Прихвати баба штап, од бола сва ван себе,
па нежно унуку шапну: „Шта би баба без тебе?”
Деси се бабама тако,
док се кроз живот муче: забораве на болест, па грешком почну – да трче.
БАБА И РОБОТ
Купио унук баби
робота усисивача
да чисти, риба, полира, усисава и глача.
Каже јој: „Драга баба,
доста си радила, брате!
Ево, да имаш роба, да служи ти без плате!”
„Хвала ти, синко драги”, баба благодари гласно,
а тачно видиш да нешто дебело није јој јасно.
Ујутро тешко зујање пробуди унука бучно.
Усисивачем старим баба усисава – ручно!
„Где ти је робот, баба?!”, унук је поспан пита. „Ено га”, каже, „на улици, бећари се и скита.
Гледам га, ради од синоћ,
а нека туга ме хвата, једва сам јутро чекала,
да му отворим врата!”
Лупи се унук по челу: „Никад од тебе дама!”
Ал’ баба, шта ће, навикла
да усисава сама.
Понекад робот сврати
до бабе што риба и глача.
Кроз отворена се врата ушуња до пуњача.
Тад се кô мачор привије тик уз бабине скуте, па тако добри и уморни
заједно мало поћуте.
Баба, јелте, кô баба, ни робовласник ни сноб.
Треба јој друг за ћутање,
а не треба јој – роб!
А робот улицом зуји
и људи већ га воле.
Можда га чак и удоме
нека деца из школе.
