Original #7 by Original Magazin

no izdanje: Ekono l a mi cij e ja Sp prvi put za srpske medije

Dr Džim Jong Kim, predsednik Svetske banke

Moraš da živiš svoj život kao da će trajati večno

Ekskluzivna kolumna

Ser Ričard Brenson

o iginal magazin broj

Pritisak je privilegija

a p r i l 2 0 1 6.

CENA

199 rsd

Branislav Boričić, dekan Ekonomskog fakulteta

+ Biznis i umetnost Recept za uspeh u filmskoj industriji

Široko obrazovanje je neophodno za ovako malo tržište rada

NAJVEĆIH SRPSKIH EKONOMSKIH MITOVA + Veliko istraživanje Generacija Y Koje su njihove navike i želje

Lista dr Gorana Nikolića koju treba da pročita svako u Srbiji

Istine i zablude o prošlosti i budućnosti naše privrede Zašto je važan Munkov „Vrisak“ + Ljuba Bandović + Šta je srpski san + Džastin Trido + Kada će pobediti zaštitnici životinja + Stiven Kari + Putevima Servantesa + Magija knjiga u digitalno doba + Kako pobediti tremu i anksioznost

sadržaj 34

branislav boričić, dekan ekonomskog fakulteta i jedan od najzanimljivijih profesora u našoj zemlji, za original priča o svojim iskustvima za katedrom i mimo nje, kao i o tome šta je potrebno da bi se srpska ekonomija i obrazovanje najzad podigli

o iginal magazin

veliko pitanje

panel originala: svi znamo šta je američki, ali kako izgleda i šta predstavlja srpski san?

foto-galerija

odbaci apatiju

predstavljamo vam nelt edukativni program, kao i BBICC, takmičenje koje dovodi svet u beograd

study abroad

38 istraživanje 18

ekskluzivno

Džim JOng Kim, prvi čovek Svetske banke, u ekskluzivnom intervjuu za Original govori o svom odgoju i obrazovanju, o borbi protiv siromaštva u svetu, o saradnji sa Fondacijom Novak Đoković u iskorenjivanju smetnji u razvoju kod dece, ali i o moralnim izborima sa kojima svako od nas mora da se suoči svakog dana

Svake godine u Švedsku dođe oko 34.000 stranih studenata upisanih na neki od hiljadu programa na engleskom jeziku, a svaki deseti švedski student došao je iz inostranstva. Oko 6.500 stranih studenata godišnje odluči da doktorske studije završi u Švedskoj. Studentkinja Dena Dervanović, digitalna ambasadorka programa „Study in Sweden“, za Original govori o svom iskustvu studiranja u Švedskoj

intervju

dosije originala

Nekada se živelo bolje. I ulice naših gradova bile su bezbednije. Srbi su podložni korupciji i šta se tu može. Kod nas je sve, a posebno namirnice, skuplje nego u zemljama Evropske unije. Sve što valja otišlo je iz zemlje... Koliko ste puta čuli ovakve rečenice? Gotovo svakodnevno. Ali koliko je u njima istine, a koliko zabluda? O tome, prvi put na jednom mestu, samo u Originalu

kolumna ričarda brensona

jedan od najpoznatijih biznismena na svetu od ovog broja pisaće redovnu kolumnu za original. sav prihod će ići u humanitarne svrhe

ko su pripadnici milenijumske generacije u svetu i kod nas? koje su im želje, nadanja, u koga su se razočarali, a kome veruju, i šta ih očekuje na tržištu rada?

biznis, umetnost i film

ikona

profil džastina tridoa, kojeg mnogi nazivaju najboljim premijerom na svetu

heroj

Ljubomir Bandović je sjajan umetnik, ali i čovek kojem su oštećenje sluha i pozorište život obojili bojama u kojima danas živi. Televizijski i pozorišni glumac specifične harizme, mada to mnogi i ne znaju, apsolutno je gluv na levo uvo. Dobitnik je i „Zlatnog ćurana“ za ulogu Save Odžačara u „Klaustrofobičnoj komediji“ Dušana Kovačevića

nemanja mate đorđević

čovek-fenomen

stiven kari, čovek koji nas je naterao ponovo da se budimo da bismo gledali najbolju košarku na svetu

S ara d ni c i Za Original će redovno pisati najpoznatiji i najpozvaniji srpski novinari, pisci, autori, dramaturzi... Ali i studenti. Predstavljamo vam neke od saradnika u ovom broju časopisa

Jovana Radovanović Novi član redakcije Originala i Nedeljnika Jovana Radovanović je, kao i mnogi koji prave vaš omiljeni časopis, „novinarsko dete“. Počela je karijeru u uglednom NIN-u i radila u brojnim dnevnim novinama i na portalima. Studirala je kompjuterski inženjering i ume da popravlja kompjutere, što je čini računarski najpismenijom među saradnicima Originala.

Margita Milovanović Talentovana studentkinja Fakulteta političkih nauka nsatavila je da sarađuje sa Originalom. Volontiranje u Nedeljniku i Originalu jeste njen prvi ozbiljan novinarski izazov, ali ne i prvo radno ili volontersko iskustvo. Bila je volonter u udruženju Interkultura. Govori pet jezika.

Impressum Osnivač Fondacija Novak Đoković Direktor magazina Jelena Đoković Pomoćnici direktora Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Ana Petričić Ana Petričić je brucoš Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu, smer komunikacije i odnosi sa javnošću. Odmalena je imala ambiciju da postane deo novinarskog tima, što je i ostvarila intervjuom za magazin Original, ujedno svojim prvim profesionalnim tekstom. Kako sama kaže, to joj je „prvi, ali možda i ključan korak u karijeri“. Ispunjava je svakodnevno istraživanje aktuelnih ili do sada javnosti nepoznatih tema, kao i upoznavanje novih ljudi.

Sofija Šajnović Diplomirala je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Trenutno radi honorarno za nevladinu organizaciju koja se bavi mentalno nedovoljno razvijenim osobama u Srbiji, i piše tekstove za nekoliko sajtova. Voli Beograd, šetnju pored reke i prelistavanje novina uz jutarnju kafu.

Izdavač NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik Marko Prelević Grafički urednik Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije Igor Pavićević Izvršni urednik Miljana Nešković Lektura Sanja Savić Redakcija Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Jelena Paligorić, Željko Pantelić, Aleksandar Apostolovski, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt original@nedeljnik.co.rs Marketing Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs

slobodan maričić je diplomirani novinar s Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Trenutno je zaposlen na sajtu B92, a iako ima svega 24 godine, njegov CV krcat je iskustvom. Bio je novinar studentske radio-emisije „Slušaonica 6“ (Radio Studio B), saradnik studentskog sajta „InterFon“, novinar sajta „Žurnalist“...

Zorica Marković je za kratko vreme postojanja Nedeljnika postala vodeće „žensko pero“ srpskog novinarstva. Njeni tekstovi o popularnoj psihologiji i nauci, o kulturi, o stanju u srpskom društvu, postali su ono po čemu se redakcija najtiražnijeg njuzmagazina u zemlji odvaja od konkurencije. Do diplome novinara deli je svega nekoliko ispita na Fakultetu političkih nauka. Brusila je znanje u najtiražnijim dnevnim listovima u zemlji.

Štampa Rotografika Subotica Generalni distributer Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

Najbolje svetsko novinarstvo samo u Nedeljniku

Ä&#x152;itaj viĹĄe. znaj viĹĄe.

veliko pitanje

Srpski san

Svi znaju kako izgleda scenario „američkog sna“. A koji bi onda bio srpski?

Branislav Lečić, glumac

Niggor, muzičar

Srpski san je iznuđen. Pošto to stanje predugo traje, danas je srpski san vrlo jednostavan: preživeti. Samo to.

U Srbiji najviše se sanja o američkom snu. Dakle, sanjamo da se ljudi vrednuju onako kako zaslužuju. Da budeš uspešan kad uspeš. Da lekari, umetnici i naučnici ne žive kao srednja klasa. Ne možemo svi da budemo isti, ali za razlikovanje bi trebalo da služe škole.

Irfan Mensur, glumac Snove ne određuje geografija. Smatram da je san svakog čoveka na planeti da može lagodno da živi i lagodno da misli.

Đule Van Gog, muzičar Nažalost, danas srpski san traje mnogo kraće nego što bi se jogurt održao na letnjoj sobnoj temperaturi van frižidera. Srpski san se svodi na: preživeti makar još jedan dan, u neizvesnosti koja varira od ekstremnog hedonizma pa sve do duboke propasti. Sve se svodi na – od danas do sutra, i na noći bez jutra.

Jelica Greganović, pisac Slaviša Pavlović, pisac Čini mi se da u ovom trenutku postoje samo dva sna: onaj kod mladih – oni jedva čekaju priliku da napuste zemlju, i onaj kod starijih koji sanjaju da nam samo ne bude gore, jer izgleda da se ovde više niko ničemu boljem i ne nada.

Srpski san je – živeti kao sav normalan svet. Naravno, uz ignorisanje činjenice da je „normalan svet“, otkako je sveta i veka vrlo relativna pojava, od koje i filmska industrija već diže ruke, i uz ignorisanje činjenice da bi priličan deo naše planete Srbiju svrstao u svoje snove. Uzmimo na primer Sirijce koji, već mesecima, od Aleksandrije do Srbije pešače Putem svile, vraćajući svet i snove unazad.

veliko pitanje

Matija Bećković, pesnik

Mićko Ljubičić, komičar

Srpski san je da se Srbi konačno probude iz košmara u koji su zaspali. Davno su zaspali, u mraku ležali, i već 70 godina se košmarili. San im je da se probude.

Pošto govorimo o snu prosečnog građanina Srbije, on bi se mogao svesti na ovo: - da izbegne bilo kakav (bože me sakloni) veći fizički i mentalni napor i bilo kakvu (daleko bilo) odgovornost; - da se vodi kao zaposlen, ali da ne mora da ide na posao, niti da nešto radi, ali da uvek ima za `leba i za pivo; - da ima i za cigare, pa makar ih i uvijao, a i da može da vozi auto, pa makar i „jugo“ iz 1982. ili „golf dvojku“; - da uspe da prevari i pokrade državu više puta nego što ona uspe da prevari i pokrade njega; - da mu sva neophodna kultura, obrazovanje i vaspitanje dolaze sa TV ekrana, sa naslovnih strana nečeg što liči na novine, ili iz lokalnog bircuza; - da sve iole veće želje od toga može da dosegne u kladionici (muškarci) ili dobrom udajom (žene); - da ne mora da gleda u budućnost dalju od sutra ujutru, izuzetno do sledeće nedelje, osim onih koji važe za istinske vizionare, koji uspevaju da dobace do sledećeg meseca; - da može i bez svega gorenavedenog, ali da nađe Aladinovu čarobnu lampu i ne vrati je vlasniku.

Miloš Biković, glumac Pitanje srpskog sna je važno zato što ono određuje identitet Srbina. Ne verujem u snove koji se određuju cifrom i valutom. Svako treba da nađe svoj san, a ako me pitate za srpski san, onda ja vas pitam: šta nas čini Srbima? Slava, drevni manastiri, pogača i so, divna priroda, borbeni karakter, sloboda da uvek plivamo uzvodno, nesalomivi duh kad je najteže, možda najlepše žene na svetu, domaće vino, hladna viljamovka, pršut, čvarci, kajmak... Prijatelji i roštilj, klubovi na reci, kafana i trubači, deca i sveta tajna braka. Sve ovo je potpuno besplatno ili košta malo. Snovi nisu „negde, nekad i tamo“, nego „sada i ovde“. Samo što za ovaj san treba otvoriti duhovne oči. Uzmite ove sastojke i „skuvajte“ svoj san. Samo ne preterujte ni sa jednim sastojkom, da ne „obljutavi“. I ne zaboravite ljubav prema bližnjima i svojoj Zemlji.

Tijana Milošević, koncertmajstor Beogradske filharmonije Nažalost, definicija „srpskog sna“ može biti da je dovoljno da ne prekopavate po kontejnerima da biste preživeli, kao i da možete zaspati uveče kao ispravan čovek, nemajući demone koji vam remete miran san. Širok je spektar nadrealnosti s kojima se suočavamo već decenijama. Ponikoše mnoge generacije na nekim postulatima koji nisu u skladu sa prirodom i suštinom evolucije čovečanstva. Neki se bore kroz sve mutant tranzicije da opstanu i ne potonu u mulju, a mnogi podlegnu ranama i kao mrtvi hodaju, otupelo i bez reči čekaju svoje vreme da se „odjave“. Sopstveni san na srpski način živim uz stalna kolebanja i preispitivanja, ali i kroz entuzijazam, ljubav bližnjih i kreativni rad. Možda je do sreće, možda do rada, posvećenosti, pa i fanatizma, ili do svega toga zajedno, ali ja slobodno mogu reći da živim svoj san, u mom Beogradu, iako često pomislim da bi i plata mogla da podrži taj san. Bez obzira na činjenicu da nismo adekvatno plaćeni za ono za šta smo se ozbiljno školovali i edukovali, ja jesam srećna što mi život nije u trendu i što se ne razlikuje mnogo od mojih kolega koji žive u Americi, Nemačkoj, Francuskoj. Ova zemlja će biti svačiji san onda kada bude vratila ozbiljnost i efikasnost institucijama, kada bude poštovala ljudsko dostojanstvo, kada ne bude zatupljivala decu zastarelim obrazovnim sistemom bez ikakve primene, kada bude negovala kulturološke vrednosti i pravila pametne poteze za generacije koje će tek doći. Nigde san nije savršen, samo je negde malo savršeniji.

Galerija

Arhitekte streme ka nebu

Vizije oblakodera budućnosti Najgušće naseljena tačka Amerike svakako je Menhetn u Njujorku, poznat po oblakoderima i po korišćenju svakog kvadratnog milimetra. Izuzetak je neprevaziđeni Central park, urbana zelena oaza idealna kao beg od gradske vreve za radne Njujorčane. Nažalost, realnost nam govori da samo mali deo Njujorčana zaista može na dnevnom nivou da uživa u čarima jednog od najsređenijih parkova na svetu – ostatak živi i radi suviše daleko od Central parka.

Galerija

No, postoji li način da Central park postane dostupan većem broju ljudi? Godišnje takmičenje koje organizuje magazin specijalizovan za arhitekturu i dizajn eVolo zadalo je težak domaći ovogodišnjim učesnicima – budućnost Central parka u Njujorku. Ideja konkursa bila je da se dođe do hibridne multifunkcionalne megastrukture koja počiva na tezi da treba ponovo da uspostavimo vezu između arhitekture i prirode. Tako bi svaki izgrađeni moderan prostor imao svoju vezu sa prirodom. Očigledno, takmičenje je probudilo kreativnost urbanih arhitekata. Predlozi koje je sakupio eVolo danas izgledaju kao naučna fantastika – što ne znači da vrlo brzo neće postati stvarnost.

BUDI NAČITAN

Magija knjiga u sjaju digitalnog doba Čitanje i religija imaju jednu zajedničku crtu – ako te osvoje dok si mlad, uz njih si ceo život. Međutim, često ih prisvajaju oni sa drugačijim potrebama: religiju poznate ličnosti, a knjige mali ekrani. Kultura čitanja danas sve više zvuči kao kontradikcija. Čak se ta kontradiktornost meša sa paradoksom s obzirom na to da nikada nije bilo više knjiga. U bilo kom formatu

Piše Sofija Šajnović a li ste od onih koji su uvek rado čitali lektiru ili ipak pripadate grupi koja je knjigu vešto izbegavala? Zar se niste nikada zamislili nad svim tim neprolaznim temama poput ljubavi, čovekovog položaja u ovom svetu, besmisla i apsurda života, večite borbe dobra i zla? Sve su to pitanja koja muče i modernog čoveka, ali i teme o kojima se pisalo vekovima unazad. Čitanje i religija imaju jednu zajedničku crtu – ako te osvoje dok si mlad, uz njih si ceo život. Međutim, često ih prisvajaju oni sa drugačijim potrebama: religiju poznate ličnosti, a knjige mali ekrani. Kultura čitanja danas sve više zvuči kao kontradikcija. Čak se ta kontradiktornost meša sa paradoksom s obzirom na to da nikada nije bilo više knjiga. U 2013. magazin Forbs je objavio da se u Americi svake godine izda između 600.000 i 1.000.000 štampanih primeraka. Kada su u pitanju naši prostori, možemo reći da je situacija zadovoljavajuća. U poslednjih pet godina prodaja knjiga u Srbiji ide dobro, za šta je dokaz, pre svega, uvek izuzetno posećen Sajam knjiga. Problem je ipak u nečem drugom. Danas je nemoguće odvojiti srednjoškolce od svetlećih gedžeta koji im okupiraju pažnju. Ljubav prema literaturi možda bi mogla da bude veća kad bi roditelji kod dece razvili interesovanje za čitanje još u najranijem uzrastu, ili kad bi mogli da

biraju profesore koji to rade na najbolji način. Oni od nas koji su imali sreće da rano budu obuzeti čitanjem znaju da su nastavnici i profesori tokom školovanja imali veliku ulogu u tome. Srednja škola je možda poslednja šansa da se površni čitalac pretvori u doživotnog ljubitelja umetnosti. Nije možda svima lako da čitaju Getea ili Bulgakova, ali jednom kada shvatite Volandov i Mefistov svet, shvatićete da je ljudski život pun iskušenja i da se čovek mora izboriti sa svojim demonima kako bi našao pravi put. Franc Kafka će vam pomoći da otvorite um, dok ćete čitajući, na primer, Njegoša spoznati snagu ljudskog dostojanstva. Oduvek je bilo i onih koji nisu zainteresovani za književnost, kao i onih koji prosto ne uživaju u čitanju. Ali čini se da je digitalno doba dodatno otežalo misiju – kako približiti književnost đacima i učiniti da je zavole. Profesorka srpskog jezika i književnosti Biljana Ivanković objašnjava da je ranije „knjiga bila skoro jedina zabava i duhovna potreba“ i da je situacija bila znatno drugačija nego danas. „Ako se razvije svest i samosvest, onda će mladi ljudi moći da zavole i čitanje“, objašnjava ona i dodaje da su knjige učiteljice života. Dejvid Denbi je američki novinar i pisac koji se bavio upravo značajem profesora u srednjim školama i njihovog uticaja na đake kada je reč o književnosti. U svojoj

knjizi Lit Up obrazložio je istraživanje koje je sproveo u tri srednje škole. Najveći broj poglavlja posvetio je Šonu Lionu, profesoru jezika i književnosti iz škole na Menhetnu. Kako Denbi objašnjava, Lion je imao „nepokolebljivo dobar ukus za pisce“ i želju da „njegova opsesija prema književnosti postane i opsesija njegovih učenika“. Ovaj profesor je uspeo da „probudi svoje đake iz lenjosti“ i da „ubrizga suštinu Dostojevskog u njihove duše“, objašnjava Denbi. Čini se da su strast, posvećenost i ljubav prema književnosti ključ uspeha. Da li je i vama vaš profesor uspeo da dočara mističnost Bulgakova ili snažne emocije koje Borislav Stanković opisuje u delu Koštana? Ako jeste, danas ste bogatiji za to jedinstveno iskustvo. Američki pisac se zapravo pita kako uspostaviti čitanje kao zadovoljstvo u svetu u kome su tinejdžeri okrenuti kompjuterima, televiziji, mobilnim telefonima i drugim pametnim uređajima. Profesorka Ivanković veruje da je razvijanje ljubavi

Dejvid Denbi u knjizi Lit Up apeluje da smo „bez posvećenosti književnosti samo gomila bogalja“

BUDI NAČITAN

prema čitanju dugotrajan proces i ako se ne podstiče tokom detinjstva i osnovne škole, teško ga je, ali ne i nemoguće, razviti u srednjoj školi. Na pitanje kako ona motiviše svoje učenike odgovara: „Objašnjavanjem i približavanjem dalekih vremena koja su mladima skoro potpuno strana, postavljanjem problemskih pitanja koja podrazumevaju čitanje i afirmaciju sopstvenog razmišljanja, pohvalama, dobrim ocenama, kao i debatama i dramatizacijom.“

Mlade treba motivisati objašnjavanjem i približavanjem dalekih vremena koja su njima skoro potpuno strana, postavljanjem problemskih pitanja koja podrazumevaju čitanje i afirmaciju sopstvenog razmišljanja, pohvalama, dobrim ocenama, kao i debatama i dramatizacijom

Česte su izjave đaka kako bi radije pročitali bilo šta drugo nego lektiru. Tek kad zavirite između korica dela Kafke, Molijera, Hemingveja, Dostojevskog, Andrića i sličnih, otkrićete magiju velikih pisaca. Možda je problem u samoj reči ’lektira’ koja se odmah shvata kao bauk koji će oduzeti vreme za gledanje serije, izlazak ili igranje košarke sa društvom. Ali za sve može da se nađe vreme, ukoliko postoji želja i dobra organizacija. Čitanje nam nudi mnogo toga. Ono jača percepciju, moć rasuđivanja, karakter. Pomaže nam da razumemo druge ljude, ali i sebe same. Vodi nas u tuđe živote, a često i „dublje u naš sopstveni život“, kako ističe pisac Denbi.

Biljana Ivanković, profesorka srpskog jezika i književnosti

Upravo zato je i važno pročitati sve te klasike tokom srednjoškolskih dana jer su oni osnova za buduću čitalačku nadgradnju. Profesorka Biljana Ivanković ipak smatra da nikada nije kasno. „Život je pred mladima, pa će se i ljubav prema čitanju razvijati kroz njihovo sazrevanje“, rekla je ona. Dejvid Denbi u knjizi Lit Up apeluje da smo „bez posvećenosti književnosti samo gomila bogalja“. Verujem da se strast prema knjigama može razviti u srednjoj školi, samo što su neki imali profesora koji im je u tome pomogao, a drugi, nažalost, nisu imali tu sreću. Međutim, ne treba gubiti nadu. Onog trenutka kada književnost pređe iz ravnodušnosti ka zainteresovanosti, čitalačke krize više neće biti. Što bi rekao Ivo Andrić, „ostati ravnodušan prema knjizi, znači lakomisleno osiromašiti svoj svet“.

odbaci apatiju

N e lt e d u k at i v n i p r o g r a m

Razvijte praktične veštine za uspešnu buduću karijeru ompanija Nelt objavila je konkurs za učešće u drugom ciklusu jednogodišnjeg „Nelt edukativnog programa“ namenjenog studentima, koji se realizuje u saradnji sa Novom iskrom i Galerijom 12Hub. U okviru programa, dvadeset izabranih studenata imaće priliku da razvijaju praktične veštine iz domena kreativnosti i preduzetništva, kao i da rade sa istaknutim predavačima iz Srbije, regiona i Evrope.

Možete li, ukratko, da nam objasnite kako konkretno funkcioniše „Nelt edukativni program“?

U skladu sa strategijom svog društveno odgovornog poslovanja Nelt podržava talentovane studente i pomaže onima koji će u budućnosti biti nosioci napretka. Naš edukativni program je formiran na uverenju da važan segment u obrazovanju mladih predstavlja upoznavanje i rad sa istaknutim profesionalcima različitih profila, timski rad na konkretnim zadacima, kao i direktno iskustvo intersektorske saradnje. Program će biti sastavljen iz devet višednevnih radionica iz različitih oblasti – od ekonomije i preduzetništva, preko kritičke teorije i kulturnog menadžmenta, do dramskih umetnosti, dizajna i novih tehnologija. Kako se biraju studenti? Da li neki fakulteti imaju prednost u odnosu na druge?

Od ove godine pružamo mogućnost

studentima iz cele naše zemlje da konkurišu za program, koji time dobija nacionalne okvire. Program se realizuje kroz saradnju sa sedam fakulteta Univerziteta u Beogradu i Univerziteta umetnosti (Elektrotehničkog fakulteta, Arhitektonskog fakulteta, Fakulteta dramskih umetnosti, Fakulteta likovnih umetnosti, Ekonomskog fakulteta, Fakulteta organizacionih nauka i Fakulteta primenjenih umetnosti), a za učešće se mogu prijaviti i studenti svih drugih srodnih privatnih i državnih fakulteta sa teritorije Srbije koji su stariji od 19 godina.

Iskustva studenata „Učešće u ’Nelt edukativnom programu’ omogućilo mi je da shvatim šta sve interdisciplinarnost danas može da podrazumeva i obuhvati, što je znatno promenilo način na koji razmišljam u okviru svog rada.“ Mihailo Mandić, polaznik prvog ciklusa programa, student Arhitektonskog fakulteta u Beogradu „Volela bih da studiram na fakultetu koji ima tako raznovrstan program. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak jeste upravo grupa koja se formirala, gde su svi iz različitih struka a ipak smo svi vrlo sličnih interesovanja i dopunjujemo jedni druge.“ Ema Teokarević, polaznica prvog ciklusa programa, student Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu

Ko su predavači i mentori koji će raditi sa studentima?

U okviru programa, koji od ove godine pored Galerije 12Hub realizujemo i sa Novom iskrom, dvadeset izabranih studenata imaće priliku da razvijaju praktične veštine iz domena kreativnosti

Marko Milanković

odbaci apatiju

iSerbia Portal koji zaustavlja „odliv mozgova“ S u o č e n i s m o sa p o r a žavaj u ć i m p o dac i m a o sto p i n eza p o s l e n o st i m lad i h lj u d i i „odlivu mozgova“, i stalno se naglašava potreba za kontinuiranim obrazovanjem i usavršavanjem, za sticanjem teorijskog ali i praktičnog znanja. Na sve te izazove iSerbia, omladinsko udruženje građana, osnovano u decembru 2011. godine, odgovara – svojim projektima! Njihovi ciljevi su podizanje kapaciteta mladih u edukativnom i poslovnom pogledu, povezivanje preduzetnika, stručnjaka i institucija u Srbiji sa dijasporom, edukovanje mladih o inovativnim načinima privređivanja, razvijanja biznisa, unapređenja rada u različitim sektorima, i pružanje podsticaja umrežavanju i saradnji, kao i unapređenju visokoškolskog obrazovnog sistema u Srbiji. www.iserbia.rs

i preduzetništva, kao i da rade sa istaknutim predavačima iz Srbije, regiona i Evrope. U pitanju su priznati umetnici, profesori univerziteta, uspešni programeri i teoretičari. Potencirate i partnerstvo biznisa i kulture. Kako ono može da bude bolje?

Novi ciklus „Nelt edukativnog programa“ dokaz je da partnerstva biznisa i kulture funkcionišu a da su najbolja kada kreiraju i kanališu kvalitet, znanje i konkretne sadržaje, o čemu je pisao čak i The New York Times. Potrebna je dugoročna vizija, ostvarivi ciljevi, ali pre svega razumevanje i poštovanje različitosti domena iz kojih partneri dolaze. Kada budućnost vidimo istim očima, lako nalazimo zajedničke puteve. Zainteresovani studenti se mogu prijaviti na konkurs tako što će ispuniti onlajn formular koji se nalazi na stranici www.nelt.rs i priložiti portfolio koji sadrži kratku biografiju i izbor studentskih radova na imejl office@novaiskra.com sa naznakom: „Nelt edukativni program 2016“. Konkurs je otvoren do 10. aprila 2016. godine, a svi učesnici biće obavešteni o rezultatima prvog izbornog kruga najkasnije do 15. aprila. ®

BBICC: Takmičenje koje dovodi svet u Beograd U prvoj nedelji aprila, Beograd je domaćin jednoj od najprestižnijih poslovnih škola od Australije do Amerike povodom svetskog takmičenja u rešavanju poslovne studije slučaja, Belgrade Business International Case Competition (BBICC). Četvrtu godinu zaredom BBICC se realizuje na Fakultetu organizacionih nauka, od 4. do 9. aprila, i predstavlja priliku za studente iz celog sveta da učestvuju na jedinom takmičenju takvog karaktera u čitavoj jugoistočnoj Evropi. Na takmičenju učestvuje 16 fakulteta, uključujući i Fakultet organizacionih nauka kao predstavnika Univerziteta u Beogradu. Pored tima sa FON-a, učestvovaće i studenti sa prestižnih univerziteta iz SAD, Danske, Norveške, Irske, Holandije... Prošlogodišnji pobednik – Hong Kong University of Science and Technology (Hongkong) učesnik je na takmičenju i ove godine, kao i timovi iz Kine i sa Tajlanda. Takmičarski deo se sastoji od rešavanja dve studije slučaja, za koje će studenti imati na raspolaganju pet i 24 sata. Oni će predstavljati svoja rešenja ispred stručnog žirija sačinjenog od top-menadžera i konsultanata vodećih kompanija u Srbiji. Od studenata će se očekivati povezivanje znanja i prethodno stečenog iskustva, inovativnost i analitičnost, prezentacione veštine... Završnica takmičenja će se održati u subotu 9. aprila, kada će žiri odrediti tri najbolja rešenja. Za više informacija: www.bbicc.org.

budi vredan

STUDIRANJE U INOSTRANSTVU

Nezavisnost mišljenja i kritički stav podstiču kreativnost Svake godine u Švedsku dođe oko 34.000 stranih studenata upisanih na neki od hiljadu programa na engleskom jeziku, a svaki deseti švedski student došao je iz inostranstva. Oko 6.500 stranih studenata godišnje odluči da doktorske studije završi u Švedskoj. Studentkinja Dena Dervanović, digitalna ambasadorka programa „Study in Sweden“, za Original govori o svom iskustvu studiranja u Švedskoj

Piše Vesna Glišić

mbasada Švedske predstavila je na nedavno održanom Međunarodnom sajmu obrazovanja – EDU Fair u Beogradu program „Study in Sweden“. To je zvaničan resurs za studiranje u Švedskoj za potencijalne strane studente i promoviše 900 master studijskih programa i stotinu programa osnovnih studija iz različitih oblasti. Švedski obrazovni sistem je među najboljim na svetu zbog specifičnog pristupa studiranju. Studente podstiču da budu kreativni, da razvijaju nezavisno kritičko mišljenje koje se ne mora slagati sa mišljenjem profesora, i obavezno je da rade u grupama. Svake godine u Švedsku dođe oko 34.000 stranih studenata upisanih na neki od hiljadu programa na engleskom jeziku, a svaki deseti švedski student došao je iz inostranstva. Oko 6.500 stranih studenata godišnje odluči da doktorske studije završi u Švedskoj. Studentkinja iz Crne Gore Dena Dervanović, digitalna ambasadorka programa „Study in Sweden“, za Original govori o svom iskustvu studiranja u Švedskoj. Po čemu se studiranje u Švedskoj razlikuje od ovdašnjeg sistema školovanja?

Mnogo je razlika, a ja bih istakla tri: neformalnost, nezavisnost i uticaj. Neformalnost se lako zapazi – u Crnoj Gori, kao i u Srbiji, učeni smo da persiramo autoritetima kao što su profesori, dok se u Švedskoj persira samo kralju. Profesore oslovljavamo imenom, ne prezimenom, i to stvara opušteniju atmosferu na predavanju, a studentima daje slobodu da predavanje prekidaju pitanjima i da se pokrene diskusija. Nezavisnost je meni možda omiljena – studenti su ohrabreni i od njih se očekuje da razmišljaju nezavisno i da budu odgovorni za sopstveni rad. Udžbenici i mišljenja profesora se ne uzimaju kao aksiom, već je uobičajeno da studenti imaju svoje mišljenje koje možda nije u skladu sa time. Sve to doprinosi kritičkom i analitičkom razmišljanju, što je mnogo efektnije od učenja napamet i pukog reprodukovanja tog insta-znanja na ispitu da bi se nakon toga zaboravilo. Kada je reč o uticaju, mislim na ulogu koju imaju studenti u obrazovnom sistemu. Studenti imaju glas i taj glas se čuje i uvažava, što se vidi kroz studentske organizacije i svakodnevna studentska iskustva. Nakon svakog završenog predmeta, studenti dobijaju elektronski formular u kome ocenjuju predmet: način na koji je vođen, pređenu materiju, vreme uloženo u rad vezan za predmet itd. O rezultatima se raspravlja na redovnim sastancima profesorskog veća i studentskih predstavnika, a promene se odmah implementiraju. Koje su prednosti studiranja u Švedskoj?

Jedna od prednosti je što se studenti upoznaju sa drugačijim kulturama, običajima i obrazovnim sistemima, kao i što upoznaju nove ljude i time stvaraju vrednu mrežu kontakata. Švedska je druga na svetu po broju najbolje rangiranih univerziteta (po veličini populacije). Švedski univerziteti godinama zauzimaju dobre pozicije na svetskim rang-listama kao što su: QS World University Rankings i Times Higher Education World University Ranking. Švedska je i jedna od najkreativnijih i najinovativnijih zemalja na svetu, zauzima treće mesto na globalnom indeksu inovacije (2014, INSEAD) i ima najveći broj multinacionalnih korporacija na svetu per capita. Meni je kvalitet obrazovanja bio prvi na listi kriterijuma kad sam aplicirala za master studije, zato verovatno i ne čudi što sam odabrala Švedsku.

budi vredan

opština koji se zove „Swedish for Immigrants“ („Svenska för invandrare“) preko kog studenti i imigranti mogu da nauče jezik. Družiš li se sa studentima, postoje li neke studentske organizacije?

Postoji mnogo studentskih organizacija koje vrlo rado prihvataju strane studente kao članove! Pored organizacija, postoje i takozvane studentske nacije koje su specifične za Švedsku i imaju cilj da pruže kako jeftiniji smeštaj, tako i provod na žurkama i u restoranima u kojima studenti kuvaju za studente. Koliki je izazov studirati u višenacionalnoj sredini u kojoj se veoma poštuju različitosti?

Kako izgleda prosečan dan stranog studenta u Švedskoj?

Obično izgleda ovako: ujutru (ili noć ranije) kuva se ručak (koji se nosi na fakultet), onda se ide na predavanja. Nakon toga, ručak sa kolegama i koleginicama, popodne se provodi u biblioteci gde se uči, radi domaći, pišu eseji i onda fika, odnosno kafa i kolači. Pošto je radni dan završen, teretana, večera i izlazak sa društvom. Čemu vas uče švedski profesori?

Profesori se uglavnom fokusiraju na to da prenose veštinu primene znanja. Ispiti su tako koncipirani da je moguće konsultovati knjige tokom njih, jer se od studenata ne traži da znaju tačan sadržaj knjiga, već su pitanja uglavnom u formi empirijskih problema, zadataka, za koje je potrebno baratati materijom tako što ćete znati da je primenite, umesto da šturo ponavljate njen sadržaj. U Švedskoj je grupni rad veoma važan i zauzima jednu od centralnih uloga u švedskom obrazovnom sistemu, jer se tako studenti pripremaju za poslovni svet i timski rad u kome je ta veština izuzetno cenjena, a i otvaraju se vidici i pospešuje prihvatanje mišljenja koja nisu ista kao vaša. Koliko je teško uklopiti se u švedski način života, jer oni, za razliku od nas, veliku pažnju posvećuju očuvanju životne sredine i održivom razvoju?

Nije teško, ali postoje razlike. Šveđani su po prirodi rezervisani i dosta individualni, tako da to mnogim južnjacima pada teško, dok se ja tu osećam svoja na svome.

Švedska polaže mnogo u očuvanje životne sredine i održivi razvoj i reciklira čak 99% svog otpada. U tom pogledu najveći je izazov pravilno razdvajanje i odlaganje otpada, što nije teško, samo se treba navići. Ima li jezičke barijere?

Ne. Šveđani dobro govore engleski i švedski vam praktično nije potreban u svakodnevnom životu tokom studija, jer je mnogo programa na engleskom i nije neophodno govoriti švedski. Ukoliko studenti planiraju da ostanu u Švedskoj, svakako preporučujem učenje jezika jer se time mogu mnogo bolje integrisati i upoznati sa švedskom kulturom. Meni je važno da švedski naučim što bolje, jer smatram da je učenje zvaničnog jezika Švedske odraz poštovanja prema kulturi i društvu u kom se nalazim. Postoji besplatan program u okviru

Mislim da je različitost lepa, iz nje se može mnogo naučiti i čovek je bogatiji ukoliko je u sredini u kojoj se različitost poštuje i ceni. Multikulturalnost u amfiteatru znači da je to skup različitih iskustava, mišljenja i interpretacija. Ukoliko to spojite sa onom neformalnom atmosferom deljenja mišljenja, učestvujete u nečemu lepom što vas obogaćuje i širi vidike. Ko može da se prijavi za program „Study in Sweden“?

Svi studenti su dobrodošli da apliciraju za studije u Švedskoj dok god ispunjavaju kriterijume koje zahteva program za koji apliciraju. Moja preporuka za studente koji planiraju da studiraju u Švedskoj jeste da započnu pripreme tako što će da se postaraju da polože neki međunarodno priznati test engleskog jezika, kao što su IELTS ili TOEFL, jer je to potrebno da bi se poslala uspešna aplikacija za bilo koji program. www.studyinsweden.se ®

Ispiti su tako koncipirani da je moguće konsultovati knjige tokom njih, jer se od studenata ne traži da znaju tačan sadržaj knjiga, već su pitanja uglavnom u formi empirijskih problema, zadataka, za koje je potrebno baratati materijom tako što ćete znati da je primenite, umesto da šturo ponavljate njen sadržaj

POPULARNA PSIHOLOGIJA

Kako da pobedite tremu i anksioznost Trema, ništa nepoznato na ovom svetu, a oni koji kažu da je nemaju – lažu. Oni su samo dovoljno dobro savladali tehnike i snagom samopouzdanja, volje i već nečeg trećeg, objasnili sebi da ono što ih čeka ne mora da znači propast, već uspeh. Oni se ne boje uspeha. Može li se snagom misli i isključivo pozitivnom energijom postići uspeh? Pa, kad imate kampanjca koji nije pipnuo knjigu, šanse su minimalne, ali ostvarive. Kad imate nekoga ko je dugo vredno radio, sigurnost u sebe može da donese mnogo toga pozitivnog. Ali isto tako može i trema

Piše Zorica Marković d nje se ne umire. Bar niko nikad nije. Od nje ne može da se skrati život, nije nikakav predznak, kao što uznemirena osoba misli, niti je simptom neke teške bolesti – bar ne kad su u pitanju samo živci i teška trema od toga šta nas iščekuje za koji dan, sat ili minut. Što se više približava dan neke odluke, dan koji nam je važan, bilo zbog razgovora za posao ili zbog ispita koji odlučuje o mnogo tome, ili neke druge provere, dlanovi su sve mokriji, srce je sve više u grlu a stomak u fronclama. Hladan znoj izbija kao da ćete se svakog trenutka srušiti. Neko bukvalno dobije fizičke simptome kao što je nagon da se „baci pegla“ ili da se u kontinuitetu duže sedi na WC šolji zbog teških grčeva. Trema, ništa nepoznato na ovom svetu, a oni koji kažu da je nemaju – lažu. Oni su samo dovoljno dobro savladali tehnike i snagom samopouzdanja, volje i već nečeg trećeg, objasnili sebi da ono što ih čeka ne mora da znači propast, već uspeh. Oni se ne boje uspeha. Može li se snagom misli i isključivo pozitivnom energijom postići uspeh? Pa, kad imate kampanjca koji nije pipnuo knjigu, šanse su minimalne, ali ostvarive. Kad imate nekoga ko je dugo vredno radio, sigurnost u sebe može da donese mnogo toga pozitivnog. Ali isto tako može i trema. Ne znači obavezno da je trema loša. Recimo, ako brinete mnogo i često – vaša anksioznost može da bude znak visoke inteligencije. Tako bar kažu vrhunski američki terapeuti. Ova pomalo diskriminativna ideja postoji već neko vreme: izreka da je nezna-

Ako se osvrnete unazad, najinteligentniji ljudi sveta bili su izuzetno anksiozni – Nikola Tesla, Čarls Darvin, Abraham Linkoln, koji je sebe opisao kao „prirodno nervozni temperament“. Koji god nivo kreativnosti posedujete, ako vas prati strah, verovatno ćete imati više šansi da preživite, kažu psiholozi. Kad vam neko sledeći put kaže da se opustite, objasnite da nervoza ima svoje prednosti, kao na primer viši IQ

POPULARNA PSIHOLOGIJA

nje blaženstvo sugeriše i obrnuti smer – da znanje podrazumeva bol. Sada ta tvrdnja dobija i naučnu potvrdu. U studiji psihologa Aleksandera Penija i njegovih kolega, preko 100 studenata na Univerzitetu Lejkhed u Ontariju trebalo je da prijave nivo svoje zabrinutosti. Istraživači su otkrili da su oni studenti koji su bili anksiozniji i više se slagali s izjavom tipa „Uvek sam zabrinut zbog nečega“, imali viši rezultat na testu inteligencije. Percepcija da su oni preterano zabrinuti pametniji ojačana je čudnim eksperimentom iz 2012. koji su izveli psiholozi Tsachi Ein-Dor i Orgad Tal, iz interdisciplinarnog centra Herzlija u Izraelu.

Linkoln, koji je sebe opisao kao „prirodno nervozni temperament“. Koji god nivo kreativnosti posedujete, ako vas prati strah, verovatno ćete imati više šansi da preživite, kažu psiholozi. Kad vam neko sledeći put kaže da se opustite, objasnite da nervoza ima svoje prednosti, kao na primer viši IQ. Ali šta kad ona parališe, toliko da čovek ne može da funkcioniše? Jednostavna tehnika pod nazivom „ponovna procena zabrinutog“ može da pomogne ljudima da kanališu nervozu u bolje performanse. Prvo je važno znati da naša potreba da rešimo problem predstavlja – problem. Stres stvara želja da budemo „tamo“ a ne „ovde“, tj. neizvesnost nekog važnog tre-

to moglo da bude s dobrim ishodom po nas. Doduše, ova tehnika nije za svakoga, recimo, nije nikako za hirurge, čiji posao zahteva mirnoću i kontrolu motorike. Većina pak može da obavlja svoj posao pod stresom. Kada se „veliki dan“ približava, a nivo stresa otkida, moguće je učiniti nešto, kažu stručnjaci. Recimo, ništa dobro neće doneti paničenje. Doneće samo blokadu u glavi. U zavisnosti od toga kakav je ko tip, svako treba noć uoči važnog događaja da radi ono što mu prija – nekome je to trčanje i izbacivanje stresa, a nekome druženje, šetnja i nešto opuštajuće. Obična kupka, recimo. Ništa ne treba siliti i forsirati. Psiholozi kažu da je važno i jesti i da je bolje

Važno je držati se rutine koju imamo jer, recimo, učenje od 24 sata sedam dana nedeljno može samo da iscrpi i učini da izgorimo, mnogo pre pravog ispita. Kažu da je važno podeliti dan na tri perioda od 150 minuta i ponavljati gradivo dva od tri perioda. Jedan dan nedeljno imati potpuno za ponavljanje. Ne odustajte od dokolice, jer je ona mnogo važna. Kao i zdrav život Eksperiment je merio slučajne nalete stresa kod 80 studenata. Njihov posao je bio da ocenjuju crteže softverskog programa, uz jedan namešteni „detalj“: tokom tog posla „slučajno“ bi aktivirali opasan kompjuterski virus. Tada bi obučeni glumci „izdramili“ da je neophodno otrčati po tehničku podršku hitno, pre nego što vredna arhiva potpuno nestane. Na tom putu su ih čekale još četiri pripremljene prepreke, na primer, neko bi ih u hodniku zadržavao zbog ankete ili prosuo hrpu papira da ih uspori. Oni sa najviše anksioznosti bili su bolje koncentrisani na tako običan zadatak kao što je rešavanje dovođenja programera. „Anksiozniji pojedinci bili su manje spremni da odlažu izvršenje zadatka“, navodi se u studiji. Ta ideja da su oni zabrinutiji mudriji od ostalih objašnjava se time da je anksiozan um istraživački (traži problem i mane), a pametniji ljudi imaju kognitivnu sposobnost da istraže više uglova bilo koje situacije, za dobro ili loše. Ako se osvrnete unazad, najinteligentniji ljudi sveta bili su izuzetno anksiozni – Nikola Tesla, Čarls Darvin, Abraham

nutka. U našoj glavi je permanentan samo naš problem, ništa drugo na svetu nije, rekao je Čarli Čaplin, i sam poznat po različitim stanjima duha. „Kad pitate ljude kako se osećaju povodom govora koji treba upravo da ozdrže, oni uglavnom kažu da su nervozni i da pokušavaju da se smire“, kaže Alison Vud Bruks, profesor na Harvardskoj školi biznisa. Ali upravo obrnuta tehnika, tj. reći sebi da ste „uzbuđeni“ umesto „nervozni“ mnogo može da pomogne. Oba osećanja uznemiravaju, srce lupa jače, kortizol raste, a telo je spremno na akciju. Jedina razlika je što je prvo pozitivna emocija koja se koncentriše na ono što bi moglo da prođe dobro. Smirenost je takođe pozitivna, ali nosi nizak nivo uzbuđenja. Za većinu ljudi potrebno je manje napora da se „prešaltuju“ sa „nervoze“ na „uzbuđenje“ nego na mirnoću. Drugim rečima, mnogo ćete više sebi pomoći ako ubedite sebe da ste uzbuđeni nego mirni kada vas napadne anksioznost. Vud Bruks kaže da nije loše napraviti listu onoga što bi moglo da nas učini anksioznima, i kako bi

da su to složeni ugljeni hidrati, jer drže energiju. Važno je držati se rutine koju imamo jer, recimo, učenje od 24 sata sedam dana nedeljno može samo da iscrpi i učini da izgorimo, mnogo pre pravog ispita. Kažu da je važno podeliti svaki dan na tri perioda od 150 minuta i ponavljati gradivo dva od tri perioda. Jedan dan nedeljno imati potpuno za ponavljanje. Ne odustajte od dokolice, jer je ona mnogo važna. Zdrav život je važan, podrška prijatelja i porodice. Sve što odvlači energiju nije vredno pažnje. Ne eksperimentišite ni sa čim novim u tom trenutku. Važna napomena je da je obavezno „izduvati se“ posle ponavljanja. Šta god to za vas predstavlja. Ako i dalje ne možete da se smirite, računajte na to da je potrebno više vremena da se stekne neka navika i promeni obrazac ponašanja. Još važnije, zapamtite da većina ljudi oseća tenziju u važnom trenutku. Koliko god dobro da ste pripremljeni, možete da prođete loše, i obrnuto. Zašto onda preterano brinuti zbog nečega što se najčešće nikad i ne dogodi, kako kaže Marfijev zakon? „Keep calm and carry on.“ ®

ekskluzivno

DR D PRE Å½IM JO DSE NG K DNIK IM SVE TSK E BA NKE

I V PR

E J I D E M E K S P R S A Z U J V R E T IN

intervju

Piše Ksenija Pavlović Fotografije Grant Ellis/World Bank i Profimedia

ekskluzivno

Džim Jong Kim, prvi čovek Svetske banke, u ekskluzivnom intervjuu za Original govori o svom odgoju i obrazovanju, o borbi protiv siromaštva u svetu, o saradnji sa Fondacijom Novak Ðoković u iskorenjivanju smetnji u razvoju kod dece, ali i o moralnim izborima sa kojima svako od nas mora da se suoči svakog dana

U sedam ujutru jedne hladne srede probila sam se od Njujorka do sedišta Svetske banke u Vašingtonu, na susret sa dr Džim Jong Kimom, predsednikom. Nadomak Trga Faragut, bila sam u glavnoj tački globalnih promena, u finansijskoj instituciji koja neprestano radi na oslobađanju sveta od siromaštva. Ušla sam u hodnik i stupila u srebrnasti lift gde me je zvaničnik iz protokola uputio na poslednji sprat. Tamo, u otvorenom prostoru sa kafićem, gde se sastaju zaposleni, čekali su me saradnici dr Kima. Rekli su mi da predsednik ima mnogo posla i da je na spojenim sastancima, pošto će u Vašingtonu provesti svega 48 sati. Nekoliko trenutaka kasnije, u prostoriju je ušao Džim Jong Kim, u elegantnom teget odelu. Nakon što je bez ikakvih zamerki pozirao fotografu, seo je u fotelju i fokusirao se, poput lasera, na temu našeg razgovora. Životna priča predsednika Svetske banke čita se kao inspirativni memoar. Kroz napore, kroz pretragu sopstvene duše i pobedom nad nemogućim, posvetio je ceo svoj vek potrazi da se bude najbolji. Kao globalni lider koji je suštinski zainteresovan za sudbinu čovečanstva, otkrio mi je da su priče koje su pričali njegovi roditelji oblikovale njegov osećaj i njegovu posvećenost dobročinstvu, kao i da su uticale na mnoge moralne izbore koje će napraviti docnije u životu.

„Deda moje majke bio je prvi hrišćanin u porodici, ali deset, pa i petnaest generacija pre njenog deke, svi oni su bili konfučijanski učenjaci, ekvivalenti doktorskoj tituli, samo što su bili sudski učenjaci. To znači da su doslovno radili na sudu kod kralja, tako da je školovanje bilo deo tradicije njene porodice. Familija mog oca nije bila toliko posvećena školi, ali otac mog oca jeste imao neko obrazovanje i bio je muzičar, violinista. Moj je otac pobegao iz Severne Koreje nakon što je granica zatvorena, kada mu je bilo svega 19 godina. Došao je na Jug da bi se obrazovao, sa velikom željom da bude zubar. Moja majka je došla u Ameriku sa 18 godina. Bila je jedan od najboljih učenika u Koreji, pa je dobila školarinu da dođe ovde. Na kraju se, zanimljivo, ipak vratila porodičnim korenima i stigla do doktorata iz konfučijanske filozofije. Studirala je u ustanovi koja se zove Union Theological Seminary, koja je okupljala najpoznatije intelektualce toga vremena; bili su to ljudi veoma otvoreni za razne ideje, pa je bilo logično i da je ona takve ideje prenosila na nas, svoju decu, od najranijih dana. Kada mi je bilo osam ili devet godina, čitao sam i gledao televiziju. Na mene je

Koeficijent inteligencije ostaje konstantan tokom vašeg života. Ono što možete da promenite to su volja i marljivost

najviše uticala, na najličnijem mogućem nivou, svest da se treba suočiti sa nekim fundamentalnim problemom, koji je večan. Dakle, ne sa video-igrama niti sa nečim što je prolazno, već sa nečim večnim. To me je uvek uzbuđivalo. Zato sam uvek mogao da ostanem fokusiran i da radim mnogo ako bih mislio da radim za nešto što će trajati zauvek. Moja majka je volela da kaže: ’Moraš da živiš svoj život kao da ćeš živeti večno’, i pomislio bih ponekad – pobogu, kakva majka to govori svojoj deci, kao da je to pomalo okrutno. Ali da, uvek je to govorila. Imao sam, dakle, ta dva uticaja. Otac, zubar, bio je veoma praktičan čovek, koji nas je učio da treba da radimo, steknemo diplomu, da moramo da budemo praktični. Govorio nam je stvari poput: ’Vi ste Kinezi koji žive u ovoj zemlji, niko vam ništa neće dati besplatno.’ Ima ta priča koje volim da se setim, došao sam kući posle prvog semestra na Braunu i rekao ocu da studiram politiku i filozofiju, a on je rekao: ’Okej, nakon što završiš specijalizaciju, možeš da radiš šta god želiš.’ Tako je i bilo, samo što sam prvo završio medicinu, pa onda počeo da radim na doktoratu. Imao sam, dakle, uvek oba ta elementa. Otac je bio u pravu u smislu da je jedna stvar imati velike ideje o jednakosti, ali da je nešto potpuno drugo sprovesti te ideje u delo. Moji roditelji odrasli su usred ničega, i njihova cela zemlja bila je uništena. U vreme kada sam ja rođen, Koreja je bila jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu, i možda je to jedan od razloga što sam se toliko identifikovao sa Novakom i Jelenom Ðoković: i oni su odrasli u ratu, kao što su moji roditelji odrasli u ratu. To su bile prilike iz kojih smo potekli.“

Ne pokušavaj da izjednačiš plate, izjednači šanse San o ukidanju siromaštva i nejednakosti iskra je filozofije predsednika Kima.

intervju

Potpisivanje ugovora sa Fondacijom

Od prvog posla, konobarisanja u restoranu „Octagon House“ u Ajovi, do mesta sa kojeg može da predvodi promene u međunarodnim poslovima, jedna stvar koju je dr Kim oduvek znao jeste da je optimizam moralni izbor. Njegova potraga za izuzetnošću i strast za brisanjem nejednakosti učinili su ga svetski poznatim. Dobitnik je Makarturove stipendije „Genius“ i proglašen je jednim od „25 najboljih lidera“ prema US News & World Reportu. Magazin Tajm stavio ga je na listu „100 najuticajnijih ljudi na svetu“. Danas je predsednik Kim posvećen borbi protiv problema u rastu dece i partnerstvu koje je Svetska banka iskovala sa Fondacijom Novak Ðoković. „Znamo da su nejednakost i siromaštvo veliki problemi. Pitanje je kako dovesti do prosperiteta. Ako pogledate istoriju u poslednjih 50 ili stotinu godina, kada su zemlje pokušavale da izjednače plate, da svi imaju jednako, to nije baš funkcionisalo. Takvi sistemi su se raspali. Ako pogledate i te socijalističke zemlje, one su takođe prestale da pokušavaju da ujednače dohotke. Neke od njih, poput Kine i Vijetnama, zaista se trude da tržišnim snagama pokrenu rast ekonomije, i spektakularno su uspešne. Tim dvema zemljama ide dobro. One su i signal da ne treba ići na ujednačavanje dohodaka – jer to dovodi do još gorih ishoda – već na ujednačavanje šansi. To je ono što moramo da radimo. A gde počinje jednakost šansi?

Morate da verujete da su ljudi u svom srcu sposobni da čine dobro, ali takođe mislim da ne smete da budete naivni kada je reč o zlu na svetu Zato sam veoma uzbuđen što se Novak i Jelena bave razvojem u ranom detinjstvu, jer je, po mom mišljenju, jedan od najvećih grehova koji svi činimo svakog dana to što dozvoljavamo probleme s rastom kod dece. Zakržljalost je proksi-mera: ona predstavlja pothranjenost, nestimulaciju, i u nekim slučajevima odrastanje u toksičnom okruženju. Ono što znamo o nedostacima razvoja kod te dece jeste da ona, doslovno, imaju manje konekcija neurona. Njihova siva masa, infrastruktura njihovog mozga, nije do kraja razvijena. U nekim zemljama je procenat dece sa smetnjama u razvoju 20, 30, 40, ponekad i blizu 50. A to je veoma ozbiljno, jer znamo da će sposobnost da se borite na globalnom tržištu buduć-

nosti tražiti od svakoga da može da bude u digitalnom svetu. Neke od ovih zemalja puštaju gotovo polovinu svoje populacije da odrasta na način koji im neće dozvoliti da budu deo digitalne ekonomije onako kao što će njihovi vršnjaci moći da budu. A to što imamo nekoga poput Novaka i Jelene da ustanu i da kažu da se treba boriti protiv toga, to je najvažnija stvar u pogledu siromaštva i nejednakosti. Kad odem na neki sastanak, uvek kažem: ’Evo, Novak Ðoković je posvećen ukidanju nejednakosti edukacijom u ranom detinjstvu, a vi?’ A, po mom mišljenju, ako niste posvećeni borbi protiv smetnji u rastu kod dece, onda niste posvećeni ni problemu nejednakosti.“

Siromaštvo i nejednakost počinju u trudnoći „Ako pogledate koje su staze razvoja otvorene zemljama, nije izvesno da će jeftina proizvodnja, koja je sagradila Koreju i Kinu i od njih napravila zemlje sa srednjim ili čak visokim primanjima, moći to da učini sa najsiromašnijim zemljama danas. Zbog robota i veštačke inteligencije, jeftina proizvodnja bi mogla da postane potpuno kapitalizovana. Drugim rečima, ljudi koji će moći da ulože u mašine biće

ekskluzivno

gansku hemiju i na druge predmete koji su mi bili neophodni da bih se upisao na medicinski fakultet. Onda bih pomislio šta bi mi otac rekao kada bih dobio B (četvorku) ili nižu ocenu. To me je vodilo kroz najteže periode. Saradnica Originala sa predsednikom Kimom

oni koji će skupljati profit od jeftine proizvodnje. Baš zato svako dete mora da ima sve veze neurona, tako da će moći da se takmiči i da se adaptira kako god ekonomija bude izgledala u narednih pet, deset, petnaest godina. Smatram da siromaštvo i nejednakost počinju sa trudnim ženama. Ako nismo posvećeni tome da trudnice i deca do pet godina imaju sve što im treba i da mogu da nastave sa obrazovanjem posle toga, onda stvaramo fundamentalno nefer uslove za tu decu koja ništa nisu skrivila, koja su se slučajno rodila u okruženju koje ih je osudilo da nemaju istu strukturu mozga kao ostala deca na svetu.

Optimizam je moralni izbor Da biste razumeli kako je Džim Jong Kim završio na samom vrhu Svetske banke, morate da shvatite šta pokreće njegov um. Ako pogledamo sve studije o uspehu, ono što je potpuno jasno jeste da inteligencija nema najveću ulogu u svemu tome. „Ne, to nema mnogo veze sa inteligencijom, ali ima sve veze sa marljivošću, upornošću, sa voljom“, potvrdio je predsednik Kim. „Pa može li to da se nauči?“, pitala sam. „Apsolutno. Ne možete, to je veoma teško, promeniti svoj IQ. Koeficijent inteligencije ostaje konstantan tokom vašeg života. Ono što možete da promenite to su volja i marljivost. Postoji ta knjiga koju preporučujem svima, autora Roja Bomajstera, pod nazivom Willpower. U njoj on pokazuje da je volja poput mišića koji vežbate. A ako izgradite svoju volju i ona

bude veoma jaka, a potom je zapustite, ona atrofira, baš kao mišić.“ Bilo je u njegovom životu perioda u kojima se dr Kim sretao sa poteškoćama. To su trenuci o kojima otvoreno priča. Tada bi se okrenuo svojoj veri i disciplini iz detinjstva koja ga je pripremila za izazove u životu. „Moram da vam priznam da je u mom životu bilo doba kada sam pokazivao veliku volju i onih trenutaka kada sam pokazivao vrlo slabu volju. Sve je pitanje uticaja u životu, uticaja koji vas teraju da krenete napred. Čini mi se da je u poslednjih dvadesetak godina na mene najviše uticala želja za socijalnom pravdom, da budem na pravoj strani istorije, da budem na strani bespomoćnih i siromašnih. A pre toga, imalo je dosta veze sa mojim ocem. Otac je bio strog i ovako je radio stvari: moj brat i ja došli bismo kući iz srednje škole u petak uveče, i on bi nam rekao da počnemo odmah da radimo domaće zadatke jer ako ostavimo to za nedelju po podne, neće nam ni dozvoliti da radimo domaće. Nismo ga isprva shvatali ozbiljno, bilo je vikenda kada zaista ne bismo počeli da radimo sve do nedelje po podne, a onda bi on rekao: ’A, ne, sada je prekasno, ako niste dosad počeli, neću vam dozvoliti da radite domaći.’ Onda bismo se brat i ja išunjali u naš podrum, gde je bio sto za pingpong. Radili bismo domaći, a kada bismo čuli da se otvaraju vrata, pravili bismo se da igramo stoni tenis. Takav je bio moj otac. Kada sam otišao na Braun, mnogo me je zanimala politika, posebno ona koja ima veze sa Amerikancima azijskog porekla, kao i politika zemalja Trećeg sveta. Bio sam toliko zainteresovan za to da mi je bilo teško da se fokusiram na or-

Vaša najveća snaga je snaga volje Znajući lekcije o životnoj borbi, otac predsednika Kima želeo je da obezbedi da njegova deca ne žive povučene živote. Bio je to čovek koji je bez pare u džepu odmah posle rata prešao u Seul i nekako uspeo da upiše medicinu. Nije mogao da priušti sebi čak ni jelo u studentskoj menzi; obroke je jeo na ulici i prisećao se kasnije te skoro pa smešne priče. „Otac mi je često pričao kako je policija sprečavala ljude da jedu pastu na ulici. Kada bi se pojavio policajac, svi bi samo bacili svoje činije i počeli da beže, ali moj otac bi ostao sa zdelom u rukama, jeo bi dok ne bi sve pojeo, i tek bi onda bacio posudu i počeo da beži. To govori kako je on živeo. I uvek je bio zabrinut da smo mi, njegova deca, bili previše mekani, da nismo razumeli važnost snage volje. Pričao nam je da je njegov otac svirao violinu, i kada bi moj otac zaspao tokom učenja, došao bi deda i udario bi ga gudalom. Njegov pristup je bio drugačiji, poput onoga da nam ne dozvoljava da radimo domaći nedeljom po podne. Želeo je da nas nauči stvari unapred. Čini mi se, ipak, da tu lekciju nikad nisam savladao, jer kada imate toliko posla, teško je da uvek nadgledate sve.“

Prestani da govoriš da je nešto nemoguće Od 1993. do 2009. Kim je predavao na Harvardovoj medicinskoj školi i takođe je bio predsednik Koledža Dartmut. U martu 2012. predsednik SAD Barak Obama nominovao ga je za novog predsednika Svetske banke. Izbor Kima bio je prekretnica u istoriji te finansijske institucije. Iako, kao lekar i antropolog, nije imao bekgraund u finansijama, bio je najbolji kandidat zbog rada sa siromašnim zajednicama i istinske posvećenosti najizazovnijim problemima međunarodnog razvoja. Predsednik Kim je precrtao mnogo štošta sa svoje „to

intervju

Ako nismo posvećeni tome da trudnice i deca do pet godina imaju sve što im treba i da mogu da nastave sa obrazovanjem posle toga, onda stvaramo fundamentalno nefer uslove za tu decu koja ništa nisu skrivila, koja su se slučajno rodila u okruženju koje ih je osudilo da nemaju istu strukturu mozga kao ostala deca na svetu do“ liste otkako je 1. jula 2012. preuzeo funkciju u Svetskoj banci, ali kaže da ima još mnogo toga što treba uraditi. „Ono što me je teralo napred, posebno u poslednjih 20 godina, jeste spoznaja da ima toliko mnogo velikih ideja. Razumeli smo realnost s kojom se suočavaju siromašni, za razliku od ljudi koji su samo nominalno podržavali njihovu borbu i zalagali se za zdravlje u zemljama u razvoju. Uvek su imali tako niske aspiracije za siromašne, a onaj ko je čitao teologiju i filozofiju zna da moramo da izbegnemo da postanemo plen malim idejama, koje kažnjavaju siromašne. To su stvari koje su isplative, ali isplativo nije uvek dobro. Jer to onda znači da su nečiji životi manje vredni od naših.

Pokušali smo da odbacimo stav da čak i osnovne zdravstvene usluge nisu moguće jer nisu isplative. Nikada niste upoznali nekoga ko bi vam rekao: ’Hej, nemojte da me lečite jer to nije isplativo.’ Svaka osoba koju sam upoznao želela je da živi, da joj žive deca, da joj žive roditelji. Ono što mi pokušavamo jeste da spojimo moć sa aspiracijama. Ako spojite aspiracije sa ljudima kojima služite, onda morate da imate i velike planove i velika nadanja.“ Do njegovog dolaska, „opšte mesto“ je bilo da tuberkuloza otporna na lekove i HIV/AIDS ne mogu da se leče u zemljama u razvoju. Ali organizacija dr Kima uspešno se latila borbe protiv ovih bolesti, integrišući velike programe za tretman unutar primarne zdravstvene zaštite. „Kad smo već kod optimizma, on počinje u onome što smo videli u ovim zajednicama. Mi dođemo i kažemo im da su im neophodni zdravstveni programi, a oni nas pogledaju i kažu nam da smo ludi, da je to nemoguće. Naljutili bi se na nas i ne bismo im se dopadali, rekli bi nam: ’Kako se usuđujete da nam kažete da je moguće pomoći ovim ljudima? To je jednostavno nemoguće!’ A onda bismo im mi pokazali da jeste moguće. Te dve stvari mogu da promene svet. Već to što smo pokazali da je nešto moguće nateralo je mnoge da prestanu da pričaju da nije. Često kažem da je, posebno kada se bavite ekstremnim siromaštvom, optimizam moralni izbor. Ako si ciničan i pesimista, to će ti se i ostvariti.“

Moraš da sprečiš srce da se stvrdne „Kad odeš u siromašnu zajednicu, moraš da budeš optimista. Imali smo tih fantastičnih iskustava gde su nam svi, sa stopostotnom sigurnošću, dakle apsolutno svi, govorili da je nešto nemoguće, a mi bismo došli i uradili to, promenili politiku

i tako promenili svet. Sada je moj optimizam baziran na mojim iskustvima, ali na početku nije bilo tako. Na početku je bio baziran na veri. Bilo je mnogo vere, bilo je mnogo smernosti, prema patnjama siromašnih. Bilo je strašno gledati ljude kako umiru od bolesti koje je lako izlečiti u Sjedinjenim Državama, a vi morate da budete tamo, da gledate šta se dešava, kako biste shvatili koliko to nije fer. Ne smete da padnete u cinizam. Ne smete da sagradite taj nivo samozaštite koji vam kaže da ništa bolje ne može da se desi, da ste probali sve, da je to jednostavno prirodno. Zato smo mi uvek govorili svakome u timu: pogledajte religiju, pogledajte filozofiju i rasprave o moralu, ne smete da dozvolite da vam se srce stvrdne.“

Ne smeš da budeš naivan kada je reč o zlu na svetu „Verujete li da su ljudi u suštini dobri?“, pitala sam predsednika Kima u smiraj našeg razgovora. „Na ličnom nivou, da, verujem u to. Mislim da morate da verujete da su ljudi u svom srcu sposobni da čine dobro, ali takođe mislim da ne smete da budete naivni kada je reč o zlu na svetu. Naravno, sigurno mislim da su deca sposobna da čine veliko dobro, a takođe mislim da je svako sposoban da se probudi i da se suoči sa realnošću koja će ga činiti poniznim. Sve vreme to vidim, i to je još jedan moralni izbor. Ali iako sam optimista, često analiziram ponašanje ljudi, kako me ne bi iznenadili.“ „Vi to radite?“, pitala sam, nestrpljivo iščekujući odgovor. „Naravno, naravno. Moj pristup je da ljudima dajem mnogo šansi, ali kada ne ide, onda ne ide. Morate da isečete te veze. Jednostavno morate. Za dobrobit organizacije.“ ®

dosije

Nekada se živelo bolje. I ulice naših gradova bile su bezbednije. Srbi su podložni korupciji i šta se tu može. Kod nas je sve, a posebno namirnice, skuplje nego u zemljama Evropske unije. Sve što valja otišlo JE iz zemlje... Koliko ste puta čuli ovakve rečenice? Gotovo svakodnevno, bez sumnje. Ali koliko je u njima istine, a koliko zabluda? O tome, prvi put na jednom mestu, samo u Originalu

Piše dr Goran Nikolić specijalno za Original

dosije

1. Mit o zlatnim vremenima Da li su Brozova vremena zaista bila „zlatna“? Može se čak reći da su šoping-ture do Trsta postale deo našeg narativa, isto kao i „visok status“ koji smo uživali kada bismo posetili neku od zemalja realsocijalizma. Nema sumnje da je nakon Drugog svetskog rata postignut snažan ekonomski napredak, koji je bio posledica civilizacijskog tehnološkog buma, značajne, geopolitički motivisane, pomoći sa „zapada‘‘, forsiranog ekstenzivnog rasta, kao i snažnog priliva inokapitala, posebno tokom druge polovine sedamdesetih godina. Ti su zajmovi dobrim delom završili u neproduktivnim gigantskim investicionim poduhvatima, što je, uz ‚‘nesebičnu‘‘ pomoć naftnih šokova, uzrokovalo dužničku krizu osamdesetih, i te pare čak i danas vraćamo. Potom su došle devedesete, odnosno godine ratova i izolacije, te otvaranje zemlje prema svetu 2000. godine. Trenutna recesija prekinula je snažan rast realnih plata (koje su duplirane od 2001. do 2008). Podaci iz najuglednije svetske baze podataka o nivoima dohotka po stanovniku izraženim u kupovnoj moći ukazuju da je prosečan BDP u Srbiji trenutno veći i od famoznih najboljih godina, poput 1979, 1989. ili 1990. Barem tako pokazuje čuvena Medisonova baza podataka (Maddison, 2015). Budući da su poslednji podaci za 2010, korigovali smo ih MMF-ovom procenom rasta domaćeg BDP-a 2010–2015. u stalnim dinarima, koja je tek nešto viša od kumulativne stope rasta BDP-a nakon 2010. (te korekcije suštinski ne utiču na izvedene zaključke). Prosečni dohodak po kupovnoj moći 2015. bio je veći za 14% nego famozne 1989. (te za skoro četvrtinu viši nego 1990, godine za mnoge slavnih reformi jugoslovenskog premijera Ante Markovića). Prosečni dohodak veći je za 18% od najbolje godine u sedamdesetim: 1979, i još izraženije viši u odnosu na godine koje prethode njoj. Ako se pak poredimo sa 2000, rast izgleda impresivno: 60%. I to nije sve jer postoje referentne procene da su ovi iznenađujući podaci verovatno potcenjeni. Naime, nizak rast produktivnosti poslednjih godina izgleda kontraintuitivno mnogim ekonomistima. Ugledni Martin Feldstein smatra da su stope rasta produktivnosti i nivo realnog BDP-a za-

pravo mnogo veći nego što pokazuje zvanična statistika, jer je inflacija znatno niža od zvanično prikazane. Oficijelna statistika potcenjuje stopu po kojoj tehnološke promene poboljšavaju kvalitet onoga što potrošači kupuju (npr. iPhonea ili flat-screen televizora). Pored toga, procene niskog rasta BDP-a nedovoljno odražavaju i značajne inovacije u zdravstvenoj zaštiti. Ipak, to što relevantne svetske statistike pokazuju da Srbi u proseku bolje žive nego osamdesetih ili sedamdesetih nije neka uteha. Zaista je teško za tri i po decenije ne unaprediti životni standard u eri snažnih tehnoloških inovacija, ma koliko zemlja bila pogrešno vođena, izolovana i čak pogođena ratovima. Porast prosečnih dohodaka kod skoro svih evropskih zemalja bio je znatno viši, a na globalnom nivou povećanje je bilo još brže, pre svega zahvaljujući snažnom usponu Kine i Indije i ogromne većine ostalih zemalja u razvoju. Uostalom, zato smo danas po prosečnom dohotku po kupovnoj moći pri samom dnu Evrope. Ipak, ovo je samo podsećanje da priče o „zlatnim vremenima“ ne treba shvatati previše ozbiljno. Oni koji pamte te davne periode bili su mladi i puni optimizma. Iako danas imaju utisak da su mogli za

Priče o „zlatnim vremenima“ ne treba shvatati previše ozbiljno. Oni koji pamte te davne periode bili su mladi i puni optimizma. Iako danas imaju utisak da su mogli za svoje dohotke kupiti mnogo toga, prosečne plate korigovane za rast cena danas su tek za 15% manje od onih tokom sedamdesetih, što ukazuje da se ne može govoriti o drastičnim razlikama u kupovnoj moći svoje dohotke kupiti mnogo toga, prosečne plate korigovane za rast cena danas su tek za 15% manje od onih tokom sedamdesetih, što ukazuje da se ne može govoriti o drastičnim razlikama u kupovnoj moći (tokom osamdesetih realne plate bile su tek tri posto niže od onih koje primamo sada). Dodatno, za komparaciju sa „zlatnim sedamdesetim“ treba uzeti u obzir i nivo ukupnog društvenog bogatstva. Dramatičan rast stanova (uključujući i kuće) ostvaren je i tokom poslednje decenije (za 9%), na preko 3,2 miliona. I infrastruktura države (putna mreža, zdravstveni i obrazovni objekti...) danas je daleko razvijenija, što naravno i nije neki uspeh za četiri decenije.

dosije

2. Mit o propuštenim šansama posle Petog oktobra Da li su privredni rezultati u poslednjih 15 godina mogli biti znatno bolji, kako se to često tvrdi? Pođimo od ključnog pokazatelja: stope rasta BDP-a po stanovniku (GDP pc). Taj indikator je u prvih trinaest godina ovog veka prosečno rastao 3,5%, što je jednako proseku centralne i jugoistočne Evrope. Uz sve manjkavosti BDP-a, ovo ukazuje da Srbija nije bila ni gora ni bolja u svojim privrednim učincima u posmatranom razdoblju od zemalja s kojima se uglavnom poredimo. Postavlja se pitanje zašto je onda Srbija po nivou BDP-a per capita ili po još preciznijem pokazatelju životnog standarda: BDP-u po kupovnoj moći po stanovniku, jedna od najgore rangiranih zemalja Evrope. Nameće se jedini logičan zaključak našeg zaostajanja: devedesete! Raspad tržišta bivše SFRJ i (dobrim delom) gubitak tog, kao i nisko zahtevnog, tržišta SEV-a, sankcije, tj. izolacija, te bombardovanje Srbije, ključni su faktori koji su prepolovili nivo naše privredne aktivnosti. Tranzicionu recesiju imale su i Bugarska, Rumunija, Makedonija, Mađarska, dok je Hrvatska imala i rat, ali su te zemlje već u drugoj polovini devedesetih imale znatan rast BDP-a. Kasnija Velika recesija, od 2008, uticala je slično na sve posmatrane zemlje. Nije sporno da imamo problem sa relativno nepovoljnim privrednim ambijentom, kao ni da su činjene greške u ekonomskoj politici, ali to je bio slučaj i sa ostalim zemljama u tranziciji. Naime, ubedljiva većina empirijskih istraživanja u kojima se ispituju rezultati privatizacije u Centralnoj i Istočnoj Evropi ukazuju da je privatizacija pozitivno ili neutralno uticala na zaposlenost. Srbija je primenjivala slične metode privatizacije kao i te zemlje. Dakle, ekonomski kolaps devedesetih godina doveo je do zaostajanja Srbije, koje se tokom decenije i po u ovom stoleću nije bitnije ni povećalo ni smanjilo.

3. Mit o endemskoj korupciji u Srbiji Siva ekonomija u našoj zemlji jeste visoka, ali istovremeno i slična kao i kod zemalja na istom nivou razvoja. Bugarska i Rumunija imaju viši procenjen nivo sive ekonomije nego Srbija, iako beleže nešto veći BDP po stanovniku (procenjeni obim neregistrovanog prometa u sivoj ekonomiji 2010. iznosio je 25,5% u Srbiji, 32,3% u Bugarskoj, 22,1% u Mađarskoj, te 29,5% u Rumuniji). Realno je da bi se snažnim suzbijanjem korupcije u srednjem roku moglo uštedeti tek oko 1% BDP-a (što je npr. četiri puta manje od fiskalnog deficita Srbije). Generalno, nivo korupcije u dobroj meri zavisi od dostignutog stepena razvijenosti: što zemlja postaje bogatija, korupcija se manje isplati i sve je ređa. Primeri iz Srbije su tri puta manja krađa automobila od 2001. do 2012, ili pak činjenica da se krađa garderobe (npr. patika) koja je krajem devedesetih bila opšta pojava, danas javlja samo među najsiromašnijim slojevima. Jednostavno: bogatiji kradu manje samo zato što nisu za to dovoljno motivisani. Ono što je najvažnije, korupcija u Srbiji nije vezana za naš mentalitet ili kod, već je praktično posledica opšteg nivoa ekonomskog i društvenog razvoja.

4. Mit o povećanju zaostajanja za Zapadom Kod nas nije retka tema o zaostajanju za razvijenim zemljama. Poneko čak utvrdi da smo čitav vek u zaostatku. Oni iz privrede potenciraju da smo tri tehnološke generacije iza Zapada, mada nikada nije bilo nedvosmisleno pokazano kako su došli do te računice. Da bismo došli do procene o našem zaostatku, ovoga puta ćemo se poslužiti referentnom svetskom bazom podataka o nivoima dohotka po stanovniku izraženim u kupovnoj moći. Nije sporno da bi bolji pokazatelj bio realna individualna potrošnja (koja uključuje i javne usluge, poput školstva i zdravstva, koje ne plaćamo direktno). Međutim, ti podaci EUROSTAT-a postoje tek za nekoliko poslednjih godina.

dosije

Izvesno je da bi naša zemlja, koja je 2014. po tom pokazatelju bila na 44% proseka EU, nešto bolje stajala nego uzimajući u obzir BDP po kupovnoj moći (2014. smo bili na 35% proseka EU). Čuvena Medisonova baza podataka, gde je poslednja dostupna godina 2010, ukazuje da je BDP po kupovnoj moći prosečnog građanina Srbije na nivou istog indikatora za Francuza 1960. Dakle, kasnimo tačno pola veka. Za prosečnim Englezom kasnimo šest decenija, a za susednom Hrvatskom u kašnjenju smo deset godina. Budući da Medisonova baza podataka služi za upoređivanje realnih dohodaka kroz vreme i prostor, to znači da smo, grubo posmatrano, dostigli standard zapadne Evrope od pre pola stoleća. Ono što ohrabruje jeste da je zaostajanje kako se vraćamo dalje u prošlost bilo sve veće. Primera radi, 1930. bili smo tačno vek iza Francuza, što se i intuitivno čini realnim, imajući na umu, pored ostalog, impresioniranost Srba u 19. veku, pa i samog kralja Milana, tom državom. Već 1960. zaostatak za Francuzima je smanjen na sedam decenija, a i u narednih dvadesetak godina bili smo na putu smanjivanja gepa. Famozne 1979. prosečan Srbin imao je dohodak kao prosečan Francuz samo 23 godine ranije. Bio je to najbolji rezultat svih vremena (istina, za srednjovekovnu srpsku državu nemamo podatke). Već 1990, godine čuvenih reformi Ante Markovića, Francuska nam je bežala tri i po decenije. Potom se jaz proširivao do 2000, da bismo od tada blago smanjivali zaostatak. Inače, vrlo slično zaostajanje je i za Nemačkom kroz vreme. Budući da se radi o dve najvažnije ekonomije kontinentalne (zapadne) Evrope u poslednja barem dva stoleća, poređenje sa ovim dvema zemljama daje širu sliku, tj. ukazuje na naš zaostatak za zapadom kontinenta. Sumarno, 1930. smo kasnili stoleće, a od početka 21. veka smanjujemo zaostatak i sveli smo ga na pedeset godina 2010. Dakle, trend ukazuje da bi „približavanje“ Zapadu trebalo da se nastavi. Možda zvuči ironično, ali ipak napredujemo.

5. Mit o skupoći u Srbiji Suprotno uvreženim mišljenjima, u Srbiji je skoro sve jeftinije nego u EU. Tačnije, po oficijelnim podacima EUROSTAT-a, prosečne cene robe široke potrošnje su

2014. bile na 53% evropskog proseka i jedino smo bili skuplji od Bugarske (48%). I cene hrane (i bezalkoholnih pića) u Srbiji su tek na tri četvrtine evropskog proseka, što ukazuje da priče o jeftinoj hrani u Evropi ne stoje (kao ni odeći, koja je na 92% proseka EU). Zabuna nastaje tako što ljudi, po pravilu, primećuju proizvode koji su jeftiniji, dok zanemaruju skoro sve ostale.

6. Mit o bezbednosti u vreme socijalizma Nisu retke priče, uglavnom starijih, o tome da su u vreme Broza mogli spavati bilo gde, odnosno da nije bilo ni približno ovakvog nasilja i nebezbednosti. Po svemu sudeći, reč je o njihovom subjektivnom osećaju, koji nema mnogo veze sa stvarnošću. Naime, statistika umrlih prema poreklu nasilne smrti ukazuje na sasvim suprotno: broj ubistava u našoj zemlji se praktično konstantno i znatno smanjivao, i taj se trend nastavlja. Bivša Jugoslavija, ako se pogleda broj ubistava, nije bila ugodno mesto, barem gledajući današnje parametre. Istina, broj ubistava se sa prosečnih 825 u periodu 1950–1954. prepolovio do 1989, i pored rasta populacije. Još bolji trend zabeležen je u Srbiji. U Centralnoj Srbiji i Vojvodini je

1956. bilo 245 ubistava, taj broj već 1977. pada na 166, smanjenje se nastavlja (1981: 150; 1990: 138). Identičan broj ubistava zabeležen je 1990. i 2004, da bi već 2014. on pao na 113. Ohrabruje i da se najveći deo zločinaca nalazi iza rešetaka, odnosno procenat rasvetljavanja je konstantno iznad 80% poslednjih godina. Statistika krivičnih dela protiv života i tela ima takođe ohrabrujući trend. Takvih krivičnih dela u Srbiji bez Kosova bilo je skoro osam hiljada 1947, te čak dvanaest i po hiljada 1960. Od tada taj broj počinje da opada i tokom narednih trideset godina se više nego upola smanjuje, da bi 2005. bio dodatno umanjen (na 3.865), dok je 2013. iznosio 3.681. U međunarodnim poređenjima stojimo dobro. U našoj zemlji se 2014. na sto hiljada stanovnika dogodilo 1,6 ubistava, što je blisko proseku Evrope, koja je najbezbedniji kontinent u svetu. Inače, globalni je trend da stopa urbicida (broj ubistava na ukupan broj odrasle muške populacije) snažno opada, a posebno u odnosu na period preistorije. Na to ukazuju brojne studije (i antropološke), čime se raspršuje mit o vremenima kada „čovek čoveku nije bio vuk“. Ma kako to progresivistički zvučalo, bezbedniji smo nego ikada. Na to implicitno ukazuje i povećan nivo depresije, koja se praktično ne javlja u situacijama i minimalne životne ugroženosti.

dosije

7. Mit o malom broju obrazovanih u Srbiji U školskoj 2013/14. (prvi put) fakultet ili višu školu upisalo je 53.500 studenata. Budući da znamo koliko se dece rodilo u Srbiji 1994, dolazimo do podatka da je čak 64% njih upisalo studije (skoro tri četvrtine fakultete). Grubo, polovina je na budžetu a od toga pola u Beogradu. I Produktivnost radnika u našem javnom sektoru pored stalno pominjane teze da ne može biti bitnije niža od produktivnosti ima mnogo privatnih fakulteta, dominiraju studenti na državu ostalim zemljama Evrope. Poznato je da u nim fakultetima, sa čak 84% uslužnim delatnostima, koje mahom čine javni (brucoša na privatnim fakultetisektor, nema drastične razlike u produktivnosti ma je tek 7.000, a na privatnim između zemalja slične kulturološke matrice. visokim školama blizu 1.600). Srbija je 2013. imala nešto Primera radi, lekar opšte prakse u Nemačkoj preko četvrtine osoba sa visone može da ima znatno veću produktivnost od kim ili višim obrazovanjem u onog u Srbiji, a sličan je slučaj sa većim delom uzrastu od 30 do 34 godine. poslova u administraciji ili školstvu Kako stvari stoje, sa upisom prethodne godine ovaj će udeo i dalje rasti. Koliko je snažan rast broja obrazovanih u Srbiji vidi se po tome što je za uzrast od 35 do 39 taj procenat znatno manji i iznosi 21%, dok kod onih starijih od 74 godine pada na tek nešto više od osmine. Ipak, i dalje lošije stojimo od proseka EU, koja ima skoro 37% lica sa visokim ili višim obrazovanjem u istom uzrastu (pre samo 12 godina EU je imala 24%). Dakle, priče o tome da Srbija ima famoznih 6% obrazovanih nisu tačne, odnosno to su podaci sa ranijih popisa (u okviru SFRJ). U međuvremenu stvari su se dramatično popravile. Ipak, „štancanje“ diplomaca nije od prevelike koristi, budući da oni nisu spremni da rade poslove koji se na tržištu traže: limari, vodoinstalateri, keramičari, tapetari. Domaće obrazovanje ima pogrešnu upisnu distribuciju. Recimo, iako nam pada sektor građevinarstva, Srbija je nastavila da povećava broj upisanih arhitekata i građevinaca. Sličan problem imamo i sa velikim brojem ekonomista ili pravnika. Ipak, ohrabruje da đaci iz Srbije pokazuju sve bolje rezultate na PISA testovima. Na primer, 2012. su bili opet bolji (u čitanju i matematici) nego na prethodnom istraživanju, ali su i dalje pri dnu lestvice, iza proseka zemalja OECD i većine članica EU. U regionu, iza nas su Rumunija, Bugarska, Crna Gora i Albanija, dok su Hrvatska, Slovenija i Mađarska ispred. Ohrabruje da su „kvalifikacije“ postale delimično „prenosive“ (ka EU), što je u velikoj meri postignuto Bolonjskim procesom.

Sumarno, 1930. smo kasnili stoleće, a od početka 21. veka smanjujemo zaostatak i sveli smo ga na pedeset godina 2010. Dakle, trend ukazuje da bi „približavanje“ Zapadu trebalo da se nastavi. Možda zvuči ironično, ali ipak napredujemo

dosije

8. Mit o katastrofalnim efektima odliva mozgova Procenjuje se da je dijaspora od 2000. investirala oko pola milijarde evra u srpsku ekonomiju i zaposlila oko 25.000 ljudi. Često se pominje, po svemu sudeći, precenjena cifra o četiri miliona Srba u regionu i širom sveta, kao i o doznakama od čak pet milijardi dolara. Ranije se baratalo i podatkom o nekoliko desetina hiljada mladih obrazovanih ljudi koji napuštaju Srbiju svake godine. Međutim, njih jedva da se toliko iškoluje svake godine. Narodna banka Srbije procenjuje bruto doznake za 2015. na dve i po milijarde evra, slično prethodnim godinama (ti prilivi učetvorostručuju stopu domaće štednje, koja bez njih iznosi samo tri do četiri odsto BDP-a). Ovome treba dodati i inopenzije od oko šeststo miliona evra (koje su u stvari neka vrsta „odloženih doznaka“), kao i razne poklone koji stižu iz inostranstva. Dakle, pet milijardi dolara je nerealna brojka. Kao i ona o četiri miliona Srba van matice. I posebno teza o žestokom odlivu mozgova iz Srbije. Zaista nemamo relevantne podatke koliko obrazovanih Srba radi po svetu, ali nam sama demografija govori da se taj broj ne može izražavati u nekoliko stotina hiljada. Naime, skoro svi „društvenjaci“ ne mogu naći posao u inostranstvu, dok je ukupan broj godišnje odškolovanih elektrotehničara, fizičara i mašinaca u Srbiji takav da bi trebalo da tokom jednog stoleća svi oni redom napuste Srbiju da bi se moglo raditi o pomenutim brojevima. Ono što možemo grubo proceniti jeste kakve efekte ima odliv mozgova na domaću ekonomiju. Na sreću, u poslednje vreme objavljeno je nekoliko studija u svetu koje se bave tim fenomenom i one sugerišu nešto što se retko može čuti u domaćoj javnosti. Zemlje poput Britanije, Kanade i Australije pokušavaju da privuku visokoobrazovane imigrante, procenjujući da će oni podstaći ekonomski rast. Te studije pokazuju da visokoobrazovani ljudi iz zemalja u razvoju imaju znatno veću verovatnoću da emigriraju. Primera radi, među Indijcima blizu 40% emigranata ima visoko obrazovanje, što je impozantno u poređenju sa oko samo 3,3% visokoobrazovanih stanovnika Indije starijih od 25 godina. „Odliv mozgova“ je dugo uznemiravao kreatore politike u siromašnim zemljama, koji su strahovali da će to drastično pogoditi njihove ekonomije, lišavajući ih preko potrebnih kvalifikovanih radnika, koji bi kreirali nove proizvode za tržište i radili u domaćim bolnicama. Nove studije, međutim, pokazuju da odliv mozgova treba procenjivati uzimajući u obzir i blagotvorne efekte doznaka, povratka migranata, etno-investicija. Egzodus visokokvalifikovanih ljudi mogao bi se ispostaviti kao koristan za zemlje emigracije. Najnovije studije o migraciji iz zemalja kao što su Gana, Fidži, Indija i Rumunija nalaze podršku za ovo stanovište (The Economist, 2011). Samo u toku 2010. radnici iz zemalja u razvoju doznačili su trista dvadeset pet milijardi dolara, kažu podaci Svetske banke. U Libanu, Lesotu, Nepalu i Tadžikistanu doznake čine više od 20% BDP-a. U Srbiji, koja se i u svetskim razmerama dobro kotira, nešto manje od devet odsto. Kvalifikovani migrant može da zaradi nekoliko puta više nego što bi njegov prihod bio da je

Suprotno uvreženim mišljenjima, u Srbiji je skoro sve jeftinije nego u EU. Tačnije, po oficijelnim podacima EUROSTAT-a, prosečne cene robe široke potrošnje su 2014. bile na 53% evropskog proseka i jedino smo bili skuplji od Bugarske (48%). I cene hrane (i bezalkoholnih pića) u Srbiji su tek na tri četvrtine evropskog proseka

ostao kod kuće. Proučavanjem rumunskih imigranata u SAD otkriveno je da prosečan emigrant zaradi skoro 12.000 dolara godišnje više u SAD nego što bi zaradio u rodnoj zemlji, gde je inače prihod po glavi stanovnika oko sedam i po hiljada dolara. I teza o gubitku država koje finansiraju studije onih koji odu došla je u pitanje. Nova studija koja se bavila Ganom upućuje da migranti u toku svog radnog veka pošalju pet do šest puta veći iznos nego što je koštalo njihovo obrazovanje. Pored toga, mnogi emigranti bi bili bez posla da su ostali u zemlji. Indikativno je da su Indijci u Silicijumskoj dolini pomogli da se oblikuje regulatorna struktura za indijske industrije, posebno pomažući softverske firme da se probiju na američko tržište. Migranti se neretko vraćaju kući, često sa novim veštinama. Studija o rumunskim migrantima ukazuje da povratnici zarađuju u proseku 12–14 odsto više u odnosu na one koji su ostali u otadžbini. Na kraju, emigracija ima blagotvorne efekte na one koji se odluče da ostanu, podstičući ih da se obrazuju, ali i da lakše nađu radno mesto. Kada je, recimo, počeo talas jugoslovenske emigracije u drugoj polovini šezdesetih, to je smanjilo problem nezaposlenosti, a ubrzo i popravilo platni bilans, kada su obimne doznake počele da pristižu. Po svemu sudeći, velika emigracija devedesetih danas daje svoje efekte omogućujući našim građanima da imaju životni standard znatno iznad realnih mogućnosti.

dosije

9. Mit o maloj ulozi države u inovacijama Ako analizirate ulogu države u inovacijama na Zapadu, doći ćete do kontraintuitivnih zaključaka. Naime, pokazalo se da je upravo država zaslužna za najveće pomake u inovacijama. Na primer, čak tri četvrtine novih molekularnih entiteta (1993–2004, u SAD) posledica su državnog ulaganja u patente. Američka Nacionalna fondacija za nauku finansirala je algoritam koji je pokrenuo Googleov pretraživač. Prva sredstva za Apple došla su iz vlade SAD. Sve najvažnije tehnologije koje čine iPhone takođe su finansirane od američke države. Isti slučaj je sa internetom, bežičnom mrežom, sistemom za globalno pozicioniranje, mikroelektronikom, koji su sedam decenija finansirani parama američke države. U SAD sredstva vlade za istraživanje i razvoj čine čak tri petine ukupnih sredstava za te namene i takva politika vodi se preko dva stoleća (od Aleksandra Hamiltona).

10. Mit o ogromnim inostranim donacijama Podaci Narodne banke Srbije pokazuju da su bespovratna sredstva, odnosno zvanična pomoć Srbiji u poslednjih deset godina, zaključno sa 2015. neto iznosila oko 2,3 milijarde evra. To je prosečno dvesta trideset miliona evra godišnje, što čini tek 0,7% BDP-a Srbije. Veliki deo pomoći otišao je u projekte za reformu državne uprave i podršku lokalnoj upravi, kao i u poboljšanje transporta i energetike. Treba reći da znatan deo tih sredstava odlazi nevladinim organizacijama, kao i stranim ekspertima, koji nas uče kako da te pare utrošimo. Dakle, značajan deo tih para vraća se, plaćanjem konsultantskih usluga, u zemlje odakle su došle. Radi komparativnog uvida, treba znati da je po osnovu doznaka naših iseljenika i (njihovih) penzija iz inostranstva 2015. u zemlju ušlo nešto preko tri milijarde evra.

11. Mit o predimenzioniranom javnom sektoru

Podaci Narodne banke Srbije pokazuju da su bespovratna sredstva, odnosno zvanična pomoć Srbiji u poslednjih deset godina, zaključno sa 2015. neto iznosila oko 2,3 milijarde evra. To je prosečno dvesta trideset miliona evra godišnje, što čini tek 0,7% BDP-a Srbije. Veliki deo pomoći otišao je u projekte za reformu državne uprave i podršku lokalnoj upravi, kao i u poboljšanje transporta i energetike

Broj zaposlenih u javnom sektoru u Srbiji početkom 2016. iznosi oko 500.000 (oni koji rade u školstvu, zdravstvu, policiji, vojsci, administraciji, bez zaposlenih u javnim preduzećima). To je sedam zaposlenih na 100 stanovnika, po čemu je Srbija već sada ispod proseka CEE (7,5% – 8%). Ukoliko bi se broj zaposlenih u javnom sektoru smanjio za desetinu, na oko 450.000, to bi bio najniži udeo u CEE. Analiziranje veličine javnog sektora kroz broj zaposlenih prema ukupnom stanovništvu ima smisla jer on služi upravo da servisira usluge cele populacije. Rashodi na zaposlene u sektoru države u zemljama Centralne i Istočne Evrope (CEE) u proseku iznose 9,8% BDP-a. U Srbiji su isti izdaci planirani na 10,4% BDP-a 2016. godine. Planom Vlade (Fiskalna strategija) oni bi 2018. trebalo da padnu na 8,3%, što bi bilo znatno niže od proseka CEE. Nameće se zaključak da je domaće stanovništvo suočeno sa manjom dostupnošću javnih usluga, što se i može videti po velikim gužvama kod doktora, u katastru ili sudu. Naravno, mnogi će potegnuti tezu da mi ne možemo da finansiramo glomazniji javni sektor, i to je nesporno. I produktivnost radnika u našem javnom sektoru ne može biti bitnije niža od produktivnosti u ostalim zemljama Evrope. Poznato je da u uslužnim delatnostima, koje mahom čine javni sektor, nema drastične razlike u produktivnosti između zemalja slične kulturološke matrice. Primera radi, lekar opšte prakse u Nemačkoj ne može da ima znatno veću produktivnost od onog u Srbiji, a sličan je slučaj sa većim delom poslova u administraciji ili školstvu. Ni teza o tome da je jedino kod nas više plaćen rad u javnom sektoru nego u privatnom apsolutno ne stoji. Praktično sve zemlje Zapada imaju istu situaciju, javni sektor ima u proseku više zarade, ali se to naravno objašnjava višim prosečnim kvalifikacijama zaposlenih, što je i u Srbiji slučaj. ®

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

specijalno za Original

Pritisak je privilegija

Učenje da se iskoriste pozitivni aspekti pritiska je vredna osobina u tenisu i u svakodnevnom životu. Kada smo suočeni sa uzbudljivim scenarijima i situacijama, obračunavanje sa stresom koje oni donose može da nas natera da budemo budniji i pažljiviji. Može da nam pomogne da budemo bolji. I imajte na umu: kada su ulozi veći, veće su i nagrade – i putovanje predstavlja mnogo veće uživanje

Pre nekoliko dana neko me je pitao kako se nosim sa pritiskom. Bez razmišljanja sam rekao da je pritisak privilegija – da je to sjajan način da pozitivno i proaktivno razmišljaš o svakom izazovu. Posle toga sam potražio „pritisak je privilegija“, kako bih saznao koji britki um je osmislio tu rečenicu. Ispostavilo se, veoma prikladno, da je to naslov knjige legendarne teniserke Bili Džin King. Sa 39 grend slem titula, uključujući 12 u singlu, Kingova je sigurno znala šta to znači nositi se sa pritiskom. Nedavno sam bio domaćin ovogodišnjeg teniskog takmičenja Necker Cup, na ostrvu Neker, gde amateri igraju sa najvećim teniskim zvezdama i legendama, uključujući Trejsi Ostin, Martinu Navratilovu i Marion Bartoli. Onima od nas koji vole tenis ali nikada nisu uspeli da budu dovoljno dobri i da postanu profesionalci, Necker Cup je jedinstvena prilika da odmere snage sa najboljima u tom sportu (plus svi prihodi idu za podršku dobre stvari poput Virgin Unite). Čak i usred vesele, prijateljske atmosfere koju podrazumeva Necker Cup, osećate pritisak da budete dobri. Na kraju krajeva, ko ne bi bio makar malo prestrašen kada se sprema da servira Novaku Ðokoviću ili da bude partner Rafaelu Nadalu? Učenje da se iskoriste pozitivni as-

pekti pritiska vredna je osobina u tenisu i u svakodnevnom životu. Kada smo suočeni sa uzbudljivim scenarijima i situacijama, obračunavanje sa stresom koje oni donose može da nas natera da budemo budniji i pažljiviji. Može da nam pomogne da budemo bolji. I imajte na umu: kada su ulozi veći, veće su i nagrade – i putovanje predstavlja mnogo veće uživanje. Ja sam naučio da radim pod pritiskom kada sam se suočio sa nečim što mi je izazivalo mnogo stresa i anksioznosti tokom godina: govori u javnosti. Sada govorim u javnosti i idem na događaje širom sveta, ali istina je da sam na početku bio veoma nervozan govornik. Imao sam problema s tim još otkako mi je nastavnik rekao da ustanem i recitujem poeziju pred mojim odeljenjem u školi Stou. Bio sam disleksičan, pa mi je bilo veoma teško kad god bismo morali to da uradimo. Još gore, nastavnik bi udario u gong kad god bismo napravili preveliku pauzu ili napravili grešku, i onda bismo odlazili sa bine praćeni pogrdama i vikom „Ua!“. Depresivno često su me „gongovali“ sa te bine. Nisam hteo da odustanem od govora u javnosti, već sam vremenom naučio da pretvorim intenzivni pritisak da budem dobar, koji sam sam sebi nabijao, u pozitivnu energiju. Pošto nisam nadaren u formalnim govorima, počeo sam da tretiram svaku priliku kao neformalni razgovor, u čemu jesam dobar. Danas mogu sa zadovoljstvom da delim svoje misli sa publikom na događajima, bilo da sam u sobi sa dvoje ljudi ili da ih ima 20.000.

Postoji i nešto što je „previše pritiska“. Treba da nađete ravnotežu između perioda visokog pritiska i vremena za odmor, refleksiju i oporavak, inače nećete moći da se isključite i steknete perspektivu. to je jedan od razloga što su balans između života i posla, kao i provođenje vremena van kancelarije, veoma važni

Naravno, i dalje sam nervozan kada sam na bini, i dalje mogu da zamucnem na jednoj ili dve reči, čak i da zaboravim šta sam hteo da kažem, ali čim se setim da je to konverzacija, a ne performans, i pokušam da se dobro zabavljam, stvari obično budu sasvim okej. Ovih dana, volim da sebi stvorim pritisak da publika mora da bude uključena u razgovor, i to mi pomaže da održim visoke standarde. Kada imate sve to na umu, treba da znate da postoji i nešto što je „previše pritiska“. Treba da nađete ravnotežu između perioda visokog pritiska i vremena za odmor, refleksiju i oporavak, inače nećete moći da se isključite i steknete perspektivu. To je jedan od razloga što su balans između života i posla, kao i provođenje vremena van kancelarije, veoma važni. U svetu biznisa, pritisak može da se pojavi iz gomile različitih izvora. Možda odjednom morate da održite nenajavljenu i veoma važnu prezentaciju, liferant vam nije isporučio nešto na vreme, ili zaposleni nije ispunio očekivanja – šta god da je situacija, može da vam se desi da počnete da se tresete i smanjujete usled stresa, umesto da bujate pod pritiskom. Ali ako zastanete na trenutak, razmislite, i shvatite da pritisak može zaista da bude privilegija, možda ćete moći da utičete na ishod na mnogo pametniji način. Jedini put da budete bolji u tenisu jeste da vežbate, opet i opet. Što više puta budete servirali, to će vam tehnički servis biti sve bolji. Još važnije, imaćete mnogo više samopouzdanja. Isto može da se kaže i za rad pod pritiskom kada ste preduzetnik. Vežbanjem do perfekcije – ili, kako je Bili Džin King jednom rekla: „Šampioni nastavljaju da igraju sve dok ne odigraju kako treba.“ ®

KOLUMNA ZA DOBRU STVAR Ser Ričard Brenson, vizionar i osnivač Virdžina, od ovog broja će pisati redovnu kolumnu u svakom broju Originala. Svi prihodi od ove kolumne idu u dobrotvorne svrhe, preko njegove humanitarne organizacije Virgin Unite.

intervju

Branislav Boričić, dekan Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Za profesora sam se obrazovao, za dekana su me izabrali, a cela moja nastavnička karijera je obeležena činjenicom da sam svake godine sve stariji, a oni, moji đaci, uvek imaju 19 godina. Morao sam im se prilagoditi da bih mogao bolje da ih razumem. Jer ne mogu oni mene razumeti pre nego što ja njih razumem

intervju

Najzanimljiviji profesor u Srbiji

Široko obrazovanje je neophodno za ovako malo tržište rada Ishod nečijih studija može da odluči samo jedan profesor – bilo da se zbog njega odustane od fakulteta, ili obrnuto, vrati studiranju i strasti prema nauci. Ako se studenti u nekoga zaklinju na društvenim mrežama, onda je to dekan Ekonomskog fakulteta u Beogradu, prof. dr Branislav Boričić, koji matematičke formule ume da učini zanimljivijim od bilo kojeg sitkoma. Studenti ga opisuju kao „kul profesora“, koji ne zaboravlja ni na takve stvari kao što je čestitka za 8. mart. Sem posla dekana, on prevodi sa grčkog i ruskog, traži formule za srećan život...

Razgovarala Zorica Marković, fotografije Igor Pavićević

vi pamtimo jednog učitelja. Onog jednog zbog kojeg smo, recimo, upisali francuski jezik ili onoga zbog koga smo zavoleli istoriju. Ili zamrzeli matematiku, ili obrnuto. Da li ćemo pamtiti dobrog ili lošeg, to zavisi od pečata koji je ostavio na našem životu. Godine koje nas definišu najvažnije su, a taj prelazak iz dečjeg u odraslo doba može da bude težak kao jednačina sa više nepoznatih.

Tako ishod nečijih studija može da odluči samo jedan profesor – bilo da zbog njega odustane od fakulteta, ili obrnuto, vrati se studiranju i strasti prema nauci. Ako se studenti u nekoga zaklinju na društvenim mrežama, onda je to dekan Ekonomskog fakulteta u Beogradu, prof. dr Branislav Boričić, koji matematičke formule ume da učini zanimljivijim od bilo kojeg sitkoma. Studenti ga opisuju kao „kul profesora“ koji ne zaboravlja ni na takve stvari kao što je čestitka za 8. mart.

Dobro, otkad je u istoj rečenici moguće da stoji „kul, profesor i dekan“? Kako ste to uspeli da spojite?

Ha-ha-ha! :) Kako drugačije da vam odgovorim!? Nisu danas retki proizvodi „3 u 1“. Za profesora sam se obrazovao, za dekana su me izabrali, a cela moja nastavnička karijera je obeležena činjenicom da sam svake godine sve stariji, a oni, moji đaci, uvek imaju 19 godina. Morao sam im se prilagoditi, da bih mogao bolje da ih razumem. Jer ne mogu oni mene razumeti pre nego što ja njih razumem. Pišem vam upravo žargonski, jer znam da veoma dobro razumete taj „novi“ jezik... Zapravo, koliko poznajete nove generacije i kad govorimo o njima, oni nisu prošli ratove, ali suočavaju se s drugim nekim realnostima... Mislite li da mogu bolje ili mi previše očekujemo od njih?

Mi sada školujemo ljude, između ostalog, i za neke profesije koje će postojati kroz 10–20 godina a o kojima još ništa ne znamo, i važno je da svoje đake naoružamo takozvanim prenosivim znanjima. U matematici nije važno memorisati skupove činjenica (teorema), već znati pružiti argumentaciju (dokaz) za njih. Nije važna Pitagorina teorema koliko je važan njen dokaz

intervju

Oni su mnogo bolji nego što bi se to moglo naslutiti iz vašeg pitanja, mada postoji jedan generalni pad u interesovanjima i opštem obrazovanju mladih, ali to je posledica opšteg ruiniranja sistema vrednosti, što je, nesumnjivo, posledica ratova i ekonomske krize. Svi možemo bolje, i svi moramo stalno podizati uzajamna očekivanja.

H ğ

İ ğ

]

Zašto je važan fakultet? A zašto je važno biti obrazovan? Iako te dve stvari ne moraju obavezno da idu zajedno.

smo svi jednaki i jednako efikasni. Svako ima svoje razloge za kašnjenje i svoj ritam. Zato su potrebni i razni stimulansi, „štap i šargarepa“ i sl., kao i beskrajno strpljenje profesora. Moramo pak razumeti i nestrpljenje i bes roditelja. Valja trenirati, ponekad, i strogoću, ako će uroditi plodom, ali nisam pristalica „spartanskog pristupa“. Pokušavajući da objasnite negativne brojeve rekli ste: „Loš primer za negativne brojeve je: U autobusu ima 4 putnika, ušla su još 3, a zatim je izašlo 9. Koliko je putnika u autobusu? Savetujem studentima da kao budući roditelji svojoj deci navode primer sa novcem, pozajmice i dugovanja, jer će deca iz takvog primera bolje razumeti negativne brojeve.“ Ali nemoguće je da živimo u okviru onoga čime raspolažemo. Kako uštedeti, recimo?

Svaki student ima u sebi uspavanog natprosečnog studenta, i treba tog natprosečnog da probudimo. Često sanjam jedan nadrealan san kako studentima stavljam neki levak na teme da bih im ulio znanje, a oni se koprcaju i brane. Kad se probudim, shvatim da ta slika nije mnogo daleko od stvarnosti Formalno obrazovanje, naravno, ne mora da bude u fokusu, već kvalitetno obrazovanje, pa makar ono bilo i samoučko. Međutim, da bi samouk postigao uspeh, mora biti izuzetno nadaren, a takvih je malo. Zato je za većinu nas učitelj, tj. formalno obrazovanje, od presudnog značaja. Rekao bih da je uloga učitelja i sveta uloga. Kao učitelj ste shvatili i važnost društvenih mreža...

Moramo sa svojim đacima po svim linijama ostvarivati komunikaciju. Oni često ni od svojih roditelja ne mogu dobiti odgovarajući savet, a onda smo mi, njihovi učitelji, tu da im se nađemo. Ovo je jedno zaista novo, i za sve nas nepoznato i puno izazova, vreme u kojem učimo jedni od drugih, mladi od starijih, ali i stari od mlađih. Koliko je humor važan, posebno u stresnim danima ispita? Kada ste odlučili da primenite tehnike koje smo do sada gledali samo u filmovima kao što je Društvo mrtvih pesnika?

U transferu znanja mislim da je sve dopušteno. I humor, i drama, i pretnja, ako treba, samo da to znanje pronađe put do svog cilja. Koncept batina je napušten, mada... Najkvalitetnije savladavanje gradiva se odvija od 19. do 25. godine života, i tada se valja potruditi i žrtvovati. Zato je važno da profesori igraju stalni „pressing“. Zahvaljujem vam na ovoj paraleli, ali ne postoji trenutak

kada vi kao nastavnik menjate metod i tehniku nastave, to, prosto, ide spontano. Možda su ključnu ulogu u tome odigrali moji preci, jer sam porodično vezan, u kontinuitetu, za profesiju učitelja od kraja 19. veka. Koliko je tačna vaša teorema da ako dobiješ sto lajkova za pola sata, onda niko ništa ne uči?

Nimalo. To je bila, zapravo, moja podrška studentima usred teškog junskog roka tokom jedne noći kada su, očigledno, svi bili nad knjigom i iščekivali povod da naprave malu pauzu. Hoću da kažem da potpuno razumem njihove kratke izlete na FB dok uče. Studenti kažu da vi često koristite primere iz života dok ih učite takvoj nauci kao što je ekonomija. Pamti se vaš primer iz devedesetih da ako može u autobus da stane N matematika, onda može i N+1.

Trudim se da svaka moja opaska, duhovita ili ne, ima veze sa gradivom koje prelazimo, kako bih dao više motiva i dobrih primera da se teške i monotone stvari bolje razumeju i zapamte. Verujete li u večite studente, tj. da tim ljudima jeste trebalo pružiti šansu? Mislim, rekli ste: „Dužina studiranja nekog studenta proporcionalna je sreći njegovih roditelja kada konačno diplomira.“

Moramo imati razumevanja za sve. Ni-

Vreme je opšte ekonomske krize koja se prelama preko leđa svih slojeva stanovništva. O štednji je teško govoriti, ali o maloj ličnoj investiciji nije. Treba ulagati u sebe. Svako novo znanje je dobrodošlo. Čak je, sa internetom, to znanje postalo široko dostupno. Stalno (samo)usavršavanje je imperativ današnjeg vremena. Kako biste opisali stanje u društvu, stanje u kojem su mladi i stanje u obrazovanju? Može li se to uraditi na egzaktan način? Kako prepoznati kvalitetno obrazovanje?

Danas je to teško, i to ne samo u Srbiji, jer se obrazovanje uglavnom tretira kao roba, pa se čak i reklamira. Možda bi bio dobar kriterijum da u pogledu onoga što se u obrazovanju mnogo reklamira budemo posebno oprezni. Obrazovanje je lep primer oblasti u koju bi država morala više da se umeša, što kontrolom, što finansijskom podrškom. Godinama unazad napravljeni su, upravo od države, teško popravljivi propusti. Nekontrolisano su nicale visokoškolske institucije koje daju samo lažne diplome, i te diplome su postale sada naša najveća prepreka ekonomskom i demokratskom razvoju. Nema dovoljno kompetentnih ljudi, vršena je dugo vremena ne-

intervju

gativna selekcija, a propaganda da su sve diplome jednake dovela je i do odlaska kvalitetno školovanog kadra iz zemlje. Istrajno se radilo na promeni sistema vrednosti i trenutno smo društvo bez ideologije i bez jasne perspektive. Da li je „odliv mozgova“ tako veliki problem za Srbiju?

To je, mislim, trenutno naš najveći problem i njegovo rešenje predstavlja glavni preduslov stabilnog privrednog rasta. Što pre to shvatimo, to bolje po nas. Nažalost, rešavanje tog problema nije politički privlačno jer bi njegovo čak i ekspresno rešenje počelo da daje vidljive rezultate tek nakon 10–15 godina. Šta ne štima u našem sistemu obrazovanja? A šta valja? Imamo li pravo da se još dičimo onim da smo svestrani i mnogo široki? Posebno u ekonomskim naukama, kad smo u zemlji koja je u ekonomskom kolapsu?

Sistemski posmatrano, najslabija karika u lancu obrazovanja kod nas je svakako deo od V do VIII razreda. Postoje vrlo respektabilne srednje škole, koje, nažalost, funkcionišu tako zahvaljujući entuzijazmu pojedinih profesora, kao što postoje i dobri univerziteti, među kojima bih izdvojio one sa najdužom tradicijom. Široko obrazovanje je neophodno za ovako malo tržište rada. A kada je u pitanju odgovornost ekonomista za ekonomski kolaps, dobro znamo da su sve poluge koje utiču na ekonomska kretanja u rukama političara. A šta kažete, da li je istinita ona gradacija: laž, besramna laž i statistika?

To je duhovita opaska koja pokazuje koliko je statistika bila zloupotrebljavana, pre svega u političke svrhe. Ipak, valja naglasiti da statistička metodologija nema alternativu za većinu naučnih istraživanja i da predstavlja najdragocenije oruđe u njima. Vi prevodite sa ruskog i grčkog jezika, je li to realno? Kad ste stigli sve to da obavite?

I to je deo mog samoobrazovanja, a onda ta saznanja poželite da podelite sa okolinom jer smatrate da je to korisno. Poplave 2014. godine i dani žalosti odložili su izvođenje vaše predstave „Dokazi i opovrgavanja“ u

okviru manifestacije „Maj mesec matematike“. O čemu je tu reč?

To je bio interesantan projekat koji sam realizovao sa grupom svojih desetak sjajnih studenata. Radili smo na adaptaciji ideje Imre Lakatoša, bivšeg profesora metodologije na Londonskoj školi ekonomije. To je bila demonstracija pravljenja jednog uspešnog časa u okolnostima kada je učitelj došao na čas nepripremljen, pa onda đaci preuzimaju stvar u svoje ruke. Bilo je tu i elemenata mjuzikla, sa mnogo duha mojih studenata utkanog u dijaloge. Dobro, ali šta ćemo s onim prosečnim studentima, o njima niko ne vodi računa?

Mislim da svaki student ima u sebi uspavanog natprosečnog studenta, i treba tog natprosečnog da probudimo. Često sanjam jedan nadrealan san kako studentima stavljam neki levak na teme da bih im ulio znanje, a oni se koprcaju i brane. Kad se probudim, shvatim da ta slika nije mnogo daleko od stvarnosti. Matematika je osnova vašeg obrazovanja i rada. Ali koliko je ona zaista povezana sa realnim životom?

Ovo je ključno pitanje za razumevanje savremenog obrazovanja. Mi sada školujemo ljude, između ostalog, i za neke profesije koje će postojati kroz 10–20 godina a o kojima još ništa ne znamo, i važno je da svoje đake naoružamo takozvanim prenosivim znanjima. U matematici nije važno memorisati skupove činjenica (teorema), već znati pružiti argumentaciju (dokaz) za njih. Nije važna Pitagorina teorema koliko je važan njen dokaz! Taj dokaz nam je dobar putokaz da sutra argumentujemo nešto drugo nimalo slično Pitagorinoj teoremi. Dakle, matematika je osnova za ispravan način rasuđivanja, a ne za puko računanje i neposrednu primenu. Nedavno je čuveni Stiven Hoking ponovio tvrdnju da će veštačka inteligencija uništiti čovečanstvo. Verujete li u to iz ugla matematičara?

Neposredno ne, ali metaforično da. To je upravo vezano i za prethodno pitanje. Puko računanje i neposrednu primenu matematike možemo prepustiti mašini, ali ako joj prepustimo i rasuđivanje, bojim se da ćemo kao društvo nenadoknadivo nazadovati. To je slično i kada nekritički koristimo tzv. nove

tehnologije u nastavi. Ne može predavač na jednom času da koristi više od desetak slajdova, i slajdovi ne mogu zameniti udžbenike. Ne postoji brz način da se prenese znanje; to je jedan spor i postupan proces. Robi Vilijams je u Društvu mrtvih pesnika poručio deci da „uhvate dan“. Šta im vi poručujete?

Hvataj znanje i danju i noću, i nikada ga ne izbegavaj! Dobro, umete i da budete džentlmen, pa da za 8. mart podelite cveće studentkinjama. Jeste li nekad naišli na nerazumevanje vaših dobronamernih gestova?

Nerazumevanje je mnogo češće (i žešće) nego što možete zamisliti. Jednostavno, ne osvrćem se na to, već samo pomislim: „Bože, oprosti im, oni to nisu razumeli.“ Profesorka Rajna Dragićević sa Filološkog fakulteta pre nekoliko godina je pobudila javnost svojim motivacionim govorom diplomcima. Kad biste vi pisali takav govor, šta biste poručili novoj armiji ekonomista?

Tu bi svakako našao mesto apel da nikada ne prestanu da uče, deleći to znanje sa drugima, i da se nikada ne ogreše o svoju profesiju. Takođe bih im predočio jednu formulu slobode preuzetu iz mog prevoda Kazandzakisa: „Ničem se ne nadam. Ničeg se ne bojim. Slobodan sam.“ Postoji li matematička formula za sve, pa i za srećan život? Ili postoji li matematička formula koja bi rešila mnoge probleme ove zemlje?

Naravno da postoje formule i za srećan život, i za rešenje naših problema, ali one nisu matematičke. Kada ne bi postojale, bilo bi besmisleno nastaviti živeti, a posebno živeti ovde. Po svim statistikama, Srbija će jednog dana uspeti u fudbalu. Može li da se izračuna kada bi to bilo?

Naravno da ne, ali ako dovoljno dugo bude postojala Srbija i dovoljno dugo budu održavana prvenstva u fudbalu, onda će se to svakako desiti. To je isto kao istinitost tvrđenja da broj pi u sebi sigurno krije i kodira celokupnog Šekspirovog Hamleta, ali to ne možemo da lociramo. ®

istraživanje

Razotkrivanje mita

MILENIJUMSKA GENERACIJA Lenji smo i nesrećni? Ne, to vam se samo tako čini

Dominantna generacija, koja bi trebalo da pokreće svet u ovom trenutku, smatra se najlenjom i potpuno promašenom generacijom. Onom koja je podbacila u odnosu na svoje roditelje, ali i doživela najtežu ekonomsku krizu koja je pogodila savremeni svet. Za razliku od Srbije, u kojoj su to deca koja su rasla tokom rata i u posleratno vreme, i stalno bila u tranziciji, krizama, svetska milenijumska generacija imala je svoje probleme. Možda i sličnije našima nego što mislimo. Veliko svetsko istraživanje pokazuje stremljenja i želje svih onih rođenih između 1980. i 1995. godine, koje nazivaju i generacijom Y, u čitavom svetu, pa i na Balkanu

obro, za početak, ko su milenijalci? U milenijalce ubrajamo sve one koji trenutno imaju između 20 i 35 godina, to jest rođene između 1980. godine i kraja 1994. (iako neke definicije obuhvataju i one rođene do 2000. godine). Zovemo ih još i generacija Y, jer je njihovo vreme došlo neposredno nakon generacije X (rođeni između 1965. i 1979. godine). Kakvo mišljenje o njima vlada?

Kad u Gugl pretraživač ukucate „generacija Y je“, on vam predlaže opcije: „lenja“, „idiotska“, „nesrećna“. Oni, zapravo, i jesu često optuživani i etiketirani kao suviše preokupirani sobom, narcisoidni, politički apatični i nesposobni da normalno funkcionišu bez smartfona. Večiti adolescenti bez sposobnosti da budu odani i privrženi. Ali, nisu retki slučajevi u kojima je ova generacija percipirana na jedan sasvim drugačiji način: otelovljenje

Priredila Margita Milovanović kreativnosti, fleksibilnosti, otvorenog uma, snažnog osećaja društvene odgovornosti i brige o okolini. Kako oni vide sebe?

Oni imaju mnogo negativniju sliku o sebi nego što je to slučaj sa mnogim drugim generacijama. Čak 59 odsto ispitanih milenijalaca opisalo je svoju generaciju kao narcisoidnu i opsednutu sobom, dok je istu stvar za svoju generaciju reklo samo 30 odsto „iksevaca“ i 20 odsto takozvanih bebi-bumera. Mnogi pripadnici generacije Y uopšte ne žele da se tako identifikuju. Gotovo dve trećine faktičkih pripadnika ne izjašnjava se tako, mada čak 33 odsto njih nije ni svesno da pripada milenijalcima, već se smatra delom generacije X. Šta su njihovi problemi?

Smešno je smatrati da milenijalci poseduju jedan unitarni, jedinstveni karakter. Međutim, mnoga pitanja ekonomskog i političkog značaja ujedinila su ih u određenom smislu. Mnogi žive u zemljama s

ozbiljnom ekonomskom recesijom, tretirani su poput pokusnih kunića u svrhe tehnološke revolucije i mnogo godina proveli su živeći pod velom terorizma i rata. Veliki broj ljudi svakodnevno otvoreno govori o nedaćama koje su zadesile ovu generaciju u svim ćoškovima planete, recimo: nedostatku perspektive u Meksiku, društvenopolitičkim nemirima u Rumuniji, oduzimanju prava glasa na Filipinima i rastu nezaposlenosti u Španiji. Dodajte tome Srbiju, dodajte tome migrante... A možda jedan od najviše uznemirujućih i najzanimljivijih podataka jeste da im prognoze nisu najsjajnije; oni su, kako ih Gardijanov novinar Šiv Malik zove, „napuštena generacija“, prva koja je uspela ne samo da ne nadmaši generaciju svojih roditelja, već i da bude u znatnom zaostatku. Kako zarađuju?

Slobodni mladi ljudi zaista su znatno osiromašili u poređenju sa prosečnim populantom, što možda najbolje ilustruje podatak da su u proseku siromašniji i od

SreĆa jednako realnost minus oČekivanja

Generacija na poslu zaposleni puno radno vreme

Ono što ih najviše motiviše jesu novac i titule, a sadržajnost posla je u drugom planu. To značajno doprinosi 'izgorelosti'

skraćeno radno vreme

nezaposleni

41%

65%

54%

24%

10%

13%

33%

25%

32%

Veoma sreĆni zbog posla s punim radnim vremenom

35%

23%

45%

Generacija Y

između 18 i 24

između 25 i 29

Šta generacija Y kupuje Procenjuje se da godiŠnje potroŠe 20 milijardi dolara na onlajn kupovinu.

90% 35%

Vrednosti  samoizražavanje je važnije od samokontrole

odsto ima liČni kompjuter

 marketing i brendiranje sebe je važno  nasilje je prihvatljiv način komunikacije

ima internet na mobilnom telefonu

 s trah nije poželjan  poštovanje mora da se izrazi, ali ne zasniva se na godinama, autoritetu ili tituli

skupi dodaci koji potvrĐuju tvrdnju o kreativnosti

30% 34% 18%

stvaraoci i trendseteri kritiČari sakupljaČi

17% 54% 57%

neaktivni posmatraČi (gledaoci)

Atributi  brza prilagodljivost

sastavljaČi

 željni promena i izazova

Žele autentičnu vezu s proizvođačima stvari koje kupuju.

 stalno stvaraju  izuzetno otporni

Četvoro od petoro dnevno u svoje aktivnosti uključuje i korišćenje tehnologije.

Imaju

50% 90%

 prihvataju druge različitih zanimanja bez razlika, lako i otvoreno

uticaja na odluku porodice za kupovinu auta i za kupovinu odeće.

Devet od deset ima lični elektronski uređaj.

Više od

 predani i lojalni kad su posvećeni ideji

svih onlajn kupovina

Skloni su depresiji anksiozonosti hroničnim poremećajima

Ko je generacija Y i kakvo je njihovo mesto u poslovnom svetu ...ambiciozni 56 odsto očekuje da bude u menadžerskoj ulozi za tri godine od početka

...povezani 63 odsto je na Linkedinu i koristi ga za posao

 multitasking

često s prijateljima deli informacije o interesovanjima za različite proizvode

Finansijski problemi upravljanje dugom štednja krediti i zajmovi

 globalni u perspektivi Čine

NajveĆe brige Generacije Y

83 75 75

% uticaj ekonomije na lične sposobnosti da postigne ciljeve % obezbediti životnu ušteđevinu dovoljnu za odlazak u penziju

% kako priuštiti željeni životni stil u kasnijim godinama

...konkurentni prosečno 83 konkuriše za jedan posao

...mobilni 90 odsto je spremno da se odseli čak i preko okeana zbog posla

...radilice

jedan od sedam radi 50 sati nedeljno i više

...Čekaju da ih poslodavac impresionira Iako 75% kaže da su ponosni što rade za svoje poslodavce, 57% očekuje da će napustiti posao za dve godine

istraživanje

onih koji izdržavaju decu i onih sa stagnirajućim raspoloživim prihodima. U čak osam dobrostojećih zemalja – Americi, Velikoj Britaniji, Australiji, Kanadi, Španiji, Italiji, Francuskoj i Nemačkoj – svi ti mladi samci progresivno osiromašuju u poslednjih dvadeset godina i, sada više nego ikada pre, sve im neizvodljivije i teže deluje mogućnost da se ikada potpuno osamostale i postanu nezavisni. U ovim zemljama, naravno, ne suočavaju se samci samo sa rastućim rentama i kirijama koje im je sve teže da samostalno podmire (nemaju partnera ili cimera da te troškove podele), već, sudeći po poslednjim istraživanjima, manje i zarađuju. Uprkos finansijskim poteško-

sam sve one filmove suviše primila k srcu, bukvalno ih shvatila. Znate na šta mislim, neka devojka od dvadeset i kusur živi u super hip stanu, u kul kraju u centru grada, sa brdom novca za izlaske non-stop i švrljanje po restoranima.“ Sa druge strane, brojni su oni koji su se skrušeno vratili u svoje porodične domove, pravo kod onih koji su im nekada menjali pelene i prali zube. Sara Marš sa 28 godina i dalje živi sa roditeljima. Kao mlađa je, poput svake mlade, entuzijastične devojke, zamišljala život u kasnim dvadesetim kao epizodu „Seksa i grada“: pun zabave, dobrih cipela i modernih stanova. Ali ispostavilo se da je stvarnost sasvim drugačija u Londonu. Prema po-

Ali ono što je za kineske milenijalce možda najviše obeshrabrujuće i obavezujuće jeste nadolazeća odgovornost da paze i neguju svoje ostarele roditelje, bez braće i sestara da im priskoče u pomoć, dok ujedno podižu i svoje porodice. Milenijalci se, često i intenzivno, suočavaju sa brojnim predrasudama kojih su svesni i koje i u prethodnom segmentu pobijaju. Ne, nije im najprijatnije da žive besposleni s roditeljima. I, da, osećaju se beskorisno, postiđeno i neuspešno. A isto tako, i kada se zaposle, dolaze u direktnu konfrontaciju sa stereotipima kojima ih etiketiraju: uvek su gomila lenjivaca koji očekuju da im se sve servira. Međutim, istina je nešto drugačija.

Ne treba zanemariti činjenicu da će ova generacija činiti polovinu globalne radne snage do 2050. godine. Uprkos izbegavanju generalizacije, fakat je da su svi milenijalci neraskidivo povezani jednom nesrećnom okolnošću, ozbiljnom i snažnom finansijskom krizom; ujedno su bili i pioniri a i zamorčići tehnološke revolucije i integrisani su u fenomen globalne mreže više nego iko drugi ćama, broj jednočlanih domaćinstava u znatnom je porastu. Jednim od glavnih faktora smatra se ulazak žena na tržište rada, povećana stopa razvoda braka i tzv. social housing u Evropi koji kao cilj ima upravo pronalaženje povoljnih stanova za samce. Takođe, vrlo uticajnim smatra se i fenomen odlaganja braka i roditeljstva, sve češći kod mladih ljudi; broj prosečnih godina za ulazak u brak porastao je, što automatski znači da su ljudi duže samci. Usredsređuju se na karijeru i radije šire svoj krug prijatelja i poznanika nego da rađaju decu. „Veoma mi se svidelo da živim sama u svom stanu, ali mom novčaniku baš i nije“, izjavila je jedna 28-godišnja stanovnica Oregona. „Mislim da

slednjim podacima Nacionalnog zavoda za statistiku, samo u Engleskoj čak četvrtina odraslih ljudi živi sa roditeljima. A broj je i dalje u ekspanziji, čak i u SAD. U Indiji živi sto pedeset miliona milenijalaca, bolje obrazovanih i društveno liberalnijih od bilo koje prethodne generacije. Za mlade ljude to znači i priliku da putuju, rade, studiraju u inostranstvu i osamostaljuju se u potpunosti. Indijskim milenijalcima svojstven je optimizam. Indijci su spremniji da mnogo duže izdržavaju svoju decu nego što to ljudi u zapadnim zemljama čine. Ali uz finansijsku stabilnost dolazi i društveni pritisak da se zarađuje više, te Indijci mnogo manje vremena provode u putovanju ili besposličarenju. Kineski milenijalci su najčešće opisivani kao razmažena, narcisoidna, privilegovana i politički neangažovana derišta. Uglavnom odgajani kao jedinci, nakon uvođenja politike jednog deteta 1979. godine, omogućivane su im prilike koje njihovi roditelji nisu mogli ni da sanjaju. Međutim, dvadesetšestogodišnja Sindi Feng kaže da stvari stoje malo drugačije: „Svi smo nervozni i zbunjeni. Diplomirala sam nedavno u najboljoj lingvističkoj školi u Kini, ali sam i dalje nezaposlena. Nisam sigurna kako će se stvari dalje odvijati i kakva me budućnost čeka.“

Pre svega, ne treba zanemariti činjenicu da će ova generacija činiti polovinu globalne radne snage do 2050. godine. Uprkos izbegavanju generalizacije, fakat je da su svi milenijalci neraskidivo povezani jednom nesrećnom okolnošću, ozbiljnom i snažnom finansijskom krizom; ujedno su bili i pioniri a i zamorčići tehnološke revolucije i integrisani su u fenomen globalne mreže više nego iko drugi. Stoga se ne treba čuditi što, sada kada su stasali i postali glavna radna snaga, obavljaju poslove na drugačije načine. Ali često se upravo te razlike transformišu u negativne stereotipe. Zato, mitbastovanje možda nikada nije bilo smislenije no upravo sada kada su mitovi o lenjim milenijalcima na redu. 1. Milenijalci postavljaju lestvicu visoko jer su nadobudni

To je generacija koja živi s mnogo više nesigurnosti i anksioznosti. Tu leži ključ njihove nestalnosti i odabira karijere: ako već nije dobro plaćen posao, onda će da izaberu ispunjavajući. Ali tu leži i paradoks percepcije milenijalaca kada je u pitanju posao; ne žele da prihvate nezadovoljavajuće poslove jer nisu dobro plaćeni, ali su, istovremeno, naprosto prinuđeni da prihvate jedan takav kako bi

istraživanje

mogli da sebi priušte da se bave i onim što vole. Piter Fleming, profesor poslovnih i društvenih studija u Londonu, objašnjava ovaj fenomen kao želju milenijalaca da pomire svoje lične vrednosti sa poslom. „Postoji taj egzistencijalni momenat, krajnje prominentan, u načinu na koji milenijalci biraju posao, i on govori: „Nisam voljan da žrtvujem svoj život za ovo, jer ja sam osoba, ljudsko biće koje želi da bude srećno.‘“ 2. Milenijalci su lenji

Milenijalci određene stvari zaista posmatraju na drugačiji način. Zašto biti zarobljen za stolom osam sati dnevno ako na te mejlove možete odgovoriti i iz kafea? To nije lenjost, već obavljanje posla na pametniji način. Skoro polovina milenijalaca širom sveta, sudeći po istraživanjima, odbila je posao ili potencijalnog poslodavca jer su u suprotnosti sa njihovim verovanjima i stavovima. „Jedna od najvažnijih osobina milenijalaca, pored toga što su majstori digitalne komunikacije, jeste njihov stav da je važno činiti dobro. Gotovo 70 odsto njih reklo je da je građanska angažovanost njihov najviši prioritet“, stoji u Inc. Magazineu. 3. Milenijalci rade da bi živeli umesto da žive da bi radili

Kao student, En Viktorija Melon učestvovala je u stvaranju zbirke „Od milenijalaca s ljubavlju“, kolekcije iskustava vezanih za posao. „Ono što smo otkrili prilikom pisanja te zbirke jeste da nam se nikako nije dopala ta fraza ‚balans između posla i života‘, već smo pokušali da se fokusiramo na iskustva ‚integracije posla i života‘.“ Ta integracija podrazumeva da su im kreativne ambicije i društveni život usko i neraskidivo isprepletani. Skoro sve poslove je moguće obaviti od kuće, pomoću telefona i laptopa, nekada se posao završi u devet, a nekada u ponoć. 4. Milenijalci kompulsivno menjaju poslove

Studije tvrde da su milenijalci najgori potencijalni radnici. Međutim, fenomen menjanja poslova zapravo je posledica godina i nije vezan isključivo za ovu generaciju. Najočigledniji primer su Amerikanci kod kojih je stopa nestalnosti kod ljudi u dvadesetima identična kao i osamdesetih godina prošlog veka.

ko smo mi? Rođeni između 1980. godine i kraja 1994. (iako neke definicije obuhvataju i one rođene do 2000. godine) Pedeset devet odsto ispitanih milenijalaca opisalo je svoju generaciju kao narcisoidnu i opsednutu sobom Sto pedeset miliona milenijalaca živi samo u Indiji, oni su bolje obrazovani i društveno liberalniji od bilo koje prethodne generacije Gotovo dve trećine faktičkih pripadnika ne izjašnjava se kao milenijumska generacija Ova generacija činiće polovinu globalne radne snage do 2050. godine Skoro polovina milenijalaca širom sveta odbila je posao ili potencijalnog poslodavca jer su u suprotnosti sa njihovim verovanjima i stavovima Sedamdeset odsto njih smatra da je građanska angažovanost njihov najviši prioritet Tanja Granvold, osnivačica sajta „Graduate Frog“ i autorka knjige How to Get a Graduate Job Now objasnila je da na to da li će osoba menjati poslove lako utiče odanost poslu koja se formira vrlo rano, u početnoj fazi karijere. „Postoje dva tipa. Ukoliko pronađu dobar posao neposredno nakon maturiranja, i u toj radnoj sredini se osete vrednovano i cenjeno, ostaće tu dugo. Ali ukoliko njihova karijera počne na jedan uzburkaniji, da tako kažem, način, kroz mrežu stažiranja, privremenih i fri-lens poslova, velika je verovatnoća da će se razvijati mnogo labilniji i opušteniji odnos prema poslodavcima, te će i menjanje poslova biti mnogo češće“, objasnila je Tanja. 5. Milenijalci nemaju nerava i vremena za iskusnije kolege

Uvek očigledni ključ nerazumevanja je ležerniji pristup milenijalaca poslovnom okruženju i zahtevima, kao i nesposobnost da se u potpunosti povinuju krutim i zatvorenim formama koje ne dozvoljavaju živu interakciju i prostor za mentalni

progres. Milenijalci vrednuju i upražnjavaju malo drugačiji princip „mentorstva“ – uglavnom to vide kao priliku da starije kolege nauče nečemu, pored ustaljenog obrasca u kojem su samo oni ti koji primaju znanje. Takođe, skloniji su inovativnosti, te mnogo polažu na kreativni razvoj novih, alternativnih načina rada, mentorstva i liderskih veština. Naslednici

Iako se čini da je za milenijalce sve pošlo naopako u odnosu na njihove prethodnike, generacija tinejdžera koja dolazi nakon milenijalaca našla se u još većem sosu. Oni koji dolaze su, prema obimnoj studiji, generacija mladih koji su duboko anksiozni i nepoverljivi, sa vrednostima pomerenim do neprepoznatljivosti. Osamnaestogodišnja Sara, pripadnica je smartfon generacije koja obuhvata mlade ljude od 14 do 21 godine starosti, naslednike milenijalaca. „Kada sam se nedavno vratila sa operacije, prve reči koje sam uspela da promrmljam nisu bile ni ‚mama‘ niti ‚medicinska sestra‘, već ‚ajfon, ajfon‘.“ Za milenijalce tehnologija je vrlo značajna, ali za sve oni koji dolaze posle njih, ona je gotovo esencija života. Najčešće su nazivani generacijom Z, po logičnom alfabetskom redosledu, ali postoje struje koje ih prekrštavaju u generaciju K, po prvom slovu imena Ketnis Everdin, junakinje planetarno popularnog serijala „Igre gladi“. Kao i za Ketnis, i za njih je svet koji nastanjuju večita borba – prepun distopičnosti, nejednakosti i okrutan. I izveštaj Svetske zdravstvene organizacije o tinejdžerima to potvrđuje – oni su pod ogromnim pritiskom zbog uspeha u školi i konstantno anksiozni po pitanju svog izgleda. Ispitivači su bili šokirani činjenicom koliko je zadovoljstvo životom drastično opalo kod dece između 11 i 15 godina. Oni već žive u strahu od dugova i kredita, neminovno svesni toga da će im doba u kome će živeti doneti još veće ekonomske probleme nego što njihovi prethodnici imaju, više nejednakosti, i još manje finansijskog optimizma. Za potrebe istraživanja, na papiru su crtali ilustraciju sopstvenog shvatanja dugova i kredita; svaki crtež sadržao je neku vrstu lanaca, rešetki i okova. „Za mene, svaki dug je kavez u kojem sam zarobljen“, objašnjava jedan „zedovac“ pod imenom Džejk. ®

BIZNIS I UMETNOST

RECEPT ZA USPEH U FILMSKOJ INDUSTRIJI

Više nije dovoljno samo proizvesti vrhunsko delo

ilena Garfild je filmski i pozorišni producent čija se karijera odvija na osovini Vašington–Beograd. Milena već godinama živi u Vašingtonu, a u Beograd dolazi iz privatnih ali i iz profesionalnih razloga. Poslednji je bio produkcija filma Otadžbina Olega Novkovića po scenariju Milene Marković. Ona je i jedan od prvih producenata art-menadžera kod nas. Sve to je kvalifikuje kao odličnu sagovornicu za analizu savremenih filmskih kretanja u Americi ali i kod nas. Takođe, ona je pravi sagovornik na temu savremene američke produkcije TV serija, uključujući neizbežni fenomen – Netflix

Razgovarao Branko Rosić U Americi, pored uobičajenih filmskih kritičara koji se bave striktno kritikom i pregledom dešavanja u sinepleksima širom SAD, postoji i onaj deo koji voli da gleda stvari dubinski i iz analize godišnje produkcije iznosi svoje viđenje ne samo na bioskopskim blagajnama već i šire. Takva vrsta američkih filmskih analitičara pretenduje da na osnovu kretanja u američkoj kinematografiji sagleda tendencije kretanja američkog društva. Tako je filmska kritičarka u američkom magazinu Time pred dodelu najvažnije filmske nagrade – Oskar, izvlačila paralele između blokbastera i savremene Amerike koja se opet može prikazati kroz najpoznatiji žanr – vestern. Tada sam se setio Milene Garfild, filmskog i pozorišnog producenta čija se karijera odvija na osovini Vašington–Beograd. Milena već godinama živi u Vašingtonu, a u Beograd dolazi iz privatnih ali i iz profesionalnih razloga. Poslednji je bio produkcija filma Otadžbina Olega Novkovića po scenariju Milene Marković. Ona je i jedan od prvih producenata art-menadžera kod nas. Sve to je kvalifikuje kao odličnu sagovornicu za analizu savremenih filmskih kretanja u Americi ali i kod nas. Takođe, ona je pravi sagovornik

na temu savremene američke produkcije TV serija, uključujući neizbežni fenomen – Netflix. Intervju za Original rađen je neposredno nakon poslednjeg povratka u Vašington iz Beograda gde je boravila zbog premijere svojih filmova na FEST-u. U jednom tekstu u američkom magazinu Time novinarka je napisala, a sve povodom predstojeće dodele nagrade Oskar, da je deo nove američke kinematografije posvećen vesternu. Ne samo tipičnom vesternu kakav je novi Tarantinov film The Hateful Eight ili The Revenant sa Leonardom Dikapriom u glavnoj ulozi, već da je to čak i Marsovac pa i Mad Max. Da li se vi slažete s tim?

Apsolutno. Vestern kao žanr možda više ne postoji u svom originalnom obliku, ali filmovi koje ste naveli imaju sva obeležja vesterna, imaju etiku vesterna, da se tako izrazim, dakle imaju kao centralnu karakteristiku junaka koji je najčešće samosvojan, ćutljiv tip, koji sve rešava svojim postupcima a ne rečima, koji se bori za neku svoju pravdu, sam protiv svih u nekom nepristupačnom „divljem“ okruženju, i bez obzira na to da li se dešava na Divljem zapadu ili u apokaliptičnoj budućnosti, da li je u pitanju robot ili kauboj, to su u osnovi isti žanrovski principi. Samo je okruženje drugačije. U svim tim filmovima pobrojanim u prošlom pitanju imamo borbu individualaca. I Lea Dikaprija u Revenantu i Meta Dejmona u Marsovcu. Šta nam kaže to potenciranje individualnosti u savremenom američkom filmu?

Amerika je zemlja koja je zasnovana na individualizmu. Amerika mnogo više nego ostali delovi sveta veruje u snagu pojedinca a ne društva. Amerikanci još na izvestan način žive u Maloj kući u preriji sami sa sobom. Ako izuzmete zapadnu i istočnu obalu, Ame-

BIZNIS I UMETNOST

rika je u svojoj suštini još slabo naseljena zemlja ogromnih prostranstava, ogromne usamljenosti. Društvene pa i porodične veze su mnogo slabije nego u Evropi, na primer. Svako je sam u potrazi za svojom srećom. Simbol Amerike je i dalje usamljeni jahač iz one čuvene reklame, da sad ne pominjemo brend. Amerika je još uvek mnogo više Džek Keruak On the Road nego Fani i Aleksandar, ako mogu tako da kažem. Kako vi vidite sadašnju američku blokbaster produkciju?

Pre svega kao jednu monstruoznu marketinšku mašinu, koju ne zanima ništa osim merchandisinga, kojoj su najveći konkurenti video-igre, koje je kao industrija prevazilaze. To je industrija koja, po mom mišljenju, nema nikakve veze sa onim što je nekada film bio. Holivudska produkcija je road show. Ona ima veze sa onim što podrazumevamo pod filmskom umetnošću koliko Cirque du Soleil ima sa klasičnim baletom. I jedni i drugi imaju koreografiju, svetlo i muziku. To je jedino što ih povezuje. A kako vidite američku nezavisnu produkciju koja takođe ima veliki uticaj u celokupnoj američkoj kinematografiji, pa i na festivalu Sandens?

Znate onu rečenicu „There was the best of times, there was the worst of times“ – „Bila su najbolja vremena, bila su najgora vremena“. Danas se proizvodi više nego ikad, ali za nezavisne filmove, izuzev ako su vrhunski, veoma je teško da dođu do publike iako postoji bezbroj platformi za prikazivanje. Izbor filmova je nepregledan. Novi filmovi se takmiče sa starim filmovima, i baš kao i u muzičkoj industriji, sve je dostupno. Mislim da je pitanje bioskopske distribucije veoma otvoreno pitanje, koliko će bioskopi biti otvoreni i relevantni za nezavisne filmove. Sve je manje onih koji ulažu u nezavisnu produkciju, jer se ceo model promenio. Više se niko ne rukovodi samo kvalitetom filma već i modelom eksploatacije. Naravno, ako pričate sa Tedom Houpom koji je nedavno postao rukovodilac filmske produkcije Amazona, onda stvari zaista deluju ružičasto. On ima trenutno najbolji posao u Holivudu, jer ima budžet da ulaže u filmove po svom ukusu a nije opterećen zaradom. Dokle će Džef Bezos, vlasnik Amazona, da „se igra“ filma, drugo je pitanje. Mada on, čini mi se, sve što radi, radi dugoročno. Evo pitanja koje je staro a opet uvek aktuelno: da li su američke TV serije

pobedile američki film – da je sada sve najzanimljivije u njima a ne na filmu, da deluju ozbiljnije i bave se zanimljivijim temama?

Amerika se nalazi u onome što se naziva „zlatnim dobom televizije“. Televizijske serije su sve kvalitetnije i to su naprosto veliki filmovi u nastavcima. Serije su danas ono što su bili veliki romani u 19. i 20. veku. One imaju luksuz da produbljuju priču i karaktere, zbog svog trajanja. One su, što je i dokazano nekim istraživanjima, naprosto „adiktivne“, stvaraju istinsku zavisnost kod gledalaca koji danima bindžuju epizode kao u nekom „kokainskom transu“. Kažu da je efekat potpuno isti, ista vrsta procesa u mozgu se dešava kao kod zavisnika od droga, hrane ili alkohola. Kad zavisnik ne može da prestane nego mora da pogleda samo još jednu epizodu samo još danas. Kako je došlo do te revolucije u televizijskom serijskom programu? Nekad su bitni filmski autori bežali od TV serija a danas jure ka njima. Martin Skorseze režira The Boardwalk Empire i Vinyl, Kevin Spejsi glumi u House of Cards.

„Well, no studio for old men.“ Jedan od razloga je: „Because they can“, zato što na televiziji još mogu da režiraju a studiji nisu baš mnogo raspoloženi za njihove ideje koje ne uključuju superheroje. To je jedan razlog. A drugi razlog je zaista ta kreativna revolucija, kako je nazivaju, koja se u televiziji desila sa pojavom serije Sopranovi, koja je uvela antiheroja, složenu filmsku dramaturgiju, mračne priče. Zaista najzaslužniji za tu revoluciju je HBO koji, kao što znate, ima slogan „Ovo nije televizija, ovo je HBO“. I to zaista nije televizija kakva je postojala na glavnim nacionalnim mrežama kao što su ABC ili NBC. Ali nemojte zaboraviti da broj gledalaca tih najpopularnijih serija koje ste naveli nije za američki standard veliki. To su zanemarljive

Verujem u izreku „Ne pitajte šta vaša umetnost može da učini za vas, pitajte se šta vi možete da učinite za svoju umetnost“. Verujem da su umetnici posvećeni ljudi koji su spremni da zarađuju na druge načine da bi mogli da se bave svojom umetnošću, kao što pisci često predaju ili se bave novinarstvom, a ne žive isključivo od prodaje svojih knjiga

cifre kad se porede sa network televizijama. To je niche tržište. Kažu da je za seriju HBO-a Devojke (Girls) napisano više kritika i prikaza nego što je ona imala gledalaca. Ali model finansiranja HBO-a ili Netflixa je drugačiji. Njih ne zanimaju rejting i reklame, njih zanima određeni segment sofisticiranije i imućnije publike, a ne najšira moguća publika čijem ukusu moraju da povlađuju. Oni žive od pretplate, a da bih se ja na njih pretplatila, oni moraju da ponude nešto izazovno, uzbudljivo, drugačije. Kako vidite stanje u srpskoj kinematografiji, jer ne samo što joj je skoro nemoguće da dođe na velike svetske festivale već se godišnje snimi mali broj filmova? Gde je rešenje?

Pre svega, srpski filmovi idu na festivale. Oni putuju svetom mnogo više nego ijedna druga umetnost koja se ovde proizvodi. Ne zato što su oni bolji od drugih umetnosti, nego naprosto što je model takav. Festivali su mnogobrojni i publika se okuplja na festivalima. Da li su naši filmovi na najvećim i najprestižnijim festivalima – to je drugo pitanje. Kod nas se proizvodi veoma mali broj filmova. Ako godišnje proizvedete pet ili deset filmova, teško je da možete da očekujete da će tri biti vrhunska. Kod nas se malo ulaže u marketing naših filmova, odnosno u brendiranje, u pravljenje „autora“. To je ozbiljan posao i ko danas veruje da je dovoljno samo proizvesti vrhunsko umetničko delo i pustiti ga „u svet“, živi u velikoj i opasnoj zabludi. Stvaranje okruženja ili onoga što se zove art-kontekst od presudnog je značaja. Šta pod tim podrazumevam? Da, na primer, autorski filmovi napune sale na festivalima kakav je FEST ili Festival autorskog filma, a onda budu poslati da umru u šoping-molovima. Zato što ne postoji kontekst za njihovo preživljavanje, ne postoji jasno određeno mesto, destinacija. Koji je u tim i takvim uslovima u Srbiji motiv mladih ljudi da upišu režiju?

Verujem da je potreba umetnika da stvaraju jača od kalkulisanja mogućnosti preživljavanja. Verujem u izreku „Ne pitajte šta vaša umetnost može da učini za vas, pitajte se šta vi možete da učinite za svoju umetnost“. Verujem da su umetnici posvećeni ljudi koji su spremni da zarađuju na druge načine da bi mogli da se bave svojom umetnošću, kao što pisci često predaju ili se bave novinarstvom, a ne žive isključivo od prodaje svojih knjiga. ®

IKONA

TRIDOMANIJA Kanada se vratila, prijatelji Kako je jedan sasvim neobičan političar, premijer Kanade Džastin Trido, postao globalni fenomen

Piše Margita Milovanović „Zašto, kad god sebe nazovem feministom, Tviter eksplodira? “, pita Trido, ističući svoju odluku da feminizam zagovara jasno i glasno sve dok čitav svet ne prihvati to. Nije da nismo očekivali nešto slično od premijera čiji kabinet čini isto onoliko žena koliko i muškaraca. A sve to uz, sada već slavno, objašnjenje „Zato što je ovo 2015. godina“, u vreme kada je kabinet formiran. „Svi svetski lideri govore identičnu stvar: ‚To je baš lepo, ali trenutno nije izvodljivo, znaš, tako je ustrojena naša vlada ili partija.‘ Pa, ja imam jedno pitanje za sve njih. Šta ste, zapravo, uradili kako biste promenili to ustrojstvo i izvukli sve te izvanredne žene koje mogu da budu baš onakve vođe kakve nam trebaju?“ Vatreno se drži svoje teze da je ‚feminista‘ reč koje niko ne bi trebalo da se stidi i da će prava pobeda doći onda kada se ljudi češće budu izjašnjavali tako. „Znate, ja imam ćerku i zaista sam ponosan na stvari kojima uspevam da je naučim. Ali supruga mi je nedavno skrenula pažnju da je još važnije da učim sina tome da poštuje žene i da, baš kao i tata, bude feminista.“ Četrdesetčetvorogodišnji Trido je beskompromisan kada je o ljudskim pravima, jednakosti i nediskriminatornosti reč. Neumoljiv. Kanađani su ponosni na kabinet koji je formirao, a raznolikost u mnogim domenima dala je veliki domaći zadatak čitavom svetu. Ne samo da tu ima petnaest žena od ukupno trideset članova vlade već se i na čelu svakog pojedinačnog resora našao najkvalifikovaniji stručnjak za mesto koje mu je dato. Ministarka na-

Kanađanina ne definišemo po boji kože, jeziku, religiji ili mestu iz kog dolazi, već po vrednostima, aspiracijama, nadama i snovima koje ne samo kanadski narod već i svi ljudi sveta dele uke je, zapravo, naučnica (koja je, pride, dobitnica Nobelove nagrade), ministar demokratskih institucija je, zamislite, muslimanski izbeglica, ministar sporta i osoba sa invaliditetom je paraolimpijski atleta, a ministar saobraćaja astronaut. Jedan je gej, jedan je slep, jedan paraplegičar, jedna od ministarki hrabro vodi borbu protiv raka dojke. Pored muslimana, u vladi sedi i jedan ateista. „Tako izgleda Kanada“, govori Trido, sa večitim osmejkom na usnama. Iako ostavlja utisak vickastog, nestašnog dečaka kada se, recimo, u majici s likom Supermena pojavi na ComicConu, ili poljubi gej voditelja tok-šoua u kome gostuje na nacionalnoj televiziji, njegove duboko usađene, bistre oči odaju neporecivu inteligenciju i pronicljivost.

Tridoov otac Pjer takođe je bio premijer u nekoliko navrata, dugi niz godina. O njemu se govorilo kao jednoj od ključnih figura i tvoraca progresivne, moderne Kanade, a uz to bio je i medijska senzacija i kulturna ikona. Međutim, iako je potomak velike kanadske političke dinastije, nije se činilo da je Džastin bio posebno zainteresovan da održi političko nasleđe svoje loze. Nakon koledža radio je sve moguće i nemoguće – od posla instruktora snouborda do profesora matematike u srednjoj školi. „Sećam se kako je uvek pevušio ‚Pretty Fly‘. Svi momci su mislili kako je kul, a sve mi, devojke, pozaljubljivale smo se u njega“, govori njegova nekadašnja učenica. Politički nosevi nanjušili su ga tek 2000. godine na sahrani njegovog oca kada je održao dug i potresan govor u slavu tate Pjera. Postoje, faktički, dva

IKONA

Ministarka nauke je naučnica (koja je, pride, dobitnica Nobelove nagrade), ministar demokratskih institucija je, zamislite, muslimanski izbeglica, ministar sporta i osoba sa invaliditetom je paraolimpijski atleta, a ministar saobraćaja astronaut. Jedan je gej, jedan je slep, jedan paraplegičar, jedna od ministarki hrabro vodi borbu protiv raka dojke. Pored muslimana, u vladi sedi i jedan ateista. „Tako izgleda Kanada“, govori Trido, sa večitim osmejkom na usnama dela priče o Tridoovom usponu i lansiranju među zvezde: ne baš sjajan imidž njegovog prethodnika Stivena Harpera i činjenica da je suviše šarmantan za jednog političara. Svi Kanađani 2015. godine doživeli su neverovatno olakšanje kada je konzervativac Harper izgubio izbore. Od 2006. sprovodio je svoju malu strahovladu u groznom, razdorničkom maniru. Voleo je da sebe smatra šampionom „stare fele“ (u prevodu, belih) Kanađana. Eksploatisao je i zloupotrebljavao mnoga pitanja od javnog značaja, poput predrasuda o muslimanskim izbeglicama, kako bi očvrsnuo i održao svoju poziciju moći u široko liberalnoj zemlji. Konzervativci su godinama uspevali da vladaju samo zbog postojanja jaza između levičarskih partija. Za sve kanadske liberale, ova vladavina bila je nepodnošljiva. Kažu, radi ilustracije, zamislite da se Buš kandidovao treći put 2008. godine, i to sa ozbiljnim šansama za pobedu. Tako su Kanađani, kada je Trido trijumfovao, bili i više nego radosni i uzbuđeni. Ne bezrazložno, kako se ispostavilo. Na političkoj pozornici debitovao je ruku punih dobre volje i, udarivši temelje jednoj novoj Kanadi, nastavio putevima građanskih prava, poštovanja i prosperiteta. Impresivno spretan u rešavanju socijalnih problema, istih onih na kojima je njegov otac insistirao, pozabavio se njima saosećajno, pažljivo i široko otvorenog uma. Njegova vizija Kanade upravo je onakva kakvu gaje mnogi Kanađani sa jakim nacionalnim osećajem: otvoreni, tolerantni i progresivni svetionik ostatku sveta.

Ovacije je skupio i kada je zvanično postao prvi kanadski premijer koji će prisustvovati Paradi ponosa u Torontu. Dok je Harper brižljivo radio na ukidanju azila sirijskim izbeglicama i blokiranju ulaska u zemlju, Trido ih je srdačno pozvao i lično ih dočekao na aerodromu, deleći im tople zimske jakne. Samo nekoliko trenutaka pre nego što su Sirijci sleteli na aerodrom Pirson u Torontu, Trido se, neobavezno raskopčane košulje i razbarušene kose, mirnim, staloženim glasom obratio osoblju i sugrađanima: „Oni večeras iz aviona izlaze kao izbeglice. Ali sa ovog terminala izaći će kao državljani Kanade, sa brojevima socijalnog osiguranja, zdravstvenim knjižicama i prilikom da postanu punopravni Kanađani.“ Zahvalio je svim osmesima koji su ga pozdravili i objasnio koliko će truda biti uloženo u narednim nedeljama, mesecima, čak godinama, kako bi svi oni koji prođu kroz vrata aerodroma te noći imali mogućnost da izgrade nove, sigurne i stabilne živote za sebe i svoje porodice, usput doprinoseći neprekidnom razvoju te srdačne i neverovatne zemlje. „Ovo je nešto što možemo da izvedemo u ovoj državi jer Kanađanina ne definišemo po boji kože, jeziku, religiji ili mestu iz kog dolazi, već po vrednostima, aspiracijama, nadama i snovima koje ne samo kanadski narod već i svi ljudi sveta dele. I način na koji ćete dočekati ove ljude noćas neće biti nešto što će samo oni pamtiti doživotno već i vi sami. Hvala vam što ste deo ovoga, jer je ovo važna, velika stvar. Ne samo za Kanadu već i za čitav svet.“ U skladu sa svojim progresivnim idejama za svoju zemlju, aktivno se uključio i

u problematiku klimatskih promena. Na Klimatskom samitu Ujedinjenih nacija u Parizu, Trido je hrabro i samouvereno saopštio delegatima: „Kanada se vratila, prijatelji. Vratila se i spremna je da pomogne.“ A z n at e ka ko ka ž u , i st i n s ka s i l e g e n da p o sta o o n da kada zavladaš internetom i tvoji mimovi počnu da iskaču i iz frižidera. Šarmantni Trido uspeo je i tu, u toj najkrvoločnijoj areni, gde hiljade trolova, botova i hejtera danonoćno lešinare. Počev od fotografije na kojoj drži bebu u jednoj ruci, uspešno balansirajući (kažu, njegov party trick), do snimaka na kojima igra indijske tradicionalne plesove i famoznog „Zato što je 2015. godina“. Simpatije je osvojio i kada je srčano podržao legalizaciju marihuane. Plus, ima tetovažu na levom ramenu i želi da ga, u biografskom filmu, glumi Meril Strip. Čik probajte da ga ne volite. Trido je, na kraju krajeva, savršeni premijer u doba društvenih mreža i savremenih medija. On gotovo intuitivno sprovodi afirmativnu politiku koja se obraća enormnom broju ljudi putem interneta. I, ako zapravo potražite viralne dokaze za to, shvatićete da ovo ne važi za samo jednu zemlju. Tridoov neizostavno dražesni nastup – pristojnost, tolerancija i privlačnost – transformisao ga je u globalnu ikonu kosmopolitskog liberalizma, posebno u kontrastu sa prljavim igračima iz drugih krajeva sveta. U nadmetanju Donalda Trampa i Džastina Tridoa za planetarnu naklonost, Trido pobeđuje nokautom. ®

HEROJ

Sve je u životu pitanje sluha Piše Miljana Nešković Ljubomir Bandović je sjajan umetnik, ali i čovek kojem su oštećenje sluha i pozorište život obojili bojama u kojima danas živi. Televizijski i pozorišni glumac specifične harizme, mada to mnogi i ne znaju, apsolutno je gluv na levo uvo. Dobitnik je i „Zlatnog ćurana“ za ulogu Save Odžačara u „Klaustrofobičnoj komediji“ Dušana Kovačevića. Sada igra u predstavama koje su prilagođene gluvim i nagluvim gledaocima u Zvezdara teatru, pa je za Original pričao i o borbi osoba sa posebnim potrebama, i o svom odrastanju, i o magiji teatra...

nogi ne znaju, ali Ljubomir Bandović, omiljeni televizijski i pozorišni glumac specifične harizme, apsolutno je gluv na levo uvo. Nisam to znala ni ja do jedne večeri u bifeu Zvezdara teatra. Upravo se završila predstava „Čorba od kanarinca“, prilagođena za gluve i nagluve ljubitelje teatra zahvaljujući tumačima znakovnog jezika. Bife je bio pun publike koja je oduševljeno delila utiske na svom, znakovnom jeziku. Akciju da se pozorišne predstave prilagode za osobe sa oštećenim sluhom pokrenuo je baš Zvezdara teatar u Beogradu. Nije reč o jednoj predstavi. Ova akcija trajaće dve godine. Njen značaj je rečima besmisleno opisivati i jasno je da je, od podruma do tavana, te večeri teatar odisao posebnom toplinom. „Kako je kad igraš za svoje ljude?“ pitao je neko Ljubu Bandovića u bifeu posle predstave. „Fantastično!“, rekao je Ljuba, još uvek blago zajapurenog lica od igre. „Baš sam igrao za svoje ljude“. Mina Lazarević, sveže našminkana za predstavu u kojoj igra kao Bandovićeva partnerka, raširila je usne u iskren osmeh. Brzo su morali da ustanu. Došlo je vreme za fotografisanje sa gostima.

Naše društvo malo brine o osobama sa invaliditetom. Nemamo ni rampe za ulazak u zgrade, u pozorišta, u muzeje... Ovo je nešto što je moguće i što je na tragu novog umetničkog rukopisa

Nije mnogo prošlo od te noći i došao je 27. mart, Svetski dan pozorišta. Istaknuti reditelj iz Moskve Anatolij Vasiljev obratio se celom svetu moćnim pozivom na povratak pozorištu. Naglasio je da je u ovim diskutabilnim vremenima pozorište svetu potrebnije nego ikad. I jeste tako. Pozorište je neophodno društvu, svim njegovim članovima. Baš zato je akcija Zvezdara teatra toliko uzvišena, i zbog toga sam poželela da o toj temi detaljnije pričam sa Ljubom Bandovićem, sjajnim umetnikom i čovekom kom su oštećenje sluha i pozorište život obojili bojama u kojima danas živi. Kakva je bila tvoja prva reakcija na inicijativu Zvezdara teatra da pozorište prilagodi za gluve i nagluve gledaoce?

HEROJ

Ideja je genijalna, uzvišena, ljudska... Ne znam koje bih joj još atribute pripisao. U jednom ranijem periodu, redovno smo gostovali sa predstavom „Čorba od kanarinca“ u KC Čukarica, gde smo takođe igrali predstave prevođene i prilagođene za gluve i nagluve gledaoce. Taj kulturni centar neguje tu praksu već neko vreme samoinicijativno i bez pomoći. Postigli su dogovor sa organizacijom gluvih i nagluvih. Oni mogu da gledaju predstave koje su titlovane, naravno. Ipak, drugačije je kad se predstava direktno prilagodi njima i kad su na sceni tumači znakovnog jezika. Sa nama rade dve sjajne devojke. Realizaciju ovog divnog projekta u Zvezdara teatru je pomogao „Japan tobako“. Meni je bilo neizmerno drago kad sam dobio vest o tome da će se jedna takva akcija realizovati u Zvezdara teatru. Ljudski sam se osećao posle dužeg vremena. Generalno, naše društvo malo brine o osobama sa invaliditetom. Nemamo ni rampe za ulazak u zgrade, u pozorišta, u muzeje... Ovo je nešto što je moguće i što je na tragu novog umetničkog rukopisa. Sve ovo što mi na sceni radimo njih dve moraju da prenesu, i u smislu emocije, dijaloga, duhovitosti... Prema reakcijama publike, jasno je da u tome uspevaju. Dok igramo, krajem oka ih vidim. One sačekaju kraj naše replike i onda govore repliku. Da li to znači da se predstava igra malo sporije?

Ne. Na primer, ja izgovaram tekst koji glasi: „Pre dvadeset godina ova tvoja priča je možda i imala smisla, ali sada, kad sam ja na izlasku svog života, ta priča ne stoji.“ Ukoliko je moja rečenica tolika, one će je verovatno skratiti na: „Pre dvadeset godina si bila u pravu, sada nisi.“ Dakle, da bi stigle. One nas ne počinju da prevode usred replika ili na počeku. Sačekaju kraj, pa onda sažmu da bi stigle. Svesne su da naše igranje ne bi trebalo da trpi, niti da predstava bude uslovljena time. To je i još jedan pokazatelj koliko su ti ljudi, naviknuti da budu skrajnuti u našem društvu, i dalje skromni, nenametljivi. Nisu tražile nikakve posebne probe, niti nekakve posebne uslove. Jednostavno su rekle: „Vi samo igrajte.“ Naša scenska svest uslovila je to da predstavu ipak igramo za promil sporije. To nije nešto što bi publici moglo da smeta, nije ništa pogubno za predstavu.

Imao sam osećaj kao da sam igrao za svoje ljude, kao da sam išao da vidim neku rodbinu koju dugo nisam video. Neizmerno drago mi je bilo. Posle predstave, njihova lica, i ta njihova zahvalnost... Bilo je jasno da su tu predstavu zaista videli, da su iz nje pokupili sve što je trebalo. Nije bilo onog odnosa: „Neki glumci su nešto igrali za nas.“ Tačno su znali šta se igralo, šta se tu reklo, koje su poruke, i sve su doživeli na svoj način. Višestruk je bio benefit. Ljudski. Ništa materijalno. Ali osećaš se dobro Kao neko ko sam zna šta znači imati problema sa sluhom, kako doživljavate ovakav gest?

Dirnulo me je, naravno. Mi glumci, kad sabereš i oduzmeš karijeru, naš posao je uglavnom zabavljački. U 80 odsto slučajeva je tako. Ponekad, i neretko na našem Balkanu, uspemo da stvorimo i umetnost, jer ovde žive odlični glumci. Tek retko kad, imamo osećaj da radimo nešto društveno korisno. Taj osećaj sam poslednji put imao kada sam snimao film Sestre, o seks–trafikingu. Nisam ni pitao koji je honorar. Samo saznanje da će to možda osvestiti neke roditelje, možda će baš zbog te svesti neka devojčica biti i spasena, meni je bila dovoljna nagrada. Tako sam doživeo i ovu ideju. Naročito zbog tog problema koji imam sa sluhom od šeste godine. Kod tebe je odsustvo sluha na jednom uhu stečeno?

Da. Imao sam kao dečak problem sa levim uhom. Doktori su to dijagnostikovali kao zaušku. Rekli su roditeljima: „Neka dete odleži.“ Budio sam se sa zatvorenim uhom, tokom dana bi se to od zevanja i pokreta malo otvaralo. Jednog jutra sam se isto tako probudio, ali se nije smirilo tokom dana. Od tada nikad više nisam čuo na levo uho. Lekari su naknadno utvrdili da je uništen ušni živac. Receptori rade, primam zvučnu informaciju, ali ona ne može da se prenese do mozga. Dakle, nagluva sam osoba. Deo sam te grupe. Iz tog ugla, ti si verovatno od celog dramskog ansambla ovu akciju najemotivnije doživeo?

Imao sam osećaj kao da sam igrao za svoje ljude, kao da sam išao da vidim neku rodbinu koju dugo nisam video. Neizmerno drago mi je bilo. Posle predstave, njihova lica, i ta njihova zahvalnost... Bilo je jasno da su tu predstavu zaista videli, da su iz nje pokupili sve što je trebalo. Nije bilo onog odnosa: „Neki glumci su nešto igrali za nas“. Tačno su znali šta se igralo, šta se tu reklo, koje su poruke, i sve su doživeli na svoj način. Višestruk je bio benefit. Ljudski. Ništa materijalno. Ali osećaš se dobro. Gledali su predstavu baš onako kako publika treba da je gleda. Ti znaš znakovni jezik?

Čvrsto sam rešio, koliko god da nemam vremena, otići ću u Svetog Save i počeću ponovo da učim znakovni jezik. To mi je davnašnja želja. Jedno vreme sam ga pomalo znao. U jednom momentu sam počeo da ga učim. No, kao i svaki drugi jezik, kad se ne koristi, lako se zaboravi. A ja nisam imao prilike da ga koristim. Sada ću zahvaljujući ovoj akciji Zvezdara teatra koja će trajati dve godine i imati prilike. Do sada je ovakvih aktivnosti bilo premalo, da li su one zaista komplikovane u produkcijskom smislu ili društvo jednostavno „nije imalo sluha“?

Nismo imali sluha. Bukvalno. Nije nam palo na pamet. Kad se radi o tim stvarima, uopšte nije bitno ko se ideje setio ili ko je prvi počeo. Važno je da se to radi i da pruža sve te dobrobiti. Nimalo to nije bilo tako problematično u smislu organizacije. Za prevodioce se na podsceni, na scenskom ispustu, izdvoji jedan reflektor ili se izdvoje dva. Bitno je da je tu gde oni stoje dobra osvetljenost. Deo publike u kom su gluve i nagluve osobe koncentriše se tako da oni sede tačno ispred tumača znakovnog jezika. Ne verujem da to zahteva ozbiljan novac niti ulaganja. Kao što si rekla, samo je sve pitanje sluha. Kako je izgledalo tvoje odrastanje uz problem sa sluhom?

HEROJ

Ponekad, i neretko na našem Balkanu, uspemo da stvorimo i umetnost, jer ovde žive odlični glumci. Tek retko kad, imamo osećaj da radimo nešto društveno korisno. Taj osećaj sam poslednji put imao kada sam snimao film Sestre, o seks–trafikingu. Nisam ni pitao koji je honorar. Samo saznanje da će to možda osvestiti neke roditelje, možda će baš zbog te svesti neka devojčica biti i spasena, meni je bila dovoljna nagrada. Tako sam doživeo i ovu ideju budeš“. Dakle – pešadija. U artiljerce nisam smeo zbog desnog uha, vezista isto nisam mogao da budem zbog slušalica. Padobranci i ostale elitne jedinice? Tek tu moraš da budeš apsolutno zdrav. Tako sam išao u pešadiju. Drugari su me zafrkavali. Deca... Normalno. Bio sam član Vranjskog pozorišta od jedanaeste godine. Tamo su me zvali Mono. Pošto ne čujem stereo, nego mono. Zafrkavanje... (Smeh) Uvek mi je bio problem da živim sam. Imam tvrd san. Ako me ujutru buđenje alarma na telefonu zatekne na desnom uhu na koje čujem, mogu da ne čujem ništa. U vojsci sam se naplaćao piva da bi me momci ujutru budili. Kad ovaj kaže: „Ustaj vojsko“, on ode. Ne gleda da li smo svi čuli. A što se tiče samo „glumačkog zanata“?

Moj izgovor reči i artikulacija govora otišli su s vremenom udesno – prema uvetu na koje čujem. Verovatno da bih sam sebe bolje čuo. Jedino što mi malo smeta u mom glumačkom životu je to. Malo sam kao Stalone... (Smeh) Profesor doktor Haralampijev, koji je bio načelnik na VMA tokom devedesetih, ustanovio je kod mene da čitam sa usana. Nisam ni bio svestan toga. On mi je skrenuo pažnju da proverim to, pošto je uvideo da ljude gledam u usta dok razgovaram sa njima, a ne u oči. To, opet, i nije lepo po bontonu. Došao sam kući, uključio dnevnik na televiziji i shvatio da i bez tona znam o čemu spiker govori. Naravno, ne čitam špijunski, ali znam o čemu se radi. Pomaže mi da čujem govor druge osobe, ako mogu da vidim i usta. U normalnom opštenju sa ljudima ču-

jem kao svi. Ukoliko sa strane dolazi neka muzika ili buka tokom razgovora, instinktivno okrećem glavu „na desno uvo“ i malo više obratim pažnju na usta. Verujem da je načetost tog mog čula uslovila i to što, na primer, vidim fantastično. Takođe, imam sjajan scenski ritam. Odlično i lako pamtim svaki tekst. Kad igram predstavu, ja ne znam samo svoj tekst, znam kompletan tekst svih kolega kao i svoj. Sve se nekako nadomesti. Kada ste i kako odlučili da postanete glumac?

Kao klinac sam počeo po kući da imitiram. Shvatio sam da imam sklonost i da uživam u tome da zaokupljam pažnju ljudi. Mislio sam o glumi kao o jednoj zafrkanciji. Gledao sam filmove. Znate ono dečje: „Hoću i ja da živim kao holivudske zvezde.“ Imao sam sreće. U Vranju, gde sam odrastao, postojalo je Vranjsko pozorište koje je vrlo ozbiljno pozorište. Otvorio ga je Radoje Domanović 1894. Prva pozorišna predstava odigrana 1896. godine, bila je Njegošev „Gorski vijenac“, u režiji Radoja Domanovića, tadašnjeg profesora vranjske gimnazije. Polako sam počeo da igram dečje predstave na toj sceni. Imao sam 11 godina. Primetili su da se tu motam i da može sa mnom da se radi. Ušao sam polako i u večernji repertoar. Igrao sam Ivu Andrića – „Devojku modre kose“, Strinberga – „Oca“, Igora Bojovića – „Divče“, zatim „Sveti Georgije ubiva aždahu“ u režiji Juga Radivojevića, onda „Čikaške perverzije“, „Maratonce“... Svašta sam igrao. Čak sam u to vreme dobio i dve nagrade kao glumac amater. Sve to dešavalo se između moje jedanaeste i sedamnaeste godine.

Šta se dešavalo sa školom?

Kad sam krenuo u gimnaziju, shvatio sam da mi je škole preko glave. Počeo sam da bežim. Nikad nisam bežao iz škole da bih išao da se igram na poker aparatima. Bežao sam iz škole i odlazio u pozorište da bih nameštao scenu za večernju predstavu. Bio sam onaj mali pozorišni entuzijasta. Danas, sve znam da radim u pozorištu. Znam dekoraterski posao, i sufler sam bio, svetlo sam radio kolegama iz Novog Sada jednom prilikom, i muziku sam vodio, rekvizite postavljao... Toliko me je pozorište u tim godinama okupiralo da sam u trećem razredu gimnazije imao preko trista izostanaka. Jedva su me ocenili. Rešio sam da dođem u Beograd da probam na Akademiji, da vidim da li će da me prime. Profesor Vlada Jeftović me je primio. I tako sam ja posle treće godine upisao glumačku akademiju, ostao u Beogradu i ostao na sceni. Ljubav datira iz dečačkih dana...

Brat moj i ja smo se stalno igrali Partiza-

HEROJ

otišao na prvu ili na poslednju probu nekog komada sa idejom da će mu ta uloga doneti nagradu na nekom festivalu. To su kolateralne dobiti. A Sava Odžačar jeste savršeno dobar čovek. Takvi ljudi ne postoje osim na papiru, u književnosti i u umetnosti. Ali ljudi imaju te crte ličnosti koje su u njegovom liku sabrane.

Moje detinjstvo se jeste tim gubitkom sluha promenilo. Ipak, odrastao sam sa tim, ali nisam izgradio kompleks zbog toga. I drago mi je. Mogao sam da se oslobodim vojske, ali nisam hteo. I zbog toga mi je drago. Rekli su mi: „Možeš samo prašinar da budeš.“ Dakle – pešadija. U artiljerce nisam smeo zbog desnog uveta, vezista isto nisam mogao da budem zbog slušalica. Padobranci i ostale elitne jedinice? Tek tu moraš da budeš apsolutno zdrav. Tako sam išao u pešadiju na i Nemaca, kauboja i indijanaca... Kad smo ginuli, mi smo stvarno ginuli. Uvek je to bila gluma. Bogu plakati kad umremo na kraju. Baš smo ginuli sa uverenjem. U međuvremenu sam shvatio koliko je ta igra glume, koje se igram i kod kuće, zapravo ozbiljna igra. Primetio sam da me sve to dira. Svaki problem koji sam odigrao na sceni, koji je moj lik imao, sve sam više doživljavao kao lični problem. Počeo sam

da se identifikujem. Jednostavno, prolazilo je sve to kroz mene. Ako je moj lik zaljubljen, i ja se zaljubim u tu glumicu posle sedme probe. Onda shvatiš, s vremenom, da je samo ograničena sloboda zaista sloboda, a da je ovo ostalo anarhija. Shvatiš tu vrstu discipline, verbalno–emotivne koreografije sa kolegama koja uvek u promilima različita od predstave do predstave. To su stvari koje nisu egzaktne. Bilo mi je jasno da želim da budem tu, na sceni, da živim taj život i da ne želim da sedim u kancelariji ceo život. U Jagodini si, na 45. Pozorišnom festivalu najboljih komediografskih ostvarenja Srbije „Dani komedije“, dobio Zlatnog ćurana za ulogu Save Odžačara u „Klaustrofobičnoj komediji“ Duška Kovačevića. Sava Odžačar je čovek koji je dobar kao takav. Koliko su nam takvi likovi, makar i izmišljeni, značajni?

Da, dobili smo te nagrade kolege i ja. Uvek ti je drago. Naravno, nikad niko nije

Tako je. Zbog toga sam nastojao da napravim čoveka koji nije apsolutno dobar čovek. On je čovek koji je odlučio da radi dobro. Njegova je odluka da njegovi postupci budu plemeniti i da bude dobar prema drugima. Ali i on ume da zategne pesnicu. I on oseća nepravdu. Ume da slaže. Kad ga pita policajac da li je pregledao sve kontejnere, on kaže: „Jesam.“ A nije. Laže da bi sakrio balerinu, iz plemenitog razloga, ali slaže. Dakle, nije on anđeo na zemlji. On je prosto jedan pomirljiv i dobar čovek koji je u svom ranijem životu izgubio sve. Ljudi koji izgube sve i mogu da postanu društveno nepodobni, da ne kažem zli, jer su zavidni. Ovi drugi, oni baš postanu askete, kao neki zilotski monasi. Kao da kažu: „Sad je gotovo. Sad imam samo dušu“. Kad sam gradio taj lik, pošao sam od one istočnjačke misli „Svaki čovek ima samo ono što je dao“. Odlučio sam da moj Sava Odžačar bude neko ko daje. Ono što ispadne nekome, on to pokupi i zadrži za sebe, ali ne uzima ništa, samo daje. Pojavljujem ga kao nekoga ko je rezigniran i kome je dosta svega. Onda u njegov život stupa ona – jedno prelepo biće. Nije Duško Kovačević bez razloga napisao da je ona Balerina. Balet je vrhunski nivo scenske umetnosti. Pritom, ona je u pozorišnom kostimu, u liku Dezdemone. Sve to na Savu Odžačara ostavlja neki očaravajući efekat. Njemu se stvarno dogodi magija života. Zaljubi se i kao čovek i kao muškarac. Poželi da živi. Naravno, želja za životom ga simbolično dovodi do smrti. Kakav god da je put, svi završimo na istoj adresi. Sličnost između Save i mene, krvlju mogu da potpišem, jeste u Savinoj strpljivosti. U tom opredeljenju da treba sačekati prirodno odvijanje stvari. Ne znam koliko smem da kažem da je njegova dobrota, zapravo jedna moja dobrota koju sam mu dao. Pre svega, moj proces još uvek nije gotov. Svi smo mi i dobri i loši, monasi i ubice. Ljudi smo, nismo scenske konstrukcije. ®

RAZGOVOR U PARIZU

Nemanja Mate Ðorđević Svi se u umetnosti kupamo, zagledani u zvezde

Pariz. Neočekivano mi se ukazuje prilika da zavirim u svet Mate Ðorđevića i započnem razgovor o njegovom životnom pozivu. Mate je jedan od najperspektivnijih evropskih slikara mlađe generacije, diplomac Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, dobitnik nagrade za crtež galerije „Haos“ iz fondacije proslavljenog slikara Vladimira Veličkovića, koji ga je potom lično predložio za laureata Francuske akademije lepih umetnosti. Takođe je dobitnik priznanja fondova „Ru et Trons“ i „Pjer David Vel“ u Parizu, gde trenutno živi i radi. Upečatljivog umetničkog senzibiliteta, likovni svet Ðorđevića bi možda najbolje opisala Bodlerova pesma „Ponor“. Ipak, pustićemo samog umetnika da za Original kaže nešto više o svom radu

Razgovarala Ivana Srećković

RAZGOVOR U PARIZU

Ponor Paskal je svoj bezdan svud nosio sobom. – Avaj! sve je ponor – delo, želja, reči, Snovi! Dignutom mi kosom vijoreći, Vetar straha često puni me teskobom. Svuda, kroz visine i dubine vidne, Strašni nas prostori pritiskuju mukom... U dnu mojih noći Bog znalačkom rukom Crta bezbroj lica more neprekidne.

Sna se bojim kao mračnih grdnih vrata Otkud zjapi neka strava nepoznata; Sa svih je prozora samo beskraj vidljiv, A moj duh, sav smućen od tamnih otkrića, Pred ništavilom je bešćutnim zavidljiv. – Ah! zar večno biti rob Broja i Bića! Šarl Bodler

uharem Bazdulj okarakterisao ga je kao slikara „noćne gravitacije“, Boris Mandić kao „suludog kritičara izopačenosti rableovskog tipa“ i podzemlja čovekove duše, umetnika „razoritelja demonske liričnosti“. I zaista, na njegovim slikama vidimo iskrivljene ljudske portrete, defektne ljudske organe, platna gde ljudskim okom vidljive bakterije plivaju u plavičastoj svetlosti, a jedan ciklus slika nazvao je „Dečije sobe“, gde nas sa slika zaista posmatraju prizori i lica poput onih iz najgorih dečijih noćnih mora.

Umetnici su često puni nekakve bruke koja puca sama od sebe, naše sudbine su sudbine deteta posle porođaja, batrgamo se i kmečimo. Tako se i prepoznajemo

Koliko precizno je tvoja umetnost „etiketirana“ ovim karakterizacijama i da li ti se to klasiranje dopada? Takođe, kako gledaš na svoju umetnost, tj. kako bi je svojim rečima objasnio?

Ne znam koliko je za mene golemo i naglo otkriće da se preispitujem i drhtim u rečima drugih. Ipak, postoji nešto što je metafizička slutnja ubačena u amalgam sa nekim „tajanstvenim vezama“. Doista me sva ta mišljenja podsećaju da u globalu stvari ne zavise od nas. Cela tragedija je u tome da su te stvari viđene i prepoznate. Za mene su to sfere uzročnosti gde obično održavam površnu želju da je nešto prepoznam... neprijateljski ili prijateljski. Ta tragedija se „namiče“, ali nisam opijen. Na-

vedene kvalifikacije ne vidim kao klasiranje, već kao uvođenje u „tajanstveno i duboko“, što po mom mišljenju kreira nesreću, ne samo telesnu nego i afektivnu. Sve ostale nesreće su ispostave te osnovne, a to važi i za pitanje ličnog i sebi svojstvenog, rečima koje bih upotrebio u opisu sebe. Iako mislim da je govoriti o sebi poprilično degutantno i jezivo! Ne mogu a da ne primetim magično-melanholično plavu nijansu sa tvojih slika velikih formata („Le Medecine“, „Bakterija“...). Plava boja je često eksploatisana u umetničkom svetu: od vizantijske plave do plave kao omiljene boje romantičara i ekspresionista. Čega je odraz, ako mogu tako da kažem, „Mate-plava nijansa“ na tvojim slikama i zašto si oslonac pronašao baš u toj boji? Ili će pre biti da je ona pronašla tebe? U tom ključu, interesuje me i da li možemo da očekujemo izlazak iz „plave“ faze i prelaz u neku novu boju?

„Istorijskom“ je građom potvrđeno da toliko pominjana plava boja predstavlja kliše koji parališe. Ali meni to nije bilo preterano važno. Štaviše, ta vrsta pritiska je uzrokovala dobar derivat. To je više stvar mađioničarske alhemije... koristiti boju kao poziv, kao maglu. No, da se vratim na to da li tu ima nekih pravila. Logika da te stvari same pronalaze je u domenu teorije „jakog apetita“. Naprosto, stvari se dešavaju. U poslednje vreme produkujem slike koje su u više ljubičastosivoj nijansi, dok tu i tamo „ljuljnem“ neku plavu, koja za mene predstavlja boravak u okeanu sumnje. U krajnjem, „rečnik“ rada je uvek nezavršen. Ako logički razmišljamo, ta plava boja je mogućnost da se pobudi fluidnost prostora nekakve pustinje koja curi. Potom sam u samom postupku odlučio da čupam aktere sa svojih slika iz te pustinje crnom katranisanom pozadinom. Tako sam i odvojio sve te moje „antiheroje“ na slikama od njihove pupčane vrpce i prostora. Kada radimo posao, dobro ga je raditi ili pod svetlom ili u mraku, tj. donekle pod nekom difuznom svetlošću. Tada se stvari miču i oživljavaju.

RAZGOVOR U PARIZU

Dobitnik si nekoliko renomiranih priznanja iz sveta umetnosti na evropskom planu. Imaš li uvid u rad drugih uspešnih mladih slikara u svetu i Srbiji? Koga bi u tom smislu izdvojio? I da li postoje razlike u temama i pristupu kojima se bave naši i strani autori?

Zanimljivo pitanje. Ja, ali i neki drugi, videli smo u stvari ta priznanja kao neoprostivi greh. Kao nekakav dijalog koji je trebalo da u meni, i izvan mene, odredi tačku sa koje sam nasankan na hridine predrasuda i sa koje osećam sramežljivost. To su sve zablude. A zablude su jedna nesrećna stvar. Zanimljivo je da su na mene češće uticali porazi koje sam uravnotežio nekakvim fanatizmom u radu. Oslobađao sam se svakog priznanja radom koji me je gasio i oblikovao moju mahnitost. Teško odvajam vreme za špijuniranje. Ucelo, jedva pratim šta se dešava, ali onoliko koliko mogu da namirišem tu i tamo informacije, vidim da ljudi pošteno rade, koliko je to moguće, pomiču se i trude. Sada, pitanje je koliko ima uslova da se deluje, ali sve je suštinski na autoru, što je malo neugodno. Ko ne može da doda šećera u još prepunu šolju šećera... nastrada, razumeš. Grozna situacija! No, užasno je nejasna jedna stvar. Recimo, mene je katkad stid od svojih radova. A taj stid, kada se lokalizuje kod drugih, dovodi do toga da ja odmah postanem svestan činjenice da smo svi osuđeni na to neprijatno stanje, na stvaranje, i to je nepromenjivo. Ne bih ništa izdvajao jer nemam šta, ipak je umetnost lična afera, to se vozi, životom i njegovim sadržajem. Što se tiče razlike u temama, one su nemerljive. Sve je to porodica koja od ožiljaka i truda pravi nekakav rad, koji se podnosi ili ne. Na kraju, umetnik je deo spektakla, kao glumac ili maneken u stanju nekakvog bujanja u bankrotu. Pristupi su, kao što možeš i sama da naslutiš, stvar poput onoga kako ko vezuje pertlu. Kičerska umetnost je uvek slepo pratila duh epohe, bilo je naravno i one druge umetnosti, a situacija je ista i danas, tj. isti normativi su i danas primenjivi. Umetnička scena je uvek bila brbljivi brlog. S tim u vezi, svi se u njemu kupamo zagledani u zvezde. Drugi ljudi o takvom stanju sude i ocenjuju prema sebi, naravno. Ja ne želim da budem deo te priče. Kako uopšte danas čuti za umetnike novije generacije kada se, izgleda, polako odustaje od tradicionalnih izlagačkih formi (pozitivni primeri su npr. galerije „Haos“ i „Zvono“). Neki kritičari upravo tvrde da je vreme nametnulo drugačije forme za promovisanje slikarstva. Gde se umetnici danas sreću i izlažu i koliko si direktno upućen u ta dešavanja? Posećuješ li redovno izložbe svojih kolega ili je za tebe to još uvek „vašarski ciklus“, kako si, čini mi se, negde ustvrdio?

Možda sam ja previše osetljiv tip po tom pitanju. Za mene je poznanstvo posebna emocija, jednostavno, sa nekim se nađeš, sa nekim ne. Moji prijatelji su mahom obični tipovi, svih profesija. Ovde su to uglavnom ljudi sa prostora bivše Jugoslavije koja je ostavila veliko breme u kulturi, što se, bar svima koji nemaju oštećene kognitiv-

Za mene je poznanstvo posebna emocija, jednostavno, sa nekim se nađeš, sa nekim ne. Moji prijatelji su mahom obični tipovi, svih profesija. Ovde su to uglavnom ljudi sa prostora bivše Jugoslavije koja je ostavila veliko breme u kulturi, što se, bar svima koji nemaju oštećene kognitivne sposobnosti, nameće kao činjenica. Eto, to je tačka našeg prepoznavanja

ne sposobnosti, nameće kao činjenica. Eto, to je tačka našeg prepoznavanja. Srećem i umetnike, tu i tamo. To su doista retki susreti, da ne kažem usputni. No, umetnici su često puni nekakve bruke koja puca sama od sebe, naše sudbine su sudbine deteta posle porođaja, batrgamo se i kmečimo. Tako se i prepoznajemo. Sa izložbama je već druga stvar. Meni one teško padaju: ima tu mnogo hohštapleraja, navika je da ljudi taj spektakl izlaganja pretvore u trijumf. Za mene je izlaganje raščinjenje, katarza, pad... „levo“ ili „desno“. Sa druge strane, svima nam je zaklonjen vidik pod reflektorom otvaranja, a sa te pozicije smo doista smešni. Lepo je biti pošten i nositi se s tim stvarima dostojanstveno, ali je to retkost, ili možda samo ja to ne umem. Posle školovanja u Beogradu, došao si u Pariz uz podršku svetski priznatog slikara Vladimira Veličkovića, koji ti je ujedno dodelio i nagradu svoje fondacije. Po dolasku si izjavio da si se osećao kao da si upao u rupu. Često naglašavaš da si u prvo vreme prolazio kroz jedan usamljenički i turbulentan period, toliko da si i jednu od svojih prvih slika iz Pariza nazvao „Usamljenik“. Svesna sam da umetnost ne poznaje teritoriju, ali moram da te pitam koliko te je Pariz kao metafizički megalopolis promenio, i kako se ta promena reflektovala na tvoj rad, počevši od prvih dana provedenih u „slikarskom gradu“?

RAZGOVOR U PARIZU

Trebalo bi da to bude vremeplov, da ti kažem, kako sam se ispunio stvarima, što je jednim delom tačno, ali ako krećemo unazad, u meni ti slojevi prošlosti i dalje postoje. Sa te krošnje sam se razgranao i ne mogu sada da lažem: naprosto, ne postoji „logična supstanca“ koja je od mene napravila ovo što jesam. Toliko o tome. Meni su ideje o određenosti pokretački pravac. Ukratko, ne osećam se mnogo usamljenijim nego što sam bio pre dolaska u Pariz, ali to je neutoljiva želja osiromašenog komedijanta. Nekad sam oprezan ili stidljiv, zato i nisam ciničan i ponosan, već prosto pokretan u samoći. Što se tiče Vladimira Veličkovića, hvala mu. On je za mene jedna izuzetna vertikala poštenog odnosa i primera. Njegova izdvojenost u dobrim namerama je neophodnost koju nosi taj tip ljudi. A to je danas retka podarenost i vrednost kojom se drži neko ko je to što on jeste. Opasno je kada biografija i stvaralaštvo zapljusne savest samog autora i on krene da se samozadovoljava. Veličkoviću se tako nešto nikada nije dogodilo. Zato je njegov dužni metar nemerljiv. Uostalom, to je kod njega prirodno osećanje. Svako poslednje delo ocenjuje opus iz najranijih dana. Po mom mišljenju, taj jezik je izgradio galimatijas ovoga autora i on je teško uporediv sa bilo čim. Kada je reč o Parizu, mogu da kažem da mi je ovaj grad oblikovao umetnički jezik, izgradio mu dodatnu konstrukciju, ali ga ja nisam ovde stvorio. I pre njega sam, naravno, postojao. Međutim, ovde u Francuskoj sam nabacao na taj sloj nekakvu nežnu patinu. Po mom mišljenju, to i proizilazi sa te metafizičke lađe na koju sam se ukrcao ovde. Jednom rečju, bez izuzetka potvrđujem da sam upravo ovde postao opravdano mutav i pričljiv, a to se zaista smenjuje. Kažeš da su tvoju umetnost obeležile nesreće, razočaranost i lični momenti. Koliko je slikanje i crtanje za tebe u tom smislu kreativni ventil, beg i oslobađanje, a koliko precizno smišljen radni dan sa rasporedom? Ima li tu razlike između nastajanja crteža i slike? Šta je, po tvom mišljenju, kreativnije, a šta zahteva neku veću metodičnost u radu?

Da, tako je, moju umetnost je obeležila nesreća, ali neka lična nesreća da se radeći ne obrukam. Za mene je slikanje vrsta zloupotrebljavanja stvari na čaroban način u

nekom višem smislu. Recimo, čovek radom sebe ugrožava, a stoji na nogama. To je fenomen za koji jezik nema definiciju. Slika i crtež se drže snažno, zverski, podruku. Tehnički, papir se tetovira crtanjem, dok se slika mazi i oblikuje, ljulja, balzamuje i mumificira. Uostalom, fenomene jezika koji mogu da se ugrade u ove dve discipline donekle kreira autor do jedne tačke, a od te tačke pa nadalje stvari se same odvijaju... bar u mom slučaju. Kada bi, uzimajući u obzir sve ovo iskustvo života i rada iz Pariza, morao da napraviš paralelu između umetničkog života Francuske i Srbije, Pariza i Beograda, koji bi to određujući element kvalifikovao jednu, a koji drugu umetničku scenu? Po čemu se one razlikuju, a po čemu su slične? I, na tom tragu, da li bi nešto od ovoga što postoji u Parizu moglo da se preuzme i kreativno implementira i kod nas? Hajde da za trenutak apstrahujemo sve nesvodive i sistemske razlike, a pre svega nivo novčanih ulaganja u kulturu, i da se koncentrišemo na ono što bi bilo izvodivo ukoliko bi, naravno, postojala dobra volja i spremnost kod onih koji o tome odlučuju.

Poređenja su najčešće smešna. Kad god čovek negde ode i zavuče se, oseća neku neprijatnost. Često su to više-manje poznate stvari. Svaki od tih prostora nešto nudi i oduzima, a mi svi bauljamo u tom sazvežđu. Jednom rečju, sramota me je da o tome govorim. Umetnost, gde god da se radi, ne podleže

standardu. U svakom slučaju, nipošto ne treba da bude potčinjena. No, danas kao da se zna na koji način se ona povinuje standardima društva... To me muči. Gde god da smo, mi se budimo sa istim iščekivanjima da se nešto desi i u tom smislu nema razlike. Razlike su pre svega tehničke, ali se one prevazilaze. Uostalom, ja nisam dobar arbitar za život. Štaviše, ponajmanje se u njemu snalazim. Implementiranje o kome pričaš je pre svega psihološki proces, njega treba da bude u većoj meri i u njemu treba da se sudeluje. U smislu višeg reda, pokušati da se kulture spare, to je uvek dobro. Kultura koja diže zidove pred svetom je isključiva i ima prilično uzak rezon. Ona je simpatična u svojoj samomitologizaciji, ali s vremenom postane užasna i slaba. Prirodno osećanje je da joj treba nešto drugog reda, da pokuša da se prestigne. U svakom slučaju, doticanjem ove teme ti i ja stvaramo osećanje da nešto treba da postoji... neko prirodno osećanje značaja, bez trabunjanja. Treba preduzeti sledeće korake da se stvari na taj način oblikuju. Zar nije tako? Tako je! Ima li na vidiku nekih novih izlagačkih aktivnosti, odnosno, namiče li se neko izlaganje u skorije vreme?

Tehnika je veliki problem. Tehnika u slikarstvu nikada nije dovedena do vrhunca, nikada ne predstavlja savladan prostor. Ako hoćeš, uzimajući to u obzir, svakom umetniku je teško da izlaže. Slikarstvo je pre svega odnos prema protoku vremena, ono je vezano za fenomen slike i generalno rada i života, a to je nerešiva enigma za umetnika. Na sve to dolazi izlaganje. Izlaganje predstavlja pervertiran doživljaj umetnika o sebi ili svom radu, davljenje… Nedavno sam imao dve izložbe u galeriji An Tšop (AnnTschopp) u Marseju, koje su bile tematskog tipa. Takav koncept su odredili ljudi koji vode tu galeriju: dakle, tri tematske celine svakog meseca sa autorima kao što su Veličković, Seugi, Sokolowski, Fromanger i dr. Inače, upravo pripremamo otvaranje izložbe u Kulturnom centru Srbije u Parizu 7. aprila. Intrigira me kako će delovati ta zgusnuta stvarnost. Biće velika tegoba za mene da vidim kako doista stoje u jednom pozamašnom prostoru radovi i koliko se drži njihov duh neostvarenog… a to je moj fah, taj pokušaj da se neostvarim do kraja, da se raslojim. ®

BUDI UMETNIK

Zašto je „Vrisak“ toliko značajan Portret egzistencijalnog straha Edvarda Munka drugo je najpoznatije umetničko delo u istoriji umetnosti; pravo je pitanje – zašto? Alaster Suk, umetnički kritičar iz Velike Britanije, dao je sve od sebe da na to pitanje odgovori. U razgovoru sa Džil Lojd, kustosom velike njujorške izložbe ekspresionističkog opusa koji poentira „Vriskom“, Suk je pokušao da razjasni famu i otkrije zašto je Munk tako uticajan i koliko taj uticaj duboko seže u svim kulturnim segmentima

od uzavrelim nebom, izgarajućim u žutim, oranž i crvenim tonovima, androgina figura na mostu stoji u lepršavom plavom kaputu koji se, čini se, nadrealno uliva u bujicu morsko-, indigo- i marinskoplave iza njega. Svoje dve izdužene ruke drži podignute, prislonjene uz slepoočne kosti svoje ćelave glave nalik lobanji. Očiju raširenih od šoka, iz njegovog grla puca sablasni krik. Dve figure na mostu, brodić na fjordu – sve je optočeno i obliveno osećajem primalnog, sveobuzimajućeg horora. „Vrisak“ norveškog umetnika Edvarda Munka druga je najpoznatija slika u svetu istorije umetnosti, odmah nakon Leonardove „Mona Lize“. Ili preciznije, četiri verzije „Vriska“ koje je Munk za života stvorio. Najstarija verzija, naslikana 1893. godine, malo je blago Nacionalne galerije u Oslu. Malo dalje, u istom gradu, Munkov muzej može se pohvaliti drugim dvema verzijama, onom iz 1910. i izlaganjem u pastelu iz 1893. godine. Ali verzija kojom se Alaster Suk u svom članku za BBC temeljno bavi jeste ona iz 1895. godine; pastel na kartonu, još uvek u svom originalnom okviru, jedino od četiri dela koje obitava u rukama privatnog lica. Godine 2012. munjevitom brzinom postavljen je novi rekord za najskuplje umetničko delo ikada prodato na aukciji kada je, nakon samo dvanaest minuta licitiranja, dostiglo cenu od gotovo sto dvadeset miliona dolara u Njujorku. Kupac Lion Blek, američki finansijer, pozajmio ga je njujorškoj Novoj galeriji (Neue Galerie) za izložbu „Munk i ekspresionizam“. „Najskuplja verzija je ulje na platnu koje se nalazi u Oslu“, govori istoričarka umet-

Piše Margita Milovanović

Godine 2012. munjevitom brzinom postavljen je novi rekord za najskuplje umetničko delo ikada prodato na aukciji kada je, nakon samo dvanaest minuta licitiranja, dostiglo cenu od gotovo sto dvadeset miliona dolara u Njujorku. Kupac Lion Blek, američki finansijer, pozajmio ga je njujorškoj Novoj galeriji za izložbu „Munk i ekspresionizam“ nosti Džil Lojd, kustos izložbe. „Međutim, ta pastel verzija je neverovatna. Boje su živahne, sveže, kao da je stvorena juče. Definitivno mislim da je to najintenzivnija verzija u svakom smislu te reči, a i sam pastel je krajnje slobodan medijum – vi vidite Munka kako prepravlja linije i menja konture! – tako da pastel stvara jednu sadržajnu i vitalnu površinu koja se i ne može postići uljem na takav način.“ Izložba u Novoj galeriji podrobno se bavi istraživanjem neumitne povezanosti između Munka, rođenog kao drugo od petoro dece siromašnog vojničkog lekara 1863. godine, i avangarde ekspresionističkog pokreta koji je nastao u Nemačkoj i Austriji početkom dvadesetog veka. Pa, iako je izložba koncipirana tako da se prvenstveno usredsređuje na poznije etape umetnikovog stvaralaštva, u izložbenoj zbirci našlo se mesta i za „Vrisak“ stvoren samo tri godine nakon Munkove selidbe u Berlin u kome je brzo postao ozloglašen.

Tih nekoliko kreativno pomahnitalih godina provedenih u Nemačkoj koje je proveo družeći se sa piscima i umetnicima istomišljenicima, poput njegovog bliskog prijatelja Augusta Strindberga, u baru „Crno prase“, bile su od ključnog značaja za njegove stvaralačke nagone i ostvarenja; upravo tada naslikao je svoje najpoznatije grandiozne radove, uključujući i „Vampira“ i „Madonu“. Te slike shvaćene su kao epska, poluautobiografska serija „Friz života“ koja je preobrazila njegova najintenzivnija osećanja o ljubavi, seksualnosti i smrti u univerzalne simbole. Originalni „Vrisak“, prvobitna verzija iz 1893. godine, jedan je od elemenata ovog ciklusa, uz još 21 delo. Munk je, 1892. godine, naslikao jednu vrstu preteče „Vriska“ pod imenom „Očajanje“. Sama kompozicija sa elementima krvavog neba, tri figure na mostu, zeleno-plavog jezera i pejzaža, upadljivo je slična onoj potonjoj, mada stil, iako relativno radikalan za vreme u kome je slika nastala, ne vređa

BUDI UMETNIK

„Vrisak“ je naprosto jedna od onih slika koje sažimaju u sebi istorijske preokrete i kulturne prevrate. Predstavlja čoveka odsečenog od svih izvesnosti koje su ga činile sigurnim do određene tačke u devetnaestom veku. A sada nema boga, tradicije, niti navika i običaja – samo jadni, mali čovek u beskrajnom trenutku egzistencijalne krize, dok se suočava sa svetom koji ne razume i sa kojim se može povezati samo uz osećaj panike tradiciju u istom maniru poput „Vriska“. Suk tvrdi da ključ uspešnosti i popularnosti „Vriska“ leži upravo u svirepoj egzistencijalnoj patnji, boli i strahu koji su nadjačali prethodni utisak uštirkane melanholije. Na stranicama Munkovog dnevnika, u spisima na dan 22. januara 1892, zabeležen je motiv inspiracije za ovo remek-delo: „Hodao sam niz ulicu s dvojicom svojih prijatelja. Sunce je zašlo i osetio sam nalet melanholije. Nebo se obojilo u krvavocrvenu. Stao sam, nagnuo se preko ograde, izmoren do smrti, dok je plameno nebo lebdelo poput krvi i mača nad crno-plavim fjordom i gradom. Moji prijatelji su nastavili, a ja, ja sam stajao tamo, tresući se od uznemirenosti, i tada sam osetio siloviti, beskrajni vrisak kroz prirodu.“ Upravo otuda, iz te perspektive, dolazi tumačenje „Vriska“ kao autoportreta ovog umetnika koji je izgubio svoju stariju sestru Sofi kada je imao samo trinaest godina. Istoričari umetnosti, naravno, često navode i alternativna objašnjenja, te se kao mogući model pominje i peruanska mumija koju je Munk video u Parizu 1889. godine. U Novoj galeriji „Vrisak“ je poslednje delo s kojim se posetioci sreću na izložbi jer, kako Lojdova objašnjava: „Sve u vezi sa tom slikom je esencija ekspresionizma.“ Naravno, sa aspekta istorije umetnosti, Lojdova je sasvim u pravu. U okviru same izložbe, mrki duborez nemačkog umetnika Erika Hekela iz 1917. godine jasno svedoči o ekspresionističkom dugovanju Munku: Hekelova kompozicija, u kojoj čovek ruke drži na čelu, stojeći nasred pustoši koja pre-

ti da eksplodira u bezbroj krhotina svetlosti, očito je omaž Munkovoj crno-beloj litografiji „Vriska“ iz 1895. godine. Ranih godina dvadesetog veka upravo taj print bio je primerak koji je najviše cirkulisao društvom. Pa ipak, nisu samo ekspresionisti bili ti na koje je Munk ostavio dubok i neizbrisiv trag. „Vrisak“ se smatra pretečom Bejkonovih slika vrištećih papa. Endi Vorhol takođe je 1984. godine objavio seriju skrinprintova koji gotovo reinkarniraju „Vrisak“ u živopisnijem i jarkijem koloritu. Trejsi Emin 1998. godine snimila je film za čije je potrebe posetila norveške fjordove i vrištala čitav minut dok se kamera otezala do vode. I harizmatična Marina Abramović, performans umetnica našeg porekla, naterala je stanovnike Osla da u javnosti vrište u znak poštovanja Munku. Ali najneverovatnija stvar u vezi sa ovim umetničkim delom nije uticaj koji je ono ostvarilo na potonju umetnost, već način na koji je prevazišlo granice istorije umetnosti i vozdiglo se kao kamen temeljac popularne kulture. „Vrisak“ je nebrojeno puta izlagan poruzi, karikiran i plagiran, toliko često da je u svojoj slavi nadmašio i sopstvenog stvaraoca. Ljudi koji nikada nisu čuli za Munka u stanju su da prepoznaju „Vrisak“ zahvaljujući bezbrojnim referencama koje se mogu pronaći u svemu – od „Simpsonovih“, pa do istoimene slešer franšize Vesa Krejvena iz devedesetih, čiji je jedan od glavnih simbola, duholika maska koju ubice nose, inspirisan upravo Munkovom slikom. A krađe različitih verzija iz muzeja u Oslu, jedna 1994. godine, druga deceniju

kasnije, samo su još jedan testament slave. Lojdova ovu sveprisutnost „Vriska“ delimično objašnjava činjenicom da je kompozicija slike takva da je podatna i pogodna za karikiranje, a to nije često slučaj sa umetničkim slikama. Svedena je na svoju suštinu, srž, te kad je jednom vidite, postaje nemoguće zaboraviti je; jasna je vizuelna ideja. A, do sada, nije da niste mogli da je vidite gde god vam padne na pamet: na tašnama, posterima, šoljama i ko zna čemu sve ne. Istovremeno, međutim, teško je do kraja i u potpunosti razjasniti univerzalnu dopadljivost ove slike i upravo tu prethodno pomenutu sveprisutnost. Za Lojdovu je slika sama po sebi, iz stručnog aspekta, i te kako uspešna – uspela je da uhvati i artikuliše jedan važan zaokret koji se dogodio u zapadnoj kulturi dvadesetog veka. „‚Vrisak‘ je naprosto jedna od onih slika koje sažimaju u sebi istorijske preokrete i kulturne prevrate“, objašnjava ona. „Predstavlja čoveka odsečenog od svih izvesnosti koje su ga činile sigurnim do određene tačke u devetnaestom veku. A sada nema boga, tradicije, niti navika i običaja – samo jadni, mali čovek u beskrajnom trenutku egzistencijalne krize, dok se suočava sa svetom koji ne razume i sa kojim se može povezati samo uz osećaj panike.“ Ona još dodaje da iako takvo percipiranje odnosa savremenog čoveka može zvučati kao vrlo negativno, ono jeste verna slika modernog čoveka. U tome leži ono što jasno razdvaja modernog čoveka od postrenesansne istorije, taj osećaj da smo izgubili sva sidra koja su nas čvrsto vezivala za svet. ®

Virtuelna realnost kao marketinški trend // Virtuelna realnost zaista verno može da nam prikaže ono što kupujemo – komad garderobe, nameštaja ili hotelski apartman, pa je onlajn kupovina posebno zanimljiva oblast njene primene P i š e V o l j e n a Da n i č i ć , I n n o vat e a n d N e w M e d i a m e n a d ž e r k a u a g e n c i j i Di r e c t M e d i a

vet je nedavno obišla fotografija na kojoj Mark Zakerberg neopaženo prolazi pored stotine ljudi koji, uronjeni u neku drugu realnost, ne primećuju globalnog lidera. Posredstvom naočara za predstavljanje virtuelne realnosti, oni su u tom trenutku bili negde drugde, a taj svet u kojem su bili prisutni samo virtuelno, toliko je realan da se gubi skoro svaki kontakt sa stvarnošću. Virtuelna stvarnost je u poslednjih godinu dana jedna od glavnih tema razvojnih planova svetskih inovatora na polju modernih tehnologija kao što su Facebook, HTC, Samsung i Oculus, Sony. Primena ove tehnologije, koja sada više nije ograničena na zabavu i video-igrice, ogromna je – od učenja različitih veština u virtuelnom svetu do terapijskih lečenja, a mogućnosti vernog predstavljanja proizvoda i usluga putem virtuelne realnosti čini da ova tehnologija sigurnim koracima grabi ka pijedestalu marketinških trendova u svetu. Direct Media je prošle godine prvi put u regionu u jedan televizijski studio stavila virtuelnu osobu – Telenor bankara, u kampanji koja je nagrađena na više festivala marketinških ostvarenja i, pre svega, uspela da ostvari drugačiju interakciju korisnicima. U mogućnosti virtuelne realnosti još jednom smo se uverili prilikom testiranja novog VR uređaja – HTC

Vive koji će, po svemu sudeći, dati novi kvalitet ovom iskustvu. Zajedno sa developerima iz Digital Minda, organizovali smo Demo Day za ekipu onlajn influensera i ljubitelja modernih tehnologija u Srbiji – ronili smo na dnu okeana sa morskim ražama i kitovima, otkrivali tajne mračnih pećina, pucali u svemirce, crtali u prostoru, šetali se u crtanom filmu i kuvali kafu u virtuelnoj kancelariji! Osim što imate pogled od 360 stepeni i, naravno, sve vidite u tri dimenzije, kao u stvarnom svetu, HTC Vive omogućava da se krećete u prostoru, što dodatno pojačava utisak realnosti i interakciju sa objektima. Iako je ova oblast tehnologije još u razvoju, doza realnosti koju dočarava čini da kompanije polako staju u red onih koji će svojim potrošačima ponuditi jedinstveno iskustvo interakcije sa brendom. Virtuelna realnost zaista verno može da nam prikaže ono što kupujemo – komad garderobe, nameštaja ili hotelski apartman, pa je onlajn kupovina posebno zanimljiva oblast njene primene. Da nismo daleko od ove budućnosti govori činjenica da je u prvih deset minuta prodaje HTC Vive u svetu naručeno preko 15.000 komada tog uređaja, ali i reakcije korisnika koje preplavljuju društvene mreže. Prognoze prodaje VR naočara su blistave. Očekuje se da će do 2020. godine to tržište porasti sto puta, na 2,8 milijardi dolara. ®

SPORT

STIVEN KARI Čovek koji nam je vratio košarku

Jednog vrelog jula 2007. u punoj sali novosadskog Spensa prvi put smo mogli da vidimo tog momka, tada samo dečaka, sa brojem 5 na leđima. Igralo se finale Svetskog prvenstva za mlade do 19 godina, i Srbija je pobedila Sjedinjene Američke Države sa 74:69. Ostaće zabeleženo da je Milan Mačvan proglašen za MVP-ja i da je Milan Jeremić dao 24 poena. Stiven Kari nije briljirao. Ali u narednoj deceniji, dečak iz Ohaja postaće najbolji igrač na svetu, onaj zbog kojeg i naša, košarkaška nacija, ponovo navija budilnike i gleda NBA. Međutim, on je mnogo više od „trojkaša“ – humanitarac, čovek koji zna koliko je teško uspeti čak i kad vam je otac bio sportista, i koji ima poruku za sve koji žele da se bave nečim što vole, bio to sport ili ne

SPORT

Uspeh nije slučajnost, uspeh je zapravo izbor

Piše Slobodan Maričić Foto Profimedia

SPORT

c ena jedan: Igudala je u reketu. Vraća loptu saigraču koji je na trojci, malo udesno, a pred kojim je igrač Finiksa. Izbacuje loptu za koju stotinku i uz faul pogađa. Scena dva: taj isti igrač prenosi loptu preko pola, uz desnu aut-liniju. Dolazi do trojke, pravi korak unazad, šut i „kao kap“. Uz faul. Ðuska dok sedi na parketu.

Scena tri: trči desnom stranom terena, tu su dvojica protivničkih igrača. Desno, levo, opet desno. Odbrana više ništa ne zna. Šut. Bez koske. Scena četiri, poslednje sekunde meča: dribla, dribla, protivnik zna da će da šutne. Namešta se. „Moša“, ovaj proleće. Šut. Znate kako se to završilo. Scene pet nema, lopta je sakrivena – odbrana ne zna gde je, sudija ne zna gde je, a tip pored kompjutera vraća snimak unazad da vidi šta se dogodilo. Nakon jedne od divljih noći, ubačenih tridesetak poena, razdeljenih petnaestak asistencija i uz neke od ovih scena, naslov na jednom od beogradskih informativnih portala najbolje je opisao šta se sve tu zapravo desilo. Pisalo je kratko i jednostavno: „Stef Kari.“ Taras Domitro nije bio košarkaški navijač kada se 2008. godine doselio u San Francisko da bi igrao balet. „Ali sam to postao“, kaže Domitro. Rođen je u Havani, a došao je u grad godinu dana pre nego što su Voriorsi draftovali Karija. To je dosta uticalo na Domitra da zavoli igru. „Ono što vidim kada gledam Karija jeste neverovatna koordinacija njegovih ruku, nogu i rukovanja loptom. Mi, znate, ne koristimo loptu. Mi igramo sa ženom. Način na koji on dribla s loptom mi koristimo kada igramo sa ženom na bini“, priča baletski igrač. „Lepo je gledati ga“, kaže Grejem Lustig (61), umetnički direktor Oukland baleta, navodeći da Kari sa svakom trojkom prevazilazi sport i igru pretvara u teatar.

Domitro i Lustig kažu da veći deo Karijevog pristupa ima koren u onome kako igrači baleta žele da deluju – da je njihova umetnost i to što rade veoma lako. „Ne želimo da vidimo bilo kakvu bol na plesačima kada završe svoju finalnu varijaciju nečega. Ne želite da ih vidite namrštenih lica i da izgledaju kao da su jedva preživeli do kraja solo deonice. Stef zaista ne izgleda kao da se mnogo trudi, zar ne? Ne želim da naglasim da se ne trudi. On samo to ne pokazuje i mislim da je to suština svega“, govori Lustig. Kada plesači skoče i okreću se i lebde preko bine, oslanjaju se na centripetalnu silu za balans. Lustig navodi da Kari radi to isto. „Nije lako skočiti i pokušati da uradite nešto. A to čak nije ni pokušaj da izgledate lepo. Njegov trener mu ne govori kako da se prizemlji, ali on to radi. On to ima u sebi. Njegovo telo zna šta da radi u vazduhu i zna šta da radi kada se vraća iz vazduha“, dodaje on. Vrhunski momenat u performansama – atletskim ili umetničkim – rezultat je godina treninga i toliko pripreme da sam čin izgleda spontano. Domitro navodi da trenira od šest do sedam sati dnevno dok je Lustig profesionalno igrao 19 godina. „Postoji određena doza muzikalnosti u načinu na koji njegovo telo funkcioniše. Izgleda kao da se njegovo telo kreće u malo drugačijoj dimenziji od drugih i mislim da je to ono što povezuje njegovu brzinu, snagu i kontrolu – neverovatnu, neverovatnu kontrolu. A to je ono što želite i kod plesača“, kaže Lustig.

Karija smatraju najboljim šuterom u istoriji NBA. U sezoni 2015/16. bio je MVP, predvodio je svoje Voriorse do prve titule od 1975. godine. Ipak, Kari je mnogo više od toga, on je neko za koga smatraju da pomera granice košarke.

Kari je 2012. počeo da kampanji za borbu protiv malarije „Ništa osim mreže“ Ujedinjenih nacija donira tri komarnika za svaku trojku koju postigne

Na nekim od njegovih „karijevki“ – ako su postojale i bile prekul „džordanke“, „ajversonke“ i „karterke“, onda postoje i „karijevke“ – piše „4:13“ što je referenca na stih u Bibliji „mogu da uradim sve kroz Hrista koji me jača“. Kari je inače veliki vernik

Rođen je u Ekronu u Ohaju, ali je odrastao u Šarlotu u Severnoj Karolini. Njegov otac Del, takođe NBA igrač, tamo je proveo najveći deo karijere. Osim toga, Vardel Stiven Kari II, kako mu je puno ime i prezime, ima i starijeg brata Seta koji igra za Sakramento i mlađu sestru koja igra odbojku za Univerzitet Elon. Del Kari je svoja dva sina često vodio na svoje utakmice, pa bi oni tako šutirali sa igračima na koš tokom zagrevanja. Tu negde nastala je i ona čuvena fotografija: mali Stef u krilu svog oca, a pored veliki Dražen Petrović. Tokom Ol-star vikenda 1992. godine otac ga je upoznao sa Biserkom Petrović, Draženovom majkom. Del Kari se tada takmičio u trojkama. Nakon NBA finala prošle godine Kari joj je dao dres koji je nosio na jednoj od utakmica i taj dres je dodat Memorijalnom centru „Dražen Petrović“ u Zagrebu. Nakon što je Del otišao u penziju porodica se vratila u Šarlot gde je Kari počeo da igra za hrišćansku školu – postao je deo tima konferencije, države i vodio je svoj tim do tri titule i tri državna plej-ofa. „Kada je reč o košarci, bio sam uvek najmanje dete u svom timu. Imao sam užasni, ružni, katapult šut kad sam imao 14 godina. Nisam bio dovoljno jak da šutiram iznad glave i morao sam sve to da sredim preko leta. To su bila tri najgora meseca mog života. Mislio sam da nema prepreka koje sam morao da pređem, ali kada sam došao do srednje škole, nisam ušao u tim. Nisam imao nikoga ko bi došao, kucao mi na vrata i rekao: ‚Molim te, molim te, molim te, dođi da igraš za našu školu‘“, priča Kari. Onda je došao koledž, na prvom meču za Dejvidson vajldketse postigao je 15 poena i imao 13 ukradenih. Već u sledećem je ubacio 32 uz četiri asistencije i devet skokova, a sezonu je završio sa u proseku 21,5 poena po utakmici. Bio je drugi „frešmen“ u zemlji – ispred je bio samo „tamo neki“ Kevin Durent iz Teksasa. Prosečan broj poena po utakmici povećan je već naredne sezone – imao je 25,9 u „sofomor“ sezoni, dok je u trećoj bio na 28,6. Onda je došao NBA, Golden Stejt ga je izabrao kao sedmog pika na draftu. Prvi

SPORT

KAKO ŠUTIRA STIVEN KARI Tokom šuta ruka kojom šutira, lakat i kuk su mu u liniji. Prednji deo ruke mu je malo iskrivljen kako bi loptu držao iznad oka. Šutira desnom rukom, pa kako bi poravnao tu stranu tela, noge drži malo ulevo.

meč – 14 poena i sedam asistencija. Na kraju 17,5 u proseku i mesto drugog rukija godine iza Tajrika Evansa, tada igrača Sakramenta, a sada Nju Orleansa. Međutim, u maju 2011. godine Kari je imao operaciju na desnom članku zbog pocepanih ligamenata nakon nekoliko uganuća tokom sezone. Noga je bila sređena, ali se opet povredio u predsezoni u meču protiv Sparsa, da bi u februaru istegao tetivu igrajući protiv Finiksa. U aprilu je išao na novu operaciju i nastupio u samo 26 utakmica.

Ponekad posle driblinga noge su mu usmerene direktno prema košu i kad se to dogodi, u skoku rotira kukove i okreće se kako bi održao poravnanje. Stav mu je uglavnom širok, a kolena usmerena ka unutra. Kada primi loptu, „umoči je“ – primi je u nivou vrata, lica ili grudi i spusti do struka pre nego što skoči i šutira.

Nakon driblinga često je već u niskom težištu i lopta mu je u nivou struka, pa tu ne gubi vreme. Relativno blago drži loptu, a kažiprst i palac mu prave „V“ oblik. Ruka mu je uglavnom na bočnoj strani lopte i rotira se ka unutra kad pruža ruku tokom šuta.

Onda se pred početak sezone 2014/15. dogodilo nešto bitno za njega. Na mesto trenera Voriorsa dolazi Stiv Ker koji znatno menja igru Golden Stejta – želi bržu igru i Kariju daje više slobode da šutira. On to, zdrav, naravno, koristi i Voriorsi idu do titule, a on do MVP priznanja. Ove sezone Kari je postao prvi igrač od Njegovog letećeg visočanstva u sezoni 1989/90. koji je postigao 118 poena u prve tri utakmice sezone. To je 39,3 po meču. Na nekim od njegovih „karijevki“ – ako su postojale i bile prekul „džordanke“, „ajversonke“ i „karterke“, onda postoje i „karijevke“ – piše „4:13“ što je referenca na stih u Bibliji „mogu da uradim sve kroz Hrista koji me jača“. Kari je inače veliki vernik. Voriorsi su imali i niz od 28 pobeda, zajedno sa četiri poslednja meča iz prošle sezone, nakon čega ih je tukao Milvoki 108:95 (vreme je da taj i Mančester pukne u gostima jednom, šta sad, šta). Tokom sezone 2012/13. postavio je rekord u broju trojki u sezoni – 272. Taj rekord je prešao u sezoni 2014/15 – 286, a u ovoj je već na preko 330. Osim toga, 14. novembra je prestigao svog oca na listi po broju postignutih trojki, a tu je i Klej Tompson, njegov „splash brother“. Sve to ide u korist borbe protiv malarije. Kari je 2012. počeo da kampanji za borbu protiv malarije „Ništa osim mreže“ Ujedinjenih nacija donira tri komarnika za svaku trojku koju postigne. A kako šutira? Odnosno, kako da šutirate kao Kari? Tokom šuta ruka kojom šutira, lakat i kuk su mu u liniji. Prednji deo ruke mu je malo iskrivljen kako bi loptu držao iznad oka. Šutira desnom rukom, pa kako bi poravnao tu stranu tela, noge drži malo ulevo. Ponekad posle driblinga noge su mu usmerene direktno prema košu i kad se to dogodi, u skoku rotira kukove i okreće se kako bi održao poravnanje.

SPORT

„Želim da treniram do trenutka kada je gotovo neprijatno koliko brzo šutiram, tako da se utakmica na neki način uspori“, govori Kari. Stav mu je uglavnom širok, a kolena usmerena ka unutra. Kada primi loptu, „umoči je“ – primi je u nivou vrata, lica ili grudi i spusti do struka pre nego što skoči i šutira. Nakon driblinga često je već u niskom težištu i lopta mu je u nivou struka, pa tu ne gubi vreme. Relativno blago drži loptu, a kažiprst i palac mu prave „V“ oblik. Ruka mu je uglavnom na bočnoj strani lopte i rotira se ka unutra kad pruža ruku tokom šuta. „Nikada se nisam plašio velikih trenutaka. Osećam leptiriće. Budem nervozan i anksiozan, ali mislim da su to sve dobre stvari i da sam spreman za taj trenutak“, priča Kari. Trenutak pred sam šut u kojem lopta treba da krene ka mreži zove se „set-point“ – Karijev je iznad njegovog desnog oka. Palac je tada u ravni sa okom, a dlan je okrenut u stranu. Ruka je u odnosu na telo u 90 stepeni, a lakat i lopta na 45. „Mogu da postanem bolji. Nisam došao do svog vrhunca koliko dobro mogu da šutiram“, smatra Kari. Uvek se namesti u položaj za šut pre nego što mu noge napuste zemlju i onda koristi energiju skoka da izbaci loptu napred. Težina lopte mu je prvo na dlanu i onda se polako prebacuje na prste i pravi onaj lepi pokret. Srednji prst je poslednji koji dodiruje loptu. „Nisam tip koji se plaši neuspeha. Volim da rizikujem, šutiram bitne šuteve i to sve“, rekao je on. Zglob mu je nakon šuta opušten i labav. Zglob mu nakon izbačaja lopte završi tačno u ravni sa okom na kojem mu je bila lopta. Dok ne izbaci loptu, sve vreme gleda obruč; kada je izbaci, oči prate loptu. „Pripremam se do tačke kada instinkt preuzima stvar“, kaže Kari. Sve ovo samo radi možda brže nego drugi. I da, ne ostavlja ruku u vazduhu pola sata nakon što pogodi za tri. To je možda presudno. Posle svakog treninga ima ustanovljenu vežbu – šutira sto puta za tri poena. Obilazi oko luka i šutira po deset puta sa svake pozicije. Jednom je pogodio 70 puta zaredom. Često deluje iznervirano ukoliko lopta dodirne obruč kada ulazi. Brus Frejzer, pomoćni trener u Voriorsima, uvek je taj koji mu dodaje loptu. Kako kaže, proveo je sa njim toliko vremena to-

Del Kari je svoja dva sina često vodio na svoje utakmice, pa bi oni tako šutirali sa igračima na koš tokom zagrevanja. Tu negde nastala je i ona čuvena fotografija: Mali Stef u krilu svog oca, a pored veliki Dražen Petrović. Tokom Ol-star vikenda 1992. godine otac ga je upoznao sa Biserkom Petrović, Draženovom majkom. Del Kari se tada takmičio u trojkama. Nakon NBA finala prošle godine Kari joj je dao dres koji je nosio na jednoj od utakmica i taj dres je dodat Memorijalnom centru „Dražen Petrović“

kom prošle dve sezone da može da oseti kada Kari izgubi fokus. Frejzer navodi da u proseku pogodi osamdesetak šuteva. Sve manje od toga je razočaranje. „Mogu veoma lako da kažem kada mu je dosadno, jer će samo promašiti ako mu je dosadno. Mislim, i on je čovek, promašiće neke šuteve. Možda bih mogao ovo da parafraziram – on zaista nije superčovek, ali ukoliko promaši više šuteva nego inače, to znači da mu je dosadno“, ističe on. Karijeva statistika ove sezone je fascinantna, deluje kao da može da uradi sve što zamisli, zbog čega je možda njegovim protivnicima skoro nemoguće da predvide bilo šta. Osim toga, ima dovoljno samopouzdanja da zna da može da šutira odmah posle kros-overa, nakon što lopta ode na putovanje iza njegovih leđa ili kakvog drugog poteza. Ipak, nastavlja da napreduje i da se upoznaje sa svojim saigračima i njihovim karakteristikama, priča Frejzer: „Njegove fizičke karakteristike su se mnogo poboljšale. Ono što želite je da uhvatite loptu baš u poziciji za šut, a biti sposoban da bacite loptu baš u određeni deo tela saigrača kako bi je on uhvatio i odmah šutirao velika je stvar. Stefovi pasovi nisu uvek bili tako dobri.“ Međutim, kao deo u kojem Kari može najviše da napreduje navodi „njegov fokus“. „To ima veze sa tim kako je Kari napravljen. Ima još tog malog deteta u sebi, ali to

ima i dobrih stvari. Njegova psihologija mu pomaže da prevaziđe pritisak, malo toga mu smeta. Igra sa radošću i srećom. Ne možemo mustangu da oduzmemo njegov duh. Ne želimo da ga zauzdamo.“ Loša strana tog dečaka u njemu je ona sa treninga, može da se desi da mu bude dosadno – dosadno da uvek daje isti pas, da šutira iste šuteve, pa čak i da pobeđuje na isti način. Kakvi „first world problems“. „Igra tako lako da mu je ponekad potrebno da igru malo začini. To možda znači da malo više rizikuje“, smatra Frejzer. To su rizici koji nisu uvek potrebni, a izgubljene lopte su relativno mali problem. Ipak, u januaru je u tesnoj pobedi protiv Filadelfije imao osam izgubljenih. Za to vreme Stiv Ker stalno insistira na tome da je sigurna akcija bolja od spektakularne. „Stef me ponekad tokom meča pita koliko ima izgubljenih lopti. Zna da Stiv to ne voli. Nikada neće pitati za procenat šuta ili bilo koju drugu statistiku. Jedina stvar na koju zna da je Stiv slab jesu izgubljene lopte, pa mu je to uvek u glavi“, kaže Frejzer. Ker se priseća svojih igračkih dana u Sparsima kada je Manu Ðinobili došao prvi put. Imao je običaj da izluđuje Grega Popoviča „ludim“ pasovima. Na kraju nekog meča Greg ga je pitao zašto to radi. „Pop, to je ono što ja radim“, rekao mu je Ðinobili i Greg je to prihvatio – Manu je Manu, to dolazi uz njega.

SPORT

Međutim, to ne pije vodu, deca uvek žele da budu kao onaj ko je najbolji i jurcaće po terenu, vikati „tri, dva, jedan“ i tokom šuta viknuti „Kari!“. I to nije ništa loše.

„Postoji takav trenutak u ovom timu zbog veština koje su tu umešane, naročito kada je Stef u pitanju. Baciće neke lopte iza leđa stvari. Napraviće neke lude akcije. Većina tih stvari je pre dobra nego loša, tako da živimo s tim“, kaže Stiv Ker. Zato kada ukucate na Jutjubu deset najboljih poteza njegove karijere, možete da vidite svakakve ludorije. Broj jedan je dribling – krenuo je prodor, proleteo pored odbrane na košu i prošao ispod njega. Pored njega se stvorio Kris Pol. Kari dva puta iza leđa tapne, Pol završi na zadnjici, a mreža se zatrese. Takođe, ono što je uradio na meču sa Oklahomom krajem februara izazvalo je dosta pažnje. Bilo je nerešeno, Igudala je uhvatio loptu nakon šuta Vestbruka. Do kraja je ostalo šest sekundi. Mogli su da traže tajm-aut, ali zašto bi. Dodao je loptu Kariju koji je opušteno prešao preko pola. Pre nego što su ovi iz odbrane Tandera obratili pažnju na njega – jer ko je lud da šutira sa te udaljenosti – on je opalio. Sa skoro deset metara. Pobeda, 121:118. „Šta je to bilo, sa deset metara? To je apsurdno“, rekao je njegov saigrač Drejmond Grin novinarima posle meča. „@StephenCurry30 moraš da prestaneš, čoveče! On nije normalan! Nikada nisam video ništa slično u istoriji košarke“, tvitovao je Lebron Džejms. „Kari je NEREALAN“, dodao je Dvejn Vejd. Međutim, i pored svega toga stižu kritike, tako je analitičar ESPN-a Mark Džekson, inače trener Golden stejta do 2014, izazvao buru izjavom da Kari „šteti igri“. „Stef Kari je sjajan. Stef Kari je MVP. On je šampion. Probajte da shvatite ono što vam govorim. Na neki način, on šteti igri. Pod time mislim da na terenima u srednjim školama vidim decu kako prvo što rade – idu pred liniju za tri poena. Ti nisi Stef Kari, radi na drugim aspektima igre. Ljudi misle da on tek tako šutira. To nije razlog zbog kojeg je MVP. On je kompletan košarkaš, a ljudi ne gledaju to“, kazao je Džekson.

Ukoliko uzmete vremena da razmislite koji je vaš san i šta zaista želite u životu – šta god to bilo, bilo da je sport ili nešto drugo – morate da shvatite da uvek ima nekog posla, a vi uvek želite da budete najvrednija osoba gde god radili. Vi stavljate sebe u poziciju da budete uspešni. Vi imate strast za to što radite

Stručnjak za razvoj mladih Brajan Mekormak kaže da se Kari „šali po terenu“ i time širi svoje mogućnosti. „Da li to znači da bi sada svi trebalo da provedu svoje vreme za trening šaleći se i šutirajući kad god žele? Verovatno ne, ali čak i sa ozbiljnim veštinama vreme za eksperimentisanje i istraživanje je pozitivna stvar. Širi mogućnosti i potencijal veštine igrača. Što više on bude mogao da varira svoju tehniku, biće uspešniji“, objašnjava Mekormak. Osim toga, neki od veterana smatraju da je Kari tako uspešan zahvaljujući nedostatku prave odbrane. Kažu stariji da ovi nisu dovoljno čvrsti prema njemu. Verovatno će reći i da su u školu išli uzbrdo, po snegu, bosi, 30 kilometara. Posle do kuće isto. Opet uzbrdo. Među njima je Oskar Robertson, član kuće slavnih i bivši igrač Sinsinati rojalsa, koji je izjavio: „Kada sam ja igrao, ukoliko šutiraš spolja i pogodiš, sledeći put ću biti na tebi. Pritiskaću te preko dve trećine terena. Sada to ne rade. Ovi treneri ne razumeju igru što se mene tiče.“ Čuveni Ajzea Tomas podržao je Robertsonov stav da odbrana danas ima svojih mana, ali je za razliku od njega naveo da se Kariju može suditi samo u kontekstu njegove ere jer nije moguće da se njegov talenat prebaci u ranije verzije igre. Jedino kao Roki u šestom delu preko animacije. „Igra se promenila. Ne možete da primenite pravila naše ere na ovu. Moramo da prihvatimo to što Stef radi pod pravilima pod kojima igra. On je najbolji igrač pod ovim okolnostima“, istakao je Tomas. Možda najbolji odgovor na sve to stigao je od Karijevog saigrača Boguta na Tviteru. „Ma moj tim za decu ispod 14 godina u Melburnu bi pobedio ove Voriorse 109:99. Debeli Džimi bi potpuno zatvorio Karija“, piše Bogut. A šta Kari kaže na sve to? „Ukoliko uzmete vremena da razmislite koji je vaš san i šta zaista želite u životu – šta god to bilo, bilo da je sport ili nešto drugo – morate da shvatite da uvek ima nekog posla, a vi uvek želite da budete najvrednija osoba gde god radili. Vi stavljate sebe u poziciju da budete uspešni. Vi imate strast za to što radite“, kaže on. „Uspeh nije slučajnost, uspeh je zapravo izbor.“ Ja bih mu verovao na reč. ®

(POP) KULTURA

Hip-hop je priča života Artorius i Ego su savremeni poetičari, večiti zaljubljenici u muziku i momci sa stavom. Napornim radom vraćaju pravi rep na velika vrata i kroz svoje pesme pričaju o životu u sadašnjem vremenu

Piše Ana Petričić „Artorius i Ego – to smo nas dvojica, drim-tim je spoj, Beograd–Loznica, dva rep intelektualca, velika znalca, rokaćemo i kad budemo dva nepokretna starca.“ Ovaj stih povezuje dvojicu mladih repera današnjice. To su Aleksandar Kasalica a.k.a. Artorius, brucoš Fakulteta za medije i komunikacije, i Mateja Miletijev a.k.a. Ego, učenik četvrte godine srednje Ugostiteljske škole u Beogradu. Da pravi, takozvani old school rep nije utihnuo, dokaz su upravo ova dvojica repera koji su sebi i drugima dokazali da snovi mogu da se ostvare ako se na njima naporno radi. Od podsmeha do iskrenog osmeha i divljenja potrebno je mnogo truda, ali i podrške i pametno odabranih uzora. Artorius i Ego su savremeni poetičari, večiti zaljubljenici u muziku i momci sa stavom. Napornim radom vraćaju pravi rep na velika vrata i kroz svoje pesme pričaju o životu u sadašnjem vremenu. U poslednjih desetak godina, hip-hop i rep muzika su doživeli svoju ekspanziju kod nas, pogotovo tokom 2001. i 2002. godine. S obzirom na to da ste tada još bili klinci, koji period je obeležio početak vašeg ulaska u svet rep muzike i kakav je vaš početak bio?

Aleksandar: Upravo u tom „klinačkom“ dobu sam zapravo i saznao za rep muziku kada sam na poklon dobio album svetski poznatog repera Eminema. Ne shvatajući u potpunosti šta rep predstavlja, počeo sam sve više da slušam tu vrstu muzike da bih počeo da slušam i domaći rep, konkretno Marčela koji je na neki način okinuo taj prekidač u meni ka ovom žanru u smislu pisanja i stvaranja ove muzike. Ono što je interesantno kod rep muzike jeste mnoštvo reči

izgovorenih za kratko vreme i praćenih snažnom emocijom. Mateja: Kao što Aleksandar kaže, ta želja za rep muzikom počela je u periodu osnovne škole, dok sam slušao Beogradski sindikat, VIP, Struku. Njihova ekspresija emocija kroz ove pesme navela me je da svoje probleme u životu potisnem i nađem svoj „izduvni ventil“, upravo pisanjem pesama. Kao klinci ste gledali svetski poznate repere na njihovim nastupima, način ekspresije njihovih agresivnih i strastvenih emocija. Kako su izgledala vaša prva snimanja budućih hitova, prvi nastupi i takmičenja u freestyle repu, takozvani MC battle?

Mateja: Pre dve godine sam sticajem okolnosti upoznao dečka iz najpoznatije produkcijske hip-hop kuće „Bassivity“ koji je preslušao moje amaterske demo-snimke i pozvao me u studio da snimim svoju prvu stvar, pod nazivom „A gde je ljubav“. Naravno, ubrzo su usledili prvi nastupi, a jedan od njih je bio u Centru urbane kulture

(POP) KULTURA

(CUK) gde smo se Aleksandar i ja zvanično i upoznali. Aleksandar: S obzirom na to da sam iz malog mesta, Loznice, lako je bilo pronaći (jedini) studio i nakon toga postaviti pesmu, poput „Ulice nas stvoriše“, na Jutjub. Ali odziv koji sam tamo dobio nije bilo to čemu sam težio. Saznao sam za takozvane MC freestyle battleove gde se takmiče neafirmisani mladi reperi u freestyleu. Stekao sam mnogobrojne kontakte ali i prijatelje, gde sam, između ostalog, upoznao i Mateju i od tada smo počeli da sarađujemo. Upravo nakon zajedničkog prisustvovanja manifestaciji u Centru urbane kulture, gde smo rame uz rame stajali pored velikana naše rep scene, poput VIP-a, Struke i Grua. Kada ste počeli da koristite društvene mreže kao glavni marketing današnjice u svojim karijerama, poput Jutjuba i Fejsbuka, kao i fidbek koji ste dobijali od svojih najbližih, okoline i na pomenutim društvenim mrežama, da li je bio onaj koji ste očekivali? Koja je razlika u komentarima koje dobijate nakon što sad objavite pesmu i kada ste objavljivali svoje prve numere?

Aleksandar: Obično kada si mlad i počinješ da gradiš svoje ime i karijeru, pogotovo u žanru rep muzike koja kod nas nije potpuno shvaćena, na početku ne dobijaš ni toliko dobre kritike a ni podršku. U mom slučaju – dečka koji dolazi iz male sredine – nije bilo lako. Veoma mali broj ljudi me je u tom periodu podržao. Ali kada dođete u veliki grad iz malog mesta, snimite pesmu za veću produkcijsku kuću, kao što sam ja snimio za „Peti sprat“ svoju pesmu „Zamisli“, koja dobija odziv koji sam nisam očekivao i preko četiri hiljade pregleda na Jutjubu, onda ti isti ljudi koji nisu verovali u vas počinju da slušaju vašu muziku. Mislim da to mnogo govori o sredini u kojoj živimo. Mateja: Zapravo, komentari koje sam dobijao nakon objavljivanja prve pesme na Fejsbuku i Jutjubu su bili dosta pozitivni, a isti

komentari su se zadržali i nakon pesme koju sam poslednju izbacio. Naravno, negativnih komentara je uvek bilo i biće, ali isto tako verujem da mnogo toga zavisi od okoline u kojoj se krećeš i od koje slušaš savete i komentare. Da li mislite da je rep muzika koja je danas zastupljena kod nas pravi odraz old school i underground repa ili je pak nešto drugo? I šta mislite, u kom pravcu će se razvijati rep muzika na našim prostorima?

Aleksandar: Ako nastavi u ovom smeru, neće se razvijati nikako. Zašto to kažem: naime, pojedini izvođači starije rep scene su se „odali“ vrsti muzike pod savremenim nazivom za lako napisanu, brzo snimljenu i izmontiranu, takozvanu komercijalnu muziku, koja nije ni nalik pravom old school repu. Sa druge strane, na našim prostorima postoje muzičari kao što su Edo Maajka i Frenkie, kao i Marčelo i Sky Wikluh koji su oličenje pravog repa i hip-hopa i u čijem smeru ta muzika treba da ide. Mateja: U potpunosti se slažem sa Aleksandrom, s obzirom na to da je danas većina stvari koje slušamo „trap“ i komercijala, jer je snimanje jeftino i svako može da uđe u studio, snimi stvar, okači je na Jutjub i nazove je rep pesmom. Pravi hip-hop treba da ostane i da živi. To je realna priča života kroz stihove. U svetu šou-biznisa treba da ste konstantno prisutni, da radite i čujete se. Kakvi su vaši planovi u bližoj budućnosti?

Mateja: Radimo konstantno. Aleksandar i ja svakodnevno vežbamo, posećujemo rep manifestacije, širimo vidike. Što se moje karijere tiče, uskoro izlazi duet sa poznatim reperom i producentom Papi Jaazom, a u planu mi je da svaki mesec izbacim po jedan singl, kao i da nastavim saradnju sa Aleksandrom. Aleksandar: Kao što Mateja kaže, širimo vidike. Smatram da reper da bi se obrazovao treba dosta da čita i širi svoj vokabular koji mu je i najveći adut koji poseduje. Pre dva meseca sam izbacio pesmu „Zamisli“ koja je dobila odličan odziv i koja će se naći na mom albumu prvencu pod imenom „Mojih pet minuta“, koji izlazi krajem ovog leta. Na njemu će se naći još desetak pesama za koje se svakodnevno borimo, radimo punom parom i nadamo se još većem odzivu i uspehu. Budući da ste momci koji sa svojih 20 godina imaju stav i mnogo toga da poruče svojim vršnjacima, okolini ali i onim malo starijima, kako biste vi opisali rep scenu i rep muziku na našim prostorima u jednoj rečenici?

Aleksandar i Mateja: Hip-hop je muzika, a muzika je umetnost, a umetnost – kada je prava – može svako da razume; kada se to bude shvatilo i kada se na taj način bude razmišljalo o ovoj vrsti muzike kod nas, onda će hip-hop biti ono što zapravo jeste. ®

UPOZNAJ SVET

Četiri veka od Servantesove smrti

KRENITE U JURIŠ NA DON KIHOTOVE VETRENJAČE Piše Željko Pantelić dopisnik Originala iz Italije

Nedostatak originalnih pisanih radova najvećeg španskog pisca pogodovala je da tokom četiri veka cveta biznis falsifikovanja Servantesovih pisama, dokumenata, zapisa. Kreiranju mita o Servantesu, čiji je život bio uzbudljiviji i od avantura njegovog neustrašivog viteza, doprinosi i vrlo mali broj potvrđenih istorijskih činjenica iz njegove biografije. Zato će naše putovanje kroz Servantesovu Španiju, četiri veka od njegove smrti, biti vezano samo za mesta duboko utisnuta u priču o Don Kihotu, Sanču Pansi, Dulsineji i Rosinanteu. Malo Andaluzije i mnogo La Manče

UPOZNAJ SVET

Najbolji period godine da se posete Andaluzija i La Manča je bez sumnje rano proleće, i još bolje u Uskršnjoj nedelji (Semana Santa), kada se svakodnevno održavaju procesije koje u zavisnosti od veličine grada i broja bratstava mogu da traju satima. Za Špance, pogotovo južno od Madrida, Uskrs je važniji verski praznik od Božića

remena je malo, brige nadolaze, a u svemu tome želja za životom ostaje”, bile su poslednje reči koje je zapisao najveći španski pisac Migel de Servantes na samrtničkoj postelji pre četiri stoleća u Madridu. I ta poslednja misao tvorca najpoznatijeg junaka naše ere Don Kihota, protkana je dualizmom i “šizofrenim” životom kojim je bilo protkano i njegovo postojanje i njegovo književno delo. Misterija koja obavija život autora najprevođenije knjige posle Biblije proizvela je na tone stranica diskutabilnih biografija, počev od toga da je iza Servantesa, iako je bio skriboman, ostalo samo jedanaest svojeručno pisanih dokumenata, i to kao poreskog službenika. Od njegovog savremenika Lopea de Vege sačuvano je u originalu gotovo sve što je napisao, od Servantesa samo par rukopisa. Zvuči gotovo neverovatno da nikome nije palo na pamet da sačuva rukopis Don Kihota. Nedostatak originalnih pisanih radova Servantesa pogodovala je da tokom četiri veka cveta biznis falsifikovanja Servantesovih pisama, dokumenata, zapisa. Kreiranju mita o Servantesu, čiji je život bio uzbudljiviji i od avantura njegovog neustrašivog viteza, doprinosi i vrlo mali broj potvrđenih istorijskih činjenica iz njegove biografije. Jedna od retkih svedoči o tome kako je Servantes bio žrtva grubih šala kakve život rezerviše odabranima. Servantes je pobegao iz Španije u Italiju kako bi izbegao odsecanje desne ruke i deset godina izgnanstva zbog toga što je ranio jednog čoveka. Sticajem okolnosti našao se u vrtlogu jedne od najvećih i najvažnijih pomorskih bitaka kod Lepanta 1571. godine kada je osmanskoj floti zadat udarac od kojeg se nikada više nije oporavila. Servantes je u bici na vratima Peloponeza povredio levu ruku koja je ostala oduzeta do kraja njegovog života (bolje nego da je desnu izgubio da je ostao u Španiji), a onda je proveo pet godina kao zatvorenik alžirskih pirata. Svoje tamničarske dane na afričkoj obali Mediteranskog mora opisao je u priči koja se našla u prvom tomu Don Kihota. Verovatno je i jedini portret Servantesa koji je stigao do naših dana falsifikat iz 19. veka. Portret se pripisuje slikaru Huanu de Hauregiju. Međutim, postoji jedna kontradiktornost koja upućuje na zaključak da se radi o apokrifu. Ako je portret De Hauregijev, onda bi to značilo da je Servantes bio poznata i važna ličnost za života, a nije. Fransisko Pačeko je izdao 1600. godine zbirku biografija i portreta svih slavnih Španaca. U toj knjizi nema ni slova o Servantesu iako je imao već 53 godine. Istina, Don Kihot još nije bio objavljen. Zbog svega prethodno rečenog ne čudi što se knjiga nemačkog pisca Bruna Franka Servantes, život interesantniji od romana smatra najverodostojnijom biografijom španskog pisca iako je Frank, kako je sam priznao, u nedostatku kredibilnih izvora i istorijske građe, dobar deo sam izmislio pokušavajući da njegove rekonstrukcije budu što verodostojnije i logički moguće. Zato će naše putovanje kroz Servantesovu Španiju, četiri veka od njegove smrti, biti vezano samo za mesta duboko utisnuta u priču o Don Kihotu, Sanču Pansi, Dulsineji i Rosinanteu. Malo Andaluzije i mnogo La Manče. Najbolji period godine da se posete Andaluzija i La Manča je bez sumnje rano proleće, i

„V

još bolje u Uskršnjoj nedelji (Semana Santa), kada se svakodnevno održavaju procesije koje u zavisnosti od veličine grada i broja bratstava mogu da traju satima. Za Špance, pogotovo južno od Madrida, Uskrs je važniji verski praznik od Božića. Putevi su u Španiji generalno odlični i krstariti La Mančom i Andaluzijom je posebno zadovoljstvo, kao i prvi prolećni dani koji su, kao što bi rekao Svetislav Basara, savršeni jer temperatura nije ni stepen više ni stepen niže i sve izgleda potaman. Osim u Sevilji gde su cene smeštaja malo više (najmanje 80 evra), u svim ostalim mestima mogu da se nađu pristojne strukture za 50 evra. Obavezno za doručak naručujte španske gigantske kroasane i „kafu leče” koja je nešto između naše bele kafe i italijanskog kapućina. Ako preferirate slani doručak, sobrasada sa tostom ili manteka (španski maslac) sa sitno iseckanim paradajzom i maslinovim uljem izvrsna je alternativa. Za gurmane je pravo uživanje da probaju razne vrste čoriza i španskih šunki, posebno “jamon iberico” i “jamon serrano” i, naravno, paelju i tapase. U Sevilji, pogotovo tokom uskršnjeg posta, jedu se riba i morski plodovi prženi u fritezi sa neponovljivim ukusom.

UPOZNAJ SVET

SEVILJA

Na putovanje polazimo iz Sevilje pošto savremeni istoričari i biografi Servantesa tvrde da je delo Don Kihot počelo da izlazi iz pera slavnog pisca tokom njegovih zatvorskih dana u gradu na obalama Gvadalkivira, jedine plovne reke u Španiji još iz perioda Rimskog carstva. Servantes se zaposlio kao činovnik u kompaniji koja je snabdevala potrepštinama tek osnovanu Špansku armadu, a zatim je postao poreznik i tu se zamerio katoličkom kleru pošto je lokalnoj kuriji u dva navrata zaplenio tovare koji su stizali za njih. U kazamatima Sevilje je završio zbog finansijskih malverzacija. Da se kojim slučajem probudi danas, Servantes ne bi imao većih problema da se snađe u centralnim kvartovima Bario i Santa Kruz. U Sevilji i celoj Andaluziji čovek ne može da se ne zapita zašto nama Srbima ne zapadoše, ako smo već morali da budemo pokoreni od muslimana, Mavri i Berberi a ne Turci. Sve što je najlepše u Sevilji potiče iz perioda dok su Almoravidi i Almohadi vladali južnim delom Iberijskog poluostrva. Elegantna i gorda Hiralda koja je od minareta džamije pretvorena u zvonik katedrale simbol je Sevilje i predstavlja neizostavni deo nezaboravnog pogleda iz ulice Mateosa Gaga, dok sedite u nekoj od bašta pod

drvoredom pomorandži. I katedrala u Sevilji, najveća u Španiji, nekada je bila džamija. I kraljevska palata Alkazar nasleđe je od Mavara i Berbera i svedočanstvo da su muslimani u Španiji, sedam vekova pre nego što će Evropljani naučiti da se kupaju i konstruišu klozete u kućama, imali kupatila i koristili vodu za svakodnevnu ličnu higijenu. I šetnja vrtovima Alkazara ulazi u doživljaje koji ostavljaju pečat do kraja života, kako zbog velikog bazena ukrašenog vulkanskim stenama, tako i zbog mirisa egzotičnih biljaka i procvetalih pomorandži. Pomenuti centralni kvartovi Bario i Santa Kruz i danas odišu jevrejsko-berberskim duhom iako je prošlo više od pola milenijuma otkako su i jedni i drugi proterani ili pokršteni. Budite obazriviji u tom delu grada jer je broj džeparoša i sitnih lopova prilično velik i nemojte da padnete u iskušenje da tu pijete sangriju, vrlo je lošeg kvaliteta. Obavezno prošetajte Kolonom, odnosno kejom od mosta San Telma do mosta Izabele II, zaustavite se pored Zlatnog tornja (takođe delo Berbera) jer su odatle kretali na svoja putovanja Kristifor Kolumbo i Fernando Magelan. Pored keja se nalazi i čuvena seviljska korida. Pređite most Izabele II i izaberite jedan od brojnih kafića iz čijih se bašta pruža prediv-

na panorama na prestonicu Andaluzije. Ako kojim slučajem posetite Sevilju u leto, šetnja ili boravak u parku Marije Luize je spasonosan, i kad ste već tu, prođite kroz Plazu de Espanja i Plazu de Amerika. Originalan poklon iz Sevilje je kućni broj ispisan na keramičkim pločicama, tzv. azulehosima. ARGAMASILJA DE ALBA

Legenda kaže da su prve stranice Don Kihota ispisane u pećini u koju se ulazi iz Kaze de Medrano u varošici Argamasilja de Alba. Reč je o gradiću u La Manči, manje od osam hiljada duša, koji čuva u dobroj meri izgled koji je imao i u Servantesovo vreme, uključujući i vetrenjaču u centru mesta i kameni zamak. Kaza de Medrano i pećina pretvorene su u muzej, pa ako verujete više ovom mitu od onog da je Don Kihot ugledao svetlost dana u seviljskom kazamatu, vredi posetiti kuću i pećinu koji su pretvoreni u muzej. Košta samo dva evra. Još uvek “servantesolozi” ukrštaju koplja da li je mesto iz kog Don Kihot kreće u svoje viteške avanture Argamasilja de Alba ili Argamasilja de Kalatrava. U svakom slučaju, u Argamasilji de Alba je sve u znaku Don Kihota, Sanča Panse i Rosinantea.

UPOZNAJ SVET

Ako se zadržite na večeri i prošetate malo centralnim trgom Eskivijasa, koji se nije promenio u poslednjih 450 godina, mogli biste u nekom od meštana da prepoznate Sanča Pansu, Dulsineju, Pedra Krespa i druge junake Servantesovog romana, budući da je Servantes njihove pretke koristio za konstruisanje likova za svoj roman ESKIVIJAS

Eskivijas bi trebalo posetiti iz nekoliko razloga. Prvo jer se u njemu nalazi odlično očuvana kuća idalga (plemića najniže kategorije u španskom feudalnom društvu) Alonsa Kihade koji je dao Servantesu ruku svoje ćerke Kataline Salazar Palasio i poslužio je piscu kasnije kao inspiracija za Don Kihota. Odnosno, Servantesov tast je alter ego Don Kihota. Kuću Servantesove tazbine vredi posetiti i zbog toga što daje vernu sliku kako je živelo špansko sitno plemstvo pre četiri i po veka. Ako se zadržite na večeri i prošetate malo centralnim trgom Eskivijasa, koji se nije promenio u poslednjih 450 godina, mogli biste u nekom u meštana da prepoznate Sanča Pansu, Dulsineju, Pedra Krespa i druge junake Servantesovog romana, budući da je Servantes njihove pretke koristio za konstruisanje likova za svoj roman. TOLEDO

Toledo je grad muzej po antonomaziji. Ugnežden na vrhu brda iznad reke Teho, na manje od sat vožnje od Madrida, on je kao neka vrsta vremenske mašine koja vas iz današnjice vraća u srednji vek. Toledo, to jest stari grad u okviru srednjovekovnih zidina, izgleda upravo onako kako su ga silom proterani Jevreji i muslimani ostavili krajem 15. veka. Prethodno su hiljadu godina hrišćani, Jevreji i muslimani pokazivali, na konkretnom primeru u Toledu, kako različitost donosi napredak i boljitak za sve.

Ironija sudbine je da je Toledo, koji je vekovima bio jedan od najbogatijih i najlepših gradova, doživeo dekadenciju kada su u njemu ostali samo hrišćani. Koliko je srednjovekovni Toledo bio privlačan govori i činjenica da je jedan od najvećih slikara koji su hodali ovom planetom, El Greko, odlučio da ostane do kraja života u njemu. Katedrala u Toledu ukrašena je El Grekovim freskama i ako nije najlepša katedrala u Španiji i na svetu, svakako ima najprestižniju sakristiju u kojoj možete da se

divite slikama El Greka, Ticijana, Van Dajka i Goje. Crkva Svetog Tome je nezaobilazna baš zbog El Greka i njegovog remek-dela „Pogreb grofa Orgaze“. Jevrejska četvrt je ista onakva kakvu su je Jevreji ostavili pre pet vekova a “Mirador del Valle” je panorama od koje će vam zaista zastati dah i poželećete da taj trenutak pretvorite u večnost. Grad je veoma živ i zavodljiv noću, tako da bi, ako vam se ukaže prilika, noćenje u Toledu predstavljalo iskustvo koje ćete želeti da ponovite kad god možete.

UPOZNAJ SVET

KAMPO DE KRIPTANA

Kampo de Kriptana je ružnjikav gradić, ali ima 10 sačuvanih vetrenjača na brdu iznad varošice, od 32 koliko ih je bilo kada je ovim krajevima jezdio na svom Rosinanteu Don Kihot u mašti Servantesa. Tri od preostalih vetrenjača imaju još uvek mehanizam iz 16. veka. Da li zbog toga što u svima nama čuči neki Don Kihot, kada ugledate iz daljine prvi put “mlinove na vetar”, na brdu iznad Kampa de Kriptana, zaista vam liče na divove iz Don Kihotovih halucinacija. Kad stignete do vetrenjača, uz divan panoramski pogled na dobar deo La Manče, slušaćete zvuk vetra koji duva toliko jako da je kapa obavezna i shvatićete da se nalazite na jednom od najsugestivnijih mesta na planeti. El TOBOZO

Koliko je srednjovekovni Toledo bio privlačan govori i činjenica da je jedan od najvećih slikara koji su hodali ovom planetom, El Greko, odlučio da ostane do kraja života u njemu. Katedrala u Toledu ukrašena je El Grekovim freskama i ako nije najlepša katedrala u Španiji i na svetu, svakako ima najprestižniju sakristiju u kojoj možete da se divite slikama El Greka, Ticijana, Van Dajka i Goje

Femme fatale Dulsineja nije postojala, ali je slava o njenoj “nedostižnoj” i “neuporedivoj” lepoti spasla El Tobozo od razaranja u Prvom ratu za nezavisnost Španije pošto francuske trupe imperatora Napoleona nisu htele da napadnu i unište selo zbog njegovog simboličnog značaja, budući da je najspominjanije i najpoznatije mesto u romanu o avanturama “lutajućeg viteza” Don Kihota. El Tobozo je simpatično selo karakteristično po kućama okrečenim u belo ili od kamena u kojem je sve povezano na ovaj ili onaj način sa Servantesovim remek-delom. Sva imena barova, restorana, hotela i prodavnica vezana su za junake Don Kihota. Prvobitna atrakcija je kuća Dulsineje, odnosno devojke po imenu Ana Martinez Zarko de Morales koja je poslužila kao inspiracija Servantesu da konstruiše lik Dulsineje. Kao što vredi posetiti kuću Servantesovog tasta u Eskivijasu, tako je inspirativno prošetati i kućom, dvorištem i ostavom kuće u kojoj je živela Don Kihotova muza i videti nekoliko stotina primeraka Don Ki-

hota na raznim jezicima sveta, potpisanih od poznatih i priznatih imena. Prvi premijer Izraela David Ben Gurion naučio je španski samo da bi mogao da čita u originalu Servantesovog Don Kihota, i nije bio jedini. Idealan završetak putovanja predstavljaju posete zamku Ročafrida i pećini Montesinos gde je Don Kihot imao najživopisnije halucinacije i u kojoj je doznao, zahvaljujući svedočanstvu Montesinosa, za tragičnu ljubavnu priču Durandartea i Belerme. ®

NACIONALNA GEOGRAFIJA

UNDERGROUND

Šta krije beogradsko podzemlje Piše Jovana Radovanović

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Koliko Beograđana zna da se ispod njihovih omiljenih parkova, ulica kojima svakodnevno putuju na posao i kuća u kojima žive, krije splet prolaza i laguma, nažalost nedovoljno istraženih i neiskorišćenih. Svega 20.000 ljudi prošlo je kroz taj tajnoviti deo Beograda. Brojka na koju su autori knjige Beograd ispod Beograda ponosni – kao što i treba da budu, jer da njih nije bilo, ne bi ni tih dvadeset hiljada znalo kakvu tajnu krije prestonica Srbije – ali je i dalje sramotno mala

Istraživanje je počelo krajem devedesetih godina kada su se jedan mladi novinar i jedan naučnik upoznali i ukrstili informacije koje su imali o „beogradskom podzemlju“ koje je do tada bilo obavijeno velom tajni. Razlog zašto se o Beogradu ispod Beograda nije govorilo nije filmski misteriozne prirode, kako bi mnogi pomislili, već praktične – beogradski lagumi bili su vojna tajna

NACIONALNA GEOGRAFIJA

ada je svojevremeno posetio Beograd, f r a n c u s k i a r h i t e kta i u m e t n i k L e K o r b i z j e rekao je da je to „najružniji grad na najlepšem mestu na svetu“. Milorada Pavića uvredila je ta izjava, pa je primetio kako Korbizje nije imao na umu da je „Beograd kroz istoriju veoma često bio najlepši grad na najstrašnijem mestu sveta“. Beograd bismo lako mogli nazvati i najzapuštenijim gradom na istovremeno najlepšem i najstrašnijem mestu na svetu. Više puta rušen pa građen iz pepela, ostao je bez velikog broja spomenika koji bi ga, da su preživeli silna bombardovanja, svrstali među najlepše evropske gradove, rame uz rame sa Pragom, Bečom i Parizom. U tim rušilačkim naletima nismo izgubili sve njih, ali smo u godinama iza nas mnoge zaboravili ili ih uzeli zdravo za gotovo. U knjizi Beograd ispod Beograda (poslednje izdanje – Laguna) novinar Zoran Nikolić i dr Vidoje Golubović pre 14 godina razotkrili su dobro čuvanu tajnu beogradskih laguma koji su kroz istoriju korišćeni kao skladišta, skloništa ali i vojni štabovi kako srpskih junaka, tako i naših krvnika. „Nažalost, ovo je istovremeno i grad koji spada u red onih koji su najviše zaboravili i zapustili ono što su im prethodnici ostavili, pa su tako mnoga od njegovih istorijskih blaga ostala nedostupna, kako turistima koji bi mogli da vide raskoši prethodnih civilizacija, tako i Beograđanima često neupućenim u ono što imaju“, zabeleška je autora ovog neobičnog vodiča kroz Beograd. I zaista, koliko Beograđana zna da se ispod njihovih omiljenih parkova, ulica kojima svakodnevno putuju na posao i kuća u kojima žive, krije splet prolaza i laguma, nažalost nedovoljno istraženih i neiskorišćenih. Svega 20.000 ljudi prošlo je kroz taj tajnoviti deo Beograda. Brojka na koju su autori knjige ponosni – kao što i treba da budu, jer da njih nije bilo, ne bi ni tih dvadeset hiljada znalo kakvu tajnu krije prestonica Srbije – ali je i dalje sramotno mala. Nije ni čudo što na naslovnoj strani knjige koja je doživela jednako izdanja koliko i godina postojanja stoji upozorenje da, ako je nekome pozajmite, ne očekujete da će vam je taj neko vratiti. Lako je zaljubiti se i izgubiti u tom drugom Beogradu koji krije tajne naših predaka. „Istraživanje nepoznatih podzemnih objekata ispod Beograda slično je pokušaju da se razume njegova nesvakidašnja istorija:

podseća na guranje ruke u vreću bez dna, i to tako što se svaki put neko čudo iz nje izvuče, ili se makar nešto značajno u njoj dodirne i oseti“, napisali su autori knjige. A istraživanje je počelo krajem devedesetih godina kada su se jedan mladi novinar i jedan naučnik upoznali i ukrstili informacije koje su imali o „beogradskom podzemlju“ koje je do tada bilo obavijeno velom tajni. Razlog zašto se o Beogradu ispod Beograda nije govorilo nije filmski misteriozne prirode, kako bi mnogi pomislili, već praktične – beogradski lagumi bili su vojna tajna. „Razlog toj tajnovitosti leži, između ostalog, i u tome što je vojska posle Drugog svetskog rata mnoge podzemne objekte ispod grada držala kao tajnu. To je bilo veoma razumno jer se država nalazila između dva bloka, večito pod nekom ratnom pretnjom. Imali smo veoma ozbiljnu vojsku. Takva ozbiljna vojska, sasvim logično, ima podzemne vojne objekte kao strateška mesta za skrivanje, kako ljudi, tako i materijalnih dobara – od umetničkih do svih drugih. To je bio jedan od razloga što je do devedesetih godina verovatno bilo istraživača koji su bili nalik Vidoju i meni, ali kojima je rečeno da se ne bave tim poslom, odnosno da se zaustave. Stvar je u tome što je vojska sedamdesetih imala jednu strogu ingerenciju – sve do nulte tačke bila je državna tajna. I to nije ništa nelogično, to je sasvim prirodno stanje stvari“, objašnjava za Original jedan od autora knjige Zoran Nikolić.

Jedna od vojnih i držanih tajni bio je „podzemni saobraćaj“ duž ulice koja danas nosi ime kralja Milana. Beograd ispod Beograda prostire se sa obe strane reke. Najatraktivniji i najinteresantniji lagumi su oni ispod Karađorđeve ulice, koji zauzimaju ogroman prostor, a koji su korišćeni kao vinski podrumi. Tu je i jedan o najlepših parkova Tašmajdan, koji krije ogromne pećine, kao i 74 podzemne instalacije dugačke i po nekoliko stotina metara, koje se nalaze u Zemunu ispod Ćukovca, Kalvarije, Gardoša i duž cele Bežanijske kose. Istraživanje dvojice autora počelo je čudnom pričom o najstarijoj kući u Beogradu u Ulici cara Dušana 10, u čijem podrumu su nemački vojnici nešto kopali tokom svih ratnih godina. Odgovor na pitanje šta – autori knjige nisu dobili, ali su zato razotkrili viševekovnu tajnu Beograda. „Želeo sam da pravim feljton za Novosti, a u stvari sam na pola puta shvatio da ja ne pišem knjigu, nego ona mene. I shvatite veličanstvenost svog grada i pritisak koji je trpeo sve ove vekove“, kaže Nikolić. Doktora Vidoja Golubovića do tajnih prolaza i laguma dovela je doktorska disertacija i radoznalost naučnika koji je istraživao zaštitu kulturnog nasleđa u katastrofama. „Meni je bio interesantan Beograd i sve što se nalazilo ispod grada. Normalno, radeći na tome, sakupio sam veliki broj informacija na raznorazne načine. Najpre od ljudi, zatim čitajući stare knjige, ali i zahvaljujući pretpostavkama da je u Beogradu moralo

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Novog groblja, međutim, i danas ko dublje zakopa lopatom opet će tamo naći kosti.“ Istoriju ovog podneblja kriju i avalski rudnici, koji bi takođe mogli biti turistička atrakcija. Vidoje Golubović ističe da su oni u stručnoj javnosti izazvali veliku pažnju jer su izuzetno značajni za istoriju. „Avalski rudnici imaju čudnu istoriju, naši arheolozi kažu da su oni stari 3.500 godina, odnosno da su iz perioda vinčanske kulture. Međutim, nemački arheolozi tvrde da se rudarilo 8.000 godina pre Hrista. Rudnik je imao sedam nivoa, tri su prohodna, a ostali su potopljeni. Ima tih detalja koji nisu interesantni široj javnosti, ali su veoma bitni za istoriju. To je neiscrpna tema koja zahteva da se istražuje.“

biti mesta gde su se čuvali hrana i vino“, rekao je Golubović u razgovoru za Original. Višegodišnji rad na temi doveo ih je do otkrića neverovatne mreže prolaza i laguma. Neke od njih pravili su Rimljani, druge Austrijanci i Nemci, a za treće – poput Šalitrine pećine ispod Tašmajdana – pobrinula se priroda. Za neke prostore ispod grada ne postoji zvanično objašnjenje ni zašto su nastali ni čija je ruka direktno odgovorna, dok su neki jasno ucrtani, pa se do podataka o njima lako i precizno dolazilo, zabeležili su autori knjige. Tašmajdanske pećine imaju možda i najburniju istoriju od svih beogradskih i zemunskih laguma. „One su pre svega imale tu vojnu ingerenciju zato što su ih Nemci u Drugom svetskom ratu adaptirali da budu vojno sklonište i zato što su bile stalno pod ključem. Jedno kratko vreme Kinoteka je tu držala svoj materijal, a tokom perioda posle Drugog svetskog rata vojska je držala to pod ključem kao moguće rezervno komandno mesto“, kaže Nikolić. Tašmajdan nije postao misteriozna tačka Beograda zato što je bio skrivan od očiju javnosti, već zato što je javnost na njegovu dugu istoriju zaboravila. Nikolić kaže da po nekim istoričarima nastanak Tašmajdanskih pećina datira još od Rimljana. Pretpostavka je da se vadio kamen za gradnju starog Singidunuma. Posle različitih smena naroda, do Tašmajdana stigli su i Turci, koji su zapravo i kumovali njegovom današnjem nazivu.

Karađorđe je u pećinama ispod beogradskog parka imao štab kada je otimao grad od Turaka u Prvom srpskom ustanku. One su potom bile sklonište od austrougarskog bombardovanja grada u Prvom svetskom ratu, da bi u Drugom svetskom ratu nemački komandant Aleksandar Foler betonirao podove i uneo armirane betonske lukove. „Tašmajdanske pećine prvi put su temeljnije opisane u knjizi Beograd ispod Beograda koja je izdata 2002. godine. Očekivao sam da će ta priča biti dopričana dve-tri godine kasnije i da će njihova istorija postati opštepoznata. Međutim, doživeli smo da se u suštini ništa nije promenilo od onoga što smo mi opisali pre 14 godina. Reč je o kompleksu od tri pećine, koje su međusobno povezane i koje su jedan od najvećih beogradskih turističkih potencijala. Taleb Rifaiz, bivši generalni sekretar Svetske turističke organizacije, bio je oduševljen pećinama i za englesko izdanje je na njegovu preporuku stavljen pečat STO. Možemo li dobiti veći kompliment?“, kaže Nikolić. „Malo je onih koji znaju da je jedan od najlepših parkova u Beogradu bio Staro groblje. Tu je počivala kompletna elita ondašnje Srbije, od Ðure Jakšića, preko Josifa Pančića koji je sahranjen u posebnom kovčegu od Pančićeve omorike, pa nadalje. Centralni deo parka pripadao je pravoslavcima, bliže Takovskoj ulici sahranjivani su katolici i protestanti, a u okolini bašte restorana „Šansa“ počivali su vojnici, utopljenici i samoubice. Ono je formalno preseljeno na teritoriju današnjeg

Ništa manje interesantni nisu ni lagumi koji se prostiru duž Karađorđeve ulice, a koji su u vreme Obrenovića bili korišćeni kao skladišta vina. U jednom do 13 laguma pronađen je grb te dinastije iz 1880. godine, uklesan u zidu. „Jedan od njih i dan-danas se po katastru vodi na Miloša Obrenovića“, kaže Golubović. U njihovoj neposrednoj blizini nalaze se lagumi koji su veoma poznati mlađim Beograđanima. U njima su klubovi „Andergraund“ i „Lagum“. Nekada su ova dva laguma imala trgovačku namenu isto kao i lagumi ispod Zemuna, koji su pravi pokazatelj koliko je istorija Beograda interesovala gradske vlasti. Naime, pre nekoliko godina kuća jedne porodice sa Gardoša propala je u ambis jer niko nije znao da se ispod njenih temelja krije lagum. Lagume u Beogradu gotovo je nemoguće izbrojati, neki od njih su adaptirani, o nekima niko nije vodio računa. Mnoge su prisvojili stanovnici naselja u kojima se nalaze. Na pitanje da li je moguće prići svim podzemnim prolazima i lagumima Nikolić odgovara negativno. Pre svega, ulazak bez nadzora veoma je opasan, i to ne onako kako je prikazano u domaćem filmu Lavirint čija je radnja inspirisana mrežom prolaza ispod Kalemegdana. „Moram da naglasim da je ulazak u lagume veoma opasan. Bilo je dece koja su htela da idu našim tragom, ali bitno je znati da smo mi imali tim speleologa kluba ASAK sa Prirodno-matematičkog fakulteta, sa dr Dejanom Jeremićem na čelu. Oni su ulazili pre nas. Pošto imam stav da moram da vidim sve o čemu pišem, bio sam na svim mestima koja sam opisao, ali je Jeremić išao ispred kako bi utvrdio bezbednost“, upozorava Nikolić. ®

budi human

Kada će ljubitelji životinja najzad pobediti? Piše Miljana Nešković

Kad je beba delfina uginula zato što je gomilica nesnađenih ljubitelja selfija dobila poriv da se uslika sa divnim stvorenjem zarad divljenja na Instagramu, vest je postala viralna. Negodovanja na račun grupice koja je, realno, ubila delfina iz nehata, prostrujala su čak i kroz Srbiju. Negodovanja struje mrežama i svaki put kad neki portal objavi vest o maltretiranom psu na našem terenu, neretko i ubijenom iz obesti. Isto se desilo sa labudom na Ohridu. Ljudi koji negoduju nisu isključivo aktivisti u borbi za prava životinja. Negoduju svi. Original je pričao sa borcima za prava životinja kako da se promeni svest ljudi

Jedan od najvećih vizionara na ovom polju bio je Džeremi Bentam, britanski filozof i društveni reformator čije je reči sačuvala istorija, i to s razlogom. „Ne treba da pitamo da li životinje mogu da rezonuju i da li životinje mogu da govore. Treba da se zapitamo: da li mogu da pate?“

prkos zdravim stavovima javnog mnjenja u većini zemalja, borba za prava životinja je daleko od gotove. Prošle godine ubijena je zvezda parka Hvange u Zimbabveu, lav Sesil, samo radi lovačkog trofeja. Smrt „dobrog lava“ samo je dolila ulje na vatru svima koji se godinama i decenijama bore za to da se i životinje na ovoj planeti osećaju kao kod svoje kuće. Dokle god postoji lov kao legalno ubijanje radi ubijanja slobodnog vremena, dokle god postoje turističke atrakcije sa životinjama u ulogama zabavljača, dokle god se hemijski proizvodi testiraju na životinjama i dokle god se one budu ubijale radi modnih trendova, borba aktivista neće biti gotova. Sa druge strane, zakonske regulative u većini država zapadnog sveta jasno sankcionišu nasilje nad životinjama. Problem u većini država je manjak sprovođenja zakona. I zbog toga je, prema rečima najupućenijih od nas, negodovanje na društvenim mrežama tako važno.

budi human

ignorantan stav. Iako je trenutno u Parizu, Paskaljević je vrlo rado govorio za Original na ovu temu. „Pre skoro desetak godina, radio sam veoma predano u grupi koja je predložila novi zakon o dobrobiti životinja“, objašnjava režiser. „Čak sam prihvatio da se politički angažujem isključivo kako bih pomogao da taj zakon prođe i zaživi. Nažalost, to nije prvi i jedini zakon koji je u Srbiji ostao mrtvo slovo na papiru. Nasilje nad životinjama se ne sankcioniše, dozvoljeno je uzgajanje krznašica koje umiru u mukama, često i žive odrane kako bi njihovo krzno bilo sjajnije na

grupa dizajnera želi da oživi strast prema prirodnom krznu, pokazalo se da je „šteta odavno učinjena“. Prema najsvežijim istraživanjima iz Britanije, čak 95 odsto žena ne bi nosilo prirodno krzno ni u kakvoj varijanti. Po tom pitanju, Stela Makartni je vrlo jasna. „Mislim da su moje kreacije pokazale da životinje ne moraju da pate zarad mode“, rekla je u intervjuu za Vogue. „Ne razumem potrebu za krznom. Upotreba prirodnog krzna je jednostavno odbojna. Mislim da postoji dovoljno načina da kaput ili tašna izgledaju dobro.“

Krzno će svakako još dugo opstajati. Svaki put kad se pomene ukidanje proizvodnje odevnih predmeta od prirodnog krzna, najčešće je obrazloženje kako je reč „o industriji koja zapošljava i hrani preveliki broj ljudi“. Ipak, činjenica je da je krzno odavno otpočelo svoju selidbu na margine dobrog ukusa. Uticajne ličnosti iz Nasilje nad životinjama ne nailazi sveta mode, filma, ali i na toliko snažne reakcije javnosti politike, odavno nemasamo zbog prirodnog i normalnog U razvijenim zemljama, u kojima ju potrebu da rizikuju saosećanja prema bićima koja nam se zlostavljači kažnjavaju, svoju reputaciju zarad ništa nisu skrivila. Šira javnost rea- praksa pokazuje ono što je modnog detalja, dok je guje burno i zbog toga što većina nauka dokazala – otkrivanjem generacijama koje dolaljudi ne želi da oni koji su u stanju ze u velikoj meri ideja o da, na ponekad prilično morbidne i kažnjavanjem zlostavljača dranju krznenih životinačine, povređuju slabije od sebe životinja detektuju se mogući nja previše odbojna da budu na slobodi. Razlozi za to su zlostavljači ljudi bi uopšte razmišljale o vrlo razumljivi. odvajanju novca za ta„U razvijenim zemljama, u kokvu vrstu mode. Kako jima se zlostavljači kažnjavaju, Milica Ranković, predsednica Udruženja za zaštitu životinja i upravo uticajne ličnosti praksa pokazuje ono što je nauka razvoj građanske svesti „Feniks“ oblikuju javni osećaj za dokazala – otkrivanjem i kažnjamoderno, lepo i aktuelleđima ‚otmenih‘ gospođa, divlji lov se vanjem zlostavljača životinja detektuju no više nego i sami modni magovi koji toleriše, pse lutalice ponovo ubijaju...“ se mogući zlostavljači ljudi“, objašnjava potpisuju kolekcije, statistika iz Britanije Milica Ranković, predsednica Udruženije nikakvo čudo. svest o Neetičnosto zloupotrebe životinja zarad krzna nja za zaštitu životinja i razvoj građanU Srbiji, teza da živimo u društvu sa doživela je širenje. Kad se 1994. dogodila ske svesti „Feniks“. „Upravo zbog toga suviše problema kako bi na red došla doreklama u kojoj su supermodeli pozirali FBI je na spisak svojih delatnosti uvrstio brobit životinja posebno iritira borce za za organizaciju Peta uz slogan: „Krzno? i zlostavljanje životinja, tačnije istragu njihova prava. Radije bih išla gola!“, postalo je jasno zločina nad životinjama.“ „I dalje čujem komentare: ‚Zašto se ne da stanje svesti prema krznu – nekada Proslavljeni reditelj Goran Paskaljebavite napuštenom decom, već životinjavrhuncu svakog luksuza – počinje da vić, zapaženi borac za prava životinja i ma?‘“, priča Goran Paskaljević. „Takvi se menja. Iako je sezona za jesen/zimu predsednik društva za zaštitu životinja komentari uglavnom najviše dolaze od 2013. na najglamuroznijim modnim pi„SOS Animals“, kaže da mu u odnosu onih koji se bave isključivo sobom, dok stama širom sveta delovala kao da jedna prema životinjama u Srbiji najviše smeta drugima drže pridike.“

budi human

Veliki Mahatma Gandi je rekao da se humanost svakog društva u celini meri pre svega odnosom ljudi prema životinjama u tom društvu. Ukoliko mladi ljudi u Srbiji žele i sami da žive u boljem, humanijem društvu, neka imaju na umu ovu Gandijevu misao. Uvek će naći načina da se uključe u borbu za prava životinja ako to zaista žele Goran Paskaljević, reditelj Ako govorimo o pojedinačnim nasilnicima koji iz sadizma povređuju, pa neretko i usmrćuju životinje – najčešće pse i mačke – Srbija ima sve potrebne zakonske mehanizme da takvo ponašanje sankcioniše koliko-toliko. Krivično delo zlostavljanja i ubijanja životinje u Srbiji postoji od 2006, kad je za ovakvo ponašanje bila predviđena novčana kazna ili vremenska kazna zatvora u trajanju od 6 meseci. Kasnije, 2009. godine, zakon je pooštren tako da zlostavljači životinja mogu da dobiju do godinu dana zatvora za ubistvo životinje. Zlostavljanjem životinja smatraju se fizičko zlostavljanje, zanemarivanje, psihičko i emotivno zlostavljanje, seksualno zlostavljanje, patološko sakupljanje životinja, organizovanje borbi između životi-

nja, kao i napuštanje životinja. „Danas društvene mreže mogu mnogo efikasnije da upozore od klasičnog buđenja svesti preko stručnih predavanja, flajera, brošura i slično“, smatra Goran Paskaljević koji se tokom godina posvetio zbrinjavanju napuštenih životinja u Srbiji. „Potrebno je objasniti ljudima značaj sterilizacije, pogotovu razbiti stereotipe da kuje i mačke treba pustiti da se okote barem jednom zbog njihovog zdravlja. To je potpuno netačno. Takve predrasude dovode do situacije da ‚humani‘ vlasnici kasnije bacaju na ulicu mladunce pošto ne znaju šta će sa njima. Bez saradnje vlasti na tom polju, bojim se da će sve peticije, kao i mnoge druge u drugim oblastima, ostati bez rezultata.“ Od države do države, kazne za nasilno ponašanje nad životinjama umeju da

budu znatno oštrije. Društvene mreže je sredinom decembra prošle godine potresla vest o malenom psu koji je pronađen iza jednog tržnog centra u Kanadi. Lepljivom trakom štenetu su bile vezane noge, njuška i vilica. Bilo je jasno da je ostavljeno da umre u mukama. Ljudi iz lokalnog humanitarnog društva su ga pronašli na vreme, zbrinuli ga i dali mu ime Justice (Pravda). Kako je neko uslikao psa u stanju u kom je pronađen, javnost je vrlo brzo obaveštena, te je postala „nepodnošljiva“ u vršenju pritiska na sve koji iole mogu da budu nadležni za pronalaženje nasilnika. Krivac je vrlo brzo uhvaćen. Reč je bila o muškarcu po imenu Majkl Erl Hil. Štene je dobio od bračnog para koji je otkrio da im je sedmogodišnja ćerka alergična na pseću dlaku. Bračni par je smatrao da će se Majkl brinuti o štenetu. Nakon suđenja, Majkl Erl Hil je proglašen krivim 1. februara. Zbog nanošenja nepotrebne patnje životinji i surovosti provešće naredne dve godine u zatvoru, nakon čega će tri godine biti na uslovnoj slobodi. Pravo na posedovanje kućnog ljubimca zakonski mu je zabranjeno u narednih 25 godina. Pored toga, država mu je odredila psihološko i socijalno savetovalište uz obrazloženje da su „ljudi koji su postali serijske ubice počinjali sa malim životinjama“. Pravda se, inače, potpuno oporavio u međuvremenu. „U Srbiji postoji dobra zakonska regulativa koja štiti životinje od tog tipa nasilja, Zakon o dobrobiti životinja i član 269 Krivičnog zakonika Republike Srbije“, ističe Milica iz Udruženja „Feniks“. „Ipak, ne postoji politička volja da se zakonska regulativa sprovodi pa se u tom smislu zanemarivanje, zlostavljanje i ubijanje životinja ne sankcionišu, što ohrabruje zlostavljače. Nadležne inspekcije, policija, tužilaštvo, sudovi – svako u okviru svojih nadležnosti ne sprovodi zakonsku regulativu.“ Za reditelja Gorana Paskaljevića, aktiviranje na polju borbe za bolju budućnost životinja u Srbiji uopšte nije bilo dilema. Reč je o prirodnom životnom toku. „Uvek sam voleo životinje“, priča Paskaljević. „Imao sam psa i dve mačke u dvorištu kod babe i dede u Nišu, gde sam živeo od svoje druge do šesnaeste godine. Međutim, da budem sasvim iskren, ak-

UPOZNAJ SVET

tivirao sam se uz svoju suprugu Kristin. Osnovali smo društvo za zaštitu životinja „SOS Animals“ u kom su bili aktivni i mnogi naši prijatelji – Nada i Dušan Kovačević, Vera i Filip David, Ljiljana i Zoran Simjanović, Tanja Generalski i Milan Spasić... Kristin i ja smo uložili dosta privatnih sredstava u mnoge akcije spasavanja napuštenih životinja sa beogradskih ulica. Moram da kažem da nismo uvek nailazili na razumevanje. Bilo je i apsurdnih situacija.“ Iako u Srbiji mnogi i dan-danas misle da je Brižit Bardo „izmislila borbu za prava životinja“, ovaj pokret zapravo datira iz 18. veka. Već tada su reformatori, pisci i pesnici počeli glasno da izražavaju svoju empatiju prema životinjama, ali i da kritikuju ljudsku oholost i njihovo eksploatisanje. Jedan od možda najvećih vizionara na ovom polju bio je Džeremi Bentam, britanski filozof i društveni reformator čije je reči sačuvala istorija, i to s razlogom. „Ne treba da pitamo da li životinje mogu da rezonuju i da li životinje mogu da govore. Treba da se zapitamo: da li mogu da pate?“ Na konkretno pitanje šta Srbija u ovom veku može da uradi da bi sistemski bila bolja prema svojim životinjama, Milica Ranković odgovara kao iz puške. „Mora da počne da sprovodi Zakon o dobrobiti životinja i uopšte zakonsku regulativu koja se odnosi na životinje, u svim oblastima: zaštite kućnih ljubimaca, zaštite divljih životinja, zaštite oglednih životinja, zaštite radnih životinja, zaštite farmskih životinja i zaštite životinja u industriji zabave.“ Kako objašnjava predsednica Udruženja „Feniks“, u Srbiji se trenutno skoro ništa ne sprovodi. „Nešto se malo sprovodi u oblasti lova, tačnije krivolova, ali to je zanemarljivo malo u odnosu na ukupnu brojku. Korupcija cveta svuda oko nas, nema sistemskih rešenja, nadležni ne žele ozbiljno da se bave sistemskim rešenjima koja udruženja za zaštitu životinja predlažu i uopšte bilo kojom temom o kojoj su udruženja pisala. Nekoliko puta smo se obraćali nadležnom ministru kada je u pitanju nasilje i objašnjavali da se u sistemsku borbu protiv nasilja mora uključiti borba protiv zlostavljanja životinja i kažnjavanje počinioca, jer je nauka odavno dokazala da su oni koji zlostavljaju životinje samo na korak od zlostavljanja

ljudi. Nismo dobili odgovor.“ No, čak i u društvima koja doživljavaju tranziciju, jasno je da smušenost sistema ne sme da bude izgovor za neljudsko ponašanje. Brojne su inicijative kroz koje poznavaoci prava životinja u Srbiji pozivaju sve građane da ne okreću glavu pred nasiljem, već da ga prijave nadležnima. Zbog toga postoje i društvene mreže – moćno oružje za mlade ljude koji žele da žive u nenasilnom i lepom društvu bez obzira na državljanstvo. Iz rada sa životinjama Goran Paskaljević kaže da je mnogo naučio. „Uverio sam se da životinje imaju dušu, osećanja, i da pate kao i ljudi ukoliko ih zlostavljate“, ističe reditelj. „Shodno tome, naučio sam da se prema njima moramo ophoditi kao i prema ljudskim bićima. Ljubav je najvažnija. Životinje i te kako umeju da uzvrate ljubav, možda čak i više od ljudi. Veliki Mahatma Gandi je rekao da se humanost svakog društva u celini meri pre svega odnosom ljudi prema životinjama u tom društvu. Ukoliko mladi ljudi u Srbiji žele i sami da žive u boljem, humanijem društvu, neka imaju na umu ovu Gandijevu misao. Uvek će naći načina da se uključe u borbu za prava životinja ako to zaista žele. Neki preko društvenih mreža, neki tako što će zaštititi napadnutu životinju na ulici, ili jednostavno tako što će usvojiti neku od napuštenih životinja i brinuti o njoj.“ Primer ljubavi prema životinjama koji je nedavno otopio čak i najtvrđa srca dogodio se u prihvatilištu za napuštene i zlostavljane pse u Misuriju, u SAD. Poznato je da psi koji su preživeli torturu reaguju traumatično na svaki kontakt sa ljudima, čak i na zvuke. U takvom stanju, onima koji žele da usvoje psa vrlo je teško da uspostave kontakt sa njima. Plašljivi psi uglavnom pokušavaju da se pribiju uz neki zid kako bi bili što dalje od svakog čoveka koji pokušava da im priđe.

Zbog toga su ljudi iz ovog prihvatilišta u pomoć pozvali one čija je energija najčistija – decu. Na svojim jastucima, ispred zatvorenih boksova sa preplašenim životinjama, mali volonteri vrlo rado provode dane tako što čitaju bajke kucama sa druge strane vrata. „Neverovatno je kako psi reaguju na dečji glas“, objasnili su iz centra. „Želeli smo da pomognemo uplašenim životinjama bez forsiranja fizičkog kontakta i da vidimo kakvi su rezultati“, objasnio je za američke medije Džo Klepacki, direktor programa. „Lansirali smo program prošlog Božića, a sada ga primenjujemo jednom mesečno.“ Deca uzrasta od šest do petnaest godina se preko interneta prijavljuju za učešće u programu. Nakon što prođu obuku čitanja životinjama, dolaze u prihvatilište. „U idealnim uslovima, pas brzo postane zainteresovan, i počne da se približava staklu i detetu koje je sa druge strane“, objasnio je Klepacki. „Deca su obučena da takvo ponašanje psa ohrabre time što će mu kroz otvor za hranu dati poslasticu.“ S vremenom se pokazalo da ovaj pristup ne pomaže samo plašljivim psima, već svima. „Zvuk deteta koje čita može samo da smiri te životinje“, istakao je Klepacki. „Reakcija na koju smo naišli kod pasa zaista je neverovatna.“ Da li će ovaj program početi da se primenjuje u ostalim prihvatilištima još se ne zna. Koliko ćemo dugo čekati do ostvarenja sna o kom je pre više od 200 godina sanjao Džeremi Bentam, još je teže proceniti. No, jedno je sigurno – dečaci i devojčice iz Misurija koji su u proteklih godinu dana svoje vreme provodili čitajući uplašenim psima imaju sve što je potrebno da jednog dana izrastu u dobre ljude.

MIRIS I UKUS

Prolećno čišćenje organizma Posle trodnevnog posta na sokovima i svakodnevnog vežbanja, spremni ste za novi život, u kome neće biti truleži, kuvanog, pečenog, prženog, kiselog, životinjskog ni mlečnog, kafe ni alkohola, niti bilo čega što je čovek napravio. Spremni ste za najprirodniju ishranu, gde ćete snagu i energiju dobiti od živih biljaka – voća, povrća, semenki, orašastih plodova, hladnoceđenih ulja i superžitarica poput kinoe ili amaranta. Prolećno čišćenje doneće buđenje novih ideja, životnih ambicija Piše Maja Volk

imski san je bio sve samo ne san: veliko prežderavanje, duge noći i kratki dani nekretanja, virus do virusa, prehlade, gušobolje, opšta malaksalost, depresija, kafa i alkohol kao jedini stimulansi, turšija i zimnica, sarme i prebranci, slava do slave. Dodajmo tu sate besmislenih televizijskih emisija, video-igrice, smanjeni nivo kiseonika, mnogo nikotina u zatvorenim prostorijama, svađe i peckanja zbog dugih perioda provedenih u zatvorenom prostoru, nove slojeve sala tamo gde mu nije mesto – i eto realne slike besmislene zime iz koje izlazimo sa mnogo griže savesti i nadom da ćemo se popraviti čim dođe proleće. I evo, proleće stiže, treba odnekud početi. Od ponedeljka. Brzi fiks zvani detoks. To je sad u modi. Ja ne znam nijednu antilopu na ovom svetu koja se zimi uništava da bi se očistila u proleće. Ne znam nijednu životinju koja se loše hrani 100 dana, i onda krene da se popravlja... Mislim da bi celu priču o detoksu i čišćenju trebalo da stavimo u širi kontekst, u stalni način života, a ne samo kratkotrajni fiks i opravdanje za sledeći period samouništenja. Malo ću da prestanem da pušim, malo ću da se zdravo hranim, čemu to „malo“ i taj strah od zdravlja? Zar je zaista uživanje jednako samouništavanje? Zar zaista mislite da je zdrav čovek dosadan i neinteresantan i da je održavanje trajnog zdravlja smor?

U pitanju je samo ljubav. Kad volite nekoga, ništa vam nije teško da za njega učinite. Ako vam je teško da učinite nešto dobro za sebe, ima li boljeg dokaza da zapravo sebe uopšte i ne volite? Uostalom, koliko ste vremena u životu proveli razmišljajući o svojim crevima ili jetri, na primer? Da li znate gde vam se nalazi pankreas i čemu služi? Zašto toliko mrzite svoja pluća kad ih trujete nikotinom? Čišćenje treba da krene od osećanja. Da sve misli koje započinju sa „moram“ i „trebalo bi“ zamenite sa „želim“ i „hoću“. Da odahnete, predahnete i napravite plan regeneracije. Da postavite ciljeve. Da preokrenete prioritete. Ništa nije važnije od vašeg zdravlja i vašeg života.

Oživite telo, krenite sa vežbanjem, brzim hodom, biciklom, rolerima i punite se kiseonikom. Najbolji stimulans za mozak je fizička aktivnost. Ako hoćete dobre rezultate u aprilskom roku, počnite dan vežbanjem. Zeleni sok neka vam je stalno pri ruci

da biste nadoknadili hranljive materije a odmorili želudac, budite na trodnevnom postu sokovima. To nisu samo ceđeni sokovi, već gusti kašasti, iz blendera, zeleni i crveni. Zeleni će vam dati snagu, crveni će vas očistiti. Sokovi su polusvareni, neće opteretiti želudac, osećaćete se snažno a lagano. Pričam o najmanje tri litre sokova tokom dana. U zelenom, osnova su uvek banana i limun i nešto zeleno, recimo veza peršuna, šaka spanaća, list kelja, maslačak, kopriva, a u crvenom su antioksidanti, šumsko voće, jagode, maline, borovnice, cvekla, šargarepa, jabuka, nar, godži bobice, aronija. Umesto obične vode, u blender stavljajte kokosovu vodu, ona ima sastav krvne plazme, puna je elektrolita i oporaviće vas, uz osećaj namirenosti i sitosti. Oživite telo, krenite sa vežbanjem, brzim hodom, biciklom, rolerima i punite se kiseonikom. Najbolji stimulans za mozak je fizička aktivnost. Ako hoćete dobre rezultate u aprilskom roku, počnite dan vežbanjem. Zeleni sok neka vam je stalno pri ruci. Na koži ćete prvo primetiti sjaj i očišćenost. Zatim na kosi, a za tri nedelje će vam krv biti potpuno drugačija. Promenite kozmetiku, ne stavljajte otrove na najveći organ, kožu. Negujte se uljima. Odlazak u neki wellness centar, gde ćete provesti dan u sauni, tuširati se ledenom vodom i otvoriti pore u parnom kupatilu, uz obilje limunade i sokova, dodatno će poterati otrove kroz

MIRIS I UKUS

kožu. Tuširanje naizmenično toplom i hladnom vodom ima veći efekat detoksikacije nego sedam dana posta. Posle trodnevnog posta na sokovima i svakodnevnog vežbanja, spremni ste za novi život, u kome neće biti truleži, kuvanog, pečenog, prženog, kiselog, životinjskog ni mlečnog, kafe ni alkohola, niti bilo čega što je čovek napravio. Spremni ste za najprirodniju ishranu, gde ćete snagu i energiju dobiti od živih biljaka – voća, povrća, semenki, orašastih plodova, hladnoceđenih ulja i superžitarica poput kinoe ili amaranta. Prolećno čišćenje doneće buđenje novih ideja, životnih ambicija... Ali vas molim da to ne bude jednokratno ni kratkog daha, nastavite i u leto, i u jesen, i narednu zimu... Budite čisti svakog dana, a ne samo povremeno. Budite lagani, puni snage i energije svakog dana, a ne samo par dana... Budite trajno borbeni i dobri prema sebi. Budite trajno čisti iznutra. Tek tada ćete moći da cvetate i da se dalje razvijate. ®

Sve misli koje započinju sa „moram“ i „trebalo bi“ zamenite sa „želim“ i „hoću“. Da odahnete, predahnete i napravite plan regeneracije. Da postavite ciljeve. Da preokrenete prioritete. Ništa nije važnije od vašeg zdravlja i vašeg života

kako sam dovde stigla

Nađa Jokanović Pokretač jednog od najuticajnijih onlajn magazina – Wannabe

ŠKOLOVANJE Odrastanje i osnovna škola Odrasla sam na Zvezdari, tačnije na Lionu, a jedno drvo na „Šljunkari“ je bilo moje omiljeno skriveno mesto, gde sam volela da se popnem i da maštam o budućnosti. Bila sam veliki sanjar i volela sam društvo i druženje sa decom, ali sam istovremeno bila i povučena. Između ostalog, maštala sam o tome da pokrenem školski časopis, ni ne znajući šta me čeka godinama kasnije. Ono što mi je oduvek bilo jasno jeste da želim da budem i da ću biti vrlo uspešna, i to mi je bio jasan cilj od detinjstva.

Šesta beogradska gimnazija Moje odeljenje u Šestoj gimnaziji na prirodno-matematičkom smeru bilo je eksperimentalno, svi upisani smo bili vukovci, od čega je na kraju ostalo samo nas četvoro sa istim „zvanjem“. Možda i najlepši period mog odrastanja, druženja i „neiskvarena“ prijateljstva, iskreni odnosi potpuno rasterećeni od predrasuda i sveta koji nas je okruživao. Visila sam na internetu, igrala igre – strategije, a u tom periodu sam samostalno i napravila svoj prvi sajt. Možda bi mi bilo pametnije da sam studirala programiranje, ali odlučila sam se za farmaciju ( jer... lep ženski posao).

f ak u l t e t i F E S T Ne znajući šta da upišem, jer me je bukvalno sve zanimalo (sem istorije i sličnih bubačkih predmeta), upisujem farmaciju i to medicinsku biohemiju. U početku su me interesovali nauka i klinička ispitivanja, ali ubrzo od te ideje odustajem sa planovima da radim u marketingu i prodaji u farmaceutskoj industriji (u epizodi – Kako mala Nađa zamišlja farmaceutski biznis).

Posao i posao... i prelomni trenutak Po završetku faksa, u roku, nalazim prvi posao baš u stranom farmaceutskom predstavništvu, a paralelno sa tim upoznajem Ninu Milović, nešto kasnije najbolju prijateljicu, a onda i poslovnu partnerku. Odlučujem da je podržim u ideji da pokrene modni veb-magazin, i tako kreće naša priča. Pravi posao, a pored njega i onaj koji „nije pravi“, obično noću, uz manje sati sna, ali sa osmehom i neopisivim zadovoljstvom svakog jutra. Nakon otprilike tri godine odlučujem da se posvetim Wannabe magazinu, uz priličnu neizvesnost i minimalna primanja u tom trenutku, ali uz podršku roditelja (Hvala mami i tati!) Prvih godinu dana je bilo psihički veoma teško, ali smo to prebrodile zajedno i dokazale sebi da možemo sve što zamislimo. Kako Nina voli da kaže, to ti je kao da prelaziš na novi nivo igrice.

TELEVIZIJA MBA i networking Pre tri godine upisujem regionalne MBA studije, sasvim slučajno prijavivši se za stipendijski proces gde sam ušla u prvih šest kandidata. Upoznajem mnoge cool ljude iz biznisa iz regiona i povezujem se sa još više njih kroz pokretanje regionalne MBA inicijative za uvezivanje alumnija i profesionalaca. MBA diplomu još uvek zvanično nemam, jer nikako da zagrejem stolicu i naučim finansije. Obećala sam sebi – do leta to rešavam. Sto posto.

Who do you Wannabe? Svašta smo prošle gradeći ovu našu Wannabe priču, razne ljude, situacije, trenutke... Brojna priznanja, nagrade, pohvale, ali i ono suprotno, jer ipak su ljudi – ljudi. Na kraju dana sve je to nebitno jer znaš ko si, šta radiš i zbog čega. Wannabe... Jer na kraju dana bićeš ono što želiš da budeš. Pa ti pazi šta želiš da ti se (ne) ostvari.