: ORGNLMAGAZINE
: @ORGNLMAGAZINE
ROĐENDANSKI : ORGNLMAGAZINE WWW.ORIGINAL.ME SPECIJAL ORIGINALA
WWW.NEDELJNIK.RS/ORIGINAL
NAŠE PRVE DVE GODINE : ORGNLMAGAZINE
BROJ
25
BROJ
25
: @ORGNLMAGAZINE
: ORGNLMAGAZINE WWW.ORIGINAL.ME
MAGAZIN
OKTOBAR 2017.
CENA 199 RSD
MAGAZIN
OKTOBAR 2017.
CENA 199 RSD
EKSKLUZIVNI INTERVJU
JAGOŠ MARKOVIĆ
IMA JOŠ PAMETNIH LJUDI IMA UKUSA, IMA STIDA I OBRAZA
WWW.NEDELJNIK.RS/ORIGINAL
PROF. DR VESELIN KLJAJIĆ MLADI SU PREZASIĆENI VAŠAROM TAŠTINE I VLADAVINOM BANALNOSTI DR VLADIMIR ĐURIĆ, PSIHOTERAPEUT U ŽIVOTU NEMA CRVENOG TEPIHA, SAMO BORBA, RAD I UPORNOST PER JAKOBSEN, AKADEMIK SANU ANDRIĆ JE OVDE I DALJE IZAZOVAN
MUZEJ PROMAŠAJA + KC LAB + REMED I NJEGOV NOVI MURAL + LJUBAV NIJE NASILJE + NAÐA DORNIK + MILICA ILIĆ + VOJIN MITROVIĆ + OFFONE + ČARLS SIMIĆ
SADRŽAJ BROJA
OKTOBAR
#25
24 / PER JAKOBSEN
Fotografija Jagoša Markovića na naslovnoj strani ovog broja Originala: Nebojša Babić
Osnivač je katedre za srpskohrvatski jezik i književnost na Univerzitetu u Kopenhagenu, a od 1988. godine i inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti. Danski lingvista, leksikograf i istoričar književnosti, govori o literaturi, o stvaranju novih jezika na prostoru Balkana, o intelektualcima u Srbiji i Danskoj, i otkriva kako je, skoro filmski silazak s voza, promenio njegov životni put
6 / RIČARD BRENSON 8 / STARTIT 10 / MOGU DA NEĆU 14 / REFLEKTOR 22 / ČARLS SIMIĆ 28 / #KAMPANJANADAR 30 / MUZEJ PROMAŠAJA 40 / VOJIN MITROVIĆ 48 / MILICA ILIĆ 76 / SICILIJA 80 / ZDRAVLJE: MEDITACIJA
52 / MILOŠ DANILOVIĆ On je najbolji kadet treće klase i najmlađi lekar Medicinskog fakulteta Vojnomedicinske akademije Univerziteta odbrane u Beogradu, uzoran student koji u indeksu ima sve desetke i nikada nije poništio nijedan ispit. Uz to ima gomilu nagrada, zanimaju ga nauka, sport... A voli i da se druži i ima devojku. Kad sve to čujete, prvo ga pitate: pa kako, Miloše?
16 / VESELIN KLJAJIĆ Prodekan za studije drugog i trećeg stepena, angažovan na osnovnim, master i doktorskim studijama na čak šest predmeta, autor više knjiga o novinarskim žanrovima, iza sebe ima izuzetan broj generacija formiranih novinara. „I dalje želim da znam. I da znam ko to zna“
44 / REMED Neko je u martu prekrečio „Jedinu istinu“, jedan od najlepših novosadskih murala, čiji je autor bio francuski strit art umetnik Gijom Albi Remed...
Impressum
62 / VLADIMIR ĐURIĆ Sve ono što građani, umorni od skandala i treš klikova, misle, u šta veruju, i ono što im je bilo potrebno da čuju, dr Vladimir Đurić je počeo da stavlja na papir, tj. na ekran
Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina / Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Projektni menadžer Originala / Milica Perović Izdavač / NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Margita Milovanović, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt / original@nedeljnik.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media
UVODNIK
Piše
Jelena Đoković
DIREKTOR MAGAZINA
UZ DRUGI ROĐENDAN ORIGINALA
POZORNICA ZA ŠAMPIONE DVE GODINE OD PRVOG BROJA, OD PRVE NASLOVNE STRANE koju su ilustrovali divni radovi studenata Fakulteta primenjene umetnosti. Od tog trenutka ostvaruje se naša želja da Original bude mesto koje će osvetliti dobre primere, koje će promovisati ideje, povezati ljude, pružiti im priliku da saznaju zanimljiva iskustva i priče koje će ih nadahnuti. Ideja da imamo magazin trajala je nekoliko godina. Čuli smo mnogo razloga protiv toga, ali mi smo verovali da ovaj projekat dugujemo svima koji žele da uče, da se razvijaju, da pročitaju nešto korisno i kvalitetno. Želeli smo da stvorimo kutak gde ćemo moći da se inspirišemo i da pokažemo da nas je zapravo mnogo – svih nas koji tragamo za napretkom, koji negujemo rad i talenat, koji učimo i tražimo nove prilike za razvoj. Da budemo Originalni i da osvetljavamo Originale. Ljude koji žele da budu svoji i jedinstveni, koji se ne predaju, koji se ne plaše da budu drugačiji, koji su motivisani pravim vrednostima i idu napred... Mi smo tu za one koji su izabrali teži put, koji su pali ali nisu odustali, koji imaju ideje a ne znaju kako sa njima. Sada postoji pozornica i za te šampione. Zato smo Original.
ti na svemu!) želeo je da se magazin zove Budilnik i jedva smo prelomili jer smo i tim nazivom bili oduševljeni. Važno je da partneri koji naše ideje pretaču u pisanu reč, u magazin, žive iste vrednosti, da nas isti ljudi motivišu i iste priče zadržavaju u čitanju. "Neka ovo bude magazin u kojem će mesto imati svako ko radi dobre stvari, na dobar način, za dobro i sebe i zajednice u kojoj živi", bio je naš inicijalni dogovor. I zaista, od tog koncepta nismo odustali nijednog trenutka. Razgovaramo sa studentima, sa preduzetnicima, umetnicima, posećujemo festivale gde se okupljaju mladi, putujemo i na svim mestima tražimo inspiraciju. Znamo da radimo dobru stvar jer nam se svakoga dana javljaju oni kojima je magazin namenjen i koji dele sa nama ideje, teme, koji pišu i koje okupljamo u zajednicu. Studenti sada sa nama kreiraju magazin i više nisu čitaoci, oni su saradnici – a to je bio naš cilj. Sa nama su iskustva podelila velika imena kao što su Ana Vintur i Arijana Hafington, biznismen Ričard Brenson, glumci Elizabet Mos i Marion Kotijar, Hju Džekmen, sportistkinja Ivana Španović,
NEDELJNIK SE POKAZAO KAO SJAJAN TIM. VELJKO LALIĆ (HVALA
FONDACIJA
O IGINAL MAGAZIN
OSNIVAČI NORDEUSA PRVI PUT O TOME KAKO SU USPELI
KAD IMAŠ ZNANJE, CEO SVET JE TVOJ
LEKCIJE O ŽIVOTU BORISA BEKERA
NEPOZNATI RIM
BEOGRAĐANKE
OKTOBAR 2015.
Piše Igor Marojević
Piše Željko Pantelić
O IGINAL MAGAZIN BROJ
CENA
SVE NAŠE POBEDE Zoran Nenadić
O IGINAL MAGAZIN BROJ
O K T O B A R 2 0 1 5.
1
LEKAR KOJI ČINI ČUDA
POMAGANJE JE LUKSUZ ZA DUŠU Satiš Šika
IZVRŠNI UREDNIK ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE Knjige koje su nas formirale
ISTRAŽIVANJE ORIGINALA Koliko da verujete Vikipediji
UME LI ONLAJN RIZNICA ZNANJA DA PREVARI
PIŠU PROF. NEDA TODOROVIĆ I MIA UZELAC
BROJ
3
CENA
O IGINAL MAGAZIN
DOBA INOVACIJA
IZUMI KOJI ĆE MENJATI SVET
D E C E M B A R 2 0 1 5.
199 RSD
BROJ
4
PIŠE MAJA VOLK SASVIM DRUGAČIJI RIJALITI
OČUVANJE SRPSKE TRADICIJE
LAZAR DŽAMIĆ O KREATIVNOSTI
199 RSD
HRANA ZA BOLJE MISLI
KAKO SU STUDENTI OŽIVELI KRATKI TALAS
ORIGINAL U AKCIJI SA TAMAROM GRUJIĆ
„MAKADAM“
OTKOPČAJTE SVOJ UM
J A N / F E B 2 0 1 6.
CENA
POVRATAK RADIJA
TAJNA NAŠEG VATERPOLA
ŠTA BISMO IM TEK RADILI DA IMAMO MORE?
SVAKI KORAK JE NOVA POBEDA
O IGINAL MAGAZIN
DOSIJE
KAKO OBRAZOVATI GENERACIJU GENIJALACA
SPECIJALNO ZA ORIGINAL
VELIKA ISPOVEST HEROINE Nataša Kovačević
O IGINAL MAGAZIN
N O V E M B A R 2 0 1 5.
2
199 RSD
Nebojša Mandrapa
Piše
LEGENDARNI TENISER OTVORENO O KARIJERI, O SVOM ODRASTANJU, POREKLU, USPESIMA I NEUSPESIMA, OBRAZOVANJU, TENISU PRE I POSLE VIMBLDONA, OTREŽNJENJU OD SLAVE I SARADNJI SA ĐOKOVIĆEM
CENA
EKSKLUZIVNI INTERVJU
199 RSD
P O K R E N I
KEVIN SISTROM
S E
START ME UP
EKSKLUZIVNI INTERVJU
ANA VINTUR SVE NAŠE POBEDE
STUDENTI FON-A, PRVACI SVETA
Ljudi koji su osnovali uspešne srpske startap kompanije savetuju studente kako da iznesu svoju ideju
KOKAN MLADENOVIĆ ZA ORIGINAL
OSNIVAČ
EKSKLUZIVNA ISPOVEST
SER RIČARD BRENSON
NE POSTOJI NIŠTA LEPŠE OD STARE DOBRE POBUNE
Instagrama
Vizionar. Inovator. Humanitarac.
+ Najbolji startapovisrpski
i više
EKSKLUZIVNO
DŽON GALIJANO PRVI PUT ZA SRPSKE MEDIJE
RAZLOGA ZAŠTO DA VOLITE SRBIJU
Potresno otvoreno pismo koje je najpoznatiji kreator napisao samo za čitaoce Originala i mlade ljude u Srbiji
PLUS TAJNA SRPSKOG MEDA l INTELIGENCIJA LIDERA l TONI MORISON l USPON I USPON NAŠE KOŠARKE l LUKA BURSAĆ l VANJA GRBIĆ l SOFIJA KNEŽEVIĆ l BEOGRADSKA FILHARMONIJA l NAJVEĆI SRPSKI BREND l SRĐAN DRAGOJEVIĆ
BROJ
8
NO IZDANJE: EKONO IJAL MI EC JA SP
INTERVJU
EKSKLUZIVNA KOLUMNA
Ser Ričard Brenson
O IGINAL MAGAZIN BROJ
7
PRITISAK JE PRIVILEGIJA
A P R I L 2 0 1 6.
CENA
199 RSD
Branislav Boričić, dekan Ekonomskog fakulteta
11
+ BIZNIS I UMETNOST RECEPT ZA USPEH U FILMSKOJ INDUSTRIJI
ŠIROKO OBRAZOVANJE JE NEOPHODNO ZA OVAKO MALO TRŽIŠTE RADA
KOJE SU NJIHOVE NAVIKE I ŽELJE
PROF. ALEKSANDAR S. JANKOVIĆ TREBA NAM KULTURA KOJA NIJE SAMO „OVDE I SADA“
13
OKTOBAR CENA
RADIONICE
i os l r Ka Kl
MLEČNOM PUTU
KAKO NASTAJE
Koje bi knjige genije poneo na pusto ostrvo? VI STE DOKTORI Piše Rajna Dragićević
VOJA ANTONIĆ TALENAT JE PROIZVOD MOTIVACIJE I ZNANJA
KO SE (I ZAŠTO) BORI
DECEMBAR
KAKO SAM PRONAŠLA
14
CENA
15
2016.
SEVEN BRIDGES BEOGRADSKI STARTAP SA ČAK 130 DOMAĆIH INŽENJERA KOJI UČESTVUJU U OBAMINOM PROGRAMU ZA ISTREBLJENJE KANCERA
TIM KOJI JE NAPRAVIO PRVU MULTIPLAYER KARATE IGRU NA SVETU I PODIGAO HAJP MEĐU MILIONIMA KORISNIKA
HITTEST: NA PRAGU REVOLUCIONARNOG OTKRIĆA KOJE ĆE IZMENITI MEDICINU
MNOGI SU ME PITALI
ILI ODREDNICU. ONO SE DEŠAVA SVUDA I STALNO
: ORGNLMAGAZINE
MAGAZIN
199 RSD
MAJ 2017.
BROJ
20
: @ORGNLMAGAZINE
CENA
199 RSD
FILOZOFIJA
NATALIJA VODJANOVA
BORIS BUDEN
Treba nam ne samo tolerancija nego i zajedničko stvaranje
JEDNA OD NAJTRAŽENIJIH MANEKENKI SVETA
Čovek mora da se usavršava dok je živ
EKONOMIJA
PROFESOR BRANISLAV ŠOŠKIĆ
EKSKLUZIVNI INTERVJU
IVANA ŠPANOVIĆ
Visoka u letu, čvrsto na zemlji
VUK RŠUMOVIĆ, IGOR KORDEJ, RIČARD BRENSON, SANJA DOMAZET, SPORTIFICO, DEJVID LINČ, PETAR LUBARDA
Kada bi najbolji ostajali ovde, bilo bi bolje svima PSIHOLOGIJA
ŽARKO TREBJEŠANIN
Čovek uvek ima potrebu da prkosi i da bude slobodan PREDUZETNIŠTVO
RIČARD BRENSON
ORIGINAL.ME NEDELJNIK.RS/ORIGINAL : FACEBOOK.COM/ORGNLMAGAZINE : @ORGNLMAGAZINE : ORGNLMAGAZINE
: ORGNLMAGAZINE WWW.ORIGINAL.ME
WWW.NEDELJNIK.RS/ORIGINAL
MAGAZIN MARKO ŠELIĆ
O studentima, njihovim vrednostima, o razlozima
DŽIM LER
ĐORĐE OGRIZOVIĆ, NAJBOLJI MLADI SRPSKI NAUČNIK SVI TE PODRŽAVAJU, ALI TEK KAD OSVOJIŠ MEDALJU
: ORGNLMAGAZINE WWW. ORIGINAL.ME
ZAVIRITE U UM MAGNUSA KARLSENA TAJNA KONCENTRACIJE I OBRAZOVANJA ŠAHOVSKOG MOCARTA
⁄⁄ ČOVEK KOJEM SE POVERAVAJU NAJVEĆI LIDERI DANAŠNJICE I KOJI JE RADIO SA 16 NAJBOLJIH SPORTISTA PLANETE PRVI PUT ZA SRPSKE MEDIJE GOVORI O TOME KAKO DA IZVUČETE MAKSIMUM IZ SEBE I DRUGIH
ORIGINAL.ME NEDELJNIK.RS/ORIGINAL
EKSKLUZIVNA KOLUMNA RIČARDA BRENSONA KAKO DA USPETE IAKO STE STIDLJIVI
: ORGNLMAGAZINE
BROJ
21
: @ORGNLMAGAZINE
: ORGNLMAGAZINE WWW.ORIGINAL.ME
JUN 2017.
CENA
199 RSD
za o(p)stanak u Srbiji, o knjigama, o odrastanju,
Slobodno budite deca
WWW. NEDELJNIK.RS/ORIGINAL
MAGAZIN
predsednik Svetske banke dr Džim Jong Kim, osnivač Instagrama Kevin Sistrom, modni kreator Džon Galijano, manekenka Karli Klos... jer i oni znaju koliko je važno da osvetliš svaki pokušaj da neko bude dobar, drugačiji, da stvara i oplemenjuje. Podržali smo Startit zajednicu koja pruža maksimum u promociji znanja, kvaliteta i jedinstvenosti svakog ponaosob. Predstavili smo u svakom broju naše najvažnije startup priče jer je to Srbija na koju smo ponosni. Pisali smo o našim dizajnerima, o skrivenim mestima u Beogradu, hrani koja leči, novim knjigama, muzici koja je autentična. Kultura na šest stranica može biti veoma zanimljiva ako o njoj pričaju Nikola Đuričko, Hana Selimović, Marčelo, Rambo Amadeus,
+ Branislav Dimitrijević + Sećanje na Vita Nikolića
Ser ričard brenSon
199 RSD
RADULOVIĆ
O OLIMPIJSKOM DUHU, O IZBEGLIČKOM TIMU, O SNAZI EKIPE I ZAJEDNIŠTVA, O SUSRETIMA U SELU, O PORAZIMA, POBEDAMA I LEKCIJAMA...
VIŠE OD PUSTOLOVA
PIŠE NOVAK ĐOKOVIĆ
TAJG KRIS
Šta čitati na odMoru
najbolji Startapi za leto 2016.
+ FOTOGRAFIJE IZ PRIVATNOG ALBUMA NAŠEG NAJBOLJEG SPORTISTE
IKONA SRPSKE MODE TAMARA BAKIĆ KOLUMNA RIČARD BRENSON
Milica Knežević Jovan SiMić KriStina ercegović elizabet voren aleKSandar SiMić Šagalove taJne
Specijal BROJ
16-17
JANUAR-FEBRUAR
CENA
2017.
199 RSD
Aleksandar Zograf: DIZNI KAO INSPIRACIJA
Profesor Miodrag Zec:
HAJDE DA NAJBOLJI NE STRADAJU PRVI
Profesor Ratko Božović:
Profesor Vladimir Koprivica:
OVO JE VREME ZA STERIJU I NUŠIĆA
ČEMU SAM NAUČIO SAŠU ÐORĐEVIĆA
CENA
: @ORGNLMAGAZINE
: ORGNLMAGAZINE WWW.ORIGINAL.ME
CENA
WWW.NEDELJNIK.RS/ORIGINAL
MAGAZIN
JUL-AVGUST 2017.
BROJ
22-23
199 RSD
PROFESORKA JELENA ĐORĐEVIĆ
SA UMETNOŠĆU SE DOGAĐA ŠTO I SA OSTALIM ISTINAMA
IGOR ČOKO I FOTOGRAFIJE KOJE SU IZAZVALE LAVINU
IZBEGLICE VIĐENE OČIMA IZBEGLICE
199 RSD
KLIMA POSLE TRAMPA
HJU DŽEKMEN : @ORGNLMAGAZINE
: ORGNLMAGAZINE
BROJ
24
199 RSD
DOKTOR ZA RAKIJU
VLADIMIR ĐURĐEVIĆ:
ŠTA MOŽEMO DA URADIMO VEĆ DANAS
ELIZABET MOS
SER RIČARD BRENSON:
NIJEDAN ČOVEK NIJE OSTRVO
+ SPECIJAL
LETO
EXTREME CANYONING SEOSKI TURIZAM NAJLEPŠE BAŠTE SRBIJE NOVI GRADSKI DUH NA MAJICAMA
KAD SE SNAŽNA ŽENA SUPROTSTAVI PATRIJARHATU Zvezda serija „The Handmaid‘s Tale“ i „Mad Men“ i filma „The Square“, dobitnika „Zlatne palme“ u Kanu
Znanje imamo, treba ga čuvati ovde DOSIJE: SRBIJA I KOŠARKA
VIDIMO SE NA BALKONU
: ORGNLMAGAZINE WWW. ORIGINAL.ME
: @ORGNLMAGAZINE
SEPTEMBAR 2017.
CENA
NIKOLA ĐURIČKO
PROFESOR NINOSLAV NIKIĆEVIĆ
POSLEDNJI POZIV ZA ZEMLJU
PREDRAG VUČKOVIĆ Ekstremni fotograf, čovek koji je pratio Feliksa Baumgartnera
POČETAK I KRAJ VEŠTAČKE INTELIGENCIJE
INTERVJU
Hajde da zamislimo kakva će biti Srbija za 20 godina... Da li je to mesto za vas?
UROŠ PETROVIĆ Onaj ko je prestao da mašta, pogodio je sam sebe bumerangom
POSLE WESTWORLDA
EKSKLUZIVNI
Čuveni glumac, Volverin iz serijala X-Men, u prvom intervjuu za srpske medije otvoreno govori o ulogama, inspiraciji, borbi, vrednostima i porodici
NAJVEĆA JE HRABROST NE ZABIJATI GLAVU U PESAK
ORIGINAL.ME NEDELJNIK.RS/ORIGINAL
: ORGNLMAGAZINE
MAGAZIN
MART 2017.
BROJ
18
MOJA POTRAGA ZA BLAGOM
EKSKLUZIVNI INTERVJU
UDRUŽENJE „BALKANAC“ Mladi koji (stvarno) rade na pomirenju
+ Fenomen serije „13 Reasons Why“
CENA
NEMANJA
: ORGNLMAGAZINE
WWW.NEDELJNIK.RS/ORIGINAL
Kotijar Ekskluzivni intervju za Original u Kanu, na 70. godišnjicu festivala, o filmu, ulogama, omiljenim režiserima, medijskim lažima, razvodu Breda Pita...
Ekskluzivna kolumna
MODA KOJA NE PROLAZI + Ričard Brenson:
O IGINAL MAGAZIN
Dobitnica Oskara i Zlatnog globusa, jedna od najvećih glumica našeg vremena
Jedino ste vi odgovorni za svoj život
SEPTEMBAR 2016.
BROJ
INTERVJU
: FACEBOOK.COM/ORGNLMAGAZINE : @ORGNLMAGAZINE : ORGNLMAGAZINE
: FACEBOOK.COM/ORGNLMAGAZINE : @ORGNLMAGAZINE : ORGNLMAGAZINE
+ Najpoznatije zemunske stepenice (i priča iza njih) : @ORGNLMAGAZINE
LEONARDO DIKAPRIO I DONALD TRAMP KAKO DA SPASEMO PLANETU
DNEVNIK IZ RIJA
O IGINAL MAGAZIN 12
199 rsd
VELIKI INTERVJUI
NEBOJŠA ROMČEVIĆ, PROFESOR I SCENARISTA AKO MI DANAS NE STVARAMO, KOME ĆE TREBATI HILANDAR?
o tome koliko košta duša...
Velika ispovest najbolje srpske atletičarke o inspiraciji, uspesima, mentalnoj snazi i snovima koje tek treba da ostvari : ORGNLMAGAZINE
199 RSD
Renato Balestra: ANDREJ JOSIFOVSKI I GRAFITI / DŽULIJA KING NAJBOLJI MLADI ARHITEKTA / ANIMAL RESCUE SRBIJA / CENTAR ZA TALENTE I NJIHOVI USPESI /
ZA ORIGINAL PIŠE NOVAK ĐOKOVIĆ
MARČELO Marion Ideali su ono čemu se teži, ne ono što je zapravo dostižno
CENa
Velika (i nedoVršena) lista naučnika, preduzetnika, umetnika, aktiVista i sportista koji menjaju srbiju na bolje
sandra silađev dinJa raZumem autsajdere
WWW
„Kako sam osmislio najvredniji Kickstarter svih vremena“
rambo amadeus lavina je pOkrenuta, ali planeta je spOr mehaniZam
KAKO SAM POSTAO ODGOVORAN
2016. 199 RSD
DR DR
WWW
WWW
NEMA POSEBNU DESTINACIJU
ORIGINAL.ME NEDELJNIK.RS/ORIGINAL : FACEBOOK.COM/ORGNLMAGAZINE : @ORGNLMAGAZINE : ORGNLMAGAZINE
WWW
EKSKLUZIVNI INTERVJU ALEKS KLAJN, KANO COMPUTING
JESAM LI IŠLA NA DUHOVNO DUHOVNO PUTOVANJE I RAST
CENA
JEDAN OD NAJPOZNATIJIH PSIHOLOGA NA SVETU
SVETLANA BOJIĆ I MIRJANA RAJILIĆ STOJANOVIĆ,
* ZA KOJE VEROVATNO NISTE NI ČULI
Prof. neda todorović ćutanje vas uvek kOšta više
VELIKO ISTRAŽIVANJE ORIGINALA
199 RSD
MIRACLE DOJO
j u l - a v g u s t 2 0 1 6.
Novii srpstakblies šmeNt
Katarina Jovanović nekO je Ovde nušića shvatiO bukvalnO
SAD DA JEDETE
O IGINAL MAGAZIN
O IGINAL MAGAZIN NOVEMBAR
broj
10
Prof. dr radan džodić, hirurg najčešće greše Oni štO misle da sve Znaju
wellness specijalŠTA
ORIGINALA
BROJ
APRIL 2017.
KAKO OSVOJITI SLOBODU
BANKSY + ZAŠTO NEMAMO GRADOVE ZA BICIKLISTE + VODIČ KROZ EVROPSKO PRVENSTVO + PUT U GALICIJU + POBEDITE NESIGURNOST + OSOBE SA INVALIDITETOM U KNJIŽEVNOSTI + KREATIVNA GALERIJA JOVANKE STANOJEVIĆ
PROFESOR ČEDOMIR ČUPIĆ OPROŠTAJNI INTERVJU ZA KATEDROM NA FPN-u
I U SEBI
CENA
ARIJANA HAFINGTON JEDNA OD NAJUTICAJNIJIH ŽENA SVETA I NAJMOĆNIJE IME U SVETU INTERNET NOVINARSTVA
VELIKO ISTRAŽIVANJE STRAHOVI I TAJNE MLADIH U SRBIJI
BROJ
PUTOVANJE, ALI MOJE
Piše ser Ričard Brenson
EKSKLUZIVNI INTERVJU
POVRATAK VELIKIH IDEJA + BRETANJA, KELTSKA ŠUMADIJA + GAME OF THRONES + DRVENE NAOČARE IZ ZRENJANINA + BATA SPASOJEVIĆ + GALIJENO FERI + SAVRŠEN CV
MIR NAJU USPEŠNIJE EKVADORU SRPSKE KOMPANIJE*
BROJ
KAKO DA PRIDOBIJETE SVOJU PORODICU
GODINA ŠEKSPIRA
UMETNOST
VELIKO ISTRAŽIVANJE
PROTIV SREDNJE KLASE
o iginal magazin
Za Original gOvOre:
KO SU NAM UZORI FRENKI I DŽONI NA
PROFIL:
M A R T 2 0 1 6.
CENA
NOVAKOV
Brajan rašić
FotograFije iz privatnog albuma rokenrola
NapadNite svaku priliku koju možete
Veliko istraživanje o mladima kroz umetničke radove
Sloboda Mićalović
KAKO IZAĆI IZ
199 RSD
PRVI PUT ZA MEDIJE O SVOM PUTOVANJU U DOLINU DUGOVEČNOSTI
Marko Janketić
199 RSD
INTERVJU
PRIČE IZ MAJSTORSKE
TIM KUK, APPLE
2016.
JELENA ĐOKOVIĆ
19
CENA
MLADI SU NEKADA
SENKE VELIKANA
Budućnost i budućnost startapova u Srbiji
Piše prof. dr Neda Todorović
Ekskluzivni intErvju
Lusi Jemans, kraljica modne štampe
J U N 2 0 1 6.
9
PROGRAMIRANJE ĆE SPASTI SVET
#ZNAMDAMOŽEMO ČEMU NAS JE NAUČILA NAJVEĆA IT KONFERENCIJA U SRBIJI
DA LI JE RIJALITI NAŠA REALNOST
RANIJE ODRASTALI
SASVIM DRUGAČIJA MANEKENKA
ZAŠTO JE VAŽAN MUNKOV „VRISAK“ + LJUBA BANDOVIĆ + ŠTA JE SRPSKI SAN + DŽASTIN TRIDO + KADA ĆE POBEDITI ZAŠTITNICI ŽIVOTINJA + STIVEN KARI + PUTEVIMA SERVANTESA + MAGIJA KNJIGA U DIGITALNO DOBA + KAKO POBEDITI TREMU I ANKSIOZNOST
O IGINAL MAGAZIN
BROJ
NI ZIV JU LU RV SK TE EK IN
Lista dr Gorana Nikolića koju treba da pročita svako u Srbiji
OJA BAJDAR, najčitanija turska spisateljica O BORBI, PRITVORU, ISTRAJAVANJU, KNJIŽEVNOSTI
O IGINAL MAGAZIN
O IGINAL MAGAZIN
KOLEVKA ZA USPEH
ISTINE I ZABLUDE O PROŠLOSTI I BUDUĆNOSTI NAŠE PRIVREDE
BROJ
MILE KEKIN UVEK ĆU IM BITI ONAJ KAMENČIĆ U CIPELI
NEMANJA KISO
NAJVEĆIH SRPSKIH EKONOMSKIH MITOVA + VELIKO ISTRAŽIVANJE GENERACIJA Y
NOVI PEČAT SRPSKE MODE ZA ORIGINAL O INSPIRACIJI I USPESIMA GOVORE Svetlana Jaćović, Vlada Savić, Mihano Momosa, Tamara Radivojević, Marko Mitanovski, Ines Janković...
6
199 RSD
KREATIVNOST I DIZAJN
Dr Džim Jong Kim, predsednik Svetske banke
BROJ
AL GOR // TANJA PETERNEK ALEKSIĆ // ZAŠTO JE VAŽNA FILOZOFIJA // SEĆANJE NA BOBIJA FIŠERA // IGOR KOSOGOR // NAJBOLJI SRPSKI MENTORI // MILICA MRVIĆ // NOVI DIZAJN // PUTOVANJE U SAD // ORIJANA FALAČI // DOLINA MOZELA // MILIJANA NIKOLIĆ
M A J 2 0 1 6.
CENA
SPECIJALNO IZDANJE:
PRVI PUT ZA SRPSKE MEDIJE
MORAŠ DA ŽIVIŠ SVOJ ŽIVOT KAO DA ĆE TRAJATI VEČNO
HRANA BUDUĆNOSTI / ORTHODOX CELTS / ŽELJKO DIMIĆ / HOSE MUHIKA / SUPKULTURE IZLOŽBA O PUPINU / UBER / WHO SEE / JELENA STOKUĆA / SELF-PUBLISHING RADOŠ ĐUROVIĆ / NIKITA JEREMIĆ / GORČIN STOJANOVIĆ / NEMANJA STANKOVIĆ
VODIČ KROZ MUZEJE, MALALA JUSAFZAI, PETNICA, BRANISLAV TRIFUNOVIĆ, STRAWBERRY ENERGY, BEKA SAVIĆ, IVAN LALIĆ, SLAVIMIR STOJANOVIĆ FUTRO...
l
ŽELELI SMO DA STVORIMO KUTAK GDE ĆEMO MOĆI DA SE INSPIRIŠEMO I DA POKAŽEMO DA NAS JE ZAPRAVO MNOGO – SVIH NAS KOJI TRAGAMO ZA NAPRETKOM, KOJI NEGUJEMO RAD I TALENAT, KOJI UČIMO I TRAŽIMO NOVE PRILIKE ZA RAZVOJ. DA BUDEMO ORIGINALNI I DA OSVETLJAVAMO ORIGINALE
WWW. NEDELJNIK.RS/ORIGINAL
: ORGNLMAGAZINE WWW.ORIGINAL.ME
WWW.NEDELJNIK.RS/ORIGINAL
MAGAZIN
ISTRAŽIVANJE: Okej, šta su sve uništili milenijalci? LEDI DI I ENGLESKA, dvadeset godina kasnije GORANA DŽUDŽA JAKOVLJEVIĆ Najveća satisfakcija su dečji osmeh i ljubav
Hana Selimović
~
: ORGNLMAGAZINE
BROJ
24
SEPTEMBAR 2017.
CENA
199 RSD
HANA SELIMOVIĆ Mnogo snage i ljubavi treba da bi čovek ostao dobar, pošten i zdrav PROFESOR NINOSLAV NIKIĆEVIĆ DOKTOR ZA RAKIJU
Znanje imamo, treba ga čuvati ovde DOSIJE: SRBIJA I KOŠARKA
Mnogo snage i ljubavi treba da bi čovek ostao dobar, pošten i zdrav
VIDIMO SE NA BALKONU
Bane Trifunović, ako predstavimo Filharmoniju divnim fotografijama i pokažemo šta sve stvaraju alternativna pozorišta. Danas, posle dve godine, ponosna sam na svaki tekst u Originalu. Oko nekih smo se razmimoilazili i slali jedni drugima mejlove do duboko u noć, ali smo uvek donosili odluke koje su bile najbolje za magazin i naše čitaoce. Kao i deca, sa dve godine si siguran na svojim nogama. Sigurni na tržištu nastavljamo da okupljamo našu publiku i čitaoce, kojih ima sve više, i da gradimo zajednicu koja ne pristaje da bude tužna, da se preda i da više ne veruje. Original će postati projekat koji okuplja mlade i prvi naš susret sa novom idejom biće u novembru na HR simulaciji koju organizujemo kako bismo usavršili veštine teških razgovora za posao. Volela bih da se tu sretnemo. Zahvalna sam na mogućnosti da i dalje uživam radeći sa svim divnim ljudima na ovom projektu. Čitamo se i verujemo da zajedno možemo mnogo više.
®
: @ORGNLMAGAZINE
: ORGNLMAGAZINE WWW.ORIGINAL.ME
WWW.NEDELJNIK.RS/ORIGINAL
MAGAZIN ISTRAŽIVANJE: Okej, šta su sve uništili milenijalci? LEDI DI I ENGLESKA, dvadeset godina kasnije GORANA DŽUDŽA JAKOVLJEVIĆ Najveća satisfakcija su dečji osmeh i ljubav
Nikola Đuričko
HAJDE DA ZAMISLIMO KAKVA ĆE BITI SRBIJA ZA 20 GODINA...
DA LI JE TO MESTO ZA VAS?
EKSKLUZIVNA KOLUMNA
Piše
Ser Ričard Brenson
EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL
A ŠTA VAMA ZNAČI MIR?
PRISTOJAN POSAO, BEZ IKAKVIH NAMETANJA, ONAJ KOJI POŠTUJE PRAVA I POTREBE, DAJE VAM KONTROLU NAD SOPSTVENOM SUDBINOM I DAJE VAM SMISAO
Ubeđen sam da je najveća pretnja po svetsku pravdu sve veće zanemarivanje vladavine prava i gaženje osnovnih ljudskih prava, prava koja svi treba da negujemo. Bilo da se radi o Filipinima, Turskoj ili Venecueli – tamo gde se potiskuju ljudska prava, tamo gde se ignorišu pravni principi, nepravda raste kao kancer
P
ovodom Međunarodnog dana mira, želim sa svima da podelim šta mir znači meni i kako mislim da se može doći do njega. Mir nije tek puko odsustvo oružanog konflikta. Mir je stanje održive političke, društvene i ekonomske stabilnosti koje iziskuje otvorenost, toleranciju, različitost i inkluziju. Živimo u polarizujućim vremenima i nikada nije bilo važnije da tražimo ono što nas ujedinjuje, a ne ono što nas razdvaja. Potraga za mirom je često teška, ali održavanje mira je mnogo teže, jer ono zahteva posvećenost i kompromise. Mir u našim pojedinačnim životima može da doprinese miru u čitavom društvu. Vežbajte oproštaj, slušajte druge i budite spremni na pravljenje kompro-
misa. Ako vi ne možete da se složite sa prvim komšijom, da li vas iznenađuje kada svetski lideri ne mogu da se slože oko mnogo većih pitanja? Pripadnik sam prve generacije svoje porodice koja nije morala da ide u rat, i verujem da je ideja o ujedinjenoj Evropi prilično doprinela tome. Zapadna Evropa uživa u nečemu što je bez presedana, u sedam decenija stabilnosti, jer su njeni lideri na prvo mesto stavili kolaboraciju a ne konfrontaciju, i integraciju a ne segregaciju. Mislim da je to jedini način da društva budu uspešna, a da tržišta cvetaju. Ubeđen sam da je najveća pretnja po svetsku pravdu sve veće zanemarivanje vladavine prava i gaženje osnovnih ljudskih prava, prava koja svi treba da negujemo. Bilo da se radi o Filipinima, Turskoj ili Venecueli – tamo gde se potiskuju ljudska prava, tamo gde se ignorišu pravni principi, nepravda raste kao kancer. KAKO BISMO STALI NA PUT NEJEDNAKOSTI, MORAMO BOLJE DA razumemo njene korene. Na pamet mi pada ogroman niz faktora koji doprinose enormnoj nejednakosti vidljivoj u mnogim delovima sveta – od klimatskih promena i uništavanja prirodnih resursa, do loše vladavine i korupcije. Mnogi koreni koji do toga dovode su neizbežno uvezani i snaže se jedan drugim. Klimatske promene, primera radi, doprinose sve većem nivou mora i sve očiglednijoj dezertifikaciji, koja zauzvrat stvara dodatni pritisak na postojeće resurse. Takvi pritisci su jasan i očigledan faktor u oružanim konfliktima i u migracijama, pa šire i produbljuju nejednakosti u mnogim delovima sveta. SVI MORAMO DA URADIMO SVOJ ZADATAK KAKO BISMO OSNAŽILI dostojanstvo drugih. Doprinos biznisa ljudskom dostojanstvu je dostojanstvo radnog mesta. Pristojan posao, bez ikakvih nametanja, onaj koji poštuje prava i potrebe, daje vam kontrolu nad sopstvenom sudbinom i daje vam smisao – ako znate da ono što radite svakog dana može da promeni nečiji život, i time da promeni svet nabolje. Mnogi ljudi ponekad se osećaju premali i preslabi da promene status kvo, ali kao što je rekao Stiv Džobs, „oni koji su dovoljno ludi da misle da mogu da promene svet jesu oni koji ga stvarno i menjaju“. A šta vama znači mir?
DESET MOJIH NAJVEĆIH AVANTURA 1977. Leteo sam na ostrvo Neker da bih se udvarao osobi koja je postala moja supruga, Džoan.
1985. Pokušao sam da pređem Atlantski okean za najkraće moguće vreme. Naš brod, Virgin Atlantic Challenger, nasukao se nadomak cilja i moralo je da nas spase Kraljevsko vazduhoplovstvo. Ali godinu kasnije bili smo uspešni.
1983. Skinuli su me sa leta za Britanska Devičanska Ostrva, pa sam unajmio čarter i počeo da prodajem karte pod imenom Virgin Airways.
1987. Spremajući se za avanturu balonom, skočio sam padobranom i povukao pogrešnu uzicu. Sreća pa je instruktor bio blizu.
1991. Pokušao sam da u vazdušnom balonu preletim Tihi okean. Ništa nije išlo kako treba. Uspeli smo ipak da sletimo na Kanadski Arktik, oko 4.000 kilometara od cilja u Los Anđelesu. 1998. Susreo sam se sa Kineskim ratnim vazduhoplovstvom dok sam pokušavao da preletim planetu u balonu. Pretili su nam da će nas oboriti.
2004. Srušio sam svetski rekord u vožnji od Dovera do Kalea, u amfibijskom vozilu, obučen u smoking.
2007. Skočio sam sa Palms kazina kako bih proslavio prvi let Virgin America u Las Vegas.
2012. Na zmaju sam preleteo Lamanš i ušao u Ginisovu knjigu rekorda kao najstarija osoba koja je to uspela.
STARTUP SCENA
8
Otvara se Centar za industrije budućnosti Treći put organizovan događaj „Znam da možemo“ obeležili su osvrt na najuspešniju godinu u srpskom IT-ju, iskustvene priče nekih od najistaknutijih domaćih IT preduzetnika i velike najave novih projekata PRIREDILA JOVANA RADOVANOVIĆ red prepunom salom Doma omladine krajem septembra održan je najznačajniji regionalni IT događaj godine – „Znam da možemo“ u organizaciji Startita. Više od 1.000 mladih ljudi delilo je istu viziju – da je uspeh u Srbiji moguć i da je u tehnološkom preduzetništvu budućnost zemlje. Cilj kampanje „Znam da možemo“ jeste promocija bržeg razvoja tehnološkog preduzetništva u Srbiji i ukazivanje na prilike za mlade u IT industriji. Događaj sada prvi put nije bio rezervisan samo za one koji su došli u Beograd već i za sve koji su navratili u jedan od Startit centara u Novom Sadu, Valjevu, Zrenjaninu, Vršcu, Inđiji, Subotici, kao i u Mokrin Houseu i Šapcu, gde je direktno emitovan snimak iz sale Doma omladine. „Iako su naša glavna ciljna grupa ljudi koji su deo IT zajednice ili koji su već odlučili da to postanu, mogućnosti koje kreira tehnologija već neko vreme prevazilaze IT indu-
P
striju. Verujemo da će digitalne tehnologije transformisati svaki proizvod i uslugu koja može da vam padne na pamet i verujemo da treba da stvorimo priliku da izgradimo društvo koje prati te promene“, poručio je Vukašin Stojkov, osnivač Startita. U OKVIRU OSVRTA NA USPEHE DOMAĆE IT ZAJEDNICE, STARTIT nas je podsetio da su domaće ekipe prikupile više od šezdeset miliona evra za finansiranje svojih poduhvata, a prisutni su imali priliku da čuju i neke od najuspešnijih domaćih preduzetnika, Vukana Simića iz beogradskog FishingBookera i Vladimira Mastilovića, osnivača novosadskog 3Laterala. Simić, koji je u Beogradu osnovao najuspešniji svetski sajt za ribolovački turizam, poručio je učesnicima konferencije da ne odustaju lako i da nije tačno da ne mogu da uspeju u Srbiji, ističući da je upravo FishingBooker dokaz za to, pošto je reč o sajtu koji iz srpske prestonice organizuje pecaroške ture po svetskim morima.
Takođe, na konferenciji je bilo govora i o sve većem trendu saradnje velikih korporacija sa startapovima i tehnološkim kompanijama, a kao pionir takvog pristupa u Srbiji identifikovan je Telekom Srbija, čiji se jedan od izvršnih direktora Milan Simić tokom događaja osvrnuo na značaj ovakvog pristupa za dobrobit društva i inovacija. U PRETHODNE DVE GODINE, VOĐEN IDEJOM RAZVOJA IT INDUSTRIJE, Startit je otvorio osam Startit centara u Srbiji kako bi podstakao razvoj IT industrije i u manjim mestima. Na ovom događaju najavljeno je i dalje širenje Startit prostora u zemlji – u narednom periodu biće otvoreni Startit centri u Kragujevcu i Šapcu, kao i proširenje Startit centra Inđija, koji će postati „Centar za industrije budućnosti“, gde će se kreirati obrazovni sadržaji – kursevi, radionice, meetupovi i drugi događaji. „Rešili smo da napravimo eksperiment i da jedan mali grad zaspemo sa dosta pažnje, programa i dosta infrastrukture. I da probamo da u roku od dve godine napravimo osetnu promenu i stvorimo jednu generaciju ljudi koji su izuzetni u svojim zanimanjima, za koja smatramo da su zanimanja budućnosti“, poručili su iz Startita. Kako su naveli, Startit centar u Inđiji će dobiti najsavremeniju VR, ali i IoT i
Kako Oksford priprema za posao... A kako to rade u Srbiji VERUJEMO DA ĆE DIGITALNE TEHNOLOGIJE TRANSFORMISATI SVAKI PROIZVOD I USLUGU KOJA MOŽE DA VAM PADNE NA PAMET I DA TREBA DA STVORIMO PRILIKU DA IZGRADIMO DRUŠTVO KOJE PRATI TE PROMENE Vukašin Stojkov, osnivač Startita
Vilijam Ris sa britanskog Oksforda je na stručnoj praksi u Delta Holdingu. Vilijam se bavi geonaukom, koja objedinjuje više naučnih disciplina posvećenih planeti Zemlji i stigao je do četvrte godine Šta te je navelo da izabereš Srbiju?
Shvatio sam da ne smem propustiti šansu da steknem iskustvo u delu Evrope koji nikada ranije nisam posetio, kao ni priliku da radim u ovakvoj kompaniji. Skoro svi ljudi sa kojima sam razgovarao zaista uživaju u poslu koji rade. Koliko ti je iskustvo koje si ovde stekao pomoglo?
opremu za 3D štampanje u vrednosti od 100.000 evra. „Time želimo da od njega stvorimo ’Centar za privredu budućnosti’. Iako može da zvuči pretenciozno, ovim projektom zaista pokrećemo nešto veliko u malom mestu – ovo će biti najrazvijeniji centar za razvoj VR aplikacija u celom regionu, kao i jedan od naprednijih centara za razvoj IoT rešenja i 3D printinga.“ PREMA REČIMA EKIPE IZ STARTITA, OVA
na raspolaganju svima, potpuno besplatno, a pored toga biće organizovano i više od sto predavanja i radionica na temu kako koristiti ove tehnologije i biće kreirana neka nova rešenja i biznisi zasnovani na njima. „Fokus želimo da stavimo na tri srednje škole u Inđiji, jer smatramo da su srednjoškolci verovatno u najboljoj poziciji da uhvate korak sa nekim novim tehnologijama i da se nakon završetka svog obrazovanja pridruže ekonomiji budućnosti“, navode iz Startita. „U realizaciji ovog projekta nismo usamljeni jer su se s nama u programu Interreg – IPA CBC našli partneri iz Hrvatske: Preduzetnički inkubator „Osvit“ i opština Magadenovac, kao i domaći: Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu i Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija.“
OPREMA ĆE BITI
®
Smatram ovaj posao sjajnim uvodom u osnove finansija velike kompanije i zaista imam utisak da sam naučio mnogo. Imati uvid u kompleksnost saradnje i koordinacije različitih sektora takođe je veoma zanimljivo. Tokom prakse učestvovao si na tribini „Academia vs Business“. Kakve utiske i zaključke nosiš sa te tribine?
Na ovaj način imao sam priliku da predstavim svoje iskustvo studiranja na Oksfordu, diskutujem i razmenim iskustva sa mladim kolegama iz Srbije. Učešće na tribini u ulozi govornika pružilo mi je priliku da pokušam da im ukažem na način na koji je mene Oksford pripremio za posao.
Je li ti koristila ta razmena iskustava sa kolegama iz Srbije?
Bilo je veoma interesantno razgovarati sa njima i upoređivati iskustva, kako poslovna, tako i akademska. Naročito me je intrigiralo da otkrijem njihovu percepciju o Velikoj Britaniji. Steći takav uvid u spoljnu perspektivu veoma je važno, stoga i smatram da svakom treba pružiti priliku da iskusi život u drugoj zemlji i u njoj ostvari kontakte; to istovremeno doprinosi razumevanju i razvitku globalne perspektive.
®
EANA Jesenja konferencija u Beogradu U Beogradu je od 20. do 22. septembra održana jesenja konferencija i godišnja skupština Asocijacije evropskih novinskih agencija (EANA), čiji je organizator i domaćin bila novinska agencija Tanjug, jedan od osnivača asocijacije 1956. godine. Među 32 članice udruženja
su nemačka DPA, francuski Frans pres, ruski TAS, italijanska ANSA, austrijska APA, hrvatska HINA, slovenačka STA, španska EFE.. Njihovi predstavnici, direktori i glavni i odgovorni urednici, u Beogradu su, na jesenjoj konferenciji, a u okviru teme „Video-produkcija i kako je
naplatiti“, razgovarali u suštini o potrebi kreiranja novih oblika vesti u digitalnom okruženju, pronalaženju novih izvora prihoda, posebno na novim medijskim platformama, te naplati usluga… kao ključnim izazovima sa kojima se suočavaju i suočavaće se u budućnosti sve agencije.
10
RADAR NOVE GENERACIJE
KADA JE SVOJEVREMENO RAĐENA ANKETA NA JEDNOM OD BEOGRADSKIH FAKULTETA, ISPOSTAVILO SE DA JE 100 ODSTO DEVOJAKA PREŽIVELO NEKU VRSTU SEKSUALNOG UZNEMIRAVANJA, ODNOSNO NASILJA (UKLJUČUJUĆI I NESLAVNI JAVNI PREVOZ), PREMDA TOGA NISU NI BILE SVESNE
Ljubav nije nasilje Autonomni ženski centar nedavno je pokrenuo kampanju „Mogu da neću! Ljubav nije nasilje“ kako bi mlade, prvenstveno devojke, naučio šta je zdrava ljubavna veza, šta su ljubomora i nasilje u vezi, kako da ih prepoznaju, kako da im se suprotstave i kome da se obrate za pomoć. Da me, sve nas, nauči da ne ćutimo. Da ne trpimo. Ovo je zapravo prvi put da neko sprovodi ovakvu vrstu radionica; da mlade devojke uči šta je kvalitetna veza, da se otvoreno bavi njihovim partnerskim odnosima; da na mikroplanu menja realnost za njih. Da ih direktno pita: „Kako ti je sa dečkom?“ PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ
RADAR NOVE GENERACIJE
ojoj mami je bolje nego što je bilo baki. I meni nego mami. Ako je baka ćutala, ja neću. Druga su vremena. Mlada sam. Obrazovana, inteligentna. Emancipovana, volim da mislim. I to se ne poljulja ni kada me ljubav uvuče u sistem u kojem bivam ućutkivana. Tlačena, na ovaj ili onaj način. Mislim makar da se ne poljulja. Jer to je ljubav. I, valjda, treba da ućutim nekad. I istrpim. Pogotovo ako sam kriva. Autonomni ženski centar nedavno je pokrenuo kampanju „Mogu da neću! Ljubav nije nasilje“ kako bi mlade, prvenstveno devojke, naučio šta je zdrava ljubavna veza, šta su ljubomora i nasilje u vezi, kako da ih prepoznaju, kako da im se suprotstave i kome da se obrate za pomoć. Da me, sve nas, nauči da ne ćutimo. Da ne trpimo. Da nismo krive. I da, naposletku, shvatimo da – to jeste nasilje. Jedna vrsta, makar. I ne samo da se sve što jeste poljulja nego vas i razori. Kampanja je deo šireg projekta – „Nulta tolerancija na rodno zasnovano nasilje“ – i sprovodi se u 15 gradova, u 30 srednjih škola (kao i na osam fakulteta), gde se kroz radionice sa mladima otvoreno priča o problemima u partnerskim odnosima. Trodnevne vršnjačke radionice vode edukatorke iz lokalnih organizacija koje su prethodno prošle kroz treninge i obučene su za rad sa mladima na temu nasilja, a koriste se proverene metode interaktivnog rada koje su pokazale dobre rezultate. I, pre nego što se usredsredimo na cilj kampanje i njene temelje, osećam potrebu da se osvrnem na ime kampanje koje vrlo mudro ilustruje da „mogu da neće“ i dečaci i devojčice. Devojčica „može da neće“ da bude u nasilnom partnerskom odnosu; dečak, sa druge strane, „može da neće“ da bude nasilnik. Jer svaka žena može biti žrtva nasilja i svaki muškarac može biti nasilnik. Ciljevi radionica su, dakle, unapređenje informisanosti i znanja mladih na lokalnom nivou na teme: razlika između roda i pola, diskriminacija, rodno zasnovano nasilje, zatim prepoznavanje rodnih stereotipa i razrađivanje predrasuda i motivisanje mladih ljudi na aktivizam u oblasti prevencije rodno zasnovanog nasilja. Zvuči plastično (iako nije), i više niko ne uzima za ozbiljno (iako bi trebalo), ali nastavite da čitate. Da vidite šta je praksa, ako vam je ova teorija besmislena (iako nije). AŽC je odlučio da propisno pokrije i polje prevencije, kaže Sanja Pavlović, aktivistkinja Autonomnog ženskog centra, pošto se usredsređivao na ono „kad se već desi“. Iako ovo nije prvi preventivni proje-
M
11
kat AŽC-a, preventivne teme jesu donekle bile sporadične. Nekako spontano (verovatno zbog trauma koje nosim) sama započinjem razgovor o tome postoje li žene koje su, uslovno rečeno, „same tražile“, i kako se poneti u takvim situacijama. To vam je ono (kao što se meni onomad desilo) kada vam nasilnik usred javnog prevoza pocepa čarape. Ili, u manje dramatičnoj varijanti, štipne za guzu. A vi se parališete. Moja koleginica bi mu verovatno udarcem u pleksus izbila plućno krilo, a ja se parališem. (Javni prevoz će inače biti predmet polemike na radionicama u Beogradu. I treba, ako mene pitate. Baš treba.) „Zato što si žena“, kaže mi Sanja. A žene najčešće krive sebe što nisu odreagovale – mogla sam bar da vičem.
Veoma je opasno reći da žena nije pružila nikakav otpor. Jeste pružila, samo je reč o različitim vidovima odbrane, a telo je ukočenost videlo kao mogućnost da se ne desi još veće zlo „To ne znači da ti nisi ništa uradila da se odbraniš. Tvoje telo jeste. Telo je procenilo da je najbezbolnije da se ukoči. To naročito važi kada je reč o silovanju. Za tvoje telo je u tom momentu najbolja odbrana bila da se parališe i čeka da se završi što pre. Zato je veoma opasno reći da žena nije pružila nikakav otpor. Jeste pružila, samo je reč o različitim vidovima odbrane, a telo je ukočenost videlo kao mogućnost da se ne desi još veće zlo.“ Mogao je on da to ne uradi. „To je poruka koju mi šaljemo.“ Da ne razmišljamo jesu li nam suknje bile prekratke, štikle previsoke, da li bismo bolje potrčale da smo bile u patikama, nego da se ne osećamo loše što smo, zaboga, izazivale. Da nismo krive. Nismo. Krive. A na svakoj od radionica, čak trećina učesnika/ca su smatrali/le ispravnim tvrdnje da ako žena obuče mini-suknju ili dekolte poziva na seksualni odnos i/ ili silovanje i izaziva muškarca. Tokom radionica se o tome više puta diskutovalo, da svako ima pravo na izbor i slobodu odevanja, da time nikome ne šalje poruke sa seksualnom konotacijom i da
12
RADAR NOVE GENERACIJE
izazovna odeća ne opravdava nasilnika. Sa isticanjem stava (aksioma) da je za nasilje odgovoran onaj ko ga čini, nisu baš bili saglasni u potpunosti. Odgovornost su pripisivali obema stranama – i žrtvi i nasilniku. „Navalentne“ (eufemistički rečeno) muškarce, pokazale su radionice, najčešće odbijaju obrazloženjem da imaju dečka. „A nezgodan je onaj moj, pusti, evo, sad će doći...“ „Kako ćeš najčešće uspeti da izbegneš nekoga? Ne tako što ćeš mu reći ‚Ja ne želim da budem sa tobom‘, nego ‚Izvini, ali imam dečka‘. Ti se tako pozicioniraš kao vlasništvo drugog muškarca i tip će se povući“, objašnjava mi. Pitam zar ih ne treba odučiti od toga i živim li u zabludi misleći da kada muškarca odbijem sa „Nisam zainteresovana“, a ne pomenem dečka, jasno stavljam do znanja da nije da bih ga želela da dečka nema, nego me jednostavno ne zanima. Ipak, Sanja mi govori da je to taktika za koju su devojčice shvatile da pomaže. Svesno ili nehotice obeleže sebe kao vlasništvo drugog muškarca jer to radi posao. Tako se nose sa nasiljem. Izbegnu ga, tačnije. „To ti je muški princip. Ne diraju te ne zbog tebe, nego zbog drugog muškarca.“ Radionica „Barometar stavova“ bavila se još jednim fenomenom u partnerskim odnosima koji je postao maltene epidemija: „Ljubomora je način na koji se može pokazati ljubav.“ Ljubomora – sva brižna i zavodljiva – koja se pretvori u katastrofu. Neke od devojaka insistirale su da malo ljubomore nije strašno, već znak da neko misli na njih, dok su druge isticale da je to način kontrole i da je bespotreban deo veze, a da su brojni drugi načini na koje se ljubav može pokazati. Nakon radionice oni spoznaju činjenicu da su socijalizovani tako da raznovrsne oblike nasilja ne prepoznaju i ne imenuju. Zar dovoljno dobar primer nije četrnaestogodišnjakinja koja, kada ode na kafu sa drugaricama, mora da fotografiše lokal, drugaricu i piće, i tu fotografiju pošalje partneru jer joj je to tražio, pritom u tome ne vidi problem. A nije ona
izolovani slučaj. Ipak, cilj nije reći joj: „Prekini odnos.“ Princip je, ističe Sanja, sugestivno joj povratiti samopouzdanje da ona može više i vredi više, i da, umesto što će samo promeniti „naredbodavca“, odluči u svoje ime i bude dobro sa onim što radi. Da zna da nije apsolutno ničije vlasništvo. Cilj je da shvate da preterana brižnost zapravo lako može biti latentna ljubomora koja je neretko odlika kontrol frika koji vas i izlaže nasilju u partnerskom odnosu – a koji je, per se, emotivan – te se nasilje akonto emocija i opravdava. SHVATAJU DA „NIJE ON DOBAR UGLAVNOM, SAMO IMA MINUS faze“, već da su u začaranom krugu nasilja: prvo, u fazi dizanja tenzije (ne možeš tu šoljicu da spustiš tako, nego ovako; krevet se ne namešta tako, nego ovako) u kojoj se postavlja mnogo zahteva koji realno nisu ispunjivi i ti počinješ da grešiš. Potom dolazi eskalacija – toliko si grešaka napravila, da, naravno, on urla na tebe ili te „odgurne šakom u predelu glave“. A na kraju ona najperfidnija, treća, koja se i ne prepoznaje kao nasilnička: faza „medenog meseca“, odnosno izvinjavanja i opravdavanja – izvinjava se, kupuje cveće, pa ne bi on to opet nikada. Ili, ne bi on to nikad da nije ona... (spustila šoljicu na „pogrešan“
način). Otuda pravo nazad u prvu fazu. I nije to stvar karaktera, kako svaka od nas često poveruje. On je takav. Pa nije takav. Nego je nasilnik. A iz ljubavi to ne zovem nasiljem. I shvatiti to, osvestiti, velika je stvar. Jedna od najvećih zabluda je da je silovatelj nepoznati koji vreba u mračnom prolazu (da ne pominjemo koliko je trebalo da žene osveste da mogu biti silovane i u braku, od muža), ali ima ta rečenica, empirijski istinita, da je žena najnesigurnija u svom domaćinstvu, što ne podrazumeva uvek lokaciju, već odnos (relaciju) sa muškarcima koji su joj emotivno bliski – otac, brat, partner... „Najnebezbednije mesto za ženu je privatnost njenog doma“, kaže Sanja, što je upravo i jedan od razloga zašto se radionice u okviru kampanje fokusiraju na partnerske odnose. Iz iskustva rada sa mladima, AŽC uvideo je da se nasilni obrasci koji postoje u partnerskim odnosima odraslih osoba u istoj ili sličnoj formi javljaju i u okviru prvih partnerskih odnosa mladih. Ta činjenica, sva je prilika, proizilazi iz čestog preslikavanja odnosa između roditelja na odnose koje mlada žena uspostavlja sa sopstvenim partnerom. Na pitanje da li je zadatak povući paralelu sa partnerskim odnosima iz bliskog okruženja efikasan, Sanja mi govori da prvog dana radionice ne pitate takve stvari, jer misle da sve znaju – hoće da čuju koje su to vrste nasilja, da znaju da nabroje, i to su otprilike njihova očekivanja od radionice. „Međutim, kada počnemo da otvaramo teme, kada počnemo da pričamo o položaju žena, o diskriminaciji, i drugog dana pređemo potpuno na pitanje nasilja – počinju da shvataju“, objašnjava ona. „Na drugačiji način poimaju okolinu i postaju svesne činjenice koliko nisu znale šta sve spada u nasilje. Shvataju koliko navodne
RADAR NOVE GENERACIJE
pažnja i briga mogu da budu kontrolišuće i da zapravo utelovljuju nametanje moći u partnerskom odnosu.“ Shvataju da nikada partner ne mora da ih udari da bi to bilo nasilje. Na psihološkoj ravni može biti još brutalnije. Od gubljenja sopstvenog identiteta do potpunog poniranja samopouzdanja i misli da je „sama zaslužila“, ili „ne zaslužuje bolje“. Cilj je, između ostalog, ističe Sanja, nakon trodnevne radionice angažovati devojčice da pokrenu neku vrstu javne akcije u školi ili lokalnoj zajednici, i podstaći ih da šire aktivizam, pošto se radionice neretko završavaju pitanjem „Šta dalje?“. Entuzijazam valja iskoristiti praktično, stoga je jedan smer tih javnih akcija podizanje i promena svesti, odnosno prenošenje znanja koja su stečena na radionici i da devojčice same, na taj način, utiču na promenu stavova kod drugih onako kako su ih one promenile. Drugi smer je podizanje osećaja bezbednosti u školskom okruženju. Tako su devojčice iz jedne srednje škole u Smederevskoj Palanci „izlobirale“ da dobiju školskog policajca. One su svakog 15. u mesecu primorane da na putu do škole, odnosno nadomak školskog dvorišta, obiđu nekakav sajam poljoprivrednih mašina, kada neretko bivaju izložene raznim dobacivanjima, seksualnom uznemiravanju. Sledeći korak je da policajac dežura ne samo jednom mesečno, već svakog dana. A devojčice iz gimnazije u istom gradu mapirale su školski toalet kao mesto na kojem se osećaju najnebezbednije, pošto na vratima nema brava, i dečaci upadaju, napadaju ih, fotografišu. Napisale su dopis direktoru i dobile sredstva za uvođenje ključaonica. One se same nisu setile – mlade su, nesvesne svojih prava. To je političko delovanje par ekselans – učiš ih da i u budućnosti kad god se nađu u sukobu sa institucijom, državom, imaju mogućnost da traže svoja prava. U trenutku kada to učine, osećaju se osnaženo, koriste svoja prava i vrata institucija im se otvaraju. One zahtevaju otvaranje vrata. Kada je svojevremeno rađena anketa na jednom od beogradskih fakulteta, ispostavilo se da je 100 odsto devojaka preživelo neku vrstu seksualnog uznemiravanja, odnosno nasilja (uključujući i neslavni javni prevoz), premda toga nisu ni bile svesne. „Ako ih pitate jesu li preživele seksualno uznemiravanje, one će mahom odgovarati negativno. Ali kada im taksativno nave-
13
NEKE OD DEVOJAKA va jednu stvar koja je sasvim dete šta se sve zapravo podrazumeva pod seksualnim INSISTIRALE SU DA logična – da je odnos dečaka uznemiravanjem, i počnu da MALO LJUBOMORE NIJE i devojčica jednak, dečaci bi se u navedenom prepoznaju, dominirali i umanjili šanse STRAŠNO, VEĆ ZNAK DA da se sa devojčicama razispostavi se da je apsolutno NEKO MISLI NA NJIH, DOK govara i radi na adekvatan svaka doživela makar neki oblik nasilja“, ističe Sanja. SU DRUGE ISTICALE DA način. Zbog toga je cilj ove kam„Oni su učeni da sede na JE TO NAČIN KONTROLE I panje transformisati svest određeni način – devojčice DA JE BESPOTREBAN DEO prekrštenih nogu, a dečaci mladih, a pogotovo devojaVEZE, A DA SU BROJNI raširenih. Muškarci su učeni ka, o neprihvatljivosti nasilnog ponašanja i osnažiti DRUGI NAČINI NA KOJE SE da zauzimaju više prostora, ih da se suprotstave nasilju, LJUBAV MOŽE POKAZATI kako telesno, tako i verbalodnosno osnažiti ih da izgono“, objašnjava mi i shvatam vore „Mogu da neću!“ kada da je u pravu. I u „veštačkim to pomisle. Uvek kada to pomisle. uslovima“ bi ih tako pojeli. Ućutkali. Ideja je, ističe, da jedni druge čuju. Ne slušaju, znate, nego čuju. NIJE OVO SUŠTINSKI NI PITANJE FEMINIZMA, PREMDA SU FEMINISTKINJE one koje insistiraju na osnaživanju žena, jer ženski OVO JE ZAPRAVO PRVI PUT DA NEKO SPROmagazini nekada su ženu pozicionirali VODI OVAKVU vrstu radionica; da mlade dekao robinju, govorili vam kako da se zavojke uči šta je kvalitetna veza, da se otvovodljivo obučete i mudro ćutite, hendlureno bavi njihovim partnerskim odnosima; jete sve unutar svoja četiri zida, a danas da na mikroplanu menja realnost za njih. je u srži pogrešno pozicionirati ženu kao Da ih direktno pita: „Kako ti je sa dečkom?“ nejednaku, neravnopravnu. Tu robinju i I, da. Nemojte se zavaravati da je ovaj žrtvu. Civilizacija nas tome uči, zar ne? tekst samo za devojčice, devojke, adole(Ovo je retoričko pitanje.) scentkinje („tinejdžerke“, kako nijedan tiDevojčice i dečaci rade u istim grupama, nejdžer ne voli da ga zovu). Ovo je i za vas, ali se AŽC, kao feministička organizacija, mame, koje ovo čitate (znamo da vas ima). fokusira na osnaživanje devojčica. Grupe Za vas, i za vaše ćerke. Jer, kako kaže jedna imaju između 20 i 24 učesnica/učesnika, u mudra poznanica: „Znaš, ‘Mogu da neću‘ okvirnom odnosu od 80 odsto devojčica i je moćan slogan. Na isti način su se primile 20 odsto dečaka. i moja keva i moja ćerka.“ Skeptici (poput mene) pitali bi koliko Neka jedna devojčica, devojka, žena ovakav pristup osnaživanju devojčica (ili čak dečak?) promeni svest o nasilju može biti efikasan u veštačkim uslovima koje (ne) trpi i kampanja je uspešna. Biće u kojima se njima u startu daje brojčana ih više, znam – nadam se makar. Ali neka prednost, a dečaci spontano bivaju nenaje i jedna (možda ona što je na kraju rekla silniji i devojčice hrabrije. Život mu dođe „Najznačajnije mi je saznanje da žrtva ninešto sasvim drugo. Ali Sanja mi razjašnjakada nije kriva“). I ovo je uspelo.
®
REFLEKTOR
14
OD NAGRADE DO NAVIKE
Šta povezuje četkicu za zube i odlazak na trčanje? Postoji, ustanovio je Čarls Djuhig u čuvenom bestseleru Moć navike, važna zakonomernost koja je pomogla stručnjacima u marketingu, preduzetnicima, liderima – ne samo za donošenje važnih strateških odluka i organizovanje poslovanja već i za pokretanje promena koje su u velikoj meri definisale rutinu običnog čoveka PIŠE BILJANA JOVANOVIĆ ta povezuje pranje zuba i odlazak na trčanje? I zašto nam tako teško pada pomisao na obuvanje patika i pretrčavanje početničkih, kratkih deonica, dok o svakodnevnom pranju zuba uopšte ne razmišljamo? Gotovo da nema osobe za koju je odluka da započne redovne odlaske na trčanje bila propraćena lakim pridržavanjem plana bez traženja izgovora za preskakanje treninga. Nakon početničkog entuzijazma i rešenosti da istrajemo, postepeno gubimo motivaciju i neverovatno brzo smišljamo izgovore koji su, kako vreme prolazi, sve kreativniji.
Š
TRENING JE IZBEGNUT, A ZONA KOMFORA SAČUVANA. OSTAJEMO KOD kuće sa trenutnim olakšanjem koje brzo smenjuje griža savesti i obećanje da se „ovo više neće ponoviti“. S druge strane, nanošenje paste na četkicu i pranje zuba obavljamo po automatizmu, gotovo bez razmišljanja, iako je trčanje kao aktivnost mnogo starije od korišćenja paste za zube. Proizvod koji je promenio ličnu higijenu i napravio revoluciju u prodaji, prilično je mlad. Svoj epohalni uspeh i put od totalne anonimnosti s početka dvadesetog veka, do najpoznatijeg produkta na zemlji, pasta za zube duguje upravo navikama. Međutim, kako je nešto što nije postojalo kao proizvod ni kategorija, postalo deo svakodnevnih rituala miliona ljudi širom sveta?
U ČUVENOM BESTSELERU MOĆ NAVIKE,
mehanizme koji su u osnovi funkcionisanja svake navike i daje uvid u obrasce na osnovu kojih naš mozak određene akcije pretvara u ritualne radnje. Istražujući principe koji su u korenu svih formi navika, Djuhig uočava zakonomernost koja je, prepoznata kao izuzetno važna, pomogla stručnjacima u marketingu, preduzetnicima, liderima – ne samo za donošenje važnih strateških odluka i organizovanje poslovanja već i za pokretanje promena koje su u velikoj meri definisale rutinu običnog čoveka. Autor čuvene knjige na velikom broju primera analizira mehanizme na osnovu kojih određenu aktivnost pretvaramo u naviku, odnosno rutinu. Zaključak je sledeći: da bi određeno ponašanje prešlo u naviku, najpre mora da postoji okidač koji ga pokreće, a potom i određeni benefit – nagrada koja se podsvesno anticipira svaki put kada se određeno delanje aktivira. Pojam nagrade je od presudnog značaja za razumevanje navika. Stoga ne čudi što je sama nagrada bila u središtu pažnje pionira advertajzinga Kloda Hopkinsa, čije su ideje o kreiranju navika među potrošačima transformisale različite industrije i postale konvencija među stručnjacima za marketing. Kada je početkom dvadesetog veka, pozvan od prijatelja sa poslovnom ponudom da napravi strategiju za plasiranje do tada nepoznatog proizvoda, Hopkins nije imao jednostavan
ČARLS DJUHIG ISTRAŽUJE UPRAVO
zadatak. Uvrstiti pastu za zube u ljudsku svakodnevicu, odnosno formirati ritual za aktivnost koja se do tada gotovo nije praktikovala, bio je izazov koji je zahtevao podrobnu analizu. Iskustvo koje je stekao tokom višegodišnjeg proučavanja ljudskih navika i rutina stavilo je fokus njegovog istraživanja upravo na benefit koji pasta za zube poznatija kao „pepsodent“ donosi. Hopkins je najpre identifikovao problem – naslage na zubima, a potom ponudio rešenje koje redovno korišćenje paste za zube obezbeđuje. Svež dah nakon pranja i osećaj lepšeg osmeha bili su više nego dovoljne nagrade za uspostavljanje jednog novog, do tada retko praktikovanog rituala. Drugim rečima, kada smo se „navukli“ na osećaj svežine, pasta za zube je postala deo rutine koju više puta dnevno obavljamo automatski. JOŠ JEDAN REPREZENTATIVAN PRIMER ZA PLASIRANJE POTPUNO NOVOG PROIZVODA
na tržište uz pomoć istog komunikacionog alata – vezivanje za navike ljudi nagradom koju njegova upotreba donosi, nastao je tokom devedesetih godina u Americi. U sprej koji neutrališe neprijatne mirise i osvežava vazDjuh, P&G je uložio milione dolara. Iako je za samo godinu dana doneo zaradu od 230 miliona dolara, taj pilot-projekat je ubrzo nakon lansiranja pretio da postane potpuni fijasko. Izazov koji je, primorao vodeće menadžere ove kompanije da ulože veliki deo budžeta u istraživanje navika ljudi, bio je fokusiran na pronalaženje vrednosti koja će podstaći ljude da u svoju svakodnevnu upotrebu uvrste baš ovaj proizvod. Nakon podrobnih analiza i intervjuisanja fokus grupa, otkriveno je da raspremanje stana i čišćenje ljudima lakše pada kada na kraju tog procesa sebe na neki način nagrade. Osvežavajući sprej, „febriz“, zahvaljujući
REFLEKTOR
ovim uvidima repozicioniran je tako da u rutini čišćenja predstavlja nagradu koja u proces čišćenja i raspremanja unosi dozu zadovoljstva i satisfakcije. Jasne i konkretne nagrade lako stvaraju navike i u novom, nepoznatom kontekstu. Međutim, kako formirati rutinu u situaciji kada je nagrada koju određena aktivnost donosi manje očigledna, čak u velikoj meri neopipljiva i subjektivna? ČITAVA PROBLEMATIKA SA FORMIRANJEM
zasniva se upravo u našoj nemogućnosti da na početku praktikovanja redovnih treninga uočimo jasno definisanu nagradu koja prati ovu aktivnost. Neretko nam deluje da je nedostatak motivacije glavni krivac za naše lako odustajanje i traženje izgovora. Ipak, motivacija nema uvek presudan uticaj na formiranje navika. Ključ za istrajavanje je u pronalaženju i definisanju benefita koje dobijamo/osećamo nakon odlaska na trčanje. U istraživanju sprovedenom među ljudima koji redovno praktikuju tu aktivnost, preko devedeset posto ispitanika je izjavilo da rekreativno trče jer se nakon toga osećaju relaksiranije i bolje. S druge strane, skoro sedamdeset posto anketiranih je istaklo da im trčanje donosi osećaj postizanja cilja i jačanja sopstvene upornosti, odnosno satisfakciju i zadovoljstvo sobom zbog koga vre-
NAVIKE OD ODLASKA NA TRČANJE
Raspremanje stana i čišćenje ljudima lakše pada kada na kraju tog procesa sebe na neki način nagrade di iznova ići na trening. To je i razlog zašto brendovi koji se posvećuju trčanju uz spartanski momenat izdržljivosti potenciraju i osećaj nakon istrčanog treninga ili trke. Nagrada koju nesvesno iščekujemo odnosno anticipiramo kada formiramo novu naviku, može biti ključna i kada je menjanje loših navika u pitanju. Obrazac ponašanja koji uporno ponavljamo iako je štetan i destruktivan, ne može se prosto izbrisati. Ti obrasci, bili dobri ili loši, zabeleženi su u našem mozgu i spontano se aktiviraju u zavisnosti od situacije. Stoga ne čudi što je ostavljanje cigareta za ogroman broj ljudi neverovatan izazov. Greška koju većina pravi prilikom odluke da okonča ovu rutinu jeste radikalno prekidanje navike, bez razvijanja nove rutine. VAŽAN, AKO NE I PRESUDAN FAKTOR ZA CIGARETA je definisanje razloga zbog kojih pušimo, odnosno racio-
OSTAVLJANJE
15
nalizovanje nagrade koju prilikom te aktivnosti dobijamo. Da li smo samo „navučeni“ na nikotin, osećaj budnosti koji cigarete donose, ili nam cigarete pomažu da napravimo pauzu i izdvojimo vreme za druženje i lakše socijalizovanje? Rešenje, dakle, za većinu nije u radikalnom presecanju, jer krize koje slede gotovo neminovno vode ka ponovnom paljenu cigarete. Samo pronalaženjem novih rutina, poput zamene cigarete treningom, kratkom šetnjom ili šoljom kafe, stvaramo prostor za promenu. Volja i rešenost se, naravno, podrazumevaju. Bez navika, bilo dobrih ili loših, ne bismo mogli da funkcionišemo i efikasno obavljamo ogroman broj radnji na dnevnom nivou. Nastale iz potrebe mozga da pronađe načine pomoću kojih će uštedeti energiju, odnosno sačuvati je za nove, izazovne situacije, navike u velikoj meri određuju naš tempo i kvalitet života. Ovi instinktivni mehanizmi predstavljaju ogromnu prednost jer se, kada smo svesni kako funkcionišu, mogu menjati i graditi. Brendovi to sve više prepoznaju i svoju komunikaciju prilagođavaju prirodi čoveka. Možda je baš sad trenutak da i vi započnete svoju promenu nabolje!
®
Biljana Jovanović je kopirajterka u agenciji Ovation BBDO
EKSKLUZIVNO
16
PROF. DR VESELIN KLJAJIĆ
Mladi su prezasićeni vašarom taštine i vladavinom banalnosti Profesor Kljajić, prodekan za studije drugog i trećeg stepena, angažovan na osnovnim, master i doktorskim studijama na čak šest predmeta, autor više knjiga o novinarskim žanrovima, iza sebe ima izuzetan broj generacija formiranih novinara. „I dalje želim da znam. I da znam ko to zna. I kažem studentima da ću se njima baviti onoliko koliko se oni budu bavili sobom. I neku zeru više... Oni biraju da li će biti ribari ljudskih duša ili graditelji novinarskog Vavilona. I uvek ćete kao i u životu sresti i prepoznati: zalutale, one koji se traže, uplašene, apatične ili kako oni kažu – 'smorene'... Ali i one druge: talentovane, srčane, probojne, željne znanja a pogotovo iskustva...“ RAZGOVARALA ZORICA MARKOVIĆ / FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ
itka za medije, nekima od nas pesimista, krenula je prilično kasno, gašenjem Vranjskih novina i odlukom njihovog glavnog urednika Vukašina Obradovića da stupi u štrajk glađu i žrtvuje sebe zbog pravde. Solidarnost kolega sprečila ga je u tome, ali bio je to i trenutak kada je profesija odlučila da kaže „dosta“ svemu što trpi decenijama, iako Vranjske time nikako nisu spasene. Doduše, može li se reći i da su mediji nevini, kada ni sami nemaju milosti prema onima koje postave na naslovne strane? Da li zaista teme koje dominiraju našom scenom prodaju listove i da li su zaista ono što dominira našim društvom (što bi onda bilo za ozbiljnu brigu)? Razgovor sa profesorom dr Veselinom Kljajićem sa katedre za novinarstvo Fakulteta političkih nauka u Beogradu vođen je upravo posle protesta novinara, ali i pre niza najavljenih aktivnosti, kao i stavljanja crnog flora na listove. Profesor Kljajić, prodekan za studije drugog i trećeg stepena, angažovan na osnovnim, master i doktorskim studijama na čak šest predmeta,
B
autor više knjiga o novinarskim žanrovima, iza sebe ima izuzetan broj generacija formiranih novinara. I zato je logično prvo pitanje da li gubi nadu kad pogleda medijsku scenu i sve na šta, posebno mladi novinari, moraju da pristanu, tj. je li ozbiljno zabrinut za profesiju. „Jesam zabrinut, možda više nego ikad, ali istovremeno ne gubim nadu, jer znam da su se kroz istoriju događale i veće krize i industrije i profesije, pa su prevaziđene. Tako će biti i sa ovom. Jer pristajanje i nepristajanje su lični činovi, vrednosno određeni i oni su pitanje digniteta, ličnog poštovanja“, kaže profesor Kljajić. „Nepristajanje na jeftin kompromis koji najčešće ima kratkoročni efekat. Primer Njujork tajmsa danas slede mnogi u Americi, a smatra se poučnim iz jednog razloga: njegova redakcija je pravila najmanje kompromisa kada je reč o kvalitetu sadržaja, čitaoci su to prepoznali i nastavili da plaćaju da bi ga čitali na svojim mobilnim uređajima. Iako upravo primer Njujork tajmsa (činjenicom da je te 2015. prvi put više zaradio od svojih čitalaca nego od oglašivača), daje nadu da će doći do određenih promena, potvrda ovakvog
globalnog trenda još nije na vidiku. Dvadeset prvi vek doneo je neke od najznačajnijih promena javnog diskursa u kojem funkcionišu svi, pa i štampani mediji, a te promene uzrokovale su, pored ostalog, i krizu profesije i krizu medijske industrije u celini, vidljivu iz sasvim različitih rakursa. Svega tu ima, ali pre svega uticaja i pritisaka kojima su prevashodno štampani mediji izloženi, a koji kao posledicu imaju sve veći nedostatak interpretativnog, a naročito istraživačkog novinarstva. Tu su naravno politička i ekonomska ograničenja, sprečavanja kodifikacije odgovornosti štampe, dominantno kroz uticaje
INTERVJU
17
Mlade ljude često umeju da potcene upravo zbog njihove mladosti, što je greška, jer samo mladost nosi tu nepatvorenu energiju bunta, nepristajanja, motivisanost za osvajanje slobode svake vrste, iskrenu želju da se dosegne nedostižno VAŽNO JE STUDIRATI (NOVINARSTVO, POGOTOVO) ZATO ŠTO IH UČIMO DA ONI NISU PUKI POSREDNICI, PRENOSIOCI INFORMACIJA, VEĆ I DA UČESTVUJU, I TO ZNAČAJNO, U FORMIRANJU KOLEKTIVNOG IDENTITETA; ČAK SPADAJU U GRADITELJE SMISLA I LESTVICE VREDNOSTI, ŠTO JE GOVORIO PROFESOR RATKO BOŽOVIĆ
formalnih i neformalnih centara moći, kroz državu, odnosno njeno prisustvo ili odsustvo u kreiranju medijskih strategija, kroz predominantni uticaj oglašivača i izdavača i naposletku uticaj komercijalnog, odnosno političkog polja i u okviru njega službi za odnose s javnošću, pa na taj način i određeno uspostavljanje PR-a kao legitimnog modela poslovanja. O ovome pišem i govorim još od 2010. godine, istina uglavnom u naučnoj i stručnoj javnosti, ali ponekad to izrodi i knjigu – kao što je moj poslednji udžbenik za master studije novinarstva. I onda se ponadam da će to neki budući urednici i novinari istraživači
imati na umu. I znati da se odupru.“ Da li je profesija ugrožena i zbog novih tokova, drugačijih vrednosti i sistema u kojem živimo? Pisani mediji u svetu imaju priličan problem da opstanu u novoj tranzicionoj sferi novinarstva?
Uzroci lošeg stanja u kojem se srpsko novinarstvo i sama profesija nalaze, pored ostalog su i neprekidne promene javnog diskursa, od političkog, preko komercijalnog, do polja odnosa s javnošću, digitalizacije i promenjene strukture publike, ali takođe i promene komunikacio-
18
EKSKLUZIVNO
U Srbiji nije problem što su na naslovnim stranama krv, seks i nasilje, tako je svuda u svetu ali – u tabloidima! Problem je što gotovo da nemate drugačije naslovne strane, dakle nemate ponudu, izbor, jer su se skoro svi tabloidizirali. Više ili manje, ne brinući preterano o onome što se nekada zvalo ugled nih poslovnih modela u kojima se štampani mediji za razliku od svih drugih nisu najbolje snašli, za razliku od poslovično spretnih tabloida koji su zahvaljujući takvoj situaciji zauzeli dodatni deo medijskog prostora. Posledica je urušavanje medija, referentnih pre svih, i opšta tabloidizacija i estradizacija javnog, a samim tim i medijskog polja. Ako važi ono pravilo da medije zanima isključivo tiraž ili gledanost, tj. gazde medija, onda postoji razlog zbog čega su na naslovnim stranama stalno krv, seks i nasilje jer, očigledno, to je prilično čitano? Da li je to zaista tako, da li su zamenjene teze pa je opravdanje „dajemo narodu ono što želi“?
Za razliku od nekada tradicionalnih vrednosti novinarstva, originalnosti, odgovornosti i autonomije koje su se preselile na marginu, danas se u redakcijama u prvom planu nalaze produktivnost, efikasnost i profit. Zato ne čudi što je još jedan trend vidljiv kako u srpskim štampanim medijima, tako pogotovo u njihovim onlajn ekvivalentima, a taj trend ogleda se u činjenici da mnogi medijski događaji koji danas privlače masovnu publiku nisu vesti u tradicionalnom smislu, nego izuzetni događaji i gotovo ritualni prikazi. U srpskim štampanim medijima reč je o „projektima“ (pre svega vladajućih struktura) koji kao svoju pozadinu najčešće imaju dobro utemeljene strategije i taktike službi za odnose s javnošću. U Srbiji, čini mi se, nije problem što su na naslovnim stranama krv, seks i nasilje, tako je svuda u svetu ali – u tabloidima! Problem je što gotovo da nemate drugačije naslovne strane, dakle nemate ponudu, izbor, jer su se skoro svi tabloidizirali. Više ili manje, ne brinući preterano o onome što se nekada zvalo ugled. Preostali bukvalno preživljavaju sa zanemarljivo malim tiražima.
Neverovatno je, opet, koliko je novinarstvo u strašnom stanju, a koliko je popularno kod mladih ljudi, što se vidi i pri upisu na FPN, pa i na master i doktorske studije. Zbog čega je to važno studirati?
Po mom mišljenju, to ukazuje bar na dva pozitivna momenta. Prvi je da mladi ljudi ne gube nadu i veruju da su promene i u ovoj našoj medijskoj stvarnosti moguće i neophodne, jer su mnogi (iako se to možda ne vidi) prezasićeni vašarom taštine i vladavinom banalnosti, serviranim kroz medijski meni. Drugi momenat je činjenica da naš fakultet i dalje „proizvodi“ najbolji novinarski kadar u zemlji. Znam da zvuči neskromno, ali mi jesmo najreferentnija ustanova ovog tipa i u regionu. Pogledajte unazad skoro 50 godina ko su (sa časnim izuzecima koji samo potvrđuju pravilo) najkredibilnija imena srpskog novinarstva, urednici, novinari, osnivači... Uglavnom naši bivši studenti. A važno je studirati (novinarstvo, pogotovo) zato što ih učimo da oni nisu puki posrednici, prenosioci informacija, već i da učestvuju, i to značajno, u formiranju kolektivnog identiteta; čak spadaju u graditelje smisla i lestvice vrednosti, što je govorio profesor Ratko Božović. Oni su, u stvari, promoteri vrednosti, oni koji razvijaju kritičko mišljenje o svemu što nastaje, rađa se i živi u društvu. Oni su naše buduće kritičko ogledalo. A to postaju zahvaljujući moći znanja koju stiču studirajući ne samo korpus novinarstva i medija, već i sve ostale nezamenljive, politikološke, kulturološke, međunarodne, socijalne korpuse. Na kraju, iako ne najmanje važno, studirati na dobrom fakultetu je važno i da bi osetili jednu drugu (istina manjinsku) stvarnost obojenu vrednostima, odgovornošću, načelima svesti i savesti, moralnim principima... Šta pomislite kad ih prvi put vidite u klupama u amfiteatru? Šta im
prvo kažete? Imate li želju da ih trgnete iz uljuljkanosti ili već na njihovim licima vidite da su svesni koliko mogu da promene društvo?
Mlade ljude često umeju da potcene upravo zbog njihove mladosti, što je greška, jer samo mladost nosi tu nepatvorenu energiju bunta, nepristajanja, motivisanost za osvajanje slobode svake vrste, iskrenu želju da se dosegne nedostižno. I zato je neobično važno, kada prepoznate takve energije, sačuvati ih od uprosečavanja, svođenja na očekivano, od svake vrste poželjnog oblikovanja. Dakle, gajiti i razvijati autentičnost, kreativni rukopis, kritičko promišljanje. Na početku im kažem da ja ne znam sve (kako je govorila i profesorka Neda Todorović). Čak ni o novinarstvu. Ali da i dalje želim da znam. I da znam ko to zna. I da ću se njima baviti onoliko koliko se oni budu bavili sobom. I neku zeru više... Ali da su naposletku oni ti koji odlučuju o sebi. Oni, ne mi sa druge strane katedre. Oni biraju da li će biti ribari ljudskih duša ili graditelji novinarskog Vavilona. I uvek ćete kao i u životu sresti i prepoznati: zalutale, one koji se traže, uplašene, apatične ili kako oni kažu – „smorene“... Ali i one druge: talentovane, srčane, probojne, željne znanja a pogotovo iskustva. Pedagogija je učiniti da budete prikladni za sve njih i naučiti ih najvažnijem: da misle novinarski, a to znači kritički. I da se uvek umesto uobičajenih pet pitanja – pitaju: KO nedostaje u ovoj priči; ŠTA je pozadina svega ovoga; GDE da pronađem potvrdu, izvore, kredibilne insajdere; KADA je važna politička, verska, rasna, seksualna ili bilo koja druga vrsta pripadnosti; KAKO da to smestim u kontekst I dokažem, I ZAŠTO mi neko nudi ovu informaciju besplatno, tj. zašto se nešto događa. Šta ste naučili iz rada sa mladim ljudima, šta su njihovi snovi, a šta
INTERVJU
strahovi?
Snovi su uvek isti: da se uspe i vidi svoj potpis ispod teksta, tj. lice na ekranu (što je sve češće) i da sve to donese satisfakciju, uključujući i materijalnu. Iako znaju da se od novinarstva niko nije obogatio. Strahovi su pak kao i uvek strahovi od neuspeha, promašene životne teme, izneverenih očekivanja ponajviše. Nove generacije su sve pragmatičnije i sve neumoljivije. Nepogrešivo prepoznaju da li suvereno vladate time što im predajete i tako se prema vama i ophode. Bavite se njima, podelite svoja znanja, dozvolite da se jedni drugima dogodite i rezultat neće izostati. Na početku karijere vi ste, ako se dobro sećam, mesec dana proveli živeći u „metalnom kontejneru“ na Dorćolu (čula sam priču), smrzavali se, da biste napisali dobru priču, za šta ste i nagrađeni. Vidite li danas takav žar kod mladih ljudi, studenata? Za istinu, za dobru priču? Šta im nedostaje?
Ima tog žara i danas. Nešto manje nego nekada, jer su i vremena hladna, obezličena, sa mnogo manje one prave kreativne strasti. Ali kada pogledate u kakvom svetu žive, na čemu su odrastali, koji su im sistemi vrednosti, onda oni još uvek jesu
LAŽNI DOKTORATI MOGU DA URUŠE SAMO ONE INSTITUCIJE KOJE SU IH I PROIZVELE, NE CEO UNIVERZITET I SVAKI POJEDINAČNI FAKULTET. TO JE STEREOTIPIZACIJA KOJA NEKAD NEKOME ODGOVARA PA SE KAD ZATREBA KORISTI
bolji ili najbolji deo društva. Kako žive u onlajn svetu, dominantno na društvenim mrežama, onda to ima i svoju posledicu: nedovoljno se proveravaju izvori, i sve ih je manje, u diktatu brzine prave se greške, a teren neretko zameni – ekran. I naravno, pošto su odrastali u ogledalu tabloidne stvarnosti, često bi da „začine“ tekst a pogotovo naslov – senzacionalnim! Izgleda da su i sami novinari svesni svega toga jer u istraživanjima koja smo radili kao svoje najveće probleme navode pre svega nekvalitetno novinarstvo, potom dominaciju senzacionalizma i tabloidnog novinarstva, a jedna petina smatra da je najveći problem medija u ovom trenutku njihov nepovoljan ekonomski položaj. Kako savetujete studente koji žele
19
da odustanu od svojih snova, ideala, koji se razočaraju u ono što ih sačeka na prvim velikim ispitima realnosti?
Govorim im ono što zaista i mislim, da su to sve samo iskušenja sazrevanja, odrastanja, sudara sa često manje vrednim vrednosnim tokovima i obrascima lakšeg puta. Oni koji ne žive svoje snove, ubrzo prestanu da žive. Samo toga najčešće nisu svesni. A razočaranja su sastavni deo putovanja duha i ujedno provera ispravnosti tog puta. Siguran sam da oni kada izlaze sa fakulteta to vrlo dobro znaju. Nova „clickstream“ generacija diktira nove tokove. Koliko smo se mi prilagodili njima i razumeju li se uopšte sve prethodne generacije sa onima koji su već stasali i žive gledajući u smartfon? Kako pridobiti njihovu pažnju?
„Clickstream“ generacija, kako je danas nazivaju, i koja je uveliko stasala, ima drugačija interesovanja, a tradicionalni mediji, štampa pre svih, ta interesovanja ni izdaleka ne ispunjavaju – što dodatno produbljuje krizu izdavačke industrije. U taj prostor ulaze stari i novi tabloidi, a referentna štampa sa ponekim časnim izuzetkom se u manjoj ili većoj meri tabloi-
20
EKSKLUZIVNO
dizira. Ključni problem postojećeg poslovnog modela medijskih kuća jeste gubitak oglašivača i prihoda od oglasa koji se sve više sele u digitalne sfere i, kao što istraživanja pokazuju, na račune svega šest velikih digitalnih kompanija, pre svih Gugla i Fejsbuka. Kada ste magistrirali na TV i kiču, da li ste mogli da naslutite da će to postati obrazac, da ćemo živeti rijaliti život i ubistvo, a sve pod izgovorom javnosti?
Zaista nisam ni slutio da će ono o čemu sam tada pisao, 20 godina kasnije biti laka turska serija u odnosu na današnju pervertiranu medijsku zbilju!? Ali ako je za utehu, to je i globalni trend. Samo negde drugde vi imate i izbor. Imate referentne medije i sadržaje, pa birate sa menija. A ovdašnji meni je postao izuzetno skroman i sa uglavnom bljutavim jelima. Bez ukusa i rafinmana. Srećom, ja malo „jedem“ sa tog menija, i pokušavam da održim mentalnu higijenu „hraneći“ se na alternativne načine. Kad živimo u vreme postistine, može li se uopšte govoriti o odgovornosti, o pravdi i njenoj dostižnosti?
Ne nestaju civilizacijske vrednosti samo zato što su vremena „vunena“. One se zatomljuju, zamagljuju, čine da pomislite da su nedostižne. Pa tako i pravda, odgovornost pogotovo. A evo kako se to desilo: ekonomski već duže vreme iscrpljena štampa (pre svih), zaglavljena u procesu nedovršene tranzicije sa jedne i informacionog društva sa druge strane, uz retke izuzetke, veoma sporo je mobilisala svoje resurse kao odgovor na nove profesionalne izazove. Pored toga, medijska kriza je nastavila da se produbljuje izazvavši neminovno i krizu već načete novinarske struke. Osiromašeni novinari koji su sada prinuđeni da rade na više platformi za isti finansijski učinak i u realno istom vremenu, a neprekidno pod uticajima iz polja političkog i komercijalnog, uključujući i državu koja se samo deklarativno zalaže za njihovu samostalnost i autonomiju, neretko se pretvaraju u „produženu ruku“ sve moćnije PR industrije. Na taj način stvaraju se svi preduslovi ne za klasičnu cenzuru kakva je poznata u teoriji i praksi totalitarnih sistema, već za cenzuru kritičkog mišljenja koja se, kao posledica prethodno navede-
IAKO SU SVOJEVREMENO INTERNET GURUI I OZBILJNI ISTRAŽIVAČI IMALI VELIKA OČEKIVANJA DA ĆE NAM MAKAR PROSTOR INTERNETA DATI NOVE SLOBODE I ZNAČAJAN POTENCIJAL ZA DEMOKRATIZACIJU, TO SE NIJE DOGODILO
nih uzroka, aplikuje na novinske sadržaje. Samim tim, sve ređe istraživačko, ali ono što je posebno zabrinjavajuće i interpretativno novinarstvo, seli se u onlajn sferu, ostavljajući na taj način dodatan prostor razmahnutom procesu tabloidizacije i posledično estradizacije svakog segmenta, pa i polja politike. Iako su svojevremeno internet gurui i ozbiljni istraživači imali velika očekivanja da će nam makar prostor interneta dati nove slobode i značajan potencijal za demokratizaciju, to se nije dogodilo. Empirijski podaci koje su prikupila dva američka istraživača, pokazali su da je taj optimizam bio uzaludan: oni procenjuju da je u mnogim delovima sveta sloboda štampe i izražavanja, a i drugi elementarni činioci demokratije, kao što su sloboda okupljanja, nezavisnost sudstva, vladavina zakona – sve ugroženiji. To se, naravno, dešava u onim zemljama u kojima postoje autoritarne vlade, koje su ugrozile te građanske slobode, ali i u zemljama sa dugom tradicijom demokratije. Stoga, očekivanja da mediji i sama profesija budu na visokom ili zadovoljavajućem nivou u trenutku kada je ozbiljno narušen kredibilitet većeg dela institucionalnog okvira, deluju dosta nerealno. Brojni teoretičari i praktičari (pa i moja malenkost) smatraju da štampani mediji ne samo da neće nestati, već će uz neminovne promene, a nakon završetka krize, uspeti da se oporave i prilagode izmenjenim okolnostima medijskog tržišta. Do tada, čini se, jedini lek za ovako akutno stanje jeste neprekidno poštovanje profesionalnih pravila, standarda, kodeksa i etičkih načela, uz naravno neophodna sistemska rešenja. Studenti su pokretali proteste i činilo se da taj bunt protiv sistema postoji. Ali postoji li kod nas kultura protesta? Očekujemo li previše od njih, kao što se previše očekiva-
lo i od intelektualne elite, kako se popularno naziva?
A od koga drugog ako ne od najobrazovanijih?! Nevolja je u tome što su našu teško stečenu kulturu protesta ubila izneverena očekivanja. A to je uvek – korak do apatije. Mogu li profesori išta da učine danas, kada postoji tendencija da se njihov ceo rad uruši pod lažnim doktoratima i egzistencijalnim pitanjima?
Naravno da mogu. U protivnom bi ova, kako je govorio profesor Čupić, „sveta profesija“ postala obesmišljena. Moji najbolji studenti (na koje sam veoma ponosan) i dalje odlaze u retke preostale kredibilne medije, usavršavaju se širom sveta i, verovali ili ne, vraćaju se u srpske redakcije. Na delu je spora, ali ipak primetna generacijska smena urednika, na portalima su uglavnom obrazovani mladi ljudi, koji čekaju svoju šansu i kada im se pruži, iskoristiće je. Lažni doktorati mogu da uruše samo one institucije koje su ih i proizvele, ne ceo univerzitet i svaki pojedinačni fakultet. To je stereotipizacija koja nekad nekome odgovara pa se kad zatreba koristi. Beogradski univerzitet je i dalje daleko najbolje rangiran u celom regionu, čak i ovom delu Evrope. I to je činjenica. Ostalo su redundantni sadržaji za interesnu upotrebu. Svi znaju da (sa retkim izuzecima) ovaj poziv nikada nije bio naročito plaćen i baš kao i u novinarstvu – niko se nije obogatio. Istine radi, nekada je to umelo da bude pristojnije nego danas, ali ni tada se, kao ni danas, u ovaj poziv nije ulazilo prevashodno zbog novca. Oni koji su to možda i uradili definitivno su – zalutali. Jeste li, ipak, optimista? I zbog čega?
Kada prestanem da budem optimista, prestaću i da predajem i da pišem. Ja, naime, iskreno verujem da nema beskonačnih kriza i beskrajnih sunovrata. Verujem i da su mediji ogledalo jednog društva, njegovog trenutnog civilizacijskog i svakog drugog sazrevanja. Čak i kada ono deluje retrogradno. Koncept otvorenog društva i demokratije podrazumeva kritičku javnost i političko punoletstvo građana, a neki postaju stvarno punoletni mnogo posle svoje 18. godine. Sve su to procesi. Procesi traju. Pogotovo kada ste u tranzicionom periodu, tj. društvu. A mi živimo upravo u takvom društvu.
®
DIRECT
21
Region je stepenica ka velikim tržištima Zanimljiva CEO diskusija održana je na Weekend Media Festivalu
ast je u prirodi svake kompanije, a one žele da prerastu svoje okvire, svoje tržište i odu dalje. Žele da upravljaju kompleksnim projektima, velikim strategijama i nizom brendova. Kompanijama iz zemalja Adriatik regije prva stepenica za razvoj jesu njihova nacionalna tržišta, sledeća je tržište cele regije, a za one najuspešnije i najhrabrije ima mesta i na svetskom tržištu. To je, između ostalih, bio zaključak panela „Dont stop me now“ na kojem su učestvovali generalni direktori najvećih regionalnih kompanija, održanog na Weekend Media Festivalu u Rovinju. Šta uopšte znači biti uspešan brend u regiji? Kako razumeti potrošače na više tržišta? Kako postaviti regionalne marketinške strategije? Jesu li tržišta regije zaista najbolja ‚prva‘ tržišta za iskorak kompanija? To su bila samo neka od pitanja na koja su učesnici diskusije dali odgovore.
R
MIHAILO JANKOVIĆ, CEO NECTAR GRUPE,
uspeh Nectar grupe oslanja na četiri stuba poslovanja, a to su ljudi, inovacije, operativna efikasnost i konstantno unapređenje i rast. On kaže da bi kompanije trebalo da čuvaju regionalne brendove: „Nectar je, pored organskog rasta, rastao i kroz akvizicije, poput preuzimanja slovenačkog Fructala. Imajući u vidu komplementarnost portfolija Nectara i Fructala, fokusirali smo se da obezbedimo dugoročan rast i razvoj oba brenda. Kao rezultat imamo jaku Nectar grupu, lidera u regionu jugoistočne Evrope sa prometom od preko 110 miliona evra i izvozom na više od 50 tržišta. Planiramo da nastavimo sa konstantnim i značajnim ulaganjima u nove linije, nove zdrave proizvode i kategorije. Imamo velike ambicije i ulaganja u organsku proizvodnju sa ciljem da se unapredi i proširi poslovanje i odgovori na potrebe potrošača u celom regionu“, rekao je Janković.
ISTAKAO JE DA SE
Uspeh poslovanja u Direct Media sistemu meri se, prema rečima direktora Jovana Stojanovića, po uspešnosti poslovanja partnera sa kojima agencija sarađuje. Jovanović je rekao da je najveća zasluga za uspeh agencije u ekspertizi zaposlenih i da zemlje regiona imaju ogroman ljudski potencijal koji može da nadmaši svetski standard. „DIRECT MEDIA JE NASTALA U SRBIJI PRE
kao neka vrsta današnjih startap kompanija i brojala je samo pet ljudi, a danas ima 270 zaposlenih u osam zemalja jugoistočne Evrope. Bili smo i ostali domaći brend koji ne pripada lancu stranih agencija i koji mnogo ulaže u ljude. Naš put je bio atipičan u odnosu na druge agencije, od medijske agencije postali smo agencija koja pruža zaokruženu komunikacijsku uslugu – pa mogu iz našeg primera da tvrdim, a verujem da je to primenjivo na mnoge biznise: transformacija je recept za rast“, rekao je Stojanović. On je dodao da je Direct Media poslu-
16 GODINA
jući u regiji u potpunosti upoznala njene makroekonomske specifičnosti, potrošače i medije, i da je pozitivno što se tržište oglašavanja oporavilo prošle godine ostvarivši rast od oko 6% na nivou celog regiona. Predsednik Uprave Podravke Marin Pucar i predsednik uprave BAT Adria Ram Adanki poručili su da je za izlazak na nova tržišta važna snaga brenda. „Izazovi su različiti, ali je svuda najveći izazov shvatiti šta potrošači žele, s obzirom na različitost kultura. Kvalitet proizvoda je ključan. Rast je temeljni cilj poslovanja, a naš je rast u proizvodima nove generacije“, rekao je Adanki. Marin Pucar istakao je da je Podravka uvek bila avangarda. „Samo 10 posto Vegete prodaje se u Hrvatskoj, čak 70 posto izvan Adria regije. Poljaci su uvereni da je Vegeta njihov brend, što smo iskoristili za iskorak na britansko tržište, gde se Vegeta pojavljuje na polici s poljskom hranom“, rekao je Pucar.
®
HEROJ
22
Mangupski vizionar Čarls Simić Govorili su da je „narodni pesnik“, da piše kao „učeno spadalo“, nazivali ga nadrealistom, pa i komičarem. Čarls Simić, dobitnik Pulicerove nagrade i nedavni gost Beograda – kao da iko može da bude gost u svom gradu! – opire se svim tim kvalifikacijama, tvrdeći jednostavno: „Ja pišem da me svako razume.“ Jer, ako si pesnik, reći će, moraš znati da napišeš i pesmu o viljušci PIŠE DIMITRIJE ĐURIĆ ećam se jednog mangupa iz osnovne škole koji je češće bio „prisutan“ u redovima školskog dnevnika gde se upisuju odsutni nego u samoj školi. Kad god bi se setio da svrati do nje, učitelju bi se, zbog izostanaka, pred celim razredom, pravdao jednom besmislicom, kojoj bi se potom svi smejali. „Učitelju, da ti kažem – briga mene i za školu i za ocene! I zapamtite svi, ulica je najbolja škola, to vam je, što bi rekli ljudi – škola života!“ Kad god sam kod kuće, viđam ga na televiziji gde među tridesetak ljudi odlučuje o raznim lokalnim pitanjima. Verujem da se taj seća i nas, školskih drugova koji su se „kidali“ od smeha glupostima koje je izgovarao, i to onda dok na ličnom primeru – u „školi života“ – uverava neko novo društvo da ima istine u izreci: ko se zadnji smeje, najslađe se smeje. Ovo mi je palo na pamet pre mesec dana, kada je novinarka Vesna Roganović, parafraziraću, rekla svom prijatelju Čarlsu Simiću: „Čarli, neobično je to da ste najpre prošli kroz onu ‘školu života‘ za koju se
S
veruje da je čovek stekne pošto završi sve one ‘prave škole‘, da biste tek kasnije stekli formalno obrazovanje.“ U Simićevim potonjim odgovorima – shvatio sam te večeri – besmislica s početka teksta, u njegovom životu dobija malo drugačiji smisao. Ali nije ni da Čarls Simić nije mogao da prođe slično kao onaj mangup iz mog sećanja. A postao je jedan od najznačajnijih svetskih pesnika. „Istina je, život sam naučio na beogradskim ulicama. Ponavljao sam drugi razred
MOJA FAMILIJA, JEDAN NJEN VAŽAN DEO, BILI SU VEOMA DUHOVITI LJUDI. TAKO DA PAMTIM I UŽAS, ALI I HUMOR. PAMTIM KAKO SMO SE LEPO SMEJALI. TO JE PARADOKS, SMEJATI SE DOK BOMBE PADAJU, ALI MOJ OTAC JE IMAO GENIJALAN DAR DA NAPRAVI NEKI VIC KAD JE NAJGORE
gimnazije jer sam bežao iz škole i išao da gledam filmove u bioskopu ’Balkan’. Iz gimnazije su, na kraju, poslali kući policiju, kako bi obavestili moju majku da sam neodgovoran đak. Sve naše komšije su mislile da ću na robiji da završim“, rekao je Simić na književnoj večeri u beogradskom Domu omladine. Rođen 1938. u Beogradu, on odrasta za vreme Drugog svetskog rata – kao Dušan, Duško – u malom srpskom selu, gde je sa porodicom nalazio skrovište od bombardovanja. „SEDIM GO NA NOŠI U DEDINOM DVORIŠTU. GODINA JE 1940. Izgledam srećno. Dan je lep i sunčan, iako je Hitler već okupirao najveći deo Evrope. Naravno, nemam pojma da on i Staljin potajno kuju zaveru da od mene naprave američkog pesnika. Volim susedovog psa po imenu Toza. Trčim za njim noseći nošu u ruci, pokušavajući da ga povučem za rep, ali mi on to ne dozvoljava. Šta bih danas dao da imam neku Tozinu fotografiju. Bio je seoski džukac pun čičaka i buva, a u njegovim mudrim i tužnim očima,
HEROJ
da smo znali da čitamo ih njih, otkrili bismo priču o mom i životu mojih roditelja“, jedno je od njegovih najranijih sećanja. PADALE SU BOMBE KADA JE IMAO SVEGA TRI GODINE i mada su uspomene iz rata poput brujećih aviona, zaglušujućih eksplozija i ljudima što vise s bandera – užasavajuće, Čarls provodi detinjstvo u radosti. „Moja familija, jedan njen važan deo, bili su veoma duhoviti ljudi. Tako da pamtim i užas, ali i humor. Pamtim kako smo se lepo smejali. To je paradoks, smejati se dok bombe padaju, ali moj otac je imao genijalan dar da napravi neki vic kad je najgore. Smisao za humor mu je ostao, smeh je vrsta odbrane života protiv svega onoga što nam se desilo.“ Simići odlučuju da prekinu svaku agoniju, posleratnu glad i nemaštinu, pa pedesetih godina pakuju kofere i emigriraju. Otac Đorđe najpre odlazi u Italiju, a onda uspeva da dođe i do Amerike. Godine 1954. porodica je na okupu u Čikagu. Ali majka i otac se ubrzo razvode, pa Čarls odlučuje da nastavi život – sam. Čitalac bi pomislio – tipično američki, ali samo onda kad ne bi znao da je tada živeo u podrumu, tik do kotlarnice koja je mogla eksplodirati u svakom trenutku. Za svaki slučaj, razbio je prozor u tom suterenu, kako bi mogao da izađe ako nešto krene po zlu. POHAĐAO JE VEČERNJU NASTAVU NA UNIVERZITETU, A DANJU JE radio najrazličitije poslove kako bi preživeo. Prodavao je kravate, ispravljao čitulje i oglase u novinama, šetajući se u slobodno vreme po umetničkim krugovima – najpre u Čikagu, a onda u Njujorku. Tu se susretao i prijateljevao sa ruskom emigracijom, najviše sa Brodskim i Dovlatovim. Na mestima gde se okupljao umetnički svet, upoznao je i pesnika Ričarda Hjuga koji je iz aviona bombardovao Beograd 1941, onda kad je Čarls sedeo na noši i jurio psa. Kasnije, mučen osećanjem krivice, pesnik mu je posvetio jednu pesmu. Život možda piše romane, ali Čarls svoj život pretače u poeziju (onu koju je pisao pre vojske, spalio je uz reči „književna povraćka“, i krenuo iz početka). No, sa prvim objavljenim pesmama, negde od 1966, stižu i prva priznanja. Tada se već potpisivao kao Čarls. Kažu – svet će vas prvo preimenovati, nametnuti vam svoja pravila igre, pa tek onda priznati uspeh. Jedan od najznačajnijih bila je Pulicerova nagrada koju je dobio 1990. godine za zbirku poezije Svet se ne završava.
GOVORILI SU DA JE „NARODNI PESNIK“, DA
„mangupski vizionar“ i „učeno spadalo“, nazivali ga nadrealistom, pa i komičarem. On se, međutim, opire svim tim kvalifikacijama, tvrdeći jednostavno: „Ja pišem da me svako razume.“ Jer, ako si pesnik, reći će, moraš znati da napišeš i pesmu o viljušci. On piše inspirisan svakodnevnim detaljima: o zvezdama, ženi koju voli, svom gradu, ili pak o baštici oko koje, kaže, ima mnogo posla. Dakle, piše uglavnom o usputnim, minucioznim detaljima i pojavama, tvoreći tako sopstvenu i jedinstvenu „alhemiju sitničarnice“. Jer „poezija je odbrana individualnosti, to je način da se čovek brani od svega, od svog plemena, porodice, religije... Pesnici su uvek bili po strani, a poezija je jedino mesto gde čovek može da kaže: ‘Slušajte, sve je to lepo, svi ti vaši istorijski planovi, ali ja imam svoj život.‘“ Čuvaj se takozvanih velikih vođa i kolektivnih euforija koje oni pobuđuju – neizbrisiva mu je lekcija iz detinjstva. Uobičavala je, isto tako, da mu skrene pažnju kako i nije baš pametno da se o tome govori javno. Pustimo svet da misli kako mi verujemo u sve te gluposti, a svoje mišljenje zadržimo za sebe, bila je njena filozofija. Ali ne samo da se Simić ne libi da o svemu tome govori javno, već je i napisao nekoliko eseja o politici, svetu i njegovim liderima, objavljenih u nekoliko knjiga. „Izrod!“, rekla bi mu baka. Američki pesnik srpskog porekla koji oduvek piše isključivo na engleskom, prevodio je na taj jezik ovdašnje pesnike, od Vaska Pope do Radmile Lazić. Tokom devedesetih godina, mnogo je pisao i govorio
PIŠE KAO
23
protiv ovdašnjeg nacionalizma. Nije mu delovala realno sudbina bivše Jugoslavije. Ovdašnji novinari su ga često, ne mareći za vremensku razliku, pozivali u pola noći kad bi on, bunovan, u polusnu, uspevao da na srpskom izgovori u slušalicu jedino – ološ! To mu ovde tadašnji političari nisu zaboravili. Istina, nezainteresovani za njega bili su i svi potonji, što ga, naravno, nimalo nije doticalo. Pa ni onda kada je čuveni Njujork tajms 2007. godine štampao naslovnu stranu sa njegovim likom, a povodom imenovanja Čarlsa Simića za Ovenčanog pesnika, što je najveće pesničko priznanje u Americi. KAD GOD BI DOLAZIO U BEOGRAD – A OD kada
je zauvek otišao iz njega, dolazio je ovde pet puta – tribine, sale i biblioteke bile su pune poštovalaca njegovog stvaralaštva, iako su ti susreti, i ovde i u svetu, katkad umeli da budu veoma neobični. Jednom su mu od vlage spadale pantalone, pa je jednom rukom držao knjigu iz koje je čitao, a drugom pantalone („Bilo je očaravajuće“, rekao mu je kasnije prijatelj), čitao je jednu od svojih najlepših ljubavnih pesama u sali u kojoj se, iz susedne, čula rika čudovišta iz filma „King Kong“, predstavljali su ga i kao „čuvenog pisca krimića Bernarda Zimića“, govorio je pesme u dvorani bez mikrofona pred hiljadama ljudi koji su mu – sve i da su hteli da ga čuju, a nisu – aplaudirali posle svake pesme, bežao sa svojih književnih večeri zbog utakmica NBA plej-ofa – zbog čega bi se tekst o Čarlsu Simiću mogao zaključiti njegovim citatom: „Da, ludilo, ali moglo bi se reći i – raj.“
®
24
EKSKLUZIVNO
Uvek se iznenadim koliko je Andrić ovde i dalje izazovan Osnivač je katedre za srpskohrvatski jezik i književnost na Univerzitetu u Kopenhagenu, a od 1988. godine i inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti. Osamdesetdvogodišnji Per Jakobsen, danski lingvista, leksikograf i istoričar književnosti, govori o literaturi, o stvaranju novih jezika na prostoru Balkana, o intelektualcima u Srbiji i Danskoj, i otkriva kako je, skoro filmski silazak s voza, promenio njegov životni put RAZGOVARALA MARIJA BOŽIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ
INTERVJU
P
25
je danski lingvista, leksikograf, istoričar i tumač književnosti. Prvi je na danski jezik preveo dela Ive Andrića, a poznati su i njegovi prevodi Krleže, Tišme i Bulatovića. Beograd rado posećuje kad mu obaveze dozvole jer je, za razliku od njegovog kišom okupanog Kopenhagena, sunčan i topao. Tog sunčanog vikenda, prvog posle serije tmurnih dana, dok smo razgovarali u bašti hotela „Moskva“, prisetio se studentskih dana koje je pre šest decenija provodio u Studenjaku. Osnivač je katedre za srpskohrvatski jezik i književnost na Univerzitetu u Kopenhagenu, a od 1988. godine i član Srpske akademije nauka i umetnosti. U retkom razgovoru za srpske medije osamdesetdvogodišnji Jakobsen govori o književnosti i stvaranju novih jezika na prostoru Balkana, intelektualcima u Srbiji i Danskoj, i otkriva kako je, skoro filmski silazak s voza, promenio njegov životni put. „Bila je to slučajnost. Kao mlad student ja sam leta 1957. godine putovao u Atinu, sišao s voza u Beogradu i ostao nedelju dana. Za tih nedelju dana mesto i ljudi pobudili su nešto u meni, što ne mogu ni dan-danas da objasnim. Naravno da me je privlačilo nepoznato i tuđe, ali sam u isto vreme osećao neki sklad sa atmosferom, duhom grada i ljudima. Kada sam se vratio u Kopenhagen, napustio sam svoje medicinske studije i prešao na slavistiku. Već posle par meseci dobio sam stipendiju za Jugoslaviju i stigao sam u Beograd poslednjih dana te iste 1957. godine i ostao dve godine na studijama srpskohrvatskog jezika i srpske književnosti.“
ER JAKOBSEN
26
EKSKLUZIVNO
Kako je teklo osnivanje katedre za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Kopenhagenu?
Pošto sam se vratio u Dansku, produžio sam svoje slavističke studije, koje su pored srpskohrvatskog jezika i književnosti, obuhvatile i staroslovenski, češki, poljski i ruski. Posle studija izabran sam za profesora južnoslovenskih jezika. Na taj način sam imao čast da osnujem katedru za srpskohrvatski jezik i književnost. Da li postoji pojam jugoslovenske književnosti kao definisana kategorija u svesti danske čitalačke publike?
Pre 1961. godine prevodi sa srpskohrvatskog jezika bili su zaista retkost. Mislim da je preveden samo Laza Lazarević i jedan tom jugoslovenskih pripovedaka, i to je sve. Kada je, međutim, Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, interesovanje Danaca za jugoslovensku književnost je naglo raslo. Prvi prevod Ive Andrića, zbirka pripovedaka objavljena pod naslovom Priče iz Jugoslavije, bio je 1961. godine, još pre nego što je dobio Nobelovu nagradu. I zaista, jugoslovenska književnost bila je kategorija koja je definisala sve knjige s tih prostora. Tokom godina prevođeni su Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Miodrag Bulatović, Aleksandar Tišma, Danilo Kiš, Vidosav Stevanović, Ranko Marinković i Dubravka Ugrešić kao „jugoslovenski autori“, mada su posle 1989. bili nazivani ili srpskim ili hrvatskim, a čas i kao autori iz bivše Jugoslavije. Od 2000. godine ništa se više ne objavljuje. A pojam jugoslovenska književnost živi još kao nešto što je jednom bilo. Posle raspada Jugoslavije svedočimo nastanku novih jezika poput crnogorskog i bosanskog. Mogu li se ti jezici klasifikovati kao novi i samostalni i šta je to što menja jezik?
Sa naučnog gledišta, srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski su jedan jezik. Radi se o već poznatoj kategoriji policentričnog jezika, kao što su britanski i američki engleski, nemački, kako se govori u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, španski, kako se govori u Španiji i Južnoj Americi, kao i niz drugih jezika. Nije to ništa posebno. To su jezici koji se normiraju u nekoliko centara. Srpskohrvatski jezik je takav policentričan jezik, i normira se u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Podgorici. Ljudi su bez obzira na ratove govorili kao što su uvek govorili.
Možemo li ovu situaciju na Balkanu uporediti sa Orvelovim „novogovorom“ iz dela 1984?
U Hrvatskoj smo, naročito u osamdesetim godinama, videli jedan puristički talas koji je samo stvorio nesigurnost i zbunjenost, jer ljudi nisu razumeli sve te nove reči. Tako da se može s pravom uporediti situacija sa Orvelovim „novogovorom“ u njegovoj knjizi 1984. U Bosni je situacija drugačija. Nijedna nacionalna grupa nije u većini, pa ne može da majorizuje druge grupe i da kodifikuje nove reči i izraze. Rečnik nije pouzdan kriterijum razgraničenja jer se stalno menja. Stalno dolaze nove reči, a s vremenom se gube zastarele. Ono što je važno jeste gramatička struktura. I kao što je poznato, srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski stvoreni su na istoj dijalekatskoj osnovi, na istočnohercegovačkom dijalektu. I struktura sloga, tj. pravila po kojima se kombinuju slova u slogu je ista. Da su Hrvati pravili svoj književni jezik na kajkavskom ili čakavskom dijalektu, bilo bi drugačije, ali nisu. Interesantna je situacija u Crnoj Gori gde se u nekim krugovima Njegoš određuje kao genocidni pisac, a u drugim mu se odriče sve što je srpsko, pa čak i to da je dela pisao tim jezikom.
To samo pokazuje koliko nacionalizam može da iskrivljuje sve. Ne vredi reći da Njegoš nije genocidni pisac niti da je, naravno, pisao srpskim jezikom, jer slepi nacionalizam je tim ljudima postao religija, a sa religijom ne treba i ne može da se diskutuje. Da li stvaranje jezika prethodi stvaranju nacije ili je obrnuto?
Stvaranje književnog ili standardnog jezika, tj. idioma za sve pripadnike jedne nacije je dug proces koji je započeo u različitim periodima u pojedinim zemljama, zavisno od istorijskih prilika. Kod vas je to započelo sa Dositejom i Vukom. Mogu da kažem samo da je jedno uslov za drugo. Pisci poput Andrića, Selimovića i Krleže prisutni su u više nacionalnih književnosti, u srpskoj i hrvatskoj. Da li je moguće i neophodno odrediti njihovu nacionalnost da bismo ih razumeli, ili su dela koja su ostavili iza sebe dovoljna?
Možda je moguće odrediti njihovu nacionalnost po onome što pišu. Krleža je tipičan srednjoevropski pisac, mada je on to katego-
rično poricao. Ali mi volimo i Dikensa zato što je Englez, Tomasa Mana zato što je Nemac. Ali pored toga, dela koja su pisci ostavili iza sebe razumemo i prihvatamo bez obzira na nacionalnu pripadnost. Dok ste prevodili dela pisaca poput Andrića, Kiša i Bulatovića, bili ste svedok jedne epohe i mogli ste da se upoznate sa istorijom i kulturom naroda sa ovih prostora. Kakav je odnos prema kulturi bio tad, a kakav je danas?
Upoznavanje tuđe istorije i kulture uvek je velika riznica koja pomaže da se razgledaju sopstvena istorija i sopstvene prilike u novom i drugačijem svetlu. Kada je reč o kulturi, moramo da uvidimo da se kultura menja zajedno sa drugim duhovnim kategorijama u društvu. U današnjem, komercijalizovanom društvu kultura je postala roba koja treba da se proda. To je prosto pitanje ponude i potražnje. Nisam siguran da se odnos prema kulturi mnogo menjao, nego se sama kultura menjala, jedan deo kulture se zatvorio. Kakav je stav prema intelektualcima u Srbiji, a kakav u Danskoj? Da li se njihov glas čuje?
Ako izuzmemo socijalističke, fašističke ili verske diktature, u našim građanskim demokratskim zemljama stav prema intelektualcima je svuda manje-više isti. Čuje se njihov glas svakako, naročito ako se njihov glas slaže sa tendencijama i politikom koje
INTERVJU
UPOZNAVANJE TUĐE ISTORIJE I KULTURE UVEK JE VELIKA RIZNICA KOJA POMAŽE DA SE RAZGLEDAJU SOPSTVENA ISTORIJA I SOPSTVENE PRILIKE U NOVOM I DRUGAČIJEM SVETLU
vladaju u njihovom društvu. Ako dele stavove i opredeljenja sa tzv. mejnstrimom, oni se i te kako čuju. Ako ne, malo je teže. Oni se bore protiv zanemarivanja i zaborava. Kako ste odlučili da prevodite Andrićeva dela i da li bi njegova književnost bila i godinama posle smrti toliko čitana da nije dobio Nobelovu nagradu?
Mislim da Nobelova nagrada nije posebno dobro merilo za književnu vrednost. Ako bacite pogled na spisak književnih nobelovaca od 1901. pa do danas, videćete da Švedska akademija nije uvek imala mnogo sreće u izboru svojih dobitnika. Pogotovo poslednjih dvadeset godina ne mogu da se rešim utiska da su kriterijumi više politički i geografski nego književni. Što se tiče toga da li je Ivo Andrić čitan zbog Nobelove nagrade, verujem da je čitan bez obzira na tu nagradu. Uvek kad dođem u Beograd, iznenadim se koliko njegova književnost, a i njegov lik i dalje zanima i izaziva čitaoce. Pitanje je međutim da li se Andrić čita isto toliko u inostranstvu kao i ovde. Postoje još uvek pisci koji nisu dobili Nobelovu nagradu, a čitaju se svejedno. Nisam upoznao Andrića lično, ali smo razmenili par pisama. Da li je književnost iz Jugoslavije bila „egzotična“ za danske izdavače? Koliko su se upuštali u poduhvat prevođenja i objavljivanja tih knjiga?
Kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu,
izdavači su otkrili Jugoslaviju. Otkrili smo nešto novo, otprilike kao što sam ja otkrio nešto novo i nepoznato kad sam prvi put došao u Beograd. Skoro ništa nije bilo prevedeno pre 1961. godine. Sledeće decenije prevodilo se oko dvadeset pet knjiga iz vaših krajeva. Posle jedno deset godina izgleda da je tržište bilo zasićeno. A onda posle pauze od nekoliko godina, od 1990. godine ponovo se prevodilo, mada ne toliko kao u prvoj fazi. Treba dodati da je između 1994. i 2004. godine kod nas objavljena Danska nacionalna enciklopedija u 20 tomova, gde sam napisao oko pedeset odrednica o srpskim, hrvatskim, slovenačkim i makedonskim piscima, kao i opširnije članke o pojedinim nacionalnim književnostima. A otprilike u isto vreme jedno izdavačko preduzeće je 1999. godine objavilo Leksikon stranih pisaca u dva toma gde sam isto pisao o „jugoslovenskim“ piscima. Na taj način srpski pisci i srpska književnost su prisutni u Danskoj i u prevodima i u enciklopedijskim člancima. Godine 1975. Andrić je preminuo, a Bulatović dobio Ninovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta. Bulatovićevo stvaralaštvo opisuju kao „strašno veselje“ i „veseli strah“. Kako ste vi, a kako čitalačka publika u Danskoj razumeli njegovu književnu demonologiju?
Mene, a verujem i moje zemljake, privukla je Bulatovićeva bujna mašta i bezgranična frivolnost, a i lepota njegovih opisa. Kad je bio u Kopenhagenu povodom objavljivanja njegovog romana Gullo Gullo, družio se sa drugim piscima i novinarima i ispričao je jednu scenu iz tog romana. Imao sam priliku da čujem to njegovo pričanje tri-četiri puta i svaki put priča je bila drugačija. Tako je u mašti „pisao“ dalje na romanu. Od plana da se Gullo Gullo objavi istoga dana i u Beogradu i u Kopenhagenu nije na kraju krajeva bilo ništa, jer je Bulatović stalno slao druge verzije nekih delova romana, tako da je danski izdavač morao da ga zaustavi i da uzme jednu verziju za konačnu.
27
Pored jednog univerzalnog nivoa koji omogućava da delo bude prepoznato i prihvaćeno među čitaocima, koje su teme i motivi iz Kišovih i Tišminih dela privukli pažnju čitalaca i prevodilaca?
Kada je Aleksandar Tišma prvi put bio objavljen na danskom jeziku 1996. godine sa romanom Upotreba čoveka, bila je to prava senzacija. Pored strašnih prizora iz rata koje smo od 1989. godine uočili, pojavio se taj roman kao umetničko upozorenje šta rat nosi u svojoj najdaljoj konsekvenci. Bila je to antiratna književnost drugačija od banalnih reportaža. Recenzenti su bili oduševljeni, jedan je napisao: „To je potresna i ubedljiva studija anatomije sile i poniženja. Ali svedočanstvo romana lišeno je patosa i ne deluje uopšte neaktuelno i izbledelo. Format Aleksandra Tišme može da se uporedi sa Hajnrihom Belom ili Ginterom Grasom. To je majstorska klasa.“ I drugi konstatuje: „Gledano sa jezičke i kompozicijske strane, Upotreba čoveka pripada velikoj književnosti, koja zahteva potpunu pažnju čitalaca i koja zauzvrat daje mnogo. Zahteva jako srce za čitanje, jer se susreće sa totalnim poniženjem čoveka. I nema nade na kraju. Samo pepeo.“ Od Danila Kiša prevedena su dva romana: Grobnica za Borisa Davidoviča i Bašta, pepeo. Naročito Bašta, pepeo je lepo primljen kao raskošno kazivanje o srednjoevropskoj provinciji kako ju je doživeo osetljivi dečak mučen strahom od smrti, početkom seksualnosti i religioznih sumnji, kao mit o konfliktu između živog sveta i smrti, između bujnosti i straha. „Uzmi jaku i dobru knjigu i čitaj. To je hirurgija: odseče ti bolno mesto, poveže tok krvi i stali smo opet na svoje noge.“ Tako je govorila Isidora Sekulić, a šta vi čitate?
Pitanje je da li „jaka i dobra knjiga“ ima takvo terapeutsko delovanje. Vratio sam se u starim danima Andersenu i njegovom svetu koji mi mnogo više odgovara. Jaka knjiga ne mora da bude dobra, a dobra knjiga će uvek da bude dobra knjiga. Povodom 125 godina od rođenja Ive Andrića planirano je održavanje niza manifestacija u organizaciji SANU i Zadužbine Ive Andrića. Da li možemo da očekujemo da ćete da posetite Beograd?
Vrlo rado, ako budem pozvan.
®
28 BUDI KREATIVAN
KAMPANJA NA DAR
Mesto za trudnice i heroji koji ne nose plaštove Povodom petog rođendana, Marketing mreža pokrenula je društveno odgovornu akciju #KampanjaNaDar, a koju je podržalo i aktivno se uključilo čak 17 kreativnih, PR i digitalnih agencija u Srbiji, a ideja akcije jeste da se uključe sve zainteresovane agencije koje žele da daju kreativni doprinos zajednici, socijalnim preduzećima i udruženjima. Agencije koje su se uključile u akciju doniraće kampanje socijalnim preduzećima. Agencija za integrisane komunikacije Executive Group, kao kreativni partner, osmislila je celu akciju. A evo šta kažu neki od učesnika ove kampanje.
podršku marginalizovanim grupama, sa ciljem njihove veće ekonomske, kulturne i socijalne uključenosti. Vodeći se time da su naši prodavci veliki borci koji prodajom magazina na ulicama Beograda žele da se ponovo integrišu u društvo, locirali smo kakvu promenu treba da stvorimo – da od nepoznatog ili nedovoljno poznatog Licaulice, naši prodavci postanu gradske face.“
Univerzitetska dečja klinika Tiršova „IDEJA ORANGE STUDIJA JE BILA DA UKAŽE NA VAŽNOST Univerzitetske dečje klinike Tiršova; i da pošaljemo pozitivnu poruku UDK Tiršova kao predstavnika značajne institucije u sistemu zdravstva. U toj priči kreativnost je bila samo udruženi deo ovog procesa u okviru koga je redizajniran znak, uvedeni su grafički standardi u komunikaciji klinike. Posle dužeg niza godina Vlada Republike Srbije uzela je u razmatranje proširenje kapaciteta Univerzitetske dečje klinike Tiršova podizanjem novog objekta.“
Ne nose svi heroji plašt
Mesto za trudnice
NEpraktične žeNE
„ŠTA TREBA TRUDNICAMA – TO PITANJE
„ŽELELI SMO DA PODIGNEMO ‘AWARENESS‘
SMO POSTAVILI NAŠIM partnerima iz Škole
INICIJATIVI NEpraktične žeNE. NEpraktične
roditeljstva ’Mamin san’, kojima smo donirali kampanju. Parkinzi, to je tema koja se stalno ponavlja. Ako bismo je pokrenuli, to bi već bilo dovoljno“, rekla nam je Danka, žena koja se strastveno bori da pomogne trudnicama i mladim majkama. I tu je počela kampanja: Mesto za trudnice. Kampanji koju je pokrenula agencija New Media Team i koja je izazvala veliku pažnju javnosti, pridružila se i opština Voždovac, koja je obeležila parking mesta ispred opštine, Doma zdravlja, policijske stanice, Sportskog centra Banjica i Ustanove kulture Šumice.
žeNE se već više od deceniju bore protiv letargije u društvu na sebi svojstven način. Članice ove inicijative koriste vez, i to format kuhinjske kuvarice da bi iskazale svoj kritički stav prema okruženju“, smatraju u Web Media Agency koja radi kampanju.
Kako smo afirmisali „gradske face“ „NAŠA IDEJA BILA JE“, KAŽU U HAVAS
kroz street art estetiku afirmišemo časopis Liceulice koji pruža
ADRIATICU, „DA
SLEPI I SLABOVIDI LJUDI U SRBIJI KOJI RADE U salonima za masažu Saveza slepih
Srbije i Gradske organizacije slepih Beograda heroji su ove kampanje. Uz pomoć svog istančanog čula dodira sada pomažu drugim ljudima u borbi protiv bola. Zato je
osnovni cilj kampanje agencije Degordian i Gradske organizacije slepih Beograda upoznati javnost sa postojanjem salona za masažu „Dodir“ i „BioSana“. Ideja kampanje, pored direktne pomoći salonima, jeste poboljšanje pozicije slepih i slabovidih osoba u društvu i otklanjanje predrasuda koje prema njima postoje.
Doktori u ljubičastom
poplava“ i trenutno sarađuje sa svojim kooperantima iz sela u okolini Šapca, gde se proizvodi čips od jabuke, sušena šljiva i sušena kruška, a uskoro će asortiman proizvoda biti proširen i na druge vrste voća i povrća. Zajedno sa marketinškom agencijom Smart Vision, Agro Iris je napravio značajan korak ka promovisanju ovakvog tipa poslovanja.
KAMPANJA „OBUČENI DA SPASU“ SKREĆE PAŽNJU STRUČNE I ŠIRE javnosti na oboljenje o kojem se premalo zna. Luna TBWA dobila je priliku da donira kampanju za HAE Srbija, nacionalno udruženje obolelih od hereditarnog angioedema. U Srbiji sa tom dijagnozom živi 77 osoba. Stoga smo odlučili da se kampanjom najpre obratimo stručnoj javnosti, lekarima, kako bismo ih edukovali o postojanju HAE i na taj način uticali na adekvatnu brigu o obolelima. Tako je rođena kampanja „Obučeni da spasu“.
Borimo se za veće šanse JEDAN OD VAŽNIH CILJEVA UDRUŽENJA
podizanje svesti o problemu steriliteta i diskriminaciji sa kojom se suočavaju oboleli. „Svojom kampanjom želimo da istaknemo realne emocije, misli i lična iskustva ljudi koji pate usled problema steriliteta, kako bismo na provokativan i efektan način ‚uzdrmali javnost‘“, objašnjavaju iz agencije Fusion Communications i Udruženja „Šansa za roditeljstvo“.
„ŠANSA ZA RODITELJSTVO“ JESTE
Eko Bag
29 Agencije koje su se uključile u BUDI KREATIVAN akciju #KampanjaNaDar jesu McCann Beograd, Orange Studio, Fullhouse Ogilvy, Popular, SuperDot, New Media Team, Smart Vision, Havas Adriatic, Mullen Lowe&Friends, Degordian, Fusion Communications, April studio, Web Media Agency, Rod & Rope, Idea+ Communications, LUNA/TBWA i Komunikacijski laboratorij. One će donirati kampanje socijalnim preduzećima Koba Yagi, Eco Beg, Bioidea, DajDaj, Mamin san, Agro Iris, Liceulice, udruženjima WWOOF Srbija, Živimo zajedno, Šansa za roditeljstvo, Banka hrane, Nepraktična žena, HAE Srbija, Udruženju za podršku razvoja dece i omladine ANA, Gradskoj organizaciji slepih Beograda, Društvu matematičara Srbije, kao i Univerzitetskoj dečjoj klinci u Tiršovoj. Agencija za integrisane komunikacije Executive Group, kao kreativni partner, osmislila je akciju #KampanjaNaDar i dala podršku u njenoj realizaciji, dok su OOH partneri akcije kompanije Alma Quattro i DPC Group. Arena sport TV je medijski partner akcije.
Koba Yagi KOBA YAGI SU ZABAVNE IGRAČKE KOJE
deteta. „Gotovo sve Koba Yagi igračke su karakteri koji mogu da pričaju“, navode iz agencije Popular Communications, „pa smo ih u ovoj kampanji pustili da kažu šta imaju. Cilj je bio da na interesantan i šaljiv način prenesemo informaciju čemu one služe. Kreirali smo ciljane Facebook postove, brendirali specifične lokacije u šoping-molu i dodali nekoliko outdoor egzekucija. Sajt kao glavno prodajno mesto smo blago reorganizovali kako bi i tu igračke dospele u prvi plan.“
PODSTIČU EMOTIVNI RAZVOJ
Banka hrane i April studio CILJ KAMPANJE BIO JE DA SKRENEMO PAŽNJU JAVNOSTI (A pre svega beogradske) na samo postojanje Banke hrane Beograd i izuzetan značaj tog udruženja u borbi protiv zastrašujuće velikog problema siromaštva i gladi kod nas. Ipak, sa ciljem da delujemo otrežnjujuće, a ne zastrašujuće, kreirali smo serijal vizuala koji na jednostavan, faktografski način govore o svrsi i misiji Banke hrane u sudaru sa veličinom i kompleksnošću problema kojim se bavi.
„CILJ KAMPANJE JESTE DA SE POMOGNE
‘vidljivo‘ i prepoznatljivo na tržištu. Zbog toga, smatrali smo da je presudno da im za početak napravimo vizuelni identitet, sajt, stranice na društvenim mrežama, kao i promotivni foto i video materijal široke upotrebne vrednosti“, objašnjavaju iz agencija Fullhouse Ogilvy.
PREDUZEĆU DA POSTANE
Agro Iris ZADRUGA JE BREND SOCIJALNOG PREDUZEĆA AGRO IRIS, KOJE JE nastalo sa ciljem da pomogne malim i srednjim poljoprivrednim proizvođačima iz ruralnih sredina, u okviru projekta „Ruralni razvoj nakon
Bio Idea „KADA NAM JE PONUĐENA MOGUĆNOST DA BIRAMO ’NAŠE’ PREDUZEĆE, bili smo u ozbiljnoj dilemi kako izabrati. Po kojem kriterijumu? Svaki od ponuđenih partnera u ovoj akciji bio je zanimljiv na svoj način i činilo nam se da svakom od njih treba pomoć marketing stručnjaka. Za neke oblasti je možda lakše, za neke atraktivnije, a za neke praktičnije raditi kampanju. Onda smo – na osnovu bliskosti naziva naših firmi – odabrali Bio Idea, socijalno preduzeće koje se bavi proizvodnjom sapuna“, kažu iz agencije Idea Plus Communications.
SuperDot i Udruženje „Živimo zajedno“ AGENCIJA SUPERDOT JE ZAPOČELA SARADNJU SA UDRUŽENJEM „ŽIVIMO ZAJEDNO“,
koje pruža pomoć osobama ometenim u razvoju. Imajući u vidu kompleksnost rada Udruženja i neophodnost izuzetno pažljivog pristupa ovoj temi, zajednički izbor Agencije i Udruženja bio je da prvi korak bude konkretan i praktičan – redizajn komunikacionih materijala Oaze Golubinci, kao uvod u kontinuirano partnerstvo koje želimo da negujemo u budućnosti.
®
30
REPORTAŽA
REPORTAŽA
31
DOBRO DOŠLI M U MUZEJ PROMAŠAJA Mala prostorija od tridesetak kvadrata, prigušeno svetlo i desetak turista koji razgledaju eksponate u staklenim vitrinama i smeškaju se. Oni stariji koji se sećaju perioda kad su ti proizvodi nastali, deci objašnjavaju čemu su služili. Da su imali bar neku svrhu, sigurno ne bi završili ovde, uvršteni u kolekciju najvećih promašaja. Luđe je bolje? Pa i ne baš, sedamdesetak proizvoda koji su izloženi nisu pronašli put do kupaca PIŠE MARIJA BOŽIĆ
uzej promašaja bio je smešten u centru Helsingborga, jednog od većih gradova na jugu Švedske, na svega par minuta šetnje od železničke stanice i luke koja prilikom večernje šetnje izgleda kao scenografija novog skandinavskog noira, ali na neobično spokojan način. Turisti često umeju da ga pomešaju sa njegovim danskim bratom, Helsingerom, gradom koji se nalazi na istoku zemlje. To se najčešće dešava prilikom putovanja vozom jer su danski i švedski kao skandinavski jezici veoma slični, pa je razlika u imenu između ova dva grada na tablama železničkih stanica u svega par slova. Danci i Šveđani tvrde da jedni druge veoma teško ili skoro nikako ne razumeju, iako na prvo slušanje oba jezika zvuče isto, turistima podjednako nerazumljivo. Ono što je srećna okolnost prilikom drumovanja Skandinavijom je što većina stanovništva odlično govori engleski, pa pronalazak muzeja i nije u rangu potrage za skrivenim blagom. Otežavajuća okolnost ne samo u Skandinaviji nego na bilo kom putovanju nije kad se izgubite u gradu nego kad izgubljeni u vremenu i prostoru zaboravite kuda ste krenuli. Kad si u Švedskoj, onda se treba ponašati kao Šveđanin, sipati kafu u veliku šolju, za naše kriterijume veličine pristojnog bokala, dodati malo čokolade i sedeti pored prozora. Tako sam odlučila da prevarim kišu, omamim je čokoladom čiji miris se mešao sa vlažnim vazduhom u potkrovlju obližnjeg kafića. I uspelo je! Kiša je prestala da pada, ne baš potpuno, ali dovoljno da može da se hoda ulicom bez spuštanja glave pod udarcima kišnih kapi. DESETAK MINUTA HODA KASNIJE, STOJIM PRED MALIM STAKLENIM IZLOGOM i pomalo
začuđeno proveram adresu – Sodergatan 15. Trebalo bi da bude tu, čak piše da jeste, na engleskom, ali mi je neverovatno da u tako maloj i tihoj ulici, između samoposluge i par butika bude smešten i muzej. Ali bio je, više nije, petnaestog septembra je zatvoren. Na ulasku, dva nasmejana mladića od dvadesetak godina posetiocima daju nekoliko flajera i čiode. Nismo se bavili akupunkturom, već je trebalo da malom čiodom sa crvenom glavom označimo iz kog grada dolazimo. Tražeći prvo Srbiju, pa Beograd na karti, vidim da je neko pre mene već postavio
32
REPORTAŽA
jednu, pa pored te s plavim vrhom, smeštam i moju, crvenu. Najviše turista ima iz Evrope, okolnih zemalja i iz Nemačke. Bilo je i Amerikanaca, nešto manje Rusa, a neko je potegao put čak iz Južne Afrike da napiše svoj najveći blam i postavi na zid pored karte s čiodama. Mala prostorija od nekih tridesetak kvadrata, prigušeno svetlo i desetak turista koji razgledaju eksponate u staklenim vitrinama i smeškaju se. Oni stariji koji se sećaju perioda kad su ti proizvodi nastali, deci objašnjavaju čemu su služili. Da su imali bar neku svrhu, sigurno ne bi završili ovde, uvršteni u kolekciju najvećih promašaja. Luđe je bolje? Pa i ne baš, sedamdesetak proizvoda koji su izloženi nisu pronašli put do kupaca. KO BI REKAO DA ČIPS BEZ MASTI, POGOTOVO
vreme sve zdravije ishrane, nije bio prihvaćen? Neki kažu da je odbijen zbog dodatnih materija koje je sadržao, a nisu bile naročito zdrave i izazivale manje stomačne probleme, drugi da je bio bez ukusa, ali na kraju krajeva, ko bi još jeo čips bez makar malo masnoće? Jedna švedska kompanija koja je proizvodila municiju okrenula se pacifizmu i počela da proizvodi pastu za zube. Međutim, kako se kasnije ispostavilo, pasta je sadržala i abrazivne materije koje su bile opasne po zdravlje, pa se pokazala kao potpuni promašaj. Kao da iz njihove lekcije i prelaska na mirniju i čistiju proizvodnju nisu naučili ništa, u kompaniji Harli Dejvidson, poznatoj po proizvodnji motocikala, odlučili su da lansiraju toaletnu vodu za muškarce i nemoguće je ne zapitati se kakvog mirisa je bila. Malo je reći da su postali meta podsmeha potrošača koji su kasnije pravili razne ukrase s logom te kompanije i tako doveli do banalnosti njihov pokušaj da pređu u svet lakih mirisnih nota. Da često nije mudra odluka menjati brend uverio nas je Bic, poznat po proizvodnji sredstava za higijenu, kad je počeo da proizvodi hemijske olovke, ali isključivo za žene. Bile su čak i simpatične, roze i ljubičaste, ali uspeh je izostao.
U
Kad vide sve te promašaje poznatih kompanija, to ih oslobađa i onda vide da nema razloga za strah na ličnom planu prvi pogled možete da pomislite da je unutra voda, ali reklamiran je kao čist i zdrav. U tu kampanju uloženo je mnogo novca, ali iako je proizvod bio dobrog ukusa (da im verujemo na reč), ovaj brend postao je simbol promašaja devedesetih. Da sa hranom nije uvek dobro eksperimentisati, sem ako ne znate šta radite, dokaz je i zeleni kečap. Bila je to ograničena serija proizvoda, ali nije pronašla put do kupaca. Da li zbog jarkih boja na kutiji od kojih se javlja bol u očnim jabučicama ili zbog asocijacije na nešto pokvareno usled zelene boje proizvoda, ili pak drugačijeg ukusa, ne zna se pouzdano. U svakom slučaju, dobri stari crveni kečap ostao je bez konkurencije. Oni koji biraju kečap kao prilog uz pomfrit, treba da se sete da je mogao da bude i drugačiji. A mogu i jednostavno da uzmu majonez, to bar znamo šta je. Nešto što bi čak i moglo da bude praktično, ali sa čim stručnjaci za marketing nisu bili saglasni jesu lazanje koje je počeo da proizvodi niko drugi do Kolgejt. Da, prva asocijacija je pasta za zube i ukus mentola koji se baš ne uklapa sa kombinacijom mesa i sira u vidu zamrznute večere.
VEĆINA EKSPONATA JE IZ PERIODA OSAMDESETIH I DEVEDESETIH, ALI ima i nekoliko
njih iz ovog veka. Devedesetih godina kao da su bili opsednuti čistoćom i trudili se da sve bude jednostavno i svedeno. Tako je nastao kristalni Pepsi, svima poznati suparnik Koka-Kole. U to vreme bio je proziran i na
MEKDONALDS KAKAV DANAS POZNAJEMO
devedesetih, imao je i neke sumanute ideje. Danas nije retko da vidimo odrasle koji kupuju pakete predviđene za decu u kojima se dobija i igračka, a te 1997. Mekdonalds je došao na
I VOLIMO, U PROŠLOSTI, KRAJEM
ideju da napravi burger za decu koji će imati više „ukusa za odrasle“. Tako je nastao „arč deluks“, skuplja verzija klasičnog burgera, ali to nije ubedilo ljubitelje slanog greha da treba da plate više za skoro isti proizvod. Tako je Mek bacio tri stotine hiljada dolara niz rijeku. Većina eksponata je iz sveta tehnologije i ako se uzme u obzir načelo velikih kompanija da bez rizika nema napretka i da je upravo neuspeh put do uspeha, onda je sve opravdano. Minitel, rođen 1982, najbolje bi se mogao opisati kao francuska verzija interneta pre interneta. Razlog njegovog kraha bilo je to što je bio regulisan i dosta zatvoren, dok je za razliku od njega internet, američko čedo, bio besplatan i široko rasprostranjen. KAD JE NINTENDO PREDSTAVIO SVOJU PRVU
su da to bude više nego uspešno i da gejmeri pohrle za novom igračkom za mlađu a po godinama i nešto stariju decu, na pragu druge i treće decenije. Usledile su žalbe na glavobolju zbog dizajna ekrana – crvene boje koja je bila dominantna, i Nintendov Virtual Boy je, posle godinu dana, otišao u istoriju. Gejmeri se i danas kunu da je to zbog toga što je Nintendo uvek bio ispred vremena, pa da im verujemo na reč. Isto to bi rekli iz Gugla za pametne naočare koje su imale ugrađenu kameru, kontrolu glasa i do tad neviđeno revolucionarni ekran. Napravljene pre četiri godine, na dalek put poslate pre dve godine, koštale su hiljadu i po dolara. A ljudima se nije ni dopala ideja da budu snimani baš u svakom trenutku.
3D KONZOLU, OČEKIVALI
PREDNOST I MANA TVITERA JE ŠTO SVO-
da spakujemo u 140 karaktera. Kao da to nije dovoljno malo, neko se dosetio da napravi uređaj koji prikazuje tvitove, ali ne cele, već svega dvadesetak reči. Čemu je služio, da probudi znatiželju ili da natera korisnike te mreže da proveravaju početnu stranu na svojim pametnim telefonima, ne zna se, ali jedno je sigurno, uspeo je da iznervira sve koji su ga kupili. U muzeju je parkiran i jedan segvej, električni skuter na dva točka. Ovde je garažiran jer se smatralo da će postati vozilo budućnosti i da ćemo ga voziti čak i do prodavnice, ali očekivanja su pala u vodu, a s njima i cena segveja i zabrana vožnje u nekim evropskim gradovima poput Praga. Direktor muzeja Semjuel Vest je od onih
JA RAZMIŠLJANJA TREBA
REPORTAŽA
ljudi koji svoj posao drže u vrhu liste prioriteta i obavljaju s mnogo posvećenosti, čak i vikendom, čak i van radnog vremena. Kaže da posetioci dobro reaguju na eksponate i da im se dopadaju. „Imaju ideju da mogu da ostvare kontakt sa eksponatima. Kad vide sve te promašaje poznatih kompanija, to ih oslobađa i onda vide da nema razloga za strah na ličnom planu“, kaže Vest kome nije bilo teško da mi i posle celodnevne konferencije izađe u susret. DA JE BEZBEDNOST UGROŽENA, A LJUDI NISU TOLIKO PARANOIČNI koliko ih ubeđuju,
dokaz je i lutka Kajla. Pre tri godine stigla je u domove brojnih mališana i postala omiljena igračka s kojom su mogli da pričaju jer je lutka umela da koristi jednostavne reči za osnovnu konverzaciju. Nekima je čak zamenjivala roditelje koji su, koliko god da su zauzeti, pred spavanje morali da budu pored uzglavlja svog deteta i čitaju mu bajke. Ali neki su i to prepuštali lutki. Razloga za brigu ne bi bilo da ona nije postala podložna kontroli. Ne zlih duhova kao Doroti iz filmova, već hakera koji su mogli da manipulišu decom i špijuniraju ih. Jedna druga igra, označena kao društvena, bila je vizionarska. Koncept igre bio je nalik „monopolu“, samo prilagođen željama tadašnjeg biznismena, a danas prvog čoveka SAD Donalda Trampa. Simboličnog naziva „Vratio sam se, a ti si otpušten“, igra nije pronašla svoju ulogu prilikom druženja mladih. Prava je šteta što igra nije zaživela, makar u Americi, tako bi najbliži saradnici predsednika SAD znali koja su pravila igre i možda ne bi dobijali otkaze. Ili ipak bi, pa takav je i sam naziv igre. Semjuel kaže da Tramp nije jedini Amerikanac u muzeju.
„IMALI SMO I JEDNOG POZNATOG FILMSKOG
u poseti. Rezervisao je termin na drugo ime i pojavio se u crnom automobilu sa obezbeđenjem. Došao je u Švedsku specijalno da bi posetio muzej, i to nekoliko sati posle regularnog termina“, kaže Semjuel. Ali otkrio je gde će biti otvorena nova postavka izložbe i kakve planove ima. Sećate se one luke s početka? Nedaleko odatle, u Dunkers kulturhusu, prostoru namenjenom za umetnost, pored vode i svetiljki koje reflektuju plamičke vatre na površini, biće ponovo, u istom gradu, otvoren Muzej promašaja.
REDITELJA IZ NJUJORKA
®
33
FUCKUP NIGHTS
Vuk Nikolić: Najlakše je naći izgovor i prepreke re pet godina nastao je globalni pokret Fuckup Nights (pardon, stvarno se tako zove), koji pomaže da se slave, dele i preispituju poslovne odluke i poslovni promašaji. Jedan od prvih učesnika Fuckup Nighta u Beogradu, Vuk Nikolić, osnivač i CEO TruckTracka, govori za Original o tome kako nekad sjajne ideje umeju da propadnu.
P
Koje su bile tvoje prve ideje i zašto misliš da nisu prošle?
Bilo ih je dosta. Evo nekoliko primera: Daska.org – Krajem srednje škole (2002. godine) za maturski rad sam krenuo da pravim „forum“, forumi su tada bili aktuelni pre društvenih mreža. Tada nisam ni znao za taj pojam. Tokom prve godine ETF-a veći broj kolega sa računarskog smera je koristio dasku, gde smo imali „skriven“ forum, a ja sam tad dodao „adresar“, možda bi bilo bolje da sam nazvao – prijatelji :) Tu je najveći problem bio što sam se time bavio iz hobija, i isključivo iz geeky poriva da nešto sam napravim, bez ideje da to bude biznis. Ali svakako mislim – i da sam nastavio, bilo je em rano, em sa loše lokacije. Klopaj.com – Za master rad sam radio klopaj.com. U suštini, pretraga i preporuka restorana u Beogradu. Poput Foursquarea i Yelpa, samo za restorane. Tu nisam bio sam, nas par je radilo, aplikacija je bila super. Išao sam i pričao sa dosta restorana i imao potrebu da napravimo biznis od toga. Više stvari je krenulo naopako. Prva stvar je da restorani kod nas nisu bili spremni za tako nešto (fizički su me izbacili iz par restorana misleći da im kradem meni, umesto da ih promovišem), a drugi veliki minus je da su mobilni telefoni bili još uvek novost, a internet u džepu spor. PSTalk – Kolega na poslu je prišao sa idejom „hajde da napravimo messenger koji umesto usernamea i passworda koristi broj telefona“. Moja reakcija je bila da je lud, i da citiram sebe, „ko će bre pored Skypea i Google talka da koristi treći mes-
senger, pa još i broj telefona da ostavi“. Radili smo posle posla za jedno takmičenje, ali prosto nije bilo dovoljno interesovanja. Dve-tri godine kasnije Whatsapp i Viber su eksplodirali :) Kako si se tada osećao? Koliko ti je trebalo da shvatiš da treba samo da nastaviš?
Najteže mi je bilo da ostavim Dasku, pošto je to bio prvi projekat, i stvarno sam sve radio sam, projekat sam doživeo kao svoje dete. Mislim da je gašenje toga u mojoj glavi trajalo dobrih godinu dana. Ali kada sam to ostavio, shvatio sam da postoji beskonačno mnogo drugih stvari koje mogu da radim i da novostečeno iskustvo mogu da primenim dalje. Koji je tvoj savet onima koji takođe ne uspevaju da se proguraju?
Koliko god neko rekao da je nemoguće ili da je ideja glupa, ne odustaj dok ne probaš i ne lupiš glavom o zid više puta. Veoma je teško započeti biznis, i najlakše je naći izgovor i prepreke. Tu su svuda oko nas. Meni su apsolutno svi (sem porodice) rekli za TruckTrack ili da nema šanse, ili da su već probali, ili da je firma X uzela investiciju. Mi nismo još uspeli, ali se beskonačno trudimo svaki dan, gledajući kako da unapredimo to što radimo – i tako evo skoro pet godina.
®
OFFONE Baš pametno glup telefon
Offone je nešto malo veći od kreditne kartice. Modernog je dizajna i izdvaja se iz mora drugih telefona. Offone nije pametan telefon, naprotiv, u potpunosti je „glup“. Služi samo za zvanje i slanje poruka. On je detoks program za sve one koji su umorni od onlajn života, kaže Marko Lazić, arhitekta, dizajner i jedan od idejnih kreatora novosadskog startapa Offone RAZGOVARALA JOVANA RADOVANOVIĆ udi sve češće pokušavaju da se isključe sa mreža, da smanje dotok informacija, no takvi poduhvati najčešće su napola uspešni i kratkotrajni. Za to su svakako odgovorne „stvarčice“ koje koristimo za svakodnevnu komunikaciju. U doba pametnih telefona gotovo je nemoguće zamisliti moderan uređaj koji bi mogao da nas vrati u vreme pre interneta, aplikacija, Androida, iOS-a... Jedini način da pobegnete od interneta i potražite par sati mira i tišine jeste da se, poput Ane Vintur, vratite telefonima na preklop. Međutim, u vreme kada dizajn prodaje uređaje u jednakoj meri kao funkcije, zastareli telefoni ne deluju privlačno niti poželjno. Zato je ekipa Novosađana krenula u poduhvat koji je oduševio mnoge – rade na stvaranju modernog telefona čije osnovne i jedine funkcije jesu zvanje i slanje poruka. Offone je telefon koji vas nikada neće dovesti u iskušenje da u slobodno vreme proverite Fejsbuk njuzfid. On je moderna verzija telefona na preklop koji bi se dopao i uvek kritičnoj Ani Vintur. Jedan od njegovih idejnih kreatora je arhitekta i dizajner Marko Lazić. „Na ideju da stvorimo Offone došli smo iz lične potrebe, i to sasvim slučajno. Dok sam čekao prijatelja u kafiću, dohvatio sam se smartfona. Kada sam se malo osvrnuo oko sebe, uvideo sam da skoro za svakim stolom najmanje jedna osoba koristi telefon. Za jednim stolom su čak sedela četiri momka i svi su hipnotisano posmatrali ekrane svojih telefona bez međusobne komunikacije. Tada se upalila lampica! Zašto ne bismo napravili „glupi telefon“ samo sa opcijama pozivanja i slanja SMS-a koji će biti iPhone u pomenutom segmentu. Takvi telefoni su do sada gotovo po standardu izgledali neatraktivno. Mi smo to hteli da promenimo.“
Lj
Za Offone kažete da je iPhone među „glupim“ telefonima. Šta ga izdvaja od ostalih modela na tržištu?
Novina je EPD (Electronic Paper Display) ekran Eink kompanije, koji podržava samo dve boje – crnu i belu – jer za pozive i poruke
vam nije neophodan OLED ekran sa šesnaest miliona boja. Ovakva vrsta ekrana umnogome produžava trajanje baterije jer ne zahteva mnogo energije. Tu je i dizajn za koji smo se trudili da već na prvi pogled deluje prepoznatljivo. Naposletku, nismo se fokusirali samo na „fizički“ izgled, poradili smo i na srcu telefona – njegovom softveru. Čitav korisnički interfejs zasnovan je na simbolima i brojevima, u navigaciji ne postoji tekst. Želeli smo da korisnik sam intuitivno shvati kako da koristi uređaj. Svima je prepoznatljiva ikonica pisma i šta ona predstavlja, isto važi i za ikonicu slušalice. Kada dođete do dela gde unosite tekst ili tražite osobu u imeniku, koristite dobro poznata slova. Na taj način premošćena je jezička barijera jer nema potrebe da poznajete još nekoliko jezika. Zašto ste se odlučili za netipičan a opet moderan dizajn?
U poslednje vreme primetno je da opada originalnost u dizajnu oblika telefona. Više je fokus na unapređenju softvera i njegovih mogućnosti. Kada biste uklonili logoe i nazive sa smartfona više različitih proizvođača, primetili biste da su im oblici gotovo identični. Čak su i materijali od kojih su napravljeni gotovo isti. Mi smo primenili obrnutu strategiju, da Offone bude prepoznatljiv iz svakog ugla u moru drugih telefona. Sa uređaja su skinute sve nepotrebne stvari kako bi on bio što lakši za upotrebu. Kakve su reakcije na vaš telefon?
Prvi put kada smo objavili Offone u jednom veoma poznatom svetskom magazinu za dizajn, bili smo iznenađeni velikim brojem komentara, kako pozitivnih, tako i negativnih. Shvatili smo da je veliki broj ljudi zasićen konstantnim notifikacijama i „virtuelnim životom“ i da imaju potrebu za dobro dizajniranim drugim telefonom pored svojih skupih pametnih telefona koji će im baš to pružiti. Samo od tog članka dobili smo oko deset hiljada pratilaca, subscribera i ljudi sa pitanjima gde da uplate i kako da dođu do uređaja. Tada smo rešili da ovu ideju pretočimo u stvarnost i počnemo da radimo na uređaju. I koja je vaša ciljna grupa?
Kada smo analizirali sve komentare, mejlove podrške i kritike, rešili smo da se svim tim ljudima obratimo sa upitnicima kako bismo što bolje suzili nišu za naš proizvod. Rezultati su bili u krajnju ruku interesantni. Ispostavilo se da ljudi koji bi kupovali ure-
STARTUP SCENA
35
PRVI PUT KADA SMO OBJAVILI OFFONE U JEDNOM VEOMA POZNATOM SVETSKOM MAGAZINU ZA DIZAJN, BILI SMO IZNENAĐENI VELIKIM BROJEM KOMENTARA, KAKO POZITIVNIH, TAKO I NEGATIVNIH. SHVATILI SMO DA JE VELIKI BROJ LJUDI ZASIĆEN KONSTANTNIM NOTIFIKACIJAMA
detoks. Kao što s vremena na vreme ljudi odlaze na godišnje odmore ili produžene vikende, tako Offone može pomoći u odmoru od onlajn života. Ljudi nikad nisu bili povezaniji međusobno, a opet postali smo najusamljeniji i asocijalni. Većina druženja je prenesena u virtuelni život, a ne u onaj pravi, najbitniji. Koliko je teško razvijati nove proizvode u Srbiji?
S obzirom na to da nismo još u potpunosti razvijeno društvo kakvo bi trebalo da budemo, jedan od problema je što skoro svaku komponentu moramo da uvozimo da bismo sklopili uređaj. Takođe, država je jedan od najvećih kočničara razvoja bilo kog srpskog startapa jer favorizuje strane kompanije, umesto da čuva i neguje svoje firme koje danas-sutra mogu da postanu svetski brendovi. Treći bitan razlog je i ogromna birokratija puna nestručnih ljudi na čiju pomoć baš i ne možeš da se osloniš. Na sreću, imamo veoma razvijenu IT zajednicu, koja se, iako je mala, drži čvrsto i sarađuje. Razne organizacije i pojedinci su nam bili od velike pomoći u davanju saveta i upućivanju na ljude koji mogu da nam pomognu da prebrodimo „dečje bolesti“ koje svaki startap prolazi u početku. Na tome im neizmerno zahvaljujemo. Sa kakvim preprekama ste se susreli?
đaj spadaju u grupu od 30 do 45 godina. Kada su bili upitani zbog čega žele ovaj uređaj, odgovori su bili još zanimljiviji. Kupili bi ga svojoj deci u osnovnoj školi, svojim roditeljima koje tehnologija ne interesuje ili nisu upućeni, kao i za sebe kao drugi telefon, da mogu posle radnih časova jednostavno da se „isključe“ ili odu na produženi vikend i godišnji odmor a da ne moraju da budu stalno bombardovani poslovnim mejlovima i notifikacijama. Da li je moguće živeti „offline“?
U današnjem svetu nije moguće živeti oflajn jer su skoro svi poslovi preneti na internet i bez njega se jednostavno ne može funkcionisati. Naravno da onlajn svet ima neverovatno mnogo koristi i dobrih strana, ali sa druge strane, kod ljudi polako dolazi do zasićenja od konstantnog onlajn života. Ljudima je potreban
Najveća prepreka je carina i njihova administracija. Nekoliko puta su nam odbijali i vraćali proizvode bez pismenog razloga. Jednom su nam vratili i tri baterije za telefon jer ih je neko okarakterisao kao uređaje za praćenje! Druga prepreka je što trenutno sve sami finansiramo i budući da svako od nas ima posao od kog zarađuje, proces razvijanja telefona je nešto sporiji nego da radimo 24 sata na Offoneu. Ko sve čini vaš tim?
Na Offone projektu pored mene rade i dva elektroinženjera Srđan Stanković i Vojislav Milivojević. Zajedno imamo višegodišnje praktično iskustvo, kao i poznanstvo koje nam mnogo znači. Koliko će Offone koštati? I kada možemo da ga očekujemo na tržištu?
Cenu i datum još ne možemo da objavimo jer smo u pregovorima sa nekoliko kompanija o skaliranju proizvoda, kako u našoj zemlji, tako i van granica Srbije.
®
JAGOŠ MARKOVIĆ 36
EKSKLUZIVNO
Godinama se kreće svojom mišlju uprkos svim vetrovima koji su duvali i koji sad duvaju, od nacionalističkih do demagoških i populističkih, idući samo uz onaj jedan – mediteranski koji ga i sam prati, od Njegoševe ulice u Podgorici do brojnih beogradskih adresa na kojima stanuje lepota – koliko pozorišna, toliko i ljudska. Na tom vetru, svaki zvuk čuje pojačano, a na premijerama, kojih je do sada bilo više od četrdeset, ume da čuje i različite aplauze: „iz zahvalnosti“, „na trud“, „na minuli rad“, „iz poštovanja“, „iz oduševljenja“... PIŠE DIMITRIJE ĐURIĆ FOTOGRAFIJE NEBOJŠA BABIĆ
INTERVJU
37
IMA JOŠ PAMETNIH LJUDI, IMA UKUSA, IMA STIDA I OBRAZA Mantra ili, ako vam se više sviđa, moto, ubitačni moto ovog vremena „postistina“ je poraz smisla, lepote, poraz zdrave pameti
EKSKLUZIVNO
38
od pretpostavkom da se, kao u novinarskim školama, na pozorišnim akademijama uči ona dobra stara zanatska tehnika da nema boljeg početka – nekog novinskog teksta ili dramskog scenarija – od onog pravog, drama o pozorišnom reditelju Jagošu Markoviću koja bi počela rečima glumca Miše Žutića, verovatno bi dobila najvišu ocenu. Ona glasi: „Miloš Crnjanski najavio je Andrića rečima: ‘Ivo est arrive!‘, a ja kažem: ‚Jagoš est arrive‘.“ Bilo je to onda kada je Jagoš Marković sa svega dvadeset pet godina primio jednu od najznačajnijih nagrada za pozorišnu režiju „Bojan Stupica“ i, otprilike, onda kada je govorio kako bi želeo da režira isključivo klasike. A nema tog velikana kog nije režirao. I Šekspira, i Molijera, i Nušića, i Krležu, i Steriju... i mnoge druge. Krajem prethodne pozorišne sezone, u junu, Jagoš Marković režirao je komad „Tako je (ako vam se tako čini)“ pisca Luiđija Pirandela u Jugoslovenskom dramskog pozorištu. Premijera te predstave, kao i svih Markovićevih, izazvala je veliku pažnju javnosti, koliko zbog obeležavanja sto pedeset godina od rođenja italijanskog nobelovca, toliko i zbog aktuelne kopče s vremenom u kom živimo. Drama je pisana početkom dvadesetog veka; to je priča o tragičnoj sudbini gospođe Frole (Jelisaveta Seka Sablić), smrti njene ćerke gospođe Ponca (Nevena Ristić), koja postaje predmet nezajažljive, malograđanske znatiželje i mučnih nagađanja sugrađana, žute štampe, pa i lokalnog lidera o – reći će nam se to na kraju – nesaznatljivoj istini o njenoj smrti. Ne samo da, na površini, ovaj siže neodoljivo podseća na sličnu tragediju kojoj svedočimo više od godinu dana, u dubini, to je priča o fenomenima s kraja 20. i početka 21. veka – rijalitiju, žutilu, istini koju proklamuje i, još više, izvrće svako ko se domogao instrumenata moći – ekonomskih, medijskih ili političkih. A najčešće svih zajedno. Jer, onda kada je čovek izgubio poverenje u autoritete koji su istinu formulisali – najpre u Boga, a potom i u razum – nju shodno svojim interesima formulišu tajkuni, medijski moguli i političari. Osvestivši to, negde u vreme Brexita i poslednje predsedničke kampanje u Americi, pronašli smo i reč za takvu vrstu manipulacije: „post-truth“, naknadna istina, stanje – ili kako bi rekao sagovornik u ovom intervjuu, dijagnoza – u kojem objektivne činjenice imaju manji uticaj na oblikovanje javnog mnjenja od reakcija i emocija u društvu, ličnih i pojedinačnih stavova. Kao što se kaže u drami koja je povod ovom razgovoru – činjenice ne odražavaju stvarnost, a istina je ona za koju je smatrate. Otud i naslov „Tako je (ako vam se tako čini)“. „Taj apsurd gotovo peče i mozak i dušu“, kaže Marković, ističući da, ipak, ima života i van ovog našeg jada. „Ima spasenja, ličnog. Ima smisla, ima istine.“ Tako se ovaj reditelj godinama kreće svojom mišlju uprkos svim vetrovima koji su duvali i koji sad duvaju, od nacionalističkih do demagoških i populističkih, idući samo uz onaj jedan – mediteranski koji ga i sam prati, od Njegoševe ulice u Podgorici do brojnih beogradskih adresa na kojima stanuje lepota – koliko pozorišna, toliko i ljudska. Na tom vetru, svaki zvuk čuje pojačano, a na premijerama, kojih je do sada bilo više od četrdeset, ume da čuje i različite aplauze: „iz zahvalnosti“, „na trud“, „na minuli rad“, „iz poštovanja“, „iz oduševljenja“...
P
... Sećate li se kakav je bio na premijeri predstave „Tako je (ako vam se tako čini)“?
Mogu ih razlikovati, kao i značenje istih reči ili gestova, zavisno od toga ko ih, kada i kako izgovara i čini. I ne samo ja. Svi koji imaju pra-
KADA BI, RECIMO, BILO MODERNO ČITATI DOSTOJEVSKOG KAO ŠTO SU MODERNI SILIKONI, ZNATE LI KOLIKI BI TIRAŽI KNJIGA BILI? ALI OD DOSTOJEVSKOG NE BI NI IZDAVAČI IMALI NE ZNAM KAKAV PROFIT, A ON BI IZNEDRIO MISLEĆE LJUDE – ŠTO NE TREBA NI KRUPNOM KAPITALU, NI POSTISTINI
vog poštovanja i ljubavi za život, za ono što jeste istina, ma kakva ona bila. To, naravno, ne znači slabost. Naprotiv! Samo znači odsustvo prihvatanja poltronstva, i u sebi i oko sebe, i prema sebi i prema drugima. A po mojim merilima ne biva da ja za javnost govorim o aplauzu za moju predstavu. Ne biva nikako, pa neka smo u ovom vremenu neukusa i samopromocija. Ima još pametnih ljudi, ima ukusa, ima stida i obraza. Možda ga nema na naslovnim stranicama, ali ga ima u životu. Luiđi Pirandelo je ovu dramu napisao početkom 20. veka, naslutivši, u najširem smislu, čitav jedan period u kulturi koji je otpočeo pedesetih, šezdesetih godina prošlog veka – postmodernizam ili, konkretnije, njegov „derivat“ koji smo osvestili u 21. veku, pre godinu dana – postistinu. Da li vam je to bio glavni motiv za rad na ovom pozorišnom komadu?
Motiv broj jedan je uvek pozorište, umetnost, publika. Kopča s vremenom dođe kao derivat toga. Mantra ili, ako vam se više sviđa, moto, ubitačni moto ovog vremena „postistina“ je poraz smisla, lepote, poraz zdrave pameti. A pitanja smisla i lepote su ključna pitanja kojima se pozorište bavi, a ako se dobaci i do umetnosti, onda Bogu hvala. Ljudi postmodernog doba izgubili su poverenje u autoritet razuma, pa ipak, čovekova je, reklo bi se, sklonost ka pronalaženju uporišta, kao
INTERVJU
39
Ne bavim se ja držanjem distance. Samo trošim svoje dane i godine duboko poštujući život, a ne ponižavajući ga mislite o toj relativizaciji, ne samo kulture već i visoke umetnosti, a koja je, čini se, samo još jedna posledica postmodernog društva, pa i društva postistine?
Nisam ništa čuo o tome. Živim kao da ništa nisam čuo o tome. Jer, šta god da kažeš, pristaješ na to da je poređenje moguće. A nije, i neće nikada biti. Već je sama ta lažna dilema, to kao pitanje, uvreda za zdrav razum. U formulacijama se krije poruka. Vi tako postavljajući pitanje, dajete legitimitet nečemu što ga ne zaslužuje. Ne možemo u sve ulaziti. Iz blata ne možeš nego blatnjav izaći. Čuvajmo bar neke pojmove. Nemojmo lako Šekspira stavljati u svaki kontekst, molim vas.
neke vrste oslonca i sigurnosti. U drami koja je povod našem razgovoru, likovi to, u jednom trenutku, pronalaze u gradonačelniku, lideru – što je tako karakteristično za autoritarne režime. Budući da se ne možemo oteti utisku da i naše društvo sledi sličan obrazac, kako objašnjavate naše višedecenijsko kretanje za „vođama“?
Dok čitalac čita naš razgovor, na televiziji ide još jedan rijaliti – pošast koju je Pirandelo naslutio pišući ovu dramu. Zanimljiva je uloga Predraga Ejdusa koji tu gotovo manijakalnu potrebu za zavirivanjem u tuđi život doživljava iz pozicije razočaranog, depresivnog intelektualca. Koja je uloga intelektualca izvan ove drame, treba li on samo da lamentira nad uništenim sistemom vrednosti, ili da odigra neku (pro)aktivniju ulogu?
Velika Mira Stupica je divno i mudro rekla – ima mnogo nas u nama. Ako u kontekstu u kome ljudi žive razvijate, da pojednostavim, naklonost prema narandžastoj boji ili prema čemu god, ljudi će to velikim delom i prihvatiti. Posebno ako je narandžasta boja direktno povezana sa opstankom, zaposlenjem, na primer. To naravno ne abolira pitanje pojedinačne odgovornosti, a svakako daje na suštinskoj važnosti činjenici da su dobri oni društvenopolitički sistemi koji preporučuju, forsiraju najbolje u čoveku. Kada bi, recimo, bilo moderno čitati Dostojevskog kao što su moderni silikoni, znate li koliki bi tiraži knjiga bili? Ali od Dostojevskog ne bi ni izdavači imali ne znam kakav profit, a on bi iznedrio misleće ljude – što ne treba ni krupnom kapitalu, ni postistini. Kao što u pozorištu, na sceni, kralja igraju drugi svojim odnosom, a ne glumac koji igra kralja, tako je i u životu. Kralja čine drugi svojim klanjanjem, autocenzurom, strahom... To su nesvesni mehanizmi dobrog dela „kolektivnog Ja“.
Da nema kreativnosti, elan vitala, život ne bi išao dalje. Ima je i među našim intelektualcima. A to što se ne vidi u medijskoj sferi je ponajviše pitanje medija i društvene klime.
Ovo vreme obeležava i snažan talas antielitizma koji nas zapljuskuje od najviših državnih zvaničnika, novih, popularnih lidera – u svetu, ali i kod nas. Takav odnos vlasti prema ovdašnjoj kulturnoj, intelektualnoj eliti, ili kako bi to oni rekli „lažnoj eliti“, gotovo je svakodnevan. Kako vama izgleda taj odnos, ko tu može biti „na dobitku“? Ili „na gubitku“?
Pretpostavljam da pronalazite način da zadržite distancu od svega što se dešava, kako biste kao čovek, umetnik koji javno istupa, racionalno promišljali probleme sa kojima se društvo suočava. Koja su vaša uporišta?
Zavisi od toga da li stvari posmatramo dugoročno ili kratkoročno, suštinski ili populistički. U svakom slučaju, hteli – ne hteli, talenat i pamet su, uz zdravlje, nešto najdragocenije. I u životu i u društvu. Krajem leta, izjava jednog glumca o sistemu vrednosti (o kom rasprava godinama ne jenjava) pokrenula je kratkotrajnu, marginalnu debatu o tome ko nam je potrebniji: Šekspir ili folk pevačica. Ma koja da je. Šta
Sredinom ove godine, u aprilu, Deklaraciju o zajedničkom jeziku potpisali su brojni intelektualci iz regiona. Prema vašim rečima, prvi ste reditelj koji je radio u Hrvatskoj posle raspada bivše zemlje, a danas radite u gotovo svim bivšim republikama sa uspehom. Šta mislite o toj deklaraciji, o jeziku koji je pitanje identiteta – što je, zanimljivo, još jedan Pirandelov motiv?
Jezik jeste pitanje identiteta i služi da se ljudi razumeju. Mene su razumeli i ja sam razumeo sve ljude sa kojima sam sarađivao na ovim prostorima. Sa Deklaracijom i bez Deklaracije o kojoj premalo znam da bih detaljnije odgovarao.
Ne bavim se ja držanjem distance. Samo trošim svoje dane i godine duboko poštujući život, a ne ponižavajući ga. A uporišta? Imam ih, kao i svako. I Njegoševa, zavazda, šta god ona značila, a meni znači puno, puno. Uporišta su u nama. Sve drugo su šifre koje bude naše unutrašnje lengere, sidra, uporišta... Da ne govorim o privatnom životu. Zna se, kao i svakom čoveku, šta je najveće uporište. Pa pozorište, u reči ne staje na koliko načina tokom celog mog života mi je bilo i jeste uporište. Prijatelji... Kad su tu i kad nisu... Lepota je uporište, takođe. Dobrota ljudska, ona koja je u nama, kojoj stremimo, koja nas čuva i od nas samih, ako je čujemo i ako joj se okrećemo. A zrno bar ima svako od nas.
®
40
BUDI UMETNIK
PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ
SKRIVENI UMETNIK VOJIN MITROVIĆ
Dejvid Linč, čija je izložba „Male priče“ prikazana u septembru u tri galerije Kulturnog centra Beograda, tek je jedan sićušni komadić priče o Voji. Nije on „čovek koji je doveo Linča“. Niti neki govornik na otvaranju te famozne izložbe. Legenda. Vojin Mitrović je, u stvari, legendaran. Čovek koji je – doslovno – bio u mraku još otkada je pristigao u Pariz 1964. iz Jugoslavije, uspeo je da prodre u svet najvećih fotografa. Vojin Mitrović je umetnik iz senke, onaj što je u mraku laboratorije satima tragao za idealnim negativom. Videli ste njegov rad nekad, negde, a da niste ni bili svesni toga
Tehnokratija savremenog doba ostavlja čoveku sve manje prostora da bude stvaralac. Čovek. „Dogodila se digitalizacija. Danas su svi fotografi“, kaže. Samo što nisu. Jer, kao što voli da istakne: dobar fotograf vidi ono što drugi ne vide
BUDI UMETNIK
41
BUDI UMETNIK
42
ekli su nam da će doći Linč – da, Dejvid Linč – na izložbu „Male priče“ koja je prikazana 1. septembra u tri galerije Kulturnog centra Beograda. Pedeset šest crnobelih fotografija velikog formata imaju sve ono nadrealno linčovsko. Ali, avaj, neće Dejvid Linč u Beograd; međutim, kažu mi, doći će Voja Mitrović, foto-laborant koji se upoznao sa Linčom i uputio ga na Torosa Alađadijana, svog kolegu, da mu sve to fino napravi, pošto Voja nije imao prostora. Kažu mi, u stvari, prvo, umetnik Voja Mitrović. Ne prođe mnogo dok me ne lecne misao: može li razvijanje fotografija uopšte da bude umetnost? Ja sam htela da mi priča o „fantazmagoričnim kolažima iz nepresušne mašte osvedočenog sanjara Linča“, da ga pitam što ga nije, kad ga je uverio da Srbija treba da vidi „Male priče“, ubedio i da dođe (tako sam želela da dođe), slaže li se sa Linčom da nas crnobela tehnika udaljava za korak od realnosti, da je čistija i magičnija, a onda sam u dogovoreno vreme stigla na razgovor i kad su nas odveli pored nekog klavira prekrivenog crnom plahtom, u prostoriju belih zidova na kojima vise te Linčove fantazmagorije, samo sam zaboravila da Linč uopšte postoji.
R
DOBRO, NISAM. VIŠE MI JE DOPRLO DO GLA-
je Linč jedan sićušni komadić priče o Voji. Nije on „čovek koji je doveo Linča“. Niti neki govornik na otvaranju te famozne izložbe. Legenda. Vojin Mitrović je, u stvari, legendaran. U sebi sam se zahvalila bogu – iako imam diskutabilan odnos sa njim – što sam, glupača, i ne znajući isprva, sedela pored jednog od najvećih foto-laboranata u istoriji fotografije. Imalo je veze verovatno i što je kolega foto-reporter piljio u njega opčinjeno, a sudu tog kolege verujem bezuslovno skoro, pa mi je još preneo ushićenost. A priča o njemu (Voji, ne kolegi) nikako da se propisno ispriča. Mislim da čak nije ni do toga što priča srpski sa francuskim akcentom, nego je tajnovit sav. Govori mi neke stvari „ispod trake“, šta ima o njemu da pričamo osim da je maestralan zanatlija, umetnik u svom poslu. Nehotice otkriva da zapravo nije (pre)skroman. Ne bih ni ja bila da sam ručala i družila se s Ralfom Lorenom i sinom Če Gevare. Da sam on, preciznije. „Bio sam na Kubi deset dana, sa sinom Če Gevare“, prepričava mi, i ne mogu da se
obuzdam a da ne podviknem: „Gospode, kakav je?“ I on se bavi fotografijom, odgovara mi Voja. Iznad muzeja Če Gevare, gde je i onaj zeleni „ford“ kojim je putovao Če, Kamij je, iznad, napravio jednu laboratoriju. „Neko mu je doneo iz Amerike uvećavajući aparat poput onih kakve mi imamo u Parizu, i ja sam mu montirao to, pokazao mu kako to radi. Čak smo mu iz Francuske na poklon doneli razvijač.“ A vodali su ga najveći fotografi svuda – po Americi, Japanu, Kubi, pozivali na večere, pa se gazda „Piktorijal servisa“, gde je tada radio, uplašio da će ovaj sa njima napraviti sopstvenu agenciju i rekao da je to zabranjeno. Mada nije Voja mario mnogo, a tek veliki autori, Vojini obožavaoci i saradnici koji su zahtevali da, gde god izložba bila, njoj prisustvuje i Voja. „Sa Brenerom sam četiri puta bio u Njujorku, u Pekingu, u Italiji kada je dobio stipendiju Vila Mediči u Rimu.“
Manuel Ramos, Jan Beri, Žan-Klod Gotran, Rober Duano, a o čuvenom Jozefu Kudelki, najvećem živom fotografu, da i ne govorimo. Voja je razvijao fotografije gotovo svakog autora iz poznate Magnum grupe. „Mark Ribu jednom mi je napisao da sam majstor fotografije, maestro du photo, a jednom mi je na fotografiji uz potpis nacrtao kineski simbol i objasnio da on znači da ne moraš biti najbolji, već précis, tačan. Il faut pô jouste. To je najvažnije.“ Vojin Mitrović je umetnik iz senke, onaj što je u mraku laboratorije satima tragao za idealnim negativom. Videli ste njegov rad nekad, negde, a da niste ni bili svesni toga. Fotograf Anri Kartije-Breson svojim aparatom zabeležio je neke od najznačajnijih događaja 20. veka, a većinu njegovih crnobelih fotografija u periodu od 1967. do 1997. uradio je jedan čovek – pogađate, Voja. Kada je pošao u Pariz, nije imao nameru da tamo ostane doživotno. PODSEĆAM GA KAKO GA JE PITER TARNLI,
PRE ŠEST MESECI JOZEF KUDELKA IMAO JE IZLOŽBU „CIGANA“ u Seulu. Gospođa u čijem
su muzeju radovi bili izloženi i sama je insistirala da Voja dođe u Seul na deset dana. Čovek koji je – doslovno – bio u mraku još otkada je pristigao u Pariz 1964. iz Jugoslavije, uspeo je da prodre u svet velikih fotografa kao što su Anri Kartije-Breson, Frederik Brener, Mark Ribu, Sebastijan Salgado,
VE DA
Crnobela fotografija je sve skuplja. „Fiksir, razvijač, papir, vreme... Perete je, ona se suši, potom retuširate. A kada, jednu pored druge, stavite moju fotografiju koja je ručni rad, i ono što je rađeno u Photoshopu, svako bi radije kupio moju. Sirovija je, prirodnija“
kojim je radio u Piktu od 1978. do 1980, nazvao „visokim, elegantnim i zgodnim Jugoslovenom“, na šta on, osmehujući se, govori da naravno da su naši bili naočitiji od Italijana koji su tada hrupili u Pariz, a on je ionako samo hteo da obrne jedan krug do Francuske i prošvrlja, dok se ne vrati u Jugu i ne oženi. „Jeste li videli kako sam izgledao“, retorički me, imam osećaj, pita. „Imali smo dosta, kako se kaže, uspeha, mi iz Juge.“ (Pršti šarm i dalje iz njega, da se razumemo.) Radio je u radnji „Foto Vojin“ u Vasinoj ulici, vozio vespu, uživao u životu. Raskinuo je, međutim, sa devojkom, naljutio se i otišao u Pariz. Tamo je upoznao Brižit, sadašnju suprugu, koja je u novinama ugledala oglas za laboranta. Nije znao jezik, ali znao je zanat. Prešao je u „Piktorijal servis“ u kojem je radilo 300 laboranata i vrlo brzo postao najtraženiji. Ističe da fotograf mora da ima priliku da ispolji svoj talenat; da je ostao ovde, govori, verovatno bi škljocao fotografije za lične karte i pasoše. Njegov primer je, kaže, stvar slučaja, ali istovremeno dokaz da su one zapadnjačke zemlje izgleda stvarno „obećane“. „Možete biti i najbolji slikar u Nišu, ako ne izlažete u Parizu ili Njujorku, niko neće znati za vas“, govori. Pitam ga je li siguran u to da snaga talenta nije dovoljno prodorna da prevaziđe geografske granice. „Možete biti najbolji u bilo čemu, ali ako nemate gde i kome da to pokažete, džaba“, siguran
FOTO-REPORTER SA
BUDI UMETNIK
je. Francuska je, dodaje, pružila ruke svim umetnicima. Svi veliki fotografi uspeli su u Parizu. „Eto, i ja.“ Najznačajniji period za istoriju crnobele fotografije je doba između šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. „I to se više neće ponoviti“, izgovara Voja. TEHNOKRATIJA SAVREMENOG DOBA OSTAVLJA ČOVEKU SVE MANJE PROSTORA DA bude
stvaralac. Čovek. „Dogodila se digitalizacija. Danas su svi fotografi“, kaže. Samo što nisu. Jer, kao što je rekao u jednom intervjuu pre nekoliko godina: dobar fotograf vidi ono što drugi ne vide. I mora da se istakne da bi dobio posao. Otuda ona priča o Buriju, živ dokaz. Rene Buri je ponudio snimke Pikasa. Čekao ga je u Avinjonu, iako mu je sekretar rekao da neće moći da mu priđe. Pikaso je slavio rođendan u jednom salonu i za stolom ih je bilo 13; kako je slikar bio sujeveran, rekao je da nađu još nekoga. Ispred vrata je čekao Buri, sekretar ga je uveo za rukav. Napravio je reportažu, poslao agenciji, sutradan otvorio Pari mač i ugledao svoje fotografije. Iz novina je saznao da je primljen u radni odnos. Njemu, doduše, nije žao što nije nastavio da se bavi fotografijom, jer, tvrdi, nikada ne bi bio dobar fotograf kao što je dobar (čuj, dobar) laborant. Crnobela fotografija – „ova ružna“ – zato je sve skuplja, ističe Voja – jer je retka kao umetnost, a skupa je i za izradu. „Fiksir, razvijač, papir, vreme... Perete je, ona se suši, potom retuširate. A kada, jednu pored druge, stavite moju fotografiju koja je ručni rad, i ono što je rađeno u Photoshopu, svako bi radije kupio moju. Sirovija je, prirodnija. Autentičnija“, ističe. Svaki fotograf ima svoj ukus, ističe. Tri ključne stvari za dobrog laboranta su strpljenje, dijalog sa fotografom i umeće „čitanja negativa“. Važno je poznavati fotografa, saznati šta želi, odabrati odgovarajući papir, biti vešt u tehnici i posedovati umetnički senzibilitet i osećaj za estetiku. To što je svojevremeno bio i fotograf pomoglo mu je, siguran je, da razume želje i ciljeve fotografa. „Kartije-Breson je bio najlakši za saradnju. Nikada nije fotografiju vratio na ponovnu izradu, premda je govorio da je neoštrina đavolja greška“, ističe Voja. A najzahtevniji bio je Kudelka, sa kojim je i vrlo blizak prijatelj. „On mi je podigao cenu. Kada sam sada s njim bio u Seulu, više je mene hvalio nego sebe. Jednom je za francuski Mond na pitanje zašto ne prodaje svoje fotografije, odgovorio da je to Voja na-
„Svi veliki umetnici su jednostavni“, govori. „Ja Linča cenim u filmu, on mene u fotografiji. I to je tako“, dodaje i ističe da nikad ne dâ da ga neko „unižava“. „On je dobar u onome, ja u ovome. Jednaki smo“ pravio, i da više nema nikoga ko bi mogao da isto napravi.“ SIGURAN JE I DA JE UPRAVO KUDELKA BIO
koji je fundamentalno uticao na oblikovanje njegove laborantske maestralnosti. Bio je vrlo precizan i strog u svojim zahtevima. Kartije-Bresonovi printovi nisu posedovali snažno izražen kontrast, a dobar deo detalja gubio se u izmaglici senki – voleo je da tonovi boje budu poput „boja reke Loare“. Kudelka je, sa druge strane, tražio jake kontraste, sa detaljima izrazito naglašenim, ili ciljano zasenčenim, što je neretko podrazumevalo ozbiljan „maquillage“ da bi na koncu bio zadovoljan kontrastom i detaljima. Voja mi implicitno govori da između njih dvojice postoji prećutni sporazum da su prijateljstvo koje neguju godinama i posao, sa druge strane, dve raskinute stvari – prvo uvek toplo i blisko, a kada se nađu u laboratoriji, atmosfera puca od usredsređenosti, rigidnosti i energije. Kudelka je verovao – ono što naposletku jeste istina – da je malo onih koji negativima mogu baratati poput Voje; nedostaje im fizičke, mentalne i emocionalne hrabrosti i rešenosti za to. „Mi smo u laboratoriji mogli da obradimo fotografije formata do 60 sa dekovanjem. Ali kada imate fotografije metar i dvadeset sa tri metra, nema preciznosti. Tako mi se dogodilo da sam radio fotografiju na kojoj se nalazilo belo dugme. Ja sam sve završio zaboravivši, međutim, da potamnim to dugme, kako je fotograf tražio. Morao sam da sve ispočetka radim samo da bih eksponirao odozdo da bude dugme na kaputu belo.“ „Imate, makar se priča, veliku ličnu kolekciju potpisanih printova umetnika sa kojima ste radili? Piter Tarnli, naposletku,
TAJ
43
ispričao je da kad god biste štampali za izložbu, knjigu ili kolekciju, veliki Kartije-Breson rekao bi vam da izaberete fotografiju koja vam se dopada kako bi je potpisao i posvetio vam je“, govorim mu. „Kažu: ‚Voja, ti izaberi koja ti se sviđa‘“, govori i dodaje da je svaka (svaka!) od njih potpisana. Od Kartije-Bresona oko 35 komada, od Kudelke 22, Renea Burija najmanje 80... „To mi je valjda neka zasluga, šta znam.“ DEO KOLEKCIJE DRŽI KOD SEBE, A ODREĐE-
poklonio je ćerki, sinu i supruzi. Linč mu je poklonio dve, potpisane. I, naravno, ne obuzdam se nego ga pitam o Linču. „Svi veliki umetnici su jednostavni“, govori. „Ja njega cenim u filmu, on mene u fotografiji. I to je tako“, dodaje i ističe da nikad ne dâ da ga neko „unižava“. „On je dobar u onome, ja u ovome. Jednaki smo.“ Zato kad ga pitam percipira li fotografije isključivo iz vizure laboranta, on mi priča o tome kako mu je važno svetlo, da je negativ ovakav ili onakav, a što sam upornija sa pitanjem na koji način lično doživljava fotografije koje razvija, odgovara mi konačno: „To me nemojte pitati.“ I shvatam da je Voja, zapravo, zanatlija. Vrhunski. Posmatra stvari pragmatično. „To je Linčova mašta“, kaže mi. Toliko. Ni govora o tumačenju „fantazmagoričnih kolaža iz nepresušne mašte osvedočenog sanjara Linča.“ Verovatno zato što je zlatno doba crnobele fotografije (možda) prošlo, velikani iz laboratorija se povlače. „Toros želi da prestane, ja sam prestao. Moja firma od nekada tri stotine sada ima šezdesetak laboranata, jer je sve prešlo na digitalizaciju.“ Nije baš prestao da radi, kako je to prvobitno rekao, već radi za sebe. „Plašim se da ću, ako prestanem da radim, početi da dosađujem ženi“, šali se. Međutim, ima Voja čime da se zanima. Svake nedelje popije kafu s Torosom, sezona je izložbi na kojima gostuje, a između ostalog se druži i sa studentima Pitera Tarnlija. Studenti se oduševe kada uvide koliki su značaj i uloga laboranta. „No, dobro, mi im kažemo da je pedeset-pedeset, fotograf i laborant“, osmehuje se. Stalno se osmehuje. Uvek je i radio sa osmehom, priznaje. I u tome je valjda caka, ne samo u onome što je bio zgodan i majstor u svom poslu. I, da, gledajte „The Hidden Artist“. Dokumentarac o Voji. Obavezno.
NI BROJ NEGATIVA
®
RADAR NOVE GENERACIJE
44
KADA JE SLOBODNO, STVARANJE JE ŽIVOT Neko je u martu prekrečio „Jedinu istinu“, jedan od najlepših novosadskih murala, čiji je autor bio francuski strit art umetnik Gijom Albi Remed. Grupa Novosađana potom je pokrenula sajt „Ko je prekrečio Remeda“ na kojem se insistira da nadležni kažu ko je odgovoran za uništavanje murala, a građani imaju mogućnost da napišu šta misle ko je odgovoran za to što je mural prekrečen. Remed je ovog septembra bio gost Novog Sada i napravio novi mural, a o svojoj umetnosti, ulicama, gradovima i svemu što se u njima događa pričao je za Original RAZGOVARALA DANIJELA JOVIČIĆ / FOTOGRAFIJE IVANA GELIĆ
rancuski strit art umetnik Gijom Albi Remed, čiji je mural „Jedina istina“ bez ikakvog objašnjenja prekrečen u martu ove godine, u septembru je u Novom Sadu, u Ulici dr Hempta, nadomak Kliničkog centra, oslikao novi mural. Remed je, podsetimo, 2009. uz pomoć novosadskih umetnika Duška Bjeljca i Mrdaka Luburića, oslikao mural „Jedina istina“ u centru grada, preko puta Vladičanskog dvora. Sam umetnik je tada rekao da mural predstavlja „odnos čoveka i velikih sila moći koje upravljaju svima nama“. Taj mural su u martu tokom noći prekrečila tri nepoznata radnika, a sličnih pokušaja da se mural prekreči bilo je i pet godina ranije. Grupa Novosađana potom je pokrenula sajt „Ko je prekrečio Remeda“ na kojem se insistira da nadležni kažu ko je odgovoran za uništavanje murala, a građani imaju mogućnost da napišu šta misle ko je odgovoran za to što je mural prekrečen. Sredstva za novi mural obezbeđena su angažmanom KC Lab i partnerske organizacije Lančana reakcija, koja je u prethodna četiri meseca Novom Sadu poklonila tri murala. Remed je o svemu tome, ali i o mnogo čemu drugom, pričao ekskluzivno za Original.
F
U poslednjih nekoliko godina murali su doživeli bum u svetu. Njihov broj na javnim površinama, kao i broj muralista stalno raste. Koliki je njihov uticaj u svetu, po tvom mišljenju?
Koliko ga ti učiniš velikim. Postoje murali koji su iznenađenje i oni pomalo menjaju svakodnevni život svake individue koja ih vidi, pod uslovom da ne prodaju ništa, da nisu reklame. No, takođe, ima mnogo murala koji su postali oruđe u pravljenju komšiluka uglađenijim, modernijim i skupljim. To je veliki paradoks, jer ti na neki način koristiš slobodnu poruku uličnog pesnika u pogrešnu svrhu. Fantastično je što umetnik ima priliku da stvara i da ponudi svoj rad javnosti, jer ljudi najviše viđaju na ulicama samo sivilo i reklame. Ako posmatram ovaj fenomen popularnosti kratkoročno, on je super, ali na duže staze nisam siguran kako će biti iskorišćen. Drugi uticaji uplivavaju u četvrti i ulažu u nekretnine, prisvajaju murale i menjaju sve. Sad je moderno pričati o strit artu, hip je, postoji dosta i čisto dekorativnih murala, ali je namera generalno dobra. Imate mnogo dobrih i dosta sr**a u ovome, kao i svuda. Zavisi od posmatrača, ako on vidi nešto u onoj pravoj formi bez prevelikog razmišljanja, pažnja može biti dobra stvar. Većina murala oslikava sadašnje političke i društvene događaje, upozorava i kritikuje. Da li ima za njih mesta u svetu?
Mislim da je fantastično što sada mogu da se izraze. Najpoznatiji muralista našeg doba je Blu. On je uspeo zahvaljujući samo svom radu. Nije zavisio od autorizacije ili subvencije drugih, stvorio je ogromne radove sa samo jednim valjkom za bojenje. Potpuno je slobodan da radi šta želi i nastavlja da bude slobodan. Dosta njegovih radova je cenzurisano. Čak je i on sam cenzurisao neke od njih
zbog džentrifikacije Berlina, jer su njegovi radovi bili korišćeni u svrhu dizanja cene nekretnina u četvrti, čineći je modernijom i lepšom, a on to nije nikako želeo jer ih je stvarao kao svoje potpuno slobodne poruke, dok oni su ih koristili na potpuno iskrivljen način. To se često dešava, jedan dan je to kultura, a potom neka institucija ili kompanija to plati i on gubi mnogo na svojoj esenciji. Ipak, i dalje postoje umetnici koji gledaju veliku sliku, izvan toga, koji znaju šta žele. Koje umetnike najviše ceniš i čiji rad pratiš redovno?
Moja omiljena umetnost je ona autsajderska, od onih pojedinaca koji nisu izučavali istoriju umetnosti, jer oni stvaraju iz želje da stvaraju, nebitno što ne znaju knjišku tehniku, iako na kraju imaju dobru tehniku; ta umetnost je istinita, iskrena, potpuno je nebitno da li je savršena ili ne, oni se pomoću nje izražavaju i otkrivaju sebe. Takođe, veoma poštujem dečju umetnost i pojedine slikare koji nisu zaboravili zašto to rade. Veliki sam obožavatelj radova naših predaka, kao što su petroglifi, drevni alfabet i simboli, rukotvorine generalno. Inače ne pratim ničiji rad izuzev onog od mojih prijatelja ili ljudi koje sam upoznao na putovanjima. Kad upoznam osobu i zaljubim se u nju, onda pratim njen rad pomalo. Koliko često putuješ?
Hteo sam da kažem prečesto, ha-ha, ali da, dosta često, ali u poslednje vreme usporavam. Naporno je, ali je ujedno i blagoslov, moraš da nađeš balans kako ne bi izgubio ono predivno uzbuđenje pred put. Kada sam
RADAR NOVE GENERACIJE
45
krenuo na put prvi put u životu, bio sam najsrećniji čovek na svetu, i u nekom trenu je to uzbuđenje prešlo u „o, ne, neću da idem na ovo fantastično mesto, da čekam avion, na pasoškoj kontroli...“ A kada putuješ tako često, nemaš vremena da asimiluješ šta radiš, a to je bitno, da ne ideš i samo radiš, radiš, radiš, tako sve gubi smisao, to je neizbežno. Potrebno je imati uvek period kada ćeš samo da duboko razmisliš o svemu.
POSTOJE MURALI KOJI SU IZNENAĐENJE I ONI POMALO MENJAJU SVAKODNEVNI ŽIVOT SVAKE INDIVIDUE KOJA IH VIDI, POD USLOVOM DA NE PRODAJU NIŠTA, DA NISU REKLAME. NO, TAKOĐE, IMA MNOGO MURALA KOJI SU POSTALI ORUĐE U PRAVLJENJU KOMŠILUKA UGLAĐENIJIM, MODERNIJIM I SKUPLJIM. TO JE VELIKI PARADOKS, JER TI NA NEKI NAČIN KORISTIŠ SLOBODNU PORUKU ULIČNOG PESNIKA U POGREŠNU SVRHU
O kulturi, ljudima koje si upoznao, kako je sve to uticalo na tebe...
Ne samo to, potreban je period kad nećeš ništa raditi i ne očekuješ ništa. Ponekad ti je potrebno samo da ne radiš ništa. Šta te najviše inspiriše i da li globalni događaji utiču na tvoju kreaciju?
Ne, mislim da ne. Predstavljam ono što želim da vidim i ono što želim da budem. Veoma sam jednostavan, postoji beli prostor i ovo je prozor u moju realnost. Život uopšte me inspiriše, mogućnost da stvaraš je neverovatna, muzika, hoću da postanem pevač, ha-ha. S obzirom na to da znam da imam mogućnost da stvaram, treba da je iskoristim, čak i ako ne znam šta tačno hoću da kažem, možda ću otkriti u toku stvaranja. U poslednje vreme imam daleko manju anksioznost oko stvaranja nego ranije. Pre sam bio pod pritiskom kako da budem srećan bez stvaranja, a sada sam srećan čak i kad ne stvaram duži period. Život, harmonija, biljke, najviše možda biljke, drevna geometrija, kosmogonija svih različitih kultura, religija, mnogo volim legende. Volim da ne znam stvari, da ih samo zamišljam, volim osećaj da nešto malo znam i da onda i to zaboravim. Volim univerzalni jezik, ono što mogu svi da osete, nebitno da li je u pitanju muzika, razgovor... Želim da postojim u tom svetu. U početku si voleo da radiš u privatnosti svog ateljea, šta te je nagnalo da izađeš napolje i pokažeš svoj rad široj javnosti?
Najviše zbog toga da pokažem svoj rad, kao i da slikam na većoj površini, da ne budem ograničen prostorom. A onda sam se zaljubio u grafite, volim muziku a grafiti su forma kako bih ja predstavio bit iz muzike, ali sam morao malo da sačekam sa time, počeo sam sa 18-19 godina. Hteo sam takođe da eksperimentišem na ulici. U ateljeu imaš vremena napretek, ali na ulici moraš da delaš brzo inače će te policija uhvatiti, haha. Bilo je to neka vrsta sporta, intenzivnog.
46
RADAR NOVE GENERACIJE
Zahvaljujući ulici uspeo sam da sintetišem svoj rad, postao sam efikasniji i konkretniji. U ateljeu možeš da se izgubiš u detaljima, ali kad odeš na ulicu, moraš da budeš direktan ili kompletno sebičan. Ja sam naravno želeo da se ljudima svidi moj rad, ali postoje i umetnici koje nije briga za to, oni to rade samo iz svog zadovoljstva. Da li možeš da nam objasniš kako se razvija proces stvaranja murala od njegove zamisli do realizacije?
U početku sam mnogo čitao o mestu gde ću stvarati mural, nisam želeo da budem sebičan i da stvorim poruku koja bi mogla da povredi nečija osećanja, želeo sam da stvaram nešto lepo, harmonično, pozitivno. Tragao sam za arhitektonskim simbolima, mitovima, legendama. Međutim, kasnije sam pronalazio sve manje i manje vremena da se na ovaj način posvetim, pa sam odlučio da se organizujem na taj način da mogu da ostanem duže u tom gradu, da imam tri do pet dana za inspiraciju, da onda pripremim skicu i da imam dva do pet dana za realizaciju. Kad odem negde, samo počnem da pričam sa ljudima. Idem u muzeje, po mogućstvu antropologije, onda se potrudim da razumem legende, mnogo volim da ih znam. Ako ne uspem da ih saznam, onda oslikam nešto univerzalno, pod uticajem prirode, neba... Prvi put kad sam došao u Srbiju, u Beograd, saznao sam legendu o Bogorodici Trojeručici koja je bila u zamku koji je bio napadnut i dan nakon što je sve u njemu uništeno, na platnu sa njenim likom pojavila se treća ruka, bila je to metalna rukavica i ja sam iskoristio taj simbol na svom muralu. On predstavlja mnoge ruke kako grade i uništavaju grad. Pročitala sam u jednom tvom intervjuu da čak ni ti nekad ne znaš finalni rezultat. Šta te vodi?
Uglavnom me vodi intuicija koja može doći iz našeg razgovora, iz nečeg što sam video. Intuicija ili zadovoljstvo, i naravno odgovornost koju imaš jer ne stvaraš nešto samo zbog sebe. Ja ovde nisam došao zbog sebe, izdvojio sam vreme od svog odmora da dođem i pokušam da stvorim nešto bitno ili makar da pomognem. Tvoj mural u Novom Sadu je prekrečen i to je naišlo na negativnu reakciju u javnosti. Da li umetnost i umetnik mogu da menjaju svet nabolje?
Umetnost je zasigurno promenila moj
život. Verujem da ako neko želi da promeni život, možda umetnost može da pomogne. Nisam siguran da može da promeni svet, ali hajde da zamislimo da svi ljudi, umesto da budu frustrirani, pokušaju da se izraze i naiđu na razumevanje kroz umetnost. Svet bi sigurno bio bolje mesto. Stvaranje je život kada je slobodno i neograničeno kontekstom, istorijom umetnosti, tržištem, politikom, bilo čime. Umetnost je slušanje ptica kako cvrkuću, to je sitan detalj ali može da promeni život. Zašto si odlučio da se vratiš i stvoriš novi mural?
Zbog iskrenosti i poštenja osobe koja me je pozvala. Jer sam primio neverovatnu količinu mejlova i poruka koji su me obaveštavali o svemu što se dešava, slali mi slike, tražili intervjue. To mi se prvi put desilo. Zvali su me da dođem opet. Bilo je očigledno da će se to desiti u nekom trenutku, takve stvari ne može nijedan sistem da prihvati, kakav god da je. Čak i u Diznilendu bi bio prekrečen, ha-ha. Šta te je definisalo kao umetnika i ljudsko biće, da li možeš da izdvojiš tačne događaje?
Bilo je njih nekoliko, dobro sam ih svestan. Najpre sam bio veoma srećna neznalica, pa sam postao veoma glupa neznalica, potom sam krenuo da putujem i veoma sam se bojao budućnosti, jer je trebalo da počnem da radim, bio sam dete, nisam želeo to da razumem, nisam želeo da stvaram novac, najviše to. Bio sam veoma uplašen, i mali detalji su odlučili o tome da li ću postati umetnik; mogao sam postati stari, ćelavi i debeli čovek ispred svog kompjutera po ceo dan, ali ono što me je promenilo jeste blagoslov prijatelja. Pozvao me je u studio da slikamo. I svidelo mi se. Sa 18 godina sam pričao sa jednim prijateljem koji mi je rekao da njegov otac slika. On je Arapin, a u Francuskoj postoji stereotip da stranci rade moleraj kuća, zgrada itd., i ja mu kažem – u redu, on je moler, što je veoma glup odgovor. A on mi je rekao – ne, on je umetnik, on stvara slike i ima izložbe svuda po svetu. I ja nisam mogao da verujem, nisam pre toga znao da postoji život umetnika. Mislio sam da su svi mrtvi, da su samo u prošlosti postojali. Mislio sam da moraš da znaš sve o istoriji umetnosti da bi mogao da stvaraš, a onda sam upoznao njegovog oca. Otvorio je vrata, onako sa ogromnom bradom, potpuno ćelav, izgledao je kao klovn, ali
ipak je bio elegantan, čudna mešavina. Kad me je video, pozdravio me je sa „Dobar dan, gospodine ambasadore“. Iza njega su bile nepregledne gomile platna i to je bio njegov dom. Za mene je to bilo otkrovenje. Vau, slikar! To je bila jedna od prekretnica. Sledeći događaj je bio kada sam se bavio muzikom, pevao sam sa roditeljima mog prijatelja koji su bili deo kulturnog i muzičkog udruženja, bili su stvaraoci, radili su sa muzikom i dizajnom, bili su u velikoj meri orijentisani na ljude. A onda sam otputovao u Maroko i to je bilo ogromno otkrovenje za mene, gde sam naučio da vreme treba da mi bude prijatelj i da je horizont beskrajan. Onda sam shvatio da je sve što sam naučio dotad sr**e i ta forma života koja nam je nametnuta kao jedina moguća je veoma daleko od toga. Nije više ni bilo bitna kakva je to forma. Mogao sam da vidim da je život vrlo dugačak i da je sve moguće ako dam sve od sebe da to i ostvarim. Zbog toga imam jake veze sa Marokom. Moglo je to da bude bilo koje mesto na svetu, ali za mene je to Maroko. To je bilo moje prvo pravo putovanje, na koje odeš bez ikakvog razloga i osluškuješ kuda bi mogao da odeš dalje, otkrivaš ljude, detalje... Na šta si najviše ponosan i šta bi voleo da ostaviš svetu u nasleđe?
Ja želim samo ljudima da kažem da svi mogu imati život koji znači i ima smisla. Želim da svi iskuse sreću koju sam ja imao. Da pomere svoju zadnjicu i urade nešto, da prestanu da se žale toliko. Iza sebe ostavljamo samo svoje vibracije, a najponosniji sam na svoju porodicu, na činjenicu da sam živ i na želju da budem slobodan. Da li sebe smatraš slobodnom osobom?
Onoliko koliko mogu, nisam u potpunosti slobodan jer to i ne možeš da budeš, naše telo je naš zatvor. Volim da mislim da jesam ponekad. Najviše kada sam u prirodi, tamo je sve tako jednostavno. Tamo sve ima smisla, ne treba ti umetnost. Ima nešto u ljudima što nas ubeđuje da su civilizacije večne, a to nikako nisu, priroda ti to toliko jasno dokazuje. Ako postaviš nekog u prirodi, on odmah prihvata sve, njegovo pređašnje znanje samo nestane i on zna da sve umire i da se rađa opet, a taj proces smiruje i mislim da svaki čovek može to da oseti. Korak po korak želim da se vratim unazad, da postanem bliži prirodi, to svako može, u tome je ključ, jedini način, nema drugog.
®
ODBACI APATIJU
Za evoluciju i konstantnu nadogradnju znanja Svaki sistem ima rupe i mane, mi treba da ih popunimo kulturom – tu spadaju obrazovanje, vaspitanje, znanje, a onda će ona sama po sebi da preoblikuje sistem, kažu za Original Luka Prstojević i Stanislav Drča, osnivači sada već nadaleko čuvenog Kulturnog centra LAB u Novom Sadu RAZGOVARALA DANIJELA JOVIČIĆ ako za sebe kažu u Kulturnom centru LAB, smeštenom u modernističkoj kući nadomak Futoškog parka, oni predstavljaju jedinstveno mesto susreta i eksperimenta za samozaposlene profesionalce, kreativne grupe i kompanije koje deluju na polju kreativnih ekonomija, socijalnog preduzetništva i kulture. O svemu tome za Original su pričali Luka Prstojević i Stanislav Drča.
K
Kako je prošao taj period između dobijanja ključeva i prvog događaja?
U fizikalisanju, ha-ha-ha. U razbijanju zidova, krečenju, malterisanju, sređivanju vode, struje, kanalizacije i svemu što uz to ide, saniranju poplave u podrumu... Naučili smo mnogo praktičnih stvari usput. Deluje mi veoma hrabro od tako mladih pojedinaca da se udruže i stvore ovakav kulturni centar, kako ste se odvažili?
Pokazala se potreba za nečim ovakvog tipa, da u Novom Sadu postoji publika, postoji kritična masa koja hoće da se angažuje
kojim smo okruženi, ali to ne znači da to treba odbaciti, već treba privući te ljude i pokazati im nešto novo, a za nas je to ideja obrazovanja i kulture. Mislimo da je najbitnije da neko dođe na naše događaje i ne da prihvati ono što mi nudimo, već da ga upoznamo sa nečim novim, da ga osvestimo i stvorimo kritičko mišljenje, da percipira i sagleda, i da ga zainteresujemo, jer danas postoji prezasićenje sadržajem. Izjavili ste da nećete sarađivati sa vladinim sektorom, zašto?
Ne želimo, jednostavno, da se mešamo u politiku. Dosad smo već dobili dosta etiketa i mislimo da su tome dosta doprineli mediji, pa smo i zato osnovali naš medijski centar koji se otvara 6. oktobra, jer smatramo da je sadržaj spao na vrlo niske grane i da je potrebno da se da prostor pojedincima koji imaju nešto važno da kažu i iskažu. Kakva je vaša vizija budućnosti našeg društva?
Šta vas je pokrenulo da osnujete LAB?
Neko vreme smo imali ideju da osnujemo nešto ovog tipa, ali ipak ovog puta su se sve prilike nekako složile, prostor, iskustvo koje smo već imali, ideja šta želimo da radimo, obojica smo u tom trenutku završavali Akademiju, vreme je bilo da nešto počnemo da radimo. Desetog aprila smo dobili ključeve kuće koja je bila u baš lošem stanju i lagano smo krenuli sa renoviranjem, a 24. juna smo održali prvi događaj.
47
oko platforme koja će služiti da se ljudi dalje obrazuju kroz različite sadržaje, programe, aktivnosti. Mi se bavimo savremenim praksama. Postoji i određeni broj umetnika kojima je potreban prostor i podrška i mislim da oni ne smeju da se ograničavaju na neki tamo neopremljeni prostor koji ne može da zadovolji njihove uslove, već da treba da dobiju kvalitetan prostor gde mogu da realizuju sve onako kako žele i misle. Kakav je bio odaziv domaćih i stranih NVO?
Organizacije prepoznaju u nama želju za razvojem. Počeli smo sa radom samo jednog dela kapaciteta i oni nas prate sve vreme i vide da malo-pomalo napredujemo u skladu sa našim uslovima i načinom rada, prepoznaju potencijal. Jer to je ono čime mi želimo da se bavimo, ne revolucijom, već evolucijom; jasno nam je u kakvoj sredini živimo, kakav je mentalitet
Kao što smo već rekli, mi smo za evoluciju, ne za revoluciju, za konstantnu nadogradnju znanja. Svaki sistem ima rupe i mane, mi treba da ih popunimo kulturom – tu spadaju obrazovanje, vaspitanje, znanje, a onda će ona sama po sebi da preoblikuje sistem. Mi ćemo im dati oruđe, prostor (i psihički i fizički) da se razvijaju i onda sami moraju dalje, tako i definišemo našu platformu, kao prostor gde se razvija kritičko mišljenje i promoviše savremena kulturna praksa. Naša ideja je da imamo određenu dozu društvene odgovornosti. Najlakše je onima koji nisu ugroženi da kažu da ih ništa što se dešava u društvu ne zanima, da budu ušuškani u svom postojanju, sve do momenta kada budu oni ti koji su ugroženi, ali tada će biti već kasno i neće moći ništa da se uradi po tom pitanju. Pojedinci koji imaju volju, energiju, sredstva i vremena da poboljšaju društvo, imaju dužnost da to i urade, za dobrobit svih. Jer oni koji su ugroženi nemaju taj luksuz da o tome razmišljaju, pošto moraju konstantno da brinu kako će da prežive. Na nama je da se bunimo i da tražimo promene.
®
48
UPOZNAJ SVET
MORAMO DA DELIMO ISTI ŽAR RAZGOVARALA
MARGITA MILOVANOVIĆ FOTOGRAFIJE
IGOR PAVIĆEVIĆ I KOMAD „VIŠE“
U beogradskom Dorćol placu sredinom septembra održana je premijera komada „Više“ za dva klavira, bariton, glumca i hor vikača u režiji Kai Ane Šumaher, a za koji je muziku komponovala Milica Ilić, pijanista, operski korepetitor, kompozitor i dirigent. Naša, jedna od onih – hrabrih, valjda – što su izabrali da ne odu
BUDI ANGAŽOVAN
vreme kad svi pričaju o odlascima iz ove zemlje u neke tamo „obećane“, gde će prosperirati od svog talenta i umaći ovdašnjoj (ne)kulturi, ima još onih koji veruju da iako umetnost jeste socijalno uslovljena, „ona govori i kroz taj govor nadalje kreira sopstveni jezik koji ima potencijal da se interpretira znatno šire no što diktiraju granice trenutka i mesta u kojima nastaje“. U beogradskom Dorćol placu 15. septembra održana je evropska premijera komada „Više“ za dva klavira, bariton, glumca i hor vikača u režiji Kai Ane Šumaher, a za koji je muziku komponovala Milica Ilić, pijanista, operski korepetitor, kompozitor i dirigent. Naša, jedna od onih – hrabrih, valjda – što su izabrali da ne odu. Čak iako je iskustvo uči da je teško naći dobrog saradnika, pa onda one sa kojima uspostavi dobru komunikaciju, sa kojima deli nivo „očaranosti, inspirisanosti, želje, volje i ambicije“ čuva kao malo vode na dlanu. „A i oni čuvaju mene!“ Preživeti kao umetnik na današnjoj neoliberalnoj tržnici i bojnom polju (pre)teško je ako si sam. „Moramo se okupiti oko zajedničkih ideala, vrednosti i moramo deliti isti žar – zato su moji najbolji saradnici, moji najbolji prijatelji i ‚saborci‘.“ Zato „Više“ definitivno jeste više.
U
oko niza slika koje imaju jak asocijativni potencijal. Poezija Marine Simić postala je element koji diktira prevashodno atmosferu pojedinih scena, ona nije nosilac radnje. S jedne strane se „bavi“ introspekcijom protagonista, a sa druge inspiriše gledaoca na dalje promišljanje i zaključke. Ona je minimalistička, ali sa jakim i jasnim emotivnim nabojem i kao takva pruža širok spektar mogućnosti za „omuzikaljenje“ reči. Znači li to da se inače fokusiraš na komade u kojima muzika preuzima narativnu funkciju, upravo zbog njenih svojstava transvremenskog i transkulturnog? Multikulturalizam nam je, paradoksalno, doneo individue i kolektive kao dva skoro
nica, bile one kulturne, jezičke, klasne, rasne. Daleko od toga da umetnost nije kulturno i socijalno uslovljena i da ne predstavlja „sliku“ vremena i društva u kojima se rađa. Ali ona ujedno govori i kroz taj govor nadalje kreira sopstveni jezik koji ima potencijal da se interpretira znatno šire no što diktiraju granice trenutka i mesta u kojima nastaje. Problem multikulturalnosti, kao jedne od osnovnih „odlika“ postmodernog vremena u kome živimo, kao i problem hiperindividualizma, s jedne, i stvaranje sve većeg broja mikrokolektiva, s druge strane, a sve to unutar globalnog sela u kome svi živimo, pitanje je koje bi najmanje trebalo da brine samu umetnost. Upravo zato što ona, ako je „pravilno“ razumemo, treba jednako da komunicira sa svima. Kada kažem jednako, to ne znači da će
Poeziju za ovaj komad inspirisan pričom o Dedalu i Ikaru napisala je profesorka Fakulteta političkih nauka Marina Simić. Kako je tekao proces nastanka dela, pogotovu na relaciji muzika–poezija?
Proces nastanka dela tekao je veoma zanimljivo i moram podvući da su sva tri glavna segmenta komada – muzika, poezija i režijski koncept – razvijana uporedo, u konstantnom dijalogu. Zato delo odaje utisak koncepcijske celine, gde nijedan od tri segmenta nema prevlast niti štrči. Mi smo ovo delo pripremale sa idejom da će premijera biti u Indoneziji (avgust 2016), otuda i izbor teme – mitske teme, koja ima širinu, opštost i slojevitost koja omogućava „uspešno“ čitanje na različitim meridijanima. Samim tim, ideja je bila da upravo muzika preuzme narativnu funkciju, poput svojevrsnog transvremenskog i transkulturnog jezika, kako sam jezik dela (engleski) ne bi predstavljao barijeru. Zato smo se odlučile da delo organizujemo tako da ono nema dramsku radnju u klasičnom smislu reči, već da ga konstruišemo
suprotstavljena recipijenta sa kojima treba komunicirati. Može li onda muzika kao takva kakvom je percipiraš prevazići razlike mnoštva takozvanih kultura koje multikulturalistička tumačenja impliciraju?
Čvrsto verujem da umetnost uopšte a muzika možda ponajviše upravo treba da teži tome da je transkulturna i transvremenska, bez obzira na to da li je koncipirana kao narativ, slika, atmosfera ili nešto drugo. Smisao je u tome da ona mora da pruži iskustvo, dakle ona treba da deluje na čoveka na drugi način no što to čini npr. nauka, teorija ili pak religija odnosno njene alternative. Samim tim ona ima veliki potencijal da probija sve vrste gra-
49
Pošto muzika ne barata rečima i ne pretenduje da objasni, zaključi i obrazloži – nama muzičarima su mogućnosti gotovo bezgranične
50
BUDI ANGAŽOVAN
Umetnost klasične muzike umnogome je postala akademistička i hermetična – mi sviramo jedni za druge, mi pišemo jedni za druge, govorimo jezikom koji samo mala grupa ljudi razume – to samo dovodi do iscrpljenja ideja, zamora materijala i na kraju zamiranja
svima pružiti ista značenja, već da bi trebalo da pruži isti intenzitet doživljaja. Kako uopšte muzički interpretirati mit o Dedalu i Ikaru? Da li motiv na koji se usredsređuješ diktira kompoziciju, ili je kompozicija proizvod ličnog doživljaja mitova, priča i teza?
Muzika je u ovom slučaju narativni činilac. Možemo reći da sam kroz nju ja na neki način ispričala svoju priču o Dedalu i Ikaru. Ali pošto muzika, na sreću, ne barata rečima i ne pretenduje da objasni, zaključi i obrazloži – nama muzičarima su mogućnosti gotovo bezgranične. Mitska priča predstavlja dodatno plodno tle, nudeći ogroman broj mogućih interpretacija, senčenja i obrta. Ali kako bih izbegla razvodnjavanje i kako ne bih dodatno otežavala praćenje predstave, odlučila sam se za jasan muzički izraz i formu, baratajući sa nekoliko osnovnih lajtmotiva, a oslanjajući se prevashodno na potencijal ritma kao bazičnog elementa muzike, elementa na koji se najbrže i najlakše reaguje, bez obzira na tradiciju i kulturu. A kada priča nema uporište u mitu? Mogućnosti su takođe bezgranične, ali zar to ujedno nije i dvosekli mač, kao što je ovde posledica toga moglo biti upravo razvodnjavanje ili repeticija?
Mogućnosti u umetnosti danas su zaista bezgranične. I to nije dvosekli mač, to je motorna testera koja seče sve pred sobom. Posle opšteg „oslobođenja“ umetnosti iz ralja klasične estetike i poimanja lepog, došlo je, čini se, do određene zagubljenosti umetnika u tom moru bezgraničnih mogućnosti. Nažalost, umetnici danas često zaboravljaju da su pioniri modernizma vodili rat protiv svega što je kroz istoriju uspostavljeno kao merilo kvaliteta i valjanosti u umetnosti – dakle imali su definisanog „neprijatelja“ protiv koga su se borili svim silama. Danas jedan deo umetničke javnosti i dalje bije istu bitku, premda je neprijatelj odavno pobeđen. A to je zapravo rezultiralo u dve, po umetnost pogubne pojave – neokonzervativizam i hermetizam. Neokonzervativizam podrazumeva negovanje isključivo klasične umetnosti, tačnije muzike, kao jedinog ispravno definisanog standarda – tako se i danas školovanje umetnika bazira 90% na proučavanju dela nastalih pre najmanje 100 godina. Hermetizam, s druge strane, podrazu-
BUDI ANGAŽOVAN
meva produkciju dela koja komuniciraju (ili lažno komuniciraju) za izuzetno malim brojem posvećenih, prosvećenih, obrazovanih i sklonih ljudi. U ovakvoj situaciji profitirala je najviše popularna kultura. Ona je učila iz oba obrasca i razvila tehnike putem kojih je u stanju da komunicira sa velikim brojem ljudi. Umesto da žalimo nad hudom sudbinom, nama klasičnim umetnicima se znatno više isplati da ova iskustva proučimo, izvedemo zaključke i počnemo najzad da živimo u vremenu i svetu koji nas okružuje. Kada je protekle godine na BUNT-u izveden tvoj kamerno-operski triler „(a)Mantis religiosa“, rekla si da je opera „nažalost, sve više elitistička umetnost, ali nikada ne može biti prevaziđena, jer je po svim kriterijumima vrhunac umetničkog i dramskog izraza u svakom smislu“. Veruješ li u to i dalje i misliš li da postoji način da se ona ponovo približi neeliti?
Zaista sa tom verom i sa tim stavom sam i napisala „(a)Mantis religiosa“ koja je izvedena prošlog novembra na BUNT-u. Pre toga je izvedena 2015. u Gentu u Belgiji. Pitanje klasične muzike kao „visoke“ kulture uopšte je jedno, smatram, od težih sa kojim se mi kulturni delatnici srećemo danas u vremenu dominacije popularne kulture i bezbroj različitih tipova muzike. Čini mi se da je za mnoge od nas umetnost postala samo „posao“ i da klasična muzika komunicira sa elitom ne prostirući se šire. A upravo joj je tamo mesto. Umetnost opere i klasične muzike uopšte umnogome je postala akademistička i hermetična – mi sviramo jedni za druge, mi pišemo jedni za druge, govorimo jezikom koji samo mala grupa ljudi razume – to samo dovodi do iscrpljenja ideja, zamora materijala i na kraju zamiranja. Ono što je očigledno, naročito kod nas, ali i „napolju“ jeste da je publike sve manje i da je sve starija. Sa ovakvim stanjem mislim da se treba suočiti i tražiti nove puteve za oživljavanje onog najboljeg što je naša civilizacija napravila, a to je svakako „klasična“ muzika. Veruješ da bi se klasična muzika mogla, uslovno rečeno, takmičiti sa izdancima pop kulture koji su progutali svet, a klasiku ostavili starim zaljubljenicima kojima je konzumacija masovnih sadržaja strana i prema njoj imaju (razumljiv) otklon?
Verujem da moramo zamišljati i smišlja-
ti nove forme, nove pristupe da bi ova muzika disala zajedno sa vremenom i novim generacijama. Bitlsi nisu uspeli zato što su im melodije jednostavne, za „masu“, jasnog ritma i strukture, već zato što su bili izuzetni u tome što rade osećajući kako pulsira društvo i tadašnja omladina koja se budila. Mislim da se ne treba plašiti popularne kulture, treba od nje učiti, posmatrati je i analizirati, biti u dijalogu, jer hteli – ne hteli deo smo istog spektra. Sa idejom i snažnim uverenjem da na jedan nov način valja povezati klasiku sa popularnom muzikom i kulturom pristupam u svojim kompozitorskim pokušajima. Kulturni dijalog je ključ?
Možemo uvek reći da je kulturni dijalog, ali i dijalog uopšte uvek pravi ključ. Međutim, to je mnogo lakše reći nego učiniti. Isto važi i za umetnost i dijalog popularne kulture. S jedne strane u nesagledivo ogromnom polju popularne kulture imamo u većini slučajeva najgori treš, banalost, repetitivnost, shematizam, često i nasilje i nemoralnost. S druge strane u tom polju postoje izvrsna dela koja odavno postaju i deo umetnosti – i u muzici, i u filmu i drugim medijima. Činjenica je da popularno podrazumeva masovno dopadanje, ali u tom okviru originalnost, posebnost, kvalitet, inventivnost doseže ogromne visine. Zato je pojam popularne kulture ambivalentan, nikako jednoznačan. Ali izuzetnost sama po sebi nije garant, ona mora glasno da govori kako bi je što veći broj ljudi čuo i imao prilike da razume njen značaj i vrednost u svakodnevnom, tmurnom životu. Mislim da klasična muzika, opera treba da počne tako da govori da na svaki način komunicira ne samo sa odabranima nego i sa „masom“. Dakle, moramo biti i izuzetni i bučni, ako želimo nešto da promenimo i da živimo u skladu sa svojim uverenjima. To ne važi samo za umetnost. Danas to posebno važi za politiku. Kako si se odlučila za posao operskog korepetitora, koji je za publiku gotovo nevidljiv, iako na njemu počivaju predstave i karijere operskih pevača?
Kao što to obično biva u životu, u isto vreme sam se ja odlučila za posao, koliko se on odlučio za mene. Počela sam kao korepetitor u MŠ „Mokranjac“ u Beogradu, zatim prešla na FMU, a onda sam shvatila da mi je neophodna specijalizacija u oblasti operske korepeticije, te sam otišla na usavršavanje u
51
Flandrijski operski studio u Belgiji. Tu sam, radeći u pozorištu, zapravo prvi put shvatila koliko je posao operskog korepetitora težak i naporan, a opet izuzetno važan i nezamenljiv u velikoj građevini operske produkcije. Znanja i veštine neophodne za uspešno bavljenje ovim poslom, nebrojane su – od znanja jezika, širokog obrazovanja, zatim sposobnosti komunikacije, prilagođavanja ljudima i situacijama i još mnogo toga. Meni je lično najlepši i najzanimljiviji rad sa pevačima i zato mi pozicija umetničkog saradnika na Fakultetu pruža veliku satisfakciju. Sa druge strane, nastojim da se muzikom bavim iz svih uglova – sviram, pevam, pišem, držim praktičnu i teorijsku nastavu. Ne bih se mogla odreći nijednog od navedenih. Muzika je takva riznica da je odricanje od nekog njenog segmenta, po mom mišljenju, velika greška. Nažalost, često ne postoji razumevanje za ovakav pristup, jer se veruje da samo uska specijalnost može da bude garant valjanosti. Ne smatraš, dakle, da je neophodno usredsrediti se na jedan, što uže određeni segment, kako bi se u njemu postigla maestralnost? Rascep između takvog pristupa i ovog koji si navela ustaljen je na svim poljima, čak i van kreativnih profesija.
Smatram da je neophodno da postoje uskostručni ljudi – bez njih se ne može. Ali se takođe nikako ne može bez onih koji se konstantno otvaraju ka novom i mogućem – ta dva pola moraju postojati istovremeno. Tako je i u umetnosti. Nisam sigurna da li mogu reći da imam sreću ili nesreću da pripadam drugoj grupi. Pamtiš li svoj prvi susret sa pozorištem?
Pamtim prvu ozbiljnu predstavu i prvu operu. U oba slučaja sam želela da uskočim na scenu i pridružim se! Imaju li sećanja na te prve susrete sa pozorištem i operom poseban introspektivni značaj za tebe? Je li impuls da budeš takav stvaralac nemoguće ignorisati?
Ne volim mnogo da pričam o poslu stvaraoca ili procesu stvaranja jer to uglavnom na kraju zvuči pretenciozno, zamagljeno, satkano od poluobjašnjenja koja naposletku ništa ne govore. Dela, nadam se, govore mnogo više no što ja o tome mogu reći.
®
RADAR NOVE GENERACIJE
MILOŠ DANILOVIĆ, NAJBOLJI KADET I NAJMLAĐI DOKTOR NA VMA
I OFICIR I DŽENTLMEN I LEKAR On je najbolji kadet treće klase i najmlađi lekar Medicinskog fakulteta Vojnomedicinske akademije Univerziteta odbrane u Beogradu, uzoran student koji u indeksu ima sve desetke i nikada nije poništio nijedan ispit. Uz to ima gomilu nagrada, zanimaju ga nauka, sport... A voli i da se druži i ima devojku. Kad sve to čujete, prvo ga pitate: pa kako, Miloše? A on će vam dati jednostavan odgovor, kao i na sva druga pitanja na koja je za Original odgovarao – britko, kratko, precizno, bez mnogo filozofije, što bi se reklo, „po vojnički“
VELIKA JE ČAST ZAVRŠITI MEDICINU U USTANOVI KOJA IMA UGLED U NAŠEM NARODU. JER KAD KAŽETE VMA, TO SVIMA NEŠTO ZNAČI
PIŠE ANA MITIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ
53
RADAR NOVE GENERACIJE
54
ko bi Miloš Danilović, najbolji mladi oficir Vojske Srbije, jednog dana rešio da napiše neki priručnik za život ili roman, mogao bi da nosi naziv „Kako se postaje najbolji“. Jer on je najbolji kadet treće klase i najmlađi lekar Medicinskog fakulteta Vojnomedicinske akademije Univerziteta odbrane u Beogradu, uzoran student koji u indeksu ima sve desetke i nikada nije poništio nijedan ispit. Uz to ima gomilu raznoraznih nagrada, zanimaju ga nauka, sport... Ne brinite, nije čudak – voli da se druži i ima devojku. Kad sve to čujete, prvo što morate da pitate Miloša kada ga vidite jeste: pa kako, Miloše? Kako se sve to postiže? On će vam dati jednostavan odgovor, kao i na sva druga pitanja na koja je za Original odgovarao – britko, kratko, precizno, bez mnogo filozofije, što bi se reklo, „po vojnički“. Iz njegove priče sve to što je postigao sa svojih 25 godina zvuči tako jednostavno i moguće. „Desetka kao ocena mi nikada nije bila primarni cilj, uvek sam težio da naučim ono što mi se sviđa, medicinu mnogo volim i uvek sam učio tako da sve razumem. Jednostavno, kad tako radite i učite, ocena dođe kao normalna posledica svega toga“, kaže nam odmah na početku mladi oficir i razbija mit da postoji neka magična formula, već da sati i sati pregalničkog rada stoje iza njegovog prebildovanog CV-ja.
A
ZA MENE DA ISKAŽEM LJUBAV PREMA
– kad se i pročulo za njega. Neko bi pomislio da je on neki čudak, da samo uči, da nije kao njegovi vršnjaci, da nema devojku, da ne izlazi, da je štreber...
SVOJOJ OTADŽBINI I DA SE OPROBAM KAO
„ČESTO ME TO PITAJU“, PRIZNAJE I DODA-
LEKAR I OFICIR
JE: „BITNO JE lepo se organizovati. Izabrao
SMATRAO SAM DA SU OFICIRSKI I LEKARSKI POZIV DVA NAJPLEMENITIJA ZANIMANJA, BILA JE TO IDEALNA PRILIKA
kovac. Zatim upisuje Univerzitet odbrane i Medicinski fakultet Vojnomedicinske akademije. „Kako sam smatrao da su oficirski i lekarski poziv dva najplemenitija zanimanja, bila je to idealna prilika za mene da iskažem ljubav prema svojoj otadžbini i da se oprobam kao lekar i oficir“, kaže on. „U porodici su nas učili da se poštenje i rad isplate, nikada nas nisu forsirali da krenemo putem kojim su moji roditelji išli – mama je ekonomista, a tata diplomirani pravnik, i imali smo njihovu punu podršku i sestra i ja da izaberemo i učimo ono što želimo“, dodaje Miloš. Nekoga kao što je Miloš ne viđate svaki dan. Zato i ne možete da ga ne upitate kako okolina reaguje na njega s obzirom na to da se o njemu mogu čuti samo hvalospevi. Sve nagrade koje ima ne vredi ni nabrajati – nedavno je na svečanoj promociji mladih oficira dobio i nagradu predsednika Republike – pozlaćeni bodež
DA LI SE PLANIRA DA SE BUDE NAJBOLJI, DA li je sebi onog trenutka kada je znao da kreće na Akademiju zacrtao da bude najbolji, da li je sebi zadao taj cilj? Da li je rekao sebi: „Miloše, bićeš najbolji tamo!“ „Kada radim nešto, trudim se da to uradim maksimalno korektno i do kraja, i zalažem se uvek da pružim maksimum. Nikada mi nije primarni cilj bio da budem najbolji, uvek sam hteo da steknem znanje i dobru osnovu koju ću posle moći da iskoristim na poslu i da pomažem ljudima. Šest godina nije kratak period, i vi tu ne možete mnogo da planirate. Morate da poštujete obaveze i dođe sve samo po sebi. Pogotovo što je to bio moj san odmalena. I zato mi nije bilo teško“, priča jedan od najboljih oficira. Da, Milošu je odmalena bila želja da radi u vojsci i da bude lekar. Zato je posle završene osnovne škole u rodnom mestu Klenju, gde je opet bio đak generacije, upisao Medicinsku školu u Šapcu, koju je takođe (pa kako drugačije) završio kao vu-
Od svega što sam dosad naučio, i u životu i na fakultetu, ipak je najvažnije biti čovek. Pogotovo u mojoj profesiji, jer kao oficir i lekar radim sa ljudima i odgovoran sam za te ljude. Čoveka uvek treba saslušati. Lekovi leče, ali su reči nekada lekovitije
sam sistem u kojem vas vrlo rano nauče tome. Rano se ustaje, već u šest, kreće smotra, fiskultura... I kada vam rano počne dan, imate vremena za sve. Ja sam se tako prilagodio. Našao sam vremena za učenje, za prijatelje, devojku, za sport – bavio sam se košarkom aktivno u srednjoj školi, ali sam prekinuo zbog fakulteta. Teško je uskladiti profesionalni sport i fakultet na ovom nivou. Nastavio sam da treniram u sportskoj sekciji VMA gde sam nastupao za košarkaški tim. Bitno je naći vremena za sve ove druge stvari, jer ako se ne nađe, onda sve ovo nema smisla“, smatra Miloš. Sve ima svoju cenu, a veliki uspeh nosi i određene žrtve. Gust raspored, vojna obuka, tereni, u pauzama učenje, vojna disciplina, rano ustajanje... Na pitanje čega je on morao da se odrekne i da li se ipak po nečemu razlikuje od svojih vršnjaka koji studiraju civilne fakultete, priznaje sledeće: „Sve je to kod njih malo opuštenije, sigurno da imaju više slobodnog vremena. Ja sam izlazio, ali ne radnim danima jer je bilo nemoguće ustati ujutru u šest i is-
RADAR NOVE GENERACIJE
punjavati sve svoje radne obaveze. Ali kažem, nađe se vremena za sve. Sigurno u manjoj meri nego kod mojih vršnjaka, ali ne mislim da sam zbog toga nešto propustio. Sad imam vremena i da nadoknadim ako nešto jesam propustio“, kaže momak iz stroja. „Imao sam razne obuke, od gađanja do skijanja na Kopaoniku, i ma koliko to nekome zvučalo teško, ja nosim lepa sećanja jer sam tamo stekao drugare. Na kraju, teško se sve to zaboravlja“, kaže mladi oficir koji je imao drugačiji način života u kasarni, što između ostalog znači da u prvoj godini nije imao dozvolu za izlazak u grad. „Nije isto kad neko živi na Vojnoj akademiji i u Studentskom gradu. Ali sve može da se postigne. Možda smo mi samo malo brže odrasli. Smatram da sam načinio pravi potez, pogotovo što sam odmah počeo da radim. Velika je čast završiti medicinu u ustanovi koja ima ugled u našem narodu. Jer kad kažete VMA, to svima nešto znači“, smatra on. Ništa manji od sadašnjih uspeha nisu ni njegovi planovi za budućnost. Zanima ga naučni rad, ali i kardiologija. „Kardiologija mi se svidela još kada smo prvi put učili na anatomiji o kardiovaskularnom sistemu i srcu. I danas sam siguran da je to ono čime bih voleo da se bavim. Medicina je široka i prelepa. I da kasnije dobijem nešto drugo za specijali-
MNOGI IDU, ALI KUD GOD DA ODETE, VI STE TAMO STRANCI. OVO JE NAŠA ZEMLJA I SMATRAM DA BI SVI ONI, KADA BI DVA USLOVA – BRZO NAPREDOVANJE I DALJE ŠKOLOVANJE – BILA SVAKOM DOSTUPNA, OSTALI OVDE DA LEČE SVOJ NAROD
zaciju, mislim da bih se snašao.“ On je vrlo rano počeo da se bavi naučnoistraživačkim radom na fakultetu i to mu je, kako kaže, dosta pomoglo. Smatra da se ne može samo završiti fakultet i tu stati. „Želim da upišem doktorske studije i ne samo da opravdam ugled koji ova kuća ima već i da sam doprinesem tome.“ Praksa da najbolji iz Srbije odlaze u Miloševom slučaju nije moguća, barem ne u nekom narednom periodu, ali ni u njegovim planovima za budućnost. Samim izborom fakulteta on je rešio da će ostati u Srbiji. „ZAISTA VOLIM SVOJU ZEMLJU, MI DRUGU ZEMLJU NEMAMO. NAŽALOST, situacija je takva da mladi idu. Iako to mnogi misle, ni meni ni mojim prijateljima, a ni drugim mladima nije glavni cilj novac. Najvažnije je da nam se omogući da upišemo specijalizaciju, upišemo doktorske studije, nastavimo da napredujemo, usavršavamo se kako bismo postigli maksimum što pre. Osim toga, mnogi idu, ali gde god da odete, vi ste tamo stranci. Ovo je naša zemlja i smatram da bi svi oni, kada bi ova dva uslova – to brzo napredovanje i dalje školovanje – bila svakom dostupna, ostali ovde da leče svoj narod“, mišljenja je mladi lekar čije su mnoge kolege poslednjih godina napuštale zemlju u potrazi za boljim poslom. Ipak, kaže i da razume mlade koji, ističe, moraju, a ne žele, da odu iz Srbije. Mnogi studenti imaju problem sa učenjem. Nije problem samo nakaniti se, sesti i zagrejati stolicu, već i sama metodologija učenja i čuvanja znanja, jer se o tome na većini fakulteta ne uči. Pitamo ga i na koji način on uči, koja je njegova formula za pakovanje znanja, očigledno, formula za uspeh. „Još u srednjoj školi sam gledao kako drugi uče. Nema tu mnogo filozofije“, opet će Miloš, „treba sesti i čitati. Ali medicina je takva da se mnogo uči sa slika, iz atlasa,
55
na anatomiji... I rad sa pacijentima i kroz praksu omogućava uspešno učenje. I na samom fakultetu, gde se prima mali broj studenata, samo 25, i to najboljih učenika i đaka generacija iz cele Srbije, od svakog od njih pokupio sam nešto jer smo dosta učili zajedno i dogovarali se, polemisali. Čovek se uči, iako to jeste poslovica, dok je živ. Treba biti otvoren za nove metode, a sad je tu i kompjuter i internet i dostupnost naučnih časopisa... Tako da sam od svega toga uzeo po malo. Ali osnova je da se pažljivo sluša na predavanjima, da imate dobre profesore i da vi sami sednete kod kuće da radite.“ DAKLE, NEMA KAMPANJSKOG RADA. POGOTOVO ŠTO VOJSKA STUDENTIMA NAMEĆE
dosta obaveza u pauzama učenja, pa se dešava da se pravo sa obuke, dežurstva ili terena ide na ispit. „Svakog dana sam oko četiri sata efektivno učio i kad dođe ispitni rok, ja izlazim rasterećen i zato mi ispitni rok nikada nije padao kao neki stres“, priznaje Miloš. „Rad, poštenje i trud se uvek isplate, ma kako to u nekim trenucima izgledalo. Treba uvek poštovati svoje nastavnike i profesore. Zapamtiti odakle si i imati dobar temelj jer samo tako će svaki cilj biti dostižan, a svaki san ostvariv“, poruka je Miloša Danilovića svima koji sumnjaju u to kako se postiže uspeh. A kako se neko kao on nosi sa neuspehom? Kako posle svih nagrada i desetki neko kao on doživi kad tresne o pod? „Trudim se da naučim iz neuspeha. Sve što sam nekad pogrešio bilo mi je odlična lekcija i to je ono što najbolje pamtim. Kad god sam napravio neku grešku, to mi se urezalo u sećanje i nisam to doživeo kao nešto tragično već kao priliku da naučim nešto novo i da mi se to ne ponovi.“ ZA MILOŠA JOŠ NIJE VOLJNO. KAŽE DA SE I pored svih dobrih ocena, nagrada i uspe-
ha, oseća kao da je na početku. „Čeka me rad sa pacijentima i sve je to drugačije od onoga što je studentski život, ali je prilika da proverim sebe i primenim sve ono što sam naučio“, kaže. „Od svega što sam dosad naučio, i u životu i na fakultetu, ipak je najvažnije biti čovek. Pogotovo u mojoj profesiji, jer kao oficir i lekar radim sa ljudima i odgovoran sam za te ljude. Čoveka uvek treba saslušati. Lekovi leče, ali su reči nekada lekovitije.“
®
56
IKONA
TEJ TEJ, VIDI ŠTA SI SAD URADILA
Novi album Tejlor Svift još nije izašao, ali je mlada pevačica uspela da se nađe u centru pažnje svetske javnosti, koju je ponovo podelila. Na one koji je obožavaju i one koji je mrze. A takvih je mnogo. O njoj svi imaju mišljenje. Da li je Sviftica zaista toliko proračunata i hladna? Da li je sve kod nje fejk? I kako je dostigla zvezde? Kovrdžava klinka, sa protezom i gitarom u vreme kada ni kovrdže, ni proteze, ni kantri nisu bili kul? PIŠE JOVANA RADOVANOVIĆ
IKONA
ostoji velika šansa da ćete, ako se očešete o Tejlor Svift, završiti u njenoj pesmi. Bar tako kaže šala koja kruži internetom. I nije daleko od istine. Nekadašnja kantri pevačica, danas pop zvezda, proslavila se upravo ličnim obračunima sa bivšim ljubavima, bivšim prijateljima, sadašnjim neprijateljima. Uz slavu je došao i hejt. U velikoj meri. Dugo na sceni nije bilo muzičke zvezde o kojoj svi imaju mišljenje. Čak i oni koji ne slušaju njenu muziku. Ovih dana ponovo je na meti hejtera, a ima ih, verujte na reč, mnogo. Ali čini se da Tejlor to ne interesuje mnogo. Opevala je čak i to u pesmi. ... Cause the player‘s gonna play, and the hater‘s gonna hate. Baby, I‘m just gonna shake, shake, shake, shake, shake... Verovatno biste i vi „šejkitofovali“ da vam bogatstvo procenjuju na 280 miliona dolara. A Tejlor do te sume nije stigla tek tako. Njen biznis model, sviđao vam se ili ne, idealan je. Niko kao Tejlor u modernoj muzičkoj istoriji nije zaradio na slomljenom srcu i svađama. Usvojila je sistem rojaltija i prenela ga u muziku. Jer, kada je već okej da opsesivno skrolujemo paparaco fotografije na kojima je sa novim dečkom koji nosi majicu „I love TS“, i čitamo o njenim sukobima sa rijaliti parom, sasvim je okej i da nam ona to naplati. I to dobro. Nije da nismo tražili. I nije da nam to sama nije ponudila. Tejlor je do sada napisala i objavila oko 100 pesama na šest albuma, singlova i kameosa. Takođe, tu je oko 70 pesama koje nisu objavljene. Sa 18 godina postala je najmlađa kantautorka čiji je hit završio na prvom mestu američke liste „Hot Country Songs“. Bio je to singl „Our Songs“. Međutim, „Our Songs“ nije bio njen prvi hit. Debitantski singl „Tim McGraw“ bio je prva naznaka pravca u kom će Tejlor Svift krenuti. Tu pesmu, koja je objavljena sredinom juna 2006. godine i koja je ime dobila po čuvenom kantri pevaču, Tejlor je napisala uz pomoć Liz Rouz. Napisala ju je, kako je rekla, kada je shvatila da će raskinuti sa dečkom na kraju srednje škole. Bila je to prva njena pesma o raskidu, ali ne i poslednja. Platinasti singl „Tim McGraw“
P
nekoliko nedelja bio je na listama „Billboard Hot 100“ i „Hot Country Songs“ i prodat je u milion primeraka. Tejlor Svift imala je samo 16 godina kada je singl objavljen. Bio je to početak vrtoglavog uspeha žene koja je promenila muzičku industriju. Da li nabolje ili nagore? I tu su podeljena mišljenja. No moramo se vratiti na početak da bismo uopšte mogli da govorimo o promenama koje je Tejlor donela. Uspešni singl pratio je debitantski album koji je stigao na prvo mesto kantri-liste i na peto mesto popliste. Na albumu se našao i njeni drugi singl „Teardrops On My Guitar“ koji je doživeo veliki uspeh. Upravo ta pesma profilisala je Tejlor Svift kao kantri pevačicu koja bi mogla da zainteresuje pop publiku, poput njenog idola Šanaje Tvejn. Gremi nominacija za najbolju pevačicu takođe joj je pomogla da se približi mnogo široj publici. Drugi album Tejlor Svift „Fearless“ izašao je u novembru 2008. godine i odmah se našao na prvom mestu pop-lista širom Amerike. Singl „Love Story“ našao se na 4. mestu Bilbordove Hot 100 liste. „Fearless“ je postao najbolje prodavan album 2009. godine, a čak 13 različitih pesama sa tog albuma završilo je u top 40 pesama Bilbordove liste, čime je Tejlor Svift oborila sve rekorde ikada postavljene. I upravo su kontroverze koje su pratile njen uspeh sa albumom „Fearless“ bile početak onoga što je Tejlor Svift danas. U jesen
57
2009. Tejlor je, na iznenađenje većine, dobila MTV nagradu za najbolji video ženskog izvođača. Njen govor prekinuo je Kanje Vest, uz povike da je Bijonse zaslužila tu nagradu. Svet se podelio na one koji su žalili Tejlor i one koji su podržavali Vestov protest. „Red“ je bio poslednji kantri album kantri pevačice Tejlor Svift. Dve godine kasnije pojavila se nova Tejlor. Pop zvezda. Sa pop pesmama. Singl „Shake It Off“ momentalno je postao broj jedan i ostao je na vrhu liste osam nedelja. Planirana prodaja albuma bila je 1,2 miliona u prvoj nedelji, i ona je probijena, prodato je 1,287 miliona primeraka. Bio je to najprodavaniji album od 2002. godine kada je Eminem u prvoj nedelji prodao 1,3 miliona primeraka albuma „The Eminem Show“. Snimanje videa za pesmu „Shake it Off“ bio je kontroverza sam po sebi. Kako je opisao magazin Rolling Stone, snimanje je zahtevalo vrstu tajnosti i kompleksne logistike koja se retko viđa van racija američkih foka. Projektu „Vrabac“ (Sparrow), kako je nazvano snimanje, prethodio je projekat „Kardinal“, višenedeljna misija u kojoj je tim za društvene mreže Tejlor Svift skupljao podatke o reprezentativnoj grupi fanova koja će se pojaviti u videu. Nakon što je jedna od devojaka okačila svoju pozivnicu na internet, njen poziv je bio povučen. Koliko ozbiljno Tejlor Svift shvata svoj posao svedoči i izjava Džeka Antonofa, koji je bio koautor nekoliko njenih pesama. „To što imam njene pesme na svom hard-disku čini da se osećam kao da čuvam ruske tajne ili nešto slično. Zastrašujuće je.“ „SHAKE IT OFF“ NIJE BIO USAMLJEN NA TOP-LISTAMA, JOŠ
dve pesme sa ovog albuma našle su se na prvom mestu američkih i svetskih pop-lista – „Blank Space“ i „Bad Blood“, u čijem spotu se našao njen „girl sqad“, sačinjen od najpoznatijih žena na svetskoj sceni. I to je, kažu, čist PR. I verovatno su u pravu. Možemo samo dodati: dobar PR. Unutrašnji krug pop princeze uključuje modele kuće Victoria‘s Secret, pevačice, glumice i srednjoškolske drugarice. Tokom godina Tejlor je uložila mnogo vremena u „zabavljanje“ svojih A-listera, a njihove žurke upriličene svakog 4. jula na Dan
58
IKONA
nezavisnosti SAD uvek su ispraćene morem tekstova. Ko je bio, kako se obukao, šta su jele, šta su radile... Selena Gomez, Lena Danam, Džesika Alba, Điđi Hadid, Zendaja, Eli Golding, Karli Klos, Kara Delavinj, Lili Oldriž, Elen Pompeo... nalaze se u užem krugu prijatelja Tejlor Svift. A taj „squad“ samo je jedna od kontroverzi koje okružuju Tejlor Svift. Pojavile su sa Kanjeom Vestom, nastavile se romantičnim vezama, sukobom sa Kejti Peri, nastavkom sukoba sa Kanje Vestom uz dodatak Kim Kardašijan zahvaljujući kojoj je emodži zmija postao zamena za ime Tejlor Svift. I sve je to opevano u pesmama. I veza sa Džoom Džonasom, sa kojim se zabavljala 2008. godine, a kojem je posvetila pesmu „Forever and Always“ koja je u poslednjem momentu ubačena na album „Fearless“. I sa glumcem Tejlorom Lotnerom, kojem je posvetila prvu pesmu-izvinjenje „Back to December“ sa albuma „Speak Now“. I Džonom Majerom, pevačem i tekstopiscem koji je poznatiji po poznatim devojkama nego po svojim pesmama. On je dobio sedam minuta dugu baladu „Dear John“. Posle Džona došao je Džejk Gilenhal, a njihova kratka veza bila je tema dobrog dela njenog albuma „Red“. KADA JE UŠLA U VEZU SA KONOROM KENEDIJEM, TEJLOR je već važila za pevačicu koja svoje ljubavne odnose koristi u PR svrhe. A za pesmu „Everything Has Changed“ koju je otpevala sa Edom Širanom šuška se da je svojevrsni omaž mladom Kenediju. Ljubav sa Harijem Stajlsom zapečatila je njen status devojke koja koristi veze za bustovanje albuma i inspiraciju za pesme. Njen PR pristup ljubavi mnogima se nije dopao, a njen album 1989. po mnogima u potpunosti je posvećen mladom članu benda One Direction. Iako su sve te veze bile propraćene kontroverznim raskidima, snimcima paparaca i naravno pesmama, nijedna nije odjeknula kao ona sa Kalvinom Harisom, svetski poznatim DJ-om, a koja je trajala godinu dana. Za razliku od prethodnih veza Tejlor Svift, ova je bila određena, dokumentovana i na kraju završena i te kako javno. Na društvenim mrežama. Par je bustovao svoje karijere, a onda je prljav veš izbio nakon što je otkriveno da je Tejlor bila koautor jedne od Kalvinovih pesama. Jedan od najupečatljivijih biznis poteza koje je napravila jesu sukobi sa Spotifajem i Eplom.
ZA MNOGE JE TEJLOR SVIFT HLADNA I PRORAČUNATA. MEĐUTIM, MALO JE ONIH KOJI ZNAJU DA JE TEJLOR SVIFT DALA ŽRTVI SEKSUALNOG NAPADA ČETVRT MILIONA DOLARA. DA JE PLATILA ŠKOLARINU REBEKI BORTNIKER. DA JE ODLETELA U OHAJO DA BI BILA NA DEVOJAČKOJ VEČERI JEDNE OBOŽAVATELJKE
NAKON ŠTO JE OBJAVILA ALBUM „1989“,
sve svoje pesme sa jedne od najpopularnijih striming platformi zbog toga što su naknade za pevače bile niske. Britanski pevač Bili Breg poručio joj je da ima duple standarde jer dozvoljava svoju muziku na Jutjubu i drugim striming servisima. Fanovi nisu bili srećni, ali je ona ostala pri svom. Njeno otvoreno pismo kompaniji bilo je dovoljno da Epl promeni politiku. I mogu da je mrze, ali danas su svim pevačima puniji džepovi upravo zbog toga što ona bez pardona traži svoj novac. I dolazimo do prezenta. Nove, nove Tejlor. Album „Reputation“ još nije izašao – najavljen je za novembar 2017 – a već ga prate kontroverze. Prvo je kaver albuma izazvao veliko negodovanje njenih fanova jer je pevačica na njemu neprepoznatljiva. Mračna. Nije se to svidelo armiji vernih mladih tinejdžerki. A onda je stiglo i objašnjenje, u vidu singla „Look What You Made Me Do“. Tejlor Svift je mrtva, živela Tejlor Svift! Za razliku od prethodnih, video za ovu pesmu svojevrstan je obračun sa svima. Pun je simbolike, o kojoj je rasprava počela pre nego što je dostigao prvih par hiljada pregleda, a dostigao ih je veoma brzo. U danu kada nastaje ovaj tekst, video je imao 463.456.749 pregleda.
TEJLOR JE POVUKLA
U SPOTU – KOJI JE U TOJ MERI ZAINTERESOVAO javnost da su se njime bavili i Njujork tajms i magazin Tajm, a ne samo „šarena“ štampa – Tejlor je sahranila svoje prethodne ličnosti, uključujući i pseudonim Nils Sjoberg kojim je potpisana ona sporna pesma Kalvina Harisa. Otišla je tako daleko, piše Tajm o spotu, da je čak prikazala kada su počeli da uništavaju njenu reputaciju – ležeći u grobu u haljini koju je nosila 2014. godine na Met gali
koja je obeležila početak ere „1989“. U iščekivanju njenog novog albuma, za koji se pretpostavlja da će oboriti sve dosad postavljene rekorde nefer je ne pomenuti u kojoj meri je Tejlor Svift promenila muzičku industriju, kako kantri, tako i pop. U opsežnoj analizi Bilbord navodi da je njen biznis model zauvek promenio kantri scenu. Pre svega, privukla je znatno mlađu publiku u nišu koja je bila rezervisana za one starije, od 35 nagore. Takođe, dala je glas mladim ženama, te je kantri u godinama nakon što je ona oborila rekorde bio preplavljen pevačicama kojima je Tejlor utabala stazu. Razbila je i tabu da je napuštanje žanra greh koji bi pevača mogao mnogo da košta. I uvela je društvene mreže u kantri svet. Tejlor (ili njen tim, sasvim je svejedno) veoma brzo je uvidela da fotografije mačaka i lične poruke mogu da pokažu njenoj publici da je ona jedna od njih. Ona je otišla pravo na izvor – do fanova.. NJENA ODLUKA DA ORGANIZUJE SESIJE
najlojalnije fanove, odvela je odnos muzičara i publike na novi nivo. Njen odnos sa fanovima je veoma ličan, jer je i te kako svesna da bez njih ona ne bi postojala. Ipak, mnogi upozoravaju da bi najnovijim potezom mogla da ugrozi taj odnos. Sviftova želi da njeni najposvećeniji fanovi budu u prilici da dobiju karte za turneju (koja ne postoji) umesto da ih razgrabe preprodavci, pa se udružila sa Tiketmasterom i počela da koristi „verified fan“ sistem. Problem je pak način na koji fanovi Tejlor Svift dokazuju svoju odanost – mogu da naruče još neobjavljen album i da ga dobiju na dan objavljivanja po ceni od 48,09 dolara. Takođe mogu da ga kupe najviše 13 puta kako bi bustovali svoje mesto na listi. Za mnoge novi sistem je potvrda teze da je Tejlor Svift hladna, proračunata i gramziva. Da ne preza ni od čega kako bi zaradila još novca. Međutim, malo je onih koji znaju da je Tejlor Svift platila školarinu Rebeki Bortniker. Da je odletela u Ohajo da bi bila na devojačkoj večeri jedne obožavateljke. I dalje mislite da je u potpunosti fejk?
SLUŠANJA ALBUMA „1989“ ZA
®
( POP ) KULTURA
59
Nekad si bogatiji za kintu, nekad za aplauz I na ovim stranicama ste više puta čitali kako se teška vremena najlakše preživljavaju uz vic, šalu, humor. Samo što su, reći će to i regionalna stand-up zvezda iz Makedonije Saško Kocev, teška vremena ovde postala svakodnevica. Što i nije tako loše. Bar po stendapere PIŠE DIMITRIJE ĐURIĆ ozornica, jedan čovek, jedan mikrofon, publika, opuštena atmosfera, pokoje piće i zalogaj dobrog komada humora koji se katkad teško vari, pa može da vas zaboli stomak i, kao drugo, od kog vam stane knedla u grlu, pa zasuzite – od jeda ili od smeha, svejedno, jer ionako ćete to retko kad priznati. Sedmi „StandUpFest“ biće održan u Beogradu od 17. do 23. oktobra u UK „Vuk Karadžić“, a okupiće učesnike iz čitavog regiona. Oni će se šaliti, koliko na račun naših svakodnevnih međuljudskih, partnerskih, porodičnih, pa i onih političkih, regionalnih odnosa, toliko, pa i više na sopstveni račun. Učesnik ovogodišnjeg festivala Tin Vodopivec iz Slovenije kaže da to – baš kao i van pozornice, u životu – zavisi od stila.
P
„JA NISAM TOLIKO POLITIČKI ANGAŽOVAN
materijal više iz svog života. Naravno da se, kad komičari iz različitih država nastupaju zajedno, malo prokomentira i ta naša situacija, ali mislim da je to sasvim normalno. I Šveđanii i Norvežani stalno se nešto prckaju ili zafrkavaju Dance, tako i Belgijanci, i Holanđani, i mnogo drugih zemalja. To će biti uvijek tema razgovora, uvijek aktualno, ali onda je na komičaru da li se obraća tome“, kaže Tin, ali naglašava da se publika – osim smešnim forama, našaliće se on – najviše smeje svojim svakodnevnim mukama i nevoljama.
KOMIČAR, TAKO DA VUČEM
S OBZIROM NA TO DA JE STAND-UP KOMEDIJA, SAGLASNI su sagovornici Originala, relativna novina na ovim prostorima, za njeno osnivanje je, više od smisla za humor, bilo potrebno nešto drugo, ono što, za naše prilike, ne predstavlja nikakvu novinu. Marina Orsag, jedna od osnivačica hrvatske standup scene, zna to najbolje. „Kada stvaraš scenu u Hrvatskoj, potrebna su ti poznanstva, veze i određena uvjere-
nja. Sve to naravno ja nisam imala, pa sam se morala fokusirat na smisao za humor na pozornici i sreću i šarm izvan nje. U trenutnom ‚stanju‘ države, i vaše i naše, smisao za humor je mnogo potrebniji i nekako jedna od rijetkih stvari koje te održavaju relativno prisebnim“, kaže ona. I na ovim stranicama ste više puta čitali kako se teška vremena najlakše preživljavaju uz vic, šalu, humor. Samo što su, reći će to i regionalna stand-up zvezda iz Makedonije Saško Kocev, teška vremena ovde postala svakodnevica. Što i nije tako loše. Bar po stendapere. „Pa ne poznajem baš neke dobre i poznate stendapere iz Švedske, isto tako, evo pogledajte, Lihtenštajn i Luksemburg. Nemaju stendapere, nemaju ljudi šta da pišu. Sve je dosadno i sređeno. Nema ih ni u Švajcarskoj. Tamo imaju tenisere, golfere... A kod nas je lako. Svakog dana imaš inspiracije, ali moraš prvo pažljivo da zauzmeš jednu stranu. E sad, što bi Nušić rekao, mnogo je lakše kad si opozicija. Tad reči izviru same i ima strasti u svakoj rečenici“, kaže Saško.
BEZ OBZIRA NA SVA NERAZUMEVANJA NAŠIH ZVANIČNIKA, „STANDUPFEST“ JE, kao i sve slične regionalne manifestacije i programi, postao mesto gde se ovi duhoviti ljudi, učesnici i publika, okupljaju i razumeju, smejući se i podsmevajući se. „Ljudi se smeju sebi, a podsmevaju drugima. Kad prepoznaju sebe u priči, ili imitaciji, ili komentaru, onda je gromoglasno smejanje, zato što vide sebe i odbace sve svoje sumnje koje ih opterećuju, skinu sve tabue sa svojih ramena. A onda se u sledećoj priči podsmevaju drugima, i to je već zlobno. Tada reaguju još više, pa sledi još više aplauza, jer voajerizam lupa na velika vrata“, kaže Saško Kocev dok se posebno osvrće na aplauze, najveću nadoknadu, veću i od one novčane, koju jedan stendaper može da dobije. „Dvorske lude nisu živele baš sjajno... Samo su bili iskrene i direktne. Valjda su se time hranile. Tako je i kod nas, nekad smo bogatiji za koju kintu, a nekad za koji aplauz. Ja sam najsiromašniji kad pričam jeftin i prizeman humor, i lako se prodam publici. Onda mi ne vredi nijedan aplauz.“
®
60
BUDI UMETNIK
NAĐA DORNIK
Umetnik mora celim bićem da se posveti radu
S
imboličan datum rođenja Nađe Dornik na Svetski dan muzike, 21. juna pre sedamnaest godina, bio je prva od brojnih nota koje su se kasnije nizale i označio početak blistave muzičke karijere ka kojoj ide na talasima tonova koje sama stvara. Posle završene srednje muzičke škole i gimnazije „Mokranjac“ u Beogradu, u kojoj je bila učenik generacije, upisala je studije harfe na konzervatorijumu Superieur u Parizu, u klasi profesorke Isabele Moretti. Nađa uspešno svira i klavir jer je pored harfe uporedo sticala pijanističko umeće u klasi profesorke Željke Vorkapić. Njena muzička karijera počela je veoma rano i nastupala je širom sveta, od najvećih srpskih do poznatih svetskih dvorana, od SANU, Kolarca i Beogradske filharmonije, preko dvorane moskovskog konzervatorijuma „Čajkovski“, do Karnegi hola u Njujorku. Spisak osvojenih priznanja najbolje bi opisala scena iz filmova u kojoj odmotani pergament seže unedogled, ali nemoguće je ne pomenuti dve: prva
Njena muzička karijera počela je veoma rano i nastupala je širom sveta, od najvećih srpskih do poznatih svetskih dvorana, od SANU, Kolarca i Beogradske filharmonije, preko dvorane moskovskog konzervatorijuma „Čajkovski“, do Karnegi hola u Njujorku RAZGOVARALA MARIJA BOŽIĆ
JA SAM JEDINI STUDENT NA KONZERVATORIJUMU SUPERIEUR KOJI NEMA SVOJ INSTRUMENT. UVEK SE PITAM DA LI ĆU IMATI DOVOLJNO VREMENA ZA VEŽBANJE
BUDI UMETNIK
je Specijalna nagrada za najveći umetnički dojam na takmičenju u Sloveniji, a drugu joj je dodelila Evropska unija muzičkih takmičenja za mlade. U Parizu je tek nekoliko nedelja i pitanje je da li će bez finansijske podrške moći da završi čak i drugi semestar. Uprkos talentu i želji za vežbanjem, jedina je studentkinja koja nema svoj instrument. „U februaru ove godine položila sam prijemni na Nacionalnom konzervatorijumu za muziku i ples Superieur, u klasi profesorke Isabele Moretti, jedne od najboljih harfistkinja na svetu. Francuska škola posebno je cenjena zbog svoje prefinjenosti i odmerenog tonaliteta. Konkurencija je bila velika, ali se nikada nisam bojala konkurencije. Ako neko želi da bude uspešan, mora celim bićem da se posveti radu. To zahteva odricanja i mnogo je teško, dok satima vežbaš, a znaš da se u isto vreme tvoji vršnjaci provode. Izdvajam mnogo više vremena za vežbanje od proseka, jer sviram dva instrumenta. Prilikom svakog vežbanja razmišljam o sledećem susretu sa profesorima i da li sam uradila ono što od mene očekuju. Trudim se da iz sebe izvučem maksimum, kao da ću već sledećeg dana imati scenski nastup“, kaže Nađa Dornik u razgovoru za Original. Kako je izgledao tvoj život u Beogradu?
Dan mi je bio isprogramiran u minut. Najviše vremena provodila sam u školi i jedva sam stizala da dođem na ručak. Kako nemam svoju harfu, koristila sam školsku, kada je učionica slobodna, a to je bilo u večernjim satima, pa sam ostajala da vežbam i posle 22 časa. To je zavisilo od toga ko je od obezbeđenja dežuran i hoće li mi dozvoliti da započetu kompoziciju izvedem do kraja. Pored redovne nastave radila sam posebno na takmičarskim programima. Postavljala sam sebi sve teže i teže zadatke, tako da je jedan profesor rekao da sam sa harfom već praktično savladala akademski program, ali ja sam želela da to isto postignem i sa klavirom i uspela sam. Kako provodiš vreme u Gradu svetlosti?
Pariz je grad koji je ostavio neizbrisiv trag ne samo u umetnosti već i u svemu što nas duhovno obogaćuje. Osećam kako me svakim danom od dolaska u Pariz ispunjava neka posebna energija. Vezuju me lepe uspomene i kada sam ovde dolazila na takmičenja, ali sada je to mnogo drugačije. Moram priznati da sam se pomalo plašila da li ću se
snaći, jer u srednjoj školi sam učila nemački i engleski. Čim sam položila prijemni, počela sam intenzivno da učim francuski i uspela da potreban nivo znanja savladam za tri meseca. Okupirana sam obavezama koje me očekuju na konzervatorijumu i nemam vremena za slobodne izlaske. Ono što je odmah primetno jeste da se na jednom prostoru sudaraju kulture svih kontinenata i to je ono što obogaćuje Grad svetlosti, a muzika svojim univerzalnim jezikom približava ove kulture, a i nas umetnike međusobno. Kakav je odnos prema mladima u Francuskoj, a kakav kod nas?
Razlika je velika i uočila sam to prilikom prvog susreta sa osobljem konzervatorijuma koje mi je odmah dalo ključeve učionica i za harfu i za klavir. Predstavnik konzervatorijuma razgovarao je sa studentima o željama i planovima svakog pojedinačno i na osnovu toga studentima su ponuđeni dodatni predmeti. Superieur sarađuje sa Sorbonom, pa sam dobila ponudu da mogu i tamo da slušam teoretske predmete. Imali smo poseban sastanak sa profesorkom Moreti i njenom asistentkinjom Ženevjev Letang. Iz razgovora sam videla da im je veoma stalo do naših budućih karijera, ali su nam skrenule pažnju da moramo da čuvamo ugled konzervatorijuma i da pazimo sa kim se družimo. Pre nego što smo počele razgovor o programu koji ćemo savladati, izvele su čitavu klasu na ručak. Kod nas je prava retkost da među profesorima sretnete ljude posvećene svom poslu, koji će vas na pravi način podsticati u radu i zajedno sa vama se radovati uspesima. Imala sam sreću da moje profesorke harfe i klavira budu Dijana Sretenović i Željka Vorkapić, a veliku moralnu podršku imala sam i od dirigenta Pavla Medakovića. A prema kulturi?
Okruženje u kome se nalazi konzervatorijum Superieur daje obilje činjenica o odnosu prema kulturi u Parizu. Ovo je 19. okrug, La Villete, i može se reći periferija Pariza na istočnoj strani grada gde je sve do 1974. bila industrijska zona sa pogonom za preradu mesa, a u vreme Napoleona III i stočna pijaca. Od 1981. godine kada je predsednik Francuske postao Fransoa Miteran, doneta je odluka da se Pariz usmeri ka istoku, gde se grade obrazovni i kulturni objekti visokog nivoa. Na ovom prostoru nalaze se moderna arhitektonska zdanja: Pariska filharmonija, Koncertna muzička hala, zgrada Muzeja na-
61
uke i tehnike, a u atraktivnoj geodetskoj kupoli obloženoj staklom smešten je bioskop. U samom parku se tokom čitave godine održavaju razne kulturne manifestacije. Ovde je i pozorište okruga La Villette, a pešačka staza u parku je od svoje južne do severne strane prekrivena valovitim krovom. Koje nastupe bi izdvojila kao najznačajnije?
Svi nastupi za mene su predstavljali premijere. U julu sam na poziv organizatora Svetskog kongresa harfe održala recital u Hongkongu, a u repertoar sam uvrstila i jedno delo engleskog kompozitora Pola Patersona. Bila sam oduševljena kada sam videla da i on prisustvuje kongresu. Održala sam solistički koncert u SANU i diplomski koncert u Muzičkoj školi „Mokranjac“. Tom prilikom kompozitor i akademik Ivan Jevtić je veoma visoko ocenio moje izvođenje. Sa četrnaest godina debitovala sam u Karnegi holu u Njujorku i održala prvi od dva solistička koncerta na harfi u Firenci. Moj program u Firenci je trajao sat i po, ali je publika tražila još tri bisa. Mali broj muzičara sa naših prostora je nastupao u Karnegi holu. Imam tu sreću da znam čak dvoje, Dimitrija Vasiljevića i tebe. Kako si stigla do jedne od najpoznatijih svetskih dvorana?
Moj nastup u Karnegi holu bio je recital najuspešnijih nakon takmičenja „International piano and strings competition“. U Njujork sam stigla zahvaljujući našem košarkašu Marku Jariću, koji je znao šta za jednog mladog umetnika znači nastup u ovako prestižnoj dvorani i ispunio moj san. Dimitrija Vasiljevića, sjajnog džez pijanistu, upoznala sam baš tada kada sam imala nastup u Njujorku. Da bi umetnost opstala, u nju mora da se ulaže, a život u glavnom gradu Francuske je skup. Da li je neko novčano podržao tvoj talenat?
Veliko je pitanje da li ću moći da završim do kraja studije, čak i drugi semestar, ukoliko ne budem imala finansijsku podršku. U Srbiji se stipendije za one koji studiraju u inostranstvu dodeljuju isključivo postdiplomcima. U Francuskoj podržavaju mlade muzičare, ali samo one iznad dvadeset godina. Moje je da nastavim put kojim sam krenula i iskreno se nadam da ima onih koji umeju da cene klasičnu muziku i znaju koliko mladima znači podrška.
®
62
EKSKLUZIVNO
DR VLADIMIR ĐURIĆ
U ŽIVOTU NEMA CRVENOG TEPIHA SAMO BORBA, RAD I UPORNOST Sve ono što normalni (da, takvi još postoje) građani, umorni od skandala i treš klikova, misle, u šta veruju, i ono što im je bilo potrebno da čuju – da nisu sami i usamljeni, dr Vladimir Đurić je počeo da stavlja na papir, tj. na ekran, na neki način lečeći i sopstvenu dušu. Srodni su se odmah prepoznali i počeli da dele njegove FB statuse, pa blogove, priče iz višegodišnjeg iskustva u radu sa pacijentima, a i sa onima drugima. Doktor Đurić nije preko noći postao slavan. Nije postao instant čudo koje je završilo na naslovnoj strani nekog dnevnog lista, a onda i u nekom rijalitiju. Jer oni pravi među nama nikada neće tamo završiti
RAZGOVARALA ZORICA MARKOVIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ
INTERVJU
63
TRUDIM SE DA TEME BUDU KORISNE, DA LJUDI KOJI SU STIGMATIZOVANI (ŠTO OD PRIMITIVNE OKOLINE, A ŠTO ZBOG SVOG PRIMITIVNOG NAČINA RAZMIŠLJANJA „SAMO LUDI IDU KOD PSIHOTERAPEUTA“) MOGU DA DOĐU DO BESPLATNIH SAVETA ZA NEKE POSEBNE SITUACIJE, TAKO ČESTE DANAS
N 64
EKSKLUZIVNO
ekako spontano, kako to obično biva sa dobrim stvarima, blog dr Vladimira Đurića, pravog doktora medicine, pronašao je put do onih koji su poželeli da pročitaju nešto drugačije od onoga što im se svakodnevno servira. Da čitaju, između ostalog, o običnim temama, u stvari, o temama koje je teško pronaći u medijima, ali ih je obilje u svakodnevnom životu. O ljubavi, ljudskosti, milosrđu, dobroti, o slomljenim dušama, o pokušajima i porazima, o pobedama i nadama... Sve ono što normalni (da, takvi još postoje) građani, umorni od skandala i treš klikova, misle, u šta veruju, i ono što im je bilo potrebno da čuju – da nisu sami i usamljeni, dr Đurić je počeo da stavlja na papir, tj. na ekran, na neki način lečeći i sopstvenu dušu. Srodni su se odmah prepoznali i počeli da dele njegove FB statuse, pa blogove, priče iz višegodišnjeg iskustva u radu sa pacijentima, a i sa onima drugima. Doktor Đurić, psihoterapeut u edukaciji (završni nivo edukacije iz racionalno-emotivne i kognitivnobihevioralne psihoterapije – REBT), kako insistira da se naglasi, nije postao preko noći slavan. Nije postao instant čudo koje je završilo na naslovnoj strani nekog dnevnog lista, a onda i u nekom rijalitiju. Jer oni pravi među nama nikada neće tamo završiti. U ekskluzivnom intervjuu za Original (a inače ne daje intervjue), objašnjava da nije baš sve tako glatko išlo. Vaši FB statusi, tj. eseji, blog, postali su vrlo popularni zbog načina na koji spajate psihološke lekcije i realne životne situacije, duhovito, filozofski, s poentom. Da li je to zbog toga što su na neki način besplatna terapija za one koji ih čitaju, i zbog toga što se mnogi poistovećuju sa onim što pišete?
Najlepša pojedinost psihoterapije i psihijatrije je ta da su one sveprisutne, tj. ukoliko ste intrigirani ljudskom psihom, teme i građu o njoj ćete moći da primetite u bukvalno svakom trenutku koji provedete budni, a bogami i dok spavate. Psihoterapijskih tema za razmišljanje imate ujutru u autobusu dok idete na posao, na poslu, na sportu, ili u kafiću, kada večerate sa porodicom, u izlasku sa prijateljima i dok spavate sa svojim partnerom, i kasnije kad zaspite. Druga stvar je da su teme vezane za psihu oduvek intrigantne običnim ljudima. Da pričam o glomerulonefritisima, moja ciljna grupa bi bili samo ne-
MISLIM DA NIKADA NISAM OSTAVIO NEGATIVAN KOMENTAR NA INTERNETU. NEMAM VREMENA ZA TO. ZA HVALJENJE SE UVEK NAĐE
srećni ljudi sa tom dijagnozom, kada pišem o depresiji i anksioznosti moja ciljna grupa je čovečanstvo. Takođe se trudim da teme budu korisne, da ljudi koji su stigmatizovani (što od primitivne okoline, a što zbog svog primitivnog načina razmišljanja „samo ludi idu kod psihoterapeuta“) mogu da dođu do besplatnih saveta za neke posebne situacije, tako česte danas. Na primer: razvod, otkaz na poslu, nemogućnost da se zaposle posle fakulteta, prevare, seksualne nemogućnosti itd. Mnogi se poistovećuju zbog toga što su obična ljudska bića, a svakom od nas se može desiti sve. I pomenute neprijatnosti a i mnogo, mnogo gore. Isto tako, svi zaslužujemo pomoć. Da li je to i neki vaš ventil?
Jeste ventil. Ja sam stranicu napravio pre oko dve godine u jednom vrlo neprijatnom periodu za mene. Bukvalno, kao neki vid lične psihoterapije i sistematizacije misli. Nisam imao nikakvu ideju niti pretpostavku da će ona biti ovoliko popularna, da će uticati na toliko ljudi, menjati im i živote, a bogami i meni je poprilično promenila život. Na primer, iz Pekare Trpković su me nakon čuvenog posta o studentkinji pozvali da dođem na besplatan burek, što je svakako velika satisfakcija za jednog gurmana kao što sam ja, i bitna stavka za CV. Takođe, ogromna je satisfakcija kada svaki dan uz kafu pročitate nekoliko poruka u kojima vam ljudi zahvaljuju što su položili ispit, ili izašli iz veze u kojoj su patili, ili odbacili stege malograđanštine i otišli kod psihijatra ili psihoterapeuta i sada im je mnogo bolje. Svaki lekar zbog te potrebe da pomogne upisuje fakultet, ja se trudim da budem od onih koji će to i ostati kada dođu drugi izazovi. U biografiji ste naveli da ste imali „izazovnu ličnu istoriju“. Da li to potvrđuje da čovek prvo mora da pomogne sebi da bi pomogao drugima?
Iz mog ugla vrlo izazovnu, sa aspekta čovečanstva mogu reći da sam srećnik. Moj suštinski problem je bila nemogućnost da se zaposlim u koliziji za snom da jednog dana budem psihijatar i psihoterapeut (čemu
sam posvetio sve intelektualne sate od 18 godine pa naovamo), na jednoj vrlo izazovnoj geografiji. Diplomirao sam u roku sa visokim prosekom na Medicinskom fakultetu u Beogradu i potom sedam godina pokušavao da se zaposlim na psihijatriji. To nekome sa karcinomom deluje kao maleni problem, ali mladom intelektualcu sa „idejom da može sve ako se jako potrudi“ to je prava golgota, ta neizvesnost, taj osećaj frustriranosti i nemoći, ta depresivnost i beznadežnost. To je možda i najveći problem u ovoj našoj divnoj zemlji. Frustrirani mladi ljudi koji odlaze ne iz besa, nego iz potrebe da prežive, da ostanu psihički normalni i da dođu do nekog minimuma za pristojan život. Psihoterapeuti sa ovog podneblja možda nemaju priliku da prisustvuju najvećim svetskim kongresima i da pohađaju najskuplje edukacije, ali smo zato vrlo blagosloveni patnjom. Lična patnja je neophodna za svaku umetnost. Psihoterapija je u stvari isto vrhunska umetnost. I da biste bili dobar psihoterapeut, morate biti mudri. Malo je onih koji uče na tuđim greškama, većina ljudi uči na svojim. Tako i ja. Proces edukacije takođe podrazumeva nekoliko stotina sati ličnog rada, tj. lične psihoterapije. Kada vidite koliko psihoterapija može da pomogne vama samima, a ja sam imao privilegiju da učim od profesorke Zorice Marić, carice i jednog od najboljih beogradskih psihoterapeuta, onda možete da se opčinite tom naukom i da se njoj posvetite. Možete npr. da čujete jednu rečenicu koja će vam promeniti život. Meni je Zorica jednom prilikom rekla onako ovlaš: „Vlado, ti nisi bezvredan, ti si bezvezan“ (u smislu: nemaš vezu da se zaposliš) i istog trenutka me je izlečila od depresije. Druga rečenica je bila da u životu ne moramo da dobijemo nešto što zaslužujemo, tj. da nema crvenog tepiha, nego borba, rad i upornost, tvrdoglavo držanje za ciljeve i još veća fleksibilnost u načinu da do njih dođete. Što je i osnovna doktrina REBT-a, racionalno-emotivno-bihevioralne terapije. Da li nas problemi ojačaju ili slome, od čega to zavisi?
Zavisi koji problemi, i zavisi kakva nam je struktura. Uragan ne može ništa soliteru od armiranog betona, ali povetarac sruši kuću od slame. Problemi su takođe neminovni, tako da mi jedino možemo da „pobedimo život“ ukoliko sebe ojačamo. Psihoterapija, kao vid rada na sebi, najbolji je način za to. Šta onda kažete kada neko dođe i kaže „ne mogu“? Imamo li prava da
INTERVJU
kažemo nekome „možeš i moraš“ na osnovu ličnog iskustva?
Prvo saslušate, razumete, ohrabrite. Onda napravite dobru dijagnostiku. Ne žurite, da ne biste napravili grešku. Onda napravite razliku između problema i ličnosti. Ne lečite depresiju, na primer, nego Čoveka sa depresijom. I onda po principima racionalno-emotivno-bihevioralne psihoterapije počinjete da pravite kognitivnu restrukturaciju kod klijenta (on menja polako svoj način razmišljanja u bolji, racionalniji i zdraviji) i utvrđujete nove obrasce ponašanja koji prate to novo razmišljanje. Ukoliko se neko prejeda zato što je depresivan, a depresivan je zato što je neprivlačan i usamljen, jasno je šta treba da radi. Ali taj put nekada bude vrlo krivudav. Drugo, to „ne mogu“ u stvari znači „pokušao sam hiljadu puta i nije uspelo“, međutim ukoliko pokušate hiljadu puta da smršate tako što ćete jesti slatkiše, hiljadu puta ćete odustati od dijete. Nas ne uznemiravaju događaji sami po sebi, već naš način gledanja na te događaje. Na REBT-u, tj. psihoterapiji se uči kako da na te neprijatnosti gledate racionalno, a posledica racionalnog načina razmišljanja jesu zdrave emocije i ponašanja koja su svrsishodna i vode nas ka ostvarivanju ciljeva. Treće, ljudi imaju pravo da ne mogu nešto da urade. Večito je psihijatrijsko pitanje da li ljudi imaju pravo na suicid, na primer. U Belgiji je postojao čuveni primer žene koja je zahtevala eutanaziju zbog toga što je njen psihički bol nakon gubitka supruga i dvojice sinova u saobraćajnoj nesreći bio preveliki. Njeni advokati su zastupali ideju da nema suštinske razlike između neizdrživog psihičkog i fizičkog bola. Kada je ta žena prošla psihološko-psihijatrijsku eksploraciju u trajanju od šest meseci, njoj je dozvoljena eutanazija jer su zaključili da ona nije psihički bolesna, jednostavno njena sudbina je bila toliko teška, taj vetar je bio prejak za njenu kuću. Psihoterapeuti su odgovorni za trud na seansi, ne za ishod. Ishod ponajviše zavisi od klijenta, a ponekad i od sreće, tj. sudbine. Ja volim da se otkrivam na seansama, jer mislim da je to dobro, i ljudima prija kada razgovaraju sa psihoterapeutom koji je ljudsko biće a ne neki savršeni bezosećajni robot, ali nikada klijente ne teram ni na šta. To bi bilo pogrešno. Postoje i oni koji viču „vuk, vuk“, tj. traže pomoć a u stvari je ne žele?
Apsolutno. Muška agresija i ženske suze su često manipulacija. Mnogi ljudi dođu
na psihoterapiju zato što ih neko „pritisne“. Žena muža, majka sina, otac ćerku itd. Mnogo ljudi dolazi na psihoterapiju misleći da je ona prijatna i da ispunjava želje. Psihoterapija koja je preterano prijatna nije dobra. Kao kod stomatologa – boli kontrolisano, da nas ne bi zabolelo mnogo jače kasnije. U našoj zemlji je okej biti alkoholičar, ali nije okej biti depresivan. S druge strane, panični napadi su okej, a razvod je bauk, iako možda baš on leči tu paniku. Prvi problem koji dobijete od klijenta je obično romansirana verzija. Tipa „nervira me šef, komšinica, saobraćaj u Beogradu, vremenska prognoza“. Kako napredujete u terapiji, tako su problemi dublji, pitanja teže i emocije jače. Primera radi, dođe vam klijentkinja koja šest meseci priča o banalnim problemima sve dok ne stekne dovoljno poverenja u terapeuta da bi mu otkrila ono što je stvarno muči, zlostavljanje iz detinjstva, na primer. Ponekad sa klijentima napravite neki proboj, međutim oni se uplaše, odustanu od terapije, i vrate se starim navikama. Jung je govorio da je neuroza uvek zamena za legitimnu patnju. Ako ljudi ostanu bez neurotičnih tegoba, onda su nekako ogoljeni pred svojom patnjom. Recimo, muškarac koji pije da se ne bi suočio sa svojom impotencijom. Ukoliko prestane da pije, mora se pozabaviti lečenjem impotencije, a to je veliki udarac za ego. Previše je lajf koučeva koji tvrde da je mnogo važno na sve gledati pozitivno, ali neki veliki stručnjaci kažu da i nije moguće uvek biti pozitivan i borben i da treba prihvatiti i ona druga osećanja. Kada je to u redu, ostati na zemlji posle nokdauna, da se oporavimo?
U našoj zemlji ne postoji zakon o psihoterapiji. Svako može sebe da nazove lajf koučom, psihoterapeutom, healerom ili kako
KOLIČINA SREĆE KOJU ĆEMO OSETITI KADA NEŠTO OSTVARIMO ILI DOBIJEMO PROPORCIONALNA JE TOME KOLIKO SMO SE OKO NEČEGA TRUDILI, KOLIKO SMO ČEKALI, KOLIKO SMO TO JAKO ŽELELI I KOLIKO JE TO MALO VEROVATNO BILO. LJUDI KOJI ČESTO I LAKO I BRZO DOBIJU SVE ŠTO ŽELE, VRLO BRZO PRESTANU DA CENE TE STVARI
65
god. Mnogo needukovanih ili nedovoljno edukovanih ljudi zarađuje na ljudskoj muci i „na crnom tržištu ljudske nade“. To je ogroman problem i nadam se da će naši vodeći ljudi i profesori iz Saveza društava psihoterapeuta Srbije uspeti u dogledno vreme da odvoje žito od kukolja. Druga stvar je takozvana pozitivna psihologija koja je, po mom skromnom mišljenju, detinja stvar i mislim da više šteti nego što koristi. Kao, ako mnogo nešto želite, dobićete to. Nećete. Ali ukoliko sednete i razmislite u čemu grešite, prihvatite racionalno objektivnu težinu života, napravite plan, i dobro se potrudite, sve je zaista moguće. Život nije lagan. Nije ni fer. Dobro ne pobeđuje uvek. Ali je lep. Trud se često isplati. I verujem da će dobro pobediti. Kada dobijete otkaz na poslu, ne možete skakati od sreće, makar ne kod nas. Ali u domenu negativnih osećanja imate dve opcije: jednu da budete tužni, nezadovoljni i da vas ta tuga i nezadovoljstvo motivišu da promenite vašu situaciju upornim trudom... ili da postanete depresivni, ogorčeni i besni, i da onda idete u destrukciju, nesuvisle načine prevladavanja, poroke, suicid. Imao sam pacijenta koji je pokušao suicid nakon otkaza. Šta će mu suicid pomoći u zapošljavanju? Ali promena načina razmišljanja, iz iracionalnog u racionalni, odbacivanje insistiranja da mu se želje ostvare, razužasavanje, i bezuslovno prihvatanje samoga sebe uz prestanak obezvređivanja, dovešće npr. do toga da se samozaposli ili da nauči jezik za šest meseci i da se zaposli negde gde se njegova diploma možda traži i vrednuje. Svakako, bolje u inostranstvu nego u grobu. Kako se prihvataju ta osećanja od kojih se beži – tuga, bol, nervoza...? Da li je zato važna psihoterapija, što je i dalje prilično neprijatna stvar u Srbiji, reći „idem na terapiju“?
Ukoliko bi trebalo da u jednoj rečenici opišem REBT ili racionalno-emotivno-bihevioralnu terapiju kojom se ja bavim, to bi bila rečenica grčkog filozofa Epikteta koji je govorio da mi nikada nismo uznemireni stvarima samim po sebi već našim načinom gledanja na te stvari. Taj način gledanja, odnosno način razmišljanja, može biti, grubo rečeno, racionalan i iracionalan. Racionalan vodi u zdrave emocije (koje mogu biti pozitivne i negativne) i svrsishodna ponašanja. Iracionalan način razmišljanja vodi u nezdrave emocije (pozitivne i negativne) i osujećujuća ponašanja. Ljudi na psihoterapiju dolaze zbog negativnih nezdravih
66
EKSKLUZIVNO
emocija, npr. anksioznosti, depresivnosti, besa, povređenosti, osećanja krivice. Svrha psihoterapije je da se te emocije promene u zdrave pozitivne ili mnogo češće zdrave negativne emocije (za prethodne primere redom: zdrava zabrinutost, tuga, nezadovoljstvo, razočaranost i kajanje). Primera radi, da se neko ne parališe pred ispit zbog anksioznosti, nego da ga zabrinutost motiviše na učenje. Ili da neko ko je ostavljen ne ode u očajanje i depresivnost, nego da bude neko vreme tužan a da potom potraži novog partnera itd. Psihoterapija nije jeftina niti brza, ali je ostajanje u ovim nezdravim emocijama i osujećujućim ponašanjima mnogo duže, gore, bolnije i na kraju krajeva skuplje. Odnos jedne zemlje prema psihoterapiji i psihijatriji mera je razvoja tog društva. Na Zapadu je najveći problem naći dobrog terapeuta jer su svi zauzeti i velike su liste čekanja. Nadam se da će i u Srbiji uskoro postati normalno da idemo kod psihoterapeuta, jer će to biti dobro za zdravlje cele nacije, a posledično i svih nas. Šta ćemo sa onima koji neće na terapiju i žele sami da reše sopstvene nedoumice i pitanja?
To je apsolutno njihovo pravo. Svako je krojač svoje sreće. Najčešće je to zbog zabluda i predrasuda, i zbog toga stranice kao što je moja, serije, filmovi, beletristika, Jalom, Frankl, Milivojević, Jerotić razbijaju te mitove. Psihoterapija je takođe vrlo skup hobi, a mi smo siromašna zemlja, tako da se nadam da će jednog dana određeni broj psihoterapijskih seansi po godini biti uključen u zdravstveno osiguranje, ili da će ljudi imati bolji standard da to sebi mogu da priušte. Iz rada sa klijentima, šta ste zaključili da su naši najveći problemi, a šta potrebe?
Najveći problemi su univerzalni, obične ljudske želje, da nas neko voli, da mi nekoga volimo, da imamo mogućnost da radimo, da zaradimo, da priuštimo sebi ono što želimo, da budemo zdravi, da ljudi koje volimo budu zdravi. Specifičnost ovog prostora je 25 godina krize, dekadencije, beznađa, nemanja sistema, što pomenute probleme multiplikuje i komplikuje. Kada je humor lek, a kada kafana? Mi kao nacija bar po tome ne bi trebalo da ikada posegnemo za bilo kojim antidepresivom.
Humor je najbolji lek. Kada bih imao mo-
gućnost da izaberem samo jednu osobinu kog mojih prijatelja ili žene koju volim, to bi bio dobar smisao za humor. Ne postoji bolji odbrambeni mehanizam. I ukoliko možete da se nasmejete, to vas već dosta podiže na polju dijagnostičkih kategorija. U psihoterapijskom pravcu kojim se bavim, humor je blagotvoran, i najbolje razbija iracionalna uverenja koja klijenti imaju. Kada čovek počne sam sebi da se smeje zbog toga koliko je iracionalan bio, ceo posao je završen. Kafana je takođe lek. Način da se opustimo i da napravimo psihičku dekompresiju. Hedonizam je neophodan. Pogotovo kad se zasluži. A šta pomislite kad gledate naslovne strane? Da li je to zaista način da se zaboravi na sopstveni ćorsokak?
Prestao sam da čitam novine pre otprilike tri godine, osim vas (ali stvarno, ne šlihtam se, zato što mi prija intelektualnost, drugačije teme, i dobri novinari, kolumne, realan i nepristrastan pogled na realnost), trenutno na TV gledam samo sport. Pokušavam da nateram sebe da se skinem sa novinskih portala na telefonu. Ljudski mozak je kao sunđer i neverovatno je adaptibilan. To znači da šta unosite unutra, to će iz njega izlaziti. Ukoliko ga zatrujete od ranog jutra, nećete moći da vidite ništa lepo. I obrnuto, ako ga hranite filmovima (torentima), pozorištem, knjigama, i nepročitljivim morem informacija koje vam internet trenutno nudi, imaćete dobar outkom. Vaš mozak će misliti lepo. Suludo je u vreme interneta trošiti vreme na đubre kojim smo okruženi. U Izraelu novinari idu na edukacije u ministarstvo zdravlja da bi znali kako da prenose vesti sa ubistvima i samoubistvima, zbog poznatih činjenica o tome koliko senzacionalistički natpisi mogu kod psihički labilnih osoba da potenciraju neko novo zlodelo. Suicid je zarazan ukoliko se o njemu senzacionalistički piše. To je veoma ozbiljna nauka. U Izraelu vest o samoubistvu se ne prenosi, ili se napiše jedan red, na dnu strane. Na taj način se prevenira imitiranje, i generalno se oduzimaju loše ideje ljudima. Lično, pokušavam da napravim mehur normalnosti u sveopštem ludilu (sačinjen od moje porodice, prijatelja, kolega, pozitivnih ljudi koje negujem u svom životu uz pomenutu selekciju šta ulazi u glavu). To je jedini način da se zaštitimo. Pokušajte sledeći put na odmoru da ne pročitate nijednu vest pet dana, videćete promenu. Vratiće vam se vera u čovečanstvo.
Još je gore kad se čitaju komentari ispod pojedinih vesti. Da li je anonimnost ta koja izvlači najgore iz ljudi, pa je i to ventil, ili ih treba shvatiti ozbiljno i zabrinuti se?
Komentarima ne treba pridavati preveliki značaj. Svi su kritičari, ali su samo neki ljudi umetnici. Ja mogu misliti bilo šta o lepoti „Mona Lize“, ali to ne umanjuje njenu veličanstvenost. Takođe, postoje ljudi koji su hejteri, ili ljudi sa antisocijalnim poremećajem ličnosti koji uživaju u kreiranju negativne energije mržnje, zavisti, sitnih pakosti, crne rupe za sve što je lepo… Njih najviše boli ignorisanje, u svakom drugom slučaju oni pobeđuju. Imam kolege, prijatelje, profesore i učitelje čije mišljenje veoma cenim i koje uvek oslušnem. Takođe, Daning–Krugerov efekat, o kome sam pričao u postu o vakcinama, dosta utiče na sve to. Ne mogu da zamislim nekog mudrog ostvarenog čoveka kako pljuje i isteruje pravdu u nekim komentarima. Mislim da nikada nisam ostavio negativan komentar na internetu. Nemam vremena za to. Za hvaljenje se uvek nađe. Anonimnost i nemogućnost da neko bude kažnjen amnestiraju ljude od odgovornosti. Verbalno nasilje je posebno opasno pogotovo kod mladih ljudi i može imati nesagledive posledice. Najvažnija osobina intelektualnosti je rečenica „slažemo se da se ne slažemo“ i argumentovani dijalog koji ide nakon toga. Napisali ste da mnogi traže bekstvo i izlaz u nečemu što im na kraju stvori možda još i veće probleme, a sve da bi odložili patnju. Nismo baš poznati po odlaganju sreće, ali po odlaganju patnje jesmo. Zbog čega je tako teško raditi na sebi? Zar je lakše trpeti u stanju koje nije dobro po nas, pošto je to komforna zona?
Zamislite hipotetičku situaciju: klijentkinja, 40 godina, neudata, bez partnera, gojazna, koja radi korporativni posao koji ne voli, ali lepo zarađuje. Svakog petka uveče ona dolazi kući, tušira se, posmatra sebe u ogledalu, vređa se („svinjo debela, pogledaj se na šta ličiš“), plače, besni, depresivna je, odlazi do Maxija i kupuje porodični sladoled koji pojede odjedanput. Ponovo plače. Uzima bromazepam. Leže da spava. Ona ima nezdrave emocije i još nezdravija ponašanja, koja potiču iz iracionalnog načina razmišljanja. Te emocije su toliko neprihvatljive da ona mora da ih prekrije osećajem zadovoljstva. Zbog toga se prejeda sladoledom. To je ljudski. Međutim, kratkoročni
INTERVJU
hedonizam je često nespojiv sa dugoročnim i često vodi u dugoročnu patnju. Kao na njenom primeru. Teško je raditi na sebi, jer je neprijatno i ne daje instant rezultate. Kao fakultet, ili zdrava ishrana, ili vernost. Ali istrajnost, tolerisanje frustracija zarad dugoročnog hedonizma je pravi put. Ljudi su najgore životnije i navići će se bukvalno na bilo koje uslove. Napraviće svoju zonu komfora i u samom paklu. Život počinje zaista tek izvan naše zone komfora. Onda je lakše otići iz zemlje? Vi niste otišli?
Moje mišljenje je od početka bilo da najsrećniji mogu da budem ovde. Jedini uslov je bio da ja i moja porodica možemo da živimo pristojno. Za srpske uslove pristojno. Ne evropske. Zbog jezika, uspomena, porodice, prijatelja, sitnih hedonizama koje možete imati samo u vašoj rođenoj zemlji (hrane, ciganskih kafana, basketa dvaput nedeljno sa prijateljima, pozorišta na srpskom). A i zbog toga što mislim da vrhunski psihoterapeut možete biti samo na svom maternjem jeziku i samo na prostoru sa koga ste potekli. Kako ja da razumem nekog Švajcarca ili Norvežanina? Skoro mi je klijent iz Osla rekao da ide na tri razgovora za posao da vidi gde će on želeti da radi. Gde su uslovi za njega adekvatni. Moj mozak to ne može da shvati. Ali zato depresivnog mladog nezaposlenog intelektualca razumem perfektno. Ne zato što sam pametan i načitan. Nego zato što sam sve to prošao, samo malo ranije. Radili ste „predano“, kako ste rekli, i u bolnici „Laza Lazarević“, i u „Dr Dragiša Mišović“. Šta čovek nauči iz kliničkog rada? Šta ste vi naučili iz rada u tim bolnicama?
Imam oko sedam godina iskustva na psihijatriji. Tri i po godine radio sam za platu, tri i po godine isto toliko radio bez plate, volontirao, iz čiste ljubavi, žrtvovao se zbog sna da jednog dana budem psihijatar i psihoterapeut. To je jedno ozbiljno iskustvo i ozbiljno vreme provedeno uz sjajne kliničare, od kojih možete mnogo toga naučiti. Teorija je jedno, a praksa nešto sasvim drugo, i psihijatrija se uči na dva načina. Tako što kradete znanje od ljudi koji su vam uzori, i od pacijenata, pogotovo pametnih, a takvih je mnogo. Moji učitelji će sa vrata znati o čemu se radi kod nekog pacijenta, recimo da sam ja za ovih sedam godina stigao do trećine te kliničke intuicije koja je u ovom poslu suvo zlato. Takođe, nepovratno sam utvrdio svoju ljubav prema psihijatriji jer
POSTOJAO JE NAUČNI EKSPERIMENT KADA SU ZASADILI RAZNE BILJKE U JEDAN ZATVORENI ZASTAKLJENI PROSTOR KOJI JE NALIKOVAO RAJU. U SMISLU DA JE BILO NEOGRANIČENO SVETLOSTI, VODE, ZEMLJE, HRANE, PROSTORA ITD. I BILJKE SU SE LEPO RAZVIJALE, DO ODREĐENOG NIVOA I ONDA SE PRELAMALE I UMIRALE. NAUČNICI SU OTKRILI DA JE UZROK U NEDOSTATKU VETRA. BILJKE NE MOGU DA RASTU BEZ VETRA, JER IH ON KLAĆENJEM JAČA
kad pomognete jednom čoveku da, na primer, ne izvrši suicid, ili jednom čoveku koji ima auditivne halucinacije da zaspi, nema veće nagrade, niti veće satisfakcije. Postoji li zajednička nit kod svih tih pacijenata i da li je to njihova potreba da samo budu shvaćeni, prihvaćeni, ili je to nešto sasvim drugo?
Svaki pacijent je neponovljiv, ali je patnja univerzalna. Kao što sam i rekao, uvek treba lečiti čoveka a ne bolest. Svi ljudi žele isto, i mnogo vam u lečenju može pomoći empatija, taj trenutak kada biste zamislili sebe u nečijim cipelama. Postoje, naravno, sličnosti kod ljudi sa istim dijagnozama, ali uvek postoji nešto što je jedinstveno i intrigantno. Zdravlje podrazumeva ne samo odsustvo bolesti već i potpuno blagostanje na psihičkom, fizičkom i socijalnom planu. To je u psihijatriji posebno težak izazov. Postoji i ona priča da nam se mnogo toga ponavlja dok ne naučimo nešto. Kako biti siguran da smo naučili „ovoga puta zaista“?
Najveća zabluda je da ukoliko ne promenimo uzroke, da će se posledice promeniti, koliko god mi to želeli. Ukoliko sve uvek radimo na isti način, kako možemo da očekujemo da će ishod biti drugačiji? Bol je neizbežan, patnja je stvar izbora. Postojao je naučni eksperiment kada su zasadili razne biljke u jedan zatvoreni zastakljeni prostor koji je nalikovao raju. U smislu da je bilo neograničeno svetlosti, vode, zemlje, hrane, prostora itd. I biljke su se lepo razvijale, do određenog nivoa i onda se prelamale i umirale. Naučnici su otkrili da je uzrok u ne-
67
dostatku vetra. Biljke ne mogu da rastu bez vetra, jer ih on klaćenjem jača, usled lučenja nekog posebnog kolagena u stabljikama. Biljke bez vetra imaju slabiji kolagen koji kasnije ne može da izdrži taj teret i biljka se prelama i umire. Slično je i sa ljudima. Dete možete na dva načina da upropastite. Da ga uopšte ne volite i da ga prezaštitite. Nije neka preterana razlika u ishodu, iako je prvi svakako nepovoljniji. Tako da patnja služi da bismo naučili, da bismo stekli nova svojstva i znanja. Da bismo evoluirali. Bićemo sigurni da smo naučili kada nakon niza pokušaja i pogrešaka, jedno jutro ustanemo i shvatimo da je naš život dobar, po našim ličnim merilima, da smo ostvarili svoje lične ciljeve. Nijedan lek ne leči ono što radost ne može izlečiti. (O ljubavi i drugim demonima, Gabrijel Garsija Markes). Moj omiljeni citat. I kada ne bude više „teže“ psihopatologije. Malo „nenormalnosti“ je sasvim u redu. Pisali ste o tome da kompleksi mogu da budu opasni gospodari, ali i odane sluge. Kako kompleksi mogu da budu sluge, tj. kada su sluge?
Citiraću deo iz svog posta: „Ponekad prikrivanje kompleksa ‘košta‘ više nego njihovo rešavanje. Pritom ne mislim na uporednu cenu krpica, manikira i psihoterapije... Ukoliko su nam kompleksi Sluge, situacija nije toliko loša, jer nam oni mogu biti sjajan motivator za trud, rad na sebi i lični rast i razvoj kako bismo se uspeli promeniti, da bismo ih se ratosiljali, ostavili ih u mladosti, u ranijim neapgrejdovanim verzijama Nas, i jednom rečju prerasli...“ Da li je sreća uvek uzvodno, kao što sam pročitala kod vas na sajtu?
Ja mislim da jeste. Količina sreće koju ćemo osetiti kada nešto ostvarimo ili dobijemo proporcionalna je tome koliko smo se oko nečega trudili, koliko smo čekali, koliko smo to jako želeli i koliko je to malo verovatno bilo. Ljudi koji često i lako i brzo dobiju sve što žele, vrlo brzo prestanu da cene te stvari. To se obično završi u nekoj dekadenciji (droga, alkohol, kocka). Jednostavno ne znaju da cene malo i to što imaju. Ko zna da li bih ja ikada krenuo da pišem ovu stranicu da sam dobio posao i specijalizaciju odmah po završavanju fakulteta. I da li bih toliko razumeo ljudsku patnju da je sam nisam imao. Sve ima svoje. Nikad ne znamo zašto je nešto dobro za nas. Ukoliko idemo ka cilju i dalje, sve prepreke su samo edukacija koja služi da postanemo bolji i kompletniji ljudi.
®
UMETNOST
68
Dega i njegove balerine Edgar Dega revnosno je posmatrao balerine ne samo na sceni već i dok su se odmarale. Nekad bi njegova beleška delovala kao klasična skica i priprema za sliku, dok ne shvatite da je otišao dalje od toga: iz srednjeg plana na rubovima papira na detalje, igračicine ruke, stopala. Obilje pokreta, promena rakursa i planova posmatranja, što će biti potpuno razvijeno mnogo kasnije, tek u doba nastanka filmske umetnosti PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ vako ko imalo drži do kulture – ili se makar pretvara – voli da se pohvali koliko je baleta odgledao i koje su mu postavke, škole i balerine omiljene. Nekada to nije bilo tako, ma koliko bizarno zvučalo. Pre nego što su postale nedodirljive, istovremeno hladne i strastvene, izvajane, žilave lepotice koje ispituju granice telesnosti na daskama i od sopstvenog tela čine umetnost, bile su samo plesačice u čijem društvu niste želeli da budete viđeni, svojevrsne kurtizane. Međutim, ima taj čuveni impresionista koji nije mnogo mario za to. Za njega su bile večne muze. Inspiracija. Edgar Dega revnosno je posmatrao balerine ne samo na sceni već i dok su se odmarale. Nekad bi njegova beleška delovala kao klasična skica i priprema za sliku, dok ne shvatite da je otišao dalje od toga: iz srednjeg plana na rubovima papira na detalje, igračicine ruke, stopala. Obilje pokreta, promena rakursa i planova posmatranja, što će biti potpuno razvijeno mnogo kasnije, tek u doba nastanka filmske umetnosti.
S
USREDSREĐIVAO SE NA POKRET. PREMDA IMPRESIONISTI JESU BILI SLIKARI trenutka,
oni što pokušavaju da uhvate neuhvatljivo, sustizali prolaznost i igrali se njome – onako kako se Mone poigravao svetlošću, Renoar društvom, Tuluz-Lotrek kabareom – Dega je želeo da ulovi mekani pokret balerina. Nije on bio slikar plesačica, kako su ga tada obeležili, već onaj što pokušava da ovekoveči čist pokret. Zato ih je ređe slikao dok su na sceni; njihov pokret bio je spontaniji, življi, prirodniji dok su skrivene od svetla reflektora. „Kao da gledate kroz ključaonicu“, istakao je. Bio je opčinjen mogućnostima koje mu unutrašnjost operske kuće nudi kao posmatraču. Zato je, valjda, neke predstave i gledao po trideset puta. Prilika da istu scenu vidi sa balkona, iz partera, iz vizure orke-
stra. Efekti veštačkog svetla zanimali su ga jednako koliko i impresioniste an ženeral prirodno svetlo. Voleo je da slika unutra koliko oni napolju. Zlatno doba romantističkog baleta već se bilo završilo kada mu se Dega okrenuo; jedva da se pojmio kao oblik umetnosti. To mu je, doduše, išlo naruku. Nije bilo velikih igračica, i sve dok se La Belle Otero nije pojavila, čak ni velikih lepotica. Les petits rats, kako su ih tamo zvali, plesale su u tim svojim uzanim korsetima, a balet je ponirao u kič. Otuda mu se pružila prilika da beleži krv, suze i znoj dok maître de ballet drži čas. IAKO BI ČOVEKU LAKO MOGLO PASTI NA PA-
je bila ta jedna, posebna balerina, koja ga je začarala fascinacijom baletom, sva je prilika da je sve balerine smatrao čarobnim. Opravdavao je, kažu, sve što one rade, smejao se svemu što bi rekle... Voleo je balet, i u balerinama je pronašao svet vizuelnog uživanja, iako mnogi tvrde da je erotizam koji je unosio u slike bio suviše enigmatičan da bi imao ime. Mane je čak tvrdio da Dega nije sposoban da voli neku ženu.
MET DA
Njegova (a)seksualnost ostala je tajna, naročito zbunjujuća u kontrastu tog erotizma koji je davao balerinama i otklona prema njemu. Pisali su čak i da se u tom njegovom voajerizmu suštinski sadržala surovost. Kako je terao plesačice da satima poziraju u zahtevnoj baletskoj pozi koja je preterana i za onu naviklu na bol. Da bez ikakve sentimentalnosti i hladnokrvno reže balet na istinsku lepotu i agoniju ispod lepog. Volim da verujem da njegova dela najbolje svedoče o tome da nije mrzeo žene i bio pornograf, kako se često insinuiralo, već da ih je voleo platonski možda, onom apstraktnom ljubavlju koja transcendira telesno i ljudsko i postaje odavanje počasti nečemu što se samo posmatra i ne dodiruje. Negde su napisali: „Spartanski usamljen“. Te, zaista, pomerene, neretko okrutne i tužne scene iz života mladih balerina s kraja 19. veka, obojene su nežnošću koju je imao za njih, ma kakve prirode ona bila. I to kako je umeo da cinično kaže da možda i drži žene za životinje, kada bi mu prigovarali da ih prikazuje neprikladno, jeste samo cinizam. On je svojim modernim senzibilitetom
UMETNOST
UMETNIK JE SVOJIM MODERNIM SENZIBILITETOM OTVORIO PITANJA RAZLIČITIH FENOMENA DRUŠTVA MODERNOG DOBA, POPUT DRUŠTVA SPEKTAKLA, KONZUMERIZMA, RODNOG PITANJA; BAVIO SE ŽENAMA KOJE RADE, KOJE ŽIVE OD SVOGA RADA, A TADAŠNJI POLOŽAJ ŽENA, POGAĐATE, NIMALO NIJE BIO LAK, MA KOLIKO OTRCANO ZVUČALO
otvorio pitanja različitih fenomena društva modernog doba, poput društva spektakla, konzumerizma, rodnog pitanja; bavio se ženama koje rade, koje žive od svoga rada, a tadašnji položaj žena, pogađate, nimalo nije bio lak, ma koliko otrcano zvučalo. Portretisao je devojčice na rubu siromaštva, kojima je balet u to doba bio jedini izlaz. Njegov savremenik Pol Valeri valjda je svima zapušio usta: „Plesačica u Degaovom delu nije utelovljenje ženskog šarma, već borbe za preživljavanje žene iz niže srednje klase, opterećene i izobličene radom.“ NEKA TO BUDE LATENTNA RAVAN NA KOJOJ JE PRIKAZIVAO žene. Vizuelni ugao njegovog
slikarstva bio je nešto sasvim drugo, valjda smo to već shvatili. Nekad se čini da je uspevao da uhvati skoro bestežinske pokrete, poput Lejverija koji je ovekovečio neverovatan, nalik peru lagan, let balerine na sceni koji opovrgava zakon gravitacije. U prikazima se gotovo fotografski fokusirao na detalje, tako da asimetrijom i radikalnom vizurom naruši klasičnu kompoziciju. A bavio se i fotografijom. Zato su valjda na izložbi „Trenuci posmatranja“ nedavno održanoj u SANU posebna
poslastica bile tri fotografije balerina izvedene posebnom tehnikom snimanja na istom staklu i u formi pozitiva i negativa, netipično za period u kojem su nastale. Primenom solarizacije i premaza dobijeni su različiti hromatski efekti, pa figure podsećaju na čudesna bića iz snova, slično onome što će se stvarati tek u doba nadrealizma. Kada su oči počele da ga izdaju – najveće prokletstvo slikara – i nije više mogao da slika, počeo je da pravi male skulpture balerina od voska. Prva od tih skulptura, „Mala četrnaestogodišnja igračica“, obučena u pravu baletsku odeću i sa perikom na glavi, izazvala je opšti skandal. Belgijska plesačica Mari fon Gotem, debitantkinja u baletu Pariske opere, prikazana je naturalistički. Obukao ju je u pravu baletsku suknjicu od jeftinog tila i baletske papučice, s perikom načinjenom od ljudske kose i satenskom vrpcom. Kosa joj je svezana u pletenicu; tako je najčešće nosila kosu.
69
njega obeležile valjda dovoljno govori ono da se 1918. još i oženio balerinom Olgom Kohlovom koja mu je i život i slikarstvo okrenula naglavačke. Mada ih lično smatram neuporedivim. Pikasa i Degaa. Dega je posebno negovao formu i crtež, sa uvek dinamičnom i promenljivom tačkom posmatranja. Balerine u pokretu, u vidu skice, studije raspoloženja, predloška za skulpturu ili kompoziciju od nekoliko plesačica. Na njegovim platnima prepoznaju se scene iz modernijih baletskih koreografija Pariske opere ili scene uvežbavanja. I uvek kada su balerine posredi, Dega se bavio njihovim pokretom, trudom i naporom. Na sličan način je tretirao i žene pri toaleti. Prepoznaje se da je, beležeći često banalne trenutke svakodnevne rutine, nastojao da u njima pronađe ono suštinski životno i ljudsko, nešto što izmiče u svakodnevici sve snažnijeg ubrzanja koje je odlikovalo njegovo vreme. Otuda, valjda, i potreba da se u slici uhvati i bol. Agonija. Ono suštinski životno i ljudsko.
IZ DANAŠNJE PERSPEKTIVE BIO JE TO IZUZETNO NAPREDAN VAJARSKI rad za svoje doba, 1881. godinu. Iz perspektive tadašnjeg društva pak skulptura je bila (pre)daleko od ideala klasične lepote koja se povezuje s baletom. Naslovi su vrištali: „Zašto je tako ružna?“ Dega više nikad dok je bio živ nije izložio nijednu od oko četrdeset skulptura koje je napravio. Posle njegove smrti, doduše – kako to često biva sa kontroverznim umetnicima – mnoge njegove skulpture su odlivene u bronzi kako bi se spasle od propadanja i svoje su mesto našle u mnogim muzejima i kolekcijama sveta. A eto, nije ni Dega bio jedini kojeg su fascinirale balerine. U Barseloni je nekada organizovana izložba „Dega pre Pikasa“ na kojoj su upoređivane percepcije balerina dvaju majstora. Kubista je raščlanjivao pokret, isticao mišić iz svakog ugla. A koliko su
U SVOM DNEVNIKU 1874. PARISKI PISAC EDMON DE GONKUR o Degau je zapisao: „Od svih mogućih tema iz modernog života, on je odabrao pralje i balerine. To je svet ružičastog i belog. Najbolji razlog da se koriste svetli i meki tonovi.“ Dega tada ima 39 godina i slikaće balerine dok mu slepilo ne ugasi vid, a o sebi će reći: „Smatraju me slikarom balerina. A nikad im nije palo na pamet da me kod slikanja balerina najviše zanima da zabeležim pokret i naslikam lepu odeću.“ Opsednut baletom – u neku ruku – stvorio je stotine slika i skulptura koje jesu, priznajem, zarobile na platnu i u vosku okrutnost života balerine u 19. veku i tu njegovu voajerističku fascinaciju bolom koji je vladao ženskim telom. Ali ta revolucionarna mešavina lepote i brutalnosti viziji ovog konzervativnog, doživotnog samca i jeste, naposletku, dala moć. I to kakvu.
®
70
( POP ) KULTURA
NAJSTRAŠNIJE JE PRED SAM POČETAK
( POP ) KULTURA
Jedno od važnih novinarskih pravila nalaže da za svaki tekst moraš da imaš povod, dakle zašto baš na to trošiš prste, mastilo ili tastaturu. To pravilo kao da ne važi za Stivena Kinga – u kom god trenutku poželiš da pišeš o njemu, nije problem: ili mu izlazi neka nova knjiga, ili se nešto urađeno po njegovom delu daje na velikom platnu/internetu. U poslednjih nekoliko meseci videli smo nekoliko takvih slučajeva. Pre svega prilično lošu adaptaciju Mračne kule, iako sa veoma dobrom ekipom, kao i dve serije od po deset epizoda The Mist i Mr. Mercedes. Svakako je najviše pažnje privukla nova adaptacija jednog od njegovih najpopularnijih i najboljih romana To PIŠE SLOBODAN MARIČIĆ
71
S 72
( POP ) KULTURA
ećam se osećaja nelagode. Osećaja neprijatnosti, kao da se baš u mojoj sobi oseća ta neprirodna mešavina arome kokica, šećerne vune, podrumske vlage i kanalizacije. A sve je počelo krajnje bezbrižno... Šestogodišnji dečak Džordž Denbro obučen u žutu kabanicu juri ulicom za brodom od papira koji mu je napravio stariji brat, Mucavi Bil. Već nedelju dana padala je kiša u Deriju i veći deo kuća bio je bez struje, a dečaci ko dečaci, profesionalni šljapkači po barama. Glasno se nasmejao – zvukom usamljene dečje radosti, poput nekog vedrog trkača tog sivog popodneva – kada je ćudljivi tok vode odneo njegov papirnati brod u minijaturne brzake koje je formirala napuklina u asfaltu. Bujica ga je nosila toliko brzo da je Džordž morao da se da u trk kako bi ga sustigao. Voda mu je prskala po kaljačama u blatnjavim mlazevima. Njihove kopče veselo su zvonile dok je Džordž Denbro trčao prema svojoj čudnovatoj smrti. Pripremajući se za vajarski poduhvat stvaranja ovog teksta, poštovani čitaoče, ponovo listam iste stvari kao kad sam bio tinejdžer. Desetak prašnjavih knjiga i nasumice izabrani delovi. Prošlo je nešto više od decenije, stariji sam, valjda i zreliji, iako bi se sigurno našao neko ko bi to pokušao da ospori. Međutim, jedno je sigurno – osećaj nelagode pri tom nekoliko stranica dugom druženju sa šestogodišnjim dečakom u žutoj kabanici još je jači.
RAZMIŠLJAM, ZAŠTO BI NAM AUTOR ODMAH, TEK TAKO, REKAO da će dečak umre-
ti? Zar nije bolje da bude drama da li će preživeti ili ne, pa da ipak ne preživi? Odgovor stiže u narednim stranicama – nije. Mucavi Bil koji je ležao u krevetu zbog temperature poslao je Džordža u podrum po parafin kako njihov brod ne bi potonuo. Džordž je izvojevao pobedu protiv podrumskog mraka, nikakva ruka nije izletela da ga ščepa i odvuče u tamu, iako ga je majka, koja je u tom trenutku svirala klavir, izgrdila što je tako jako zalupio vrata i zamolila ga da to uradi jače sledeći put ne bi li polupao tanjire u velškoj komodi. Braća se onda nešto šapatom domunđavaju, bezbrižno zadirkuju i kikoću zbog kakve bezobrazne reči, kao što to sva braća ovog sveta inače rade.
Klavir ponovo otpoče – „Za Elizu“. Mucavi Bil nikada nije zaboravio tu kompoziciju, čak ni mnogo godina kasnije nikada se nije dogodilo da mu se zbog nje ne naježi koža na rukama i leđima; srce bi mu zastalo i on bi se setio: Moja majka je to svirala na dan kad je Džordži umro. Mucavi Bil potom čamac zaštiti od vlage, čak i dozvoli Džordžu da mu pomogne – Samo pazi da ti ne kapne na ćebe, jer će te
NEMOGUĆE JE PRONAĆI DOVOLJNO DOBAR PRIMER ZA TO KOLIKO JE KING UTICAO NA SVET OKO NAS. IZDAO JE PREKO 50 ROMANA, OKO 200 KRATKIH PRIČA, JEDINI JE AUTOR U ISTORIJI KOJI JE IMAO VIŠE OD 30 KNJIGA NA PRVOM MESTU LISTE BESTSELERA, A VIŠE OD 100 FILMOVA I SERIJA NAPRAVLJENO JE PO NJEGOVIM DELIMA
mama odrati – pa mlađeg brata upozori da se dobro obuče kada izlazi napolje, da ne bi završio bolestan kao on, i da se čuva. I upravo je zato sve jezivo i strašno. Zato što će ga majka odrati ako uništi ćebe. Zato što se braća kikoću zbog bezobrazne reči. Zato što je sve tako „obično“, kao u bilo kojoj kući, a Džordž mora da umre. Ta kombinacija porodične topline i smrti mnogo je užasnija od svake napetosti koju nikada nismo doživeli oko toga šta će se dogoditi šestogodišnjem dečaku u žutoj kabanici. A DŽORDŽ JE NAKON BRIŽNOG UPOZORE-
napolje i po kiši jurio papirnati brodić koji mu je pobegao u odvod za kanalizaciju, pa se savio da vidi kuda je otišao... Onda je osetio kombinaciju mirisa kokica i vlage. „Zdravo, Džordži“, rekao mu je iz odvoda gospodin Bob Grej, poznatiji kao Penivajz – klovn koji igra. I Džordžija ubrzo više nije bilo. Jedno od važnih novinarskih pravila nalaže da za svaki tekst moraš da imaš
NJA STARIJEG BRATA IZAŠAO
( POP ) KULTURA
Ramonsi, muzika i Red Sox Stiven King je veliki navijač bejzbol ekipe Red Sox iz Bostona i fan Ramonsa koje više puta pominje u svojim delima. U autobiografiji O pisanju iz 2000. godine čak navodi i da je đuskanje uz Ramonse razlog zbog kojeg je uspeo da održi dobar brak. Magazin Entertejnment vikli čak piše da je jedan od Kingovih zaštitnih znakova citiranje Ramonsa u svojim delima, i to ne bilo kojeg od njih već Di Di Ramona. Inače, Di Di Ramon je napisao pesmu „Groblje kućnih ljubimaca“ u Kingovom podrumu nakon što mu je King dao kopiju romana. Pesma je kasnije bila u istoimenom filmu iz 1989, kao i na jednom albumu Ramonsa. Ramonsi su mu se za sve odužili tako što ga pominju u pesmi „Pleasant Dreams“: „Ramones are hangin‘ out in Kokomo / Roger Corman‘s on a talk show / With Allan Arkush and Stephen King“. King je i veliki fan grupa AC/DC, Antrax, Judas Priest i Metallica, a deo je benda Rock Bottom Remainders koji čini više autora i novinara, među kojima je i tvorac Simpsonovih Met Groening.
povod, dakle zašto baš na to trošiš prste, mastilo ili tastaturu. To pravilo kao da ne važi za Stivena Kinga – u kom god trenutku poželiš da pišeš o njemu, nije problem: ili mu izlazi neka nova knjiga, ili se nešto urađeno po njegovom delu daje na velikom platnu/internetu. U POSLEDNJIH NEKOLIKO MESECI VIDELI
Pre svega prilično lošu adaptaciju Mračne kule, iako sa veoma dobrom ekipom (Metju Mekonahi i Idris Elba), kao i dve serije od po deset epizoda The Mist i Mr. Mercedes. Osim toga, krajem septembra King je u saradnji sa svojim sinom Ovenom objavio i novu knjigu Uspavane lepotice, ali svakako najviše pažnje privukla je nova adaptacija jednog od njegovih najpopuSMO NEKOLIKO TAKVIH SLUČAJEVA.
larnijih i najboljih romana To. I taj tempo Stivena Kinga traje već dobrih četrdesetak godina. Nemoguće je pronaći dovoljno dobar primer za to koliko je King uticao na svet oko nas. Izdao je preko 50 romana, oko 200 kratkih priča, jedini je autor u istoriji koji je imao više od 30 knjiga na prvom mestu liste bestselera, a više od 100 filmova i serija napravljeno je po njegovim delima, po čemu je sigurno rekorder. Da nije „Kralja horora“, stanovnik Njujorka po imenu Džoi Tribijani nikada ne bi morao da Isijavanje gura u zamrzivač da se više ne bi plašio, isto kao što ni stanovnik Springfilda Homer Simpson nikada ne bi rekao „Heeere‘s Johnny“ u specijalima za Noć veštica. OSIM TOGA, TINEJDŽERKA KERI BI IMALA SAVRŠENO LEPO MATURSKO veče, kao i ostatak njene škole, Endi Dufrejn nikada ne bi upoznao svog prijatelja Reda, a Keti Bejts ne bi imala priliku da slavnom piscu polomi obe noge i za to dobije Oskara, kao što ni dobroćudni div Džon Kofi nikada ne bi stigao da izleči Toma Henksa. Stiven King je štošta, ali je pre svega jedan od najboljih pripovedača današnjice. Stvara likove koje čitalac lako zavoli i lako zamrzi, zna da uplaši čoveka, ali odlično mu idu i misterija, fantastika i istorijska fikcija; kombinuje nespojivo, ne plaši se da ubija svoje likove, zna da u stvarnom životu ponekad (prečesto?) i zlo pobedi, dobro hvata tu tvinpiksovsku atmosferu malog mesta u kojem na prvi pogled sve deluje fino i lepo, a kakvo zlo uvek čuči u nekom ćošku; mnogo piše, još brže objavljuje i komercijalno je više nego uspešan. Takođe, njegovi čitaoci se lako, poput radoznale Alise, uvuku u bilo koju zemlju mračnih čuda da ih ubaci – bilo da je to Mejn iz šezdesetih godina dvadesetog veka, zatvor u Luizijani tokom tridesetih ili kakvo postapokaliptično društvo. „Ljudi žele da znaju zašto ovo radim, zašto pišem tako grozne stvari. Misle da sam sigurno veoma čudna osoba. To nije tačno. Imam srce malog dečaka... Eno ga u tegli na mom stolu“, izjavio je jednom Stiven King. Ali pre svega, King je ljubitelj knjiga i to se oseti u svakom njegovom slovu. „Knjige su savršena zabava – nema reklama, nema baterija, sati zabave za svaki potrošeni dolar. Pitam se zašto svako ne nosi po knjigu sa sobom za one neizbežne mrtve tačke u životu“, kaže King i dodaje:
73
KNJIGE SU SAVRŠENA ZABAVA – NEMA REKLAMA, NEMA BATERIJA, SATI ZABAVE ZA SVAKI POTROŠENI DOLAR. PITAM SE ZAŠTO SVAKO NE NOSI PO KNJIGU SA SOBOM ZA ONE NEIZBEŽNE MRTVE TAČKE U ŽIVOTU
„Knjige su jedinstvena portabl magija.“ Većina Kingovih dela dešava se u njegovom Mejnu gde je rođen 21. septembra (nedavno mu je bio rođendan) 1947. godine. Njegov otac Donald Edvin King bio je trgovac i kada je Stiven imao dve godine otišao je, kako sam King kaže, da kupi paklu cigareta i nikada se nije vratio. Njegova majka Neli Rut tako je ostala sama sa dvoje dece. Otac je takođe pisao, ali King ističe da nikada nije video njegove radove: „Majka kaže da je imao gomile i gomile rukopisa.“ Zbog finansijskih problema porodica se često selila, a kada je King imao 11 godina, vratili su se u gradić Duram u Mejnu u kojem je njegova majka brinula o svojim roditeljima do njihove smrti. Potom je postala negovateljica u lokalnoj ustanovi za mentalno obolele. KAKO SE NAVODI, DVE STVARI KOJE SU MU SE dogodile tokom detinjstva bitno su uticale na to da pre svega piše, a onda da to čini isijavanjem tame na papir koji, kako je poznato, sve trpi. Prvo je video kako jednog dečaka ubija voz, iako se toga ne seća. „Prema rečima moje majke, otišao sam da se igram kod komšija – u kući koja je bila blizu pruge. Oko sat vremena kasnije vratio sam se, kaže, beo kao duh. Nisam uopšte pričao do kraja dana; nisam joj rekao zašto nisam hteo da me pokupe ili zašto ih nisam zvao telefonom da dođu po mene, kao ni zašto me majka tog dečaka nije dopratila do kuće. Kasnije se ispostavilo da je dečaka sa kojim sam se igrao pregazio voz. Moja majka nije znala da li sam bio u blizini kad se to dogodilo, ili se dogodilo pre nego što sam stigao, ili sam odlutao nakon toga. Ničega se ne sećam, pričali su mi kasnije šta se desilo“, navodi King. Takođe, poznata je i priča da je King kao dečak na tavanu pronašao zbirku kratkih priča H. P. Lavkrafta The Lurker in the Shadows koja je pripadala njegovom ocu.
74
( POP ) KULTURA
Na koricama je, naravno, bio demon. „Znao sam da sam pronašao dom kada sam pročitao tu knjigu“, izjavio je King u intervjuu iz 2009. godine. Nakon toga počeo je da piše iz zabave i iz dosade kad nije imao šta drugo da radi. Čak je i navodno priče zasnovane na filmovima koje je gledao prodavao prijateljima u školi, ali je novac morao da im vrati kada ga je uhvatila učiteljica. „Sećam se kako sam se vraćao kući iz škole bolestan i pisao priče u krevetu da mi prođe vreme“, navodi King. Kako kaže, kada je bio mlad, pisao je priču o doktoru koji je brodom švercovao heroin u SAD. Međutim, brod potone, on jedini preživi i nađe se na pustom ostrvu na kojem ima ptica i vode. A onda, zašto da ne, polomi članak. „ŽIVEO SAM U MEJNU I IMAO SAM JEDNOG
lekara kao komšiju. Otišao sam jedan dan i pitao ga: ‚Doktore, koliko čovek može da preživi ako seče delove svog tela i jede ih?‘ Gledao me je kao da sam j....o lud“, navodi King. Prema njegovim rečima, bio je uporan i doktor mu je rekao da bi, ako vas baš interesuje, umro bez anestetika, kao i da bi najveći problem bio da li bi njegovo telo moglo da preživi te šokove. Prva priča koju je King samostalno objavio bila je „Bio sam tinejdžerski pljačkaš grobova“ 1965. godine, a još kao tinejdžer dobio je jednu školsku nagradu za pisanje. Od 1966. studirao je na Univerzitetu Mejn na kojem je upoznao devojku po imenu Tabita, sa kojom će provesti ceo svoj život. Prvu priču prodao je 1967, sa samo 20 godina. Diplomirao je 1970, kada mu se i rodila ćerka Naomi. Tokom studija pisao je za studenski list, a kako bi platio školovanje, bio je domar, radnik na pumpi i u perionici. Nakon diplomiranja prodavao je kratke priče muškim časopisima. Mnoge od tih priča objavljene su kasnije u kolekciji Noćna smena.
PENZIONISANOG
„KRATKA PRIČA JE POTPUNO DRUGAČIJA STVAR OD KNJIGE – kao brz poljubac u mraku od kakvog stranca“, navodi King. On i Tabita venčali su se 1971. godine i te jeseni King dobija posao profesora. Međutim, već tada počinju njegovi problemi sa pićem koji će trajati više od decenije. Sam King kaže da se zbog pića i upotrebe koječega ne seća pisanja nekoliko svojih knjiga. Prvi roman Keri objavljuje 1973. godi-
Omiljene knjige i filmovi Omiljene knjige Stivena Kinga: Avanture Haklberija Fina, Satanski stihovi, Gospodar muva, 1984, Krvavi meridijan, McTeague, The Raj Quartet, zbirka kratkih priča The Golden Argosy, Dikensova Sumorna kuća i Svetlost u avgustu Vilijama Foknera. Omiljene adaptacije njegovih knjiga: Stand By Me, Bekstvo iz Šošenka i The Mist.
Politika i lični život King je veoma aktivan u svojoj zajednici i otvoreno govori protiv stvari koje mu se ne sviđaju. Tako se, na primer, borio protiv zabrane nasilnih video-igara u Masačusetsu za mlađe od 19 godina iako, kako sam kaže, ne igra video-igre. Ipak, posle toga je počeo da igra pucačinu „Time Crisis“. Podržava demokrate, podržao je Obamu i redovno žestoko kritikuje Trampa. Naravno, bavi se politikom svog Mejna, a pisao je i tekstove za veću kontrolu oružja, naročito nakon pucnjava u školama u SAD.
ne i za to je možda i najzaslužnija njegova supruga Tabita – izvukla je iz kante deo rukopisa kojim King nije bio zadovoljan i naterala ga da ga završi. Dobio je za to honorar od 2.000 dolara, ali je na pravima za knjigu kasnije zaradio 400.000. Dve godine kasnije objavljuje Salemovo, ubrzo i Isijavanje. King navodi da je Džek Torens njegov „najautobiografskiji lik“ – u vreme kad je pisao dešavanja iz sobe 237 (ili 217, zavisi da li je u pitanju film ili knjiga) bio je ljubitelj alkohola koliko i Džek, samo što na kraju nije ni na koga vitlao sekirom. Tu se događaju još dve stvari bitne za Kingovu popularnost i njegov uspeh – Brajan de Palma omogućava da Keri sa filmskog platna užasava milione ušuškane u bioskopima, a Stenli Kjubrik ubrzo snima upravo Isijavanje, film koji King mrzi. ROMAN ZA KOJI MNOGI ISTIČU DA JE MEĐU KINGOVIM najboljim – The Stand – objavio
je 1978. godine, radio je malo i na stripovima, a onda se svet upoznaje sa poslednjim revolverašem Rolandom i Mračnom kulom. King će u rasponu od četiri decenije objaviti osam romana iz tog serijala. Mračna kula je na početku imala problem sa tiražom od samo 10.000 primeraka zato što je King verovao da će ta priča privući samo određen deo njegove publike. Radi poređenja, u to vreme izdao je Firestarter od 100.000 i Christine od 250.000 primeraka. Zbog toga je za Mračnom kulom bila velika potražnja i knjiga se mogla naći samo u specijalizovanim knjižarama. Kasnije je urađeno još 10.000 primeraka, a krajem osamdesetih ta „nepravda“ je ispravljena nakon pritiska izdavača i fanova. Prvim delom Mračne kule bavio se i početkom dvehiljaditih zato što je smatrao da ton knjige ne odgovara poslednjim delovima. Inače, King je krajem sedamdesetih i početkom devedesetih objavio niz kratkih romana pod imenom Ričard Bahman. Kako kaže, želeo je da vidi da li je sve što je postigao samo slučajnost, a ime je uzeo iz naziva hard rok benda „Bachman – Turner Overdrive“ čiji je fan. Posle nekog vremena otkriveno je ko je zapravo Ričard Bahman, a sve to dovelo je do još jednog Kingovog ubistva – Bahman je umro od „raka pseudonima“. King je svoju knjigu iz 1989. godine The Dark Half posvetio upravo „preminulom“ Ričardu Bahmanu. Krajem osamdesetih objavljuje Mizeri,
( POP ) KULTURA
a tokom devedesetih najuspešnija i najpoznatija knjiga bila mu je Zelena milja. Obe su posle pretočene u odlične filmove, Keti Bejts je za prvi dobila Oskara za sporednu ulogu, dok je Zelena milja imala četiri nominacije. Ipak, krajem devedesetih nešto što nema nikakve veze sa čudovištima iz tame i jezivim natpisima od krvi po zidu značajno će uticati na Kingov život – 19. juna oko 16.30 časova dok se šetao uz put u svom Mejnu, udario ga je kombi.
PRVU PRIČU PRODAO JE 1967, SA SAMO 20 GODINA. DIPLOMIRAO JE 1970, KADA MU SE I RODILA ĆERKA NAOMI. TOKOM STUDIJA PISAO JE ZA STUDENSKI LIST, A KAKO BI PLATIO ŠKOLOVANJE, BIO JE DOMAR, RADNIK NA PUMPI I U PERIONICI. NAKON DIPLOMIRANJA PRODAVAO JE KRATKE PRIČE MUŠKIM ČASOPISIMA
KAKO SE NAVODI, KING JE OD UDARCA ODLETEO ČETIRI metra. Hitno je prebačen u bolnicu, imao je probušeno desno plućno krilo, više fraktura desne noge, slomljen kuk i povrede glave. Noga mu je navodno bila toliko uništena da su doktori čak razmišljali i o amputaciji. Imao je pet operacija za deset dana, pa fizikalnu terapiju i u junu se već vratio pisanju, ali je godinama nakon toga imao velike bolove zbog čega je čak razmišljao i da prestane da piše. Vozač kombija koji je udario „Kralja horora“ Brajan Edvin Smit nije vozio brzo, nemarno, niti u alkoholisanom stanju, a kasnije je izjavio da mu je pažnju u odsudnom trenutku odvukao pas koji je bio na zadnjem sedištu. Kingov advokat i njegova supruga kupili su od Smita njegov kombi za 1.500 dolara, kako bi sprečili da postane kolekcionarski predmet, pa je nesrećni kombi, koji nije ni za šta kriv, umesto da postane slavan i prodat kao „Kombi koji je udario slavnog pisca“, uništen na otpadu. NA VRATIMA NOVOG MILENIJUMA KING OBJAVLJUJE MEMOARE O PISANJU, pa se seli i u digitalni svet onlajn serijalom horor romana The Plant. Međutim, projekat je ubrzo prekinut, javnost je spekulisala – zato što je prodaja bila slaba, a sam King je jednom izjavio da je jednostavno ostao bez ideja. Od 2003. do 2004. King objavljuje još tri dela iz serijala Mračna kula, a 2009. najveći roman još od borbe protiv Penivajza – Pod kupolom, na 1.074 strane. Naredne godine izlazi „11/22/63“, osmi deo Mračne kule 2012, pa nastavak Isijavanja pod nazivom Doctor Sleep, kao i trilogija Mr. Mercedes. Ukoliko pogledamo statistiku, koja je iz dobro poznatih razloga kao bikini, dolazimo do neverovatnih podataka – od 1974. godine do danas King samo tokom četiri godine nije objavio nijednu knjigu. Zato je
tokom 15 godina objavljivao dve, i čak dva puta tri knjige za godinu dana. A kako je to sve uspeo? „Ukoliko želite da budete pisci, morate pre svega da radite dve stvari – da mnogo čitate i mnogo pišete. Ne može to da se zaobiđe, nema prečice“, kaže King. JEDNA OD KLJUČNIH STVARI DA BI NEKO POSTAO PISAC jeste konzistentnost. King piše svakog dana 2.000 reči, odnosno oko šest stranica, bez obzira na to da li je vikend, praznik, radni dan ili smak sveta. „Čitajte i pišite četiri do šest sati dnevno, svakog dana. Ukoliko nemate vremena da čitate, nemate ni vremena ni znanja da pišete. Tako je jednostavno“, izjavio je jednom King. O svemu tome on i autor Pesme leda i vatre Džordž R. R. Martin (koji piše dve reči na pet godina) razgovarali su krajem prošle godine na jednom skupu. „Kako to pišeš tako brzo? Mislim, imao sam baš dobrih šest meseci, završio sam tri poglavlja. Ti si za to vreme završio tri knjige“, kaže Martin. „Radim tako što pokušam da završim šest strana dnevno. Dakle, kada radim šest strana dnevno, a radim svakog dana... Ako je rukopis dug recimo 360 strana, to je onda dva meseca posla. Ali to je u slučaju da sve ide dobro.“ „I završiš tih šest strana dnevno?“ „Uglavnom da.“ „Nemaš dane kada samo sediš, napišeš rečenicu i onda je mrziš, pa proveriš mejl, pa se pitaš da li uopšte imaš ikakvog talenta i da li je trebalo da budeš vodoinstalater? Zar nemaš takve dane?“ „Ne“, odgovorio je King i rekao da deli Martinovu (opravdanu, veoma opravdanu) bol zbog fanova koji mu traže da već jednom završi novu knjigu, dok je Martin rekao da najstrašnija stvar koja mu se u tom smislu desila ima veze sa Kingom –
75
na kućnu adresu, bez bilo kakve poruke, dobio je paket u kojem je bila samo knjiga Mizeri. Kao autore koji su najviše uticali na njega King ističe Ričarda Metisona, Lavkrafta, Brama Stokera i Reja Bredberija, a jednom je čak i rekao: „Bez Reja Bredberija ne bi bilo ni Stivena Kinga.“ Kako navodi, prva rečenica i prvi pasus knjige su vrlo važni elementi svake priče i oni moraju da budu savršeni. „Prvi pasus mogu da prepravljam nedeljama, mesecima i godinama dok ne budem potpuno zadovoljan. Ukoliko uspem da ga dobro napišem, znam da mogu i da završim knjigu“, kaže King. Zanimljivo je i kako funkcioniše njegov proces stvaranja priče – jednostavnim pitanjem: „Šta bi bilo kad bi bilo?“ Na primer, šta bi se desilo kad bi se neko vratio kroz vreme da spreči ubistvo Džona Kenedija? Od toga je nastala knjiga 11/22/63. Ili kada bi pisca povređenog u udesu prvo negovala, a potom zbog njegovih knjiga zlostavljala medicinska sestra? Od toga je nastao Mizeri. „POSTOJE ODREĐENE STVARI KOJE URADIM KAD SEDNEM DA PIŠEM. Sipam čašu vode ili šolju čaja. Počnem uvek u određeno vreme, od osam do pola devet, negde u tih pola sata svakog jutra. Uzmem vitamine, pustim muziku i sednem na istu stolicu, dok su isti papiri poređani na uvek istim mestima. Poenta svega toga jeste da kažem svom umu – uskoro ćeš da sanjaš“, navodi King. On ističe da mesto za pisanje treba da bude mesto u kojem bežite od sveta i što ste zatvoreniji, to će vam mašta biti jača. King se tokom pisanja potpuno izoluje da bi stvorio, kako kaže, budno stanje sna. Prema njegovim rečima, tada se oslobađa potisnuta mašta. Takođe, kad završi roman, uvek voli da napravi pauzu za analizu, a u memoarima O pisanju navodi da je šest nedelja dovoljno da se sve slegne. Tokom tog vremena on razmišlja šta je potrebno uraditi kako bi roman postao još bolji. I još nekoliko važnih stvari za sve koji žele da nekada napišu nešto. „Ono što razdvaja talentovanu osobu od uspešne je mnogo napornog rada“, kaže „Kralj horora“, dok na pitanje kako piše, odgovara: „Reč po reč.“ I dodaje još nešto: „Najstrašnije je pred sam početak.“ A on zna šta su strašne stvari.
®
UPOZNAJ SVET
76
SICILIJANSKI BAROK Kako se pređe Mesinski moreuz i kako vas pozdravi Madona Pismonoša sa tvrđave nad Mesinom, cela vaša percepcija prema Siciliji i prema životu se menja. Od Mesine pa do Marine Raguza kao niska bisera smenjuju se gradovi krcati istorijom, mitovima i lepotom koje su ostavljale u amanet razne civilizacije: od prvih kolonizatora koji su stigli iz Grčke, preko Rimljana i Arapa, do Normana, Španaca, Francuza i Amerikanaca koji su počeli da oslobađaju Evropu sa tog ostrva PIŠE ŽELJKO PANTELIĆ, DOPISNIK ORIGINALA IZ RIMA stočna Sicilija je zemlja vulkana, Arhimeda, mitova, grčkih teatara i rimskih amfiteatara, zemlja Normana, Arapa, Jevreja, raskošnog sicilijanskog baroka, zemlja nobelovaca, intenzivnih ukusa i mirisa, zemlja vatre i vode, kontrasta, paradoksa i dirljive lepote. Najbolji period godine da se obilaze gradovi barokne Sicilije jesu rano proleće i zrela jesen, kada su temperature taman kako treba, što bi rekao Basara, ni stepen više, ni stepen manje. Najbolja kombinacija prevoznih sredstava za „điro“ po istočnoj Siciliji su automobil i vlastite noge. Svi gradovi se mogu prelaziti peške, uključujući i najveći među njima –Kataniju; štaviše, šetnje pored mora, kao od Katanije do Ači Trece ili oko Ortiđe u
I
Sirakuzi, ili vidikovac-promenadom u Taormini ili gornjoj Raguzi podrazumevaju se kao obavezne. Istočna Sicilija je i Etna, najviši vulkan u Evropi koji i dan-danas preti ispod svog snežnog prekrivača dok svi lokalni sveci – svako mesto podno Etne ima svog – udruženo deluju da ga obuzdaju. MESINA
Prema mitologiji, Scila i Haribda, o kojima je još Homer pevao u svojoj Odiseji, baš u Mesinskom moreuzu su „zavodile“ mornare i odvlačile ih u tamne morske ambise. Danas znamo da je reč o vrlo snažnim strujama koje prolaze kroz tesnac između Sicilije i ostatka Italije i čine ga veoma opasnim. Kada putnik namernik pređe iz Kalabrije na Siciliju, dočeka ga „Bogorodica Pismonoša“ koja nadgleda moreuz sa tvrđave San
Salvatore. Mesinezi su veoma vezani za ovu Bogorodicu jer je prema legendi Bogorodica poslala pismo Mesinezima kao ohrabrenje u teškim vremenima kroz koja je grad prolazio u prvom veku nove ere. Mesina je najmanje lep grad na istočnoj obali Sicilije, možda i zato što je kao nijedan drugi nekoliko puta u istoriji bio pogođen nesrećama. Epidemije, zemljotresi (najrazorniji 1908. godine koji je bukvalno sravnio grad sa zemljom), bombardovanje u Drugom svetskom ratu, malo toga su poštedeli. Iz prethodnih vremena ostale su katedrala, nekoliko puta obnavljana od svoje prvobitne konstrukcije u 12. veku, najlepša fontana na Siciliji koja se nalazi ispred katedrale Fontana di Orione i crkva posvećena Svetoj Anuncijati Katalonaca, posebna po tome što u sebi objedinjuje arapski i normanski stil gradnje bogomolja.
UPOZNAJ SVET
TAORMINA
„Tu se nalazi sve ono što izgleda kao stvoreno da na zemlji zavede oči, pamet i dušu“, pisao je o Taormini Gi de Mopasan, koji je kao i antički pesnici bio očaran sicilijanskom varoši uklesanom na steni 200 metara iznad Jonskog mora sa pogledom na Etnu i njen beli vulkanski krater. Taormina nije samo, nadaleko čuveni, Grčki teatar, koji jeste manji od onog u Sirakuzi, ali je i maestozniji i elegantniji zahvaljujući svojoj panorami. Taormina je i gorda, kao i generacije ljudi koje su je nastanjivale i koje su čitav vek odolevale arapskim invazijama. Taormina je toliko lepa da su svi njeni kolonizatori nešto ostavili. Stari Grci su ostavili teatar, Rimljani fizionomiju grada, Arapi toranj El Kabah i cisterne za vodu, Normani su zaveštali crkve i manastire. Taormina je i „Lu Passiu“, promenada koja je oduzela dah i reči Geteu koji ju je svrstao u svoj „Grand Tour“. Taormina su restorani načičkani na padini sa cvetnim terasama i nijansama plave boje neba i mora koji se stapaju na horizontu. Taormina je antička Via Valeria koja je nekada spajala Mesinu i Kataniju i Sat-kula i katedrala posvećena Svetom Nikoli. Pored lepote kojom su neimari i ktitori darivali Taorminu, i priroda je bila darežljiva prema tom parčetu Sicilije. Iz Taormine se žičarom, za par minuta, stiže na njene peščane plaže u jednom od najfotografisanijih i najslikanijih zaliva La Baia di Isolabella. Već decenijama parovi sa romantičnim zanosom dolaze na ovo mesto da se zakunu jedno drugome na ljubav, pogotovo od kada su to uradile nekadašnje holivudske zvezde Liz Tejlor i Ričard Barton. KATANIJA
Katanija je grad vode i vatre, mora (Jonskog) i vulkana (Etne) između kojih se ugnezdila i već je vekovima na njihovoj milosti.
TAORMINA JE TOLIKO LEPA DA SU SVI NJENI KOLONIZATORI NEŠTO OSTAVILI. STARI GRCI SU OSTAVILI TEATAR, RIMLJANI FIZIONOMIJU GRADA, ARAPI TORANJ EL KABAH I CISTERNE ZA VODU, NORMANI SU ZAVEŠTALI CRKVE I MANASTIRE Možda je to tajna zašto je Katanija najbogatija, najživlja, najekstravagantnija, najprotivrečnija varoš na Siciliji. Nigde u Italiji nećete naći tako artistički uređene lokale, od barova i restorana do diskoteka. Retko gde ćete videti toliko veliki broj veoma doteranih ljudi na ulici i takvu ponudu zabave. „Movida“ u Kataniji je nešto posebno, jednako kao ukusi hrane. Šta god da konzumirate, povrće, voće, meso, testenine, čokoladu, slatkiše ili lokalne specijalitete „arančine“ ili limon sodu sa malo soli, ti ukusi ostaće vam zauvek u sećanju. Katanija je grad sa hiljadu lica kroz koja se reflektuje njenih 28 vekova postojanja i svi zavojevači koji su kroz nju prošli: stari Grci, Rimljani, Ostrogoti, Vizantijci, Arapi, Normani, Francuzi, Španci. Današnja Katanija u najvećoj meri svoj izgled duguje snažnom zemljotresu koji je pogodio jugoistočnu Siciliju krajem 17. veka i zatim velikoj erupciji Etne, čija je lava preplavila grad prolazeći ulicom koja se po vulkanu zove Via Etnea. Katanezi su zasukali rukave i rekonstruisali su grad podižući velelepne barokne zgrade, crkve, manastire, u dobroj meri od vulkanskog kamena, zbog kojih je istorijski centar grada uvršten u Uneskovu svetsku baštinu. Katedrala Svete Agate, zaštitnice Katanije, nalazi se na kraju Via Etnee, podignuta je pre više od hiljadu godina, na ostacima nekadašnjih rimskih kupatila, ali
77
je nekoliko puta rekonstruisana u prethodnim vekovima. Ispred nje se nalazi simbol grada, statua malog slona koju Katanezi od milošte zovu „u Liotru“. Mali slon koji nosi obelisk na čijem je vrhu krst delo je arhitekte Đovanija Vakarinija. On simbolizuje tri civilizacije: kartaginsku (slon je simbol poraza u punskim ratovima), egipatsku (obelisk su doneli krstaši iz Egipta posle jednog od svojih pohoda na Svetu zemlju) i hrišćansku (krst koji je postavljen na vrh obeliska). Na trgu vam neće promaći ni Palazzo degli Elefanti (Palata slonova) u kojoj su smeštene gradske vlasti, kao ni Kapija Uzeda. Ko nastavi da radoznalo kruži oko katedrale, ugledaće gizdavu Palatu Biskari u klasičnom baroknom stilu, a ako se uputite Garibaldijevom ulicom, stići ćete do Fontane Amenano, nazvane po reci koja protiče ispod grada, i dela grada koji se svakog dana do podneva pretvara u izuzetno folklorističku riblju pijacu. Vredi videti i Rimski amfiteatar u centru grada napravljen od vulkanskog crnog kamena, Chiesa del Carcere (Zatvorsku crkvu) koja se nalazi na mestu gde je bila zatočena zaštitnica grada Sveta Agata i zamak Urzino, klasičnu normansku tvrđavu koju je izgradio Federiko II. AČI KASTELO I AČI TRECA
Ko je u dobroj šetačkoj formi i put ga navede u kasnim jesenjim ili ranim prolećnim danima u ove krajeve, dugačka šetnja od „Lungomare“ u Kataniji do Ači Trece veliki je užitak. Kilometarska šetnja pored mora propraćena je nezaboravnim panoramama, plažama, lokalima. Ači Kastelo je poznat po svom zamku koji su u 11. veku napravili Normani i izgleda upravo onako kako zamišljamo tvrđave u kojima lepe deve čekaju da ih dobri plemići oslobode iz okova njihovih okrutnih tamničara.
78
UPOZNAJ SVET
če koju je podigao kralj Federiko II u 13. veku i smestio tu svoj dvor. Od tvrđave kada se krene ulicom Della Maestranza, načičkanom antikvarnicama i knjižarama, stiže se do jevrejske četvrti (Giudecca) gde je nedavno pronađen najstariji mikve – ritualni jevrejski bazeni. Kada su Jevreji proterani iz Španije (tada je Sicilija bila pod upravom španskih katoličkih kraljeva) krajem 15. veka, oni su ih zatrpali sa 20 metara zemlje, kako niko ne bi mogao da ih oskrnavi. Savršen završetak dana u savršenom gradu, Platon dixit, predstavlja uživanje u posmatranju zalaska sunca sa rive ili tvrđave Manijače. NEAPOLIS
Ači Treca sa Rivijerom Kiklopa i Lakeom je mitsko mesto iz Homerove Odiseje. Tu je, prema najvećem grčkom pesniku, Odisej utekao jednookom divu: pošto ga je oslepeo, ovaj ga je iz besa gađao stenama koje su završile u moru. I evo ih, i dan-danas stoje, ulepšavajući dane lokalnom stanovništvu i odmore turistima. Ači Treca je inače predivno ribarsko-mornarsko mesto sa konobama, živopisnim prodavnicama i vrlo prijatnom atmosferom. Zato nije čudno što je posle Homera, Ači Trecu i Rivijeru Kiklopa ovekovečio i jedan od najvećih italijanskih pisaca Đovani Verga u svom romanu I Malavoglia (Malodušni), a Lukino Viskonti u filmu La terra trema (Zemlja podrhtava). SIRAKUZA
Za Platona Sirakuza je bila idealan grad, Pindar ju je opevao, Ciceron je vezao hvalospeve dok je Arhimed, jedan od najvećih umova koji su boravili neko vreme na našoj planeti, rođen na „Steni“, kako Sirakužani zovu Ortiđu, ostrvo na kojem je rođena Sirakuza. Na Ortiđi se prelamaju istorija, mitologija, prožimaju se uticaji antičkih Grka, Rimljana, tragovi jevrejske i muslimanske četvrti, barok i rokoko, ukusi Sicilije, mirisi Mediterana i vetar koji joj prolazi preko zidina i kroz uske ulice. Ortiđa je jedno od onih mesta gde se sa zadovoljstvom postaje lutalica bez opasnosti da se zaluta. Na kraju vas uvek čeka more sa svojom bojom koja je različita od svih onih koje ste videli. Apolonov hram, najstariji na Siciliji, u svoja dva i po milenijuma i kusur vekova, pretvaran je u crkvu, džamiju, pa opet u crkvu, čak i u kasarnu u zavisnosti od osvajača
NAJSLAĐI GRAD NA SICILIJI, ČAK I U BUKVALNOM SMISLU, PREDSTAVLJA SE KAO ČOKOLADNI GRAD SA STOTINU BAROKNIH CRKAVA I ZVONIKA. U MODIKI SE PRAVI ČOKOLADA NA ISTI NAČIN KAKO SU TO RADILI ASTECI U SREDNJOJ AMERICI
koji su prolazili ovim meridijanima. I eto ga tu je i danas da pogled putnika namernika privuče kao magnet. Čitava Ortiđa je u neku ruku simbol bogatstva, značaja i moći koje je imala Sirakuza. Katedrala koja je dograđena na temeljima hrama posvećenog boginji mudrosti, zanatlija i umetnika, Atini po Grcima, Minervi po Rimljanima, danas je dragulj barokne arhitekture, kao i čitav trg na kojem se nalazi. Boja mermera i svetlih fasada u igri sa sunčevim zracima kreira malu čaroliju od koje se Ortiđa sija kao kakav dragulj. Ne propustite da vidite ni Arhimedov trg sa fontanom posvećenom Artemidi i da prokrstarite ulicama koje se ulivaju u njega sa pitoresknim barovima i prodavnicama. U neizostavne atrakcije Sirakuze spada izvor Aretuze, specifičan po tome jer usred mora izvire slatka voda i meša se sa slanom. Po mitu o kojem su pevali Vergilije i Ovidije, to je bio rezultat borbe Artemide i boga reka Alfeja. Već vekovima tu raste papirus u čijem hladu se baškari kolonija pataka. Na jednom kvadratnom kilometru, koliko je velika Ortiđa, smestila se i tvrđava Manija-
Arheološki park Neapolis nalazi se na ulazu u današnju Sirakuzu. U antičko doba bio je kvart Sirakuze koji su stari Grci zvali Temenite. Grčki teatar, „Dionizijevo uvo“, Rimski amfiteatar i Ninfeova pećina glavne su atrakcije koje svedoče o raskoši u kojoj je živela antička Sirakuza. Grčki teatar ni posle dve i po hiljade godina nije izgubio gotovo ništa od svoje privlačnosti. Sa tribinama okrenutim ka moru, i danas poklanja jednake emocije tokom letnjih pozorišnih večeri kao kada se premijerno na njegovoj pozornici igrala Eshilova tragedija „Persijanci“ 470 godina pre nove ere. Karakteristika čitavog parka su isklesane stene koje su poslužile i kao zatvor za sedam hiljada Atinjana koji su napali Sirakuzu u petom veku pre Hrista. Italijani su usvojili grčki naziv za te isklesane stene – Latomije. Ali Karavađo je dao ime najpoznatijoj od njih, „Dionizijevo uvo“, pošto je jedan od najvećih italijanskih slikara sublimirao u tom imenu oblik stene koja liči na uvo i legendu da je vladar Dionizije imao običaj da dolazi tu da sluša vapaje i zapomaganje zatvorenika zbog savršene akustike te neobične pećine. Svoj trag su ostavili i Rimljani koji su napravili Amfiteatar koji je bio tek nešto manji i luksuzniji od Koloseuma i Arene u Veroni. RAGUZA
Lepši deo Raguze je njen gornji deo sa svojim baroknim zgradama i crkvama i oker bojom koja je uniformisala čitavu varoš. Palata Bertini, Palata Zako, Palata Nikastro ili Palata Kozentini u potpunosti otelotvoruju maštu onih koji su čitali Leoparda Đuzepea Tomazija od Lampeduze, kreatora čuvene maksime koja je kod nas slobodno prevedena „Menjajmo da nas ne promene“.
®
79
Zašto timski rad nikada neće biti „ispričana priča“? Timski rad je tema o kojoj se često piše i govori, pa nekada deluje kao da o njoj svi i sve znamo. Međutim, svedoci smo realnosti u kojoj kultura tima nije razvijena u svakoj kompaniji, kao i da nije jednostavno postići timski sklad ilena je student završne godine Ekonomskog fakulteta, sa trenutnom adresom u glavnom gradu Južne Koreje, Seulu, gde je na stručnoj praksi u kompaniji Schaeffler Group. Tokom studija, Milena je veliku pažnju posvećivala i neformalnom obrazovanju, stičući internacionalna iskustva u SAD i Nemačkoj, ali AmChamps izdvaja kao program u kome je najviše naučila o izgradnji mentorskog odnosa. Milena i njena mentorka Sanja Stefanović, iz agencije Executive Group, bile su prvi match na izboru mentorskih parova i delile prvo mesto u prvom delu AmChamps programa. Kao neko ko dolazi iz oblasti komunikacija, Sanja je pomogla Mileni da usvoji i neke praktične veštine sa akcentom na pisanim komunikacijama, usmeravajući je kako da se oslobodi pravila i prenese poruku na jedinstven i sebi svojstven način. Svoja iskustva Sanja je podelila i sa ovogodišnjim polaznicima AmChamps letnje škole powered by Banca Intesa, gde je govorila na temu internih, eksternih i digitalnih komunikacija, kao i odnosa sa stakeholderima. Za Sanju je ovo bilo još jedno lepo iskustvo i prilika da
M
provede nove generacije kroz korporativni sektor, kao i da se upozna sa njihovim talentima i interesovanjima. Činjenica je da je oblast istraživanja timskog rada postala „common sense“ u svetu biznisa. Timski rad je tema o kojoj se često piše i govori, pa nekada deluje kao da o njoj svi i sve znamo. Međutim, svedoci smo realnosti u kojoj kultura tima nije razvijena u svakoj kompaniji, kao i da nije jednostavno postići timski sklad, a naročito sinergiju tima. Sinergija tima je rezultat zajedničkog delovanja grupe koji se često izražava kao „2+2=5,“ upravo naglašavajući formulu uspeha koja ne predstavlja prosti zbir po-
DA BI U ODREĐENOJ KOMPANIJI POSTOJALI USPEŠNI TIMOVI, NEOPHODNO JE DA ONA IZGRADI KULTURU TIMA. SVE POČINJE OD REGRUTOVANJA, KADA KANDIDATA TREBA POSMATRATI NE SAMO KAO INDIVIDUU VEĆ I KROZ PRIZMU KOMPANIJSKIH VREDNOSTI I NJEGOVE BUDUĆE ULOGE U NEKOM OD TIMOVA
jedinačnih doprinosa. Međutim, pri izboru članova tima, organizacije se neretko fokusiraju samo na funkcionalnu sinergiju, vodeći računa o međusobnom skladu individualnih veština i sposobnosti članova tima. Odsustvo sinergije ličnosti često je razlog zbog kojeg čak i najskuplji profesionalni sportski timovi ne uspevaju da postignu timski rezultat u skladu sa pojedinačnim talentima igrača. Ličnosti pojedinaca igraju značajnu ulogu u određivanju učinka tima, definišu uloge u timu, međuljudske odnose i vrednosti tima. Uspešne timove ne čini skup veština, već skup ličnosti. Svaku organizaciju karakteriše određena kultura, pristup radu i atmosfera u radnom okruženju specifična baš za tu organizaciju. Za zdravu organizacionu kulturu veoma je važno da su vrednosti pojedinca u skladu sa vrednostima organizacije. Brojne studije pokazale su da članovi tima bolje funkcionišu ukoliko osim istih vrednosti dele i interesovanja, imaju zajednički cilj i dele istu viziju profesionalnog razvoja i kompanije u kojoj rade. I dok većina kompanija kod potencijalnih kandidata traga za inteligencijom i iskustvom, poznat je primer kompanije Google koja regrutuje zaposlene na osnovu njihove ličnosti. U ovom slučaju, Googliness je specifičan miks strasti i pokretača, koji je teško definisati, ali jednostavno prepoznati. Da bi u određenoj kompaniji postojali uspešni timovi, neophodno je da ona izgradi kulturu tima. Sve počinje od regrutovanja, kada kandidata treba posmatrati ne samo kao individuu već i kroz prizmu kompanijskih vrednosti i njegove buduće uloge u nekom od timova. Nakon formiranja timova, važno je raditi na razvoju kadrova, istovremeno se baveći timskim radom. Executive Group je pravi primer organizacione kulture koja oblikuje sam način rada, a njegov kvalitet održava regrutovanjem i razvijanjem vrhunskih talenata na svakom nivou organizacije i na svakoj od uslužnih linija. Izvrsnost, naporan rad, strateško razmišljanje, kreativnost, besprekorno izvršavanje zadataka i usluga za klijente sastavni su deo EG filozofije, a dobra atmosfera u kojoj se zaposleni ohrabruju da neguju timski rad i istovremeno budu svoji, jedan od imperativa. Ključ ovog uspešnog tima, kao i svakog ostalog, leži u iskrenosti, otvorenosti i poverenju, a to dalje stvara osećaj pripadnosti i posvećenosti zajedničkom radu i donošenju najboljih rezultata.
BUDI ZDRAV
80
Meditacija kao deo medicine Nauči kako da koristiš meditaciju da umanjiš bolove, smanjiš krvni pritisak i produbiš san IZVOR: FOODMATTERS.COM editacija postoji hiljadama godina, praktikuje se u raznim formama, u najrazličitijim kulturama. Uprkos manjku dokumentovane istorije, znamo iz indijskih skriptura, takozvanih tantri, da tehnike meditacije datiraju čak od pre 5.000 godina, međutim, naučnici teoretišu da su primitivne kulture lovacasakupljača otkrile i koristile tu veštinu gledajući u plamen vatre. Meditacija je ušla u zapadno društvo hiljadama godina nakon što je ona počela da se praktikuje na Istoku. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka mnogi profesori su istraživali efekte meditacije na ljudsko telo i um, otkrivajući mnoštvo benefita po zdravlje i opšte blagostanje pojedinaca. Trenutno su meditacija i svesne vežbe široko prihvaćene kao deo izbalansiranog načina života i mnogi ljudi veruju da medicinski kvaliteti meditacije mogu da imaju direktan uticaj na fizičke elemente poput šablona spavanja, ublažavanja bolova...
M
Meditacija za bolji san
Da li ste se nekad ušuškali u svoj krevet nakon napornog dana i shvatili da vam se još milion stvari vrzma po glavi? Ako jeste, znate da te ludačke i brze misli imaju sposobnost da vam začas preotmu san. Poremećen san pogađa milione Amerikanaca svake godine i pospanost koja usledi dan nakon neprospavane noći može da umanji vašu produktivnost, i da učini da se osećate užasno, i čak oštete vaše zdravlje. Istraživanje iz 2015. godine koje je objavio JAMA Internal Medicine
Journal navodi da svesna meditacija, umirujuća vežba za um, koja se fokusira na disanje i svesnost sadašnjeg trenutka, može da pomogne oko tih nemirnih noći. U studiju su bili uključeni pojedinci srednjih i starijih godina koji su imali poteškoća sa spavanjem. Polovina grupe je završila program o svesnosti koji ih je upoznao sa meditacijom, dok je druga polovina završila osnovni program o edukaciji za san. Obe grupe su se sastajale jednom nedeljno u periodu od šest nedelja. Kada se uporede pojedinci iz običnog programa i oni iz grupe koji su izučavali svesnost, ovi poslednji su iskusili smanjen nivo nesanice, umora i depresije na kraju tih šest nedelja.
BUDI ZDRAV
Rezultati istraživanja nisu iznenadili dr Herberta Bensona, direktora BensonHenry Institute for Mind Body Medicine. „Svesna meditacija je samo jedna od mnoštva tehnika koje evociraju relaksacioni odgovor“, kaže dr Benson. Relaksacioni odgovor je termin koji je Benson uveo sedamdesetih godina i odnosi se na duboku psihološku promenu u telu koja izmamljuje suprotan odgovor od onog stresnog. Za mnoge ljude, poremećaj u spavanju usko je povezan sa stresom – relaksacioni odgovor dokazano pomaže da se ublaže mnoga oboljenja vezana za stres. Za većinu ljudi, relaksacioni odgovor može biti stvoren sa samo dva jednostavna koraka. Pronađi mirno i tiho mesto i isprobaj: Korak 1
Pronađi smirujući element na koji ćeš se fokusirati. Dobri primeri uključuju: - tvoj dah - zvuk („Om“) - kratka molitva - pozitivne reči poput „opuštanje“ ili „mir“ - rečenica poput „udišem mir, izdišem napetost“ Ako se odlučiš za zvuk, možeš da ga ponavljaš ili naglas ili u sebi dok udišeš i izdišeš.
81
Korak 2
Opusti se. Ne opterećuj se time kako napreduješ. Ako primetiš da ti je um odlutao, naprosto udahni duboko i opet fokusiraj svoju pažnju na izabrani element. Ovu vežbu možeš da ponavljaš koliko god puta želiš u toku dana, a posebno je korisna neposredno pred spavanje! Meditacija za ublažavanje bola
Stres i bol su bliže povezani nego što to ljudi misle – kada te boli nešto, to izaziva stres, a kada si pod stresom, to pogoršava bol. U tim slučajevima, psihološke terapije poput meditacije i relaksacije mogu da pomognu da se prekine začarani krug i da posluže kao suptilan holistički lek za ublažavanje bola. Ovi tipovi tretmana fokusiraju se na vezu između tela i uma. Istraživanja pokazuju da meditacija može da poveća toleranciju na bol i samopouzdanje dok smanjuje anksioznost, depresiju i upotrebu lekova. Svesna meditacija koristi se uspešno kao tehnika za ublažavanje bolova kod ljudi koji pate od različitih tegoba, uključujući glavobolje, bolove u donjim leđima, grudima i nelagode u gastrointestinalnom predelu.
Meditacija za snižavanje krvnog pritiska
„Meditacija a ne lekovi“ – to preporučuje svojim pacijentima dr Robert Šnajder kada je u pitanju visoki krvni pritisak. Doktor Šnajder je dekan fakulteta Mahariši vedske medicine na Mahariši univerzitetu menadžmenta u Ferfildu, u Ajovi. U proteklih 15 godina, Šnajder istražuje benefite drevne medicinske nauke „mahariši vedske medicine“ čiji je ključni deo transcendentalna meditacija. U proteklih 30 godina, u svetu je vođeno oko 600 različitih istraživanja o efektima transcendentalne meditacije na krvni pritisak. „Ona je jednostavna umno-telesna tehnika koja ti dozvoljava da uđeš u jedinstveno stanje mirne svesnosti ili opreznosti“, kaže Šnajder. Nije teško naučiti kako se praktikuje transcendentalna meditacija, ali bi trebalo to da uradite uz pomoć kvalifikovanog instruktora. „Potrebno je da imate nekoga da vas vodi, da vam da povratnu informaciju“, kaže, „inače nećete dobiti puni efekat.“
®
B ( LOG ) ORIGINAL
82
USTANI PROTIV RAKA PIŠE MILICA CVETKOVIĆ U oktobru se već tradicionalno obeležava Međunarodni mesec borbe protiv raka dojke. Cilj akcije je podstaći žene da se redovno javljaju na preventivne preglede, jer je to najbolji način da se bolest dijagnostikuje na vreme, a samim tim poveća i stepen izlečenja. Rak dojke čini vodeći uzrok obolevanja i umiranja od malignih bolesti u ženskoj populaciji širom sveta. To je najčešći rak kod žena, kako u razvijenim, tako i u manje razvijenim delovima sveta. O entuzijastima iz Londona okupljenim u organizaciji „Stand Up To Cancer“ napisan je i blog na platformi Moj Nedeljnik
osle velikog broja istraživanja, neuspelih pokušaja i često glorifikovanih ali beznačajnih pobeda, čini se da je napravljen veliki korak u bolju i svetliju budućnost. Američka uprava za hranu i lekove, kako prenosi BBC, odobrila je prvi medicinski tretman koji razjedinjuje ćelije raka. Za razliku od konvencionalnih metoda lečenja kao što su hemoterapija i operacija, novi lek koji se nedavno pojavio na tržištu ima kao cilj aktivan pristup lečenju karcinoma. Novi lek se, prenose mediji, spravlja od belih krvnih zrnaca obolelog. Uloga takozvanog živog leka ogleda se u tome da se ćeli-
P
je genetski programiraju i traže ćelije raka koje zatim uništavaju. Ipak, farmaceutska kompanija „Novartis“, koja je zasada upotrebu leka odobrila na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država, tretman naplaćuje blizu 470.000 dolara. Pročitavši tu vest, nisam mogla da se ne zapitam da li je kapitalističko društvo u kome živimo odredilo cenu života i šta se najednom desilo sa onom rečenicom da život nema cenu? Prema poslednjim podacima Svetske zdravstvene organizacije, kancer odnese jednu osobu svakog minuta. Vođena svakodnevnim traumatičnim iskustvima koja proživljavaju kako oboleli, tako i njihovi bližnji, grupa entuzijasta iz Londona osnovala je neprofitno udruženje pod nazivom „Stand Up To Cancer“. Ova nevladina organizacija ima humani cilj – da podigne svest ljudi o opasnosti kancera po čovečanstvo, kao i da kroz dobrotvorne događaje i donacije volontera i podržavalaca njihovog rada obezbedi lečenje obolelih na globalnom nivou. Sa preko 1.200 naučnika koji u laboratorijama širom sveta rade na naučnim istraživanjima, i hiljadama volontera, „Stand Up To Cancer“ postao je globalni lider u humanitarnom radu. Ukoliko želite da svojim volonterskim radom pomognete misiju „Stand Up To Cancer“, u svako doba možete postati njihov član bilo kao zagovornik njihovog rada i dela, član naučnog tima koji se bavi istraživanjima, donator materijalnih sredstava, ili jednostavno osoba koja je iz bitke sa kancerom izašla kao pobednik i želi da obolele ohrabri svojom pričom. Sve informacije možete naći na njihovom sajtu (http://www.standuptocancer.org), kao i podržati njihov rad na društvenim mrežama.
®
Otvori nalog na platformi Moj Nedeljnik na sajtu www.nedeljnik.rs i piši slobodno. Odabrani tekstovi biće objavljeni na sajtu i u štampanom izdanju Originala.
NA SRPSKOM JEZIKU
9, Broj
6. 01 l2 Ju 0, j1 Bro
. 2016 Jun
r 2015. Broj 1, Oktoba
Broj 5, Februa r 2016.
Broj 2,
LA NIK
ta
Br
ita
ns
ko
g pa
rlam
ok
ić
en
a je
in
icija
lim
a EU
na
pr
ot
es
S
HA
tu
LE
pr
AG ’N/
ot
iv
EN
CE
Br
FR
eg
AN
CE
zita
-PR
2.
ES
ju
SE
—
GE
TT
Y
IM
AG
END
RJU
A ZA TEST
NJU
JOR
K TAJM
S
SELMAN
u Indiji.
Uprkos ustavom
6
Kin
/15
8:3
sti, pritisak
Ko li
o propadaju snovi
PLANETA
sredine ne
Zašto dozvolja vaom bogatstvu Indijkam arktičk a da rade. krajnjeg severa Neke koje su podigle Zagreva nje glas platile ke je energets su veliku cenu namamilo otkrili i Rusiju. Ali kompanije negostoljubivo su krajnje STRANA 8 okruženje AM
ko ti a crta novi to Put se b pi le svil adne vrednosnje Eki rzmn d e, ali Gube li zap ost u svetu? ni partneri, pa o oge države, je nautajuGr Pda lipos riku Peking ima sve enzab SSSR-a. Ali pljee čnik jačanj svoju privlačn ao je vrhundrevn bliski ac kolapsomviziju jeodno ijeuh– la rinutije a decen n dn
SVET
ički
m
et
ež
. St
at
ua
Če
rč
ila
na
do
m
ak
rp H kriv e ko arva ih jo m H k ot Oba la na edni se ds Pre
og
7_ je a žrt 95ogo 10 pitom , mn ogo 8 mn NA STRA
sa
DIZAJN
AM
garantovanoj /29 12 jednako
u NA rk nje SL va oca Njujo na g OV 1 li AS utoNASLO u ei STRAN og VNA ko . NA .indd DAN posta re” o p tn enih Hus nijs riju AA6SVET NA da 0x50STRA vi su célèb atn odsu ađ aka iz ke isto RAN DA NA Slono “cause otinja kao tunettesu_5 i i on ov ET ud:vig ovc SV er inog a pr ju Bar vela enilao ST novi vanje živ HolivDEiCzlik za Nev bam sam bici je od prom čita T teć Spasa vljeno , preNY me O a pi a am ja ga rd i š nije va RS dra pra S
ANDREA
SVET DANAS.
BRUS ZA
NJUJORK
TAJMS
STRANA 5
8:36
9/15
12/2
nda
d
SVET DANAS
1
Slonovi u Mjanm aru ostaju bez posla Zbog
0.ind
50x5
ka om Putanje DEC poTursk u od isa svile. SaN Zapada dostig Istorija posled i uspon S NYT ri ju daci m iBIZNIS svojim ostali pova 7_R jorkSTRANA napori dai diktatu Globalni uticaj vrednosti neizbežan? njeni 1095 m zemlj br3zistvom promena ama koje leže et poika oživi u drvnoj nih aZAJNbogat ka revanšizmu ljanja laem, o tržišt stare bez industriji, sv razmiš DI do trgov blizu zagrljaj zapad tarizma, zaokret Rusije brojneom je nnKina enh re načinu nezapo je & aračke zaRestora ilj putev e NO ka e izaziv brinu lagodn zemlj postala problem slenost je da ad Ban g dodira STI a G je snažan partner. će akogeopo da laNOSTposta ak kineskog autori – protivteža su tom ” ici za vredne LIČ formusu ji k id, om, glihade znač ljudsko Ali radnike – da naruče zn ET litičke ših e mogure lik slonove. Toliko islama lina nla u San nj dn larolekazavis up ne je S ioMušterij UM eh IS moćn o jebri pojedu NA vi ni a sk ija ešod odmora nije radikalnog kov mer Žize od najlep a, da ndupotrese, jer se biog j usple ZN partn DA no dobro za njih hranu, nji p A svo Posi i iki po et tv razv na siplate sretnu ET neera STRANA STRAN A zit a u, a da zo Jed sveta ost el e umje žr za A 22 i& BI aš tu aš” i seFrancisk 7 3 eg SV apr gu a V NJA rnu se10le nekol eričk sovuVAC “Kal a pris “Kal ima 10 Br žen je uporn16 oruđ ao ija AN OVA ističk baš nikoga al R ipre STRANA za PUT st sm d to iko da dugu RANA je am t” Ko NOi suovi nem cija, ortist ANA š tur ja po mik ST ba pi m rt an ST što os N ril a nk Ne he m uto u n ln na sp R - po . N as vo tnici ije i e za rad gl Poš og sa će a ST fil prT I DIZAJN NOVAC & BIZNIS nako je osta j pret a umeren Meka rašivi pu relikv ijskoj budu moć jihov dnom UMETNOS oš o do zb i okre im vre ta vlja ke ažu m ust Štadoba NAUKA lo dina la d“sanam inauticaNajbolj lo nađu a ve ik nam st i Saud Ne iza se se mračno če jedan u da va go g će op ćn sko slatke, do bi etn la ns e sl na cs .aviokom dil kaže gu pla že NA 23pande su lju goa panija le dugo em je ost obRumun mo o Donal pra pros o &istiDIZNAJN h 17 a done je nva o um ivni Crvene zu da ći 15 ji RA na ta n ekstr se prik ho du Trampu zne alskfilmasistražuje . e. i veja ka ta nesna viso Novi A manje OST log brijiETN pra ji ST vat Puni rvencij apjoskš i no s ko ka an alze romskog m Političk A ra atlo senegka o zao svetu ali ih je sve da im istoriju AN je ino Be hr mu i stil predsed i, kiignorisa AN Arabi u ce UmUM ete, etor desetkovane a st STgRbio ijk u a hrle 24ija h pl nu no obla is S inte ohiji, iarEUkokjeonje kood ničkog HR 3. kandid i h š kše Životinje su čk a je ber rek - ata liči na njegov 196 del ropstva slav u pork lja e šuma i bolestim NA st o, ao eutsplsija eavi imSTRANA na Ste 5. do ebSa nd oRAn NANA6 3 poslovn U stival like eDi nestankom se em Met uš d STRAN ima, pa a ST st njihov20 tr us zeja DA i stil a, u ji sv, b sp putvrmam od 194 o sve je ukmu Fe e ob sk Vil A9 STRANA 16 je ii uST STRA g sv aaRko mu na zdisl ET š nik SV RA ira RANA toa dr od ET sv lijan kakočel ba sterda dizajn NA ST SV u goadičist k retn i Sirij rziju ge ita svi da je Am 3 Bo e je e dvero ku alo p lizam reta rb Ddžruihristu Ira se že Ta kođ e i kat nij ob lo poljo a pr ter ka ays.rs od am UMETNOST tu a ljaju ita ok pos otiv rita je d leg & DIZAJN zi rb Jeda priv an av ap p qatarairw la Um Meta Dejmo a B koji sna bo av dst lni k ičkih bran n vr redn žnih k , naBIZ ponovo na lu aj na a re ra list a koji i po lo glas ika NIS NAUKA & zadatkPa izm nalda e ASna se TEHNOLO u Od gađ du, a Kin ku p libDAN GIJA na obra ba n an gr Do avio Najbo I u Marsov n faš d pr jez đu Vulkan u moru u T acioi uspo a retorikaću i porast do apa ivn isto SVE kom lja tipa. To cu igra pametn koji dom ju ze statu čki se in nije gluma dustogodaj n aln antsk Belu ku a širomti na pa man sade lekar mlju s onih lja k Jedna od Z sert om vere Gli ob SvSTRANrij najveći Au22 e men svet nija m , ret i za e ave gazi japlanete leži na h tajni ji pore aslin a i advopod A lisk ak kih Antiimigr leđ je vi u trc ih pok sta re u a še dnu. Naučni z ST e ka ka Pr a slatk onih rani razotkrivaju B ubit listič Trampnalističkbuardilai su a ci je oiz RA ko bi ta STRANA h pi revi vođa im pi koji NA 15 dobi nacio e proi Ig sveg su i g pu ćim okre ća rop oč 3 su ni 7 dira či o li Ev uNA ti p ću ju pl zato a. RA jene ek ičke 5 eo
po
lit
lo osta a vo p lizm Koesodaakmeknta o je on r d ve Kak štei fu p 21. žarialn veti lob ži i g re tn e p ra eć sle a n Po ožd m ob
uz
SV
ST S Riju al oj lit i, A NA i u ud a pr po st AN DA m igre ica, zbog đeno R ble jske dm ti i ga ST Pro pi o se d pa ta, za zika
ET
ra sa Olimkolik . G nkro ru ne tovi ba a i vi go ize, al kr imin kr
20 15 .
ES
la
Prkosne žene na radu
en
Nov em bar
ette_
vign
DŽO
qata ra
irw ays.r s
HR
AN
Prin A stva c nord ra no ijs ke
an mor ove aju da ST RA NA
Re ne vo kuhi i po Re džep kral urba novo jevs nje i ne je os zatv tvo fa rm mišl ara jav “Nom e a ST u” RA kao NA deo 23
Š HA
NER
/TH
E NEW YOR
K TIM
ES
9
LIČ
NO
Idri s
ST
I
Elba Sv es afrič tra ni igra “N kog glum brut etfli go alno ac ksa” spod u ul oz ST ara ra i RA NA ta u hi tu 18
Svakog mesesca uz
All the News That's Fit to Print