme istekne bespovratno prekidate ovaj „prirodni“ proces. Ukoliko ostanete fokusirani i ne dirate telefon, drvo će izrasti a vi dobiti nekoliko zlatnika. Skupljanjem zlatnika vi otključavate nove biljne vrste i pružate priliku da vaša virtuelna šuma ima više stanovnika. U suštini, što ste uspešniji u fokusiranju na dnevne zadatke to će vaša šuma biti bogatija. A to nije sve, kada nakupite dovoljno novčića dobijate mogućnost da autori aplikacije u saradnji sa Trees for the future, nošeni vašim uspešnim uzgojem, posade pravo drvo takoreći ,,u vašu čast”.

Motivišuće, zar ne?

Plantix Ukoliko želite da uzgojite organsku baštu, održite porodični voćnjak, učite o baštovanstvu i brinete o vašim sobnim biljkama aplikacija Plantix će vam sigurno biti od velike pomoći. Aplikacija funkcioniše kao savetnik i dobar konsultant za sve nedoumice koje imate. Ukoliko primetite neke promene na vašoj biljci, potrebno je da napravite fotografiju vašim mobilnim telefonom i istu aploudujete i tako saznate da li je vaša biljka bolesna i kako možete da je lečite. Isto tako postoje i brojni primeri i saveti kako da pojedine vrste uzgojite od semena do odrasle jedinke.

Plantix je svojevrsna društvena mreža i forum za ljubitelje biljaka iz čitavog sveta na kojoj možete razmenjivati savete i iskustva sa drugim ljudima.

Offline Survival Manual Aplikacija Offline Survival Manual je namenjena svima onima koji vole da vreme provode u prirodi, svima onima koji se pripremaju za kampovanja, planinarenja i žele da u svakom trenutku u svom džepu imaju pregršt korisnih informacija na jednom mestu. Aplikacija funkcioniše i kada nemate internet, što je na neki način ključna stvar. Tu ćete pronaći savete kako da razlikujete jestive biljke od otrovnih, kako da napravite melem od neke biljke, kako da založite vatru, pronađete hranu i napravite sklonište ukoliko se nađete u nekoj neprilici.

Adobe Scan Aplikacija Adobe Scan je praktično vaš džepni skener. I sami znate koliko puta vam se dogodilo da hitno morate da skenirate neki dokument i pošaljete ga, a fotografija nije rešenje jer je potrebno da ga pošaljete kao PDF dokument. Ova pametna aplikacija omogućava prepoznavanje teksta što ujedno garantuje dobar kvalitet kopije, zatim ona radi i kada niste na internetu i potpuno je besplatna. Praktično, uz Adobe Scan imaćete kancelariju u svom džepu.

Headspace Guided Meditation Aplikacija Headspace Guided Meditation and Mindfulness je odličan saveznik u trenucima kada mislite da će vam glava eksplodirati, kada ne znate kako da se suočite sa svim tim stresom i želite da se opustite i relaksirate, a pre svega uvedete trajne, značajne promene u vaš svakodnevni život. Funkcioniše vrlo jednostavno i vrlo je pogodna za početnike koji nikada nisu meditirali jer će vas navigirati tokom čitavog procesa. Dobrobiti meditacije su višestruke, a pored toga što će vam pomoći da se izborite sa stresom i da se fokusirate pomoći će vam u tome da razvijete i poboljšate vašu empatiju.

Potrebno je samo da odvojite nekoliko minuta dnevno za sebe i počnete. Pa, šta čekate?

Podcast Go Ukoliko volite da slušate podkaste i u potrazi ste za kvalitetnom, besplatnom aplikacijom koja će vam to omogućiti, aplikacija Podcast Go je upravo ono što bih vam preporučila. Aplikacija omogućava jednostavnu pretragu, skidanje, skladištenje i slušanje omiljenih emisija čak i kada niste na internetu. Jednostavni interfejs omogućava brzo snalaženje pa je ova aplikacija jedan od mojih favorita kada je reč o ovoj vrsti usluge. Ukoliko do sada niste otkrili čari podkasta, predlažem vam da skinete pomenutu aplikaciju i bacite se u potragu za zanimljivim sadržajem koji kreiraju ljudi iz celog sveta. Priznajem, lako se možete „navući“, ali prednost podkasta u odnosu na recimo video sadržaj je u tome što ćete moći da obavljate dosadne aktivnosti poput čišćenja, peglanja ili pranja sudova uživajući u sadržaju koji vas zanima.

Leksikon

Antonia Matković Šerić Najbolji „izam“ je pozitivizam!

Intervju: Sara Savčić @sara_savcic Fotografije: Marko Grubišić

144 | februar

D

ok s nestrpljenjem cupkam iščekujući kraj još jedne preduge zime, muzikom uspevam da vratim osmeh na lice i pokrenem se na ples. Krivac za to je Antonia Matković Šerić, pevačica kultne grupe Pavel, koja je moj januar začinila pesmom koju već danima vrtim na repeat. Muzika, tekst i spot za numeru „Pozitivizam” poseduju neku vrstu magnetske privlačnosti i gotovo opipljive pozitivne energije koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim. I to je samo uvertira u novo poglavlje u kome ćemo imati priliku da slušamo devojku magičnog, melanholičnog glasa u koji smo se zaljubili slušajući fantastičan bend Pavel.

Kakve pesme će nam pevati Tonka, kakve novitete sprema, ko joj ovih dana najlakše izmami osmeh i koji je recept za uspešan ljubavno-poslovni tandem otkrićete u priči koja sledi

NEŠTO ZA POČETAK? Tri, četiri, sad.

PUBLIKA VAS JE UPOZNALA I ZAVOLELA U GRUPI PAVEL, A OD NEDAVNO STE SE OTISNULI I U SOLO VODE I NASTUPATE POD UMETNIČKIM IMENOM TONKA. KAKO STE SE ODLUČILI NA OVAJ KORAK?

PROTEKLA KAKO STE OČEKIVALI? KAKVI SU UTISCI SADA KADA SE SPOT ZAVRTEO ŠIROM REGIONA? Suradnja s Matanićem se dogodila preko moje stilistice Marije Cvitanović koja je bila producentica spota. Prezadovoljna sam uratkom, jer smo uspjeli spojiti pjesmu i modno snimanje za kampanju Marka.hr Marije Cvitanović. Komentari su pozitivni, samo se nadam što većem broju klikova.

Spontano, pošto je moj suprug napisao neke sjajne pjesme, odlučila sam ih snimiti, unatoč iščekivanju SPOMENULI SMO DA JE U PESMI „POZITIVIbebe Lune. I nisam pogriješila. Obožavam ih!

ZAM” PRISUTNA NOVA ENERGIJA KOJA POZIVA NA PLES. BUDUĆI DA STE SE DUGO GOPRVO STE PREDSTAVILI SINGL „BOLJI SMO”, DINA BAVILI PLESOM, DA LI JE OVO ZA VAS DIVNU PESMU U NEŠTO SPORIJEM RITMU, BILO PRIRODNO, DA LI STE IMALI POMOĆ DA BI NEDAVNO USLEDIO SINGL I SPOT ZA KOREOGRAFA I MOŽEMO LI OČEKIVATI VIŠE PESMU „POZITIVIZAM”, KOJI POZIVA NA ĐUS- PLESNIH MOMENATA KADA SU VAŠI NASTUKANJE. KOLIKO SE RAZLIKUJU CILJNA GRU- PI U PITANJU? PA MUZIKE KOJU STVARAJU PAVEL I TONKA, POSTOJI LI MESTO SUSRETA? Novim projektom sam se odlučila vratiti svojoj staroj ljubavi, plesu. Dugo sam se godina bavila Pavel je više alt-country bezvremenski bend, dok plesom i jedini ultimatum za ovaj projekt je bio je ovo što pjevam kao Tonka puno modernije. taj da se plesno izražavam u spotovima.

Nadamo se privući publiku mojih godina, dok Pavel zaista privlači publiku od 7 do 77, u kojoj MOŽE LI SE ŽIVETI OD LJUBAVI PREMA ONOME prevladavaju žene. ŠTO RADIMO? KADA MOŽEMO OČEKIVATI IZLAZAK ALBU- Može.

MA, KAKO BISTE GA NAJAVILI? HOĆE LI BITI NEKIH LEPIH IZNENAĐENJA? IMAJUĆI U VIDU DA STE MAGISTRIRALI NA LIKOVNOJ AKADEMIJI, KOLIKO VAM JE VAŽAN Album planiramo pustiti tokom ove godine, TAJ VIZUELNI DEO PRIČE I SLIKA KOJU ŠALJETE napravit ćemo neku manju promociju, uz pred- VAŠIM SPOTOVIMA, POJAVOM NA KONCERTIstavljanje novog singla. Prije promocije albuma MA I NASTUPIMA? predstaviti ćemo još neke pjesme, nadamo se i dalje dobrim reakcijama.

Jako mi je važan, estetika mi je bitna u svemu, kako u pojavi na sceni tako i u spotovima. Puno SPOT ZA NUMERU „POZITIVIZAM” JE JAKO pažnje tome pridajemo i brinemo o svakom deINTERESANTAN, A NASTAO JE U SARADNJI SA talju. Već imamo planove i ideje za idući spot.

DALIBOROM MATANIĆEM. DA LI JE SARADNJA

KAKO BISTE OPISALI VAŠ MODNI STIL I KO- ZNAMO DA ALJOŠA I VI NE PRAVITE MUZIKU LIKO SE ODEĆA KOJU NOSITE PRIVATNO I NA SAMO ZA VAS, VEĆ I ZA MNOGE DRUGE EMISCENI RAZLIKUJU? NENTNE MUZIČARE. KAKO ODLUČUJETE ŠTA ĆETE ZADRŽATI ZA SEBE, A ŠTA ĆE OTIĆI U Moj modni stil je ženstven, nježan, ali ponekad TUĐE RUKE? volim nakon svilenih haljina odjenuti i kožnu jaknu, bajkerske čizme. Stlizira me Marija Cvitanović Nekad se previše zaljubim u neke pjesme, pa u čijem salonu njeguju i brinu o mojoj kosi, tako onda nastane problem i tada ih većinom ja i da uživam u tretmanu. nastavim pjevati, dok za neke druge pjesme baš znam da ih treba pjevati netko drugi.

KOGA SMATRATE UMETNIKOM ŽIVLJENJA? VRATIMO SE NA TRENUTAK NA BEND PAVEL, Manekenke. ŠTA FANOVI BENDA MOGU DA OČEKUJU, PRIPREMATE LI NOVI MATERIJAL? POZNATO JE DA SA ALJOŠOM NE GAJITE SAMO PROFESIONALNU, VEĆ I EMOTIVNU Novi singl i album ćemo predstaviti tek u 2019.

VEZU, A I ĆERKICU. :) KAKO FUNKCIONIŠETE Do tada samo koncertiramo, nadam se dolasku i KAO LJUBAVNO - RODITELJSKO - POSLOVNI u Beograd.

TANDEM? DA LI PONEKAD IMATE POTEŠKOĆA DA ODVOJITE PRIVATNO OD POSLOVNOG? PREPORUKA ZA SLUŠANJE? Nemamo, jer posao i glazbu ne poistovjećujemo.

Glazba nas nekad može umarati i to samo onaj segment promocije, ali većinom uživamo. Jedino pravilo imamo, a to je da ne započinjemo i ne otvaramo teške teme pred spavanje, draže nam je gledanje serija i igranje s Lunom.

Pavel, Justin Timberlake. ŠTA VAS JE POSLEDNJI PUT SLATKO NASMEJALO? Luna, moja kčerka.

KAKO VAŠA ĆERKICA LUNA REAGUJE NA MOŽE SE REĆI DA STE GODINU U POSLOVVAŠU MUZIKU, DA LI POKAZUJE INTERESO- NOM SMISLU OTPOČELI JAKO LEPO, KAKVI VANJE ZA PEVANJE I PLES? SU VAM PLANOVI U NAREDNOM PERIODU? U početku nije voljela slušati ni gledati kako pjevam, Što više koncerata, koncert za Valentinovo u Lisina sada joj je drago, skakuće i viče ,,mama, tata”. skom s Detourom, izdavanje novih Tonka pjesama i puno grljenja s Lunom.

KO VAM JE OMILJENI CRTANI JUNAK? PORUKA ZA KRAJ? Jerry.

Jedi puno voća.

GDE PRONALAZITE INSPIRACIJU ZA SVE PREDIVNE STVARI NA KOJIMA RADITE? Aljoša je autor, ja mu tu i tamo pomognem. Mislim da se on inspirira izvođačima, random pričama koje vidi u vijestima, obitelji, ljubavima.

Moda

Virigil Abloh 150 | februar

l h

Tekst: Monika Belovanović @mistiquemonique

151

V

irgil Abloh je modni dizajner, DJ i direktor jednog od najboljih streetwear brendova Off White. Čovek koji nas je više puta ostavio bez daha svojim kolekcijama.

Odrastao je u porodici srednje klase u Čikagu.

Na njegov lični razvoj je uticala najviše ulična kultura 90-ih, hip hop i sve ono što je pratilo odrastanje na ulici tih godina.

Pomalo nestašan, neodlučan i izgubljen, našao se na fakultetu za Civilni inženjering na kome je magistrirao Arhitekturu, na veliku radost svojih ukućana. Nakon dve godine rada u arhitektonskom birou, Abloh se usredsredio na modu i umetnost. Tako 2009. osniva čuvenu galeriju RSVP, što ga je inspirisalo da napravi korak ka umetnosti i modi. RSVP je luksuzni butik i galerija u kojoj su izloženi predmeti iz čitavog sveta s fokusom na pop art, moderan dizajn i umetnost. Iste godine pridružio se agenciji Kanje Vesta i postao kreativni direktor, zadužen za kompletan Vestov vizuelni identitet. Nakon rada sa Kanjeom stekao je dovoljno iskustva i samopouzdanja da krene dalje samostalno. Godine 2012. Abloh osniva modni brend Pyrex Vision, koji se bazirao uglavnom na majicama sa neuobičajenim logotipom koje prodavao za 300 dolara i tada je shvatio da je, kako kaže, moda u velikoj meri subjektivna percepcija i da je Pyrex samo početak njegove kreativne slobode. Pyrex je zatvoren 2013. godine, a iste godine Abloh je napravio spektakl plasiranjem svog novog modnog projekta Off White. Brend je preko noći postao popularan, a iz godine u godinu i sve traženiji u svetu.

152 | februar

154 | februar

Off White moda se bazira na svakodnevnim stvarima i običnim ljudima. Brend se sastoji iz odeće, obuće i aksesoara a svaki predmet je prepoznatljiv i po uočljivom logou brenda koji je na svakom komadu istaknut tako da pored samog dizajna fokus pada na Off White logo. Virgil inspiraciju pronalazi u slobodi življenja.

Ima misiju da stalno ruši tabue i vidi dokle može da ode u svojoj mašti i u kreaciji finalnog proizvoda. Off White čini kolaž mladalačke kulture, dizajna, luksuza i istorije umetnosti. Brendovi kao što su Levis, Nike i Moncler su samo neki od mnogobrojnih sa kojima je sarađivao. Bio je finalista za LVMH nagradu 2015. godine, a učešće na Pitti Uomo reviji bilo je veliko priznanje i potvrda za sav do tada uloženi trud.

Pored posvećenosti dizajnu Abloh pronalazi vreme za još jednu svoju strast - DJ-ing. Zanimljivo je da kreator većinu svojih žurki organizuje na univerzitetima i u muzejima.

Virgil Abloh je osoba koja neće nikoga ostaviti ravnodušnim. Možete ga mrzeti ili obožavati, ali pokažite stav. To je ono što on želi od svojih mušterija, jer kako kaže: “Now’s maybe the first time that people are dictating what they want from their brands,”. I dodaje: “Fashion is more representative.”

Moda Pripremili:

Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Srđan Šveljo @nsfanatik Fotografije: Mayur Prajapati, Praveen Bhat, Mallika Bajaj

Model insajder:

MARKO ILKIĆ

156 | februar

N

avikli ste da ih gledate na pisti, u modnim editorijalima, na reklamama a sada ćemo ih upoznati i van piste i seta. Plezir u saradnji sa Srđanom Šveljom bira muškog modela meseca, a na kraju godine biraju se trojica vama najzanimljivijih momaka i to putem glasanja na društvenim mrežama. Momci koji budu imali najveći broj vaših glasova dobijaju vredne nagrade od garderobe do aksesoara i kozmetike. Momak koji je naš model meseca februara je sportista, model i vatreni ljubitelj košarke, Marko Ilkić.

KAKO SI UŠAO U SVET MODELINGA, KADA SI ODLUČIO DA SE OKUŠAŠ U OVOM POSLU? U svet modelinga sam ušao sasvim slučajno, doživeo sam košarkašku povredu ramena i dok sam se oporavljao u teretani drugari su mi predložili da se oprobam u svetu modelinga, na šta nisam odmah pristao, ali sam kasnije otišao i svidelo mi se. To se desilo u septembru 2016. godine.

157

158 | februar

159

PORED MODE I MODELINGA KOJE SU TVOJE DRUGE STRASTI, ČIME SE BAVIŠ U SLOBODNO VREME? U slobodno vreme volim da sviram bubnjeve i da se bavim raznim sportovima, a moja najveća strast je košarka.

FILM/KNJIGA/MUZIKA/VIDEO IGRA KOJA OKUPIRA TVOJU PAŽNJU I ŽELIŠ DA IH PREPORUČIŠ ČITAOCIMA PLEZIRA? Film koji bih preporučio je Whiplash.

OMILJENO MESTO NA SVETU, GDE VOLIŠ DA ODEŠ KADA ŽELIŠ DA SE ODMORIŠ OD NAPORNOG DANA I STRESA? Omiljena mesta su mi Kamenički park i novosadski kej.

DESTINACIJA IZ SNOVA? Barselona.

OMILJENA SARADNJA/FOTKANJE/ PRIŽELJKIVANA SARADNJA? Omiljeno fotkanje mi se desilo u Indiji u gradu Pune. Slikao sam se za klijenta koji je želeo da reklamira poznata odela i indijsku nošnju (za svadbe). Bilo je nezaboravno i stvarno sam uživao.

KAKO BI OPISAO SVOJ STIL ODEVANJA? Moj stil odevanja je vrlo jednostavan. Oduvek sam bio sportski tip, trenerka, duks i neka majica, jer sam se u tome uvek osećao lagodno. Naravno za različite prilike praktikujem drugačiji stil oblačenja, ali sportski stil je moj najčešći izbor.

DA LI U SVETU MODELINGA VLADA SUJETA I LJUBOMORA I KAKO SE SA TIM BORIŠ?

Naravno, toga ima svuda, ne samo u modelingu.

To sam doživeo više puta i za sad se dobro nosim sa time, jer znam ko sam. Ceo život sam trenirao košarku i bavio se sportom i on me je izveo na pravi put, tako da mi nije problem da se nosim sa tim stvarima.

KAKO SE GRADI SAMOPOUZDANJE, DA LI JE BILO TRENUTAKA KADA TI JE BILO NELAGODNO ISPRED OBJEKTIVA ILI NA PISTI I KAKO SE SA TIME SUOČAVAŠ?

Iskreno, nikad nisam imao tremu što se modelinga tiče, jednostavno ne razmišljam o tome, prepustim se i uživam. Sećam se moje prve revije i prvog pokazivanja pred kamerama, to je bila revija Srđana Švelja i jednostavno samo sam izašao i nisam razmišljao, pa je prošlo je odlično. Kasnije sam bio zadovoljan.

KAKO SE NEGUJEŠ / ODRŽAVAŠ KONDICIJU I VODIŠ BRIGU O SVOM IZGLEDU? Što se toga tiče to mi nije problem, studiram Fakultet za sportu, razumem se u ishranu i u trening. Redovno sve radim i nije mi problem, to me zanima i uživam u tome.

Dizajn

Tekst: Dejana Vukadinović

164 | februar

Suvereni vladari americkog dizajna Carls i Rej Ims

D

voje umetnika stvaralo je u Americi tokom proteklog veka neverovatne komade nameštaja. Verovali su da dobrim i srećnim životom upravljaju ljubav i posvećenost.

Ovo je priča o Čarlsu i Rej Ims, poslovnim i životnim partnerima koji su stvarali moderna čuda i ostavili neizbrisiv trag na savremeni dizajn. Čarls Ims (Charles Eames) je bio čovek satkan od ideala, kojima ostaje dosledan do kraja života.

Rođen je u državi Misuri na samom početku dvadesetog veka. Prvo radno iskustvo stiče u kompaniji koja se primarno bavi dizajnom rasvete. U tom periodu Čarls odlazi na studije arhitekture, u glavni grad Sjedinjenih Američkih Država, kao jedan od stipendista tamošnjeg Univerziteta.

Perspektivan mladić pun ideja, ipak, ubrzo napušta studije. Razlog za to bila je njegova opčinjenost i ugledanje na rad velikog arhitekte, pisca i dizajnera enterijera Frenk Lojd Rajta (Frank Lloyd Wright) koji je verovao u harmoniju i skladnost sa prirodom, te je tokom svoje karijere isticao značaj organske arhitekture, što se nije dopadalo Čarlsovim univerzitetskim profesorima. Čuveni Gugenhajn muzej u Njujorku, koji danas posećuje na hiljade turista na dnevnom nivou, Rajtovih je ruku delo. Rajt je tokom duge i plodne karijere uvek isticao značaj zanatstva.

Vođen željama i idealima Čarls u rodnom gradu sa kolegom Čarlsom Grejom pokreće posao. U međuvremenu se ženi devojkom koju je upoznao na studijama sa kojom dobija ćerkicu. Porodično posećuju Evropu - Nemačku, Francusku i Englesku, što ostavlja snažan utisak na mladog dizajnera.

Mičigen faza Dalji put ga vodi u Mičigen, u koji odlazi na poziv finskog arhitekte Ero Sarinena. Na Akademiji umetnosti u Mičigenu završava započete studije arhitekture, a nedugo potom dobija zvanje profesora i staje na čelo odseka industrijskog dizajna. Na istoj Akademiji, studije slikarstva završava mlada i talentovana devojka, po imenu Rej koja će kasnije postati životni i poslovni partner Čarlsa Imsa. Rej pomaže Čarlsu i Erou prilikom priprema za takmičenje u organizaciji Muzeja savremenih umetnosti u Njujorku. Tada kreće njihov zajednički posao i uticaj u velikom broju oblasti u kojima su tragovi i dalje izuzetno vidljivi. Čarls se ubrzo razvodi i Rej postaje njegova nova partnerka. Svoju ljubav Čarls, mladoj umetnici izjavljuje putem pisma, što je bio romantičan, ali u to vreme hrabar, iskren i odvažan čin.

Dizajn koji se obraća potrebama Dizajn je za Čarlsa oduvek predstavljao plan kojim treba urediti elemente, na način kojim će elementi najbolje ostvariti svoju svrhu. On nikada nije robovao trendovima, već je pratio potrebe pojedinca. Zato u godinama posle Drugog svetskog rata kreće sa proizvodnjom specijalnih ortopedskih pomagala namenjenih osobama sa povredama u donjim ekstremitetima. Njegova osnovna ideja je stvaranje jedinstvenog pomagala koji može da upotrebljava i nestručna osoba, a da ne izazove dodatne povrede. Tako nastaju univerzalni ulošci, koji odgovaraju i levoj i desnoj nozi.

Čuvene Ims stolice Bračni par Ims ostaje upečatljiv i globalno poznat po svojim stolicama. U posleratnim godinama usmeravaju svoj rad ka masovnoj proizvodnji kvalitetnog proizvoda. LCW (Lounge Chair Wood) stolice unose pravi bum i revolucionarni preokret u svetu dizajna nameštaja.

Sam proces nastanka ovog komada nameštaja postaje ekonomičniji. Bračni par se vodi idejom da treba stvoriti predmet koji je udoban, tako da se oblik tog komada uklapa sa konturama ljudskog tela. Potom nastaju DCM (Dining Chair Metal) stolice koje imaju istaknuto mesto u industriji nameštaja.

Ono po čemu je takođe poseban rad ovog bračnog para je racionalno korišćenje resursa.

Verovali su da je neophodno racionalno koristiti materijal prilikom proizvodnje. Lak proizvod, gde se uklanja višak materijala jeste jedan od osnovnih postulata modernog dizajna nameštaja.

Bračni par Ims pedesetih godina pokreće proizvodnju plastičnih jednostavnih stolica. Međutim, kako su se pravile od fiberglasa, materijala štetnog po životnu sredinu, njihova proizvodnja se striktno zabranjuje. Čuvena kompanija Herman Miler vraća sećanje na ovu seriju stolica 2001. godine, a nova serija stolica inspirisana idejom bračnog para Ims, danas se proizvodi od materijala koji može da se reciklira.

Treba pomenuti Lounge stolice i otoman koji imaju epitet ikone dizajna - etalon udobnosti, ali i kvaliteta. Ovom nizu dodajemo i aluminijumske stolice, koje prvobitno nastaju za potrebe eksterijera. Međutim, mesto nalaze i u enterijeru, što još jednom potvrđuje prvobitnu misao kojom su se Čarls i Rej vodili u poslu – praviti modele koji će biti dostupni svima, a ne samo određenim grupama i komade koji mogu imati više namena. Oni teže demokratizaciji dizajna, što je malo njihovih kolega zagovaralo.

Ims kuća – 2 u 1 Arhitekturu u tom posleratnom periodu karakterišu brojne studije slučajeva koje se isključivo bave stambenim prostorima. Između ostalog bračni par Ims dobija svoju studiju slučaja, čiji je cilj da se pronađe rešenje za izgradnju stambenog prostora koji će, pre svega, biti ekonomičan.

Projekat realizuju 1949. godine u Los Anđelesu i to ubrzo postaje njihov dom, gde će živeti i stvarati do poslednjeg dana svog života. Stvaraju multifunkcionalni prostor, kuću koja je ujedno i životni i poslovni prostor, a sve sa idejom da se ljudi pozovu na druženje u prirodu. Ovde prepoznajemo veliki uticaj Frenk Lord Rajta na rad i delo Čarls Imsa, odnosno okretanje ka organskoj arhitekturi i harmoniji sa prirodom. Kuća postaje njihov studio gde stvaraju i rade na svojim novim čudima. Bila je to njihova oaza gde su imali svu slobodu da stvaraju.

Skromnost obojena elegancijom Skromnost je još jedna osobina koja krasi ove dizajnere. Štaviše, ta jednostavnost se primećuje i u njihovom svakodnevnom životu i ponašanju.

Oni nisu pridavali važnost popularnim trendovima, niti su žudeli za publicitetom. U prilog tome govori i podatak da su odbili komercijalni ugovor za redizajniranje svog postojećeg logotipa, smatrajući da mu ništa ne fali. Njihova veličina delom dolazi iz te neiskvarene skromnosti.

Njihov stil oblačenja odisao je jedinstvenošću, a u isti mah i elegancijom. Rej je nosila obične haljine na kratke rukave, dok je Čarls bio ljubitelj majica sa okruglim izrazom, neutralnih tonova.

Bežali su od formalnosti. Za njih formalno odelo je predstavljalo crno odelo i čistu bluzu.

Pečat i na filmskom platnu Tragove ostavljaju i na polju sedme umetnosti.

Na poziv američke Informacione agencije rade na snimanju filma „Glimpses of the USA“. Trinaestominutni film, nastao u propagandne svrhe, predstavlja život prosečnog Amerikanca i prikazuje slike pejzaža i američke arhitekture. Film se prikazuje se na sedam ekrana u Moskvi. Bilo je to vreme kad su se Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države borile za primat u svetu i kada se velika pažnja posvećuje i kulturnoj diplomatiji posredstvom filma i muzike. Cilj je pokazati sebe u najboljem svetlu. Film nastaje 1959. godine.

Tragove ostavljaju i u filmu „House of Science“. U pomenutom filmu fokus je na brzini, ritmu, tako da sama percepcija dobija novi oblik. Za potrebe Njujorškog sajma kreiraju instalaciju Think za kompaniju IMB koja simbolično predstavlja vezu između kompjutera i čoveka. Čarls je smatrao da mogućnost komunikacije sa ljudima sa drugih krajeva planete jeste snaga koja menja svet.

Ako ste se nekada zapitali ko je izmislio sistem sedenja u čekaonicama na aerodromima širom sveta, odgovor je Čarls Ims. Prvobitno nastalo kao rešenje za aerodrom u Vašingtonu, a potom i Čikagu. Ovaj sistem sedenja koji čini jednostruki ili dvostruki niz stolica, kome se uvek može dodati izvestan broj sedišta, rešio je problem mesta za sedenje u čekaonicama na aerodromima.

Dizajn za njih nikada nije bio posao već način života, zbog čega bračni par Ims nastavlja da inspiriše i savremene dizajnere enterijera. Čarls umire 1978. godine, a Rej nastavlja da širi njihovu ideju kroz teoriju i pisanje narednih deset godina, kada je i ona preminula. Dizajn nije posao već ljubav, misao je kojom su se vodili Čarls i Rej Ims.

Životni stil

Sistem na japa

174 | februar

eliminacije anski nacin

Tekst: Vesna Beluťević (Cukuba, Japan)

P

ostoji japanska izreka koja u slobodnom prevodu kaže: „Spavaj četiri časa i položićeš, spavaj pet i pašćeš.’’ Studenti koji odluče da ignorišu ovu izreku imaju veliku šansu da padnu na prijemnim ispitima na elitnim fakultetima koji širom otvaraju vrata brzom i sigurnom uspehu. Kvalitet japanskog obrazovanja je na visokom nivou, ali vredni studenti plaćaju cenu tako što prolaze kroz ŠIKEN ĐIGOKU (ispitni pakao), neprekidan rafal teških testova prepun stresa koji kulminira rigoroznim prijemnim ispitima.

Budućnost studenta zavisi od broja bodova.

Veliki broj bodova otvara vrata najboljih škola i fakulteta, a diploma elitnih fakulteta je najkraći i najsigurniji put ka najboljim kompanijama koje obično zapošljavaju za stalno.

Sezona prijemnih ispita u Japanu traje od polovine januara do početka marta. Školska godina počinje u aprilu, što je povezano sa cvetanjem trešnjinog cveta koji je ovde simbol života, a i simbol Japana.

Težak put obrazovanja može da počne, za one najambicioznije, a često i bogate, još u predškolskom uzrastu kada četvorogodišnjaci moraju da prođu razne testove brze snalažljivosti, a po mogućstvu i pokažu znake genijalnosti. Naravno, u tom uzrastu poznato ime ili debeo bankovni račun roditelja mogu da pomognu da se deca prime u elitna zabavišta gde za jedno mesto konkuriše i po desetak mališana. U osnovnoj i srednjoj školi se redovno organizuju testovi iz maternjeg jezika, matematike, istorije, geografije, prirodnih nauka i engleskog. Program je širok i zahteva dobro uvežbanu memoriju jer je potrebno zapamtiti mnoštvo činjenica, a brzo razmišljanje se podrazumeva kao i rešavanje problema koji su često tako postavljeni da zbune studente.

Japanski sistem školstva je šarolik. Pre osnovne škole decu očekuje zabavište koje traje barem dve godine, a do upisa na fakultet potrebno je završiti 12 godina školovanja koje je raspoređeno po sistemu 6+6 ili 6+3+3.

Prijemni ispiti se polažu, u zavisnosti od škole, pre samog početka osnovne škole ili posle šestog, odnosno devetog razreda. Škole su državne, prefekturalne ili privatne. Ima onih veoma elitnih (državnih i prefekturalnih koje su besplatne i skupih privatnih) u koje se veoma teško upisuje. Doduše, postoje i škole koje nisu posebno zahtevne i u koje se upisuju ne naročito vredni ili sposobni đaci.

Od osnovne škole do ulaska na fakultet mnogi pohađaju dodatne škole, tzv. ĐUKU, koje su specijalizovane za pripremu đaka za određene ispite i određene škole. I među tim pripremnim školama postoje one elitne i da bi deca dobila mesto u najboljim pripremnim školama, moraju da idu u pripremno pripremne škole koje im povećavaju šanse za prijem u najbolje pripremne škole. U svakom slučaju, roditelji moraju da štede od dana kada se deca rode jer su sve te pripremne škole veoma skupe, a isto tako moraju da pripreme decu da budu vredna i strpljiva. Posle osam časova provedenih u školi većina đaka ide u ĐUKU i kući se vrati tek oko osam ili devet uveče, a nekada i kasnije u zavisnosti od uzrasta. Radni dan srednjoškolca može da traje nekad i 14-16 sati.

Iza mnogih uspešnih ŠIKEN ĐIGOKU stoji KJOIKU MAMA, majka koja brine o obrazovanju svog deteta. Dok su očevi zauzeti na poslu, posvećene majke rade sve što je u njihovoj moći da pomognu deci da se upišu u željene škole. To podrazumeva vozikanje od škole do škole, pravljenje zdravih i ukusnih obroka koje deca jedu u autu kako ne bi gubila vreme, kopiranje domaćih zadataka ako su deca odsutna zbog bolesti, bodrenje, strogi nadzor, disciplina itd.

Zbog stroge discipline, takmičarskog duha i posvećenosti učenju i radu od malih nogu, nije za čuđenje da izuzetno veliki broj mladih upisuje i završava fakultete, a da su japanski đaci među najboljim u svetu iz matematike i prirodnih nauka.

Smatra se da je pismenost skoro stoprocentna i pored izuzetno komplikovanog pisma.

Od malih nogu Japanci nauče GAMBARU da se jako trude, da ustraju i ne odustaju od započetog posla. Oni koji nisu uspeli da se upišu na željeni fakultet često pauziraju godinu ili dve i iznova se vredno spremaju za prijemni kako bi se upisali baš tamo gde žele.

Atmosfera u osnovnoj školi je dosta opuštena u poređenju sa srednjom školom gde su pravila rigorozna i svi ih se moraju strogo pridržavati. Ponekad srednje škole više liče na vojne akademije. Dužina suknje, zakopčana dugmad do vrata, određena boja čarapa, nenapadna frizura; sve je strogo regulisano. Kritičari ovakvog sistema smatraju da se kreativnost zamenjuje usaglašenošću i uniformisanjem i da se mnogi talenti ubijaju strogim pravilima.

Većina đaka i studenata tokom novogodišnj ih praznika posećuje hramove u kojima se mole za istu stvar, a to je položen prijemni ispit. Običaj je da đaci ispisuju svoje želje na papirićima isečenim u trake, a zatim ih vezuju za grane drveća u hramovima. Danas, sa razvojem tehnologije, neki hramovi prihvataju molitve poslate elektronskim putem. Onim srećnicima kojima su se obistinile želje i kojima su uslišene molitve pa su položili prijemne na najprestižnijem državnom Tokio univerzitetu - takozvani TODAI ili akademskom raju (kako ga neki nazivaju), osiguran je put za najbolje plaćene kompanije ili vrh državnih poslova. U drugom ekstremu, oni koji nisu izgoreli u paklu ispita obično krenu drugim, silaznim stepenicama.

Putopis

Hong Kong Niko kao Komonvelt Tekst: Fotografije: Igor i Dragana Bernard MoĹžek Spragg

182 | februar

D

a vas je Španija osvajala, verovatno vas ne bi bilo, baš kao ni Dominikanaca. Da vas je Belgija osvajala, verovatno biste bili osakaćeni, baš kao Kongoanci, a da vas je Britanija osvajala, bili biste srećni i berićetni, baš kao Hongkonžani. Legendarni film Ip Man 2 svedoči o vremenima kada je Kinez u Hong Kongu polako započinjao stvaranje novog identiteta pod britanskom zastavom. Više od jednog veka kasnije, u 2018. izgovoriti „vi ste Kinezi“ skoro je uvredljivo. Oni su Hongkonžani (Hongkies). Čistija, vrednija i civilizovanija verzija sebe samih.

184 | februar

Melodi Hui Nažalost, nismo se nikada upoznali. Za vreme našeg boravka Melodi je bila na studijama u Austriji, zemlji za koju većina Honkija kaže da je dosadna. U stvari, za njih je najveći deo Evrope nalik domu penzionera, i to sa posebnim akcentom na DAHL zemlje. Razumemo ih. Hong Kong stvarno nikada ne spava. Svi su na ulicama i sve je na dohvat ruke 24/7.

Dosta je daleko doguralo to digitalno prijateljstvo.

Da nema nje, mi sada ne bismo znali da korejska pop grupa Black Pink truje omladinu Hong Konga, a ona ne bi znala da Sergej Ćetković ima najveći nos na našoj estradi.

Ovaj tekst je Melodiin Hong Kong. Grad iz ugla Kineskinje koja živi na relaciji Hong Kong – Beč.

Iz ugla devojke koja nikada neće shvatiti zašto se u Evropi uz sandale nose čarape i devojke koja obožava da peva, pa makar to bilo u karaoke kiosku usred tržnog centra. Da, to je IN u ovom delu sveta. Da sedneš u kutiju i pevaš.

186 | februar

Mong Kok kvart Hong Kong je progutao prostor u svim pravcima, a već decenijama unazad ćapa nove teritorije od Južnog kineskog mora. Ovde dominira lingnanska kultura koja je tipična za jugoistok Kine. To je kultura ispijanja čaja, dim sama, budista i taoista kojima je bliska ne jedna, već šest vrsta kung fua.

To je stil života koji su oblikovali britanski kolonijalisti. Stil koji se često opisuje kao najbolja kombinacija istoka i zapada.

Kako bismo ovaj svet upoznali iz pravog ugla smestili smo se kod Melodi, u kvart Mong Kok, najnaseljeniji deo ovog grada-države. Kažu da se još samo Daka u Bangladešu može porediti sa ovom gustinom naseljenosti. To ne znamo, al’ znamo da čoveka već u jutarnjim časovima polako hvata panika od gužve i skučenosti.

Ovde je sve na sprat ili više spratova. Dabldeker koji nas vozi ka centru, putevi kojima idemo, metro, stambene zgradetine koje pucaju ka nebu.

Pitaš se u sebi, ko normalan živi na 51. spratu, pogotovo u civilizaciji koja ceni Feng šui. Odgovor je dosta jednostavan – pola Hong Konga.

Mong Kok je mesto duge istorije, prepoznatljivih višenamenskih Tong lau stambenih zgrada koje su danas zaštitni znak ovog grada i uličnih marketa za koje već svi znate kako izgledaju – apsolutno su isti kao Enjub 70 na Novom Beogradu.

Tu negde, među prodavnicama, gde su polepljeni posteri, gde sa plafona direktno u glavu duvaju ventilatori i gde su keramičke pločice glavna dekoracija, nalazio se naš stan. Put do njega je brzinski crash-course tipičnog životnog stila Hong Konga. Barem u jednom ćošku dočekaće vas Maneki-Neko, skulptura mačke koja vas pozdravlja neprestanim mahanjem leve šape.

Honkiji žive skučeno, deleći stanove, ulaze i prolaze. Mirisi su svuda, što se i da očekivati od Kine.

„Na putu kroz haustore nagledaćete se čaršava i gaća za ceo život, jer jedno je sigurno kada je ovaj grad u pitanju – ako ste ostavili nešto mokro u kući, ubuđaće se.“ Taj teško shvatljiv pristup stanovanju, gde je sve u jednoj sobi i gde komšija može da vas posmatra bez dvogleda, najbolje je doživeti u Chungking zgradama. Ovaj kompleks od 5 blokova i 17 spratova prima preko 4.000 ljudi. Nema tu mnogo šta da se vidi. Limeni kreveti, pločice do plafona i dovoljno prostora da se okrenete dok spavate. Chungking je najjeftiniji, najmanji i najautentičniji smeštaj u celom Hong Kongu.

Marketi, buvljaci i život na ulici Ovde se živi na ulicama jer skučeni ćumezi od stanova izgledaju više kao spavaonice. Pogotovo ako ste lišeni prozora. Pet minuta na WC šolji dok vam po glavi kaplje tuš sasvim je dovoljno da prihvatite markete i buvljake kao mesta gde ćete provoditi najviše vremena. Nije to siromaštvo, to je tipičan Hong Kong!

Mong Kok kvart je idealan za uličarenje. Ovde bez mnogo truda možete da uplivate u čudne običaje lokalaca. Honkiji vole mange, anime, da skupljaju igračke i sličice. Vole stripove, super junake i naravno Ip Mana i Brus Lija. Sve to možete naći u In’s Point marketu, koji je stvorio bajku od više desetina hiljada igračaka.

Osim Ladies marketa, u kome se prodaje bukvalno sve, po Mong Koku dominiraju specijalizovani kvartovi. Tako se u Fa Yuen ulici prodaju samo patike, u Yuen Po ptice, cveće samo u Flower market ulici, a stare ploče u Sino centru. Šta god da vas zanima, verujte da sigurno postoji u Mong Koku.

Po Melodiinim rečima ovaj kvart ima smisla posetiti i zbog jedne pošasti koja je preplavila grad.

U pitanju je korejska pop kultura i svuda prisutne Korean beauty prodavnice. Što je američka kultura za zapad, to je korejska za istok.

Ulični kuvari i klopa s nogu „Kada sam u Evropi najviše mi nedostaje kineska hrana. Ono što se po svetu jede nema veze sa onim što je dim sam ili što je kineska klopa u Hong Kongu. Poput, recimo, nudli ili knedli.“ Klasičan prizor Hong Konga podrazumeva plastične stolice na kojima ljudi jedu neke od uličnih specijaliteta dok se u kadicama sa strane batrgaju rakovi, jastozi i krabe. Sve to je, naravno, smešteno po ćoškovima uličnih marketa.

Najbrža hrana, ona s nogu, uglavnom se nudi na štapiću ili u fišeku. „Honkiji vole da jedu riblje kugle sa karijem, pržene pipke hobotnice ili vafl od jaja.“ Imamo mi nešto zajedničko kada je hrana u pitanju, i jedni i drugi na ulici volimo da jedemo prženo kestenje. Mnogo je duži spisak jela koja mi baš i ne volimo, a oni obožavaju. Neka od njih su ražnjići od svinjskih iznutrica, smrdljivi tofu ili fišek svinjskih i kravljih crevaca. „Ako izuzmemo neprikosnoveni dim sam, gde su barene pileće noge obavezan deo jela, Hong Kongom ipak dominiraju japanski restorani.“ Pileće noge probali nismo, a nismo ni pokušavali da opovrgnemo Melodiin stav kako je to nešto najslađe i najhrskavije što postoji.

Iza ulične ishrane Honkija stoji činjenica da ljudi ovde imaju robovlasničko radno vreme. Niko ne stiže da kuva jer radi do kasno u noć. No, i ta muka se lako rešava. Sredite kancelariju po Feng šuiu, naterate zaposlene da upražnjavaju Tai či i svima je navodno dobro!

„Harmonija“ života uz Feng šui, Tai či i sujeverje Studije arhitekture na svim univerzitetima uključuju i Feng šui. U istočnjačkoj kulturi harmonija i ravnoteža čoveka sa ličnim okruženjem smatra se naukom. Doslovno! Zato ćete na istoku naići na nebodere koji imaju čudne oblike, i to isključivo jer Feng šui tako zapoveda.

Naići ćete i na zlatne ribice kao obavezan deo enterijera, jer su klasičan simbol Feng šui sklada. Šta više, cela jedna ulica u Mong Koku pripada upravo ovoj životinji. Više hiljada zlatnih ribica svakog jutra čeka svoje nove vlasnike na Goldfish marketu.

Feng šui ima smisla u gradu u kome ljudi najveći deo života provode u prostoru koji liči na špajz.

Treba ubediti masu da je sklad stvarno moguć, bez obzira na to što nemate prozor i što je buđ od vlage k’o dobar dan.

Pitanje je gde prestaje nauka, a počinje sujeverje. Posebno u Hong Kongu gde se veruje da brojevi 8 i 28 imaju supermoći. Za njih se ljudi već decenijama nadmeću, bilo da je u pitanju tablica automobila ili broj stana. Sujeverje je velika stvar u ovom delu Azije. To neoborivo dokazuje tzv.

Da Siu Yan koji je danas retka pojava, ali ipak i dalje prisutna. „Mnogim turistima je zabavno da im vračara tera zle duhove paljenjem svinjskog mesa natopljenog krvlju i motanjem istog oko glave. Ima tu svega i svačega. Ja se svakako ne bih zajebavala s tim.“ S druge strane, Tai či je nekako prevaziđen. „Niko se više ne bavi time osim penzionera. Mada opet, mislim da se gotovo svi penzioneri bave Tai čijem. Ovde su jako velike brzine interneta. Svi su na uređajima. Stalno se negde leti. Niko nema vremena da se bavi umetnošću koja umanjuje stres.“

Naravno da se jutarnje ekipe mogu sresti u parkovima kao što su Kow Loon, Victoria ili Hong Kong, ali su to sve stariji sugrađani. Definitivno je padu interesovanja doprinelo i to što su se nekada besplatne sesije danas počele naplaćivati.

Uglavnom zbog turista koji izjutra preplavljuju ova mesta.

Ljudi Hong Konga „Ko su ovi ljudi Melodi. Ko ste vi?“ To uopšte nije bilo lako pitanje za nju. Melodi dolazi iz Kine. Ponosno kaže da je Kineskinja.

Dugo je u Hong Kongu, ali ne može i ne želi sebe da naziva Honkijem.

„To je izmišljeni pojam. Proizvod jednog veka političkih odluka koje su naterale braću i sestre da se ne prepoznaju. Čak i da se ne vole. Lično mi teško pada kada vidim da postoji mržnja, jer Kineze koji dolaze u Hong Kong gledaju kao prljave i nedolične. Tačno je, higijenske navike su u Obratite pažnju na ova ostvarenja hongkonžan- Kini na mnogo nižem nivou, ali nisu svi imali istu ske kinematografije: Simple life (2011), Chungk- priliku i šansu za život. Šansu da se emancipuju i ing express (1994), Project A (1983), Infernal af- obrazuju.“ fairs (2002), Dumplings (2004), In mood for love Zbog sloboda i životnog standarda koji se u Kini (2000). može samo sanjati, Hong Kong se grčevito bori da Postoji još par stvari oko kojih Honkiji nemaju ni- zadrži autonomiju koju je imao pre ’97. kada je u malo strpljenja. Prva su definitivno redovi koji u skladu sa dogovorom, nakon 99 godina, Komonovom gradu postoje bukvalno za sve. Druga st- velt započeo vraćanje teritorije Kini. Na papiru je var su sami Kinezi, što je mnogo ozbiljniji prob- to prosto, Hong Kong jeste Kina. U realnosti je mnogo komplikovanije, jer mnogi ne pamte vrelem. mena kada nisu smeli da kažu šta misle. Sloboda je jako zajebana stvar! Kada je ljudi osete, oni se toga više ne odriču. „Mladi koji ne dižu pogled sa igrica u metrou, koji su okrenuti tekvondou i ostalim borilačkim veštinama nemaju živaca za ovakve stvari. Kažu da Tai či ide sa strpljenjem, a strpljenje dolazi sa godinama.“

Mi smo Dragana, Bagira i Igor, a TBP (Trip Blog Post) naša autoterapija. Putujemo jer moramo, a pišemo jer želimo da podstaknemo druge da učine isto.

Putopis

Kubanski ulicni psi – grandes amigos –

194 | februar

Tek Jel @des

kst i fotografije: lena Ranković siderata_traveller

P

si nisu naš ceo život, ali čine naše živote potpunijim, neko je to lepo rekao. Dodajem da ni slika o jednoj zemlji ne bi bila potpuna bez kratke priče o njenim slatkim lajavcima.

Psi. Da, toliko ih volim da ih fotografišem gde god da sam. Do sada sam prikupila bogatu kolekciju fotografija iz različitih krajeva sveta.

Verujem da odnos prema životinjama govori mnogo o jednoj zemlji. Tako ti je odmah jasno kakva je ekonomija i standard države čije su ulice pune pasa lutalica ili ako ih, kao u Japanu, uopšte nema.

Kada kažem Kuba pomislim na stare automobile, rum i salsu. Ali i na brojne pse koji su svuda po ulicama i ne mare preterano ni za sistem ni za vremenske prilike, ni za istoriju, ni za budućnost. Brinu samo jednu, pseću muku, kako utoliti glad!

Kažu da ih ima oko pola miliona, ali nisu svi lutalice. Neki srećkovići su postali kućni ljubimci i odani čuvari.

Kažem im „Gde ste amigosi?” a oni me samo lenjo pogledaju, mahnu repom i nastave da dremaju. Ništa od poziranja.

Đir kroz uličice Havane i Trinidada uz fotkanje slatkih njuškica bio je događaj za sebe. I mogu vam reći, ima ih najrazličitijih. Od neobičnih mikseva, čupavih, malih, pa sve do onih kod nas retko viđenih, bez dlake. I ne znam zašto, ali činilo mi se kao da svi imaju velike uši. Viđala sam i rasne lepotane kao ljubimce, uglavnom čivave, jazavičare, boksere i dobermane. Inače kubanski nacionalni pas je havanezer, poznat i kao havanski svileni pas ili Blanquito de la Habana.

Neke bogate zemlje su uspele da reše problem pasa na svojim ulicama, a Kuba je, kažu, na putu spašavanja četvoronožnih stanovnika, njihovog sterilisanja kao i edukacije ljudi. Bez obzira na očigledno siromaštvo, zadivila me je i rastopila ta atmosfera zajedništva i ljubavi. Gotovo svaka kuća imala je psa što je za mene bio neoborivi dokaz da sreća stanuje tamo gde neko ume da voli. I ljude i životinje.

Prizor dok mama konopcem sa balkona spušta ćerki nešto što je zaboravila, a pas prati akciju, mi je posebno drag. Ili slatki bezdlaki pegavi ortak koji mi je prišao da proveri šta ima za klopu.

Lepo je rekao Milan Kundera: „Psi su naša veza sa rajem. Oni ne poznaju zlo, ljubomoru ili nezadovoljstvo. Sedeti sa psom na padini brda u divno poslepodne je poput povratka u raj, gde ne raditi ništa ne znači dosadu – već mir.”

Ja sam Jelena Ranković. Volim da putujem, pišem, fotkam i vežbam jogu. U večitoj potrazi za smislom, do sada sam obišla nekoliko krugova oko planete. Moj blog desiderata.co je moja privatna kolekcija divnih momenata, mesta i ljudi koji su mi obojili život i učinili ga lepšim i zanimljivijim. Volela bih da vam posluži kao početna inspiracija za neko putovanje, da dobro pogledate svet oko sebe, dole ka zemlji i visoko ka nebu i da na kraju napišete svoju priču.

Motivacijom protiv lenjosti...

Tekst: Merima Aranitović

R

adimo mnogo. Toliko da ne stižemo da se družimo, odemo u opuštenu kupovinu ili da kuvamo omiljena jela, onako polako, natenane. Vratimo se kući s posla i samo se bacimo u krevet ne bismo li napunili baterije. Verujemo reklamama koje nam nude razne prečice ka lakšem i jednostavnijem životu.

Onda radimo još više ne bismo li napunili dom svim tim sitnicama. Frižider nam je pun instant hrane, a telefon brojeva uslužne dostave, taksi prevoza, žena koje nam spremaju dom – sve u cilju da dobijemo vreme za sebe. Na kraju se ispostavi da nam sve ove prečice ne donose uvek željeni dobitak. Imamo sve, a i dalje smo umorni i nije nam ni do čega i ni do koga.

Tekst: Marija Radojković

Šta nas to tako umara?

Ostavite automobil u garaži

Savremena tehnologija podstiče stvaranje navika koje nas vode u lenjost, kažu psiholozi. Šta nas to čini lenjima i kako se izboriti s lenjošću, odnosno kako ponovo stvoriti navike koje nas čine produktivnim i srećnim?

Žale se taksisti kako sve češće voze kratke rute od 500 do 1000 metara, i to najčešće decu do škole i mlade u večernjem izlasku, od lokala do lokala.

Ishrana Dostupnost gotove hrane nam s jedne strane olakšava život. No, na duge staze baš ta hrana nam je jedan od najgorih neprijatelja. Gotova hrana je puna šećera, zasićenih masti, soli – a sve ovo dovodi do zdravstvenih komplikacija. Od takve hrane osetimo trenutnu sitost, ali i umor i iscrpljenost.

Automobil jeste izuzetno korisno pomagalo, ali treba redukovati njegovu upotrebu. Ako do posla imate dobro organizovan javni prevoz, ostavite auto kod kuće. U prevozu možete sresti prijatelje, razmeniti koju reč i sa nepoznatim ljudima, učiniti dobro delo ustupajući mesto nekom kome je potrebnije. Odvedite dete peške do škole i provedite malo više vremena zajedno.

Popričajte, upoznajte usput njegove drugare, vidite ko su im roditelji, proširite svoj socijalni krug.

Vreme koje smo uštedeli na pripremu hrane, potrošićemo na odmaranje. Tako smo stekli dve Kult tela loše navike – hranimo se nezdravo i spavamo jer nemamo energije da se pokrenemo.

Jednog dana stanemo pred ogledalo i učini nam se da ono što vidimo nije lepo. Da smo se ugojiUmesto toga – prošetajte do zelene pijace i li, nismo više zategnuti, bledunjavi smo. Guglamo kupite sveže voće i povrće i skuvajte sebi zdrav ordinacije koje se bave korektivnom hirurgijom, obrok. Kuvanje ne mora da vam oduzme više od nerviramo se što ne mogu odmah da nas prime pola sata, šetnja do pijace isto toliko, a korist je ili što nemamo trenutno dovoljno novca za zavišestruka. hvat. I to sve radimo i dalje sedeći u svojoj omiljenoj fotelji u kojoj smo i došli u situaciju da više nismo Možete napraviti i nedeljni plan obroka, pa jed- zadovoljni svojim fizičkim izgledom. nom nedeljno kupiti namirnice koje su vam potrebne i onda se samo posvetite hrani. Danas ima Ostavite telefon, dignite se iz fotelje i krenite toliko blogova i videa posvećenih kuvanju da na malo duži put rekonstrukcije tela – ali zdrasvako za sebe može naći jednostavne i primam- viji i jeftiniji. Uložite danas u sebe – razmišljaljive recepte. A zadovoljstvo koje čovek oseti jte kako vam svaki korak i svaka vežba jačaju pripremajući hranu za sebe i svoje ukućane – srce, pokreću organe sprečavajući metaboličke nemerljivo je. poremećaje. Ulaganje koje pravite danas za srećnije sutra. Boravak na svežem vazduhu vraća i boju u lice i tonus mišićima. Za šest nedelja stvorićete zdravu naviku, samo nemojte biti lenji i odustati!

Otkazivanje Ne mogu danas u šetnju, nemam vremena za kafu s drugaricom, ne ide mi se u pozorište večeras. Izgovori koji nam pomažu da otkažemo aktivnosti i ostanemo u zoni komfora. Otkazivanje izlazaka nam neće uštedeti ni vreme ni novac. Uskratiće nam zadovoljstvo jer u prirodi nam je da se družimo da bismo bili srećni i ispunjeni. Kad pomislite da otkažete neku aktivnost zapitajte se zašto ne želite da idete. Ako vam njihovo društvo ne prija, u redu, ali ako ste samo lenji da se obučete i izađete iz kuće onda se opet vraćate u začarani krug i na onu istu fotelju. Napravite promenu – ne opirite se pozivima, birajte ljude koji vam prijaju, izađite iz kuće i poklonite sebi provod, društvo i oslobodite oksitocin.

Prestanite da gomilate stvari O gomilanju stvari često možete čitati u raznim tekstovima savetodavnog tipa. No, ovog puta suština je u tome da treba da se podignete iz fotelje i počnete da spremate stvari. Pretresite ormane, pogledajte ispod kreveta, istresite sve fioke na pod, pregledajte šta se to sve krije u vašoj kući. Otkrićete neke drage uspomene. Pronaći ćete stvari kojima je istekao rok trajanja. Iskopaćete cipele koje su se rasušile od stajanja. Naći ćete odeću koja se opet vratila u modu. Biće i one koja je čitava ali vam je mala ili velika. Napravite selekciju – šta je za bacanje, a šta biste mogli nekom da poklonite ili donirate. Pronađite drage fotografije i odnesite ih da se urame. Premestite kauč, pomerite fotelju, okačite uramljene fotografije, promenite zavese. Sašijte novu krevetninu. Dobićete lep i sređen dom, a vi ćete se pomeriti iz zone lenjosti.

Uživajte s decom ili roditeljima Ako imate decu, provedite barem pola sata dnevno u nekoj aktivnosti koja je namenjena samo njima, a prijaće i vama. Čitajte im, crtajte zajedno, plešite, smišljajte zajedno priče. Razmrdaćete se, osetiti beskrajnu radost i skrenuti fokus sa sebe na one kojima ste zaista potrebni.

Popijte kafu s roditeljima. Prošetajte. Idite u zajedničku kupovinu, pomozite im da obave neku kućnu aktivnost koja im predstavlja problem.

Nema lepšeg osećaja neo vraćati roditeljima za sve što su učinili za nas u detinjstvu.

Iz ugla praktičara cvetnih esencija Neko će reći: „Sve je to lepo, ali ja iz svoje fotelje ne mogu da se pomerim.“; „Kada bi mi neko samo pomogao da se pokrenem...“; „Dosta sam ja radila, sada neka drugi malo rade umesto mene...“; „Ionako se ništa neće promeniti, ustala ja ili ne...“; „Meni je ovako najbolje, a i ne umem drugačije...“.

Ako i vi imate neki od sličnih odgovora, onda bi trebalo da poradite na sebi i otklonite blokadu koja vas drži u stanju kojim niste zadovoljni, a nemate snage, volje i motiva da ga menjate. Mi vam iz našeg iskustva preporučujemo cvetne esencije koje će vam na nežan način pomoći da u sebi pronađete motivaciju, da se vratite u najbolju verziju sebe – onu koju ništa ne mrzi, koja voli društvo prijatelja, uživa u igri s decom, brine o svom fizičkom i duhovnom zdravlju.

Cvetne esencije prepoznaju nijanse emotivnih i mentalnih blokada i razgovor sa praktičarem pomoći će vam da dođete do dobitne kombinacije koja će vas podići i vratiti vašoj pravoj prirodi. Učinite nešto dobro za sebe ove godine, zapišite šta biste voleli da menjate i krenite putem promene. To je najlepši poklon koji sebi možete pokloniti, a mi smo tu da sve to podržimo pomoću cvetnih esencija.

pratite nas plezirmagazin.com plezirmagazin.net