Page 1


Сава Јанковић

СПАС ОД МАСАКРА

1  


ПРЕДГОВОР

Пет пукова Српског добровољачког корпуса који је у Србији био под командом генерала Милана Недића, у марту 1945. године, у Словенији, стављен је под команду генерала Драже Михаиловића, као Шумадијска дивизија. Дража је из Босне послао генерала Миодрага Дамјановића да са добровољцима и четницима војводе Ђујића, Динарском дивизијом, и четницима војводе Јевђевића, Личким корпусом, образује „Истакнути део Краљевске југословенске војске у отаџбини“. Шестог маја исте године, Први и Пети добровољачки пук, заједно са далматинским и личким четницима, повукли су се под борбом преко Соче у Италију. Истог дана су положили оружје Савезницима у Палма Нови, који су их затим послали у логоре Форли и Чезену. Дванаестог маја, Други, Трећи и Четврти пук добровољаца, 12.000 словеначких домобрана, са црногорским и србијанским четницима, прешли су у Аустрију и ухватили везу у Подгорици (Унтерберген) са Британцима, који су од њих тражили да положе оружје истог дана пошто пређу преко реке Драве, некадашње југословенско-аустријске границе. Када су положили оружје, Енглези су их, разоружане, сместили у логор поред села Ветриња, недалеко од Целовца (Клагенфурта). Двадесет четвртог маја, Енглези су пребацили камионима прву групу добровољаца на железничку станицу Марија Еленд. Ту им је свечано обећано да неће бити предани Титу него да иду за Италију да би се тамо придружили својим јединицама. Прва група добровољаца је 24. маја, и поред часне речи официра Велике Британије, предана преваром Титу, а 25. маја, исто тако и друга група. (Писац Спаса од масакра био је присутан када је енглески виши официр дао своју часну реч.) Титови партизани су сместили добровољце у логор Шент Вид, близу Љубљане. Двадесет седмог маја у логор је дошла из Београда „Комисија“ са партизанским пуковником Слободаном Пенезићем Крцуном на челу.

2  


Пенезић је наредио да се сви добровољци испод шеснаест година издвоје. Њих су поштедели стравичне судбине и послали их у унутрашњост на „преваспитавање“. Негде по подне, партизани су наредили добровољачким официрима да изађу из зграде у којој су били одвојени. Спровели су их до железничке пруге која је пролазила поред логора и закључали их у сточне вагоне. Рано изјутра, 29. маја, на железничкој станици у Кочевју, партизани су извели добровољце из вагона. Касније, током дана, увезали су телефонском жицом двојицу по двојицу добровољаца и у групама по двадесет трпали их у камионе па кроз шуму, под јаком стражом, одводили на стрељање. Три добровољца из ове приче провукли су се неопажени од стражара испод жице, увече, 28. маја. Поред њих тројице, још око 40 добровољаца су успели да побегну и да се спасу. Зна се да их је још известан број побегао или из транспорта или из логора, али, нажалост, њима се изгубио сваки траг. Остатак добровољаца партизани су превели сутрадан у Кочевје, где их је сачекала иста судбина. У Кочевским шумама, у Кочевском Рогу, партизани су стрељали 12.000 словеначких домобрана, око 3.000 српских добровољаца, преко 1.000 црногорских четника, око 1.000 хрватских домобрана (мобилисаних војника), и око 1.000 руских белогардејаца. Кочевје је било само једно од многобројних стратишта где су Титови партизани починили масовне злочине. Према масакрима које су комунисти вршили широм Југославије, у којима су побијене стотине хиљада људских бића, западне демократије су показале потпуну равнодушност. У овом најновијем рату, у којем су Срби опет били остављени сами себи, док су њихови противници имали пуну подршку Ватикана, Исламске заједнице, „Нове Немачке“ и англосаксонаца, жртава је било на свим странама. Међутим, Срби су били неправедно обележени као убице и силеџије, најгори од најгорих. У исто време ми, Срби, најжешће осуђујемо не само злочине које су други починили него и оне које су наши сународници починили.

3  


ПРВА НОЋ И ПРВИ ДАН

У четвртој књизи мога романа На прелому (Просвета), описао сам верно, онако како сам видео и доживео предају три добровољачка пука Титу од стране Енглеза. У роману сам променио имена већини учесника, као и главном јунаку, иако су сви догађаји о предаји и о пролазном „логору смрти“, Шент Виду, били истинити. Оно што се мени, Сави Јанковићу, заиста дешавало у тим најтежим и најтрагичнијим данима у моме животу, приписао сам измишљеном имену - Слободану Спасојевићу. Од сада, у свим доживљајима опасног, пуног неизвесности даноноћног бежања словеначким шумама и планинама, употребљаваћу права имена, како своје ткао и мојих сабораца и сапутника.

Прочитао сам текст о овом нашем бежању у књизи Владе Лазаревића Злочин без казне. Наша сећања се углавном подударају, изузев незнатних разлика. У исто време ја сам неким догађајима поклањао више пажње, док је он описивао неке друге детаље, оне који су на њега, што је сасвим природно, остављали јачи утисак.

У роману сам изнео извлачење испод жице поручника Душка Глишића, команданта батаљона у III пуку, затим потпоручника Драгомира Димитријевића (у ствари, Драгана Деспотовића, командира чете код Глишића), Стевана Костића (Славка Контића, просветара у истом батаљону), Дејана Маринковића (Душка Малешевића), Власте Лукића (Владе Лазаревића) и Вулета Цвијановића (Воје Цветковића) онако како се заиста и догодило. Ту смо, кад смо се састали на стотинак метара иза логорске жице, Душко, Влада и ја увидели да нам нема Воје, који је био просветар батаљона, а пре рата студент права. Одлучили смо да га причекамо, знајући да је носио наочаре са дебелим стаклима. Ту смо се Душко и ја, обојица стари другови из Руме (у роману Добрин), упознали са Владом који је био у IV пуку (ми смо били у III). Душко нам је, чим смо се руковали са Владом, шапнуо: 4  


- Другови, ви причекајте овде, а ја идем да тражим Воју. Отпузао је брзо и спретно двадесетак корака према логору. Чули смо га како тихо дозива: „Војо, о Војо!“ Овде ћу да препишем из IV књиге првог издања На прелому, (стр. 373) тачно оно што нам је тада казао: „Нема га нигде, другови. Тражио сам га и лево и десно, али њега нема, па нема. Ко зна где је одлутао са својом кратковидошћу“. Погледао је према небу. - „Још мало па ће и месец да изађе, а ми смо на отвореном простору. Причекаћемо још који тренутак... А сада, другови, да се помолимо Господу Богу, да нам помогне.“

Душково обраћање Богу пријатно ме је изненадило, као што сам и назначио на истој и следећој страници. Знао сам га као веселог и увек ведрог младића, који није ничим показивао своју дубоку веру у Бога. Знајући да ће се убрзо појавити пуни месец, морали смо после кратког времена да кренемо, тешка срца, без Воје. Негде испред нас су били Душко Глишић, Драган Деспотовић, Славко Контић, Стева Ћурувија, и још два друга. Морали смо с њима, по договору, ускоро да се нађемо. Поручника Душка Глишића сам више пута спомињао у роману под правим именом, као и Славка Контића. Драгану сам променио име у Драгомир Димитријевић, јер је он у доба мог писања живео у Београду, пошто је одлежао дванаест година на Титовој робији. Стеву Ћурувију сам описао под пуним именом у II књизи, у поглављу „Александрова, број 1“. Наставили смо да пузимо прво по пољима детелине, а онда по житу, које је било високо двадесетак сантиметара. Нисмо се више упињали из све снаге да што даље одмакнемо од жице и партизанских стражара, наоружаних пушкама и пушкомитраљезима. Кретали смо се према белој згради која се све јасније појављивала из даљине. Ту је требало да се састанемо са првом групом. Опет слободни. Осећање које не бих могао да опишем речима. Чини ми се да би томе била најближа једна једина реч, без икаквих покушавања да се разјасни: усхићење! До малопре бесправни робови, преварени и понижени, осуђени на смрт, а сада, као да нам се животне судбине поново враћају у властите руке.

5  


За оне који су остали, нарочито за мобилисане сеоске младиће, теши нас мисао да ће њих, као што нам је то већ неколико партизанских официра казало, „спровести у њихова родна места, где ће се испитати да ли су криви за какве злочине“. А они, дисциплиновани, послушни и храбри војници из домаћинских породица, нису никакве, па ни најмање злочине починили. Борили су се свим срцем „за мајку Србију“, „с вером у Бога, за краља и отаџбину“, као што је било исписано на косовским крстовима које су носили на српским униформама са десне стране груди.

Дижемо се готово у исто време и, погнути, настављамо убрзаним кораком. „Бела кућа“ све ближа и беља... Наједном, једва чујни, далеки бат корака. Падам ничице, а за мном и њих двојица, усред меког зеленила пшеничног поља. Ослушкујемо, непомични. Бат корака се постепено појачава. Чујемо и људске гласове. Разазнајемо да говоре словеначки. Уздижем мало главу изнад пшеничних влати и видим да се лево од нас, на свега шест-седам корака од ивице поља, пружио друм, осветљен слабим зрацима месеца који је тек почео да се појављује изнад хоризонта. А кораци све ближи и гласови све јаснији. Пшеничне влати су тек мало изнад наших, за тло припијених тела. Ако се и један од њих окрене у нашем правцу, мораће да нас види. Ево их, ту су, упоредо са нама. Наједном стадоше. Престаде и разговор. Све се утиша. И небо и земља. „Готово је! Видели су нас, помишљам. Сада нешто тихо шкљоцну. „Скидају пушке са рамена“, пролеће грозничавом брзином следећа мисао. Често сам гледао смрти у очи. Био сам у многобројним борбама, биткама, ломовима и гужвама, држао хладну цев револвера на слепоочници, око мене експлодирале бомбе, поред ушију им звиждала челична зрна... Међутим, увек сам био прибран. Никада нисам губио присуство духа. Овога пута, у ужасном сазнању да сам потпуно немоћан да ма шта учиним, и то сада када сам поново осетио неизмерну радост живота и слободе - тело ми је обамрло и осећао сам да не бих био у стању, први и једини пут у животу, да покренем ни руку, ни ногу... предао сам се потпуно на милост и немилост судбини. После неколико тренутака, читаве вечности, чују се опет кораци и лежерни људски гласови... Кораци се полако удаљују, гласови све тиши и тиши. 6  


То су они застали да запале цигарете - чујем миран Душков глас, пошто се бат корака потпуно изгубио. - Ала сам се уплашио. Има их тројица. Само да је један погледао овамо, морао би да нас види. Ја сам их једним оком гледао како су застали и како су палили цигарете. - Упаљачем? - питао је Влада. - Да, упаљачем. - Хвала Господу Богу што нас нису видели - шапнуо је опет Влада. Само ја сам ћутао. Сва тројица смо се у исто време прекрстили. Устали смо и, сагнути, претрчали преко друма. Ово ми је први пут, док пишем ове редове, да се „исповедам“ о ужасу који сам претрпео за тих неколико минута док сам лежао потрбушке, непомично, на улегнутим, меканим влатима младе пшенице. Нисам о томе никада никоме причао. Било ме је срамота да признам. Душко је, блед, осветљен слабим зрацима месеца, лепо казао: „Ала сам се уплашио!1' - и спасао своју душу. Влада, и он блед, само је климнуо главом... Шта би њих двојица помислили о мени, о човеку с ким ће од сада, из тренутка у тренутак делити, а тако се и испоставило, и најтеже и најкритичније дане у својим младим животима, да сам им казао: „Ја сам обамро, нисам могао ни да се макнем!“ Кад смо стигли до беле куће, она празна, а око ње нигде никога. Наши су већ отишли. Вероватно нису могли дуже да нас чекају пошто смо се ми задржали док је Душко тражио Воју Цветковића. Прешли смо с муком преко високе живе ограде. Пред нама је изненада искрснула зграда обасјана рефлекторима, пуна електричних постројења. Застали смо у сенци једног гранатог дрвета. Закључили смо да је то неки трансформатор који самостално функционише, тако да ту нема радника, а по свему судећи нема око њега ни стражара. „Рат је прошао“. Прешли смо преко дворишта, за сваки случај претрчавајући један по један, од сенке до сенке, док нисмо стигли до живе ограде на супротној страни, која је била нешто нижа, те смо је и лакше прешли. Стајали смо неко време иза живице и ослушкивали. Само се чуо жубор воде, много јачи него малопре кад смо се приближавали згради: Знали смо да смо дошли близу Саве.

7  


Кренули смо полако кроз жбуње и шибље и ускоро угледали беласање реке која је ту, недалеко од Љубљане, доста ужа и бржа него Сава коју ми знамо, ближе Београду. Застали смо између неког густог жбуња да се мало одморимо и договоримо о правцу будућег кретања. Одмах смо се сложили, пошто Сава тече са севера, да идемо узводно, бар неко време, пре него што окренемо према западу, у правцу Италије. Није нам се враћало у Аустрију, за коју су нас везивала трагична, још свежа сећања на наше „велике савезнике“ Енглезе, на то што су нам њихови војници одузели ручне сатове и пенкала, на „часну реч официра Велике Британије“, коју је погазио само после десетак минута, кад нас је предао Титу да нас масовно ликвидира. Још увек се сећам речи једног старијег Црногорца, четника код Павла Ђуришића, који је био предат заједно са нама. Казао је за тог енглеског официра: „Рђом капо док му је кољена!“ Душко и ја смо искористили тих неколико минута да се боље упознамо са Владом, који је био из IV пука, док смо нас двојица били трећепуковци. Душко је имао старијег брата Богдана, мога доброг друга, који је, на срећу, са I и V пуком прешао нешто раније у Италију, а сестра и родитељи су му били у Руми. Моја мајка је такође остала у Руми, док ми се сестра при крају рата повукла са добровољачком породицом Бранка Ћосића у Словенију. Сада је и она у Италији. Влада нам је укратко испричао да су му отац, мајка и сестра Нада такође у Италији. Душко и ја смо се погледали и насмејали. И Душкова, као и моја сестра, зове се Нада! - Три Наде - казао је Душко. - То је добар знак. Душкова слава био је Свети Никола. - Која је твоја слава? - питао сам Владу. - Вероватно ниси за њу ни чуо. Врло мало је нас који славимо Светог Пантелејмона. - Деветог августа! - готово сам узвикнуо. - Па то је и моја слава. Касније сам му једном испричао да сам чуо од свештеника у Крушевцу, кад сам на дан моје славе, 1943. године, запалио свећу у цркви Лазарици, да су наши стари, примивши хришћанство деветог августа, на дан светог Пантелејмона, били последњи Срби који су 8  


напустили своје паганске богове. „Најтврдоглавији!“ - насмејао се на то Влада. Наставили смо да идемо нешто бржим кораком, да бисмо се што пре и што више удаљили од логора. Претпостављали смо да су ту сконцентрисане велике партизанске снаге, и да ће их бити све мање уколико се удаљавамо од Љубљане, главног града Словеније. У исто време обазирали смо се око себе, ослушкујући још који звук поред равномерног жуборења Саве. После неког времена угледали смо мост преко реке и пут који му се придружује са наше леве стране. Застали смо и одмах затим се сложили да је на другој страни, нарочито овде, још недалеко од логора, унеколико сигурније, јер је највероватније да је тамо мање партизана. Прегледали смо добро околину и онда, полако и опрезно, погнути, почели да му се приближујемо између жбуња и шибљика. Опазили смо испред моста, са наше стране пута, озидану стражарницу за једног војника. „Да ли је у њој партизан?“ наметнула нам се мисао. Стајали смо тако, посматрали и ослушкивали. Ништа се не чује сем шума воде. У гимназији сам, поред књига наших и страних класика, волео да читам и авантуристичке романе, као и индијанске, са „дивљег запада“. Верујем да сам, међу осталима, прочитао и све књиге Карла Маја које су биле преведене на српски језик. „Шта би сада, у овој ситуацији, радио Мокасин Мотак, или неки други његов јунак?“ пало ми је и нехотице на ум. Сетио сам се. - Другови - шапнуо сам сагињући се у исто време да бих дохватио са земље неколико шљунака, којих је било у изобиљу свуда дуж обале - да покушамо нешто! Бацићу испред стражарнице шљунак. Ако је партизан у њој, узнемириће се и изаћи, или ће бар промолити главу. Њих двојица су одобрили главама и ја сам бацио шљунак испред самог отвора. Чекали смо неко време. Ништа се не покреће и не чује. Бацам други, трећи, опет ништа. Сад су и њих двојица дохватили шљунак и почели да га бацају. Сачекали смо још пет-шест минута и онда полако пришли мосту. Стражарница је била празна. Ако су имали стражара са друге стране, он је морао да чује наше „бомбардовање“ и морао би нешто да предузме. 9  


Кад смо стигли до половине моста, потрчали смо и убрзо се нашли на његовом крају, где смо такође видели празну стражарницу. Партизани, неоспорни победници, сада после завршетка рата осећали су се сигурни и нису сматрали да морају чувати сваки мост, свако електрично постројење. Зар нисмо неки дан, пред улазом у логор Шент Вид, чули Титов говор преко радија у којем се обраћа „народима Југославије“, поводом прославе његовог рођендана. Казао је између осталог следеће: „...многи народни непријатељи, издајници и квислинзи, већ су у нашим рукама, а они који су побегли преко границе, неће више никад видети лепе планине своје Домовине...“ Другим речима, постали су толико јаки и силни да им више нико ништа не може. Судећи по томе, та њихова еуфорија иде наруку нама који, вероватно широм целе Југославије, као појединци, бежимо од смрти „лепим планинама Домовине“. Продужили смо опет убрзаним кораком поред реке. „Само да одмакнемо што даље“, пратила нас је заједничка мисао. Изненада је Душко, који је ишао први (за њим ја, па Влада), нагло стао и показао нам ћутке на ливаду обасјану месечином. Насред ливаде стоји човек. Заклонили смо се иза неког жбуна и почели да га посматрамо. Није се мицао. Надамо се да нас није видео и да то није партизан који чека да кренемо. После неколико тренутака Душко се насмеја. - Па то је страшило! Чува њиву од птица. И нас двојица се насмејасмо и настависмо у „колони по један“. После једно два до три сата хода наишли смо на други мост преко Саве. Иза заклона жбуња и једног гранатог дрвета, поновили смо бацање шљунка. Нико се није јављао. Таман смо хтели да приђемо мосту, кад зачусмо са друге стране људске гласове. Увукли смо се дубље у жбуње. Гласови су се појачавали. Партизанска патрола од три човека, са пушкама пребаченим лежерно преко рамена, приближавала се полако мосту. Ишли су упоредо друмом и нешто живо препричавали на словеначком језику. За време рата кретали су се и они у „колони по један“, као што смо ми присиљени да и даље идемо.

10  


Пошто су прешли мост и гласови им нестали негде у даљини, изашли смо из нашег скровишта и трком се зачас .нашли на другој страни. Одлакнуло нам је.

Касније смо сазнали да је једна наша група бегунаца са капетаном Рацом Протићем и његовим батаљонским просветаром, потпоручником Небојшом Мандићем, дошла на исту идеју као и нас тројица: да би било добро прећи на другу страну реке. Они су то и урадили, али нису прешли преко моста него су одлучили да је препливају. Та одлука скупо их је стајала. Остали су без одела и ципела. После неколико дана доживели су и велику трагедију. Погинуо им је Војислав Воја Мандић, заиста диван омладинац.

Пошли смо улево од северозападног положаја Саве, то би требало да буде југозападно, колико смо се сећали мапе Југославије, негде према реци Сочи, за коју смо сазнали, док смо били у Аустрији, да је сада нова граница Југославије. После десетак минута угледали смо кроз таму беласање неког засеока. Успорили смо ход. Изненада, залајали су пси. На то нисмо никако рачунали. Скренули смо улево и почели да обилазимо насеље у великом полукругу. Интересантно је да нам је тај директни „сусрет“ са псима био не само први него, на нашу срећу, и једини. Закључили смо касније да су се партизани, који су се такође, за време рата, често кретали ноћу, на неки начин ослободили паса да им не би сметали при том њиховом кретању. Пошто смо обишли куће, почели смо да се приближавамо високом планинском склопу и у исто време приметили да се на звезданом небу купе тамни облаци. Ускоро смо се нашли у некој мрачној котлини, окружени стрмим, готово црним висовима. У једном тренутку застали смо у недоумици. Куда сада? Наједном ми се учини да ме нека невидљива сила повуче удесно. - Удесно - казао сам гласно. Касније су ми и њих двојица казали да се и њима, не знајући зашто, учинило да би то било најбоље. Кренули смо, узбрдо, кроз шуму, готово у непрозирној тами. У ствари, бар мени је била „непрозирна“. За време рата, у ноћним маршевима и у току неколико ноћних борби, открио сам да други виде 11  


у тами много боље него ја. То сам више пута и описао код Слободана Спасојевића, у роману На прелому, а нарочито у IV књизи (поглавље „Презид“), када сам добио тешку дужност да после битке, са својим водом, усред ноћи, под најнеповољнијим условима, извучем преко осамдесет рањеника испред партизанске оклопне дивизије. Срећом, у таквим ситуацијама помагао ми је Велизар (задржао сам му право име), коме сам се „исповедио“, и наишао на његово потпуно разумевање и подршку. Тек сам после рата сазнао да се такво стање појављује због недостатка извесних витамина и да је углавном привремено. Чуо сам тада да то неки називају „ноћно слепило“, а неки и „кокошије слепило“. Кад смо после дугог и напорног пењања најзад стигли готово до врха планине, наишли смо на равнији терен са проређеном шумом. Застали смо да се мало одморимо и договоримо шта ћемо даље да радимо. Сложили смо се да би најбоље било да пронађемо неко скровито место на којем бисмо провели дан, и да би требало и да убудуће путујемо ноћу а спавамо дању. Док смо ту седели на неком сваљеном стаблу, хоризонт са наше десне стране почео је полако да се осветљава бледом, љубичастом светлошћу. Сад можемо боље да се оријентишемо. Донели смо добру одлуку у оној мрачној котлини да кренемо овим правцем. Десно од нас је исток, а пред нама север. Одлучили смо да идемо лево, на запад, према Италији. - Немамо више много времена - казао је Душко - ускоро ће сванути. Пошли смо убрзаним кораком између жбуња и ускоро наишли на путању која нас је водила у жељеном правцу. Путања нам је олакшала ход, али је после неког времена скренула нагло улево, и ми смо наставили опет кроз жбуње. Изненада је Душко застао. И нас двојица стадосмо. Показује нам велики густи жбун са леве стране, одмах до нас. Ја не примећујем ништа нарочито у вези са жбуном, међутим, Душко увлачи у њега руке, раздваја га и полако улази у мрачни отвор. Више га не видим, али му чујем шапат. Другови, овде је нека пећина. Уђите. Ту можемо да проведемо дан. Провлачим се и ја кроз жбун, а за мном и Влада. 12  


- Сјајно! - чујем Владин глас, али и даље не видим ништа. Тек после неког времена очи ми постепено привикавају на таму, а као да је и споља почело допирати слабо светло кроз ситно лишће жбуна. „Свиће“, помислих. - Ово је идеално место за нас, да ту проведемо дан - јавља се опет Душко. Слажемо се са њим и некако се смештамо на поду по којем је ту и тамо разбацано нешто сламе. Вероватно су се ту крили партизани за време рата. Брзо је свануло. - Да видимо шта имамо од хране - каже Душко, устаје, откопчава и скида шињел. На Владино и моје пријатно изненађење, видимо да преко рамена има војничку торбу, а на опасачу закачена плехана војничка чутурица. Видели смо исто тако да је у цивилном оделу. Кад је приметио наше чуђење, осмехнуо се. - Нисам забадава био обавештајац у батаљону. У овом оделу сам дошао 1941. из Руме у Шабац, па сам га с времена на време носио место униформе. Откачио је затим чутурицу, отпио из ње гутљај-два и пружио је мени. Ја сам то исто урадио и пружио је Влади. То мало воде нас је освежило и први пут откако смо се синоћ провукли испод жице, одахнули смо и потпуно се опустили. Душко је извадио из торбе омањи комад хлеба и стаклену теглу пуну кристалног шећера. Влада је из џепа на шињелу извукао комад хлеба, а из блузе свежањ италијанских лира и лулу. Сва тројица смо били пушачи. - А дуван? - питао сам. - Немам дувана, али и суво буково лишће може добро да прође. Само још кад бисмо имали шибице. Душко нас је опет изненадио. Извадио је из торбе пуну кутију шибица. Већ смо знали да је понео и ручни сат. Све је то сакрио у шипраг у логору, пре него што су нас претресли. Дошао је ред на мене. Ја сам слегнуо раменима. Успео сам да прикријем само сребрну иконицу Богородице коју је осветио у Жичи владика Николај, а сестра ми је обесила око врата на дан мог бекства из 13  


Руме за Србију. Такође, партизанка која ме је претресала није открила ни жилет за бријање који сам уметнуо у шав од панталона. - Од сада ћемо све делити на три једнака дела - почео је Душко. Предлажем и да се мењамо сваке ноћи ко ће да иде први. Ове ноћи сам водио ја, следеће нека води Сава, а после њега Влада. Ми смо одобрили главама и он је наставио. - Такође, ако неко од нас буде рањен или му се шта друго деси па не може да иде, друга двојица морају да учине све од себе да му помогну и да га извуку, а ако треба и понесу. - А шта ће бити - питао сам ја, као да сам слутио да ће и до тога доћи, и да ће нас то замало стајати наших живота - ако се у нечем не сложимо? - Онда ћемо то да решимо демократски - осмехнуо се Душко. Гласаћемо, па шта двојица одлуче, трећи мора да се повинује. Опет смо Влада и ја одобрили главама. Душко је затим дохватио свој комад хлеба и поделио га на три једнака дела. Погледао сам једним дугим погледом свој део и полако загризао тврду, просушену кору војничког хлеба. Мислим да ми до тада никад у животу ништа није толико пријало. Чим смо завршили са хлебом, а то је трајало много дуже него у нормалним приликама, јер смо сваки залогај жвакали без журбе и са великим задовољством, Душко је одврнуо заклопац од стаклене тегле, извадио из торбе кашичицу, захватио мало шећера и сасуо га себи у уста. Одмах затим је опет захватио кашичицом и пружио је мени. После мене дошао је ред на Владу. Попили смо и по неколико гутљаја воде. Комадић хлеба, то мало шећера и воде, као да ме је освежило и оснажило. Испричао сам им да за последња четири дана нисам окусио ништа сем једног старог, „тврдог као камен“ комадића хлеба. Ово је за мене била права гозба. Договорили смо се да један од нас буде будан док двојица спавају. Онај који стражари ставиће на руку Душков сат и тачно после два сата пробудиће следећег, док се тако сва тројица не изређамо.

14  


Ја сам покупио оно мало сламе, простро је у најдаљем углу пећине, преко ње пребацио моју црну официрску пелерину, „хубертус“, и показао на њу Влади и Душку. - Овде могу да легну двојица и да се покрију са два шињела. Ту пелерину дао ми је да носим поручник Душко Глишић, с тим да му је вратим кад се нађемо на слободи. Ја сам свој шињел, заједно са ранцем у којем сам држао делове дневника и писма, оставио у словеначком месту Ново Село (На прелому, књига IV, поглавље „На домаку Купе“). После Душка дошао је ред на мене. Око девет сати изјутра, имао сам још један сат стражарења, зачуо сам људске гласове. Устао сам пажљиво да не бих пробудио њих двојицу, приближио се жбуну испред пећине и мало разгрнуо лишће. Доле, испод нас, пружила се ливада, а на њој се скупљају и сређују у „двојне редове“ групе војника партизана. Кроз неколико тренутака слушам узвике: „Чета, напред марш!“ Затим, искидане заповести са више страна „...на-ле-во!... на-дес-но!...“ „Вежбају нове регруте“, помислио сам и решио да пустим моје другове да мирно спавају. Међутим, кроз десет-дванаест минута чујем друге гласове, како се са десне стране, одакле смо и ми дошли, приближавају пећини. Нисам се више двоумио. Пробудио сам их, стављајући прст на уста и показујући удесно. Гласови су се појачавали. Нема сумње да иду према нама. Има их најмање тројица-четворица. Душко се брзо обазрео око себе. - Бар да имамо неку мотку или какав камен - шапнуо је - па да их изненадимо. Неко је одоле, са ливаде, нешто викнуо и они су застали, највише десет до петнаест корака од пећине. Један од њих се одмах затим одазвао. - Ево нас, враћамо се! Наставили су разговор, али су се гласови убрзо сасвим изгубили. Ми смо одахнули. Први се прекрстио Душко, а за њим и нас двојица. 15  


Није нам се више спавало. Лежали смо на пелерини и тихо препричавали шта нам се све дешавало у разним акцијама и многобројним борбама за време рата. Њих двојица су били обавештајци, Душко у III, а Влада у IV пуку, док сам ја био просветар и водник у X чети поручника Раде Марчића (у роману На прелому, Обрада Гордића), неустрашивог јунака, пореклом из Баната (нарочито у бици коју сам, као учесник и очевидац, описао истинито, чак и до најмањих детаља књига IV, поглавље „Презид“). За све време док смо ми тихо причали, слушали смо како партизанске старешине узвикују наредбе. Тек увече се све смирило, а и ми смо коначно одахнули. У подне је Душко преломио Владин комад хлеба и поделио га на три комадића. Опет смо добили по кашичицу шећера и попили мало воде. Чекали смо да се смрачи. Небо је опет било ведро и звездано. Сада смо се лако оријентисали јер смо знали одакле је јутрос изашло сунце и где је вечерас зашло. Утврдили смо положај звезде Северњаче у сазвежђу, и коначни правац улево, то јест западни, којим ћемо се одсад кретати само ноћу. У случају мрачне ноћи, договорили смо се да ћемо се оријентисати према планинским врховима, које ћемо запамтити и унапред одредити њихов положај у односу на сазвежђе или на излазак/залазак сунца.

16  


ГЕОГРАФСКА КАРТА

На мене је дошао ред да водим. У почетку је било лако. Небо без облака и ја, пролазећи кроз ретку шуму, сваки час погледам у „Великог медведа“. Међутим, ускоро су почели да се навлаче облаци, као и прошле ноћи. Овога пута дунуо је и ветар. Све сам теже успевао да видим куда идем. Терен по којем се крећемо нераван. Час запнем о неки камен, час наиђем на жбун. „Само да ова двојица не примете11, размишљам. Изненада чујемо мотор аутомобила. Један, па други. Мора да је у близини друм. И заиста, после кратког времена, пред нама се испружио друм. Брзо смо га прешли. - Погледај! - чујем иза себе Душков глас. - Где, где? - питам, а не видим ништа, свуда око мене је само непрозирна тама. - Десно! Крећем пажљиво удесно и готово наилазим, недалеко од друма, на велику хрпу артиљеријских граната, наслаганих једна на другу. И без размишљања пођох улево, а њих двојица за мном. Облаци се разредише. Видим да прелазимо преко неке њиве. Нешто даље испред нас назире се опет ретка шума. - Сто-ој! - наједном јекну нечија гласина, полудесно од нас. Ми падосмо, сва тројица у исто време, згледасмо се, и одмах затим устадосмо и полетесмо сагнути према шумарку. Изнад наших глава звизну метак. Срећом, небо се у исто време замрачи и ми утрчасмо у шуму. Кроз неколико тренутака пљусну и киша. Налетео сам на једно дрво. Готово сам изгубио дах. Застао сам да се приберем. Осетио сам руку на своме рамену. - Пусти мене. Ја ћу да идем напред - чуо сам Душков тихи али енергични глас. „Мора да је приметио“, помислио сам. Осећао сам се нелагодно, али сам одахнуо целим својим бићем. 17  


Од тог тренутка па све до краја нашег дугог и тешког путовања, пуног неизвесности, Душко, наш јуначки и неустрашиви друг, ишао је напред, испред нас двојице. Једне ноћи пустио је Владу да нас предводи, али и то на само сат-два. Почели смо да се пењемо уз стрмо брдо. Преда мном непрозирни, тамни зид. Мора да је овога пута и Душку било сувише мрачно јер је предложио да се ухватимо за руке, али да и даље наставимо у колони по један. Једва се некако крећемо. Час се један од нас оклизне о наслагу опалог мокрог лишћа, час се спотакне о жилу дрвета која је израсла из тла. Душко се још најбоље држи. Не само да се у тами сналази боље од Владе и мене, него је и спретнијиПосле краћег времена престаде киша, а одмах затим и облаци почеше да се разређују. Пустили смо један другоме руке и пењање нам је умногоме било олакшано. Наишли смо на чистину - на њој као да је омања, дрвена шупа. Пришли смо јој полако, обазирући се лево-десно. Била је то заиста шупа са земљорадничким алаткама - лопатама, мотикама, ашовима - набацаним насред просторије. У једном углу било је положено пет до шест мотки. Узалуд смо се надали да ћемо наћи и нешто од хране. Узели смо сваки по једну мотку. У мраку ће изгледати, тако смо мислили, као да су нам то пушке. - Злу не требало, што каже наш народ - смешка се Душко, одмеравајући своје „наоружање“. Сигурно се сетио, као и нас двојица, како смо се голоруки затекли у пећини кад су нам се оних неколико партизана почели приближавати. Небо се сасвим разведрило и ми сваки час погледамо на „нашег“ Великог медведа. Недалеко до шупе опазили смо беласање кућа. Кад смо им се приближили, видели смо да их је било три, на двадесетак корака једна од друге. Пришли смо првој. Врата и прозори отворени. У просторијама нема намештаја. Само ту и тамо неколико крпа и згужван новински папир. У другој кући исто то, а такође и у трећој. Сложили смо се одмах да су то вероватно куће словеначких националиста који нису хтели или нису смели да чекају „ослобођење“, па су напустили своја огњишта и 18  


отишли са словеначком војском. Намештај су разнели или суседи или партизани. Међутим, иза сваке од њих лепо уређена повећа башта са поврћем, а од поврћа се једино формирао млади лук. Напунили смо њиме џепове. Ушли смо опет у шуму. Морила нас је глад. Одлучили смо да, чим наиђемо на неку усамљену кућу у планини, пробудимо укућане и затражимо комад хлеба. После десетак минута угледали смо на једној малој чистини кућу без господарских зграда. Врата и прозори са дрвеним шалукатрама били су затворени. - Другови - обратио нам се Душко - ви останите овде, скривени између дрвећа, а ја ћу да закуцам на прозор. Ако се однекуд појаве партизани па ме ухвате, ви ме пратите из даљине и ако будете могли, ослободите ме, а ако не, поздравите мога брата Богдана. Гледали смо како полако прелази преко чистине, застаје са стране куће и почиње да лупа на прозор. Прво тихо, онда све јаче. - Молим вас, отворите прозор - чујемо га како говори на словеначком, којим је прилично добро владао. Касније нам је испричао да се, као обавештајац, „по дужности“, забављао са једном лепом и симпатичном Словенком, која га је обавештавала о кретању партизана, и тако је „морао“ да научи словеначки. - Дајте нам мало хлеба. Има нас тројица. Ми нисмо неколико дана ништа јели. После неког времена видимо како се прозор отвара и брзо затвара. У том кратком временском размаку чули смо пригушени, заплашени јецај неке жене, који нас је из дубине душе потресао. Чујем га и данас, јасно и гласно, кад год се тога сетим. Сирота жена у тој усамљеној кући усред планине, ко зна шта је све преживела за време рата! А сада и ми, који смо и сами преживели и још преживљавамо и личну и општу трагедију, и ми да јој причинимо још један ужас нашим ноћним лупањем у прозор и тражењем хране! У следећем тренутку видимо Душка како погнут, држећи нешто у руци, трчи према нама. - Другови - једва говори задихан - нек нам Господ Бог опрости за ово... Две... било их је две старице, престрављене, заплакане, пружиле ми ово. Показује нам комад црног, окорелог хлеба, па га затим пажљиво ставља у торбу. Враћамо се ћутке у шуму. 19  


Стигли смо до једног пропланка. Душко је сео на траву, која се већ прилично просушила, а ми смо се спустили поред њега. - Да поједемо овај хлеб - казао је - да се мало оснажимо. Сутра изјутра можемо да поједемо по неколико струкова лука, а касније, тамо негде предвече, да узмемо по једну кашичицу шећера. Влада се сложио, али ја сам га прекинуо. - Зар не мислиш да би било боље да свако од нас поједе по комадић хлеба са струком-два младог лука, и то онда да употпунимо са мало шећера? Душко се насмеја, а за њим и Влада. - Како год ти кажеш - одговорио је - вадећи хлеб из торбе. Међутим, од тога тренутка, кад год смо делили храну, међу нама остаде узречица „да употпунимо“. Тај комадић црног, окорелог хлеба, који је поред црног брашна очигледно имао у себи и неке друге састојке, као неку мрку, љускасту, осушену траву - пријао ми је боље него ишта што сам појео у животу, и што ћу икад појести. Два струка младог лука још су допринела укусу, а по пола кашичице шећера заиста је „употпунило“ „гозбу“. Попили смо затим по неколико гутљаја воде из Душкове чутурице и, освежени, кренули кроз шуму, погледајући с времена на време на звездано небо. Имали смо намеру да пред зору нађемо негде у жбуњу „скривено место“ у којем бисмо провели дан, али је простор којим смо се кретали био углавном оголео, покривен травом, са покојим жбуном или усамљеним дрветом. Иако је почело да се раздањује, одлучили смо да наставимо. Наишли смо затим на разређени шумарак са нешто жбуња. Застали смо да га добро разгледамо, надајући се да ће се, можда, мало дубље у њему, дрвеће згуснути и жбуње умножити и да ћемо наћи погодно место да „преданимо“. Док смо стајали тих неколико тренутака, приметили смо да се нешто иза жбуња пред нама креће. Полако, корак по корак, на чистини се појавила срна са малим срндаћем. Били су на свега тридесетак корака од нас. Нису нас одмах опазили. Наједном, срна је узнемирено подигла главу, а за њом и срндаћ. Лаки ветрић је пиркао и вероватно мењао правац, тако да су нас свакако осетили по мирису.

20  


Пред нама је био диван призор. Срна и срндаћ, у освиту зоре, а свуда око њих свежа зелена трава са покојим пољским цветом, бујним жбуњем, шумарком - они подигнутих глава, непомични. Посматрају они нас, а ми, исто тако непокретни, гледамо у њих. Изненада, из даљине закукурика петао и одмах затим залаја пас. Као по некој невидљивој команди, за трен ока, лепе животиње нестадоше у шумарку. Ми смо мало одахнули, згледали се и наставили нешто бржим корацима у правцу којим смо и до тада ишли. Оглашавање петла и лавеж пса били су нам знаци да се ту негде близу налази људско насеље. Пред нама се убрзо указала велика планина, обрасла високом, жућкасто-зеленкастом травом, без иједног жбуна или дрвета. Пошли смо да се пењемо кривудавом уском путањом, све више отворени спољашњем свету. Нисмо имали другог излаза. Могли смо једино кренути да обилазимо планину, изгубити због тога много времена и негде још и залутати. И нехотице смо пожурили. Чули смо још два-три петла и онда се све утишало. А и онај пас мора да је био једини у целој околини. Већ је готово сасвим свануло и ми смо застали да попијемо гутљајдва воде и да се мало одморимо. Погледали смо надоле. Прешли смо можда једну четвртину пута до врха. Наједном смо, скоро у исто време, приметили малу групу људи на оном истом месту где смо видели срну и срндаћа. Несумњиво су гледали горе, према нама. Били су негде између четири и пет стотина метара далеко. За време војне обуке научили смо да се на пет стотина метара, иако једва, још може разазнати да ли су тамо мушкарци или жене. Ови су мало ближе јер се јасно распознају људи. - Партизани! - казао је Влада. - Један од њих посматра нас догледом - додаје Душко. - Не могу нас стићи - одазвао сам се и ја. - Сувише смо им одмакли, и то још узбрдо, а и не знају ко смо. Одмах смо кренули. Терен којим смо ишли мало се уздизао и одмах затим спуштао, тако да извесно време нисмо могли да их видимо. 21  


Стаза којом смо се пењали почела је на једном месту да скреће улево и ми смо одлучили да је оставимо и наставимо право узбрдо. Међутим, кад смо зашли у високу траву, која нам је допирала преко колена, она се испод наших цокула раздвајала и, како је била крта, није се за нама уздизала, па смо остављали дубок траг. После десетак корака опет сам се сетио, као пред оним мостом на Сави, прича о америчким Индијанцима. - Ако они одоле иду за нама - казао сам - кад дођу довде, видеће да смо променили правац, па ће и они ту да скрену. - Вратио сам се на стазу и својом мотком почео пажљиво да уздижем изгажену траву, у исто време идући унатраг. Њих двојица су ми се прво мало насмејали, али кад су видели да се траг заиста губио, и они су ми помогли. Кад смо се испели на планину и погледали још једном надоле, видели смо да се негде у даљини њих шест-седам, у колони по један, пењу према нама. Овога пута људске фигуре биле су -још мање него када смо их први пут угледали. Сигурни да нас више не могу стићи, почели смо одмах да силазимо са друге стране планине, која је на нашу радост била добро пошумљена. Променили смо унеколико правац да бисмо заварали партизане, ако су нас заиста они пратили, с тим да се касније опет вратимо на исту линију кретања. Пошумљена страна планине, мислили смо, супротно од оне оголеле, вероватно је таква зато што су ту услови за вегетацију, правац и снага ветра, кретање водоносних облака, и ко би знао шта све још, били много повољнији. Тек око два сата по подне, зашли смо у неки густиш, њих двојица су скинули шињеле а ја пелерину Душка Глишића, раширили их преко дебеле, вишегодишње наслаге сувог лишћа, и најзад се, преморени, задовољно испружили. Ходали смо целу ноћ и добар део дана. Одлучили смо да ту останемо до вечери и да се добро испавамо. Пошто смо се мало одморили, Душко је извадио из торбе остатак тврдог окрајка црног хлеба који смо добили од оне две јадне старице. Поделили смо га на три једнака дела, одвојили неколико струкова младог лука и појели, затим добили по пола кашичице шећера и отпили мало воде из чутурице коју смо напунили на једном извору са ове стране планине. После тога, Влада је извадио своју лулу. 22  


- Е, сада - осмехнуо се и погледао ме - да „употпунимо“. Напунио је лулу сувим буковим лишћем и запалио је Душковом шибицом. Повукли смо сваки по дим-два непријатног мириса и укуса, затим, док је Душко стражарио „прву смену“, Влада и ја смо заспали дубоким сном без снова. Душкова два сата, кад ме је пробудио да га сменим, учинила су ми се као два минута, а моје стражарење - тешка борба са сваким дамаром мога бића да останем будан - отегло се у вечност. Најзад је дошао ред на Владу, кога сам једва разбудио, а ја сам се само свалио на пелерину, и кад су око осам увече почели да ме буде, имали су велике муке док најзад нису успели. Звездана ноћ, а наш Велики медвед блиста свом својом лепотом. Терен је нераван и ми се час пењемо, час спуштамо. Најзад смо наишли на утабану путању која је водила углавном нашим правцем и донекле нам олакшавала ход. Негде после поноћи угледали смо између дрвећа беласање куће. Душко је као и прошле ноћи закуцао на прозор. Добио је и овога пута комад хлеба, али не црног и окорелог него белог, мирисног, очигледно недавно испеченог. Одлучили смо, прегладнели и изнемогли, да га одмах поједемо. Нашли смо, недалеко од куће, у сенци неколико разгранатих букава, један огроман, стари пањ, сместили се на њега и полако, залогај по залогај, појели хлеб и довршили залиху младог лука. По једна пуна кашичица шећера нарочито нам је пријала, а свежа планинска вода употпунила вечеру. Пошто смо завршили са јелом, одмарали смо се десетак минута, и онда, оснажени, наставили енергичним корацима опет неким путељком. Пред зору смо напустили путељак који је водио кроз шуму, пронашли скровито место у густом жбуњу и ту провели цео дан, стражарећи на смену. Предвече смо се, донекле одморени и испавани, вратили на путању. Ишли смо целе ноћи а да нисмо нигде видели никаквог трага живота, нигде ниједне „усамљене куће“. Пред зору, преморени, увукли смо се у неко жбуње, појели по кашичицу Душковог шећера и попили мало воде, легли на прострте шињеле, покрили се пелерином и, не мислећи више на стражарење, заспали тврдим сном...

23  


Већ се потпуно смркло кад нас је Душко пробудио. Спавали смо целог дана. Ишли смо опет, све док није почело да свиће, највише се пењући... Тих неколико дана и ноћи слила ми се у свест некаква мутна сивина. Сећам се само да смо, изгладнели и преко мере исцрпљени, једног јутра одлучили да наставимо да идемо, надајући се да ћемо најзад наићи на неку кућу. Ишли смо мирно угаженом путањом усред високог, разгранатог дрвећа кад смо наједном чули људске гласове. Долазили су нам у сусрет и по јачини звука нису били далеко. У следећем тренутку полетели смо удесно, надоле, стрмом падином и једва се задржали у некој повеликој папрати и ту се затајили. Чули смо одмах затим оне изнад нас како пролазе и нечем се гласно смеју. Кад су се изгубили гласови, устали смо и мало одахнули. - Хвала ти, Господе! - први се јавио Душко, крстећи се у исто време. Нас двојица смо се ћутке прекрстили и онда смо с тешком муком почели да се пењемо стрмином, клизавом од многогодишњих наслага сувог и полутрулог лишћа. Негде по подне, са ивице шуме, угледасмо на неколико стотина метара како се оголело земљиште спушта према једној кући са две-три омање господарске зграде. Иако смо јутрос замало наишли на људе, који су могли да буду и партизани, одлучили смо да ипак окушамо срећу, јер нам је изгледало да је ова кућа била прилично удаљена од сваког насеља. По већ утврђеном обичају, посматрали смо десетак минута кућу и њену ближу и даљу околину. Пошто смо по свему закључили да ту нема никога, сем вероватно укућана, одвојили смо се од шуме и кренули. Тек кад смо пришли ближе, угледали смо два човека који су седели на клупи испред куће. Један је био старији, обучен као словеначки сељак, а други, млађи, имао је на себи варошко одело. Док смо им прилазили, посматрали су нас неповерљиво. Међутим, кад смо се „представили“ унапред договореном причом, као да су мало одахнули. Душко им је објаснио како смо ми „делавци“, који долазе сада, када се рат завршио, „из Немчије“, па се враћамо својим кућама. 24  


- Ако имате мапу Југославије - ту се умешао Влада - она би нам добро дошла да се боље снађемо... Имамо нешто италијанских лира, па ћемо вам платити. Извадио је одмах затим из унутрашњег џепа свежањ новчаница и показао им. Млађи човек је без речи устао и полако ушао у кућу. - То је мој рођак - казао је старији човек. - Он је учитељ у селу. - А где је село? - питао је Душко. - Има једно пет до шест километара одавде. - Који је данас дан? - упитао сам ја. - Трећи јун, недеља - одговорио је његов рођак, излазећи из куће. У руци је држао пресавијен комад папира. Растворио је папир и на нашу велику радост показао нам мапу Југославије из 1935. године, која је покривала тадашњу Дравску бановину са Словенијом и делом Хрватске. Влада је одвојио једну новчаницу и пружио му. Човек нам је, очигледно задовољан, дао мапу, примио новчаницу и ставио је у свој новчаник. - Имате ли штогод за јело? - питао је Душко. - Ако имате, добро ћемо вам платити. - Немам баш ништа сем проређеног млека, али вам то нећу наплатити - казао је сељак и донео нам канту пуну млека из којег је извађено масло, у ствари, текућину нешто гушћу и укуснију од наше сурутке. Пружио нам је и велику металну кутлачу. Нас тројица смо се са великим задовољством ређали на кутлачи не знам ни колико пута. На крају је Душко добио дозволу да своју чутурицу, пошто је прво просуо из ње воду, напуни „проређеним млеком“. Опростили смо се срдачно од Словенаца и са мапом и пуном чутурицом кренули сигурније нашим путем. (Наравно, после силне количине течности коју смо попили, морали смо и сваки час да застајемо.) Учитељ нам је показао на мапи тачно место где смо се затекли и ми смо утврдили да смо се већ прилично удаљили од Љубљане и Шент Вида, и да смо се, као што смо и претпостављали, кретали прво дуж 25  


Саве у правцу северозапада, затим смо пошли према југозападу када смо прешли реку, и прошли јужно од Шкофје Локе према Сочи, новој граници између Југославије и Италије. Закључили смо и да смо се ту нашли на свега неколико километара од старе границе Краљевине Југославије и Италије, на планини Бегош, на 1562 метра надморске висине.

26  


ПРВО ГЛАСАЊЕ

Да бисмо заварали траг, за сваки случај, иако смо били под утиском да нас је учитељ посматрао са симпатијом, вероватно слутећи да смо бегунци, вратили смо се у шуму одакле смо и дошли, и онда, у широком луку, завили опет према западу. Ускоро смо наишли на добро очуван друм. Приметили смо поред пута камени стуб. Са једне стране видео се натпис „Југославија“, а са друге, „Италија“. Стара граница. Ушли смо поново у шуму и после извесног времена одлучили да се одморимо. - Како би било - почео је Влада док смо лежали на простртим шињелима - да следећи пут кад наиђемо на усамљену кућицу, тражимо од жене да нам скува неку супу и да се честито наједемо и онда проведемо ноћ у штали, па да се добро испавамо на слами. У овом забаченом крају изгледа и нема партизана. Душко се одмах сложио, али сам се ја успротивио. - Зашто да рескирамо тако нешто? До сада смо пазили на сваки корак, ишли ноћу и спавали дању, а више нам ни Соча није тако далеко. - Ти се с тим не слажеш? - питао је Душко. - Не само да се не слажем него сам и против тога. - Е онда, Саво, хајде да гласамо. Тако као што смо се договорили. Гласали смо и ја сам изгубио. Онерасположио сам се, али сам ћутао. „То је демократија“, помислио сам у једном тренутку, „већина одлучује“, иако сам слутио да нам оваква одлука може нанети неко велико зло.

После пола сата или сат, наишли смо на благо заталасану чистину, а усред ње, „усамљена кућица“, и недалеко - штала! Застали смо по обичају на ивици шуме и посматрали околину. Чули смо само кокодакање кокошке и у једном тренутку мукнула је крава. Из димњака се уздизао дим. 27  


- Боже, помози! - казао је Душко устајући и пошао према кући, а ми за њим. Улазна врата су била отворена. Пријатан јунски дан. У соби стоји млађа жена, а поред ње девојчица од око десет година. Мало даље од њих дечко од осам-девет година. - Бог! - поздрављамо их по словеначком обичају. - Бог! - одговарају мајка и ћерка, а дечко ћути и гледа нас испод ока. - Ми смо делавци из Немчије - почиње Душко и објашњава како нисмо ништа јели последња три дана и пита је да ли би била тако добра да нам да мало хлеба и скува какву супу од кромпира или нечега... шта већ има у кући. - Ми ћемо вам добро платити - допуњује га Влада и показује свежањ лира. Жена нам показа на клупе са једне и друге стране стола, онда усу из једне канте воду у повећу шерпењу коју стави на шпорет, дохвати плехану чинију, извуче из полупразног џака кромпир и поче да га љушти. Ми поседасмо на клупе. То је било први пут после много времена да смо се нашли у соби где људска бића као и ми, живе, једу, спавају... Неко време смо слушали како пуцкета ватра у шпорету. Онда смо се договорили да се честито оперемо. Влада нас је пријатно изненадио кад је из џепа извадио комад сапуна и прибор за бријање. Досад смо се умивали на брзину, „успут“, или на неком потоку или из Душкове чутурице, тек толико да „оперемо прозоре“, како је он то називао. Жена нам је дала лавор пун вруће воде и ми смо га изнели из куће, скинули се допола и добро се истрљали Владиним сапуном, затим смо се обријали. Освежени и у добром расположењу, вратили смо се у просторију у којој нас је дочекао пријатан мирис супе од поврћа. Жена је већ поставила сто са три дубока плехана тањира и по једном кашиком. Поред сваког тањира лежао је режањ хлеба. Чорба од кромпира, шаргарепе и паштрњака била је врло укусна и заиста смо уживали у сваком залогају. Чак сам и ја заборавио на своја злослутна предвиђања. 28  


Врата од собе остала су отворена, и док смо ми још јели, на њима се појавио омањи човек четрдесетих година, обучен полуградскиполусељачки. Ушао је ћутке и сео на једну клупу код нас. Било нам је чудно, не толико што се не јавља нама него што ни жену и њену девојчицу није ни погледао. Обухватио сам погледом целу собу. - Нема дечка - шапнуо сам Душку, који се одмах затим видно узнемирио, појео на брзину остатак хлеба, завршио последњу кашику супе и изашао из собе. Брзо се вратио. - Где вам је син? - питао је жену. - Ту је негде, игра се - каже она, а крије поглед од нас, „То је она послала дечка да обавести партизане“, севнуло ми је кроз свест, а видим да су то исто помислили и Душко и Влада. Влада и ја смо нагло устали. Међутим, у истом тренутку кроз врата је улетео партизан са пушком упереном на нас. Био је висок и крупан млађи човек са црном брадом, у енглеској униформи. На глави му капа са црвеном петокраком звездом. Око врата му виси замашан двоглед, а о појасу са десне стране футрола са револвером. - Роке увис! - грмнуо је. Нас тројица смо се у исто време насмејали, не дижући руке. - Еј, друже, друже! - јавио се Душко кроз смех. - Остави се тога. Ми смо делавци из Немчије. Враћамо се у нашу Југославију. - Роке увис! - викнуо је још једном партизан, али више не тако убедљиво. Влада и ја одобравамо Душку. Партизан погледа у човека који је малопре ушао, па у жену, и онда, као са неким олакшањем, закочи пушку, маузерку, и спусти је до себе. - Ја сам мислио ви сте фашисти - казао је на словеначком језику као да нам се извињава. Сео је затим на клупу, преко пута цивила. - Ја ћу вас одвести до нашег штаба - додао је. - Није много далеко. 29  


Кроз врата је ушао дечак. Блед и очигледно застрашен. Пришао је несигурним кораком мајци и она га је помиловала по глави. Човек у цивилу се не покреће. Седи мирно и гледа испред себе као да се око њега ништа не дешава. „Да ли је и он један од њих?“ - размишљам. Можда носи са собом скривен револвер. Ипак се одлучујем. - Мар - кажем Душку лежерно. - Мар - понови за мном Влада, па се окрете жени и поче да јој захваљује на „изврсној супи“. Реч „мар“ била је унапред утврђена опомена, која је значила „спреман за напад“. Иза ње би следила реч „марисање“, што је значило да истог тренутка морамо, свом снагом и свим средствима, да пређемо у напад. Међутим, Душко је оклевао. Он је стајао ближе отвореним вратима и касније нам је испричао да је испод ока опазио неко кретање око куће. И хвала Богу да је тако било. На вратима су се појавила још тројица партизана у енглеским униформама и са петокракама на капама. Двојица су држали пушке „на готовс“, а трећи, висок и кошчат, „пикавац“, немачки машин-пиштољ уперен на нас. - Ко сте ви? - пита нас на чистом српском језику. Душко је поновио нашу причу, али други партизан, оштрих црта лица и много интелигентнијег израза од првог, гледао нас је неповерљиво. - Излазите! - каже нам енергично и показује пикавцем на врата. Душко, који је у своме цивилном оделу још некако могао да прође као „делавац из Немчије“, морао је сада да обуче војнички шињел, као и Влада, а опет ја, чим сам пребацио преко рамена Глишићеву официрску пелерину, пробудио сам још веће неповерење. Наше униформе, згужване, прљаве и прокисле, још би некако и могле да прођу... Сада више није било сумње да смо припадали некаквој војсци. Чак се и брадати партизан наједном видно узнемирио. Кад смо изашли, онај човек у цивилу је такође изашао и, опет без речи, одвојио се од нас и кренуо другим правцем од оног којим су нам партизани наредили да идемо.

30  


Ни касније, кад смо о томе разговарали, нисмо могли да одгонетнемо његову улогу, ако је и имао неку улогу, у свему што нас је тада задесило. Једино смо били сигурни да он није имао положај да доноси било какве одлуке... Иза нас иде брадати партизан са пушком „на готовс“, затим она двојица упоредо са високим партизаном који по свему изгледа да им је вођа. Говоре тихо. Он на српском, а они на словеначком, и очигледно се добро разумеју. И нас тројица идемо упоредо и само се с времена на време погледамо. Прелазимо преко неравног терена са покојим жбуном. Бар да нас поведу кроз неку шуму, размишљам, па бисмо можда још некако и могли да покушамо бекство, овако, са њих четворицом иза нас, то не би имало никаквог смисла. Наједном, после нешто више од пола сата хода, одведоше нас на неку узвишену чистину и наредише нам да станемо. Вођа „четворке“ је нешто шапнуо у ухо брадоњи, који се одмах затим одвојио корак-два од нас, откочио своју маузерку и уперио је на нас, исто онако као кад је упао у кућу. Посматра нас напрегнуто. Остала тројица су се удаљили двадесетак корака, на крају чистине, и нешто се живо договарају. Тек тада сам приметио да је одмах иза њих руб провалије, а провалија са готово вертикалним падом, мора да је дубока бар стодвеста метара. Мисли ми пролазе кроз свест грозничавом брзином. Да ли је дошао тај час? Хоће ли нас ту стрељати? Пред очима ми се појављује благи лик моје мајке, лик моје сестре Наде, која ме гледа својим паметним очима, увек ведрим... Нас тројица измењујемо погледе. Баш ништа не можемо да урадимо. Тројица партизана су почели да се препиру око нечега. На једној су страни вођа четворке и један онижи Словенац, а на другој младић плаве косе и плавих очију. Најзад су се утишали и смирили. По свему изгледа да су се у нечем сложили. Нашег „чувара“ и не питају шта мисли о њиховој одлуци. Мора да је он само послушни извршитељ наредби. 31  


Прилазе нам полако, корак по корак. Први је вођа. Он мирно и одмерено скида успут свој пикавац са рамена и репетира га. Његова два пратиоца такође репетирају пушке. „Господе Боже, Исусе Христе, помози нам!“ кроз свест ми пролази само та, једна једина мисао. Стали су, сви заједно, упоредо са брадатим партизаном, са оружјем упереним у нас. - Ко сте вас тројица? - пита нас мирно вођа. - Делавци - успева да се осмехне Душко. - Делавци из Немчије. - Не питам ја тебе то. Питам те да ли сте Срби или Хрвати! подигао је мало глас. Сад знамо. Нема више ни трунке сумње. Од Душковог одговора зависи живот или смрт нас тројице... Ко је тај високи, кошчати човек, изразитог динарског типа? Чак ни по његовом говору не можемо да познамо. Тако говоримо ми, Срби, а тако говоре и многи Хрвати. Све очи су упрте у Душка, а нарочито Владине и моје. - М... ми... ми смо... - почео је наједном, што му се никад раније није дешавало, да замуцкује Душко. - Ми смо... Хрвати. Вођа закочи свој пикавац и као да одахну, а за њим и остали закочише пушке. - Да сте Срби - говори нам неким помирљивим гласом, у исто време пребацујући пикавац преко леђа - сад бисмо вас одвели тамо, на ивицу овог понора и стрељали... овако ћемо вас сутра изјутра одвести у штаб наше бригаде. Душко нам је касније причао да су му тих неколико тренутака били најтежи у животу. „А што сам се тренутно одрекао српског имена, утеха ми је да се и свети Петар одрекао Христа. И то трипут.“

Ишли смо још неко време, можда пола сата или нешто дуже, док нисмо стигли до једне повеће куће са исто тако великом шталом, удаљеном од ње петнаестак метара. Почело је да се смркава. Разгледао сам околину. Испред штале, на око сто метара, ивица шуме. Иза штале, на педесетак метара, терен се благо спушта према попречном реду неког закржљалог жбуња. 32  


Партизан са брадом нас чува, док се она тројица, мало даље од нас, опет нешто сашаптавају. Ускоро смо приметили дечка од око тринаест-четрнаест година како излази из штале и опет улази у њу са лопатом у руци и радознало нас посматра. Обучен је у старо, излизано одело. Партизани на њега не обраћају пажњу и ништа му не објашњавају. „Вероватно је слуга“, помишљам. После кратког времена, високи партизан прилази брадоњи и тихо му нешто говори, очигледно даје наређење. Овај се окрете и нешто викну дечаку, који журно отвори врата од штале. Брадоња нам показује пушком да кроз њих уђемо. Кад смо кренули, видели смо како она тројица улазе у кућу.

33  


ОПЕТ ЗАТВОРЕНИЦИ

Са десне стране простране штале три краве, једна поред друге, ограђене ниским дрвеним оградама и окренуте од нас према јаслама, преживају мирно, отпуштених глава. Док смо пролазили поред њих, окретале су лењо главе и погледале нас својим крупним, као и увек што ми се чинило, тужним очима. Пошто смо туда прошли, видели смо испред нас дашчани зид који је делио шталу на два дела, са отвореним вратима. Лево, у углу између дашчаног зида и зида штале, постеља од грубо истесаног дрвета по којој је распрострт слој сламе, а преко сламе набачена сељачка, вероватно кудељна поњава. Поред постеље, на зиду прозор. Успорили смо ход пред вратима. Партизан нам је, опет пушком, показао да уђемо. Иако је почело да се смркава, могли смо да видимо да је добар део просторије, која је отприлике нешто мања од половине првог дела, испуњен сеном и, са леве стране, повећом наслагом сламе. Партизан нам је казао да легнемо на сено, а да ће они доћи сутра изјутра да нас одведу у штаб. Затворио је за собом врата. Већ смо запазили да врата и са једне и са друге стране имају обичну кваку која не може да се закључа. Чим смо остали сами, почели смо интензивно да посматрамо просторију. У њој, поред сена и сламе, није било никаквих алатки, лопата, вила или неког ужета, што би нам могло помоћи да побегнемо. Са леве стране, где је била слама, високо, уз саму таваницу, узан стаклени прозор. Ја сам скинуо пелерину, простро је преко сена испред врата и легао на њу. Душко и Влада, онако у шињелима, легли су лево и десно од мене. - Шта сада? - питали смо се. Прозор је превише висок, зидови солидни. Чули смо „нашег“ партизана кад је изашао из штале, залупио врата и после неког времена почео са неким да разговара. 34  


Ускоро смо чули кораке како се приближавају. Неко је отворио врата. Полузатвореним очима гледали смо оног омањег Словенца, плаве косе и плавих очију, како са пушком „на готовс“ прво посматра нас, па му онда поглед клизи по целој просторији, а највише му се задржава на прозору. Остаје ту неко време и онда затвара за собом врата, која мало шкрипнуше. Шкљоца кваком неколико пута, вероватно покушава да је закључа, увиђа да не може и полако излази и пролази кроз шталу. После десетак минута накашљава се два-три пута. Закључили смо да је он одређен да стражари „прву смену“ испред штале. Сашаптавамо се. Прво нам пада на ум прозор. Сувише је висок, а поред тога и сама зграда постављена је на падини која се спушта од улаза у шталу надоле, тако да је прозор споља на још вишем положају него што је овде, унутра. Прозор поред оног кревета у првом делу штале много је већи и нижи. Одлучили смо да мало касније, када се потпуно смрачи, а стражар се колико-толико замори од стражарења, прођемо пажљиво кроз врата, отворимо прозор и кроз њега се тихо провучемо. - Добро - казао сам - онда имамо још мало времена да се одморимо. Одмах затим окренуо сам се на страну и - заспао. На то сам навикао, чак и за време најжешћих борби, ако смо били мање-више утврђени на једном месту, а ја преморен и неиспаван. После десетак минута бих се сам од себе пробудио и осећао се као да сам добро испаван и одморан. Међутим, моја два друга нису знали за ту моју навику. Продрмали су ме чврсто, један са једне а други са друге стране. - Како можеш сад да спаваш! - љутнуо се Душко. - Зар не видиш да нам је време избројано - додао је Влада. - Ако сва тројица заспимо... Покушао сам да се правдам, али није вредело. Док смо се нас тројица шапатом препирали, наједном смо чули како се отварају спољашња врата, и у исто време тихи разговор. Говорили су словеначки, али смо могли да разумемо толико да се дечко, кога смо раније видели, спрема да иде на спавање, свакако у онај 35  


кревет у углу, и да га стражар уверава да не треба ничега да се плаши, јер смо ми „безопасни“. Чули смо затим шушкање сламе. Дечко се намештао на своме кревету. Опет је завладао мир. Од нашег плана за бекство кроз прозор више нема ни говора. Лежимо на леђима. Кад Душко хоће нешто да каже, он приближи своје усне моме уху, а ја, пошто га саслушам, окренем главу према Влади и пренесем му, исто тако Једва чујно, његове речи. Онда он одврати на исти начин. Најзад смо заћутали, унесени сваки у своје мисли. По свему изгледа да је ситуација безизлазна. „Само још Бог може да нам помогне“, размишљам и почињем полако, у себи, да изговарам све молитве које ми падају на ум, а које сам као дечак научио на часовима веронауке. Неке на српском, а највише на црквенословенском. Вечерња молитва, молитва анђелу Чувару, молитва Богородици, Оченаш, тропар светом Пантелејмону... Споља нам, још откако смо ушли у зграду, долази исти, неодређени али уједначени шум. Покушавали смо неколико пута да га одгонетнемо, али узалуд. Ускоро, поред шума, почињемо да разазнајемо и дубоко дисање дечка у суседној просторији. Изгледа да је заспао тврдим сном. - Саво, пренеси Душку - наједном чујем Владин шапат. - Шта вас двојица мислите на то да полако прођемо кроз врата, да задавимо тога дечка и да се извучемо кроз онај прозор? Ово је један једини део који сам хтео да изоставим када сам размишљао о томе да моја сећања из бекства пренесем на хартију. Међутим, пошто сам прочитао шести наставак Владиног текста „Злочин без казне“ (Искра, 1. јули 1995, број 1010, стр. 29), одлучио сам да тај део препишем овде од речи до речи, и да га затим, по своме сећању, разјасним:

Полако се окретох према Сави и Душку и прошапутах: „Имам план како ћемо да побегнемо.“ „Реци...“ рече Сава. 36  


„Сад ћу полако да отпузим до дечака и да га задавим, па ћемо моћи да побегнемо кроз прозор.“ „Јеси ли ти луд?...“ рече Сава. „Да убијеш дете ни криво ни дужно? То није хришћански... То је грех...“ „Слушај, знам све то као и ти, али нам нема друге...“

Ово Владино писање је слично и моме сећању, али по моме сећању, пошто се и Душко са њим сложио, казао је да би било најбоље да то нас тројица изведемо заједно. Ја сам одмах одбио. - Онда ћемо само нас двојица - казао је Влада. - У питању су три живота према једном. Њих двојица су већ почели да се покрећу. - Станите! - опоменуо сам их нешто јачим шапатом. - ја вам то нећу дозволити! Наши животи нису вреднији од живота тога дечка. Њих двојица су се смирили. Осетио сам, и поред свега, да је и њима одлакнуло. (Много година касније, у Америци, кад ми је Влада дошао са својом породицом у посету, у Балтимор, он ми се у једном тренутку, кад смо препричавали наше заједничке успомене, изненада обратио пред свима: „Е, Саво, брате, морам да ти захвалим што ми ниси дозволио да огрешим душу и задавим оног дечка. Никад то себи не бих могао да опростим, а можда не бисмо ни изашли оданде живи.“) Тешко ми је да о овоме пишем, али морам, пошто је Влада то већ обелоданио. Ноћ је јасна, звездана. Кроз оно високо прозорче допире довољно светла, тако да донекле осветљава целу просторију. У једном тренутку чујемо гласове испред штале. Душко приноси очима леву руку са сатом и напреже се да види. - Поноћ - шапуће нам. - Мењају стражу. После извесног времена чујемо тихи бат корака. Врата се полако отварају и ми видимо „нашег“ партизана са својом маузерком „на готовс“, великим двогледом обешеним преко прсију и футролом са револвером на десној страни опасача. Посматра он нас, а посматрамо и ми њега кроз трепавице полузатворених очију. 37  


Наједном Душко уздахну „кроз сан“ и отпоче тихо и равномерно да хрче. Партизан пажљиво затвара врата, тако да овога пута нису ни шкрипнула. Ваљда зато да нас „не пробуди“. Чујемо га затим како затвара и спољашња врата на штали. Гурнуо сам Душка лактом. - Не мораш више да хрчеш - шапућем. - То су они поставили оног младог, малог партизана - шапуће Душко - да стражари до поноћи, а овог брадоњу су одредили да нас чува до изјутра. Шта нас чека ако нас одведу у њихов штаб и почну да испитују? Неће нам помоћи наша кратка прича да смо „делавци из Немчије“. Кад увиде ко смо... Морамо да бежимо! Опет правимо планове, а време пролази, сат за сатом. Осећамо како је у просторији захладнело. Високо смо у планини, па иако је почетак јуна, ноћи су овде ледене. Испред штале као да неко тапка у месту. Мора да је и нашем стражару хладно па се креће не би ли се мало загрејао... Прозорче на штали забледело. У просторији као да се смањује сумрак. Освит зоре! Наједном, спољашња врата на штали се отварају и одмах затим затварају. Познати, тихи бат корака опет нам се приближава. Кроз трепавице гледамо брадоњу како нас неко време посматра, онда затвара за собом врата и ногом, полако, гура сено у угао, улево од нас. Затим седа на гомилу сена, намешта се да му буде што удобније и ставља своју маузерку преко колена. Мир. Тишина. Чак и Душко „не хрче“. Не чујемо ни дубоко дисање оног дечка. Једино што не престаје то је равномерни шум који долази однекуд иза штале. „Да га нападнемо и отмемо му пушку!“ - пада ми на ум. Касније су ми и њих двојица причали да су се и њима јављале такве мисли...

38  


Изненада, Душко је устао. Пошао је сигурним кораком према вратима, отворио их и закорачио да изађе. Ја сам такође устао, али ме је зауставио глас партизана: - Куда? Још је рано. Видим лепо да су му очи потпуно отворене и да ме гледа као мало зачуђено. Ја се враћам и лежем на пелерину. Међутим, сада Влада устаје и као малопре Душко, пролази мирно кроз врата. Партизан се не обазире на њега него и даље гледа у мене. Ваљда ме је запазио као „човека са официрском пелерином . „Сад или никад!“ - Поново устајем и полазим према вратима, а пелерину остављам прострту преко сена. - Куда? Још је рано! - опет ми се обраћа. Сагињем се и хватам се обема рукама за стомак. - Боли ме стомак! - кажем му полугласно и некако поверљиво, и брзо, готово трчећим кораком, пролазим кроз врата, затим потрчкавам кроз шталу и излазим на „главна врата“. Њих двојица стоје поред самог ћошка зграде и посматрају шуму испред нас. Брзо се окретох. Иза штале се спушта оголела падина према попречном реду закржљалог жбуња. Бацам још један поглед на шуму. „Тамо би било и најлогичније да бежимо, али тамо ће нас баш зато и они прво тражити!“ пролете ми муњевитом брзином кроз свест. Зграбио сам их за рамена. „Овамо!“ готово сам викнуо и полетео свом снагом надоле, заједно са њима, према жбуњу. Утрчали смо без даха у жбуње, и већ после неколико корака увидели смо да се пред нама терен нагло спушта, такорећи вертикално, можда и преко сто метара, несумњиво према потоку који снажно шуми и жубори у дубинама испод нас. Погледали смо се и без речи почели да се спуштамо. Зид, као да је урезан у стени, негде глаткој, негде напуклој. Час нам се цокуле задрже на неравнини, час клизну, и ми се, целим телом залепљени уз литицу, свом снагом придржавамо рукама, прстима хватајући неки корен који је избио из пукотине на стени, или по неколико струкова траве, само да бисмо успорили ово стрмоглаво падање надоле, у провалију.

39  


Кад смо били близу дна, чули смо изнад нас пригушене људске гласове, затим и одјек пушчаних пуцњева. Као искусни ратници, проценили смо одмах, по звуку, да пуцају у супротном правцу од нас, према шуми. Значи, добро је што смо кренули овим правцем. Опет смо се погледали, осмехнули се и мало успорили силажење, а и стрмина се донекле ублажила. Сам Бог нам је помогао!

40  


ДРУГО ГЛАСАЊЕ

Ишли смо журно, низ поток, не застајући. После сат-два приметили смо да се она друга страна постепено смањује и помало изравњава. Нисмо имали по чему да се оријентишемо. Још док смо силазили према потоку, преко неба су се навукли тешки тамносиви облаци и нисмо могли да одредимо где сунце излази. Одлучили смо да пређемо преко потока. Наишли смо на једно место где су усред узбуркане воде, као ту намерно набацана, била тричетири повећа камена, па смо лако преко њих прешли а да се нисмо уквасили. Испели смо се затим без икаквих тешкоћа на ону другу страну. Кренули смо насумице, само што даље од потока. Пролазимо кроз нераван терен. Час се пењемо, час силазимо. Око нас, ту и тамо, извирује из оголеле земље стена, појављују се два-три закржљала жбуна, покоје исто тако закржљало дрво. Ноге преморене, али као да су огуглале. Лева-десна, горе-доле, корачају послушно. И не мислимо на глад. Та зар нисмо јуче имали ону богату гозбу у „усамљеној кућици“, размишљам, али нећу то да спомињем овој двојици. Надгласали су ме по свим демократским прописима, размишљам даље, помало јетко. На једном месту жбуње нешто гушће, трава зеленија, а не видимо више ни стење да се помаља из земље. Одлучујемо да се ту увучемо и одморимо. Међутим, немирни смо. После пола сата лежања крећемо. Корачамо опет, корачамо, што даље од каменог потока. Почиње да се смркава. Наилазимо на шуму у једној удолини. Улазимо у њу и видимо огромно оборено стабло са изломљеним гранама. Одмарамо се неко време. Облаци се натуштили, а мрак се све брже спушта. 41  


- Хајдемо - кажем ја у једном тренутку. - Зашто? - пита Душко. - Хајде да овде проведемо ноћ и да се честито одморимо. Влада се слаже са њим и наслања се удобније на једну подебелу грану. - Не знамо ни где смо, а сишли смо у ову удолину. Хајде да кренемо па да бар изађемо из ове рупе. Овде ми се никако не свиђа инсистирам ја. - Добро, кад је тако - опет ће Душко - хајде да гласамо. - Какво гласање! - почео сам да губим стрпљење. - Због вашег гласања замало изгубисмо главе... „Усамљена кућица“, „супица“ и „шталица!“ - нисам могао више да издржим. Устао сам. - Ово је нешто друго - јавља се Влада. - Кад је тако, ви останите, а ја одох. - Пружам руку Влади. - Нека ти је са срећом, Владо. Ако вас двојица преживите и нађете се у Италији са мојом сестром Надом, испричајте јој како је било, а ако ја преживим а ви се изгубите, ја ћу то исто да учиним вама. Влада ми, онако седећи, пружа руку и некако се невољно рукује са мном. Пружам руку Душку. - Нека ти је са срећом, Душко. Нека вам Бог помогне. Душко прихвата моју руку, чврсто је стеже и почиње да се диже. - Повуци! - каже. Повлачим му руку и помажем му, пресрећан, да устане. И Влада се диже. Пролазимо ћутке између дрвећа. Прешли смо свега двадесет-тридесет корака и - изашли из шуме. У ствари, шумарка. То смо тек тада открили. На отвореном простору мало је светлије и ми гледамо како се испред нас уздиже висока, оголела планина. „Хвала Богу“, размишљам са великим олакшањем, а уверен сам да нешто слично и њих двојица преживљавају. Да смо остали ту, или да су и само њих двојица остали, ко зна шта би нам се могло десити.

42  


Опет ћу да наведем тачно шта је Влада о томе написао у истом броју Искре, на основу свога сећања:

Још зора није ни зарудила, а Сава се. диже и рече нам да треба да се кренемо одатле. „Где ћеш сада“, рече Душко, „кад се још није разданило?“ „Шта да чекамо“, одговори Сава. „Треба само да се они партизани врате овамо, па да нас сву тројицу помлате.“ „Ама чекај, брате слатки“, умешах се и ја. „Ни они не виде белу мачку у овом мраку, као ни ми...“ Јок! Сава ни да опепели... Хоће да одмах кренемо... „Збогом!“ рече Сава. „Ја одох!“ Сва срећа, док смо се ми препирали, почело је већ да свањива. Разведрило се па већ можемо да видимо куда идемо. Душко се диже први па рече: „Хајде, Владо!“ Ја се извукох из оног грања те и ја пођох за Душком. Сава је пошао напред, али није много журио, да би нас двојица могли да га стигнемо...

Пењемо се већ сатима корак по корак, а планини нигде краја. Почиње најзад да свиће. Видимо изнад нас обрисе дрвећа и покушавамо, колико год је могуће, да убрзамо ход. Наједном: „з... з... з...“ високо изнад наших глава, зазвижда пушчани метак. Стадосмо и погледасмо надоле. На ивици оног шумарка из којег смо синоћ изашли, покрећу се тамне тачкице - партизани! Опет звиждање метка далеко изнад нас. У исто време почеше до нас да допиру једва чујни, танани људски гласови, а одмах затим исто тако и лавеж паса. Покушавамо да избројимо људе. „Наша“ четворка свакако је добила појачање. Има их дванаестак, а очигледно и неколико паса. - Хвала ти, Боже! - кажем ја гласно и крстим се. За мном се и њих двојица прекрстише. - Да остадосмо тамо - смешка се Душко и гледа у мене - шта мислите шта би сада било са нама?

43  


Још смо чули неколико звиждука метака. Сетили смо се великог брадоњиног двогледа. Сад му се указала прилика да га употреби. Смејемо се и машемо им рукама. Убрзо залазимо у шуму. Појављује се сунце и ми утврђујемо правац кретања. Ишли смо право на запад, а сада, већ у шуми, скрећемо оштро према југу да бисмо заварали траг, а после отприлике једног сата, враћамо се на линију југозапада, која би требало да нас одведе до Соче... Кроз дрвеће назиремо беласање куће. Прилазимо ближе. На чистини омања кућа. Иза ње, између два дрвета конопац са простртим вешом. По обичају, разгледамо неко време околину. - Идем ја - јављам се добровољно. Душко одобрава главом, а Влада ми пружа једну новчаницу. Кућа се бели као да је малопре окречена. Чујем весели звук дечијих гласова како долази кроз отворена спољна врата. Прилазим ближе и видим дечка од око четири године и девојчицу, отприлике двогодишњу, како се играју. Деца се смирише, а иза њих се појави млада жена. - Бог! - јављам се, покушавајући да се осмехнем, а и она, као да се усиљено насмеши, одговори на поздрав. - Нисам ништа јео три дана - кажем. - Хтео бих да купим од вас хлеба за себе и за двојицу мојих другова. Жена погледа негде поред мене и ја се брзо окретох. Видим Душка како се полако приближава, обазирући се у исто време лево и десно. Није могао да чека, казао ми је касније, па је и он морао да дође. „Не волим неизвесност“, осмехнуо се. После ове „беле“ куће, Душко је инсистирао да се од сада, као и раније, само он излаже. „Не да ја немам поверења у вас двојицу“, казао је, „али ми се чини да бих се ја, ако дође до неког изненађења, боље снашао.“ Сложили смо се ћутке, а ускоро и увидели да је Душко, наш неустрашиви и довитљиви друг, био у праву. Ту смо добили добар комад хлеба, али жена није хтела да прими новце. - Шта ја да радим са италијанским лирама! - казала је.

44  


Захвалили смо јој, вратили се у шуму и са великим задовољством појели сваки свој комад. Срећом, Душко се никад није одвајао од своје чутурице и од торбе са стакленом теглом шећера.

45  


ГЛАСОВИ У ТАМИ

Шума се ускоро разредила па смо одлучили да нађемо неко скровито место и да се најзад честито одморимо. Са висине на којој смо се кретали, успели смо око поднева да видимо у даљини неку варошицу. Погледали смо нашу мапу и закључили да смо у ствари обишли мало место Церкно. По свему изгледа да смо на добром путу. Поред тога што смо преморени и једва се крећемо, идемо отвореним простором и тако се и сувише излажемо. Видимо ту и тамо сељаке како раде на својим њивама, негде сами, а негде уз помоћ коња. И они исто тако мора да виде нас. Нигде никаквог заклона да мало предахнемо. Најзад, тек по подне, наилазимо на ливаде на којима нема ни људи ни животиња. На једном месту пружило се густо жбуње. Увлачимо се у њега и, потпуно исцрпљени, лежемо на земљу. У следећем тренутку заспали смо тврдим сном и не помишљајући да стражаримо на смену. Већ је почело да се смркава кад смо се пробудили. Одмах смо кренули, донекле испавани и одморени. После кратког времена видели смо како се у даљини, мало наниже, беласа село. Одлучили смо да кад падне мрак, покушамо да пажљиво уђемо у неку од кућа на периферији и, можда у подруму или каквој другој остави, нађемо нешто од хране. Успорили смо ход, а било нам је и лакше да се крећемо јер смо ишли падином која се благо спуштала према селу. Кад смо стигли до првих кућа, већ се спустила ноћ. Сељаци у ово доба године, пошто цео дан проведу у пољима на тешком физичком раду, иду рано на спавање. Неколико осветљених прозора које смо гледали док смо се приближавали, полако су се, један по један гасили, и ускоро је село потонуло у потпуну таму и тишину. Посматрали смо неко време прву кућу на коју смо наишли. По величини зграде и исто тако великој штали, видело се да припадају имућној породици. Нигде се ништа не креће и не чује. 46  


Брзо смо пронашли врата која су водила у подрум. На нашу срећу нису била закључана и ми смо полако и опрезно низ стрме степенице сишли у пространи подрум. Ноћ није била сасвим мрачна па смо, захваљујући и узаним стакленим прозорима уз саму повисоку таваницу, могли да видимо огромну оставу хране. Са дрвених греда су висили парови кобасица, суве шунке, комади сувог меса. Поред зида смо приметили велике џакове пуне кромпира, пасуља, и неколико качица са сиром. Погледали смо се задовољно и осмехнули. Без иједне изговорене речи пришли смо џаковима са кромпиром и њима напунили џепове наших униформи и шињела. Као и малопре, на прстима, попели смо се уз степенице, пажљиво за собом затворили врата и „изгубили се у помрчини“, што рекао касније Влада. Кад смо остали сами, далеко од села, и застали мало да се одморимо, први се јавио Душко. - Бог ће нам опростити, другови. Узели смо само по неколико кромпира од оног богатог сељака. - Видели сте оне пароле на кућама, исписане црвеном бојом осмехнуо се горко Влада. - „Живео Тито!“ „Живела Партија!“ „Живели партизани!“ И не слуте шта ће им они донети. Наставили смо југозападним правцем и поново зашли међу планине. Почела је да се спушта магла. То нам није сметало да се оријентишемо пошто смо, још док се добро видело, уочили полудесно од нас огроман врх планине поред које је требало да прођемо. Међутим, кад смо се нашли у једној котлини, магла се спустила толико тако да нисмо могли да видимо ни шта је на свега два-три корака испред нас. - Сјајно! - огласио се наједном Душко. - Ово је идеално место да наложимо ватру и испечемо кромпире. Неће се видети ни пламен ни дим. Брзо смо накупили подоста сувог грања и сувог лишћа, затим упалили ватру и поседали око ње. Чим се распламсала, па се грање ужарило, размакли смо га са две гранчице и направили места за наше кромпире.

47  


Пошто се накупила већа количина пепела, разгрнули смо га и насули преко кромпира, а преко свега набацали жеравице. Кромпир је брзо замирисао и почео да нам голица непца, па смо некако успели да са два штапића извадимо један и да га пробамо. Још је био тврд изнутра. Није било лако чекати, али смо и то издржали. Иако нисмо имали соли, сваки је у сласт појео по два кромпира осредње величине, а остале смо поделили и, пошто су се мало охладили, вратили их у џепове. Остали смо ту дуже од једног сата. Онда смо затрпали остатак жеравице пепелом и донекле одморени и „нахрањени“ кренули узбрдо са нешто више енергије. Убрзо смо изашли из котлине и маглуштине. Видели смо опет тамни планински врх и наставили бржим кораком. На једном месту терен је почео да се спушта и после извесног времена наишли смо на бетонски канал са стрмим странама, којим је полако текла вода. Док смо се договарали како да га пређемо, зачули смо далеко иза нас људске гласове, а одмах затим и лавеж паса. Погледали смо се и, опет без речи, измакли се од канала десетак корака. Иако уморни и исцрпљени, затрчали смо се и, ваљда последњом снагом, прескочили га готово истовремено. Ишли смо и овога пута неравним тереном који се постепено уздизао и после сат-два наишли на асфалтирани друм. Одлучили смо, како бисмо убрзали кретање, да наставимо друмом који је водио у нашем правцу. Првих десетак минута заиста нам је било лакше. Међутим, на једној окуци десно од нас, са узвишења, ту је пут био урезан у неку стену, зауставио нас је оштар глас: - Стој! Ко иде? Застали смо. - Делавци! - снашао се одмах Душко. - Гремо да дело - додао је неким, готово веселим гласом и кренуо енергичним кораком, а ми одмах за њим. Са друге стране - потпуна тишина. Наставили смо још брже и после неколико минута сишли са друма и продужили трком кроз жбуње и шипражје. 48  


Опет смо наишли на шуму, прилично мрачну. У једном тренутку чули смо испред нас неко ломљење, кидање грана и тупо лупкање. Застали смо изненађени, у недоумици. Међутим, кроз неколико секунди сва та силовита хука се завршила шуштањем лишћа иза нас. Закључили смо да смо вероватно пробудили и узнемирили неку крупну животињу. Можда јелена, или чак и медведа. Земљиште се опет спуштало и било нам је лакше да ходамо низбрдицом. Кад смо били насред простране ливаде, разлеже се опет нечији снажни глас: - Стој! Ко је то? Срећом, облак је пре кратког времена закрилио звездано небо и ми смо овога пута били једва видљиви партизанском стражару. Пали смо као један у траву, окренули се у супротном правцу и „четвороношке“ полетели што даље од тог продорног гласа. Чујемо поново јак младалачки глас: - Стој, стој, пуцаћу! - и одмах затим, очигледно окренут на другу страну: - Узбуна! Узбуна! Док јуримо кроз траву, мењајући правац кретања, чујемо и неке друге гласове. Онда наједном - смех. Вероватно они који су дотрчали на гласне узвике нису поверовали да је тај „видео некога“, него су помислили да му се све само „причинило“ зато што се „јако уплашио“. Кад смо се најзад зауставили у једном шумарку и мало одахнули, закључили смо да је у овом крају, ближе Сочи, новој државној граници, сигурно много већи број партизана и да зато морамо још више да пазимо. Од сада ћемо по сваку цену избегавати друмове, па и колске путеве. Покушаћемо и да се мало више крећемо по дану, како бисмо видели где смо и како бисмо на време опазили партизане. Овај предео је пун шумарака, жбуња и шибља, па ће нам то помоћи у кретању. Међутим, те ноћи нас је чекало још једно изненађење. Пред нама се указало повисоко, густо шибље. Да га не бисмо обилазили, кренули смо право кроз њега. Терен је нагло почео да се спушта, што нисмо очекивали, а под нашим цокулама запуцкетале су врло бучно суве гранчице. 49  


Направили смо само неколико корака кад се одоле, испред нас, зачу снажна гласина, а у исто време и репетирање пушке. - Сто-ој! - одјекнуло је кроз таму. Стали смо као укопани. Човек је био, тако нам се учинило, ту, одмах испред нас, али није могао да нас види, као ни ми њега, у мраку између густог шибља. Настаде нема тишина. И најмањи покрет са наше стране одао би нас. Изненада, проломи се недалеко од нас општа хука, пуцкетање и шуштање, пропраћено псећим цвиљењем. Искористили смо тај тренутак и излетели из клопке. - Проклети худич! - викао је човек - ал’ си ме поплашил! Одахнули смо и, на рукама и ногама, у широком луку обишли тај густиш. Пас, који се ту, највероватније, у тами шибљика, сместио да у миру проведе ноћ, пробудио се од вике и уплашен, више него и ми и стражар, помогао нам је да се и овога пута спасемо. Ишли смо још неко време док нисмо пронашли погодно место да проведемо остатак ноћи: густо жбуње поред једног шумарка. Увукли смо се у њега и заспали тврдим сном чим су нам тела додирнула земљу.

50  


ПОРУЧНИКОВ ПОКЛОН

Пробудила нас је прва светлост дана. „Опрали смо прозоре“ са мало воде из чутурице, појели преостале печене кромпире и пошли опрезно од жбуна до жбуна, осматрајући околину. Ишли смо благом падином надоле, застајући сваки час на неколико минута. Нигде никога. Једино с времена на време чујемо цвркут птица. - Овако ће нам требати дупло времена да стигнемо до Соче - јавља се у једном тренутку Влада кад смо опет застали. - Знаш како се код нас каже - узвраћа Душко - „преко прече, наоколо ближе“. Нешто даље испред нас опазили смо светлуцање воде. Стигли смо до обале, како нам је изгледало, мале, прилично бистре реке, која се кретала врло споро. Широка је отприлике шездесетседамдесет метара, али колико је дубока? Са супротне стране је шума. Скидамо цокуле, одвијамо војничке обојке и подврћемо панталоне. Загазили смо полако у воду која није била превише хладна и годила је нашим уморним табанима. Насред реке вода нам је допирала тек до колена. Ту је била и најдубља. Изашли смо из воде задовољни и сели на траву малог узвишења да се одморимо и мало просушимо ноге у високој трави. Сунце нас је пријатно грејало. Влада и ја смо после краћег времена увили суве обојке и обули цокуле. Међутим, Душко нам се обратио: - Ја ћу још овако бос. Баш ми прија да мало одморим ноге. Нашли смо се у густој шуми и убрзали ход. После нешто више од пола сата Душко је почео да кија. Одмах смо стали и он се обуо, али није престао да кија. 51  


У једном тренутку чусмо људске гласове који нам се приближују. Улетели смо у неку високу и густу папрат поред пута и притајили се. Људски гласови све јачи. Наједном, Душко нам шапну: - Другови, ја ћу да кинем! - и у исто време запуши уста прекрштеним шакама. Нас двојица се свалисмо на њега, стављајући и наше руке преко његових. Душково тело задрхта баш кад је њих неколико пролазило путањом поред нас, на свега шест-седам корака одстојања. Успео је, на срећу, да се савлада. Чим су гласови нестали, изашли смо из заклона и потрчали путањом, у нашем правцу. На првом застоју Душко се насмејао. - Ово, малопре, да није могло да буде жалосно, било би заиста смешно.

Наставили смо опрезно кроз шуму све до касног поподнева. Пре него што је сумрак почео да се спушта, нашу путању је пресекао мало уздигнут колски пут. Прешли смо преко пута и, одједном, пред нама се забеласаше куће. Стали смо, посматрајући околину. - Другови - казао је Душко показујући на жбуње недалеко од пута - ви се овде увуците и чекајте. Ја ћу да нађем нешто за јело у једној од ових кућа. Влада и ја смо покушали да га одвратимо и да место њега пође један од нас двојице. - О, не - одбио нас је Душко. - Ја ћу да тражим, уколико ми успе, и да попијем нешто вруће. Његово лице је било изузетно црвено. - Па ти имаш високу температуру - приметио је Влада, стављајући му руку на чело.

52  


Душко је ћутке скинуо шињел тако да је остао у своме цивилном оделу, са пребаченом торбицом преко рамена, и у њој сад већ празном чутурицом. - Нећу дуго - рекао је, испео се на пут и пошао према кућама. Влада и ја смо слегли раменима и увукли се у жбуње. Чекали смо неко време и већ почели да бринемо. Смркава се, а њега нема. Изненада смо чули људске гласове како долазе од пута. Препознали смо Душков повишен глас. Мора да је испричао нешто шаљиво јер се његов саговорник гласно насмејао. Растворили смо мало жбуње и видели Душка како корача поред свога „саговорника“, партизана! Партизан у енглеској униформи, гура поред себе бицикл. Чули смо Душка, баш кад је био најближе нама, како је гласно кинуо. Двапут узастопно. Сетио сам се како нам је неки дан, кад смо сишли из шуме до оне жене са двоје мале деце, казао, инсистирајући, да од сада, као и раније, увек иде он први: „Не да ја немам поверења у вас двојицу, али ми се чини да бих се ја, ако дође до неког изненађења, боље снашао.“ Ово је, несумњиво, једно такво „изненађење“! Влада и ја се немо погледасмо, и чим су гласови почели да нестају, кренули смо пажљиво и опрезно за њима, поред пута, трудећи се да пратимо звук њиховог разговора и Душково повремено кијање. Већ се прилично смркло кад су се њих двојица зауставили пред једном повећом кућом близу пута. Чекали смо Душка да се опет појави. И заиста, после десетак минута, видимо га како, сада већ готово у потпуном мраку, излази из куће и довикује некоме: Сад ћу их ја довести. Нису много далеко. Кад је пролазио поред нас, ми му се јависмо унапред утврђеним сигналом: - С... с... с, сс! Он само баци поглед према нама и једва приметно нам даде знак руком да га следимо. Ми пожурисмо, упоредо са њим, кроз жбуње и шипражје.

53  


После неколико минута, на малом завијутку, брзо се окрете, па у следећем тренутку ускочи у шуму, међу нас. - Брзо, брзо! - шапће нам. - Што брже одавде! Ја сам му додао његов шињел и он га је, све у ходу, спретно обукао. Тек после једно пола сата убрзаног кретања „нашим правцем“, кроз мрачну шуму, зауставио се. Кад сам га погледао изблиза, видео сам како му се зној слива низ чело. Сишли смо са путељка и зашли у жбуње. Сели смо на наслагу сувог лишћа и Душко је извадио из торбе комад хлеба. То нам је поклон од партизанског поручника - казао је делећи га на три једнака дела. Извадио је затим из торбе чутурицу. Пуна је врелог млека. Још је вруће. - То је само за тебе - обратили смо му се у исто време Влада и ја. Душко је слегнуо раменима. - Добро, хвала вам - казао је, одврнуо запушач и са очигледним уживањем отпио неколико добрих гутљаја. Пошто је појео мало од свог дела хлеба и отпио гутљај-два млека, испричао нам је како га је, кад је изашао на пут, после минут-два стигао на бициклу партизански официр. Одмах је сишао са бицикла и питао га ко је и куда иде. Испричао је партизану како смо нас тројица, „делавци из Немчије“, неки дан прешли Сочу и да идемо за Југославију. „Изненадио“ се, а и „обрадовао“ кад је сазнао од партизана да смо ми већ сада у Југославији, којој је после рата припао и овај део територије. „Ја ћу вас и ваше другове одвести у нашу војну станицу сутра изјутра. Немате више шта да бринете“, казао му је поручник. Душко му је, „срећан“ што је баш на њега наишао, испричао како смо нас двојица остали да га чекамо док он не нађе мало хране, јер „три дана нисмо ништа јели“. Поручник га је затим одвео својој кући, која је одмах ту поред пута. - Док смо пролазили близу вас - насмејао се - двапут сам кинуо. Кад су ушли у кућу, поручникова жена је баш варила млеко и они су му не само напунили чутурицу, него му дали и овај комад хлеба. 54  


Пошто је завршио причу, Влада и ја смо се од све муке добро насмејали. Само је Душко могао тако нешто да изведе!

55  


У ГОСТИМА

Душко је мало-помало престао да кија. Казао сам је и да се много боље осећа. Уверен је да му е оно вруће млеко помогло. Попио га је што пре, „да се не би охладило“, казао нам је, па смо наставили пут. После сат-два наишли смо у једној ували на чистину са малим засеоком. И са једне и са друге стране земљиште се мало уздизало. Увидевши да бисмо изгубили много времена верајући се по стрминама, решили смо да прођемо кроз њега. Не путем, то би могло да буде превише опасно, нарочито кад смо видели да су неке куће обележене комунистичким паролама, него кроз дворишта и баште, од куће до куће. Тако смо и урадили, а успут смо начупали и мало младог лука. Код последње куће, која није била обележена дрвеним паролама, мало одвојене и нешто веће од осталих, застали смо и одлучили да опет покушамо срећу и да ту затражимо хлеба. Влада и ја смо чекали, скривени иза жбуна на једно двадесет корака од зграде. Душко је закуцао на прозор и чули смо како се прозор убрзо отвара и он са неким разговара. Наједном се одвојио од прозора и дотрчао до нас. - Другови - шапће нам брзо и задихано - ово је неки старији човек. Живи овде сам са женом. Зове нас да уђемо и даће нам нешто за јело. Идем прво ја сам, па ако буде све у реду, зваћу вас. Чујемо како се отварају спољашња врата. Душко се окрете од нас и ми затим посматрамо како улази у кућу. Кроз два-три минута опет се отварају врата. - Другови, дођите! - позива нас он полугласно. са осмехом, као да је то његов властити дом, Кренули смо полако према кући, обазирући се по обичају на све стране. - Све је у реду - чујемо га опет док улазимо кроз врата. 56  


Нашли смо се у повећој соби, осветљеној слабом светлошћу петролејке. Насред просторије сто, а поред њега старији човек и жена, очигледно тек подигнути из постеље, огрнути дугачким капутима. - Бог! - јављамо се старцима у исто време. - Бог! - одговара човек и нуди нам да седнемо за сто. - Моја жена ће вам донети нешто да поједете - обраћа нам се на доста добром српском језику. Ми седамо један до другога, а он седа преко пута стола. Бацам поглед по соби. Намештај је бољи него по сељачким кућама, а на једном зиду виси вели ко католичко Распеће. Старац рече нешто жени и она оде у другу просторију, вероватно да нам спреми нешто од хране. Приметио сам, чим смо ушли и први пут их погледали, да су обоје имали неки тужан и забринут израз на својим избораним лицима. Човек је почео да нас испитује где смо то били у Немачкој и шта су нас све Немци терали да радимо. На основу његових питања закључили смо да њих нешто друго брине више него наше судбине. - Право да вам кажемо - наједном је Душко снизио глас - ми у ствари не долазимо из Немачке него из Аустрије. - Из којег места? - човек као да је мало живнуо. - Из Марије Еленд - казао је Душко име места са чије железничке станице су нас Енглези предали партизанима. Душко нам је касније испричао да је осетио шта старца заиста мучи. - Да ли сте - и човек је снизио глас - да ли сте тамо негде видели... или можда чули за нашу словеначку војску и силан народ за које се прича да су тамо прешли? - Да, чули смо - одговорио је чврсто Душко. - Чули смо да су прошли кроз тунел испод Караманки и да су сви они заједно пришли енглеској војсци. Старац као да се разведрио. - Да ли бисте могли по једну ракију? - пита нас. 57  


- Не, хвала! - одвраћамо нас тројица готово у један глас. - Дуго смо гладовали - објашњава Душко - па не би било добро за нас, на празан стомак. Приметио сам једну урамљену фотографију, усправљену на малом орману, испод Распећа. Устао сам, пришао орману и погледао је изблиза. На њој се види висок, млад човек, обучен као католички свештеник. Старац, који је почео нешто да говори, застао је усред реченице, а Душко и Влада су се окренули према мени. - То је наш син - казао је тихо. Подигао сам слику са ормана, пришао столу и показао је њима двојици. - И он је отишао са војском - чујем га како говори једва чујно док ја враћам фотографију на место. Седам на столицу и видим старца како се наједном трже. - То су они - каже чвршћим гласом - ти њихови официри, наредили њему да се спакује и да иде са њима. „Сирома’ човек“, размишљам, а верујем да то исто пада на ум и мојим друговима. Нема ни у нас поверења. Ко ће га знати ко смо и ми, нас тројица што смо усред ноћи банули из мрака у његову кућу. А са друге стране, изузетно нам је жао и њега и његове супруге, јер ако су Енглези и са њима, словеначким домобранцима, поступили као и са нама, српским добровољцима, вероватно га неће више никад ни видети. (Касније смо сазнали да су Енглези предали Титу, као и нас, око дванаест хиљада словеначких домобранаца. Из „јаме смрти“ у Кочевском Рогу, само су њих четворица успели да изађу живи.)

После кратког времена вратила се жена са плетеном корпицом у којој смо видели три повећа режња хлеба. Старац је устао и помогао жени да донесе три тањира, три виљушке и три шоље млека. У сваком тањиру белео се „млади сир“. Човек је жени, док јој је помагао, рекао нешто тихо на словеначком и њој се одједном озарило лице. Мора да јој је пренео Душково обавештење како су Словенци прошли кроз тунел и „придружили се Енглезима“. Хлеб је био свеж и укусан, сир изврстан, а млеко густо и врело. 58  


Ово је заиста била права гозба, као и она супа од поврћа која нам је замало дошла главе. Комад хлеба који смо добили раније од жене са два мала детета, само нам је још више отворио апетит, а тако исто и Душку његова пуна чутурица млека. Захвалили смо најсрдачније на гостопримству и изашли из куће осећајући први пут после ко зна колико месеци да смо заиста сити. Ускоро смо ушли опет у шуму. - Сироти људи - казао је Душко на првом застоју - они и не слуте да највероватније неће више никад видети свога сина. - Кад си им казао да су се „придружили Енглезима“ - додао сам ја - наједном су се развеселили. - Неће задуго - јавио се Влада. Било нам је сада жао што нисмо питали домаћина где је живео пре рата и како је научио српски језик. За нас је било пријатно изненађење да је цео овај крај који је пре рата припадао Италији - насељен Словенцима. У исто време чинило нам се да су они, срећни што су постали део Југославије, мање-више одушевљени својим „ослободиоцима“, партизанима. Ова свештеничка кућа је изузетак. У Словенији за време рата комунисти су имали врло мали број присталица. Већина народа је прижељкивала и очекивала повратак младог краља Петра. Пуни нове снаге и енергије, одлучили смо да наставимо иако је почело да свиће, и ускоро изађосмо из шуме. Идемо опет неравним тереном са покојим закржљалим жбуном. Ту и тамо све чешће наилазимо на стење које се појављује из кратке, местимично сасушене траве. Не видимо никакав траг живота. Чак ни птице не прелетају изнад нас.

59  


НА ДОМАКУ СОЧЕ

Земљиште се почело постепено спуштати и умногоме нам олакшало ход. Неколико пута нам се учинило да чујемо неку далеку неодређену хуку. Што смо ишли даље, хука се појачавала. Сетили смо се дубоког потока, такорећи уклесаног у камену, у који смо се спустили пошто смо побегли из штале. И он је слично звучао, иако не толико снажно и потмуло. Ми се с времена на време погледамо, али ћутимо. Не усуђујемо се да изговоримо магичну реч, „Соча“, као да се плашимо да ће у том истом тренутку нестати сваки звук. Ипак, кад смо стали да се одморимо и мало ослушнемо, јавио се Влада. - Соча! - казао је. - Шта би друго могло да буде? Нисмо се дуго одмарали. Силазимо убрзаним кораком, повремено и потрчкавамо. Најзад, Соча. Са њене друге стране, после свега - слобода! И не само слобода него и живот. Боље рећи: „Живот, и то живот у слободи.“ Изненада, на једној малој окуци, испред нас, надоле - указа се река. Хука коју слушамо већ подуже, претвори се у тутњаву. Окрећемо се за сваки случај лево и десно. Нигде никога. Измењали смо задовољне погледе. Најзад, мислили смо пресрећни, дошли смо до циља. Још само да пређемо ову малу, планинску реку и да се нађемо у слободном свету, изван сваке опасности. Сели смо на траву иза једне стене која се дијагонално издизала из земље, и тако донекле заклоњени, почели се договарати шта сада да радимо. 60  


Одлучили смо да нађемо погодно место и да се прво добро испавамо. Чим падне мрак, сићи ћемо до реке и извидети где ће бити најлакше да је пређемо. Одмах смо се сложили да би било опасно излагати се усред дана на обали видљивој са свих страна. Нашли смо скровито место између неколико жбунова и два-три повећа камена. Решили смо да и овога пута један стражари док двојица спавају. Сада, такорећи пред циљем, нисмо хтели ништа да рескирамо.

Кренули смо према Сочи кад се смрачило. Небо је било звездано и њена вода се белела испод нас. (По записима Владе Лазаревића, то је било 8. јуна 1945. Значи, једанаести дан бежања од смрти.) Најзад, помало узбуђени, стигосмо до речног корита. Вода се разбија о стење и камење, пенуша се и урла неком стравичном, ванземаљском грмљавином. Не само да више нисмо морали међусобно да се споразумевамо шапатом него смо били присиљени да се довикујемо. Ова језива бука и ломљава подсетила ме је на прелазак дубоко усеченог потока у Хомољским планинама (На прелому, књ. II, поглавље „Преко брда“). Међутим, ово овде било је још много гласније и страшније. Силазимо на камениту обалу и загледамо изблиза разјарену реку како се пенуша и ковитла, налетајући свом силином на камене препреке. У исто време заглушује нас брујање звона, бубњава добоша, јека труба, завијање сирена, врисци, јецаји и јауци изгубљених људских бића - и све то сливено у једну једину, паклену симфонију. До сада смо бежали од људи, а сада нам се чини да нам се и сама природа испрепречила, па нам ни она не да да избегнемо смрт. Видим Душка како се крсти, за њим Влада, а одмах и ја. Сад ми је јасно зашто у околини нема птица. Њима смета ова страховита бука још више него нама. Њихово чуло слуха је осетљивије од нашег.

61  


Договарамо се више покретима руку него речима да пронађемо неко боље, тише и мирније место за прелазак. Надамо се да ће река, где је шира, бити мирнија, а вероватно и плића. Пењемо се готово грозничавом брзином уз каменити нагиб и затим крећемо узводно. Овде, изван речног корита, и тутњава је нешто слабија и подношљивија. Ишли смо неко време, као и увек опрезно. На једном завијутку угледали смо у даљини светло. Кад смо пришли ближе, видели смо да је то добро осветљена брана преко реке, а иза бране Соча је била много шира и мирна готово као језеро. Чини нам се да се изнад бране пружа мост који везује две обале. Са супротне стране изгледа да има и неких добро осветљених зграда, вероватно је то хидроелектрична централа. Сећамо се беле куће недалеко од логора у Шент Виду, одмах поред реке Саве, а у исто време и она два нечувана моста преко којих смо те прве ноћи онако лако прешли. Само, ово је нешто друго, ово је граница. Не смемо ни да помишљамо да прелазимо преко моста. Ако бисмо у једном широком луку обишли брану и продужили узводно, можда бисмо нашли неко погодно место где је Соча и мирна и не превише дубока, али, то би нам узело много времена. Одлучили смо да се вратимо и покушамо срећу негде другде, низводно.

Ишли смо доста дуго док нам се на једном месту није учинило да је река шира и мирнија, а и хука нешто слабија. Убрзо смо утврдили да је Влада од. нас тројице најбољи пливач. Ја сам, још као основац, научио да пливам у малој реци Вуки, која је пресецала Вуковар на Стари и Нови град и уливала се ту у Дунав. Касније, као гимназијалац, пливао сам само по базенима за купање, највише по двадесетак метара. Овако изгладнео и преморен, не бих се никако могао одлучити чак ни да покушам да запливам у овој немирној реци, пуној брзака и вртлога. То сам и њима казао. Душко је имао још мање искуства од мене. Влада нам је испричао да је био врло добар и опробан пливач, и да је често пливао и у Дунаву и у Сави. Одмах се јавио да он први окуша срећу.

62  


Више пута сам спомињао Душкову неустрашивост и довитљивост, чак и у најтежим животним опасностима. И Влада је исто тако био храбар и смео, спреман на све. И у најгорим ситуацијама држао се као човек и јунак, а пре свега је био добар и веран друг. Влада се одлучио да скине одело, веш и цокуле и да извиди колико је овде вода дубока и брза. Своје ствари је лепо сложио и ставио на један повећи камен. Загазио је у воду до колена, окренуо се према нама, казао нешто тихо и полако се прекрстио. - Боже, помози му! - казао је Душко гласно и прекрстио се, а одмах за њим сам и ја то исто учинио. Пошао је један корак, па још један. Улази дубље у воду и очигледно се бори да се одржи на ногама. Вода му допире до бедара и, поред свег његовог извијања и опирања, наједном га обори и понесе силовитом брзином. У следећем тренутку - нестаде у виру! Душко и ја се погледасмо и прекрстисмо. - Погибе нам Влада! - јекну Душко, па се још једном прекрсти. Боже, Господе, смилуј се његовој души! Ипак, потрчасмо низводно, преко камењара. Трчимо из све снаге а и вичемо да бисмо надјачали буку помахнитале реке: - Владо, о Владо! Све је узалуд. Гледамо само тамне и пенушаве, усковитлане таласе како се разбијају о стење и уједно слушамо паклену грмљавину реке, која као да се изненада утростручила. Застајемо мало да одахнемо и одмах затим настављамо трчање. И не помишљамо да би нас неко могао да нас види и чује. Наједном угледасмо Владу како је загрлио повећу стену која је штрчала из воде. Стена је свега пет-шест корака од обале. Влада чу наше узвике и окрете главу према нама. - Хвала Богу, хвала Богу! - чујем опет Душков глас. Душко и ја хватамо један другога за руку и пажљиво, прво он а за њим ја, улазимо онако са цокулама у реку.

63  


Срећом, вода нам ту допире мало испод колена. Хватамо Владу, један за једну, други за другу руку и полако га изводимо из реке. - Јеси ли читав? - пита га Душко. - Мислим да јесам - одговара Влада а зуби му цвокоћу. - Сав сам се смрзнуо, а и угрувао. Лице му је бледо, мокро, а тело подрхтава. Душко скида свој шињел и пребацује му га преко леђа. Враћамо се према месту одакле смо пошли, помажући Влади да се држи на ногама. Чудимо се како смо тако далеко одмакли. Најзад смо стигли до камена на који је Влада оставио своје ствари. Кад се Влада добро избрисао и истрљао Душковим пешкиром (заборавио сам да раније споменем како је практични Душко, међу осталим стварима, понео у својој торби и један пешкир), обукао се уз нашу помоћ и мало одахнуо. Испричао нам је како му је нога склизнула на неки љигави камен, а вртлог га понео, тако да је већ помислио да је то крај. Међутим, кад се освестио, почео је да плива свом снагом узводно и према обали, и на тај начин успорио вртоглаву брзину којом га је носила вода. Самим тим је донекле ублажио ударац целим телом о ону стену. - Овде нема преласка - казао је. - Морамо да потражимо неко боље место. Душко и ја смо се договорили да останемо овде док се Влада добро не одмори и честито загреје. После неког времена Душко је кренуо у извиђање, а ја сам остао да чувам стражу поред Владе, који је на своме шињелу лежао а Душковим се покрио (сад би нам добро дошла и официрска пелерина, да нисмо морали да је оставимо у оној штали из које смо једва побегли). Душко се вратио кроз десетак минута. - Ако се боље осећаш - обратио се Влади - пронашао сам недалеко одавде, мало даље од обале, један висок и густ шибљак... Влада је одмах почео да се диже. Потврдио нам је и овога пута да је, по свему, „остао читав“, а да му је једино од удара у ону стену одваљен нокат на палцу леве ноге. Увукли смо се у шибљак и постарали се за Владу да се што удобније намести. Пребродили смо некако Душкову кијавицу и сад смо желели да учинимо све од себе да Владу сачувамо од последица 64  


упадања у ледену воду и судара са стеном. А шта бисмо и могли друго да учинимо? Једино да га држимо утопљеног и да му дамо што више времена да се добро испава и одмори. Почело је да свиће. Сетили смо се младог лука што смо га начупали кад смо пролазили кроз баште оног засеока. Извадили смо га из џепова, очистили и опрали водом из чутурице. Свакоме је припало по четири струка, а један преостали, дали смо нашем пливачу. Срећом, лук, нешто крупнији од оног који смо раније нашли, није био много љут него врло пријатан и укусан. Затим смо се засладили по кашиком Душковог шећера. Остало је још само мало на дну стаклене тегле. После тог „доручка“, попили смо по гутљај-два воде и добро се испавали. Кад је почео да пада мрак, Влада је тврдио да се потпуно опоравио, кренули смо даље обалом, низ воду. Одмакли смо подоста тражећи „боље место“ кад смо опазили да се недалеко од нас, паралелно са Сочом, пружа железничка пруга. Испели смо се на пругу и ускоро се нашли пред отвором мрачног тунела, усеченог у каменитој планини. Ушли смо у тунел, надајући се да ћемо ту наћи нешто што би нам помогло да пређемо на другу страну. Нашли смо једино огромна дрвена врата, окована гвожђем. Покушали смо да их подигнемо, али су била и сувише тешка, и свакако би потонула у води. Сели смо на њих и, први пут откако смо се провукли кроз жицу логора Шент Вид, иза леђа партизана-стражара, погледали се беспомоћно. Ово је већ друга ноћ на Сочи, а Соча, како нам изгледа, свуда једнака: помамна, захуктана, и - непрелазна! Тако смо близу пред циљем, а ипак тако далеко. Као да су се неки зли дуси заверили против нас тројице да нам не дају да изађемо кроз паклена врата, да се нађемо на слободи и да живимо. Као да би хтели из неких својих разлога, а и комунисти су имали своје, да нам виде мртва, беживотна, измучена тела.

65  


Седимо ћутке, сваки удубљен у своје мисли. Влада се наслонио на зид тунела и затворио очи, а Душко седи оборене главе. Изненада ми у свести искрсава један догађај из Руме, у који је био умешан и Душко. Мирна и тиха главна улица, којом смо се ми, гимназијалци и гимназијалке, шетали сваке вечери, измењивали мисли; младићи гледали девојке, а оне се правиле као да то не примећују. Ја сам те вечери шетао са тада најбољим другом, Ђорђем Галовићем. Међу осталим шетачима видео сам и студента права, Тошу Асурџића, младића изванредне интелигенције, оснивача и вођу Белих орлова, антикомунистичке и антифашистичке, хришћанско-патриотске омладинске организације у Руми. Са њим су били Никола Буљ (страдао у Кочевју) и Богдан Малешевић (сада у Аустралији), старији Душков брат. У једној неосветљеној капији стајала је група од шест-седам гимназијалаца, наших идеолошких противника, комуниста. Како би Тоша пролазио поред њих, тако би му Коца (не сећам се његовог правог имена), највиши међу својим друговима, а и најагресивнији у препиркама на литерарним састанцима - добацивао нешто полугласно, на шта би се његови истомишљеници гласно насмејали. У једном тренутку Тоша је изгубио стрпљење. Оставио је Николу и Богдана и полетео према Коци, који је од њега био виши за читаву главу, са стегнутим песницама. Мислим да га је једном, у скоку, добро закачио. Међутим, у следећем тренутку, као две одапете стреле, крену Душко и Бора Јанковић, нешто виши од Тоше, али и они доста нижи од Коце. - Не двојица на једног! - викнуо је Тоша и његов снажни глас одјекнуо је целом улицом. Остали комунисти, и они сви повиши растом, као да су се наједном скаменили. Ђорђе и ја смо застали, „за сваки случај“. На мој упитни поглед, Ђорђе, атлетски грађен али по природи добар и мирољубив, одобрава главом, и нас двојица смо стали одмах поред Тоше. Душко и Бора су се на Тошин позив повукли. Није дошло до свеопште туче и комунисти су се, заједно са Коцом, одмах затим 66  


разишли. Колико ми је познато, нису се никад више усудили да добацују. (Тошу Асурџића сам, само као „Тошу“, описао у првој књизи романа На прелому, а у четвртој сам описао његову заиста јуначку погибију, 15. септембра 1945. године у одбрани Ваљева.) После једно пола сата, у тунелу је било нешто тише, устајемо и са отвора поново разгледамо околину.

67  


СЛОБОДА (?)

Посматрамо како се упоредо с пругом пружају два одвојена реда бандера, између којих су разапете жице, спроводнице. Један ред је много виши од другог. За њега смо закључили да спроводи електричну струју, док онај доста нижи вероватно носи телефонске жице. Добио сам идеју, а то исто и Влада потврђује (Искра од 1. септембра 1995, стр. 25), да би било најбоље када бисмо имали конопац, па да га вежемо за неко дрво са ове стране Соче, затим да одломимо једну повећу грану, да је очистимо од лишћа и да Влада - опирући се брзом току реке помоћу те гране у једној руци, а држећи у другој конопац - полако и пажљиво пређе на другу страну. Душко и ја бисмо, држећи се за конопац, прешли за њим, један по један. Међутим, пошто нисмо имали конопац, одлучили смо да пресечемо телефонске жице између неколико бандера и да их затим саставимо. Како нисмо били потпуно сигурни да ли је и та жица електрична, одабрали смо између шина два камена, један пљоснат а други оштар. Влада и ја смо, наслоњени на најближу бандеру, уздигли Душка и он је у левој шаци држао пљоснати камен испод жице, а оштрим каменом у десној руци лупио је неколико пута жицу, док је није пресекао. Поновили смо то још код три бандере и добро увезали по два крака жице. Учинило нам се да ће то бити довољно дуго за ширину Соче. Затим смо пронашли једно младо, витко дрво, недалеко од реке, пребили га и очистили од лишћа и гранчица. Решили смо да пређемо Сочу обучени и са цокулама на ногама, за сваки случај, ако се оклизнемо, да не изгубимо ништа од одела и обуће. На једној узвишици на обали, избија чворноват корен из земље и камења. Испробавамо га рукама. Врло је јак и стабилан. И да хоћемо, не бисмо га могли ишчупати. Завезујемо један крај састављене жице за тај корен, а други ипак везујемо Влади око појаса. Погледали смо се, прекрстили се, и Влада је загазио у воду. 68  


Душко и ја смо чврсто држали жицу и полако је, мало-помало, попуштали са сваким његовим кораком. Влада се одупире брзом току реке дрветом, стежући га свом снагом са обадве руке. Улази све дубље у воду и све више се бори да се одржи на ногама. Негде на половини реке, где му је, изгледа, и било најтеже, вода му је допрла готово до појаса. С великим напором прелази још пет-шест корака, и онда, наједном, почиње да се издиже. Има још десетак корака, а њему вода допире само до колена! Предвиђали смо да ће жица бити довољно дугачка и да ће Влада моћи да је завеже опет за неки корен или дрво, али, кад му је вода допирала тек до чланака, ту је био и крај жице. Ипак, што је било и најважније, Влада је прегазио Сочу! Показивали смо му гестовима да заглави дрво међу камење и да за њега веже жицу. Влада је то и урадио. Завезао је жицу за средину дрвета, некако га заглавио у камење, горњи део држао чврсто обема рукама. Тада нам је дао знак главом да пођемо. По договору, прво сам кренуо ја, држећи се рукама за жицу. Већ после неколико корака, брза и ледена вода попела ми се до колена и запљуснула ме свом својом жестином. Једва се држим на ногама. Да није ове телефонске жице, оборила би ме као што је и Владу прошле ноћи, понела ме вртоглавом брзином и треснула о неку стену. Правим још корак-два. Река је све дубља и силнија. Погледам Владу, а он се, раширених ногу и извијених леђа, упео свом снагом да издржи страховити притисак. Покушавам да му мало олакшам опирући се ногама у супротном правцу, како бих колико-толико смањио своје наслањање на жицу, али не вреди. Ноге су преморене од даноноћног ходања и гладовања и нису довољно јаке да би издржале сав тај напор. Са сваким кораком наслањам се све више на жицу. Када ми се негде на половини реке вода попела готово до појаса, чинило ми се да ће Влада попустити и да ћу и ја полетети у ледену неизвесност, можда и у смрт. Међутим, Влада се сав искривио, а сад могу да му видим лице, изобличено и згрчено од муке. „Издржаће!“ пролете ми кроз свест и ја кретох брже, употребљавајући сву своју преосталу снагу. 69  


Наједном, олакшање. Вода до колена. Притисак попушта и ја журим ка Влади, дохватам обема рукама дрво и упињемо се заједно да одржимо Душка. Ево и њега! Стиже насмејан, прилази нам и у исто време се крсти. - Хвала Господу Богу! - надвикује паклену јеку. Излазимо из воде на другу обалу. - Слобода! - изговарамо ту златну реч готово у један глас. У исто време, свиће! Небо чисто, без облака. Сад ће и топло сунце да изађе. Седамо на неко суво камење да мало одахнемо, али одмах, после пет-шест минута закључујемо да би за нас, овако мокре и хладне, било најбоље да кренемо и да се тако, у ходу, што пре загрејемо. Пресрећни, устали смо и кренули „на запад“, у потпуну слободу. Међутим, тада нисмо ни помишљали да се наше „бежање од смрти“ још није завршило.

Кроз двадесетак минута наишли смо на једну омању кућу. Овога пута, сигурни да смо у другој држави и да смо најзад изван сваке опасности, нисмо застали да „извидимо ситуацију“. Пришли смо сва тројица вратима. На Душково куцање врата су се отворила и на њима се појавила млађа жена. Душко јој се јавио на словеначком и она му је исто тако одговорила. Гледала нас је неповерљиво и Душко је и њој испричао како смо „делавци из Немчије“. Затражили смо да купимо хлеба, али нам је објаснила да се сад баш спрема да умеси тесто, па ако можемо, да причекамо сат-два... Пустила нас је да уђемо. Насред собе стајао је дечко од десет-дванаест година. Учинило нам се да је некако и сувише озбиљан за своје године. - Да ли ви пушите? - питао нас је. Ми смо потврдили главама, али смо додали да смо „изашли из дувана, као и из цигарета“.

70  


Мора да је чуо кад смо тражили да купимо хлеба, јер се понудио да ће он, док ми чекамо на хлеб, отићи до дућана „који није тако далеко“ и да ће нам га донети. Врло брзо се спремио и пошао да изађе. На вратима је застао. - Сад ћу ја - казао је. Учинило нам се да прикрива узбуђење, а било нам је и сумњиво што није тражио од нас паре за дуван. Сетили смо се „усамљене кућице“ и дечка који је довео партизане. Душко је изашао за њим. Ускоро се вратио. - Овај дечко - обратио нам се тихо - чим је мало замакао, потрчао је из све снаге. Хајдемо! Захвалили смо се затим жени на понуђеном гостопримству и казали јој да не можемо да чекамо. Пожурили смо из куће нешто широм путањом, и после краћег времена видели да се она рачва. - Дечко је отрчао удесно - осмехнуо се Душко. Пошли смо убрзаним кораком улево. „Значи, има их и овде!“ поразила нас је мисао. Уосталом, а зашто да не. Зар нису и они део велике савезничке „ослободилачке армије“? Сунце је изашло и њих двојица су скинули шињеле и понели их преко руке. И сунце и пријатан благи ветрић потпуно су нам осушили одећу. Пут се постепено уздизао и ми смо кроз можда један сат хода наишли на огроман, лепо уређен воћњак, начичкан зрелим, тамноцрвеним, крупним трешњама. Убрали смо неколико. Слатки, укусни плодови заголицали су нам непце. - Бог ће нам опростити - смешка се овога пута Душко. - Ово је неки велики газда, који то неће ни осетити. Влада и ја смо ћутке одобравали главама. Овакву гозбу нисмо одавно имали. Још од пре рата, када је воћа, као и сваке друге хране, било у изобиљу.

71  


Освежени и оснажени, набрали смо још мало трешања и ставили их у џепове, затим смо поседали у дубоку зелену траву да се одморимо. Неколико пута смо чули мукање крава и кокодакање кокоши. Нисмо се дуго одмарали. Пошли смо утабаном стазом нагоре, и после кратког времена угледали врло лепу кућу на спрат и одмах иза ње неколико великих господарских зграда. Пред улазом у кућу стајао је средовечан човек снажне грађе и оштрих црта лица. Гледао нас је са отвореним неповерењем и једва је одговорио на наш поздрав. - Ко сте? Шта радите овде? Куд идете? - засуо нас је питањима. Из штале је изашао висок и кошчат момак са вилама у једној руци и пошао полако према нама. Стао је на неколико корака од нас и наслонио се на виле. И он нас, као и његов газда, посматра неповерљиво, чак и отворено непријатељски. Душко се љубазно осмехује и донекле мења нашу стару причу. - Ми смо делавци из Италије и сада кад се рат завршио, идемо натраг за Југославију, па смо се изгубили. Човек држи десну руку у џепу од панталона. Панталоне су од лаког, танког материјала, и ми сасвим лепо распознајемо да у тој руци има револвер, пљоснати „лугер“. И нехотице, и нас тројица стављамо руке у џепове на панталонама, са десне стране. Душко и ја стежемо песнице а избочавамо кажипрсте, као да и ми ту имамо „нешто скривено“. Влада још изгледа најбоље. Он је дохватио своју лулу. Крајичком ока видим на кућном зиду неку велику плакату, исписану крупним, масним словима. Неприметно покрећем мало главу и читам са једне стране на српском, а са друге на словеначком: „Пажња! Пажња! Многи народни непријатељи, издајници и колаборатери, покушаће да пређу преко границе у Италију. Позивамо сваког свесног Југословена...“ То је било довољно. Чујем Душка. Објашњава човеку како смо се изгубили и да га зато молимо да нам каже где најлакше можемо доћи до југословенских власти. (Касније нам је испричао да је и он видео ту плакату.) По изразу на лицу, јасно нам је да нам Словенац не верује. Повишава и глас. Онај младић са вилама све више се мршти. 72  


Ја се изненада окрећем према воћњаку и из свег гласа почињем да вичем: - Јово! Перо! Дођите. Човек радознало подиже главу. - Зар вас још има? - Да, још тројица - одговарам ја, поново вичем и онда чекам на одговор. - Неће да се одазову - кажем као да се извињавам. - Мора да једу ваше трешње. Душко и Влада одобравају главама. Човек наједном извади руку из џепа, затегнут израз на лицу попусти, и он се готово осмехну. - Знате шта - каже нам сада сасвим нормалним гласом - немам код себе личне документе, Идем ја горе по њих, да их понесем, за сваки случај, а ви не брините. Ја ћу вас одвести у нашу возну станицу и они ће се већ постарати за вас. - Показује нам руком у којем је правцу војна станица. Ми му најлепше захваљујемо, а ја још додајем. - Мораћемо прво да нађемо наше другове. Чекаћемо вас доле, на стази. Оде он горе, уз степенице, да донесе документе, а ми полако кренусмо стазом надоле. Чим смо скренули иза неког жбуња и дрвећа, полетели смо свом снагом у супротном правцу његове „војне станице“. Трчали смо прво кроз баште са поврћем, затим ретким шумарцима, док нисмо ушли у шуму. Ту смо, по старом обичају, донекле променили правац. Наишли смо на нешто ширу, утабану путању и застали да се мало издувамо. „Како смо се грдно преварили!“ - измењујемо мисли. Сматрали смо да смо се после оног тешког и опасног преласка Соче нашли на слободи и потпуној сигурности. Међутим, прво је мали дечко,. у то више није било сумње, хтео да нас намами „на дуван“, а да у ствари доведе партизане да нас „ухапсе“ (сигурно је и он негде видео тај фамозни велики плакат), па је у својој детињој машти замислио да ће постати „Народној војсци“ као неки херој. И друго, овај богати Словенац са пиштољем у џепу и његов момак са вилама... 73  


Морамо бити много обазривији, па као и до сада избегавати сусрете са било ким док не уђемо дубље у Италију. Рат се за нас још није завршио. Крећемо опет у „колони по један“, обазиремо се, ослушкујемо. Шума густа, стара, чује се само весели цвркут птица... Сећам се оног злокобног ћутања птица недалеко од Соко Града у Србији, 1943. године (На прелому, књ. III, поглавље „На ивици“), као и сличне самртничке тишине када смо се са наше две чете, Драгомира Димитријевића (у ствари Драгана Деспотовића), и Обрада Гордића (у ствари Раде Маричића), приближавали кланцу у којем нас је вребала добро припремљена заседа одлично наоружане велике партизанске јединице (На прелому, књ. IV, поглавље „Птице небесне“). Међутим, у исто време пао ми је на ум и пут „...који је водио кроз пшенична поља, шумарке и једним делом, густом шумом. Небо се рашчистило и још мокро лишће почело да се пресијава под топлим сунчевим зрацима. Птице, као да су се пробудиле после дугог сна, лепршају између дрвећа и грана, и само њихов весели цвркут, уз потмули бат корака, нарушава тишину пролетњег јутра...“ То сам написао у роману На прелому, књ. IV, поглавље „На крају пута“, тог пута који нас је водио само пре десетак дана до железничке станице Марија Еленд у Аустрији, са које су нас Енглези, на превару, послали Титу и његовим комунистима да нам суде... Стресао сам се. Пала ми је на ум стара народ на изрека: „Ко ће знати Божије путеве!“

Нисмо више сигурни у којем се правцу крећемо и, као што смо то већ неколико пута раније чинили, посматрамо пажљиво стабла око нас и гледамо како се на сваком од њих формирао слој маховине са једне стране. Сигурни смо сада да је у том правцу север, јер ту се образовала маховина да би заштитила кору дрвета од хладног „северца“. Са леве стране нам је запад, и та путања води дубље у Италију. У једном тренутку чули смо звук мотора. Значи, близу смо неког друма. Сишли смо са путање и од дрвета до дрвета од жбуна од жбуна, приближили се добро одржаваном друму, који се као стрела спуштао од севера ка југу.

74  


Испред нас је пролетео један младић на мотоциклу. Ускоро после њега, умереном брзином, прошао је џип са униформисаним људима. Шофер и три војника. Погледали смо се са олакшањем. Војници нису на себи имали енглеске униформе! Значи: ово су Американци, које сада први пут видимо.. Кад се утишала хука мотора, претрчали смо преко друма и наставили „нашом“ путањом. Док смо прелазили преко пута, приметили смо у даљини, ка југу, беласање кућа, а изнад њих у: дигнут црквени торањ. Иако смо се бало смирили кад смо угледали по свему судећи, америчке војнике, одлучили смо да се и даље кријемо. Зар и Американци нису Титови „савезници“. Ко га зна! Не смемо више никоме да верујемо. Мало касније чули смо тихе кораке и спремили се да улетимо у шуму, али смо готово у истом тренутку угледали једну жену која нам иде у сусрет. Била је око четрдесет година, осредњег раста, пријатног израза на лепушкастом лицу. Преко рамена је носила торбу, а у руци плетену корпицу покривену белим пешкиром. - Бог! - поздравили смо је. - Бог! - одговорила је љубазно, застајући. - Ми смо побегли из Титове Југославије - наједном чујем Душков сигуран глас, а Душко је, изгледа, при сваком сусрету знао шта је било најбоље да се каже. Њено лице се озарило задовољним осмехом. - Ја имам рођаке у словеначким домобранцима и добро знам ко је Тито. Да ли сте ви Срби? - Да, да! - одговарамо готово у један глас. - Срби краља Петра? Опет следи сложно, и овога пута весело, „да“. - Ви мора да се изгладнели - каже нам, скида торбу са рамена и заједно са котарицом ставља на земљу, размиче пешкир и показује нам шта све има. - Данас је недеља и ја носим разне понуде нашим рођацима који живе близу Соче. 75  


Вади затим флашу са вином и нуди нас да „мало отпијемо“ пре него што презалогајимо. Кад смо јој се захвалили на пићу „јер“, као што јој је Душко објаснио, „већ три дана нисмо ништа јели, па нам сада алкохол не би баш најбоље пријао“, она нам је показала посуду са путером, руменкасту штрудлу и цео, округли хлеб. У исто треме извадила је и кухињски нож. - Сад ћу вам ја одсећи по комад хлеба, намазати га путером и онда вам одсећи по режањ штрудле са вишњама. - О, не - казао је енергично Душко - велика вам хвала, али од свега тога примићемо само по комад хлеба. Нећемо ништа друго да одузмемо од ваше родбине. Она нас је погледала помало зачуђено, онда се осмехнула, дохватила хлеб и одсекла нам сваком по један добар комад. Пошто смо јој најсрдачније захвалили, Душко јој се опет обратио: - Да ли овде има југословенских партизана? - Нема југословенских, али има италијанских. Они су униформисани и имају црвене мараме око врата. То су „Гарибалдини“. Ако вас они ухвате, предаће вас Југословенима... Ако продужите овим путем, наићи ћете на село (нажалост, не могу да се сетим имена) у чијем центру је велика кафана, а у њој наћи „Бадољане“, присталице маршала Бадоља, који је и антикомуниста и антифашиста. Међу њима има доста и наших словеначких момака. Испричајте им ко сте и они ће вам помоћи. Захвалили смо још једном жени, Душко јој је пожелео „све најбоље од Господа“, и тако смо се са њом, као неки стари добри пријатељи, опростили. - То нам је Бог послао свог Анђела - Душко је први прекинуо тишину кад смо остали сами. После двадесетак корака сели смо на траву поред путање и полако, са великим задовољством, појели сваки свој комад мирисног, свеже испеченог домаћег хлеба. Попили смо мало воде из Душкове чутурице и кренули сигурнијим кораком мада су нам ноге биле изморене. Наишли смо на колски пут који је дијагонално пресекао нашу путању. Заклонили смо се иза жбуња јер нам се учинило да смо чули људске гласове. 76  


Убрзо су се гласови појачали, а са њима се мешао и топот коњских копита и тандркање колских точкова. Разазнали смо гласове. Говорили су италијански и гласно се смејали. Пажљиво смо провирили и видели како у колима са два упрегнута коња седи неколико униформисаних младића - са црвеним марамама око врата! - Гарибалдини - казао је Влада када су нам нестали из вида. - Италијански комунисти! - потврдио је Душко. - Хвала Господу Богу што нам је послао ону жену да нас опомене. - Тако је - одобрава Влада и крсти се. Иако смо свесни неизвесности у којој се налазимо, ипак се осећамо сигурнији и мирнији. Корачамо живље, још увек у колони по један, задубљени свако у своје мисли. Мислим на Наду, моју старију сестру, и свим својим бићем се надам да је и она сада ту негде, У Италији, са Првим и Петим пуком, са нашим другарицама, ћеркама и сестрама наших сабораца, које су се заједно са њом добровољно јавиле да раде као болничарке у Логатецу, њих педесетак. Заједно са лекаркама, Драгојлом Остојић Поповић, Загом Лазаревић и још десетак наших лекара, старале су се о болесним и рањеним добровољцима, као и онима из Државне страже и четницима који су се нама придружили пошто су успели да прођу кроз Босну. Међу њима је било и оболелих од тифуса. Ту смо изгубили и нашег омладинца, лекара, „Бају“ Станојевића, који је од њих добио тифус и убрзо му подлегао. Нада се при повлачењу придружила у Руми породици чика-Бранка Ћосића, који је имао супругу, два млада сина у добровољцима, и ћерку Наду, сестрину пријатељицу. Моја, три године старија сестра, имала је на мене велики утицај. Увек је била одличан ђак, па је ослобођена усменог полагања велике матуре. Рат ју је затекао као студенткињу права. Начитана и свестрано образована, упућивала је и мене у тајне светове белетристике, нарочито руских и француских класика. Имала је и много смисла и талента за писање. Док је још била у гимназији, штампане су јој кратке приповетке у неким омладинским публикацијама. 77  


„Боже“, размишљам, ,дај да се ускоро видимо.“ Ако јој се нешто десило, ако није преживела, ја сам за то крив. Због мене је и она напустила колику-толику сигурност нашег дома и оставила нашу стару маму у Руми...

Терен се постепено уздиже и шума се разређује. У даљини почињу да се беласају куће. То мора да је село о којем нам је она жена причала. Убрзавамо донекле ход. Стижемо до првих кућа. На улици понеки човек или жена. Гледају нас неповерљиво. Куће лепе, чисте, са великим шиљатим крововима, типичним за планинска насеља. Улазимо у раскршће. Видимо велику кафану испред које стоји група од пет-шест људи. Заустављају нас пред самим вратима кафане. - Ко сте ви? Партизани? - питају нас на словеначком и препречавају нам пут. - Нисмо - одговара Душко смешкајући се. - А, ко сте ви? Људи почеше да се сашаптавају. Један старији човек се издваја. Гледа нас мрко, готово непријатељски. - А ко сте, ако нисте партизани? Срби? - Да, Срби - смешка се и даље Душко. - Ми смо Срби из војске краља Петра. Наједном, лица пред нама се озарише. Чича нам прилази и срдачно се рукујемо. - Добро дошли - каже, па се и он смешка. - А куда сте пошли? - Побегли смо од Тита - наставља Душко - па су нам казали да се овде јавимо Бадољанима, да ће нам они помоћи. Чича нам отвара врата, а они људи се измичу да би нас пропустили и у исто време нас поздрављају широким осмесима. (Касније смо чули да су баш тога дана сазнали за масовна убиства које су Титови партизани вршили над словеначким домобранцима, међу којима је било неколико и из њиховог села.) 78  


Нашли смо се у великој просторији пуној столова и столица. За неким столовима седи по неколико људи, а пред њима чаше са црним вином. Пуше и тихо разговарају. Чича нас води до краја кафане и зауставља се пред столом за којим седе два човека у италијанским униформама, а испред њих, поред две полупразне чаше са вином, неколико табака хартије и мастионица. Један од њих двојице нешто пише нагнут над хартијом, а други, са неким ознакама на левом рукаву (ваља подофицирским), чита новине. - Бадољани - шапну нам наш водич и мало се накашља. Војници подигоше главе и он поче брзо да им прича нешто на словеначком, тако да га ми нисмо могли разумети. Наједном се њих двојица осмехнуше, устадоше и почеше усрдно да се рукују са нама. - Краљ Петар, краљ Петар! - понављао је онај са ознакама на рукаву. - Добро дошли! Овога пута нам је заиста одлакнуло. Значи, побегли смо од смрти! Значи, најзад смо заиста слободни!

79  


ПУТЕМ НА ЈУГ

Наши нови домаћини постарали су се да нешто поједемо, затим нам предвече понудили да спавамо заједно са десетак њихових војника у једној повећој згради. Пре него што смо се сместили у дугачкој просторији која је целом дужином са обе стране била посута сламом преко које су пребачена ћебад, довели су берберина да нас подшиша и обрије. Дали су нам затим повеће посуде са врућом водом и сапун, тако да смо најзад успели и да се честито оперемо. Одвели су нас у једну малу просторију где нас је један војник добро посуо прашком, дезинфиковао нас. Били смо помало скептични, али смо се ускоро, на велику радост, уверили да су вашке, које су нам за све време рата досађивале, наједном нестале као да их никад није ни било. Спавали смо те прве ноћи на слободи у сувој и топлој просторији, на мекој слами, после много минулих кишних и ветровитих дана и ноћи.

Рано изјутра кренули смо путем на југ чезама, са једним војником и кочијашем, такође Словенцем. Путовали смо за варошицу у којој је био смештен њихов штаб бригаде. Било нам је велико олакшање, а и задовољство, што не морамо више да пешачимо. Коњ је био омален али жилав, и покаткад би добро покасао, нарочито низбрдо. Лево и десно од нас обрађене њиве и пољане, бујно зеленило. Иако се труцкамо по тврдом путу, уживамо у вожњи, као што смо ретко кад у животу уживали. Тешко нам је да поверујемо да је најгоре остало иза нас, да нас нико не прогони, да више не морамо да се скривамо од људи, и да не морамо - да пешачимо! После извесног времена кочијаш је зауставио кола пред једном кафаном. Војник нас је питао да ли имамо новаца и када му је Влада показао свежањ лира, осмехнуо се и казао нам да ћемо ту доручковати. 80  


Кафеџија је сваком од нас донео по пун тањир свеже, мирисне кајгане, поред плетене корпице пуне режњева беле векне. Војник и кочијаш су наручили и по чашу црног вина, док је нама, на наше тражење, помало зачуђени кафеџија донео по чашу густог, укусног млека. Мени је ово било први пут откако сам обукао униформу, да једем јаја и пијем млеко, не рачунајући ту повремене позиве на ручкове или вечере код очевих пријатеља у Шапцу. Сити и добро расположени, наставили смо вожњу још шест-седам километара док нисмо стигли до варошице. Војник нас је одвео до школе у којој је био смештен штаб бригаде. Увео нас је затим у пространу канцеларију. У њој је за писаћим столом седео официр, млађи човек омањег раста, и завршавао доручак - поклопац од војничке порције пун црног вина у који је умакао свеж, бели хлеб. Војник му је брзајући објашњавао нешто на италијанском језику. Кад је престао, официр је устао, пружио нам руку и врло љубазно се са нама поздравио. Отпустио је војника који се са нама срдачно опростио као да смо стари пријатељи, а нас питао да ли говоримо италијански. Казали смо да не знамо италијански, а Влада је њега упитао да ли говори француски, што је он потврдио. Пошто смо у то доба, између два светска рата, имали у гимназији француски језик осам година, могли смо са њим прилично добро да се разумемо. Понудио нас је цигаретама и затим замолио да седнемо. Испитивао нас је ко смо, где смо били за време рата, како смо доспели у комунистичко ропство и како смо се избавили. Одавао је утисак добронамерног човека, а био пријатног изгледа и углађеног понашања. Док смо одговарали на питања, правио је с времена на време белешке на једном табаку папира. На завршетку дугачког интервјуа обећао нам је да ће нам помоћи да пронађемо наше јединице, као и наше породице. Официр нас је затим одвео у војничку трпезарију на ручак. После ручка, укусне чорбе са поврћем и мало меса, показао нам је у истој згради врло лепу и чисту собу са четири кревета, сламарицама и чаршавима, јастуцима и ћебадима. 81  


- Ту ћете провести ноћ - казао је. После тога нас је довео до једне бистре речице, недалеко од школске зграде, усред зеленила и густог жбуња, и предложио нам, пошто је леп, сунчан дан, да се ту окупамо, што смо ми и учинили, и у исто време, после дуго времена, опрали сапуном свој једини веш. Освежени и одморни, кад је већ почело да смркава, вечерали смо у истој трпезарији са официром, и после дужег, пријатног разговора са њим о општој светској ситуацији, отишли у „нашу“ собу. „Невероватно, невероватно“, говорили смо један другом док смо, први пут после много времена, скидали војничке цокуле, блузе, панталоне и кошуље и, само у опраном доњем вешу, спуштали се свако у своју постељу. Пре него што је легао, Душко се трипут прекрстио. - Хвала ти, Боже, што си нам помогао и сачувао нас од сваког зла! - додао је тихо. И нас тројица смо му се придружили. Сетио сам се оне прве вечери кад смо се провукли кроз жицу логора у Шент Виду, и кад се Душко исто овако обратио Богу: „...А сада, другови, да се помолимо Господу Богу, да нам помогне.“

Пробудили смо се добро испавани „у уторак, 12. јуна“ (податак из мемоара Владе Лазаревића, који је много боље од мене памтио имена људи, места и датуме). Пошто смо доручковали, официр нам је казао да ће нас он одвести америчким џипом у Ћивидале, где је штаб његове дивизије. Импресиониран нашим мукама и бежањем од смрти, тако се некако изразио, желео је да нам помогне и да се он лично заузме у штабу за нас како бисмо пронашли своју јединицу, за коју је, на нашу велику радост, сазнао јутрос да је смештена негде у средњој Италији. Значи, наша два пука, Први и Пети, заједно са штабом Корпуса и породицама, успели су да пређу преко Соче у Италију, и нису, као ми, били предати Титу! Њих су прихватили и сместили Американци. Један велики терет свалио нам се са душе. Душков брат Богдан, Владини отац, мајка и сестра, као и моја сестра Нада, са остатком наших другова сабораца, нису страдали!

82  


Надали смо се у исто време да комунисти неће стрељати бар наше обичне војнике, које је Недић мобилисао и послао у наше јединице, оне који су остали у Словенији, у логору, а било их је око три хиљаде. Наш нови пријатељ, италијански официр, одвезао нас је џипом у Ћивидале. Вожња је била за нас право уживање. По свему изгледа да смо заувек оставили даноноћно пешачење горе-доле по планинама, кроз врлети и густе шуме, изгладнели и преморени. Јуче смо се сатима возили чезама, а данас, како нам се чинило, јурили муњевитом брзином америчким џипом. Официр нас је довео до велике зграде у којој је био смештен штаб дивизије, затим нас је увео у канцеларију, представио нас једном вишем официру и објаснио му нашу ситуацију. Пошто се постарао да добијемо тумача за француски језик, неког младића у цивилном оделу, срдачно се опростио од нас и пожелео нам све најбоље. Тумач нам је рекао да су у граду јединице америчке војске и да му је наш официр казао да ће се од сада Американци бринути за нас. - Ето - јавио се Душко кад смо остали сами - како свуда има добрих и честитих људи. Добар део тог дана шетали смо улицама врло лепог града, неоштећеног од бомбардовања. Провели смо ноћ у касарни, а после ручка дођоше два америчка војника да нас џипом одвезу за Удине, опет на југ, где је пролазни логор за избеглице, у којем ћемо наћи обавештења о нашој јединици (Српски добровољачки корпус или Шумадијска дивизија). Војници су били врло љубазни и предусретљиви. Тумач, који је донекле владао и енглеским језиком, објаснио им је да смо ми побегли од комуниста који су хтели да нас стрељају. Успут су стали пред једном пиљарницом и купили подоста крупних и слатких трешања, које су, као и цигарете, делили са нама. Половину трешања су изручили у своје шлемове, а другу половину су оставили нама у папирној кеси. Доста дуго смо путовали кроз отворена поља и омања насеља док нисмо стигли до Удина.

Пре него што су се срдачно опростили од нас, Американци су нам у своме штабу израдили да добијемо неку врсту писмене пропуснице. 83  


Изашли смо задовољни из велике зграде препуне људи и жена који су говорили разним језицима, да мало „извидимо околину“. Наједном, нашли смо се лицем у лице са Милојком Ђурићем, командиром једне чете у Четвртом пуку. Душко и ја га нисмо лично познавали, али смо га знали из виђења, као млађег брата капетана Радојка Ђурића, који се при крају 1941. године, као четник Драже Михаиловића „легализовао“, и ставио на располагање генералу Недићу. Недић га је послао у Српски добровољачки корпус, где га је генерал (тада пуковник) Коста Мушицки поставио за командира једног нашег батаљона. Капетан Радојко је касније јуначки погинуо У жестокој борби у Ибарској долини. Обрадовали смо се, а нарочито Влада, који је такође био из Четвртог пука. Испричао нам је како је са осталим добровољачким официрима, 28. маја, истога дана када се наша група провукла испод логорске жице, изведен из зграде у којој су били затворени. Партизани су их затим спровели у теретне железничке вагоне, сличне онима којима су нас пребацили из Аустрије, и одвезли их у Кочевје. (О Милојковом вођењу на стрељање са групом официра, његовом изненадном нападу на стражара и бекству, видети књигу Опело над живима, „Преображај Београд , 1998; поглавље „Од Шент Вида До Кочевја“, стр. 451.) Влада је такође писао о томе опширније у Искри од 1. јануара 1996. („Злочин без казне“).

84  


МЕЂУ СВОЈИМА

Са Милојком нам је тога дана дошло још једно изненађење. Док смо нас тројица измењивали са њим наше приче о бекству и бежању, пришао нам је један човек четрдесетих година, у цивилном оделу, углађеног понашања. - Извините - обратио нам се - чујем да говорите нашим језиком. Да ли сте ви Срби? - Јесмо - одговорио је Милојко. - А ви? - И ја сам Србин. Није нам требало дуго времена да се у разговору распознамо. Казали смо му ко смо и откуд идемо, а он се нама представио као капетан Авировић из штаба Корпуса. Њега је овамо послао наш генерал Коста Мушицки да упути све другове који су успели да избегну из земље и почели да стижу у Удине, неку врсту центра за избеглице, где да се пријаве и како да стигну до наше јединице. Ту се пријављују они који хоће да се врате у Југославију, као и они који хоће да остану у Италији. Довео нас је до једних двокрилних, широм отворених врата, над којима је, на наше изненађење и радост, писало великим словима: „Војска краља Петра“. - Ту морате да се региструјете, а ја ћу вас сутра довести у везу са Пољацима из Андерсове армије, који ће вам помоћи да се пребаците до града Форлија, јужно од Болоње, где је смештен наш штаб Корпуса, два пука, артиљеријски Дивизион и породице. Пољаци су према нама врло предусретљиви и третирају нас као „браћу Србе“. Казао нам је да ће нас сутра изјутра одвести у пољски штаб и да ће нас они пребацити камионом до града Тревиза, у којем већ има наших добровољаца, а међу њима је и мајор Марисав Петровић, командант Другог пука. Марисав је са групом официра, иако рањен, побегао из колоне коју су партизани приводили у Шент Вид. Обрадовали смо се што је и он остао жив.

85  


Све што нам је капетан обећао, заиста се и испунило, и ми смо се сутрадан нашли у Тревизу, у пролазном логору, где смо се видели и поздравили са рањеним Марисавом и још неколико наших официра. Сусрет је био врло срдачан и дирљив. Пољаци су се заиста братски старали о нама. Направили су распоред како ћемо путовати од једног града до другог, мењајући успут возила са њиховим војним шоферима. Многи градови су били тешко оштећени од бомбардовања и жестоких борби у којима су се нарочито прославили пољски војници. Упознали смо се са једним њиховим поручником који нам је испричао да је пред сам рат, као фудбалер, играо у пољској државној репрезентацији против Југославије. Питао нас је да ли знамо шта је било за време рата са нашим најпознатијим играчима, Мошом Марјановићем, Тирнанићем и још некима. То је била утакмица за првенство Европе. Нажалост, нисмо могли да му одговоримо на то питање. Били смо тога дана близу Монте Касина, и он нас је одвео да нам покаже потпуно порушен и спаљен „неосвојиви утврђени град“, како су га Немци називали. Испричао нам је, а ја сам о томе читао касније у америчким публикацијама, како нису могли да га освоје ни Американци, ни Енглези, као ни њихове најелитније Гурка трупе, све док нису најзад послали Пољаке. Пољаци су ту имали преко две хиљаде мртвих бораца, али су зато успели да освоје „неосвојиви град“, иако сравњен са земљом. Видео сам много потпуно разрушених градова, нарочито кад сам касније прешао у Немачку, али овако „сравњен“ нисам нигде видео. И наш поручник је учествовао у тој бици. Надали су се да ће их савезници упутити у Пољску, међутим, они су их ускоро разоружали и послали на рад у енглеске руднике, а Пољску предали Стаљину.

Најзад смо, једне вечери, стигли у Форли. Пољаци су нас довезли до самог логора. Захвалили смо им за гостопримство и одлучили да прегледамо логор споља, пре него што уђемо.

86  


Колико смо били срећни што смо стигли до „наших“, толико смо били и поражени. кад смо угледали како је логор опасан високом бодљикавом жицом. У унутрашњости логора мноштво белих, повећих шатора, подигнутих „под конац“. Читав шаторски град! Пошто се већ смрачило, жице су биле добро осветљене рефлекторима. Сложили смо се да проведемо ноћ на једној ливади, окруженој жбуњем и шумарцима, недалеко од логора. Те ноћи смо се добро испавали, а пробудио нас је снажан глас оца Алексе Тодоровића, као да долази са другог света: - Господи помилуј! Тргли смо се, брзо устали и пришли жици. На импровизованом олтару, уздигнутом на старом, отвореном камиону са којег су скинути точкови, крупна фигура оца Алексе у златној одежди. Маше кадионицом, а његова дуга, бујна брада, као и дуга коса, лелујају на благом поветарцу. Иза њега још неколико наших свештеника у одеждама. - Света литургија! - каже тихо Душко, скида капу и крсти се широким замасима руке. И ми му се исто тако придружујемо. Док слушамо молитве оца Алексе и сложно, добро увежбано појање мешовитог хора, гледамо чистину између шатора, испуњену великим бројем наших другова, добровољаца, и групама жена и девојака. Међу девојкама препознајем витку, високу девојку тамне косе и крупних очију, моју сестру Наду, како се, оборене главе, усрдно и скрушено моли. - Данас је недеља, седамнаести јун - шапће нам Влада. Они нас не виде од жбуња иза којег смо скривени, док ми њих посматрамо кроз жицу, удаљени свега двадесетак корака. Не бих могао да опишем речима оно што сам тада преживљавао, а исто тако и моји другови са којима сам побегао и бежао од смрти.

При завршетку литургије, отац Алекса је одржао надахнуту беседу, спомињући Царство Небесно и Небесну Србију. 87  


Одмах после службе присутни су почели да се разилазе, а ми смо пришли жици. Душко и ја смо опазили недалеко од нас поручника Јањатовића „Вежбала“ из нашег Трећег пука и позвали га по имену. Он се одазвао, очито обрадован, и упутио нас на улазна врата логора где ћемо видети енглеског војника, стражара, који ће нас без питања пропустити да уђемо. „Зар опет у жицу, после свега кроз шта смо прошли?“ питамо се нас тројица, и то, опет, на милост и немилост Енглеза! - Не брините - казао је поручник. - Из логора може да се изађе са пропусницама које издаје наш главни штаб. Захвалили смо Вежбалу, погледали се и, ћутке, потражили улаз. Пред улазом смо још једном застали. Пресрећни смо што ћемо се за неколико тренутака наћи међу својима, али у исто време, овога пута добровољно, ући ћемо опет у логор ограђен жицом, и то поред Енглеза. Вест о нашем доласку проширила се муњевитом брзином. Са оне стране улаза дочекало нас је стотинак раздраганих наших другова. Настало је опште грљење, љубљење и обасипање питањима о осталим добровољцима, браћи, родбини, најбољим друговима из Другог, Трећег и Четвртог пука. Одговарали смо са тугом у срцу, јер смо знали да је само мали број нас успео да побегне, а да је већина остала тамо, многи можда и заувек. Од њих смо сазнали да сваког дана, у последње време, пристижу све по двојица-тројица, а да су јуче стигли капетан Раца Протић, командант батаљона у Трећем пуку и његов просветар, потпоручник Небојша Мандић. Из њихове групе, казали су, страдао је у бежању потпоручник Воја Мандић. - Саво, Саво! - чујем познати, али овога пута и помало дрхтав глас. Добровољци се размичу и ја пред собом видим моју сестру Наду. Ћутке смо се загрлили, а њене очи пуне суза. И Влада се поздравља са оцем, уплаканом мајком и сестром. Душко се поздравља са својим старијом братом Богданом...

У свом роману Расељено лице, између осталог, описао сам укратко живот у логору Форли, кроз лик Слободана Спасојевића.

88  


Још бих желео да додам: Влада и Душко су се брзо опоравили физички, док је мени требало много више времена. Наједном сам, иако сам месецима гладовао, потпуно изгубио апетит и једва сам могао да поједем оно мало чорбе и енглеског кекса, што смо добијали два пута дневно, поред кафе за доручак. Наша млада лекарка, Зага Лазаревић (која се касније удала за Бошка Костића, историчара) пошто ме је прегледала, упутила ме у логорску болницу, металну бараку са носилима уместо кревета. Ту је храна била нешто јача и укуснија, али ми није вредело. Ништа ми се не једе. Сваког дана у одређено време давала ми је инјекцију грожђаног шећера, извињавајући се у исто време: - То је нажалост све што смо могли да искукамо од Енглеза. Не дају нам ништа више сем аспирина, неких основних лекова и средстава за дезинфекцију. Приметио сам неколико пута како ме тужно посматра својим изузетно лепим и пуним израза зеленим очима. Касније, кад сам се најзад опоравио, признала ми је: Право да ти кажем, Саво, твој организам је био толико исцрпљен, и ти толико ислабио, да сам у почетку мислила да си прешао линију преко које нема повратка; да се нећеш моћи опоравити, и да ћеш ускоро умрети... Хвала Богу, преживео си и то! И ја, и данас, после више од пола века, кажем из свег срца: Хвала ти, Господе!

89  


БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Сава Јанковић рођен је 1923. у сремском селу Кленак, од оца Димитрија и мајке Љубице. Његови преци са очеве стране напустили су Косово 1690. и населили се у Срему (Добринци). Директан је потомак кнеза Јована Јанковића (1721). Гимназију је похађао у Вуковару, Руми и Београду. Учествовао је у грађанском рату у Југославији (19421945), као члан добровољачких јединица. По завршетку рата емигрирао је у Италију где је студирао уметност. Године 1947. прешао је у Немачку, у град Ахен, где је поред сликарства и скулптуре студирао и архитектуру. У САД живи од 1951. године и у Питсбургу довршава започете студије. Живи у Балтимору (Мериленд). Љубав према уметности дугује мајци, пореклом из породице Стефановић. Стефановићи су српској културу даровали једног песника и преводиоца (Светислав), једног сликара (Стеван) и једног музиколога (Павле). Своје прозне радове Јанковић је највише објављивао у српским заграничним публикацијама. Аутор је две збирке песама Тренуци и трајања (Косово, 1985) и Путевима и просторима (Раваница, 1994), историјског романа На прелому I-IV (Просвета, 1994, 1998), романа Расељено лице (УКС, 2000) и романа Америка (УКС, 2001). Неколико пута награђиван је за свој књижевни рад у отаџбини. Књиге су му превођене на енглески и руски језик. Почасни је члан Удружења књижевника Србије.

90  


САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР …………………………………………….. 2 ПРВА НОЋ И ПРВИ ДАН ……………………………… 4 ГЕОГРАФСКА КАРТА …………………………...…… 17 ПРВО ГЛАСАЊЕ ………………………………………..27 ОПЕТ ЗАТВОРЕНИЦИ ………………………………... 34 ДРУГО ГЛАСАЊЕ …………………………………….. 40 ГЛАСОВИ У ТАМИ …………………………………… 46 ПОРУЧНИКОВ ПОКЛОН …………………………….. 51 У ГОСТИМА …………………………………………… 56 НА ДОМАКУ СОЧЕ …………………………………… 60 СЛОБОДА (?) ………………………………………….. 68 ПУТЕМ НА ЈУГ ……………………………………… . 80 МЕЂУ СВОЈИМА ………………………………....…… 85 Белешка о писцу ………………………………………... 90

91  

Сава Јанковић - Спас од масакра  

Аутор Сава Јанковић, припадник Српског добровољачког корпуса под командом генерала Косте Мушицког, а у марту 1945. под командом генерала Дра...

Сава Јанковић - Спас од масакра  

Аутор Сава Јанковић, припадник Српског добровољачког корпуса под командом генерала Косте Мушицког, а у марту 1945. под командом генерала Дра...

Advertisement