Issuu on Google+

АГОНИЈА СРЈ, ДРЖАВЕ У ОТКАЗУ Кад је 14. марта у Београду потписан тзв. Београдски споразум представника СРЈ, двеју саставних република и Хавијера Солане, високог пуномоћника Европске уније за спољну политику и безбедност, иначе „броукера” ове нагодбе, он је триумфално најавио и редослед догађаја no коме је до краја јуна требало да буде не само написана већ и од три скупштине ратификована Уставна повеља уније Србије и Црне Горе, чиме би Савезна Република Југославија, држава у отказу, престала да постоји. Сада смо на крају августа, Повеља није ни написана ни ратификована, па СРЈ, чији су дани свакако одбројани, још увек тавори у агонији и старатељству својих страних и домаћих душебрижника. Повељу је требало да усагласи и напише Уставна комисија састављена од представника скупштина и експерата, а потом је ратификују три скупштине. Комисија је, како кажу, вредно радила и „квантитативно" много урадила, али је мало спорних ставова усагласила, па стога ни Повељу није могла да напише. Рад Комисије је са нестрпљењем пратила и поспешивала ЕУ, односно надзорни штаб г. Солане, а од августа и републичке владе Србије и Црне Горе. Разлог: с једне стране, прекорачење свих рокова, што посебно тишти г. Солану, родоначелника Београдског споразума у његовој наводној бризи за мир и безбедност овог дела Европе. С друге стране, почетком септембра Савет Европе треба да одлучи о приступу Југославије истом, а без Повеље - како се најављује - изгледи за то су слаби, што нарочито забрињава републичке владе устремљене ка Европи, јер Савет Европе је и праг за евентуалан улазак у ЕУ, а и за „шаргарепу” - стално обећаване донаторске конференције страних инвеститора у нашу привреду. Поред ових спољних разлога, републички режими Србије и Црне Горе имају још јаче унутрашње, да некакву Уставну повељу сада на пречац исконструишу. Црногорски режим - оличен у садашњем председнику републике Милу Ђукановићу, подржаном од утицајних кругова у САД - не крије да лабаву унију предвиђену Београдским споразумом, сматра краткотрајном и прелазном епизодом ка пуној независности после три године. Опструкција његових представника у Уставној комисији углавном је и одговорна што много битнога о Повељи није договорено. С друге стране, слабљење његове унутрашњеполитичке позиција и црногорски скупштински избори у октобру, гоне Ђукановића да нешто предузме док је на власти. Сличне побуде постоје и код Ђинђића који после чистке из српске скупштине Коштунициних посланика и одстрањења његове странке ДСС из ДОС-а, све више доминира српском политичком сценом. Обојица, Ђинђић и Ђукановић, су готово поданички послушни Америци и њеним намерама; не мори их неки виши национални и народни интерес, нити каквом ће малом или раздробљеном територијом да владају, само да се на власти

одрже. Ђинђић, као и Ђукановић, мада из различитих побуда, спреман је да раслаби пројектовану унију до непостојања, па и да је се ратосиља, ако то служи даљем потискивању свога ривала Коштунице из његовога последњег политичког упоришта, савезне државе. Нажалост, Ђинђић је у томе већ у многом успео, рекло би се, углавном рационално неразумљивом неодлучношћу Коштунице. Главни ресори у савезној влади су већ у рукама Ђинђићевих савезника. Ђинђићев кандидат за председника Србије на изборима у септембру, Мирољуб Лабус, већ увелико агитује, док Коштуница, који једини има изгледа да га победи, оклева да изјави да ли ће уопште бити кандидат. Из дана у дан, Ђинђић сужава Коштуницин маневарски простор, а он - ако икако - споро реагује. Сличне побуде утицале су на Ђинђића и Ђукановића да се почетком августа састану у Милочеру и начелно договоре о иницијативи републичких влада за превазилажење кризе у писању Уставне повеље, што су после наставила два премијера, Ђинђић и Вујановић, са стручњацима двеју влада у Београду. Усагласили су царине, усвојили постојање два монетарна система (евро у Црној Гори и динарски у Србији) и две посебне централне банке и као неизбежну последицу клириншки систем обрачуна и плаћања и то кроз рачуне у страним банкама. Економски део је тиме потпуно усаглашен, али и потврђено његово двојство чиме је претежно задовољена црногорска страна. По црногорским изворима усаглашен је и политички део Уставне повеље, док Ђинђић мисли да се и то може постићи до краја августа, укључујући и питање начина избора савезне скупштине. Тек после објављивања иницијативе републичких влада настала је општа гужва око Уставне повеље. Уставна комисија на чијем је челу Драгољуб Мићуновић, председник Већа грађана Савезне скупштине, иако признаје досадашњи неуспех у доношењу Повеље, сматра да је као тело из састава скупштина једино надлежна за писање Повеље и да то легитимно никако не могу да подузму две републичке и страначке владе. Али Мићуновић је, као председник Демократског центра, и члан руководства ДОС-а, па је после његовога састанка који је начелно подржао иницијативу двеју влада, знатно умерио свој став. Наиме, иницијатива се може примити као предлог Уставној комисији, која уз дораду неких нејасно формулисаних питања, напр. апелационе надлежности Савезног уставног суда и избора за Савезну скупштину и њеној надлежности, усвојене предлоге може да укључи у Повељу. Председник Југославије, Војислав Коштуница, као потписник Београдског споразума у име савезне државе упутио је писмо осталим потписницима и Уставној комисији, српској и црногорској њеној поткомисији, и позив на састанак да се у конструктивној расправи от-


Агонија СРЈ ... клоне препреке и превазиђу разлике у усаглашавању Повеље, пре најављеног сусрета са потписником ЕУ, г. Соланом. Он сматра да је писање Повеље сасвим јасно у надлежности скупштина, односно Уставне комисије, а у њеном усвајању мора да учествују и републичке и савезне власти. У иницијативи републичких влада види тежњу да се од Србије и Црне Горе направе две посебне целине; „да се подели све”, да би се касније наводно спојило. Пракса, „када се ради о држави и одговорности за судбину државе” доста нелогична. Сматра да је смисао Београдског споразума, који има подршку ЕУ, да „наша (савезна) држава буде уређена и да не буде орочена, већ да буде створена једна фукционална, нормална држава, уз могућност изјашњавања (о њеној будућности) након три године”. Неки политички аналитичари у СРЈ сматрају да Уставна повеља неће бити усаглашена док се не буде знао резултат председничких избора у Србији и скупштинских у Црној Гори, јер ни на једној страни нема политичке храбрости и одлучности да се опречни ставови усмере ка државотворном компромису. Застој у доношењу Повеље искористио је Мило Ђукановић да обелодани своје праве циљеве. Упутио је писмо „Вашингтон посту” у коме тражи интервенцију САД у преговорима о будућој држави Србије и Црне Горе и оптужује „дестабилизујућу противреформску коалицију” (у СРЈ), „коју подржавају одређене бирократије ЕУ”. „Већ неколико месеци бирократија ЕУ покушава поново да напише Београдски споразум и установи униформност (права реч, коју Ђукановић свесно избегава, јесте равноправност - В.Д.) у српско-црногорској унији, али је у пракси то значило гурање Црне Горе у економско потчињавање Београду”, што би могло да доведе „до грађанских сукоба, који би дестабилизовали и Црну Гору и суседе. Да би се избегао конфликт, неопходна је хитна акција Вашингтона и Брисела”, закључује Ђукановић. Коштуница мисли да је Ђукановићево писмо „враћање на почетак приче по коме је Београдски споразум прављен због тога да би Црна Гора стекла независност за 3 године”. „То је бесмислено - каже Коштуница - „јер се независност стиче према правилима која важе у свету, где нема једностране сецесије.” (Зар тако, и поред искуства баш пређашње Југославије са низом једностраних сецесија? - В.Д.). Наше мишљење је да Милово писмо Вашингтон посту није ни случајно ни безазлено. Координирано је са одређеним круговима у САД који подржавају независност Црне Горе, а наручено је од оних који хоће да подсете и СРЈ и Европску унију, односно г. Солану, да на нашем балканском простору примат има америчка политика и да ЕУ може остваривати неку своју уколико је има - само у тим датим оквирима. Ђукановићево дрско прозивање „бирократије ЕУ” и „противреформске коалиције” у СРЈ треба на то да подсети. То значи да је амерички „архитектурни” нацрт за наш простор на снази. Уз помоћ кооперативних и послушних режима, Ђинђићевог у Србији, и Ђукановићевог у Црној Гори, створиће се привремено најлабавија, стварно конфедерална, држава са економски већ самосталном Црном Гором. У међувремену под старатељством УНМИК-а и окупацијом КФОР-а косовски Албанци ће се кадровски и искуствено оспособити за номиналну самосталност; Србија ће у државном погледу бити даље ослабљена аутономијом Војводине и Санџака и неком посебношћу, ако не и отцепљењем, шиптарског енклава на њеном југу. На крају трогодишњег периода лабаве конфедерације, Црна Гора ће имати могућност да

се легално отцепи референдумом предвиђеним Београдским споразумом. То ће бити сигнал и за Косово да се „легално” прогласи независним, уз само ритуалан протест Ђинђићев��х послушника, јер га и Резолуција СБ 1244 формално везује са савезном државом, СРЈ, али не и са Србијом. То је амерички „дизајн” за наш простор и зато Уставна повеља и лабаве уније касни.

В. Димитријевић

Бивши шеф српског ДБ-а открио какву је понуду добио од новог министра полиције ако у Хагу оптужи Милошевића

Михајловић нудио Марковићу новац и лажни идентитет у замјену за свједочење

Хаг (Бета/Б92) - Иако је најављивано да ће Радомир Марковић бити кључни свједок у завршници суђења Слободану Милошевићу, током унакрсног испитивања иступање бившег шефа ДБ-а више је личило на свједочење у корист одбране, а не тужилаштва. Марковић је негирао аутентичност изјаве према којој је 1999. године на састанку са званичницима МУП-а и ВЈ Милошевић наредио уклањање трагова злочина. Марковић је јуче, током унакрсног испитивања, навео да су га министар унутрашњих послова Душан Михајловић, тадашњи шеф ДБ-а Горан Петровић и његов замјеник Зоран Мијатовић извели из затвора на вечеру и том приликом му нудили нагодбу у замјену за свједочење против Милошевића.

- А да ли је тачно да су ти тада понудили и некакве мјере заштите, да су рекли да ћеш бити у затвору шест мјесеци, да ће ти судити уколико не пристанеш да мене лажно теретиш? питао је Милошевић, који је Марковића ословљавао са „ти, Радомире”. - Говорили су ми о мом тешком положају, упућивали ме на посљедице које могу из њега произаћи и нудили алтернативу у смислу оптуживања Милошевића - рекао је Марковић. На Милошевићево питање да ли је тачно да су му нудили и други идентитет и другу земљу и новац до краја живота само да би га лажно оптужио, Марковић је одговорио: „Да, то је тачно”. (Вијести, Црна Гора, 27.7.2002.)

IZ SADRŽAJA

Globalizam је postao patologija .............................................. 3 Vidovdan kao delikt mišljenja ................................................. 6 Tumaranje u zemlji Srbiji ........................................................ 9 Pouke iz dosadašnjeg suđenja Miloševiću .......................... 11 Pregled događaja ................................................................ 15 Kako se u Srbiji na izborima krade ...................................... 18 Bunjevci i Šokci ................................................................... 19 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (70) .......... 22 H. Magazinović: „Kroz jedno mučno stoljeće” .............................. 25

2

Iskra l.septembar 2002


Intervju: Predrag Dragić Kijuk

Globalizam je postao patologija Ovaj intervju Predrag Dragić Kijuka našli smo na sajtu

Patriot magazina <www.patriotmagazin.com/ media>, 27. jul

2002. godine. Razgovarala: Suzana Rašen-Todorić (izvinjavamo se ako je ime netačno, jer se u prenošenju sa sajta neka naša latinična slova gube - Iskra). ***

Predrag Dragić Kijuk pripada grupi srpskih inteiektuaiaca koja nastoji da svojim đeiovanjem informiše svjetsku javnost o istini o Srbima i kritičkim odnosom prema aktueinim dešavanjima upozori na savremene svjetske tokove. Dragićje predsjednik fonda istina o Srbima, jedan od iidera Svjetskog sabora Srba, pubiicista i fiiozof koji svoje ideje predstavija širom svijeta. Patriot: Fond Istina o Srbima izdao je nekoliko pubiikacija, koje su uglavnom manje poznate domaćoj javnosti. Zbog čega? Dragić: Fond je izdao više publikacija i knjiga na stranim jezicima, jer smo shvatili da nema svrhe da sami sebe informišemo i mogu da kažem da je naša izdavačka delatnost naišla na veliki ođek u svetu. Slovo o jeziku jedno je od naših najznačajnijih izdanja. Suočeni s tim da je srpski narod izgubio državu, institucije, istorijski kompas i samopoštovanje i to samo zato što je u svojoj dugoj istoriji bio zagovornik nekih drugih ideja, mi smo shvatili da je jezik u pravom smislu te reči kuća naroda. Zbog opšte pometnje u politici nastala je knjiga o jeziku i mogu da kažem da je ona izazvala veliko interesovanje u svetu.

P: Pripadate grupi svjetskih intelektualaca koji imaju veoma kritički odnos prema ideji globalizma i novog svjetskog poretka. U svojim tekstovima tvrdite da je sama ideja humanistička. Otkuda onda ovakve nehumanističke posljedice? D: Priča o novom svetskom poretku i globalizmu ima realnosti i njoj se može prići sa uvažavanjem ili sa kritičke distance. Sama ideja globalizma je dobra. Ona je humanistička, kao i sve ideje tog tipa, i Srbi imaju najmanje razloga da osećaju neku vrstu odioznosti prema ideji globalizma. Kada to kažem, onda hoću da podsetim na ideju o panevropskoj zajednici, koja svoje korene vuče iz 1920. godine i čiji je začetnik u njenom punom humanističkom principu bio jedan od najvećih evropskih intelektualaca Dimitrije Vitanović zajedno sa ostalim velikim intelektualcima tog vremena. Ta ideja da svet postane globalno selo u humanističkom smislu te reči, da vi možete da pomognete da dođe do nivelacije međunarodnih dobara, jeste nešto što zarobljava Ijudski um u Evropi već dve hiljade godina.

P: U čemu je onda problem? D: Problem je u tome što se ta ideja, nažalost, u istoriji politike modifikovala na patološki način i sada dolazimo do te kritičke distance o kojoj sam vam govorio. Sada dolazimo do te tačke kada se ta ideja pokazuje u svojoj patološkoj, a ne humanističkoj opciji. To je posebno došlo do izražaja posle rušenja Berlinskog zida, kada su svi humanisti očekivali da će svet najzad početi

Iskra 1. septembar 2002

da živi svoju humanističku biografiju, ali on je zapravo zahvaljujući američkoj administraciji počeo da živi svoju političku patološku kolektivnu biografiju, i to je nešto na šta se mora računati u 21. veku.

P: To ne zvuči baš optimistično! D: Promene se u tom smislu ne mogu očekivati tako brzo, ali to, naravno, ne znači da i ta patologija nema svoj kraj. SAD predstavljaju danas najveću silu na svetu, ali ne predstavljaju nikakav autoritet. Amerika je nekada bila najveći autoritet u svim oblastima. Ljudi su se učili na američkoj književnosti. Nekada su se Ijudi učili na principima američke demokratije, a ta demokratija danas ne predstavlja autoritet upravo zbog tog svog patološkog delovanja u okviru svojih političkih apetita i došli smo do tog trenutka da možemo konstatovati da višak moći rađa manjak demokratije i to je istina o globalizmu. Zato 21. vek neće biti vek nijedne ideologije ili nekog prepoznatljivog pravca. Dvadeset prvi vek je vek antiamerikanizma i američki Senat i Kongres će morati o tome povesti računa, bez obzira na razmšiljanja militantnih zagovornika novog svetskog poretka, koji sede u Pentagonu ili međunarodnim finansijskim institucijama.

P: Koliko SAD i ostale zapadne sile vode konzistentnu politiku prema balkanskim prostorima, s obzirom na to da se u veoma kratkim periodima pojavljuju različite teorije o budućnosti Balkana i prekrajanju granica? D: Savetnici Stejt departmenta su uslužni intelektualci koji podupiru politiku bolesnih umova. Oni kao papagaji ponavljaju teoriju nekadašnjeg šefa američke diplomatije Bejkera da se sutuacija na Balkanu može srediti onda kada se Srbi svedu u, kako oni tvrde, istorijske granice, a to su, po njima, granice pretkumanovske Srbije. Nisam siguran da se u glavama tih Ijudi, koji su postali zarobljenici svojih biografija i koji su počinili toliko zla, može nešto bitnije promeniti. Američka administracija je imala mnogo ozbiljnije projekte na ovom prostoru. Oni su hteli da do 30. juna 1996. godine ostvare neku vrstu balkanske federacije sa Turskom na čelu. Pošto u tome nisu uspeli, oni su odustali, ali se još razmišlja o nekim novim varijantama na istu temu. Ima, dakle, mnogo scenarija, ali oni uglavnom imaju za cilj da nas zbune i da pomognu da mi opravdamo zločinca. Da budemo ne samo narod koji će koegzistirati nego da budemo narod koji će biti kooperativan odričući se prava na istinu o sebi i istinu o onima koji su nam naneli veliko zlo. P; Mislite li da to može biti jedan od razloga što su SAD protiv formiranja Međunarodnog krivičnog suda? D: Nije ništa neobično u tome što se SAD snažno protive da Međunarodni krivični sud ima sedište u Evropi, koja je temelj pravne nauke, i što su protiv postojanja pravne institucije čijoj regulativi podležu i građani i vojnici SAD. Naprosto, živimo u vremenu novih ideologija i terminologija. Upravo Međunarodni krivični sud pokazuje da živimo u svetu u kojem postoji, kako to kaže Noam Comski, “gmižući fašizam” i u ovom trenutku ne treba očekivati da jedna nova institucija, makar iza nje stajali brojni parlamenti, može imati snage da natera SAD da se povinuju međunarodnom pravu.

3


Globalizam ... P: Šta se onda može očekivati? D: U ovom trenutku ne može ništa konkretno da se učini, ali to onda znači da treba biti svestan da je u pitanju ucena kada američka administracija tvrdi da će se navodno povući sa onih delova teritorija na svetu na kojima, kako kažu, oni ostvaruju američki nacionalni interes. Dabome da se oni neće povući, bez obzira na osnivanje Međunarodnog krivičnog suda. Naravno da će američki vojnici ostati na svim teritorijama ili će umesto njih ostati evropski kontingent koji će raditi sve ono što Amerika odluči, jer Evropa u svesti američkih političara već 25 godina živi kao njihov protektorat. Ipak, važno je da Međunarodni krivični sud postoji, jer na taj način, ipak, opstaje i pretnja svetske pravde nad glavama svih totalitarnih režima. Ako ne danas, onda sutra.

P: Nije li čudno što američka administracija odbija rad Međunarodnog krivičnog suda, a podupire rad Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju? D: U politici je sve moguće. Američka administracija ne može prestati podržavati rad Haškog tribunala jer je taj tribunal osnovan zbog toga što se deo američke administracije suočio sa pogrešnom spoljnom politikom koju su vodili poslednjih trideset godina, a koja je suprotstavljena svim principima američke izvorne politike koju je izložio još Džordž Vašington. Oni pokušavaju da iz toga izađu sa mnogo više koristi nego sa delimičnom štetom u odnosu na svoj nacionalni interes. Prema tome, oni treba da brane institucije kao što je Haški tribunal, jer upravo taj tribunal treba da dokaže i opravda sve greške koje je Amerika počinila na Balkanu, jer oni nisu ništa razumeli kada je Balkan u pitanju. Tek onda kada se završi ta priča, bez javnog posipanja pepelom, oni će krenuti drugim putem i jedra njihove politike neće ličiti na jedra tog patološkog totalitarizma.

P: U kojoj mjeri će na promjenu globalne politike uticati teroristički napadi u Njujorku septembra prošle godine? D: Odgovarajući na to pitanje ja želim da vas podsetim na nekoliko činjenica. Sedmog decembra 1941. godine Ruzvelt je odlučio da se američka baza ne odupire napadu Japanaca u Perl Harboru da bi izvršio nacionalnu homogenizaciju svog naroda i uveo ga u II svetski rat. Oni koji ne pate od moralne revnosti znaju da je u to vreme bio veliki mirnodopski otpor u SAD da se ne meša u “evropske stvari”. Takođe, nije nepoznato da su 1962. godine sve važne službe SAD predlagale Beloj kući da se izvrši više terorističkih akata da bi se izvršila homogenizacija naroda i da bi Amerika sa jednim duhom mogla da uđe u rat sa Kubom. Bojim se da događaje u Njujorku i Vašingtonu možemo tumačiti na sličan način. Neshvatljivo je da, uprkos takvoj tehnološkoj premoći SAD, četiri aviona lete kuda hoće. Postoje informacije da je Bela kuća još u maju bila upozorena da će se dogoditi teroristički napadi, a FBI je u avgustu imao studiju da Al Kaida sprema terorističke napade. Stoga nije daleko od pameti da je neko odlučio da dopusti da se izvedu teroristički akti da bi došlo do novih uredbi i odredaba koje se kose sa američkim Ustavom i ograničavaju slobode građana, ali doprinose nacionalnoj homogenizaciji. Od septembra u Vašingtonu imate situaciju koja je nezamisliva u Srbiji, jer bi Srbi tada bili ne bombardovani, nego satrveni u potpunosti. Na američkim TVstanicama svakodnevno se pojavljuju Kinezi, Eskimi,

4

crnci koji tvrde da su Amerikanci, i nikome ne pada na pamet da to proglasi nacionalizmom ili šovinizmom. Ako bismo mi izlazili na televiziju i govorili da smo Srbi, onda bi nas brojne NVO koje rade za svoje vašingtonske centrale kritikovale kao nacionaliste i šoviniste.

P: Kako onda Srbi mogu da definšiu svoj nacionalni interes? D: Teško. Samo Amerikanci imaju pravo na svoj nacionalni interes. Mi smo generacijama vaspitavani u antisrpskom nacionalnom duhu i postali smo zarobljenici života kroz koji smo prošli. U takvoj situaciji teško je prepoznati srpski nacionalni interes, ali iz tog surovog realizma ne treba izvlačiti pesimističan zaključak. Tragične greške koje su srpski narod dovele na granicu biološkog opstanka i te strašne tragedije doprinose osveženju i laganom prepoznavanju naših nacionalnih interesa. Hoće li to uspeti prepoznati i naši političari, veliko je pitanje, jer su se oni, kao pragmatični Ijudi, odlučili da budu kooperativni sa vladarima sveta, ne shvatajući da su svi oni prolazni. Nema, dakle, razloga da se Srbi mire sa porazom i da pristaju na činjenicu da to što im je oduzeto i sve što im se dogodilo jeste pravedno.

P: Kako vi kao predsjednik Fonda za istinu o Srbima komentarišete sudbinu bivšeg predsjednika RS Radovana Karadžića? D: To je ispoljavanje moći patološkog uma koji još veruje da Amerika treba batinom da vlada svetom. Iza napada na Radovana Karadžića stoji patologizirani deo američke administracije, koji sedi u Pentagonu i odlučuje o sudbini sveta. To je onaj deo administracije koji je nakon II svetskog rata bio fasciniran Staljinovim totalitarizmom. Ta fascinacija se prenela na sve pore života u američkoj politici i tu treba tražiti delimičnu sličnost između Radovana Karadžića i onoga što je Amerika učinila posle II svetskog rata, kada su u Pizi napravili koncentracioni logor za svoje neistomišljenike. Oni su tada uhapsili najvećeg pesnika XX veka Ezru Paunda i u gvozdenom kavezu ga sproveli u SAD, gde je proveo trinaest godina u duševnoj bolnici. Radili su, dakle, sve ono što su radili i Rusi u gulazima. Ta opčinjenost Staljinom je najilustrativnija kroz osudu nečega što predstavlja simbol slobode, a to su pisci. Tako im smeta i Radovan Karadžić, i to kao pesnik i kao političar. Osim toga, taj deo establišmenta koji smatra da se svetom može gospodariti samo silom kao žig sramote doživljava zarobljavanje svojih vojnika prilikom akcije bombardovanja Republike Srpske, inače najveće vojne interevencije posle II svetskog rata. Oni to ne mogu da oproste Radovanu Karadiću i njihova potreba da ponize srpski narod između ostalog ogleda se i u tome da dođu do najviđenijih glava koje su se bavile sudbinom srpskog naroda.

SVILANOVIĆ ZA DOGOVOR OKO MEĐUNARODNOG SUDA. Šef jugoslovenske diplomatije Goran Svilanović izjavio je u četvrtak da bi Jugoslavija, zajedno sa zemljama Evropske unije i osnivačima Međunarodnog krivičnog suda, trebalo da postigne dogovor sa Sjedinjenim Državama oko inicijative za izuzeće američkih građana od gonjenja pred tim sudom. "Treba da nastupimo zajedno sa svojim partnerima i postignemo dogovor sa američkom vladom i takav dogovor je moguć". (Beta, 16.8.2002.).

Iskra 1 .septembar 2002


Otpočela kampanja za izbor predsednika Srbije

ZAŠTO SE LABUS KANDIDUJE KAO KANDIDAT GRUPE GRAĐANA? Ovaj članak profesora Koste Čavoškog objavIjen je u listu „Glas javnosti” pod naslovom ,,GG kandidat” kao „lični stav”, a mi smo ga

skinuli sa Internet sajta <ww.glas-javnosti.co.yu>, 28.7.2002. Gornji nadnaslov i naslov dala je Iskra. *

**

Jedva da su bili raspisani prevremeni predsednički izbori u Srbiji, a već imamo jednog od najizglednijih kandidata: uglednog profesora Miroljuba Labusa. I mada se njegova kandidatura skoro sa sigurnošću očekivala, ona po mnogo čemu predstavlja veliko iznenađenje. Sledeći obrazac američke predsedničke kampanje, prof. Labus se predstavio kao kandidat zajedno s porodicom i u društvu moćnih, uticajnih i uglednih prijatelja, verovatno po savetu neke zapadne reklamne agencije da se na takav način ostavlja najbolji utisak u javnosti. Mnogo je, meuđutim, važnije šta je tom prilikom rekao i obećao svojim biračima. Sem što je izjavio da će njegova izborna pobeda biti nešto najbolje za Srbiju, bio je veoma škrt u objašnjenjima kako će se do tog “najboljeg” doći. I u tome nas je iznova iznenadio. On je obećao da će kao izabrani predsednik Srbije, koji se po Ustavu poglavito bavi državnim pitanjima, učiniti sve ono što je propustio da uradi kao skoro dvogodišnji potpredsednik Savezne vlade, zadužen za privredu i ekonomske odnose s inostranstvom. Pošto je osudio dosadašnju privrednu i socijalnu politiku, koja je dovela do gubitka posla i straha zaposlenih za plate i radna mesta, čime je posredno prevalio krivicu na Zorana Đinđića i Božidara Đelića, obećao je “socijalnu stabilnost” i sigurnost za sve. Još je dodao da će penzionerima vratiti stari dug i stvoriti povoljne uslove za investiranje kapitala u našu privredu, dakle, sve ono što je već mogao učiniti na položaju na kojem se dosad nalazio. Još je čudnije što ništa nije obećao što, inače, može da učini ili odbije kao predsednik Srbije. Nije rekao šta namerava s Kosmetom; da li će dopustiti dalje odvajanje Kosmeta od Srbije pod vidom uspostavljanja “suštinske” pokrajinske autonomije i da li će kroz tri godine kao predsednik Srbije potpisati akt o uspostavIjanju druge albanske države na Balkanu, to se od njega, Zorana Đinđića i ostalih već sada traži, ili će to odbiti. Propustio je da kaže kako će se uošpte zajednička država očuvati i približiti Evropskoj uniji, verovatno u vezi da o tome pre treba da razbija glavu njegov glavni suparnik Vojislav Koštunica. Nije takođe rekao da li će pristati da Vojvodina bude država u državi, što zahtevaju autonomaši, a već predviđa nacrt osnovnog zakona Vojvodine koji je sastavio Aleksandar Fira. Izbegao je da objasni za kakvo se ustavno preuređenje Srbije zalaže i da li će možda pod vidom regionalizacije izvršiti njenu federalizaciju, to na Balkanu nužno vodi u raspad države. Konačno, nije obećao da li će svom nasledniku na predsedničkom položaju predati Srbiju u onim istim granicama u kojima je ona u ovom trenutku ili će, možda, to biti pretkumanovska Srbija.

Iskra 1. septembar 2002

Za kandidata koji - ukoliko mu glavni suparnik bude Vojislav Koštunica - očekuje,,, pored ostalih, podršku Građanskog saveza, stranke Žarka Koraća, tri autonomaške stranke, muslimanske stranke, stranke Mađara katolika i svih mogućih nevladinih organizacija, neobično je da svoju kampanju počinje baš na Preobraženje Gospodnje, dan kada se Isus Hristos na Tavoru predstavio trojici svojih apostola u punom božanskom sjaju. Verovatno ga je neko posavetovao da bar na početku predsedničke kampanje mora biti nečeg pravoslavnog i srpskog, ako toga već neće biti posle eventualne pobede. Najveće iznenađenje ipak je Labusova odluka da ne bude kandidat ni svoje, Demokratske stranke niti DOS-a, nego “grupe građana”. Ma koliko bio čudan, to je dobro promišljen i mudar potez. DS isključivo oličava Đinđić, a s tim imenom se na izborima ne može pobediti; jer da može, sam bi se Đinđić kandidovao i ne bi tražio svog kandidata. Vozeći se kolima po gradu, Labus je sigurno zapazio da na mnogim zgradama, tarabama i gradskim vozilima piše “DOS je najgori”, to bi se u slučaju njegovog kandidovanja na toj listi udesetostručilo. A s tom krilaticom se izbori sigurno ne mogu dobiti. Bilo je, dakle, najbolje da Labus bude kandidat grupe građana, tj. GG kandidat. A može dobro proći samo ako pokaže i dokaže da nije Đinđićev izbor.

Kosta Čavoški VALENTEN: SPREČAVANJE DESTABILIZACIJE MAKEDONIJE. Komandant KFOR-a Marsel Valenten izjavio je za američku agenciju Asosijeted pres da je najnovija serija hapšenja više Albanaca na Kosovu imala za cilj sprečavanje ekstremista da destabiliziju prilike u Makedoniji, uoči septembarskih parlamentarnih izbora u toj zemlji. Uhapšeni su Ijudi za koje se sumnja da bi mogli da organizuju ekstremističke grupe za ugrožavanje izbornog procesa u Makedoniji, rekao je Valenten. On je objasnio da je početkom prošle nedelje naložio hapšenj šest osoba za koje je smatrao da predstavljaju "opasnost za stabilnost regiona". Tu grupu su činili Albanci sa Kosova i iz Makedonije, precizirao je Valenten i dodao da su oni koristili Pokrajinu kao "zaštićenu zonu za ostvarivanje svojih namera". Hapšenje šestorice Albanaca izvedeno je samo nekoliko nedelja uoči parlamentarnih izbora u Makedoniji, zakazanih za 15. septembar, prvih koji će biti održani posle prošlogodišnjeg oružanog konflikta u toj zemlji. (FoNet, 17.8.2002.). USKORO SPORAZUM O SARADNJI OD 40 MILIJARDI DOLARA. Rusija i Irak planiraju da potpišu petogodišnji sporazum o ekonomskoj saradnji u vrednosti od 40 milijardi dolara, uprkos pretnjama SAD da će zbaciti iračkog predsednika Sadama Huseina, piše u subotu "Vašington post". List navodi iračke i ruske zvaničnike koji kažu da će petogodišnji sporazum obuhvatiti saradnju u više oblasti uključujući naftu, električnu energiju, hemijske proizvode, navodnjavanje, izgradnju puteva i transport. "Rusija je bila i biće naš glavni partner. Ono što nam treba od Moskve je moralna, politička i diplomatska podrška, jer je Irak pokazao celom svetu da se može sam braniti", rekao je Abas Kalaf, irački ambasador u Moskvi. (SRNA, 17.8.2002.).

5


Срђа Трифковић

ВИДОВДАН КАО ДЕЛИКТ МИШЉЕЊА

Видовданска беседа у манастиру св. Преображења Господњег Милтон, Онтарио, 30. јуна 2002.

Ево дође нам и шестотринаести Видовдан од оног косовског, крвљу овенчаног и непоновљивог. Број година од тада протеклих небитан је: у том дану сабрала се сва српска прошлост, садашњост и будућност. Он вазда безвремено траје, ближи и стварнији од ма какве данашње вести са малог екрана или насловних страница. Тај дан, као ниједан други у нашој историји, одредио је ко смо, дефинисао нас је као народ свестан бесмисла постојања ако оно није слободно, витешко и осмишљено Христом. Српска историја током векова који су уследили једна је дуга, понекад јалова, често крвава, увек оплемењујућа Видовданска жртва. Има бивших Срба који веле да је пут погрешан, да такозвана митска свест мора ве+i једном да устукне пред такозваном информатском свешћу, чије ће прихватање, веле, одвести Србе у прави свет, у Партнерство за мир, у Светску банку, у НАТО, Међународи монетарни фонд, Европску унију и остале конклаве постмодерног Запада. Само тако, кажу, можемо да живимо „као сав остали нормалан свет”. За њих је Видовдан рецидив митоманског мрачњаштва, а нормалан им је свет онај који је Београд засипао бомбама у седам наврата током 20. века, који троши више на дроге него на лекове, који биолошки одумире а духовно је већ мртав. Они који би да нас по том моделу унормале, свесни су да је одрицање од Видовдана равно одрицању од свог имена, својих предака, своје крви и свог огњишта. Знају они да без Косова нема ни нас. Управо зато се од Срба данас, као и на почетку брозовског кошмара пре шест деценија, тражи да се Видовдана одрекну, зато се и свако његово помињање проглашава за говор мржње, зато ће се за коју годину његово слављење криминализовати хашким декретом. Нема нам пречег задатка него да спознамо да је тако, да одгонетнемо зашто је тако, и да размотримо како се том злу одупрети. У неко срећније време ова би беседа била првенствено посвећена молитвеном подсећању на косовске мученике и њихов избор вечности над временом, на кнежеву клетву, на чојство Бановић Страхиње, јунаштво Милошево, стоички бол мајке Југовића. У ово несрећно време, пак, не само да их се сећамо већ их и у помоћ призивамо, док истовремено и себе и њих бранимо од непријатеља злехудијег и моћнијег него што је Отоманско царство икада било. Тај непријатељ има многа обличја. Некада наступа под именом тзв. међународне заједнице, некада под фирмом тзв. невладиних организација, или под једном од многих скраћеница за исту ствар: УН, ЕУ, НАТО, СФОР, КФОР, и ко зна колико акронима још неискованих, а вазда истих. Попут Турака некад, и овај непријатељ данас тражи доушнике и сараднике међу Србима — и налази их, у све већем броју. Ево шта вели један од њих, извесни професор броградског Универзитета недостојан да му име поменемо, на страницама београдског листа Данас, а на Видовдан непосредно након НАТО бомбардовања: „У размишљању о опасностима које собом носи

6

успон национализма у данашњој Европи, а посебно о опасним застрањивањима нових, посткомунистичких национализама на њеном југоистоку, међу којима је српски национализам привукао највећу пажњу, често се као важан извор тих опасних застрањивања помињу националистички култови и митови. Критичка анализа савременог национализма добрим делом је критика његовог имагинаријума, његових култова и митова. Ту се често истиче да је фасцинација митовима о сопственој нацији, коју подстичу и одржавају аутократски и ратоборни режими, разлог што многи људи у земљама са таквим режимима не препознају своје стварне интересе и могућности да их остваре. Митови их држе у некој врсти националистичке хипнозе, ван света реалности, без моралних путоказа.” Аутор закључује да оно шта он назива видовданским митом представља узрок моралног и политичког пораза Срба који је сада прерастао у њихову праву катастрофу. Под сенком Видовдана, вели он, Срби су постали агресивни грандомани уверени у исправност свог сулудог погледа на свет. Само одбацујући терет историје и лечећи се од заблуде да су им истоверни сународници и комшије ближи од других људи, Срби могу да престану да буду опасност по околне народе и по себе саме. Исти суд, често још бруталније срочен, дао је у протеклих десетак година читав низ новокомпонованих стручњака за европски југоисток и кројача српске капе, од Ноела Малколма и Данијела Голдхагена до Тима Џуде и Ричарда Холбрука. Сви су сагласни да су Срби својеврсни психички болесници склони злочину, а да у корену њихове колективне психозе лежи опседнутост косовским митом, једном опасном конструкцијом која мора да буде изгнана из бића српске нације пре него што та нација буде излечена и преваспитана и припуштена у цивилизовано друштво. То лечење које спремају нама већ су обавили над сопственим народима. Колико су далеко спремни да иду видели смо протеклих месеци на примеру убиства холандског политичара Пима Фортајна који се залагао за ограничавање усељавања имиграната из Трећег света, Муслимана пре свега, као и невиђене хистеричне кампања против лидера Националног фронта Жан-Мари Ле Пена у Француској. И ти су догађаји само потврдили чињеницу да се прави фашизам у наше време појављује под фирмом антифашизма. Широм западног света, на обе стране Атлантика, уништаваоци аутентичних традиција без зазора користе бољшевичке и фашистичке методе да би ућуткали своје противнике. Те методе почињу медијском сатанизацијом - а сасвим логично завршавају метком у потиљак за непокорног појединца, санкцијама и бомбардовањима за непокорне народе. Да би се разумело стање духа које рађа нови тоталитаризам подсетимо се да је Збигњев Бжежински, саветник за националну безбедност председника Картера, са одобравањем констатовао да се, цитирам, „По први пут у историји манифестује глобална свест.. .. Сведоци смо настанка транснационалних елита које чине међународни бизнисмени, научни радници, професионалци и државни функционери. Споне међу припадницима ових нових елита превазилазе националне границе, њихови погледи на свет нису спутани националним

Iskra l.septembar 2002


традицијама.” Широм Запада они су данас носиоци политичке моћи и намећу смернице које проглашавају прогресивним, а међу којима су све крућа глобализација, имиграција, мултиетничност, естетски и идејни релативизам, негација вредности традиционалне европске културе и хришћанског морала, прихватање девијантности, пре свега сексуалне, као легитимног животног стила, итд. Да је пропагирање таквих идеја увелико у току међу Србима, и да су њихови пропагатори исти они којима је Видовдан трн у оку, зачудиће само оне који нису свесни да је управо на Балкану нови западни тоталитаризам отворио до сада највећу лабораторију за манипулисање људима и нацијама. Разумевање његових идеолошких поставки стога је од кључне важности за разумевање политике коју намећу. Те поставке омеђио је један од најутицајнијих америчких политолога, Самјуел Хантингтон, у свом чувеном чланку Сукоб цивилизација. Он као битне концепте западне цивилизације наводи индивидуализам, либерализам, људска права, једнакост, слободу, законитост, демократију, слободно тржиште и раздвајање цркве од државе. Ти критеријуми, својом бескореном универзалношћу, потпуно су у складу са постнационалном, глобалистичком визијом која одбацује основне вредноте западне цивилизације кроз 25 столећа њеног постојања. Ту нема ни речи о хришћанству, које је вековима представљало плодну и незаобилазну основу развоја европске мисли, етике и естетског сензибилитета. Нема ни помена заједничких етничких и језичких корена индоевропске породице народа као твораца и носилаца европске цивилизације; нигде нема историјских, спонтано настајућих народа као проширене породице која је повезана колективним сећањима, веровањима и симболима, у смислу Посланице св. Павла Ефежанима. Поборници глобализма инсистирају да су државе данас дефинисане заједничким вредностима а не припадништвом једној стварној земљи, конкретној заједници и култури у њој пониклој. У оквиру ове парадигме Запад више није цивилизација коју карактеришу одређени идејно-вредносни концепти; он сам постаје једна идеологија. Та је идеологија завладала тихом еволуцијом. Челичну песницу увила је у плишану рукавицу. Тај систем не тежи контроли сваке изговорене или написане речи, већ га интересује само апарат масовне медијске дистрибуције. Тако новототалитарни Запад упија огроман квантитативни пораст информација, да би их - процесоване путем тобоже слободних медија - уклопио у своју псеудостварност оличену у Кристијани Аманпур и Питеру Џенингсу. Раздвојени су Реч и Свет, стварности се не допушта да утиче на развој идеолошке визије, а примаоци порука остају несвесни чињенице да су жртве дубинске манипулације. Идеологија глобализма плод је губитка вере, који још од Ренесансе и епохе просветитељства ствара у западним душама суновратну празнину коју треба испунити да би живот имао смисла. Историја идеолошких експеримената, левих, десних и данашњих либералнодемократских, добрим је делом историја покушаја да се попуни тај вакуум. Срби су били стравична жртва тог експериментисања. Међу њима је, још пре једног века, на страним школама узгајана градска интелигенција, заражена идејама француског републиканизма, атеизма, слободног зидарства, па и марксизма, још пре Првог светског рата припремала терен за тријумф тога зла, премда није била свесна шта чини. Други судбоносни, преломни српски Видовдан означенје Принциповим пуцњимау Сарајеву 1914. године. Четворогодишња српска Голгота која је уследила није, међутим, крунисана уједињењем Срба у сопственој

Iskra 1. septembar 2002

националној држави већ је изневерена кобним југословенским експериментом. Од тог тренутка па све до свог крвавог распада Југославија је била раздирана проблемима који никада нису били решени из простог разлога што су били суштински нерешиви... (Овде изостављамо даљи осврт др Трифковића на недавну прошлост - о „југословенском експерименту”, јер сматрамо да скреће позорност са његове главне, сјајно и аргументовано обрађене, теме о уделу и утицају тзв. страног фактора на актуелну судбину Срба - Искра.) И данас постоји слично стање духова у српској интелигенцији. Она је и дан данас фасцинирана Западом и заробљеник арогантне вере у „Прогрес”, у способност човека да сопственим умом реши дилему свог постојања, да ослонцем на људске институције - на демократију, хуманитарност и „људска права” - реши оно шта се не може решити без Творца. Они су заклети непријатељи Видовдана јер у Бога не верују и одбацују нацију као органску, хармоничну целину. Попут злехудих вођа који нас 1918. гурнуше у југословенски експеримент, ти савремени српски западњаци одбацују сваку дебату о стварној природи пројекта који заговарају. Њихов бахати атак на српску традицију и самопоштовање највидљивији је у циничном, нимало случајном, црномагијски злобном избору баш Видовдана за изручење Слободана Милошевића хашкој инквизицији. Тај прошлогодишњи, трећи преломни српски Видовдан, памтиће се као један од најцрњих, премда многи Срби те чињенице још нису свесни, још не сагледавају све последице тог чина. Оно шта се у Хагу дешава не тиче се само Милошевића, нити само Хага, већ се тиче читавог српског народа. Процес њему - који је заслужио робију, али у Митровици или Пожаревцу, а не у Хагу, и за оно шта је учинио сопственом народу, а не за оно шта кажу да је учинио другима - није само процес једном неморалном, банкротираном политичару који је коначно остао без адута у рукаву. Он је оптужен за злочине геноцида који су по дефиницији колективни и који заправо представљају покушај правне верификације до сада медијски већ увелико обављеног посла приписивања Србима главне ако не и искључиве кривице за све ратове на просторима бивше Југославије од 1991. наовамо. У хашком сценарију, не само Слободан Милошевић него сва југословенска и српска државна руководства од лета 1991. до краја 1995. криви су за рушење Југославије и заверу у циљу стварања тобожње Велике Србије која би била етнички очишћена од свих припадника других народа. У овој карикатури рата на подручју бивше Југославије у којој ниједна стереотипна лаж није изостала, једино је остало нејасно како то да су само још Србија и Црна Гора мултиетничке од свих бивших југословенских република. Очигледна намера хашког суда да под фирмом суђења Милошевићу заправо суди целој Србији и српском народу, ма колико била реда ради демантована, огледа се у наруџби хашких тужилаца једне студије о историји великосрпске идеје, коју је за Дел Понтеову припремила извесна харвардска професорка по имену Бејден. Да је жив бан Калај, или Анте Старчевић, без оклевања би ставили своје потписе на овај нечувени фалсификат, у коме се, наравно, тзв. видовдански косовски мит помиње као један од извора српске агресивне, освајачке идеологије. Док је првобитни главни циљ хашког суда био да накнадно оправда понашање тзв. међународне заједнице у југословенској кризи 1990-тих, сада му је циљ да ретроактивно оправда аустро-угарску и отоманску политику према Србима у протекла два века. У целој причи Милошевић као такав престао је да буде битан. Он режисерима хашке судске фарсе само представља параван за протурање злокобне тврдње да је

7


Видовданска беседа ... борба за самоопредељење западних Срба представљала агресију, да је свако супротстављање албанским зликовцима на Косову било нелегално, да је сваки облик солидарности Београда са Србима западно од Дрине и на Косову неминовно утирао пут злочину. Нису само Срби оптужени за разне ратне злочине у Хагу, али само су Срби у лику Милошевића окривљени за рат као такав. То је неизбежно, с обзиром да хашки трибунал није замишљен као средство поравнања и измирења на закрвављеном Балкану. Хашка дефиниција рата заснива се на криминализацији тежње Срба ван најуже Србије да распадом Југославије не буду одвучени у сецесионистичке творевине. Та дефиниција, заснована на пропагандним концептима агресије и геноцида, захтева квази-правно утврђивање српске кривице и политичко признање српског пораза. Ово ће бити оличено у пресуди Милошевићу која је већ увелико ковертирана. Он ће, наравно, бити проглашен кривим за геноцид и све шта треба, јер у Хагу изненађења нема, као што их није било ни у Москви 1938. Ни после тога, нажалост, неће уследити сравњивање рачуна и српска реинтеграција у свет. И новој, демократској Србији биће прикачен геноци�� као хипотека скоре прошлости. Трећи судбоносни српски Видовдан, испоручење Милошевића Хагу, стога не означава крај српске Голготе, већ гаранцију њеног наставка у недоглед. Између оних који су покушали да укаљају Видовдан тим срамним поступком са једне стране и Лазара и Милоша са друге, Срби ће морати да направе избор. Неутралност неће бити могућа. Неодговорно је мислити да ће тог избора Срби бити поштеђени, веровати да је нечијим изручењем хашкој инквизицији цех коначно намирен, или заваравати се надом да ће можда тек бити намирен кротким прихватањем сваког диктата. Српска Каноса изискиваће тзв. денацификацију која значи десрбизацију. За наше добро излечиће нас од наше митоманије и комплекса жртве. За наше добро забраниће десетерац и песме Матије Бећковића, да о Његошевом геноцидном Горском вијенцу не говоримо. Пут већ утиру белосветски моћници забрањујући гусле и Андрића у Босни. Непријатељи Видовдана неће прихватити само половичну предају: идеологија која се поноси заговарањем тзв. мултикултурализма заправо не подноси разноликост, већ захтева потпуни монизам. Обични људи Запада, ма колико трагично анестезирани масовним медијима, затупљени масовном културом и заглупљени системом државног образовања, после 11. септембра макар магловито постају свесни да је тежња ка глобалној моћи зарад ње саме — пут ка пропасти. Тај датум подсећа и нас све да је заводљива стаза ка глобалној империји заправо пут пропасти и лудила, пут који води од Ксеркса, краља над краљевима, и Апександра Великог до Наполеона и Хитлера. У протеклих скоро годину дана од пада двеју њујоршких кула све је јасније да нови, пост-модерни глобални империјализам не може да траје вечито. Он не може у недоглед да меље нације и културе, да вечито гради Мекдоналде и видеошопове на њиховим руинама, да заувек бомбардује свакога ко се дрзне да каже не. Стога има наде: пре или касније ће да сазру унутрашње и спољне прилике за неку нову поделу геополитичких карата, а тада српски народ мора бити спреман да одлучно приступи измени наметнутих му решења током катастрофалне последње деценије XX века. Трку треба издржати а притом не изгубити себе. Међутим, ако се не вратимо Видовдану наставићемо да умиремо, демографски, економски и духовно. Само тим повратком, само обновом видовданског

8

надахнућа, биће остварив основни, недељиви национални интерес Срба, а то јесте територијално, политичко, духовно и културно уједињење српског народа, на свим територијама које вековима настањује, у оквиру сопствене националне државе. Право Срба на уједињење у оквиру територија које настањују вековима, од Папука до Поповог Поља, од Глине и Гламоча до косовске Грачанице, остаје неприкосновено, без обзира на исход политичко-дипломатских игара великих сила вођених на Балкану током протекле деценије. То право остаје ваљано и без обзира на привремене измене демографске слике тих територија, створене геноцидним терором над српским живљем, у спрези са издајом посткомунистичких мутаната који, ево, владају Србијом и дан-данас, и то исто онако умешно и надахнуто као што су њихови бивши партијски другови њоме владали под Слободаном Милошевићем и под Јосипом Брозом. Ако будемо верни Видовдану и следили његову поруку, то право ћемо уз Божју помоћ и остварити. Јевреји су се два миленијума поздрављали са: Догодине у Јерусалиму и тврдом упорношћу дочекаше тај дан. И ми морамо, ако треба исто толико дуго, надахнути Видовданом, верни честитом Кнезу Лазару, надахнути Милошем, да се поздрављамо са Догодине у Книну, и Догодине на Гази Местану. Нека им је слава и хвала! OBUSTAVLJENA ISTRAGA PROTIV OSUMNJIČENIH ZA ATENTAT. Više tužilaštvo u Podgorici obustavilo je istragu protiv svih osumnjičenih za pokušaj atentata na predsednika Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića 15. juna 2000. u Budvi, piše podgorička dnevna štampa. Prema pisanju štampe, zamenik Višeg tužioca u Podgorici Mitar Mugoša odustao je od optužbe jer je posle više od dve godine istrage utvrđeno da nema dokaza da su četvorica mladića iz Beograda pokušali da ubiju Draškovića. Lider SPOa smatra da obustavljanje krivičnog gonjenja ima politčku pozadinu i za to optužuje premijera Srbije. "Ljudi iz Višeg suda u Podgorici koji su odlučili da obustave istragu protiv osumnjičenih za atentat na mene 15. juna 2000. godine u Budvi, danas su otvorili optužnicu protiv sebe. Oni su otvorili optužnicu i protiv političkih nalogodavaca u Crnoj Gori i njihovih prijatelja u Beogradu, reč je o srpskom premijeru i njegovim Ijudima, koji su od početka ovoga zločina zapravo bili zaštitnici tih ubica koji pripadaju SDB Srbije i surčinskom klanu", rekaoje Drašković. (FoNet, 17.8.2002.).

ЗБЕГОВИ ОПЕТ Још од малена гледах мајсторски намалане слике сеоба и збегова. И чуђах се како је то било могуће или се то само иживљавала машта сликарева. Све док не видех живе слике поновних сеоба и збегова наше нејачи. И онда схватих да нас зли ветрови вечито гоне с једног краја Балкана на други, као пиревину. Дај Боже да пиревина опет пусти корена где се заустави, као што је то и раније чинила.

Васа Михаиловић (Шеста руковет, песме у прози, Рума 2002.)

Iskra l.septembar 2002


TUMARANJE U ZEMLJI SRBIJI Sadržano je u napisu Milanke Šaponjić-Hadžić u POLITICI od 15. maja. U tom lutanju već odavno izgubljenog, svog vlastitog puta, prevareni, zavedeni i osramoćeni srpski narod luta kao guske u magli. Ovoj raboti autorka Šaponjić-Hadžić dala je ime: „Vajmarska Srbija”, jedno neuspelo i istorijski netačno upoređenje. A kad se nejednake stvari tretiraju jednako, rezultat toga jeste nepravda. Uvažena spisateljka ne kaže nam da je imperijalna Nemačka kajzera Viljema II izazvala Prvi svetski rat. U svom delu: „Mlada Bosna i Prvi Svetski Rat,” Ratko Parežanin, najmlađi član „Mlade Bosne” dokumentovano je opisao kako je nemački imperator vršio pritisak na nadvojvodu Franca Ferdinanda, 14. juna 1914. (15 dana pre atentata) da požuri u Sarajevo, da provocira Srbe i Srbiju, zatim da izvrši munjeviti napad, da uništi Srbiju i učini srpski narod pokomim robljem. Tako je i bilo. Rat su izgubile obadve germanske imperije. Pobednice su bile sile Antante i kraljevina Srbija. Pobednici su Nemačkoj nametnuli teške uslove mira što je Nemačka morala da prihvati. Donekle ovi uslovi dali su povod za porast nacističke partije u Nemačkoj i dolazak Hltlera na vlast. Hitlerova Nemačka je izazvala Drugi svetski rat i ubrzo porobila kontinentalu Evropu. Zbog lude pameti i neodgovomosti jednog broja srpskih političara Hitler je razbucao i uništio Jugoslaviju. Autorka nam ne kaže da Srbi nisu doveli Hitlera na vlast, već zapadni kapitalisti iz demokratskih zemalja: Amerike, Britanije, Holandije, Nemačke i Francuske. Jugoslavija je imala dobre uslove da se od rata sačuva, bolje nego Švedska, Danska ili čak i Turska. To nije uradila, već je napravila neodgovmi izazov Hitlem koji je uništio. Pored Hitlerove kazne dobili smo i one od Pavelića i Broza. Pad Berlinskog zida i signal za razbijanje Jugoslavije Na ovom lešinarskom i kriminalnom poslu našla se na čelu opet Nemačka, ovog puta pod firmom demokratije, ali sa naicističkom metodom. Uz Nemačku se pridražio Vatikan, Njegova svetost Papa, koji nije bio inspirisan u ovoj raboti Božjim nadahnućem, već grehovnom ljudskom ,,power politics” - politikom sile. Na ovom poslu Nemačka je radila najmanje nekih 15 godina. Na veliku sramotu, uspela je da sa sobom uvuče Evropsku ekonomsku zajednicu u njen „Drang nach Osten”, što je Lord Carrington nazvao ne samo sramnim već i kukavičkim delom, da akredituje nemački zločin. Pored svih mana koje Srbi imaju oni daleko, predaleko izostaju iza Nemačke surovosti i podlosti. Posle poraza na Kosovu do najskorijih dana, srpsku filozofiju života nalazimo pravilno izraženu u stihovima srpskog guslara: ,,Mi u tuđe dobro ne diramo, АГ bez krvi svoje ne puštamo, Mi poštujemo svetinje tuđe, АГ svoje na smrt i život branimo...”! „Neljudima carstvo ne trebuje...”. U ovom kontekstu želimo da skrenemo pažnju autorki

„Vajmarska Jugoslavija”, na moj odgovor profesora Dr Diter Kluge na

univerzitetu u Tubingenu od marta 2001. u ovom listu. Radi se o propovedi protestantskog pastora Friedrich Griissendorf-а o ponašanju 5000 zarobljenih srpskih oficira u Osnabričkom logora za vreme II svetskog rata. Poštovani pastor govorio je o ponašanju - o nekvantitativnoj duhovnoj dimenziji srpskih oficira.

Iskra 1. septembar 2002

Mnoge religiozne konfesije u Jugoslaviji 1918. U novo-stvorenom kraljevstvu, sastavljenom od delova Otomanskog i Austro-ugarskog carstva, ušle su brojne konfesije, čije je ispovedanje bilo zagarantovano ustavom. U mojem istraživanju naišao sam na prijatno iznenađenje u tom smislu. Dvadesetih godina prošlog stoljeća, gotovo ceo islamski svet živeo je, van Turske i Sovjetske Unije, u Britanskoj Imperiji. Brojne islamske delegacije iz britanskog carstva dolazile su u Beograd, a i pismenim putem, izjavljivali su zahvalnost kralju Aleksandra na humanom i časnom tretiranju islamskih vemika. Kraljica Marija uzela je na sebe da organizuje i omogući školsko obrazovanje muslimanskih devojaka sa onim internatom u Sarajevu. Ovo je imalo ođeka na svetskoj sceni, naročito u celom islamskom svetu. Ovde je naročito cenjena visoka moralna i tolerantna osobina kraljevskih suverena i vlade nove kraljevine. Zamerke pisca „Vajmarska Srbija” Prva važna, ali netačna, zamerka jeste: „srbijansko stanovništvo odgovomo je za svoje sopstveno stradanje”, a ne međunarodna zajednica. Ona smatra da je odgovoma ’uloga domaćih činilaca’, i da se sopstvena odgovomost ne može dragima pripisivati. Ovo je neodrživo stanovište, jer u raspadu Jugoslavije, srpski narod nije mogao da reaguje na najbolji način koji je njemu odgovarao. Na njegovo čelo došao je Milošević, čovek titovskog kova i obrazovanja. U ovome se nalazi teška istina. Komunizam u Jugoslaviji direktna je posledica 27. martovskog udara 1941. Ovaj fakat doneo nam je Hltlera, Musolinija, Pavelića i Tita, kao apokaliptičke konjanike na jugoslovenskom prostora. Bežanje od ove činjenice, pokušajima da se klevetama, lažima i falsifikatima brani delo državnog udara istorijski je neodrživo i odbačeno. A u raspadu Jugoslavije 1991. do danas strani faktor, pod lažnim plaštom „međunarodne zajednice” je i te kako odgovoran za naše nesreće. Milošević nije mogao zbog svog boljševičkog odgoja da reaguje i da na bolji način zaštiti srpske interese. Pod lažnim plaštom Na pozomici za razbijanje Jugoslavije će se brzo pojavi-ti 1991. Nemačka, Vatikan i posle početnog oklevanja Amerika. Sva tri činioca iz posebnih i sebičnih računa minirali su Jugoslaviju. Svi skupno, pod vođstvom Amerike uperiće svoje srbofobske strele protivu Srba, što još uvek traje nesmanjenom žestinom, sada već zaodenutom u farisejsko raho. Milošević je pravio greške, da zaštiti ne toliko srpski narod koliko svoje vlastite interese i položaj. Njegova borba na kraju protivu „međunarodne zajednice” potpuno je opravdana. Sud u Hagu je samo instramenat za raspad i uništenje srpskog naroda, sličan onom Himlerovom iz 1941 1944. g. Na američku dirigovanu i orkestriranu srbofobiju, odgovoriće renomirani američki profesor istorije, sad pokojni Alec Dragnich sa napisom ,,Cry,Cry ту beloved country” (Plači, plači moja voljena otadžbino!). On je bio srpskog porekla iz Cme Gore. Ovoj sramnoj raboti američke srbofobije potrebno je dodati fakat, da su dve firme u Wall Street-u, punom parom širile sataniziranje Srba diljem sveta za više od deset godina. Te firme su: Hill & Knowlton Inc i Rudder & Finn Co. Firme je plaćao Stejt Departman, CLA i zemlje islamskog sveta, gde se istakla Saudi Arabija. Posle nje, a mozda i pred njom, demo(no)kratska Nemačka najviše je

9


Tumaranje... doprinela. Pomenute firme trguju lažima, naravno za debele pare. Šta je istina a šta laž, njih nije interesovalo. Glavno je imati novac i unapred platiti, a firme će se postarati da poruka dođe na pravo mesto i u pravo vreme. Njihovo geslo je sledeće: ,,čak kad bi i crni đavo došao da traži našu uslugu, mi ćemo ga pomoći, ako može da plati”! Ovo je filozofija „međunarodne zajednice” za koju se

zaklanja veliki inkvizitor našeg vremena. Šibana dan i noć udarcima, klevetama i lažima, srpska moralna i psihološka kičma je ulupljena, ali još ne smoždena. Na kraju ceo Zapad će se svrstati pozadi Klintona, lažova, krivokletnika, da 78 dana i noći bez predaha bombarduje Jugoslaviju, naročito Beograd i ostale srpske gradove. U ovu neslavnu američku plejadu srpskih krvnika spadaju Madaleine Albright, senator Robert Dole, Leslie Glebb, Anthony Lake, i ambasadorka u UNO Jean Kirkpatrick. Ova poslednja savetovala je upotrebu hidrogenske bombe, da bi se tako za svagda rešio srpski problem. Pored pomenutih postoji još poduža lista, americkih, nemačkih i iz ostalih zemalja srboždera, čija je sila nadvladala da otmu Kosovo i da ga, mafijaški predaju albanskim teroristima, koje su oni spremili i snadbeli.

Sa pomenutim ličnostima povezani su mnogi datumi srpske tragedije i bespuća moralne i materijalne prirode. Moralne žrtve u odbrani narodnih interesa nije moguće svesti u kvantitativne dimenzije. Mi ne možemo istinu, ljubav, iskrenost, poštenje, čast kvantificirati kao što možemo materijalne stvari. A pored materijalnih, moralne kategorije vode i upravljaju životom, a to nama daje naša vera pravoslavna na prvom mestu. Okrenuti se samo malo istoriji za poslednjih šest stotina godina i izvući zaključke iz onog što nam je dala vera i crkva pravoslavna u dugim vremenima ropstva i očajanja. To nije bila vera ni u kakve svetovne dogme, već u Boga i slobodu zlatnu iz koje izvire nesmetano stvaralaštvo Bez istine nema ni pravde ni slobode, već samo tiranije laži. Ovo mora da bude srpsko i jugoslovensko geslo. Najmanje nam trebaju saveti Klintona, Blera, Buša, Madelejn Olbrajt i ostalih srpskih persekutora diljem zemljinog šara. Demokratskoliberalni tirani, kao i njihovi fašistički prethodnici, više od jednu deceniju rade na našem totalnom moralnom i fizičkom uništenju. Mi poštujemo sve što je dobro i časno na zapadu, a osuđujemo ono što je podlo i marodersko, što zapad primenjuje prema srpskom narodu.

Da upitamo autorku Šaponjić - Hadžić

Da li je pored svega navedenog, i još više ovde nepomenutog, maroderski zapad (čast malim izuzecima hrabrih i požrtvovanih ljudi i žena) još uvek obrazac i model za srpski narod? Da li su njihov ‘moralni’ liberalizam i demokratija, koji su bljuvali laži, klevete sa fizičkim napadima preko jednu deceniju na mali srpski narod, najveća vrednost na zemljinoj kugli pred kojom se ničice pada na zemlju? Odgovor je jasan da nije. Srbi moraju braniti svoje životne interese od ostrvljenog i luciferskog zapada i njihovih plaćenih trabanata među Srbima. Mi ne kažemo da su Srbi bili cveće i primer za ugled, jer je bilo pojedinaca koji su svojim radom štetili srpskom ugledu. Međutim, ovo priznanje ne daje zeleno svetlo zapadnjačkoj mafiji, ušančenoj oko njenog suda u Hagu, da nesmetano vršlja po srspskim zemljama i svojom „pravdom” prikuje srpski narod za sramni stub istorije. Ovo je po svaku cenu potrebno reći. Težnja autorke jeste da prihvatimo njen zapadni recept demokratije. Ovde je potrebno naglasiti da demokratijaper se nema nikakve vrednosti, već jedino kao društveni oblik vladavine sa mnogim uslovima. A prvi jeste da demokratije ne može biti bez stvamih demokrata, koji se ne stvaraju preko noći, već kroz najmanje dve-tri generacije. A glavni cilj istinske demokratije jeste služba narodnom interesu i čovečanskim idealima. A to se može jedino i najbolje postići službom vlastitom narodu i kroz vlastito kulturno i moralno učestvovanje na čovečanskom planu. Prvo služiti svoje narodne interese, a onda doprinositi na opštem planu. Autorka smatra da pokušaj rehabilitacije monarhizma, pravoslavlja, sa nizom ličnosti, nije opravdan. Po njoj te ličnosti - vladika Nikolaj, Justin Popović, Dimitrije Ljotić, Nedić i Draža Mihailović - trebalo bi predati zaboravu; primiti komunističke laži i klevete, kao i one koje su dolazile sa zapada, koji nas je prodao i predao u komunističko ropstvo. A sada taj zapad nas bombarduje zato što nam je nametnuo komunizam. Autorkino stanovište ne drži vodu. Raspravljat se može po onoj Njegoševoj: „Pokoljenja đela sude, što je čije daju svjema”!

10

Staniša R. Vlahović

DOS PODRŽVA KANDIDATURU LABUSA. Kandidat za predsednika Srbije Miroljub Labus dobio je podršku većine stranaka DOS-a, čime su donekle okončane nedoumice o tome da li će vladajuća koalicija uspeti da se dogovri o predsedničkom kandidatu. Labus, međutim, kako nam je objašnjeno, ostaje kandidat grupe građana koga sada podržava i DOS. Sadašnjeg potpredsednika Savezne vlade na sednici predsedništva DOS-a u Kragujevcu podržalo je 11 članica koalicije, dok je pet bilo uzdržano. To su Demokratska alternativa, Demokratski centar, Nova demokratija, Demohrišćanska stranka Srbije i Srpski pokret otpora Kosova i Metohije. Te stranke su najavile da će naknadno obavestiti Predsedništvo DOS-a o svojoj konačnoj odluci. Posle sednice predsednistva DOS-a Miroljub Labus je izjavio da je zadovoIjan podrškom koju je dobio. "Na sastanku sam izložio program čiji će prioriteti biti priključenje Evropskoj uniji i poboljšanje stanja u ekonomiji. Prioriteti će takođe biti plate, penzije i posao. Moj program su podržale sve stranke što je za mene znak da imam podršku DOSa", rekao je Labus novinarima. "Ja neću da budem partijski predsednik, niti ću da promovišem Demokratsku stranku, niti DOS, ni G17 plus, niti bilo koju drugu partiju. Dosta je sa partijskim predsednicima, Srbija je zaslužila da ima jednog predsednika države za sve, i to je jedini uslov koji sam ja tražio od njih, da oni to prihvate, da sledeći predsednik Srbije ne bude partijski predsednik. Oni su to prihvatili, ja mislim da smo onda lako našli zajedničko rešenje i zajednički jezik za program i praktičnu podršku kasnije", istakao je Labus. On je ponovio da će izbornu kampanju početi u ponedeljak u Beogradu. Tog dana u podne, Republičkoj izbornoj komisiji biće predata dokumentacija s potpisima građana koji su podržali njegovu kandidaturu. Jedan od uzdržanih prilikom glasanja o podršci Labusu bio je predsednik Srpskog pokreta otpora Momčilo Trajković. On smatra da bi bolji kandidat za predsednika Srbije bio Velimir llić. "Ja ne pamtim kada je neko iz centralne Srbije, iz Šumadije, bio predsednik, sve su to Ijudi iz kruga 'dvojke', ja njih poštujem, dobro je što su oni do sada vladali ovom Srbijom, ali vidite koji je rezultat. (B92, 17.8.2002.).

Iskra 1 .septembar 2002


ПОУКЕ ИЗ ДОСАДАШЊЕГ ТОКА СУЂЕЊА СЛОБОДАНУ МИЛОШЕВИЋУ Ова оцена досадашњег тока суђења Слободану Милошевићу, аутор Раде Дробац, објављена је на Интернет сајту АртелГеополитика <office@artel.co.yu >, 1. август 2002. године. * * *

Након управо завршеног једногодишњег периода суђења Слободану Милошевићу у Хашком „Трибуналу” прави је моменат да се саберу утисци из свега што је у овом периоду виђено и донесу одговарајући закључци како о суду, сведоцима, оптужби, тако и окривљеном. Наравно, то омогућава и да се претпостави даљи могући ток суђења. ЛЕГАЛИТЕТ СУДА Легалитет Хашког „трибунала” оспораван је од његовог оснивања. Без жеље да се о овоме питању улази у велике полемике, јер је о томе доста и писано, свима онима који се разумеју у међународно право, па и у право уопште, јасно је да Хашки „трибунал” нема правни легитимитет. Ово стога што је основан одлуком Савета безбедности ОУН који нема та овлашћења. Оно што би као нова аргументација могло да даље еродира његов правни легалитет су следеће чињенице:

- Рад „трибунала” се значајним делом финансира из донација страних држава, понајпре САД, као и из приватних донација, понајвише од „Фонда за отворено друштво” америчког мултимилијардера Џорџа Сороша. Да би рад суда могао бити непристрасан и његове одлуке независне , нико ко је заинтересован за његове одлуке не сме бити део процеса рада суда, а понајмање онај који га финасира. Познато је да су предводник агресије на СРЈ и највећи противник Слободана Милошевића управо САД, па стога оне никако не би смеле да учествују на било који начин у раду „трибунала” који му суди, а још мање да га финансирају, директно или посредно. - Највећи број тзв. „стручних” сведока дошао је из редова земаља које сачињавају НАТО. Ако се зна, а и то је ово суђење показало, да је највећи број „материјалних” доказа добијен опет од НАТО-а, као и да НАТО трупе лове оптужене по БиХ, Хрватској и СРЈ, поставља се оправдано питање да ли и „трибунал” припада НАТОУ- Процедуралне норме које у пракси примењује „трибунал” су апсолутно неприхватљиве са аспекта основног права оптуженог да има поштено и фер суђење. Стална промена процедуралних норми, врло честа промена најављеног тока суђења и сведока, не дозвољавање оптуженом да се брани са слободе, не достављање оптуженом оптужница или њихово достављање пред саму расправу, скривање идентитета сведока, онемогућавање оптуженог да до краја разјасни одређена питања или да докаже лажност изјава појединих сведока, недозвољавање Слободану Милошевићу да има боље услове за своју одбрану, и низ других мера апсолутно су неприхватљиви за сваки иоле озбиљан суд у свету. - Ван сваког легалитета је и вођење расправе о Косову и Метохији. Хашки „трибунал” је приликом формирања добио мандат СБ ОУН да истражује злочине у Хрватској и, пре свега, БиХ. Потпуно је ненадлежан за СРЈ, па према томе и КиМ. Расправа око КиМ ван је

Iskra 1. septembar 2002

његове надлежности, чини нову повреду легалитета и потврђује да је „трибунал” политичка институција а не правна.

- Иако је у више наврата било очигледно да су неки сведоци психичким и физичким малтретирањем и претњама били натерани да сведоче, наравно у корист оптужбе, што су неки и јавно рекли током расправе, а што је за сваки суд неприхватљиво, „трибунал” томе није поклонио никакву пажњу, потврђујући општи утисак да су његови чиновници једино заинтересовани да по сваку цену пронађу неки доказ кривице Слободана Милошевића и да су спремни да ради тога занемаре право, правну етику, право оптужених и сведока на фер третман и суђење и сл. - Сваки суд у свету би морао да реагује уколико би неки оптужени био доведен пред њега мимо закона. Слободан Милошевић је пред Хашки „трибунал” доведен супротно Уставу СРЈ. Не обазирањем на ову чињеницу „трибунал” је потврдио да му право и поштовање процедура и закона није приоритет већ прагматични циљ да се оптужени доведе по сваку цену, да му се како год може докаже кривица и да се осуди па макар му се кривица и не доказала. Као закључак овог дела могло би се истаћи да сваки суд мора бити независтан и непристрасан, а поготово онај који расправља о кривици једног председника државе, макар и бившег, јер је свакоме разумном јасно да ће одлуке суда по питању кривице оптуженог неминовно имати далекосежне последице и по државу на чијем је челу био. Хашки „трибунал” у том погледу не улива никакво поверење, поготово након управо завршеног периода суђења Слободану Милошевићу чиме је његов легалитет додатно нарушен. ТОК СУЂЕЊА У протеклих годину дана суђења били смо сведоци бројним расправама око догађаја на КиМ током 1998 и 1999. године. Из свега што смо видели и чули могло би се закључити следеће: Оптужба громогласно, кроз оркестриране режимске медије Запада, најављивано суђење бившем југословенском председнику за злочине које је, наводно несумњиво, починио нашло је свој најочитији израз у оптужници Карле дел Понте. Бескрајна анализа историје, политике, психолошког лика оптуженог, његових циљева и амбиција, више је личила на лош роман него на озбиљну правну оптужницу. Она је и доказ да је суђење политичко а не правно, јер од права у њој ништа и нема. Оно што је у њој речено о Милошевићу могло би се применити на скоро сваког политичара у свету. Историја је потпуно искарикирана, па и фалсификована а политика крајње поједностављена, па је општи утисак након тог дела био више него мучан. У недостатку јасних оптужби, врсних доказа, компормитујућих докумената и сведока, оптужница се бавила нараторством и спекулацијама па и фалсификатима, па је самим тим протпуно промашена. У сваком случају оптужница је крајње непрофесионална, површна, неозбиљна, наивна недоречена и, са правне тачке гледишта, потпуно некорисна.

- Сведоци. Просто је невероватно колики се број сведока појавио при чему су скоро сви од реда патили од истих невероватних слабости. Оно што се може о свима њима слободно закључити је да је остао утисак да су

11


Поуке... скоро сви лажно сведочили. Зашто? Има више чињеница које то потврђују:

- Највећи број сведока је говорио о догађајима којима лично није присуствовао. Поставља се оправдано питање о каквим се то онда сведоцима ради када говоре о догађајима којима нису присуствовали. Све се свело на неуспелу „рекла-казала” трач партију, коју је Милошевић успешно демаскирао. - Скоро сви сведоци су тврдили да их НАТО ничим није угрозио што је бесмислено јер су од бомбардовања страдали не само Срби већ и бројни Албанци. - Скоро нико од сведока готово да није ништа чуо о УЧК, нити о њиховим војним дејствима и терористичким акцијама, што је такође невероватно, односно, очигледна лаж. - Када је реч о тзв. „стручним” сведоцима „трибунала” ни они се нису прославили. Њихове су „експертизе” биле тако површне, исконструисане и очигледно лажне да их је могао дезавуисати свако ко је хтео да уђе у полемику. Крајње непрофесионално, опет... Од „трибунала” какав је Хашки, могло се с правом очекивати да ће да манипулише и кривотвори, јер му је циљ не да утврди истину већ да Слободана Милошевића осуди, али смо очекивали више квалитета у преварама и подметањима. Ове су биле на нивоу уличних „шибицара”. - Када је реч о тзв. „инсајдерима” ни ту се оптужница није прославила. Иако су већ сведочили неки појединци, најављени громогласно као одлучујући за доказивање Милошевићеве кривице, од тога није било ништа. Апсолутно се показало да ће се тешко наћи онај ко ће прстом упрети на оптуженог као кривца за злочине који му се приписују. Пре свега јер би то била лаж. Србији и СРЈ су ратови наметнути, злочине су чинили понајвише други, код Срба понеко, али политика организованог злочина никада није постојала у Србији, ни пре, ни сада. Тешко да ће ико пристати да у историју уђе као човек који је лажно сведочио у Хагу, без обзира на данашње притиске и уцене Хашких истражитеља и њихових овдашњих помагача. На крају крајева, сви су свесни да ништа не траје вечито, осим суда историје. - Оптужени. Ко год да је у Хагу очекивао уплашеног, скрушеног и утученог човека, након свега што се Милошевићу десило, преварио се. Слободан Милошевић је, у свом маниру, више него икада смирен и сталожен, као да разговара са децом, водио дијалоге са судијама, тужиоцима, сведоцима, побијајући систематски њихове исконструисане изјаве, доказујући апсурде у њиховима оптужбама, износећи скривене чињенице о њима самима, демаскирајући политичку природу лажног суда, тенденциозност судија, фалсификовање чињеница и исконструисаност оптужби. У свим својим наступима деловао је, за разлику од осталих - судија, тужилаца, сведока, пријатеља суда - сигурно и самоуверено а све што је изрекао било је, у суштини, на линији одбране и интереса земље, свестан да се у Хагу не суди само њему већ и свима нама, целој земљи, о чему најбоље сведочи оптужница о којој је већ било речи. - Судије. Током целог овог периода судије су биле у функцији оптужбе и на сваки могући начин, некада отворено, а некада мање, помагали оптужби и сведоцима, на штету оптуженог. Када год би неки сведок био у неприлици због питања Слободана Милошевића, они су му прискакали у помоћ, нарочито судија Меј. Било да су одузимали реч Милошевићу или на други начин опстру-

12

ирали да не дође до још горе позиције по њихове штићенике сведоке оптужнице. Сумњамо да ће се тако понашати када, и ако икада, сводоци буду у корист оптуженог. Својим понашањем допринели су даљој ерозији легалитета и кредибилитета суда и потврдили његову политичку позадину. Неспособни да се носе са оптуженим, нити да из неприлика извуку сведоке како се не би даље компормитовали, свесни да ће тако бити и убудуће, на сваки начин покушавају да Милошевића убеде да прихвати адвокате како би њега спречили да говори. До сада у томе нису имали успеха. Међутим, толико инсистирање на болести Милошевића, иако за то има основе, више личи на увертиру да му се „због отежаног здравственог стања” одузме право да самостално себе брани и одреди адвокат, са којим ће они свакако много лакше.

- Пријатељи суда. Како и сама реч каже „пријатељи суда” су, на свој начин, покушавали да помогну суду, свакако не оптуженом. Међутим, судије и сведоци су се толико мучили сами са собом због немогућности да надвладају Слободана Милошевића, да су њихове услуге веома мало користили. Ни Милошевић то не дозвољава, свестан да њихово време краде његово, па су спречени да нанесу већу штету оптуженом него што би објективно могли. У крајњој линији, Милошевић је одабрао да се сам брани а ако му треба помоћ, нека је сам одабере. Ови „помоћници” нека и даље помажу суду.

МЕДИЈИ И СУД Овде нећемо улазити у познате чињенице да су страни медији процесу у Хагу поклањали пажњу само када је требало најавити хапшење Слободана Милошевића, његово прво појављивање на суду, значајне сведоке који ће „доказати” његову кривицу, а да су пропустили да пренесу колико је пута раскринкао лажне оптужбе и сведоке, колико пута је, испитујући сведоке, показао шта је истина а шта није. Овде желимо да истакнемо нешто друго, о чему је до сада било мало ре чи, а значајно је са аспекта расветљавања претходних догађаја који се сада расправљају на „трибуналу” у Хагу. Наиме, суђење у Хагу је драстично показало разлику између медија и суда. Колико год „трибунал” у Хагу био политички, колико год његова намера била да се по сваку цену докаже кривица Слободана Милошевића и он осуди, ипак је суд, ради елементарног поштовања основних судских процедура, од којих иначе не болује, морао дозволити оптуженом да говори. То је нешто што ми ни као земља нисмо имали прилике да учинимо све до овог суђења. Наиме, већ дванаест година Запад, оличен у САД, Великој Британији, Немачкој, Француској, па онда и другим земљама из њихове орбите, огромним таласима ваља гомиле исконструисаних оптужби, прљавих подметања, фалсификованих и једнострано приказаних збивања и разлога зашто је до њих дошло, све у циљу стварања лажне представе о чињеницама и догађајима у очима сопствене и светске јавности, зарад остваривања својих интереса и циљева и оправдавања сопствених, иначе неприхватљивих и нелегалних поступака, као што су, на пример, бомбардовање СРЈ и окупација Косова и Метохије. На све те оптужбе наша земља и њени представници ретко су имали прилику да ишта кажу, а и када би је добили била је то борба 100 на према 1. Страна пропаганда успела је да догађаје и личности прикаже у лажном светлу и створи утисак да су за све догађаје на простору претходне СФРЈ криви Срби, њихова власт и понајпре Слободан Милошевић. Стога се очекивало да ће суђење бити „мачји кашаљ” и да ће се лако доказати његова, а тиме и наша, кривица. Међутим, суђење у Хагу донело је, за Запад, и веома болну прилику да Слободан Милошевић, главни актер „наше” стране, каже бар нешто у своју и нашу одбрану. Сада, дакле, више није било

Iskra I.septembar 2002


могуће лагодно ређати оптужбе, оцене и предлоге за кажњавање, без икакве потребе да се оне докажу, а да нико не може да на то одговори. Преварени су и сведоци. И они су уверавани да ће све ићи глатко и да ће њихове лажне изјаве проћи без проблема. Слободан Милошевић о свему што се на нашим просторима дешавало свакако зна много, сигурно више од свих њих. А сада је имао прилику да нешто од тога и каже. Овога пута је свака оптужба добила свој одговор, сваки исказ је стављен под лупу провере, сваки догађај је добио и другачије објашњење. Зато је цела та игра са намештеним сведоцима, лажним оптужбама, исконструисаним догађајима, пала у воду, колико год да су покушавали да Милошевића спрече и спутају да говори. Сувереност Слободана Милошевића у дијалогу са онима који га окривљују показује, поред других ствари, и сву величину и значај монструозне медијске хајке која је против наше земље несумњиво вођена у дужем временском периоду, а без могућности да на њу адекватно одговоримо, ућуткани бојкотом западних, тобоже слободних, медија. Да смо ту прилику имали, што су они могли обезбедити да је било политичке воље њихових политичких олигархија, можда би цео ток југословенске кризе ишао другим правцем и ратова можда и не би било. У сваком случају, Милошевић је из окршаја са судом и његовим сведоцима изашао као неприкосновени победник, не само зато што је говорио истину, већ зато што је имао прилику да се брани и да јавно одговори на оптужбе, ма колико то било у несразмери са бројем оних који га оптужују. Добро би било након овога схватити значај медија и пропаганде као наук за убудуће, да нам се историја не понови у некој другој историјској ситуацији која не мора бити баш тако далеко... ОДЈЕЦИ У ЈАВНОСТИ Суђење у Хагу у нашој земљи пратио је велики број људи. У свету знатно мање. Чувари демократије су се побринули да од својих грађана сакрију директан ток суђења како их не би поколебали у уверењу да је Милошевић несумњиво крив само што то не могу тек тако доказати. Ипак, након годину дана „доказивања” и даље се муче и све теже својим грађанима могу објаснити шта је то спорно када тако јасан случај не могу довести до краја. У неким последњим написима западних медија провејава крајње разочарење досадашњим током процеса и његовим резултатима. Када је реч о нашој земљи може се рећи да је суђење било медијски догађај број 1. Ово није мали комлимент имајући у виду невероватан број скандала и афера које смо имали у протеклих годину дана. Својим храбрим држањем и непобитним аргументима које је износио, оптужени је побрао симпатије, па чак и многих међу онима који су гласали против њега на септембарским изборима 2000. године. Његовом су успеху свакако допринели и лажни сведоци, генерализоване оптужбе на цео народ и државу и пристрасно понашање судија али остаје чињеница да се успешно изборио са много надмоћнијим противником који је сковао заверу да га уништи и ради тог се циља користио свим средствима, што је наша јавност сигурно запазила. Поред тога, највећи број наших грађана не сматра да је Слободан Милошевић крив за оно зашта га у Хагу оптужују, не верује да смо ми, Срби, криви за распад претходне државе и за сва зла која су се у вези са тим десила, а знају за злочине који су учињени против нас а о којима нико не говори. Суђење је поново отворило многа питања из недавне прошлости и дало им одговор који је можда тада недостајао. С друге стране, и околности у земљи су се делимично измениле. ДОС је добио претходне изборе на два постулата: Слободан Милошевић нас је изоловао од света јер је он крив за наше неспоразуме са њим и чим он оде све ће бити у реду. И у тешкој смо финансијској и економској ситуацији због Слободана Милошевића, кога свет кажњава за погрешну политику а ми трпимо, чим он оде ми ћемо ући у благостање. Након две године од промене власти

Iskra 1. septembar 2002

јасно је, након овог суђења, да Слободан Милошевић није крив за оно зашта седи у Хагу, односно за ратове на овом простору, а од благостања које је очекивано ни трага, ни гласа. Живи се кудикамо горе. И суђење у Хагу је, дакле, донекле помогло да се пропагандна магла која траје последњих неколико година мало разиђе а животне тешкоће које нас све више притискају су нас натерале да поново размислимо шта смо чиме добили а шта изгубили. Иако смо далеко од било какве јасне политичке платформе, односно сагледавања политичких снага које би је могле изнети - односно шта нам је, као земљи, чинити да се из садашње ситуације извучемо, процес отрежњења је ипак почео.

МЕЂУНАРОДНЕ ПОЛИТИЧКЕ ОКОЛНОСТИ Током ових годину дана суђења Слободану Милошевићу на међународном плану су се догодиле неке значајне промене које су и овом процесу, и Милошевићевој улози у догађајима за које га оптужују, дали нову димензију. Заоштравање ситуације на Блиском истоку, где израелска армија „потпуно легитимно” масакрира цивиле (нико је не оптужује за прекомерну употребу силе) на туђој територији, потом напад на трговински центар у Њујорку, бомбардовање Авганистана и његова окупација, као и најаве новог масивног напада на Ирак са циљем рушења Садама Хусеина и окупације Ирака, у потпуно новом светлу приказују и догађаје у СРЈ за које се Милошевићу суди. Све је очитије да није Милошевић тај који је изазивао ратове већ они који му сада суде. Па нису ваљда сви криви а само они исправни. У френетичној пропаганди против СРЈ и њеног тадашњег председника неко је и могао помислити да је наша земља стварно нешто крива и да чини неке злочине које треба спречити. Неупућени, а њима је та пропаганда била упућена, су то могли поверовати. Сада, после свега што се десило откада Милошевић није на политичкој сцени, видимо да је Милошевић у Хагу, Срби и остало неалбанско становништво протерано са КиМ, да на КиМ влада терор, етничко чишћење, криминал, шверц, трговина дрогом и белим робљем и да је то и даље потенцијално буре барута које прети да поново разбукти сукобе на Југу Србије, у Македонији или у Грчкој. За све то сада свакако није крив Милошевић. Иако је то тако, тзв. Међународна заједница, а у ствари САД и неколицина њених савезника, издаје саопштења о великом напретку демократије на КиМ, обнови, сарадњи, и у сличном тону, иако је то далеко од и привида истине. Када би то било тачно, ко то онда убија, отима, малтретира Србе и неалбанце тамо, ко руши православне цркве и гробља, ко отима туђу имовину и каменује аутобусе и аутомобиле који носе регистарске таблице Србије? Са друге стране, како то да тако мирољубиве, демократске и хумане нације и државе, као што су САД и њени савезници, стално некога нападају и бомбардују, како то да стално морају негде, у страним земљама да на силу доводе своје трупе, како то да им стално сметају неки „недемократски” режими (при чему им неки други једнако недемократски нимало не сметају). Зашто баш они увек „морају” некога да нападну, бомбардују и окупирају, тобоже у општем интересу и ради неких универзалних принципа. Пре ће бити друго - да смо сви ми жртве њиховог империјалистичког похода на освајање светских ресурса и стратешких региона а да медијска сатанизација и суд у Хагу имају за циљ да маскирају њихове праве разлоге и мотиве, као и њихову несумњиву одговорност за последице таквих акција - разарање земаља, убијање недужних људи и отимање туђих територија и богатстава. Господин Буш најављује ратове без краја. Да ли ће бити довољно криваца за тако нешто. Ако их и не буде САД ће саме направити кривце јер се ратови морају наставити ради добробити САД и њених грађана. Другима

13


Поуке ... како буде. Господин Буш најављује рат против тероризма. Па зашто онда тесно сарађује са терористима УЧК? Зашто су САД бомбардовале СРЈ да би заштитили терористе ако против њих ратују? У светлу несумњиво милитаристичке политике САД, која је данас видљивија него што је то можда била пре неколко година, и њиховог, сада већ јасно уочљивог, ослањања на многе терористичке групе у свету ради остваривања својих интереса кроз дестабилизацију земаља које желе покорити и окупирати (примери за то су и друге земље, не само Југославија - Ирак, Македонија, Кашмир, Иран и сл.) и процес у Хагу добија другу димензију и смисао, и у очима наше, али и светске јавности. НОВИ МЕЂУНАРОДНИ СУД Делегитимизацији „трибунала” у Хагу допринео је и још један догађај на међународној политичкој сцени - почетак рада новог Међународног кривичног суда, овога пута са седиштем у Риму. За разлику од овог Хашког, суд у Риму је легалан јер је прихваћен од великог броја држава, кроз колективни уговор суверених држава, које су своје приступање овом суду ратификовале кроз своје парламенте. Суд је, за разлику од Хашког, надлежан за све земље једнако, а не за поједине, значи није дискриминаторски као Хашки. И напокон, почетак рада суда до краја је обелоданио двоструке стандарде САД и њихову непринципијелност, односно дао „трибуналу” у Хагу праву димензију - политичку. Наиме, САД су не само одбиле да ратификују приступање овом суду, већ су повукле и свој претходни пристанак. Такво понашање објаснили су страхом да њихови држављани не дођу под удар овог суда, што је супротно њиховом уставу, наводећи и да се „такав суд може искористити политички ради оптуживања њихових држављана”. Када је то тако, поставља се питање како онда толико инсистирају на суду у Хагу, на изручењима оптужених без обзира да ли је то у складу са уставима земаља чији су они држављани и не питајући се да ли можда и тај Хашки суд некоме суди из политичких разлога? Оваква позиција САД наишла је на осуду великог броја земаља и иако су кроз ОУН спровеле одлуку да њени држављани који учествују у мировним - читај војним акцијама у свету неће годину дана бити под јурисдикцијом суда, неизвесно је докле ће се таква позиција САД одржати. Ако ништа, Европа и неки други политички фактори добили су добру карту у руке за цењкање са САД, овога пута на њену штету. Са друге стране, јасно се показала неморалност америчке спољне политике и разоткрило јасније него икад да је суд у Хагу, у ствари, инструмент САД и НАТО у наметању њихове хегемоније, односно да му је циљ да застраши све оне који им се супротставе, као и да су САД спреме да суде другима али нису да дозволе да се њиховима суди, што би требало да буде неприхватљиво у савременом свету и достигнутом степену цивилизације а што и суђењу у Хагу даје другачију димензију. ЗАКЉУЧАК Могло би се констатовати да је суђење Слободану Милошевићу запало у озбиљну кризу јер ништа од свега зашта је он оптуживан није доказано, нити је близу тога. И суд и сведоци, и оптужба су се знатно искомпромитовали, нелегитимност суда је још и појачана, сумње у његову политичку позадину и спрегу са САД и НАТО-м постале више него оправдане, нерегуларност процеса више него очигледна и процесне радње све произвољни-

14

је, површност оптужнице и њена исконструисаност доказана, увереност да ће се наћи неко да јасно сведочи против оптуженог пољуљана. Треба овде можда поставити и питање ко то има интереса и зашто да плаћа 1160 чиновника овог суда и то енормним платама и дневницама. Потом, зашто је тако низак професионални, односно правнички, ниво тужилаца, судија и запослених. Вероватно је одговор на ово питање - зато јер иоле озбиљнији правници нису желели да учествују у оваквом монтираном процесу. С друге стране Слободан Милошевић је побрао све симпатије за храбро држање и убедљивост свог наступа и аргумената. Међународне околности, измењене догађајима који су имали свој посредан одраз и на ово суђење, допринеле су јачању Милошевићеве позиције, компормитацији САД и НАТО-а, као спонзора „трибунала” и међународних фактора јер се показало јасније него икада до сада да су они ти који производе кризе у сопственом интересу а за то оптужују друге. Сада је више него очито да они воде милитаристичку политику према осталом делу света, ван њихових непосредних савезника, која угрожава велики број држава и својом неодговорношћу може свет гурнути у још шире и несагледивије сукобе и ратове. Односно, постаје све очигледније да су ратове, за које оптужују Милошевића, сами изазивали и подстрекавали, како би политички, војно и економски покорили овај витални регион Европе, као стратешки, војно, саобраћајно и економски значајан, тако и као полигон за даље ширење на Исток. Шта се сада може очекивати у наставку суђења? С обзиром да је теоретски гледано највише основа за доказивање кривице Милошевића било по питању Косова и Метохије, јер је та област у саставу Србије и СРЈ и у непосредној одговорности председника СРЈ, а што је изостало, шансе да се то докаже по питању БиХ и Хрватске су још мање. Ни од преосталих сведока не треба очекивати да ће доказати непобитну кривицу оптуженог, мада се то не сме сасвим искључити јер је оптужба сада вероватно спремна на све да би се из ове ситуације какотако извукла. Зато, ако не „убеде” неког сведока да потврди Милошевићеву кривицу, логично је очекивати да ће оптужба и суд покушати да Милошевића онемогуће да говори јавно или му на сваки начин отежати услове и одбрану. Тражиће начине да му наметну адвоката, да га прогласе много болесним па да траже заступника, или било шта друго (у неке горе сценарије да не улазимо мада не треба заборавити да неки нису преживели Хаг) како би процес бар развукли што више и полако га гурали ван домашаја јавности и у заборав. Он ионако за њих више и нема значаја. Своје циљеве у Југославији су остварили, Милошевића су у Хаг довели, друге државе и њихове лидере застрашили, па што онда баш морају и доказати да је крив „кад сви знају да је крив”. Најбоље је процес успорити, развлачити, склонити га из медија и полако заборавити. На екранима и у новинама ће бити неке важније вести. Појавиће се неки нови диктатори и нека друга угрожена места и заједнице које ће они морати бранити бомбама и „мировним акцијама”. И све ће полако пасти у заборав. Наравно, пустити га сигурно неће. Можда се једнога дана појави кратка вест у неким периферним листовима да је бивши председник СРЈ осуђен на неку временску казну због ратних злочина, геноцида или слично учињених пре много година. Ни такав сценарио не би требало да изненади. Они ионако оптужене држе у затворима колико год им треба, без обзира на законе и рокове које они прописују. Па зар Момчило Крајишник не седи у затвору већ две године (ако га се још ико сећа)? Што то не би могло бити и са другима, ако је корисно?.

Раде Дробац

Iskra l.septembar 2002


PREGLED DOGAĐAJA „Izazov zdravoj pameti” Ovako glasi naslov jednog napisa u ‘Politici’ od 19. juna 2002. g. Clanak potiče iz pera Desimira Tošića, Mirka Tepavca, Mihajla Mihajlova, Živorada Kovačevića i Aleksandra Nenadovića.

Pomenuta gospoda plediraju za buduću Srbiju da bude demokratska i kažu: „Ако smo za demokratsku Srbiju, ne bismo smeli dopustiti da mistifikacije o četnicima zatruju i mladu generaciju”. Ova gospoda nam ne kažu, da pored ‘četničke mistifikacije’ postoji takođe i njihova, koja je nastavak one naše demokratije od pre 27. marta 1941. Jedna kratka analiza potrebna je da se stvari izvedu na čistinu. Pisci u „Izazov zdravoj pameti” ne kažu nam šta oni podrazumevaju pod demokratijom. Po njima izgleda da taj ideal, demokratija, ima per se neprikosnovenu, bez priziva, vrednost, što nije tačno. Demokratija je samo ljudski oblik ili forma vladavine jednog društva, odnosno naroda. A ova forma demokratije niti se može organizovati, niti primeniti u praksi bez demokrata - ljudi i žena. Može se nametati sa strane bajonetima, korupcijom ili praksom sadašnjih zapadnih demokratija, bombardovanjem od 78 dana, kao što su radili sa Jugoslavijom, naročito sa srpskim narodom.

Demokrati se ne mogu stvoriti u jednom društvu preko noći. Potrebne su dve ili tri generacije odgoja u stvamom duhu demokratije. Demokratija je pre svega odgoj, kultura, vaspitanje i principijelnost sa tolerancijom i drugih mišljenja i stavova, u duhu ustavnosti i zakonitosti. Demokratije ne smeju lomiti zakone i praviti pučeve i vrčeve. Bez demokrata sa kulturom i odgojem nema demokratuje, vec samo prazne ljušture. Posle ovih momenata, najveća institucija demokratije parlamenat, da bude demokratski mora biti odraz socijalne strukture dotičnog društva. U prvoj Jugoslaviji, gde smo imali 76% zemljoradničkog staleža, koji je samo ponekad jedva bio predstavljen u Parlamentu. Mi smo imali po desetak do dvadesetak partija, što naravno nije bila demokratija. Partije u našem podneblju, što je primetio i zapisaso Slobodan Jovanović još 1923. „... suviše su žučne, strastvene, zagrižene, nepriincipijelne”, a mi bi dodali i često koruptivne. Zbog ovakvog stanja demokratiju u prvoj Jugoslaviji bilo bi pravilnije nazvati partiokratija što je ustvari i bila. Pored ovih kvalifikacija, demokratija bi morala da bude čuvar, branioc i unapređivač narodnih, nacionalnih interesa, pošto živimo u nacionalnoj državi, a nikako nosilac nebuloznih i planetamih ideja koje su nam nametale nase ‘demokrate’, kao onom neodbranjivom tezom žrtvovanja Kraljevine Jugoslaviije pod nemačke tenkove, jer smo „time odložili napad na Sovjetski savez, spasli smo Moskvu, a žrtvovali Beograd i time doprineli Hitlerovom porazu” kakva drska laž. Mi smo kopirali 1919. g. ustav Treće francuske republike, koji je bio liberalan i primenili ga na našu heterogenu jugoslovensku stvamost. Taj ustav bio je stalni kamen spoticanja u prvoj Jugoslaviji. Cipela se nikad ne meri na tuđu već svoju nogu.

Sadašnja uprava u Srbiji Naziva sebe demokratskom, a ustvari teško da je to. Ovo zbog toga što je donekle postavljena od tuđina, neprijatelja koji je razbio i porobio našu zemlju. Ovaj neprijatelj satanizirao je srpski narod, mnogo više nego svi vekovni neprijatelji njegovi kroz istoriju. Zbog ovoga, taj neprijatelj ne može nam služiti za obrazac u bilo čemu. On nama sada

Iskra 1. septembar 2002

komanduje preko njegovih političko-diplomatskih gaulajtera i kroz njegov Tribunal za linčovanje Srba u Hagu. Samo slepac ne može to da vidi, već se neki zavaravaju, a takođe i ceo naš narod. A ako smo za demokratiju, onda da stvaramo našu narodnu, baziranu na narodnom shvatanju i iskustvu stvaranja državnosti kroz devetnaesti i prve dve decenije dvadesetog veka. A oni naši političari i mediji koji su na trebovanju kod G. Soroša, slični su onim našim ‘demokratima’ uoči 27.3. 1941. koji su gumuli našu zemlju u ambis gde se još nalazimo.

Trabunjanje dr Vojislava Šešelja U zapisniku - nastavka sednice Veca građana u Srbiji od 11. aprila ove godine, strana 34. stoji da se za reč javio dr V. Šešelj. Predsednik Skupštine dr D. Mićunović dao mu je reč. Nekadašnji docent univerziteta Šešelj, bez ikakve veze sa dnevnim redom, počeo je sa irelevantnim i lažljivim insinuacijama, rekavši sledeće: „Srpski narod je u ovom ratu (ne kaže u kojem ratu) branio samo svoje pravo da živi u jedinstvenoj državi. A Dimitrije Ljotić kao jedini Srbin, koji je bio iskreni prvrženik Hitlem, nijednog Srbina nije mogao da mobiliše za rat na Istočnom frontu”!? Izgleda da Šešelj nije ništa pročitao što je D. Ljotić napisao, već samo ponavlja, kao papagaj, ono što je pod komunizmom naučio. On takođe siluje i istoriju. Cak je i 27. martovska vlada 1941. nudila Ljotiću portfelj u vladi, koji je on odbio i tražio vojni raspored, gde je u kratkotrajnom ratu bio kao rezervni potpukovnik komandant jednog pešadijskog puka. Ajoš 1936. g. Ljotić je napisao: ,,Ni fašizam ni hitlerizam već Zbor”. Ovaj napis preveli su na engleski jezik: Vladan Vujović i Staniša Vlahović, a objavio ga je časopis: „South Slav Journal”.

Jedno svedočanstvo za istoriju U junu 1942. Ljotićev lični sekretar Boško Kostić putovao je u Tursku po nalogu Nedića i Ljotića. Prvo, da kupi sirovi pamuk, da se preradi u srpskim fabrikama u tkanine za oblačenje 86 hiljada srpske dece-siročadi, izbeglih ispod ustaškog, albanskog, bugarskog, mađarskog i komunističkog noža. Drugo, da prenese preko naše ambasade poruke kralju Petra i njegovoj vladi u Londonu. Kostić je sve ovo svršio, plus što je doneo i šifra za Dražu Mihailovića, da direkno komunicira sa svojom vladom. Dotle se samo moglo kroz britanske izvore. Kostića je pratila britanska obaveštajna služba, i evo dva isečka iz razgovora koje je vodio. U Turskoj za vezu sa nasom ambasadom, britansku trojku obaveštajaca sačinjavali su: pukovnik Barre (ili Barret) u civilu profesor slavistike na londonskom univerzitetu; major William S. Morgan, dobar poznavalac našeg jezika i naše zemlje, poslovni čovek, major Sudakov lektor slavistike na kembridžskom univerzitetu. Sva trojica govorili su naš jezik. Pukovnik Barre, pored drugih, prvo je postavio ovo pitanje Kostiću: „Šta D. Ljotić misli ko će pobediti u ovom ratu?” Kostić je odgovorio: „Ljotić smatra da će Nemci izgubiti rat.” „Zašto?”, pitao je pukovnik Barre. „Zato što on smatra da Nemci nemaju jednog Čerčila. Drago, što je njihova politika u Rusiji katastrofalna jer oni ne vode rat protiv Staljina i komunizma već protiv raskog naroda, koji kad je upoznao Nemce okrenuo se Staljinu protiv Nemaca”. „Koliko će rat još trajati po mišljenju Ljotića i Nedića. ,,0ni smatraju da će dugo još trajati, a glavni pobednik u ovom ratu biće Staljin”. „Zašto?” upitao je Barre. „Zato što Nemci gde god okupiraju svak ih mrzi. Oni nemaju prijatelja u pokorenim zemljama. Staljin, u

15


Pregled ... drugu ruku, ima svuda prijatelje, čak i u Engleskoj i Americi i gde god stiže, a vi ste u savezu sa Staljinom i jačate njegov komunizam”. „Е, ovo je mnogo interesantno, i želim da sve zapišem”, rekao je pukovnik Barre. Treba imati na umu da se ovaj razgovor vodio pre velikih bitki na Kursku, Е1 Alameinu i Staljingradu. A što je takođe važno jeste da britanska obaveštajna služba, ne samo što nije pokušala da uhapsi Kostića, niti da mu pravi smetnje, već su ponudili usluge kod turske vlade, kako bi Kostić dobio porudžbinu pamuka. Jedan od ovih obaveštajnih oficira, održavao je sa B. Kostićem korespodenciju nekoliko godina. On je bio užasnut politikom svoje vlade, što je nametnula Jugoslaviji komunizam. Profesor E. D. Goy predavao je jugoslovensku književnost na kembridžskom univerzitetu. Njega je mnogo interesovao Ljotić, koji je u ratnoj i poratnoj komunističkoj propagandi bio oklevetan. Goy je želeo da čita Ljotića u originalu, jer je govorio savršeno naš jezik. U istorijskom žumalu: South Slav Journal (mislim 1988.) napisao je prikaz jedne knjige na engleskom Ljotićevih misli i ideja. Zatim je tražio od pisca ovih redova još nekoliko originalnih Ljotićevih misli i ideja. Takođe ga je intereseovalo zašto je on odbio ponudu generala Mirkovića da obrazuje vladu, kad ovaj bude izvršio državni udar. Pošto sam imao dva intervjua sa Mirkovićem, ja sam mu izneo šta je Mirkovic meni doslovno rekao. U odgovoru profesor Goy, u podužem pismu, između ostalog napisao je i ovo: Ja nisam niti hrišćanin niti musliman. Ne interesujem se hrišćanskim idealizmom, niti pak socijalističkim ili marksističkim Medutim ja se divim Ljotiću kao političaru (koji mrzi ‘politiku') i pitam se ne bi li i mi (u Britaniji) trebali da imamo danas jednog takvog čoveka, akamoli ne jedna mizema Jugoslavija...”! (19. septembra 1986.). Skandal sa prostitucijom u Sarajevu

Interesantno je da razbijače Jugoslavije (sve suvi demokrati) u njihovim kolonijama koje su napravili od Jugoslavije, pored zločina koje su učinili, prati i huda sreća porasta kriminala i prostitucije. A gde god zapadnjaci dopm donesu sa sobom ove poroke. O prostituciji u šeher Sarajevu, pisao je dosta opšimo londonski Tajms od 7. avgusta. U napisu se kaže kako je jedna Amerikanka Katarina Bolkovac, izgubila posao kod američke kompanije Dyn Corp., čiji se štab nalazi u Britaniji. Ova kompanija regrutuje i snadbeva policajce za Bosnu - da održavaju red. Ta ‘međunarodna’ policija iz 47 država sveta čuva tu američku koloniju od raspada. Madam Katarina Bolkovac ustanovila je da su neki članovi policije upleteni u trgovinu sa prostitutkama. Upleten je u ovu rabotu takođe i visoki zvaničnik UNO Dennis Ladauer (ne kaže se koje je nacionalnosti). Katarina Bolkovac je apelovala protiv njene kompanije i dobila je prvo povratak na svoj položaj, a zatim i novčanu kompenzaciju. U Tajmsovom članku dalje se još opisuje i raspreda ova bedna i odvratna rabota. U napisu se ističe sirovost i bezočnost UNO zvaničnika policije koji se „divljački ponašaju prema nesrećnim ženama koje su pale u njihove mreže. Ovo bi, pored ostalog, bilo jedno od ostvarenja „demokrate” Bil Klintona i njegove svemoćne države. Narod u Bosni i Hercegovini govori im: „Gubite se strva vam se neznalo”... Dokle će sve ovo bedni i porobljeni narod da podnosi? Narodni pesnik je to davno izrekao: „... dok krvca iz zemlje provri, a potom protiv porobljivača dići će se i kuka i motika...”

PREDSEDNIK SINDIKATA SRBIJE KRITIKUJE VLADU Ne vidi nezadovoljstvo Ako ne bude sporazuma počeće protesti Predsednik Veća Saveza sindikata Srbije Milenko Smiljanić ocenio je da se “Vlada Srbije isuviše udaljila od naroda i ne uočava njegovo ogromno nezadovoljstvo i energiju protesta koja se oseća u vazduhu”. Vlast, izgleda, nema osećaj koliko su Ijudi nezadovoljni zbog najnovijeg poskupljenja električne energije i niskih zarada a, uz to, prisutna je i opšta neizvesnost radnog mesta, što je i najveći motor i motiv za proteste, rekao je Smiljanić. “Ako se hitno ne napravi neki socijalni sporazum između vlade i sindikata, radnici će se, u očaju i beznađ u, sami organizovati i krenuti u proteste", kazao je on i dodao da bi generalni štrajk, najverovatnije, “bio i kraj ove vlasti”. Smiljanić je naglasio da vlada mora definitivno da shvati da ne može da vlada samo uredbama, agencijama i potčinjavanjem parlamenta svojim interesima. Ona će da pogreši ako ne postigne konsenzus i dogovor sa dva najveća sindikata u Srbiji, koja obuhvataju 90 odsto sindikalno organizovanog radništva Republike, dodao je on. “S obzirom na to da nama nije u interesu da destabilizujemo zemlju, sa Ujedinjenim granskim sindikatima „Nezavisnost” definisaćemo socijalnoekonomski ugovor, koji ćemo ponuditi svim predsedničkim kandidatima” jer, kako je ocenio, “oni sada, u okviru svoje kampanje, pokušavaju da u sindikatima pronađ u saveznike”. Ističući neophodnost dogovora s budućim predsednikom Srbije oko nacionalnog socijalnog programa i rešenja viška radnika u procesu privatizacije, o tome kakvu privatizaciju podržati i kako je usmeriti, Smiljanić je kazao da “ovo što sada imamo na sceni ide na grabež i otimačinu”. On smatra da svaki čovek koji u procesu tranzicije ostane bez posla, mora da ima neki stepen socijalne obezbe đenosti, a u tom procesu i u aukcijskim i tenderskim komisijama mora da bude po jedan predstavnik sindikata. Zapitavši zašto vlast spaljuje robu široke potrošnje, poput cigareta, Smiljanić je predložio da se na tu robu stavi državna markica i da se proda, a zarađeni novac stavi u socijalni fond ili iskoristi za revitalizaciju preduzeća. On je, takođe, predložio da se cena svih proizvoda, ili samo nekih, poput piva i koka-kole, koji se troše u velikim količinama, poveća za jedan dinar, što bi bilo dovoljno da se napuni socijalni fond. To, prema njegovim rečima, ne bi mnogo opteretilo budžet građana, za razliku od “drastičnog povećanja cene električne energije”. (Tanjug, 11.8.2002.) ŠVAJCARSKA I JUGOSLAVIJA SU ODBILE ZAHTEV SJEDINJENIH DRŽAVA da potpišu bilaterlani dogovor kojima bi se onemogućilo da Amerikanci budu izručeni novoformiranom Međunarodnom krivičnom sudu piše britanski Guardian. ( B92, 16.8.2002.).

Balcanicus

16

Iskra 1 .septembar 2002


СЛАБО СРЦЕ ЋЕ, МОЖДА, СПАСТИ МИЛОШЕВИЋА Лондонски дневник „ The Daily Telegraph ” од 26. јула 2002. године под горњим насловом доноси извешатај свога дописника из Брисела, Ambrose Evans-Pritcharda, из кога се може назрети, да је суђење Милошевићу у тешкоћама због недостатка доказа тужбе. Ово је једно од све чешћих мишљења да суд настоји да искористи Милошевићево стање здравља да олакша посао тужилаштву. С једне стране помиње се именовање службеног адвоката Милошевићу, јер се претпоставља да он неће бити тако успешан у оспоравању оптужнице као сам Милошевић; с друге стране, ако именовање службеног адвоката не успе услед Милошевићевог категоричног противљења, најављује се могућност обуставе суђења из „здравствених разлога”, што и писац овог извештаја помиње. Следи Еванс-Притчардов напис у нашем преводу са енглеског. *

* *

Слабо срце ће можда спасти Милошевића да буде први лидер у историји осуђен за геноцид и злочине против човечности. Алармирани погоршањем здравља звезде мећу својим затвореницима, Суд за ратне злочине Уједињених нација каже да је јуче наредио медицински налаз, да ли је Милошевић довољно јак да издржи будуће напоре једног дугог суђења. Британски судија Ричард Меј приказује Милошевића у поверљивом извештају суду као „човека са јаким кардиоваскуларним ризиком,” Милошевић је оптужен у 66 тачки за своју улогу у наређивању - или спречавању - најгорег европског покоља после Другог светског рата, укључујући масовно убиство 7.000 муслиманских људи и дечака у Заштићеној зони УН у Сребреници. Милошевић (60) сада живи у ћелији 9 са 15 стопа у затвору у Шевенингену пошто је пре 15 месеци изручен Уједињеним нацијама од српске демократске владе. Некада познат по својим кубанским цигарама, сада непрекидно пуши јефтине цигарете купљене у УН кантини дневним следовањем од 2 евро купона. Мада може да употребљава „џим” и један сат шета у затворском дворишту, мало се труди да остане у доброј кондицији. Суђење је раније овога месеца било одложено да би Милошевић био лечен због високог притиска. Милошевић је одбио да одговори на оптужбу или опуномоћи адвоката да га заступа јер би то дало легитимитет суђењу. Јуче је био у свом уобичајеном борбеном расположењу, наглашавајући да он није тражио суспензију суђења због свог рђавог здравља. „Нисам тражио лекарски преглед. Немојте се заносити илузијама да ја било шта затражим”, рекао је. Одговор сугерира Милошевићево уверењење да обради оптужбе против њега недостају докази упркос годишњег буџета суда од 65 милиона фунти стелинга, 1. 100 судског особља и 9 година спремане оптужнице, те да суђење може да пукне у лице тужилаца ако буде дозвољено да се настави.

Iskra I. septembar 2002

Милошевић често окреће леђа судијама и прави гримасе према галерији у отвореном исмевању суда и одбијајући да стави слушалице да би пратио суђење. Главни тужилац, Карла дел Понте, је критикована због честе употребе „рекла-казала” свеодочанстава који имплицирају Милошевићеву кривицу као „интелектуалног аутора” убистава у Хрватској, Босни и на Косову без јасних доказа о постојања командног ланца. Али је раније ове недеље она нешто подржана сведочанством Радета Марковића, бившег шефа тајне полиције у Београду, који је рекао да је Милошевић дао оперативна упутства за бруталну кампању етничког чишћења 800.000 Косовара у 1999. години и да је примао дневне обавештајне извештаје о току кампање. Описан од стране УН извора као „примеран затвореник”, Милошевић углавном проводи време у свакодневном читању обимне поште, прегледању српске и енглеске штампе и радећи на рачунару - који нема приступ Интернету - у својој ћелији, или игра карте са другим затвореницима Хрватима, Бошњацима и Србима, бившим непријатељима, сада уједињеним мултикултурним пријатељством у жицама. Ђудљив и потиштен, живи за посете своје супруге и дечачке љубави Мирјане Марковић. Почетно се односио према суђењу као унапред пресуђеном, говорећи судијама да пожуре и окончају „лакрдију” и одмах га осуде. Милошевић изгледа сада ужива у тешкоћама тужилаца да докажу оптужбу, па ће несумњиво оптужити суд да изврдава даље суђење, ако га сада обустави због његовога стања здравља. ДЕЛ ПОНТЕ МЕЊА РАДНО МЕСТО. Бечки лист Стандард пише у петак да је све више назнака да ће главни тужилац Хашког трибунала Карла Дел Понте ускоро променити радно место, пошто се њено име све чешће повезује са недавно основаним Међународним кривичним судом. Стандард сазнаје у Берлину да се Немачка залаже за заједничког кандидата Европске Уније. Са друге стране немачки Берлинер цајтунг наводи да Дел Понтеова планира да промени посао пре него што, како наводи лист, процес против Слободана Милошевића доживи потпуни дебакл. Почетком недеље портпарол тужиоца Флоренс Артман изјавила је да Дел Понте не размишља о промени радног места. "Она има пуне руке посла и жели да доврши процес против Милошевића1', рекла је Артман. (Бета, 9. 8. 2002.).

SFOR PREKINUO POTRAGU ZA KARADŽIĆEM. "U ovom trenutku povlačimo naše snage iz zone, operacija je završena", rekao je agenciji Frans pres portparol SFOR-a Skot Landi. SFOR je ranije_ saopštio da je svrha operacije, koja je počela u sredu u selu Čelebići, da se lociraju osobe koje "štite, hrane, pomažu, čuvaju i premeštaju Karadžića" kao i da se pregledaju mesta gde se on može sakriti i putevi kojima se može poslužiti. Landi je juče rekao da je SFOR "veoma zadovoljan rezultatima" operacija koja je poslužila da se potvrde informacije o Karadžiću i dobiju dodatne. (Beta, 16.8.2002.)

17


КАКО SE U SRBIJI NA IZBORIMA KRADE Ovaj napis poslao nam je jedan prijatelj putem elektronske pošte. Da li je tekst objavljen i na Internetu ili ga je naš prijatelj privatno dobio, od autora iz teksta se ne vidi. Mi ga objavljujemo, jer nam se čini da je njegov pisac, g. Zoran Trajković, dobar poznavalac kako važećeg zakona tako i zloupotrebe aktuelne vlasti izborne prakse u Srbiji. *

**

Izborne krađe poznate su građanima Srbije iz Miloševievog perioda vladanja, ali se tradicija izgleda nastavlja i ovo vreme demokratije odnosno DOS-ove vladavine. Izneću neke od najvažnijih odredbi našeg izbornog zakona, njegovu tehniku izvođenja, po kome će se održati i upravo raspisani izbori za predsednika Srbije. Namera mi je da vam dočaram na koji način DOS i njihovi mentori iz inostranstva žele da proguraju Labusa za Predsednika. Zakonom je predviđeno da se glasačko mesto otvara u 7.00 i zatvara u 20.00, stim da se na tom istom glasačkom mestu glasanja i prebrojavaju glasovi. Nakon zatvaranja birališta, glasačke kutije se nigde ne nose, već ta ista izborna komisija koja je sprovodila glasanje otvara glasačke kutije, prebrojava glasove i sačinjava zapisnik sa rezultatima glasanja. Izgleda sve krajnje pošteno ali da li je i suštinski tako videćete iz narednog teksta. Izbornu komisiju za svako glasačko mesto formira centralna izborna komisija, koju je opet izabrala Vlada Srbije. Predsednik izborne komisije i njegov zamenik su plaćena lica od strane Vlade, za sprovođenje izbora. Ostali članovi izborne komisije su delegirani kontrolori od strane zainteresovanih stranaka koje učestvuju na izborima. Kontrolori zajedno sa predsednikom čine izbornu komisiju na tom glasačkom mestu i sprovode izbore od početka do kraja što znači i da učestvuju u prebrojavanju glasova i sastavljanju zapisnika o postignutim rezultatima. Da bi stranka ostvarila mogućnost da delegira svog kontrolora u izbornu komisiju mora da ima prijavljene kandidate u najmanje 2/3 izbornih jedinica u Srbiji. (Na ovaj način se eliminišu sve male stranke i one faktički ne mogu da kontrolišu izbore). Podvukao sam kontrolori jer to nikako ne treba mešati sa posmatračima, OEBS-a ili bilo kojih drugih organizacija, stranih država koje su poslale svoje posmatrače. Oni samo povremeno nailaze da vide da li se izbori odvijau u miru, da li na glasačkom mestu ima nekih incidenata, da li policija ili drugi organi vlasti vrše pritisak na birače, te da li se poštuju osnovne odredbe izbornog zakona. Ali oni ne učestvuju u sprovođenju glasanja i prebrojavanju glasova to je od suštinskog značaja. Predsednik izborne komisije (Vladino lice) otvara glasačko mesto u 6.00 i donosi sav izborni materijal: Rasklapajuće kartonske biračke kutije, Birački spisak, Glasačke listiće i blanko karbonizovane formulare zapisnika. Komisija zajedno prebojava donete glasačke listiće (u proseku 2000 listića) i taj podatak o broju listića unese u zapisnik. Glasanje počinje i svaki građanin koji dođe sa ličnom kartom ili pozivom za glasanje, komisija uz pomoć lične karte utvrđuje njegov identitet, zaokruži u

18

birački spisak njegovo ime, i on dobija glasački listić, zaokruži kandidata ili stranku za koju glasa i listić ubacuje u kutiju. Svi oni birači koji nisu upisani u birački spisak, bez obzira što imaju naše državljanstvo i ispravnu ličnu kartu ne mogu da glasaju. Prve mahinacije vlasti nastaju kod upisivanja u birački spisak, pa tako neki su izostavljeni a neki upisani u nekoliko biračkih spiskova na različitim glasačkim mestima. Sve prema procenama i instrukcijama vladajuće strukture jer ona sačinjava izborne spiskove. Ali to su mahinacije manjeg obima i ne prelaze više od 5% ukupnog biračkog tela. Posle glasanja zatvara se biračko mesto, otvaraju se kutije i prvo se prebroji ukupan broj glasačkih listića u kutijama. Broj tih glasačkih listića se mora poklopiti sa brojem zaokruženih lica u biračkom spisku. Onda se prebroji ostatak neupotrebljenih glasačkih listića i sve se to mora složiti sa brojem listića koji su pre početka glasanja doneti i prebrojani. Svi ovi podatci kao i podatci o izbrojanom broju glasova koji su pojedinačno dobili kandidati unose se u karbonizirani zapisnik. Ako je sve u redu zapisnik potpisuju predsednik i svi kontrolori (predstavnici stranaka). Sve eventualne primedbe kontrolora ili neka manja neslaganja oko prebrojanih glasačkih listića (do 5 listića) unose se u zapisnik. Svako od kontrolora potpisnika dobija po jednu kopiju tako sastavljenog zapisnika a predsednik prve dve. Pakuje se iskorišćeni i neiskorišćeni izborni matreijal i on od tog momenta nema nikakvog značaja niti se može naknadno prebrojavati. Od tog trenutka jedinu važnost imaju potpisani i ispečatirani zapisnici, i svaki od kontrolora ide sa svojom kopijom zapisnika u svoju stranku. Stranke na osnovu donetih zapisnika tačno znaju koliko je njihov kandidat ili stranka dobila glasova na svakom glasačkom mestu, pa shodno tome i koliki su ukupan broj glasova osvojile. Sve je krajnje pošteno jer se kutije nigde ne nose, a stranke preko svojih kontrolora same učestvuju u prebrojavanju glasova i pravljenju zapisnika. Ali to u Srbiji ipak nije sve tako i ja ću vam računski najlakše pokazati zašto. U Srbiji ima oko 10.500 glasačkih mesta na kojima se vrši glasanje i prebrojavaju rezultati. Da bi jedna stranka izvršila punu kontrolu izbora na celoj teritoriji Srbije za dan glasanja potrebno je da na svako glasačko mestu pošalje po 2 kontrolora jer se neprekidno radi skoro 24 sata sa prebrojavanjem rezultata i ostalim izbornim radnjama. Jedan od kontrolora treba da bude uvek prisutan kako nebi došlo do nekih malverzacija. To znači da za taj dan stranka treba da angažuje 21.000 čvrsto stranački opredeljenih Ijudi, što većina stranaka nije u stanju. Ako svakom od kontrolora stranka plati po 50 evra kao najosnovnije troškove da doputuje na glasačko mesto, nešto jede treba joj 1.050.000 evra ili 2.100.000 DM. Te pare samo za dan glasanja gotovo ni jedna stranka nema. Jer na ovu sumu treba dodati reklamiranje i kompletnu kampanju, pa to onda znatno uvećava cifru. Stranka na vlasti te troškove nema jer troškove sprovođenja izbora finansira Vlada a vladajuća stranka se samo trudi da predsednici izbornih komisija i njihovi zamenici budu odabrani Ijudi iz njenih redova.

Iskra l.septembar 2002


БУЊЕВЦИ И ШОКЦИ У немачком географском часопису „Глобус”, посвећеном углавном иностранству изашао је чланак „Шокци и Буњевци у Угарској” 1875. године. Између осталога, у њему стоји и ово: „У јужнословенска племена која обитавају Угарску, спадају и Буњевци и Шокци. Они су досад при свим пописима навођени као Мађари иако им је матерњи језик словенски и то управо српски; има их врло мало који поред овог језика говоре и неки други. Оба та племена су веома запуштена и крајње биготна. Буњевци се разликују од Шокаца само по одећи, они су (Буњевци) уопше живљи (отреситији) од ових, и много лепши сој људи. Њихов спољни тип (изглед) је изра-

Kako se … Da bi smanjile troškove, opozicione stranke se ne smeju osloniti na kontrolore iz lokalne sredine jer su jako podložni ucenama, te da na njih vlasti, policija, mogu vršiti razne oblike pritisaka u pravcu lažiranja rezultata. Praksa je pokazala da opozicione stranke do sada u Srbiji zbog ovih iznetih problema nikada nisu mogle da izvrše veću kontrolu od 73% što znači da je vladajućoj oligarhiji uvek ostavljano 27% glasova na poklon. Da stvar bude još gora ako nemate delegirane kontrolore tada se dvostruko krade. Pošto je predsednik izborne komisije sam sa svojim stranačkim kolegom oni sami broje glasove, i prave zapisnik. A pošto se kod njih nalaze i glasački listići i birački spisak, oni pored toga što ukradu sve glasove birača koji su na izbore izašli ukradu i glasove onih koji na biralište nisu ni došli. Zaokruže u biračkom spisku 500 imena i ubace 500 listića u kutiju. Tako pokradene glasove u nekim zabitima Srbije vi nećete moći da nadoknadite u urbanim centrima jer je jako teško ostvariti razliku od 500 glasova kad na glasačkom mestu ima ukupno 1.200-1.500 glasača. Ako se sećate Milošević je ubedljivo dobijao izbore na Saveznom i Republičkom nivou iako ih je po pravilu gubio u velikim gradovima. Tadanja opozicija nije u gradovima mogla da ostvari tako ubedljivu prednost da bi joj to donelo sveukupnu pobedu, upravo zbog iznetih krađa u selima i zabitim krajevima. Samo na izborima 2000 kada je zapad uložio ogromne pare u kontrolu izbora i sprečio ovakav scenario Milošević je izbore izgubio. Sada će situacija sa krađom biti još gora ali u korist DOSa, jer zapad neće podržavati opoziciju niti će joj finansijski pomagati. Opozicione i patriotski orjentisane stranke te pare u Srbiji ne mogu da sakupe jer je narod krajnje osiromašen i svi predsednički kandidati patriotskog bloka će faktički biti bez mogućnosti da kontrolišu izbore a u tom slučaju unapred će ih izgubiti. To je kalkulacija na koju Labus jedino može da računa ali ne i na podršku naroda. Isključivo na ovu strategiju se oslanja i DOS i zapad ali moram nevoljno priznati ona je veoma realna i nadasve efikasna. Izbori će biti brutalno pokradeni a vi nećete imati mogućnost ni da se na to žalite. Nemožete ni tvrditi ni dokazati da ste pokradeni u Gornjem Gadimlju jer tamo gde se kralo vi niste ni bili prisutni. Kontrola izbora je ključ svih ključeva i oni predsednički kandidati koji tu kontrolu ne mogu da ostvare nemaju nikakve šanse. Beograd, 22. juli 2002

Iskra 1. septembar 2002

Zvonimir

Trajković

зито српски”. Буњевци живе у северној Бачкој, највише у Суботици, која је њихов центар, али и јужно (Сомбор) и северно од ње. Северније од Суботице, Буњевци живе у Бањском троуглу (Келебија, Чикерија, Ванцага, Сантово, Гара, Бикић, Чавољ, Свети Иван итд.), тј. у делу Бачке који је остао под Мађарском. Шокци су били више заступљени у Барањи, мада их је било и у јужној Бачкој поред Дунава. Има их такође у мађарском делу Барање, чак и много више него у делу Барање која је саставни део Српске Војводине, док опет Буњеваца у Бајском троуглу има мање него у Бачкој. Шокци су раније живели у импозантно великом броју у Славонији, која се због тога звала Шокадија. Шокаштво илити „Славонство" било је необично живо у овом региону и у другој половини 18. века. Међутим, после шесдесетих година 19. века почео је да се губи славонски језик, а са њиме и Славонци („Шокци” или Срби - католици). Односно све до тада у царским указима из Беча стајало је „Хрвати и Славонци”, а што није порицао ни највећи историчар у Хрвата Иван Кукуљевић - Сакцински. Тако су у Славонији почели да изчезавају Славонци (Шокци) и њихов језик славонски („нашки”), који до тада нису хтели ни пристајали да буду Хрвати и да говори „хрватским језиком”... И поред тога, све до недавно, понеки се Славонац издавао за Шокца, највише из незнања. Очити пример у томе правцу је певач Крунослав Слабинац, који је догурао и до заступника у хрватском Сабору. Сами Буњевци сматрају да су почели да долазе у Српску Војводину у 13. веку, у време мађарског краља Беле IV као Буни. Неки од њих верују да воде порекло од илирског племена Далмата (Далмација по њима доби име), које је живело око Дубровника и у његовој широј околини. То је по себи мало вероватно имајући у види да су Илири нестали са историске позорнице у 3. веку н.е. Далеко је вероватније и ближе истини да су пореклом са реке Буне у западној Босни или са Велебита на који су се склањали испред Османлија из западне Херцеговине, Далматинске Загоре и западне Босне. Сви су једнодушни, и ту спорења нема, да су их у католичанство, као и толике друге православне Србе превели фрањевци. Званични извештаји, а потичу од историчара Петрића, наводе да су се почетком јула 1687. године населили у северну Бачку. Дошло је око 5 хиљада душа под вођством Дује Марковића и Јуре Видаковића (и данас честа буњевачка, али и српска презимена). Они су умолили аустриске војне власти за заштиту од Турака. Убрзо су ови буњевачки војни заповедници отишли у Беч, где су на ратном савету тражили да им се поставе старешине официри Немци (не Мађари) и да им се одреде места где би се населили. Одређени су им Суботица, Сомбор, Сента, Баја, Калочи и друга околна места.

19


Буњевци ... Од надлежне аустриске власти (засигурно добро обавештене), Буњевци и Шокци су названи „Раци - Католици”. (Раци су погрдан назив којим Мађари називаЈУ Србе). Од стране мађарских, аустриских, немачких, енглеских и чешких етнографа, у задња три века су Буњевци и Шокци називани: Раци, Рајици, католички Срби, Срби - католици и Раци - католици. Дакле, европска наука, уврстила је Буњевце и Шокце у Србе. Али, они готово никада, сами себе нису поистовећивали потпуно са Србима. Први разлог за то је околност да имају веома слабо развијену националну свест. Други разлог је њихова католичка вероисповест. А и Буњевци и Шокци су фанатични католици, сасвим одани својој вери и своме свештенству. Буњевци и Шокци су одувек живели помешани са православним Србима (нормално је да свака птица тежи ка своме јату), а никада са Хрватима. Са Србима су редовито и политички иступали. И када је Српска Војводина прогласила отцепљење од Угарске (Мађарске) и своје придружење Краљевини Србији, Буњевци су у том чину имали велику улогу. Збило се то 25. новембра 1918. године у Новом Саду, на Великој Народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих из Барање, Бачке и Баната. Од укупно 757 посланика, било је Срба 578, Буњеваца 84, Шокаца 3 (увек су оскудевали у интелигенцији), 62 Словака, 21 Украјинаца, 2 Хрвата (очито их и није било у Српској Војводини), 6 Немаца и 1 Мађар. Сама скупштина је имала више потпредседника, а први међу њима био је др Бабијан Малагурски, Буњевац из Суботице. Један од највећих пропагатора сједињења са матичном Србијом био је суботички католички парох свећеник Блашко Раић. Из његовог ватреног говора пред скупштином вреди издвојити следеће: „Нећу овде разлагати, шта је Србија урадила, јер о томе говори данас сав велики свет, него ћу у име мојега потлаченог, притиснутог, досада на уништење осуђеног народа, јавно пред скупштином да захвалим Србији што нас је својом неприсподобивом војском ослободила јарма и смрти...” Свој језик су Буњевци још у 19. веку звали рацким (српским), о чему је писао и највећи Буњевац тога столећа, бискуп Иван Антуновић... Данас је добро познато, да Хрвати из Хрватске говоре ијекавицом, Срби из Војводине екавицом, а Буњевци и Шокци икавицом штокавског наречја. Од недавно, на икавицу Буњевци намеравају да преведу еп свог највећег песника Блашка Раића. Када је 1867. године дошло до аустриско-угарске нагодбе, и када је створена Аустро-угарска монархија, почела је Угарска градити своју државност, тежећи пре свега да има што више становника. И ко се изјашњавао као Мађар могао је професионално да напредује. И онда је било и Буњеваца који су се одрекли свога порекла. О овој појави, исцрпно и веома рељефно је писао српски књижевник Вељко Петровић у више прича. Најпознатија од њих је „Салашар”.

20

Ни католичка црква није остала по страни, него се и она умешала у судбину Буњеваца. Рецимо католички свећеници у Баји (сада Мађарска), потекли од Буњеваца, остали су Буњевци и ширили су свест о свом имену, пореклу и култури. Међутим, Буњевци, школовани за католичке попове у Загребу нису прихватили постојање Буњеваца, него су их трпали у Хрвате по сваку цену. Поновна интензивна мађаризација Буњеваца у Мађарској започела је непосредно пре Првог светског рата и трајала је у тој земљи, у континуитету све до пада комунизма. Покушаја хрватизације Буњеваца у Српској Војводини било је и пре Првог светског рата од стране Буњевацаинтелектуалаца школованих у Загребу. Бива то изражено нарочито 1927. године, када се у Суботицу убацују појединци из Хрватске са превасходном намером да припреме терен за хрватизацију Буњеваца и Шокаца. Мало касније, пристигла је и Хрватска сељачка странка (ХСС) која је доста грубо почела да својата Буњевце и Шокце. И когод да се учланио у Мачекову странку, није више био Буњевац, него Хрват. После окончања Другог светског рата у Суботицу је 1945. године дошао генерал Божидар Масларић. Говорио је, да је став Централног комитета КПЈ да се Буњевци убудуће имају третирати као Хрвати. Против става ЦК, наравно, нико није смео да писне, па је тако било све до 1971. године. А тада, на попису становништва, имамо спорадичне случајеве да се неки изјашњавају као Буњевци и Шокци. И на попису становништва од 1981. године, уочава се повећавање броја Буњеваца и Шокаца. Још више, њихов број се повећава на попису од 1991. године, али истини за вољу њихово питање нико не покреће. Године 1990. у земљи Србији почињу се оснивати политичке странке. Некако у то време основан је и Демократски савез Хрвата у Војводини, који је одмах у своје редове покушао да привуче и Буњевце и Шокце. И у првој вишестраначкој Скупштини Републике Србије, представљао их је Иван Скендеровић, иначе похрваћени Буњевац. На хрватске ујдурме, реагују и Шокци и Буњевци, оснивањем Шокачко-буњевачке странке. Странка истога имена постојала је и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, те је чак након првих избора у Краљевини имала и свој посланички клуб. Попис становништва од 1991. године (а поново се враћам на њега) недвосмислено је показао да у Суботици има далеко више Буњеваца и Шокаца неголи Хрвата. Овај податак изазвао је праву узбуну и добро је констернирао Фрању Туђмана. Још више, уље на ватру, долио је захтев Буњеваца и Шокаца да им се призна статус народа у Србији и категорично одбацивање и помисли да они могу бити Хрвати. Туђман муњевито реагује и на његов захтев, јула месеца 1995. године, у Баји, дакле Мађарској, бива усвојена Декларација о хрватству Буњеваца. Потписали су је представници Туђмановог ХДЗ-е из Хрватске, представници Хрвата из Мађарске (они по пореклу могу бити само Буњевци) и Бела Тонковић председник Демократског савеза Хрватске из Војводине. Суштина Декларације је да су „сви Буњевци Хрвати, а они који желе бити Буњевци, то не смеју, јер им

Iskra 1 .septembar 2002


то брани ова Декларација”. Атак сличнога садржаја збио се и јануара 2002. године, опет у циљу својатања Буњеваца од стране Хрвата. Актери овога чина били су извесни др Тамаш Корхец, покрајински министар за права националних мањина и члан веома „утицајне” странке Лиге социјалдемократа Војводине (за кога поштено говорећи да сам изађе на изборе не би гласали ни чланови његове уже породице) и католички институт Иван Антуновић (какве ли ироније, када он бејаше највећи Буњевац у њиховој историји). На овај напад и још приземније својатање, веома бурно и оштро је реаговала Буњевачко - шокачка странка. Из њиховог саопштења издвајам, као најинтересантније: „Католички институт „Иван Антуновић" требало би да се бави верским васпитањем Буњеваца на њиховом језику, а не да разматра политичка питања, јер није ни политичка партија, ни удружење грађана... понајмање треба да их брине шта ће бити са Буњевцима приликом скорашњег пописа становништва... Др Тамаш Корхец брло добро зна суштину овога питања, али никада није уприличио термин да се састане са Буњевцима, што га не смета да Буњевце саветује шта би за њих било боље и корисније... Он то додуше износи као свој лични став, али о томе како ће се приликом пописа Буњевци изјаснити одлучиће они сами. О томе ће се уосталом старати легалне институције Буњеваца и државне институције. Не треба заборавити, ни то да су Буњевци 1918. године, заједно са војвођанским Србима плебисцитарно изабрани да се прикључе Краљевини СХС, те је, према томе Југославија, односно Србија њихова матична држава у чијем су стварању и сами учествовали и то као народ, а не као некаква национална мањина, што је касније потврђено и у Версају...”

свако презиме, наведена је година када је оно забележено и место у коме се презиме јавља. За неке од буњевачких фамилија, наведена је тачно и година, када су се оне отуђиле од матичног народа. За поједине буњевачке породице, наведено је и њихово племићско порекло. Уз то, ова књига чува од заборава многа буњевачка лична имена, презимена и надимке, која чине саставни део њиховог националног идентитета. Нажалост, из ње се јасно види, да је буњевачки етнички простор временом битно смањен (асимилацијом пре свега). Буњевачки речник има око 7 хиљада речи, а у сарадњи са Матицом Српском (која је у току) биће допуњен, и тада ће имати више од 20 хиљада речи. Да би се спречила агресивна хрватизација и мађаризација Буњеваца и Шокаца (Срба католика), неопходно је њима признати статус народа у Србији и захтевати од мађарске државе да им призна статус национлне мањине. Не баш тако давно, комунистичка Југославија је декретима произвела три вештачка („инстант”) народа: Македонце, Црногорце и Муслимане. Критеријуми за признавање прва „два народа” били су географски појмови, а код трећег случаја „народа” била је пресудна његова вероисповест. Овај политичко - историјски есеј окончавам, цитирајући Вука Караџића: „Између Срба православаца и Срба католика, нема никакве разлике сем вере, а што се тиче језика, то је исто као код Немаца у Дрездену и Немаца у Бечу”.

Број Буњеваца и Шокаца у Бачкој и Барањи у прошлом векује различито оцењиван. Апроксимативно је узимано да се њихов број креће између 60 до 100 хиљада. Године 1920., Суботица, тада трећи град по величини у Краљевини СХС, имала је 101 хиљаду становника. Верује се, да је око 70 хиљада отпадало на Буњевце. Тренутно, у Српској Војводини, Буњеваца има око 30 хиљада, а што скоро двоструко надмашује број Хрвата. Исто толико, има их и у Мађарској, где могу бити само „Хрвати”. Буњевци и Шокци у Србији имају своју странку, своје новине („Буњевачке новине”) и публикације, своје календаре, два културна центра (у Суботици и Таванкуту) имају „Именослав Буњеваца”, буњевачки речник, и коначно своју Обновитељску матицу. „Именослав бачких Буњеваца” написали су Марко Пеић и Грга Бачлија, а заједнички издавачи су Матица Српска и „Суботичке новине”.

Др Војислав Недељковик

NOVA KNJIGA 0 minulim vremenima, događajima i ličnostima Marko Pivac: KORACI

U NOĆI

Knjiga se može naručiti na sledećim adresama: U Americi: Milena Svirčić ($ 25): 7704 W. Stevenson St. Milvvaukee, Wl 53213. U Australiji Dušan Popović (A$ 35): 141 Dendy St. East Brighton, Vic. 3187. U Kanadi Mirko Čečavac (K$ 30): 8 Bairstovv Cres. Etobicoke, Ont. M9W 4R4. U Evro Zoni Milan Dordević (23 evra): Eschenvveg 7 46569 Нипхе, Deutschland. U Velikoj Britaniji Paun Vuković (15 funti): 49 Gaddesby Road Birmingham B14 7ЕХ.

У овој вредној књизи, прикупљено је и обрађено скоро 5 хиљада разних буњевачких презимена. Поред изворних буњевачких патронима (Вуковић, Радаковић, Вукманов, Сударевић и друга), дата су и она која су страног порекла словачког, пољског, мађарског или намачког. За буњевачке породице које су помађарене дато је њихово данашње презиме, наравно мађарско. Затим уз

Iskra 1. septembar 2002

21


Ревизионизам у савременој српској књижевности (70)

ВРЕМЕ ЗАБРАНА КОСТЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА Аутор великог броја књига приповедака, путописа, хроника, есеја, драма, животописа и сећања на знамените људе и догађаје, Коста Димитријевић (1933) објавио је у књизи Време забрана1 сећања у виду интервјуа са четири знаменита српска писца и академика, Ива Андрића, Милоша Црњанског, Милана Кашанина и Рашка Димитријевића. Водећи мајсторски разговоре са овим великанима, Коста је умео да продре у срж тематике у њиховим делима и личности. Књига се чита са великом пажњом и лакоћом и послужиће као добар извор за историју српске књижевности друге половине 20. века. За нас су најинтересантнији пасуси о мишљењима ових писаца о проблемима и околностима под којима су морали да раде. У забелешкама разговора са Ивом Андрићем Коста му на сваком кораку одаје пуно признање као великом писцу. Али било је нечег у Андрићевом карактеру што су многи знали и примећивали: повученост, неповерљивост, егоцентричност, превелика брига за своју сигурност, камелеонско мењање према ситуацији, чак и плашљивост. То се најбоље види из анегдоте о Ајкуни, старој жени која га је некада неговала кад је био дете у Вишеграду. Он је послао Ајкуни поздрав по Кости, а кад се Коста вратио, прочитао је Андрићу своје забелешке о том сусрету. „Када је стара Ајкуна почела оштро прекоревати оне на власти истичући да су свуда ‘од рђе господе - никле луксузне виле с терасама', док, по њеним речима, ‘дивљи комунисти пљачкају народ све од њега узимајући1, Андрић се претворио у уво, почео се мрштити и врпољити у фотељи, па намрштен као облак пред кишу, поче грдити: ‘Боље да вас нисам ни слао тој лудој баби! Побогу, шта вам би да ми ово Ајкунино блебетање прочитате? Шта ће то мени? Забога, какве су то поруке?' ‘Да ли ви не верујете својој Ајкуни? Или, можда, мени? Што бих вам ја читао њене измишљотине, кад народ стварно тако живи, и то не само у Босни. Зар не видите да се појединци на власти све више богате. Готово свакодневно о томе пишу и новине.1 Веома застрашен, сав некако згрчен у великој фотељи, Андрић је некако у пола гласа наставио да ме прекорева: ‘Нисте смели то што сте чули од Ајкуне ни да запишете, а камоли да ми прочитате. Где ви, побогу, живите? И шта мислите да тиме постигнете? Да ли ја могу поправити те ствари? Ко је, нас писце, уопште у овој земљи нешто о томе питао. Уосталом, зар паметни Вук није написао да ‘ваља живјети‘, правдајући своје извесне пропусте пред влашћу и историјом, јер су га стално приморавали на уступке. Веома сам погрешио, није вас требало слати тој Ајкуни... Она зна да сам под старост постао члан партије, нисам се тамо препоручивао ни гурао, али кад су ме кандидовали, није било друге, па сада морам добро пазити да ми се не дешавају оваква изненађења... Можете и о овој њеној поруци писати, само најбоље кад ни ње, а ни мене не буде на овом свету... Нисам ја цео век градио свој живот да га одједном срушим. То ви не можете разумети јер још нисте у мојим годинама... има времена, даље недаће ће вас отрезнити и научити памети.'”(110-11) Андрић и даље покушава да се оправда: ,,‘Упамтите, докле год има страха, нема слободне литературе!' памтио сам упозорење Исидоре Секулић. Кад нисам могао да пишем истину, попут др Милана Кашанина, радије сам ћутао, патио и писао за фијоку... Најлепше и најстрашније ствари ипак нису никад казане.‘ За то је осуђивао и себе као писца

22

који се стално враћао у прошлост, плашећи се осуде савременика, који су у то време били немилосрдни према онима који отворено критикују тај наш, наводно, најидеалнији самоуправни систем.”(119) Андрић се такође с правом пита: „Да ли су се они икада упитали колико је пута мене Тито примио, док Крлежу стално гости у двору на Дедињу и на Брионима. Познато је да та двојица одавно чекају Нобелову награду. Зар сам ја крив што им није дата?”(137) Добија се утисак да аутор не износи ове податке да би оцрнио Андрића већ да покаже у каквом незавидном положају су били уметнички ствараоци за пет деценија комунистичке владавине. У том смислу треба прихватити Андрићева објашњења свог понашања за време Другог светског рата и после њега. Аутор не прихвата Андрићева објашњења свог кукавичлука, али, разуме се, то му, као учтив саговорник, не каже отворено у лице већ прави коментаре за себе: „Понекад, током нашег дружења био сам запањен колико се Андрић трудио, као члан Савеза комуниста и Савета федерације да све аминује што су му казали извесни руководиоци, који, као што се касније испоставило, нису били добронамерни према овој нашој лепој земљи доведеној њиховом несавесношћу и неодговорношћу до толиких дугова.”(112) И други су имали оштро мишљење о овој црти Андрићевог карактера, као, на пример, уважени и омиљени професор универзитета Рашко Димитријевић: „Нико се не може похвалити да је Андрићев пријатељ. Можда то неки уображавају. Андрић је веома затворен човек, који живи у свом свету.”(121) Слично мисли и угледни писац Милан Кашанин: „Не разумем зашто неки помињу Андрићево херојство што је за време окупације написао три романа?! Сви живимо од данас до сутра, са зебњом у срцу гледамо на мапи где се воде борбе, немамо скоро ни за животне потребе, а Андрић у шлафроку седи и пише романе. Док његове колеге, наши дипломати, труну по немачким конц-логорима, он прима пензију за време окупације, шета се по бањама, пише... Ја за време окупације нисам могао написати ни ред... Знао је он увек ко ће бити у власти и милости. У младости је веровао у Бога, држао крај себе Библију и иконе. Стално се молио, а после је знао да уђе и у партију. Служио би он и ђаволу само да му је добро. Кад сам после рата био неколико година без службе , у немилости код комуниста, сретнемо се, а Андрић избегава разговор.”(283-84) А Коста Ст. Павловић каже: „Већина предратних пријатеља окренули су му леђа и назвали га ‘фра Иво Хаџи-бег Андрић.‘”(144) Интересантан је и случај одбијања Политике да објави Костин јубиларни чланак о Андрићу поводом његове осамдесетогодишњице. Сам Андрић се жали: „Мени је познато ко све у тој ујдурми држи конце, али није моје да вам то откривам.” „Било ми је веома криво”, каже Димитријевић, „због Андрићевог дипломатисања, па чак и кукавичлука, јер није имао ни у дубоким годинама смелости да отворено наступи и буде велики као његово књижевно дело.”(131) Димитријевић је водио разговоре са Милошем Црњанским у Лондону и, касније, у Београду. Свима је познато да је Црњански, поред своје величине као писац, био врло незгодан, прек, прзница, свађалица, самољубив

Iskra 1 .septembar 2002


и незахвалан човек. Тако, на пример, Андрић: „Ех, тај Црњански, многима је он подметнуо ногу... Кад би га раније неко критиковао, био је у стању и да се туче, да се суди, позива на двобој... Таква му је природа... Сада, по повратку, тај рођени свађалица и полемичар удвара се оним на власти, много се примирио, и то је добро за њега, само, ако издржи...”(117) Долазио је често у сукобе и са емигрантима у Лондону, о којима није имао нимало лепо мишљење, нарочито о онима око Наше речи: „Никад нису знали да помогну! Само знају да вређају. Али, нисам им се ја дао... хоћу да кажем да је свака емиграција туга голема, јер је наш човек у туђини изгубљен. Неће вас Енглез лако ни у кућу примити, а тешко му је и прићи.”(196-97) И сам Коста имао је непријатности зато што је покушавао да објасни понашање Црњанског у земљи и због његових веза са Црњанским и писања о њему. „Живели смо тада у друштву без одговорности, па су моћници могли да раде шта им се прохте, а већ у то време широм земље ницале су незапамћене пљачке и афере.”(211) Црњански се дуго предомишљао да ли да се врати у земљу и он то овако објашњава: „Нисам смео да се вратим у земљу, јер је против мене харанга била на висини, стрељали би ме, можда, као ликовног критичара Бранка Поповића, или уредника Политике - Јоцу Тановића... Примио сам енглеско држављанство. А никада се нисам одрекао југословенског, јер ја припадам српској књижевности.”(189) Има у књизи пуно интересатних детаља о Црњансковим делима. Наведимо само шта он каже о Ембахадама, између осталог: „Има речи и о старом лисцу Черчилу, као и његовим махинацијама са младим краљем Петром II, целом нашом марионетском владом у том хаотичном и превртљивом добу испуњеном многим сукобима, несрећама, патњама... Писао сам желећи верно да дочарам шта је истина о нашим политичарима и владама пре и за време рата. О беди политичара, међу којима је било агената и издајица, као и о несрећи нашег народа. Зато има у тим успоменама и горчине, и јеткости, и сарказма.”(188) Коста је водио дуге разговоре и са Миланом Кашанином. Кашанин је био угледни есејиста, књижевни историчар и врсни познавалац наше средњовековне књижевности, ликовне уметности и културе уопште, усто писац приповедака и романа; једном речју, један од најобразованијих Срба своје генерације. Он је дуго био под политичком сумњом по доласку комуниста на власт због његове тзв. „конзервативности” и неступања на њихову страну за време окупације. Сам Кашанин о томе говори: „Код нас кад се каже ‘конзервативан1, то је црни ђаво, а кад је напредно, то је ‘социјално‘. Нити једно мора бити добро, нити друго мора бити рђаво. Шта значи сама та реч? Дакле, они су ми пришили ту етикету, знате. Међутим, ако могу да одем тако далеко да вам кажем, на пример, Васа Пелагић. Као што видим, свет њега, па чак и Скерлић, веома цени, а то је један најобичнији шарлатан, незналица и надрилекар, коме нема места у пристојном друштву. Е кад бих то неком казао, он би рекао да сам назадан.”(266-67) И потом: "У нашој јадној култури и данас суде као ћате из квартова само они подобни, а то је тужно.”(286) Кашанин се такође жали на пристрасност наших медија: „Наша данашња штампа има обичај да вас попљује и жигоше како хоће, а онда ускрати одговор, прекину полемику, упућују на суд. Е, кад нас неко срачунато на нечији миг нападне, а не пружа вам могућност да се браните, то онда личи на ону народну пословицу ‘Кадија те тужи, кадија ти суди‘.”(272) Између многих интересантних исказа о разним темама, занимљиво је и Кашаниново мишљење о кнезу Павлу: „То је био диван, паметан човек, веома начитан,

Iskra I. septembar 2002

зналац светске културе као и ликовне уметности. Много лажи се после рата о њему у нас штампало, али ће време то да исправи... Много је оставио нашој земљи, а када је умро у Паризу, наша дична Политика није то забележила ни једном нотицом. То је недопустиво у средствима информисања, али се зна под каквим тоталитарним системом живимо.”(288) На крају Кашанин говори о роману који пише: „Овај мој роман Жртве неће бити по вољи овим данашњим, јер говори истину о ранијој буржоазији, која беше боља од ове данашње. Она, предратна, бар је свој новац већином муком и знојем зарадила, а ова савремена га је једноставно отела.”(289) Није ми познато да ли је тај роман икада објављен, и ако није, то треба уписати као још једну „жртву” коју је српска култура поднела на олтар слепог идеолошког фанатизма. Све ово наводи аутора да изрази своје жаљење због онемоћавања таквих јаких умова и стваралаца да слободно испуне свој капацитет: „Слушајући темпераментно излагање др Кашанина човек не може а да не упути прекор Т�� Београд што до данас није искористила добру вољу нашег познатог књижевника и историчара уметности да нам попут Кенет Кларка приближи време наше културе када се овде живело на ветрометини.”(277) Најзад, разговори са универзитетским професором Рашком Димитријевићем. Рашко је био један од најспособнијих и најомиљенијих професора књижевности на Београдском универзитету и њега се доживотно сећају многобројни ђаци, као и они из разних професија који су долазили да слушају његова предавања. Њега је такође режим спутавао, не дозволивши му да се увек слободно изражава о ономе шта и како мисли. Он сам се поверавао своме презимењаку у разговорима: „Све је компромитовано до ужаса у нашем друштву, па сам зато спалио многе своје рукописе да не би изазвали гнев владајућих.”(337) Каква, скоро недокнадива штета! Рашко је, као и многи српски интелектуалци, био свестан шта су Срби изгубили полувековним служењем црвеном идолу. „Да ми је неко рекао да ће доћи овако бездушно време, ја бих му опалио шамар.” Коста бележи: „Рашко са горчином у гласу каже да је садашње наше друштво веома лоше у односу на народ, да су многи мангупи на власти, да га разочарава што пљачки и корупцији нема краја, што се не поштује ни Устав, ни закони ове земље, што је Србија највише настрадала и пита се како наћи излаз из овог безнађа.... Све бих још издржао, али ову конфузију у друштву, ове силне неправде не можете ни ви млађи... Откад су дошли на власт ови из шуме, све је пошло наопачке. Они су раније били познати као пука сиротиња, а извесни део као ‘салонски комунисти', па се повезали као бескрупулозни отимачи, васпитани по руском стаљинистичком узору,.да све што је поштено, вредно, радно, уништи."(338-39) На крају живота, такорећи пред смрт, Рашко Димитријевић говори: „Остало ми је нејасно што трпе и пате они који то нису заслужили. Нејасно ми је остало то што су поједини људи дошли на положаје за које нису. Нејасно ми је што поједини људи прођу кроз нашу политичку позорницу и никад се не промене.”(341) Рашко се дефинитивно противио једноумљу и намерама комуниста да историју почињу својим доласком на власт: „Увек сам тврдио, насупрот многим мишљењима, да средњи век није био доба таме и мрака, због политичког и социјалног аспекта времена, због друштвених прилика и феудалног система. Гледати тако значи видети само једну страну. И то мање важну. Сви смо ми и тако бели и црни, сви без изузетка. Тако и сви векови у којима су људи живели.”(319) Он је такође одбијао идеју једнакости људских бића, једног од основних стубова комунистичке идеологије: „Постоје разлике које се не могу уклонити, које су много чиме

23


СВАКА ШУША СЕ ЧЕШЕ O ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА Из отаџбине сам добио два листа - четири стране

- из новина „Велика Србија” број 1691. (стр. 31-34), органа

Радикалне странке Србије којој је на челу др Војислав Шешељ. То су, уствари, стенографске белешке са скупштине Већа посланика Југославије чији је председник др Драгољуб Мићуновић. На том заседању се расправљало о доношењу Закона о сарадњи са Трибуналом у Хагу, па су објављени говори учесника у дебати. Говорили су против или за доношење тога закона. И, разуме се, говорио је и вођа радикала др Војислав Шешељ. И док су се сви говорници држали предмета о коме се дискутовало, Шешељ је без икакве везе са доношењем Закона о сарадњи с Хашким трибуналом говорио и о Димитрију Љотићу. Рекао је следеће: „Српски народ је у овом рату - (Мисли на грађански рат у Босни и на Косову - Б.К. ) - бранио само своје право да живи у јединственој држави, јер га је рат затекао у јединственој држави. Димитрије Љотић, као једини Србин који је био искрено привржен Хитлеру, ниједног Србина није могао да мобилише за рат на Источном фронту, а Хитлер је успевао целу Хрватску легију од хрватских нациста да мобилише, ЕС-ЕС Ханџар дивизију од муслиманских нациста, и ЕС-ЕС дивизију Скендербег од албанских нациста. Ви и Србе изједначујете (Мисли са нацистима, јер је претходни говорник поменуо Нирнбершки процес - Б.К.). Али, оно што је битно, то су последице”. Овај текст је одштампан са говорима свих посланика који су учествовали у дискусији, али и посебном паноу масним и крупним словима уз слику др Војислава Шешеља на стр. 33 „Велике Србије”, тек да би уредништво подвукло његов значај „за историју” Радикалне странке Србије. Итекако је жалосно да и после 60 година владавине комунизма, бивши и садашњи комунисти не остављају на миру мртвог Димитрија Љотића. То једнако чине и они у владајућем ДОС-у (др Жарко Кораћ), а и ови

Ревизионизам ... условљене и које се морају поштовати. Кад бисмо могли тежити изједначавању обичаја, навика, начина живота, трагања за једним и истим језиком за све људе, то би довело до још већег неразумевања и отуђивања.”(330) Ево, дакле, још једног примера спутавања способних појединаца да допринесу српској и општој култури и да унапреде живот српског народа. Ова значајна сведочења наших најбољих умова и књижевника Коста Димитријевић забележио је и објавио верно и са пуно разумевања. Да остане потомству као поука и опомена, а нама који смо кроз све то пролазили као тужно подсећање на „бесудне дане”, како то назва Павле Угринов.

Васа Михаиловић 1 Коста Димитријевић, Време забрана: Сведочења значајних савременика (Београд: Прометеј, 1991), 347 стр. Бројеви страница цитата из ове књиге назначени су у тексту.

24

у опозицији, где је најгрлатији демагог др Војислав Шешељ, који је био искрено привржен и Брозу и комунизму и Милошевићу само да би се власти дочепао, а овамо, бајаги, изиграва некаквог радикала. Није др Војислав Шешељ прочитао ни једну једину ствар од Димитрија Љотића. Да је барем прочитао само Љотићев чланак „Ни фашизам ни хитлеризам" видео би да је покојни Д.В. Љотић итекако био противник и фашизма и нацизма, а дубоко одан своме народу и својој отаџбини. Зато је Димитрије Љотић био једини српски и југословенски политичар који је 6. априла 1941. године учествовао у рату против сила осовине (Италије и Немачке) као команднат 6. пешадиског допунског пука „Краља Александра Првог”. А у исто време Шешељев вођа Тито, кога је доцније до небеса обожавао и на његовом учењу докторску тезу добио, рушио је ту исту земљу коју је Љотић и стварао у ратовима за народно ослобођење и уједињење 19141918. године и бранио у рату 1941. године, а Шешељ је ту земљу заједно са својим једномишљеницима комунистима ликвидирао 1991. године. Др Војислав Шешељ није читао ни шта су други писали о Другом светском рату, окупацији Србије и Југославије, комунистичкој револуцији и крвавом грађанском рату који је изазвао Шешељев идол Тито са својим комунистичкопартизанским бандама. Да је бар прочитао само једну књигу Милована Ђиласа, где описује како је био поносан да у ратном музеју СССР-а међу трофејним оружјем није видео ниједну српску сабљу и пушку, знао би да заслуга за то припада генералу Милану Недићу и Димитрију Љотићу, који су на све позиве Хитлера одлучно одбијали да на Источни фронт пошаљу и једног јединог српског војника. То је истина о Димитрију Љотићу, а не оно што говори лажов и демагог Шешељ. Када су српски добровољци вршили мобилизацију у Србији, вршили су је да би имали што више војника да помогну Шешељевој браћи из Босне да преброде крваву Дрину и да их дочекају на српској обали у топли братски загрљај. Нека Шешељ отвори бар једну добровољачку Споменицу, па ће видети како Љотићеви добровољци, на челу с поручником Владимиром Ленцем, Врховним старешином Љотићеве омладинске организације „Бели орлови”, дочекује и храни избегли српски народ из Босне. То је истина о Љотићу и српским добровољцима, а не оно што у Скупштини говори Војислав Шешељ. Јадно је и жалосно шта све морају да слушају посланици у тим београдским скупштинама. И што је још жалосније, да нема ама баш нико да се супротстави оваквим клеветама и лажима какве износи вајни др Војислав Шешељ. Али, даће Бог па ће једном уз Божју помоћ и нове српске омладинске генерације које се рађају на отаџбинској груди прозборити пуна истина о Димитрију Љотићу и српским добровољцима који су 1941. године биолошки спасли Србију и српски народ.

Бора М. Карапанџић TROŠKOVI ŽIVOTA U JULU PORASLI ZA 4,3 ODSTO. U Srbiji porasli su nešto brže od maloprodajnih cena, dostigavši stopu od 4,3 odsto. Ukupan porast troškova života u ovoj godini iznosi 7,4 odsto, dok su u odnosu na jul prošle godine porasli za 15,6 odsto, rekla je A. Branković na prezentaciji julskog broja Biltena G17 Instituta. (Beta, 15.8.2002.).

Iskra l.septembar 2002


Jedna vredna knjiga. S Hrvojem Magazinovićem

„KROZ JEDNO MUČNO STOLJEĆE” Nije poznato - jer nisam književni kritičar - na osnovu kojih kriterijuma se jedan tekst, recimo, proglašava da ima književnu vrednost dok neki drugi napis ne dobija takvu ocenu. U nedostatku, dakle, takvog jednog saznanja, u meni su se izoštrili neki moji sopstveni kriterijumi pomoću kojih ocenjujem vrednost nekog pisanog sastava. Odmah da kažem: budući da su ti kriterijumi moji lični, oni su subjektivni i, naravno, kao takvi, neobavezujući. Da ih saopštim, međutim. Ako jedan tekst - ma šta inače bio: priča, roman, memoarska građa - ima u sebi nečeg opšteljudskog - to mogu biti ideje, misli, emocije, težnje - to ima samo potencijal da bude književnost. Da bi, pak, ovi oblici ljudske izražajnosti zaista bili knjževnost, naravno kako je ja shvatam, oni bi morali da budu dobri, plemeniti, uzvišeni tako da potencijalni čitaoc i sam zaželi da se uzdigne. Kao onaj goluždravi orlić što iz gnjezda kriveći svoj vrat posmatra iznad sebe veličanstveno kruženje svojih roditelja, dok mu njegov, po Bergsonu, elan vital (životni razvojni nagon k boljem), šapuće: ti ćeš i više i bolje! Ispred mene je knjiga Hrvoja Magazinovića Kroz jedno mučno stoljeće - Sjećanja. Preko je 400 stranica. Pročitao sam je - što kažu - „па dušak”, za dva dana. (Istina je, takođe, da sam knjigu još kao rukopis čitao, mada je u meni od toga ostalo vrlo malo. Razlog je, verujem, jer sam čitao i najviše radio sa fragmentima, pa je celina nekako iščezla. Zbog toga sam uzeo da ih (Sjećanja) ponovo čitam, od početka, sad već kao knjigu.) Vrvi mi glava od hiljade raznoraznih utisaka. Mučim se da ih sve uklopim u jednu celinu. Ne uspevam, međutim. Posle dugih napora u tom pravcu zaključujem da je to nemoguće. Bar meni. Zašto? Jer Magazinović slika sam život u svim njegovim neizmernim bojama i prelivima, uzvišenim i niskim, dobrim i rđavim. Da bi stvar bila komplikovanija, u njega je, kao takvog, uklopio autor ne samo svoj već i život svoje supruge Zore kao i sudbine njihovih bližnjih. I zbog toga, mislim, sve mi je tu nekako neuhvatljivo, kao da izmiče... Budući da sam došao - što kažu šahisti - ,,u pat poziciju”, a razmišljajući kako dalje da ispisujem ove redove; konkretno, kako da na srpski prevedem pomenuti Bergsonov elan vital, odjednom rekoh sam sebi: „ра to je to!” To je ta povezujuća misao koja mi je falila da bi se od pročitanih Sjećanja dobila celina. Elan vital - kod ljudske jedinke za razliku od drugih živih bića: životini nagon k boljem, savršenijem, lepšem, uzvišenijem, sveobuhvatnijem na čijem se kraju ili početku, sve jedno, nalazi i opšteljudska težnja za srećom - to je „to”! Svi ljudi hrle za srećom - to je dobro poznata činjenica. Samo je problem u tome što je najveći broj traži tamo gde je nema: u novcu, u bogatstvu, u materijalnim uživanjima, itd. Ne našavši je, pak, oni se odaju pijanstvu a u moderno vreme drogama, hedonizmu i raznim drugim perverznostima. Nekako se tim nesrećnicima u svesti projavljuje tada sotonska misao da naš Tvorac ne samo da nije dobar već je čak i svirep: utisnuo je u nas nagon za srećom, a nije nam dao mogućnost njegovog zadovoljenja. Istina je, pak, da nam je i to dato; doduše indirektno. Putem razuma i slobodne volje

Iskra 1. septembar 2002

plus datošću elan vital-а. - te osebujne stvaralačke energije u nama mi sami jer nas to razlikuje od životinja - moramo doći do načina kako taj nagon za srećom u nama zadovoljiti. Ali tu je već izbor individualan. U principu, pak, borba ka boljem i uzvišenijem, obično bez svesti o tome, donosi na kraju jedan osećaj blaženstva i tihog, smirenog, nenametljivog ponosa (Njegoševskog - „imao se rašta i roditi”), što nije ništa drugo već samo znak da je težnja za srećom zadovoljena. Ko je ikad prisustvovao okončanju nekog svog projekta - pod uslovom da je on plemenit - taj će znati o čemu govorim. Eto to je, čini mi se, i osećaj - osećaj blaženstva - koji Hrvoje Magazinović ima u ovom momentu kad su Sjećanja kao gotova knjiga ugledala svet. Napor urodio plodom! Ali ne samo to: takva i slična osećanja su ga morala pratiti kroz sve etape njegovog - ali i našeg, našeg naroda - kako reče, „mučnog stoljeća”. Inače, da toga nije bilo - izdržati ne bi mogao! A izdržao je... Već u svom detinjstvu, na otoku Molatu, Magazinović, i pored obaveznih dečjih nestašluka, pokazuje, bar u zapažanju, da nije indiferentan prema ljudskoj patnji. Primećuje: „Krajem 1918. godine vratilo se dosta ljudi iz rata. Invalida nije bilo. Bilo je udovica. Povratnici su svi izgledali kao starci, umorni i bezvoljni. Nije bilo radosti.” (str. 15) Na str. 17, Magazinović opisuje povratak „Amerikana” tj. onih koji su se kao umirovljeni radnici vraćali iz „Jamerike”: „Provukao sam se do njih i vidio kako svi sliče jedan drugome. Jednako opmženi, jednako bez života, upalih očiju, mutnih i jedva otvorenih, promatraju tupo. Lica boje voska, mršava ... Kao i oni, i žene i devojke, svi su bili skamenjeni, bez riječi.” Pa dalje, jer su svi ovi jadnici umirali, posle ispunjene žarke želje da se vrate na „svoj otok” gde... „smiriti promašeni život. Zbogom Jameriko, zbogom rudarske jame. Druga jedna čeka. Mir, vječni pokoj.” Ništa manje bolan je smrt učiteljeve kćerkice, kojoj je otac ,,u nacionalnom ushićenju dao ime Jugoslavija” (str. 18). Mada se već tada autor identifikovao kao Hrvat (još bolje rečeno kao Jugosloven, jer je takav bio tada trend tamo) na suprot Austrijancima i Italijanima, on sa zahvalnošću opisuje „plemeniti gest” jednog talijanskog oficira. Naime, Magazinovićev najmlađi brat Boris je bio praktično mrtav jer je kao davljenik u moru bio bar desetak minuta. Na „vrisak” majke, oficir je odmah priskočio u pomoć i posle dugog nastojanja uspeo je da ga spase. „Poslije toga naš se odnos prema njemu promjenio na bolje”, kaže Hrvoje, pošto je prethodno celo ostrvo gledalo na Italijane (i Austrijance) kao „па tuđinsku, zavojevačku silu”. I pored opaske i opomene svoje „bake”: ,,Nemoj se, sinko, baviti politikom, nije politika za pošteni svit.”, Magazinović, posle razmišljanja: „Kad bi nekako moglo da politiku vode pošteni ljudi.” (str. 35), ipak odlazi u politiku sa očiglednom namerom da on bude taj jedan „poštenjak” u njoj. Prvo mu je „krštenje” u politici bilo da organizuje demonstracije protiv italijanske imperijalne politike oličene u poseti maršala Balboa Splitu „... u Rimu se (Balbo) neće moći hvaliti kako je u talijanskom Splitu bio srdačno primljen” (str. 32). Pred Magazinovićem, željnim da se bavi „poštenom politikom”, postavilo se ozbiljno pitanje gde naći - kod koje

25


Kroz jedno ... političke struje - slične tendencije. Bilo je to vreme pred izbore 1935. g. Pred njim i ostalim omladincima, njegovim drugovima, postavilo se pitanje za koga glasati. Nisu mogli glasati za Jeftića „као nastavljača jedne neuspjele politike”. S druge, pak, strane niti za Mačeka ,,s idejama hrvatske puške na hrvatskom ramenu, kod jugoslavenski orijentiranih ljudi izazvao je zabrinutost za budućnost Jugoslavije” (str. 50). Bili su razočarani. Međutim, ,,u trafici smo naišli na list Otadžbina koji je propagirao ideje Dimitrija Ljotića”. Čovek nepoznat, ,,ali smo u njegovom programatskom članku našli baš ono za čim smo kao mladi studenti žudili: prihvatanje etičkih principa za osnovu državne politike - unutarnje i vanjske - služba narodu, odgovomost, pokretanje i usmjeravanje života kroz plansku privredu u kojoj posebno mjesto treba imati zadrugarstvo. Sve je to bilo rečeno vrlo uvjerljivo, osjećalo se da iza toga stoji jaka ličnost, a ne neki partijski mešter ili propali političar.” (str. 51-52). Pošto su i naredni brojevi ovog lista odisali istim duhom, odluka tih Hrvojevih omladinaca je bila „glasovati za Ljotića”. I pored katastrofe koje je Ljotićeva lista u Splitu doživela (30 glasova) ta grupa omladinaca se nije raspala. Naprotiv, odlučeno je da se stupi u direktan kontakt s Ljotićem. Kao student pravnog fakulteta u Beogradu, desilo se da je sam autor, Magazinović, bio ta prva veza. Njegov zaključak: „...njegove riječi bile (su) pravi melem na moje potpuno razočarenje u političke ljude i prilike u doba mog sazrijevanja” (str.53). Eto tako su se Magazinović i drugovi uklopili u JNP Zbor. Obistinilo se Hrvojevo razmišljanje i želja o politici koju bi „vodili pošteni ljudi”. On u Splitu vodi omladinsku organizaciju, izdaje se list Vihor, na izborima 1938. g. u Ravnim Kotarima Zbor je dobio 1200 glasova (str. 66), u Imotskom jezeru zamalo da ga ustaše nisu ubile (str. 84 - 87). U Beogradu uspešno diskutuje sa Mijalkom Todorovićem (za vreme SFRJ, jedan od najvećih komunističkih aktivista i ideologa) a već tada vodeći komunista na Univerzitetu (str. 7375). Po završenim studijama nalazi posao u Banjaluci i „preuzima funkciju banovinskog sekretara Zbora za Vrbasku banovinu” (str. 94). Uspeva da stvori jednu od brojno i kvalitetno najjačih omladinskih organizacija u zemlji. Biva uhapšen kad je Zbor zabranjen 1940. g. U Cmoj kući upoznaje se sa braćom Gutići, dr. Viktorom i Blažom, inače opasnim ustašama, koji su otrvoreno zagovarali da će „etički očistiti” Bosansku Krajinu od Srba, pokrštavanjem, iseljavanjem i masakrima. Magazinjović je u dugim diskusijama pokušao da ubedi Viktora da je to neljudski i zločinački pristup. Nije uspeo. Uspeo je, međutim, videvši Hrvojev idealizam, da Victor obeća da će izuzeti „omladinu Zbora” od pokolja koji namerava da izvrši nad Srbima kad dođe NDH (str. 99). Doduše, to obećanje, kad se ostvarila NDH, Viktor nije ispunio. Za vreme neslavnog rata sa Nemačkom 1941. g„ kao rezervni potpomčnik, bio je u hidroavionskoj bazi u Divuljama kod Splita (komandir čete za vezu). Po proglašenju NDH biva uhapšen od ustaša a potom konfiniran. Dalmacija je, međutim, potpala uskoro pod Italiju po ugovom između Musolinija i Pavelića, pa je Hrvoje oslobođen. Po osnutku NDH, Hrvoje se vraća u Banjaluku da bi nastavio advokatsku praksu kod advokata Mirka Novkovića ali i da bi bio u teškim vremenima pored svoje zaručnice Zore Kesić. Susreo se ponovo sa Gutićima, sad već Viktor kao ustaški stožemik a Blaž predstojnik policije. Susret je bio korektan ali ipak hladan. Počelo je masovno ubijanje i iseljavanje Srba iz Banjaluke. Gnušajući se nad počinjenim zločinima, on je jednom od Gutićevih sekretara javno povikao:

26

„Što vi to radite? To nije politika - to je kriminal!” Posle tog incidenta, „knjižar Jović” - mačekovac ali kooptiran u ustašku vlast - rekao mu je: “Noćas smo imali sjednicu stožera. Vi ste osuđeni na smrt s tim da vas se sprovede u Lepoglavu i tamo ubije. Bježite kako god znate.” (str. 124) Magazinović je (prevarom ustaških vlasti) uspeo da se spase „bijegom za Beograd”. U Srbiji pod okupacijom, Magazinović je povremeno kao rezervni oficir bio pozivan u Srpski dobrovoljački korpus (SDK) po specijalnim funkcijama (Kragujevac, Kruševac) ili je pokušavao kao privatnik (stolarski radnik, kao advokat u Srpskoj zajednici rada gde je rešavao sudske sporove) da se zaposli da bi mogao da izdržava sad već supmgu Zoru koja je u međuvremenu pristigla iz Banjaluke. Krajem 1944. sa SDK (bez supmge Zore) povlači se u Sloveniju, a zatim u Italiju (Forli, Eboli). Po specijalnom zadatku otišao je u Trst. Prilikom pokušaja da prebaci svoju suprugu Zoru u Trst, marta meseca 1949. g., biva uhvaćen od jugoslovenske UDB-e. U istražnom zatvoru gde je pod mukama bio prinuđen da potpiše nekih 200 stranica samooptužujućeg materijala koga nije hteo ni pročitati, Magazinović se pita da li je to nekom naškodio?, pa odgovara: „Ako sam nekom nanio zlo, molim da mi oprosti, ili da se pokuša zamisliti u mom položaju” (str.281). Osuđen je u Postojni na 20 godina robije. Istom prilikom osuđena je i supruga Zora na 6 meseci. Kakav je Hrvoje bio čovek svedoči jedan razgovor između njega i istražitelja (I). I: ,,Vi uopće niste čovjek. Kako to mislite? I: Vi ne mrzite nikog, čak ni nas komuniste, a čovjek koji nije u stanju da mrzi - to uopće nije čovjek! Cujte, ja sam protivnik komunističke ideologije. Ali kako bih ja mogao mrziti one ljude koji žele narodu dobro i spremni su na najveće žrtve, bez obzira što vjemjem da su u zabludi? Zašto da ih mrzim? Neprijatelja treba mrziti - pouči me istražitelj” (Str. 286). Posle skoro 11 godina na robiji u Sremskoj Mitrovici, Beogradu i Požarevcu, Magazinović je 1959. amnestiran, što nikako ne znači da je on najzad bio istinski slobodam. Udba mu je stalno bila za petama. Dugo nije mogao da se zaposli i kad se najzad zaposlio posle dve godine Udba ga je otkrila i proterala iz Srbije. Prethodno je Udba napravila pravi atentat na supmgu Zom, iz čega je izašla sa teškim povredama, koje su najzad, posle dugog vremena, zahtevale amputaciju obe noge. Hrvojev, i supmge Zore mu, mučenički kmg se najzad zatvorio s njegovim povratkom u zavičajni Split. Magazinovićeva Sjećanja nisu samo lična i privatna istorija njega i supruge Zore. Samo manjim delom su to. To je, u prvom redu, i politička istorija našeg prostora između I i II Svetskog rata, samog II Svetskog rata, a zatim i dobrim delom istorija Titove SFRJ. Tako on opisuje političku situaciju specijalno Dalmacije, ali i Hrvatske, po propasti Austro-ugarske i nastojanju Italije da se dograbi Dalmacije po Londonskom ugovoru iz 1915. g. Dotiče se problema nove države Srba, Hrvata i Slovenaca. Tu su Vidovdanski ustav, Orjuna, Radićevo vrdulanje i „hrvatsko pitanje”, Radićevo i dmgova ubijstvo u Skupštini, diktatura kralja Aleksandra i nastanak Jugoslavije kao države umesto SHS, banovine, atentat na kralja Aleksandra i JNP Zbor, Sporazum Cvetković - Maček 1938. g., Banovina Hrvatska, Ljotićevi napori u pravcu stvaranja neutralnog Balkana kako bi se izbeglo uvlačenje istog u rat, 27. mart, propast Jugoslavije i stavaranje NDH, pokolji nad Srbima. U okupiranoj Srbiji Komesarska uprava, Komunistička revolucija 1941. g„ nemačke odmazde i ostavka Komesarske uprave, General Nedić na čelu Srbije, Kontra-

Iskra l.septembar 2002


revolucija i Srpski dobrovoljački korpus, tragedije u Kragujevcu i Kraljevu, Saradnja Draže i Tita, Anglo-američko bombardovanje Srbije i Beograda, Napuštanje Srbije i odlazak u Sloveniju, Ljotićev plan o okupljanju svih nacionalnih snaga u Sloveniji radi otpora nadirućim komunistima, proglašenja nezavisne Slovenije u okviru federativne Jugoslavije, Ljotićeva pogibja i propast tog plana, i, najzad, Titova Jugoslavija do devedesetih godina prošlog veka. Sem političke istorije o kojoj je napred bilo reči, Magazinović je izvajao u svojim Sjećanjima najmanje pedesetak likova, od kojih najveći deo su likovi dobro poznatih javnih ljudi i političara sa ovih naših prostora toga vremena. Ta činjenica je jedna dodatna potpora napred pomenutoj političkoj istoriji. Sem Ljotića, čije se ime, akcije, pisanja, izreke, itd. provlače manjeviše kroz cela Sjećanja, Magazinović, budući da mu ni pero nije slaba strana, oslikao je te mnoge ljude u lakim obrisima kratkih rečenica, onako kao uzgred, i obično u svega nekoliko redaka. Da spomenem samo nekoliko takvih likova: već spomenuta braća Gutići, dr. Živko Topalović, kralj Aleksandar, Stjepan Radić, dr. Vlatko Maček, Milan Aćimović, general Nedić, dr. Dragoljub Jovanović, Kosta Mušicki, Ranko Vujić, Dragi Stojadinović (brat Milana Stojadinovića) i dr. Danilo Gregorić. Na završetku da se vratim na Magazinovićevu Uvodnu i Završnu riječ sa početka i kraja Sjećanja. Činim to jer mislim da je tu autor, kao u kapsuli, dao ono što je bila pokretačka snaga celokupnog njegovog delovanja. Kaže on u Uvodnoj riječi: ,ДЈ takvom ozračju (rnržnja, moja primedba) sam živio i radio, te učestvovao u političkom životu s težnjom i vjerom da je moguće izgraditi društvo na kršćanskim etičkim načelima”. A razlog što su Sjećanja napisana nije da se sveti - bezakonju i nasilju kojim su on i supruga bili izloženi - ,,već isključivo sa ciljem da pomognem mladima da što ispravnije shvate što se to sve događalo na ovim prostorima. Potrebno im je da i oni ne upadnu u zablude i ponašanja koja su izazvala tako strašne ljudske i materijalne tragedije.” Prošavši, pak, „svoju kalvariju”, Magazinović, ne samo da ih nije napustio već, sad eksplicitno, u svojoj Završnoj riječi, ispoveda kao svoje konačno Vjeruju ta „kršćanska i etička načela” od kojih je i počeo. Ona su: „čini drugome ono što zeliš da tebi drugi čine, brani drugoga od sebe a sebe od drugoga, pomozi da drugi budu sretni, pokaj se u istini i oprosti da ti bude oprošteno. U vršenju tih istina nema mjesta mržnji. Jame našeg krša, bunari, potoci i rijeke, naše močvare, sve puno kostiju raznetih mržnjom mole nas, vapiju i traže: Volite se liudi!” N.J. PS: U Sjećanjima su se potkrale dve veće greške: 1) Na strani 17 treba preskočiti tri poslednja paragrafa; (2) Na strani 44 poslednja rečenica, u kurzivu pred podnaslovom Ubojstvo kralja Aleksandra, ne pripada tu; nju treba uvrstiti na kraj prvog paragrafa, strana 419, ispred paragrafa koji počinje: „Kralj se nasmijao. ” HRW: ODUPRETI SE BUŠOVOJ UCENI. "Raste međunarodno protivljenje nameri Bušove administracije da obezbedi imunitet Amerikancima u odnosu na Međunarodni krivični sud", tvrdi Hjuman rajts voč (HRW) u pismu svim državama koje su podržale osnivanje i rad Stalnog suda za ratne zlocine u Hagu. Ova uticajna organizacija insistira na "odupiranju americkim pretnjama". (SENSE,16.8.2002.).

Iskra 1. septembar 2002

ЗАГРОБНИ ВАПАЈ ЈЕДНОГ П0ШТЕНОГ ЦРНОГОРЦА „...И док један страшни мементо лебди над нашим главама, опомињујући нас укоченим погледом статуе незнаног јунака, који видовитом посматрачу шапуће: што се вртите око мог гроба, ми се још и данас делимо на моралне категорије сходно ћепеначким трансакцијама, а истовременим обзирима према неприкосновености принципа класичне демократије не увиђамо, да су њени представници наше цепање узели као део свог програма, кријући се иза „необавештености”. „У том смислу сматрам Димитрија Љотића духовним космосом, јер се он уздиже изнад својих сарадника као каква гигантска сен. Као таквог узео сам га на анализу, али не кроз оно што је он дао, већ кроз оно што треба у њему да се открије. Док су његови сарадници пливали таласима вулгарне стварности, он је корене наше народне и државне проблематика тражио у дубинама религије и филозофије, тј. оне метафизичке психологије, коју Немци називају тифенпсилоги. Његов духовни живот био је уствари проблем за себе. Љотића је малограђанска психологија наше средине огласила политичким човеком. Ништа неисправније од тога. Устао сам против такве логике.” „Не само Србија, већ и Југославија су биле узана и кратка арена за његов политичко-филозофски замах. Његов свесветски сценарио захтевао је позорницу ширих димензија у драматичном сукобу фронтова слепих интереса на једној и подлих аспирација на другој страни. Оснивач једне политичке школе имао је пред очима нужност препорода средине, да би се тек иза тога изашло на поље политичког маневрисања. Његова је школа била филозовско-реформистичког колико моралноетичког; политичко-идеолошког колико социјално-економског смера; духовно-револуционарног колико дијалектичкоеволутивног карактера. Она је по својој природи и задацима стајала изнад историјског критерија, јер јој је у основи лежала идеја револуционисања духова, дижући их изнад каљуге друштвене летаргије, да би се тек после тих градњи могло да приступи оној надградњи, која ће на себи да носи историјско обележје деловања, чему интелектуалистичко поимање друштвене стварности има да служи као објашњење. Љотићева школа је по свом педагошком правцу градила на метафизичко-филозовској основи, да би тражећи корен стварима, за разлику од својствености концепција и програма његових ратник сарадника на троуглу Дража-Милан-Мита, остао неразумљив, што је свакако захтевало напоре поред априорних услова... Љотић је остао скривен за живота. Њега је један наш савременик упоредио са Његошем, јер се није надносио над ситним стварима. Он је био као и Његош „трагач и проучавалац онога што стоји изнад физике...”

(„Енциклопедиски и политички коментар геносида”, 86-87).

Вукашин Р. Перовик

BEZ ORGANIZOVANOG POVRATKA ROMA IZ NEMAČKE. Delegacija SR Jugoslavije i nemački zvaničnici dogovorili su se da neće biti organizovanog povratka velikog broja Roma iz Nemačke u SRJ. Povodom protesta Roma zbog plana o povratku jugoslovenskih državljana koji nelegalno žive u Nemačkoj, dve strane izrazile su spremnost da ponovo budu razmotreni svi slučajevi pojedinčno, saopšteno je iz našeg Sekretarijata za informisanje. (SRNA, 14.8.2002.).

27


† ЂУРЂЕ ОСТОЈИЋ У позне сате у уторак 30. јула ове године упокојио се у Господу у болници Св. Винцента у Мелбурну наш друг добровољац 2. пука СДК Ђурђе Остојић. Дуго је боловао; с времена на време је изгледало да ће му се здравље повратити. Но и поред свих настојања и професионалих напора његових доктора, опака болест је све више узимала маха, тако да јој је на крају подлегао. Ђурђе је рођен маја месеца 1921. године у селу Драгуша, на домак Прокупља. После свршене основне школе у родном селу, учио је гимназију у Пироту, али је матурирао у Нишу. Пред сам рат се уписао на Београдски универзитет да студира технику. Дошао је и несрећни рат 1941. године и Ђурђе је на позив генерала Недића ступио у Српске добровољце који су ставили себи у задатак да успоставе ред и мир у Србији и да народ престане да даје бесциљне и бесмислене жртве. Распоређен је у чету потпоручника Миливоја Станковића у легендарном Другом пуку СДК-а. Био је добар и дисциплиновац војник и у току своје кратке војничке каријере доспео је до чина наредника. Пред повлачење добровољаца из Србије 1944. године оженио се својом изабраницом, госпоћицом Босом Кишпатић, која је тако постала његов животни друг, делећи свако добро и тешкоће које му је живот доносио.

Драги наш Ђурђе, данас ти испраћемо трошно и уморно тело и предајемо мајци земљи. Знамо да је твоја душа негде горе, у духовном царству, у небеској Србији. Молимо се Господу да је прими у наручје праоца Аврама, како се то каже у једној молитви за време опела. Слава ти и хвала за све: за твој национални и црквени рад и за наше непомућено пријатељство. Молимо се Господу да сузпрузи Боси, њиховој деци и унучићима и бројној родбини у Србији да снаге да поднесу овај велики губитак.

М. Б.

У СМЕДЕРЕВУ ПРОСЛАВЉЕНА ГРАДСКА СЛАВА Уранак после 60 година

У граду на Дунаву, након обележавања Васкрса, на Ђурђевдан је, први пут после Другог светског рата, на величанствен начин прослављена Градска слава.

У браку су имали троје деце: Миру, роћену у логору у Италији, Бојану у логору у Немачкој и сина Михајла роћеног у Аустралији. Бојана је живела кратко време, умрла је као дете од шест година. У Аустралију су дошли са двоје деце јуна месеца 1949. године и најпре се настанили у месту Ђилонгу где су, као и већина емиграната, радили разне послове, да себи створе иоле пристојан живот. Ту им се родио и син Михајло. После 18 година проведених у Ђилонгу, преселили су се у Мелбурн, метрополу државе Викторије, где су могућности за запослење биле веће, као и за даље школовање деце, Мире и Михајла. У Мелбурну се Ђурђе укључуо у национални и црквени живот овдашњих Срба. У цркви „Св. Тројица” је постао и секретар црквене управе.

У присуству епископа Пожаревачко-браничевске епархије, Његовог Преосвештенства господина Игњатија и других угледних гостију, обављено је резање славског колача и Света архијерејска литургија.

Године су пролазиле... Деца су расла и дошло је време да се најстарија, Мира уда и заснује своје породично гнездо; удаје се за господина Петра Олсена, колегу у учитељској професији. У врло срећном браку Мира и Петар раћају 3 детета. Син Михајло се жени довојком Хедом и у браку такоће добијају троје деце, две ћерке и сина. Ђурђе је годинама патио од тешких напада мигрене који су му у многоме загорчавали живот. И поред тога био је ведрог духа и волео је шалу, да је исприча, а и да је чује. Много га је, као и све нас болела велика неправда светских силника према нашем српског народу. За време тешких бомбардовања српских градова од стране НАТО авијације, да би на неки начин изразио своје негодовање и револт против такве његове акције, сео би и написао писмо тадашњем председнику САД-а Клинтону осуђујући НАТО-ве ничим оправдане нападе. Друг Богдан Малешевић је на гробљу манастира Св. Саве у месту Илајну опраштајући се од Ђурђа рекао:

Градска литија је, такође привукла велику пажњу житеља Смедерева, који су у великом броју изашли на улице. Истовремено, у Тврђави је одржан Ђурђевдански уранак коме је присуствовало пар хиљада младих Смедерева.

Стеван Лазаревић

28

Iskra 1 .septembar 2002


† АЛЕКСАНДАР-АЦА МАРИНКОВИЋ У Дармштату, Немачка умро је у недељу 4. августа 2002. године, после краћег боловања, наш драги друг и саборац Александар - Аца Маринковић. Аца је рођен 9. августа 1922. године у Параћину где је завршио основну школу и два разреда гимназије у Ћуприји. Гимназију завршава и матурира у Пожаревцу где му је отац 1935. године постао архијерејски заменик. Још као млади средњошколац приступа омладинској организацији „Белих орлова” Југословенског народног покрета „Збор” у коју га увео пожаревачки адвокат Неша Бранковић. Заједно са покојним Миком Достанићем истиче се у њој успешним и преданим радом, те временом њих двојица и предводе ову групу омладинаца. По завршеној гимназији, одлази у Београд на студије и уписује на Технички факултет, где га затиче априлски рат. Када је 5. јуна 1941. године тешка експлозија муниције готово потпуно разорила Смедерево и усмртила стотине његових житеља, Аца Маринковић се одазива позиву Димитрија Љотића и ступа у Прву добровољну радну службу за обнову овог града. Ровитог здравља, Аца је нешто доцније морао мимо своје воље да напусти своје другове на овом послу и да оде, као тежак плућни болесник, у санаторијум на лечење. Када је рат завршен, Аца се заједно са делом националних снага које су напустиле земљу, обрео у Италији и ту се лечио прво у енглеској војној болници у Барију, потом у санаторијуму у Еболију и Меркателу. По доласку у Немачку провео још пуну годину дана у енглеској ДП-болници у Хунтлозену код Олденбурга. Године 1949. као рековалесцент прелази у ДПлогор Линген, где су боравиле и његове сестре Боса и Верка. Марљив и спреман да сваком помогне, Аца Маринковић налази ту широко поље за рад. Добар зналац енглеској језика, помаже нашим људима око припрема и обављања потребних формалности за емиграцију у САД, Канаду, Аустралију и Нови Зеланд. Тај посао обавља предано и савесно, не тражећи никакву материјалну накладу или хвалу за свој рад. У логору је један од иницијатора идеје за стварање тзв. „Пакетне службе” која је имала задатак да прибави средства и слањем пакета помогне и олакша породицама погинулих, предатих или заточених добровољаца. Када је највећи део васпитних радника емигрирао у друге земље, Аца Маринковић, на молбу проф. Марушића, постаје 1952, године хонорарни наставник за енглески језик и математику у Југословенској реалној гимназији у Лингену. Године 1955. упознаје се са својом будућом супругом Лоти и кратко потом склапа са њом брак. После венчања Аца ради извесно време у канцеларији Светског савеза цркава у Минстеру, а онда одлази за Минхен, где постаје сарадник и преводиоц у америчкој радио-станици „Слободна Европа”. Тежак асматичар, Ацина супруга тешко подноси бајернски „фен”, па се, у потрази за погоднијим климатским условима, 1961. године селе прво у Оснабрик, а нешто доцније за Дармштат, где се настањују, овог пута за стално. После смрти своје вољене сурпуге Лоти, Аца 1991. године прелази дефинитивно у Старачки дом, где га је и смрт затекла. Аца Маринковић није био само вредан, него истовремено и веома свестран и способан интелектуалац: у болници Хунтлозен уређује зидне новина, организује омиљене „веселе вечери” и осваја болеснике својим

Iskra 1. septembar 2002

глумачким талентон, и неусиљеним смислом за хумор. Био је музикалан, имао је леп глас, радо је певао и песма му је била, то никад није крио, главни хоби и велика животна радост. Али Аца је био поред тога и велики шармер: умео је да запази ситне људске слабости, да од њих створи карикатуру и да тако створене слике препричава у виду малих анегдота које су људи одушевљено гутали. Поред Оливере, сестре његовог побратима Мике Досанића и Свете Тодоровића, најстаријег сина оца Алексе, био је вероватно један од најбољих козера и имитера у нашој зборашкој породици. Ацу Маринковића пратио је у животу велики хенбдикеп: захваљујући нарушеном здрављу, које га прати такорећи од мајмлађих дана, у његовој свести се дубоко урезао страх од болести која му није допустила да у потпуности искористи раскошне таленте које му је Бог подарио. Тај ирационални момент је у одлучујућој мери одређивао читав његов животни пут. Али упркос дивних људских особина о којима је досад било речи, лик Аце Маринковића био би непотпун и крњ ако се не би поменула његова главна и највећа врлина: дубока и искрена вера у Бога и велика ревност према цркви која је из те вере произлазила и њом се хранила. Где год би у избеглиштву стао да предахне, у Еболију, Меркателу, Хунтлозену, Минстеру, Минхену, Оснабрику или Дармштату, Аца је увек био са црквом и уз цркву: као обичан верник, као клисар, као појац за певницом, као члан црквеног хора, као диригент или као сарадник Црквене општине. За њега су вера и црква одувек били и остали прва и главна животна преокупација. Сахрана је обављена у четвртак 8. августа 2002. године на локалном гробљу у Еберштаду код Дармштата. Опело је служио надлежни парох из Франкфута протонамесник Марко Јовановић. Иако је гробље прилично удаљено од центара у којима живе и раде наши људи, капела, у којој је опело држано, била је дупке пуна:

29


† ВОЈИСЛАВ BOJA АНАНИЋ У Канади је 11. јула после тешке болести преминуо наш друг, српски добровољац, Војислав Воја Ананић.

ски војни „скрининг” у Мунстер лагеру, проглашен за „расељено лице”.

Воја се родио 25. августа 1925. године у Александрову у Банату. Основну и трговачку школу завршио је у родном месту. Када су совјетске трупе продрле из Румуније у Банат напустио је отаџбину и после многих тегоба и потуцања стигао у Словенију и придружио се српским добровољцима, међу којима је већ био његов отац, Душан. Распоређен је у чету за везу капетана Срећка Александрића. Са добровољцима је маја 1945. прешао у Италију и са њима прошао кроз војноизбегличке логоре у Форлију и Еболију. После савезничког закључења мира са Италијом, априла 1947., Воја је са осталим житељима логора Еболи пребачен у Немачку, где је после проласка кроз последњи британ-

Већ јануара 1948. Воја из Немачке емигрира у Канаду и запошљава се у онтаријском Хајдро предузећу. По истеку уговора са Хајдро преселио се у Торонто, где убрзо упознаје и ступа у брак са Љубицом Микалачки. У сретном браку живели су 53 године. Пре 8 месеци Воја је оболео од леукемије од које је и умро у својој 76. години.

Аца Маринковић ...

По доласку у Торонто Воја постаје члан Црквеношколске општине Свети Сава и вредно учествује у изградњи цркве и црквеног дома. И ту је дуго година био благајник ЦШО Свети Сава и на крају њен председник. По пресељењу у Оквил био је један од оснивача ЦШО у том месту и први њен председник, а потом дугогодишњи секретар. После установљења Канадске епархије, помагао је владици Георгију на многим дужностима. Био је једно време благајник Епархије, а потом се старао о манстирском имању.

сахрани су присуствовали поред најуже родбине, нећаке Едит и кума Предрага Петровића са породицом и многи Ацини пријатељи и познаници из Дармштата, његов земљак и школски друг Воја Лазаревић из Оснабрика као и другови из Келна и Дормагена. Ацу нису ценили само наши људи, па је на сахрану дошао и велики број Немаца: представници Управе града Дармштата, где је Аца радио све до свог пензионисања, затим управно особље, сестре и многи сустанари из Старачког дома, са којима је одржавао присан однос и који су га не само поштовали него и искрено волели. После обављеног опела од Аце су опростио у име Црквене општине у Франкфурту месни парох. Обраћајући се присутнима, прота Јовановић је у кратким потезима евоцирао животни пут покојника истичући његове заслуге у раду некадашње Црквене општине у Дармштату и велику помоћ коју је, као изврсни познаваоц црквеног појања, пружао свештеницима приликом богослужења. Потом је поворка кренула ка раци, где је ковчег са посмртним остацима покојника, после краће молитве, спуштен у породичну гробницу, у којој је сахрањена и његове супруга Лоти. Госпођа Едит Зилке, најближа рођака Ацине супруге и организатор сахране, позвала је потом присутне да пређу у оближњи ресторан, где је као подушје приређена мала закуска. Растанак са Ацом пао је свима тешко и за њим искрено тугујемо сви: његова најужа родбина у Америци и Југославији, његова нећака Едит, кумови и пријатељи из Дармштата, његови ужи земљаци из Пожаревца са којима је провео младићко доба, његови бројни истомишљеници и саборци растурени широм света и, на крају, његови најближи другови из Немачке - они који су дошли у Дармштат да се опросте од њега и отпрате га до вечне куће и они који због велике раздаљине, физичке слабости или болести нису могли то да учине. Нека је вечан помен и хвала нашем вољеном другу и саборцу Александру - Аци Маринковићу, а његовој бројној родбини наше дубоко и искрено саучешће. Бог да га прости!

Искра

30

Од доласка у Канаду Воја, као и многи бивши добровољци, врло је активан у црквеном животу и другим српским организацијама. Убрзо ступа у чланство Српског народног савеза (СНС) и Српске народне одбране (СНО) и истиче се као пожртвован радник. Био је дугогодишњи благајник Главне управе СНО, а на последњем Конгресу СНО изабран је и за почасног председника. Као члан СНС био је више година председник СНС друштва „Плави Јадран” у Торонту. Воја и његова супруга Љубица су и активни чланови радио-Шумадије од самог њеног оснивања.

Поред све своје црквено-друштвене ревности, Воја не заборавља ни своју добровољачку заједницу и другове добровољце. Заједно са супругом Љубицом редовно учествује у нашим активностима и на нашим славама, па се тако и ове године, свестан своје тешке болести, на слави опрашта од ратних другова. У недељу 14. јула оджан је помен Воји у погребном заваоду у Оквилу. Служили су месни протојереј Мирко Шкробоља и свештеници о. Вукић-Атанацковић и о. Јовица Михајловић, а на јектеније одговарао хор цркве из Торонта. Сахрањен је на гробљу манастира Св. Преображења у Милтону 15. јула, после опела на коме су чинодејствовали: Преосвећени епископ канадски Георгије, протојереји Михајло Додер и Мирко Шкробоља и јереј Златибор Ђурашевић. На крају се од покојника опростио владика Георгије износећи Војине заслуге за цркву и манастир. Над гробом су говорили о. Михајло Додер у име ЦШО Свети Сава, Бора Драгашевић у име српских добровољаца, СНО и радио-Шумадије и Мирко Микетић у име СНС. У име ближе породице говорио је Живко Дончић, Војин побратим. После сахране приређено је подушје у Српском дому у Оквилу. Ту се Војина супруга Љубица захвалила свим бројним учесницима на сахрани, топлом саучешћу и пригодном испраћају њеног упокојног супруга. Наше најискреније саучешће породици, а нашем другу и саборцу Воји слава и хвала. Молимо Те Господе - подај му вечни живот у непролазном Царству Своме!

Искра

Iskra l.septerabar 2002


Прилози ..Искри' Као знак сећања на супруга и оца Бранка Петровића Ерика са синовима Петром и Александром £ 20.Нека Господ подари покој душе Ковиљке Ананић: Драгољуб Текић К$ 20 Мирко Чечавац К$ 20 Сретен Џагић К$ 25 Као знак сећања на стрељане и помрле српске добровољце Брана Поповић К$ 20 Да не буду заборављени наши дивни другови српски добровољци и наше другарице који су давно преминули: породица Радовић - чика Аца, тета Рада, Брана и Раде, Привислав Ђукић, Милош Пударић, Драшко Стојановић, Аца Михаиловић, Живота Огњановић, Милун Спасојевић, Станко Бошковић, Марио Лакош, Властимир Рељић, Павле Косић, и Смиљка Бабовић - Мирчић Ј. Милетић £ 20,Уместо цвећа на гроб Александра-Аце Маринковића оснивача „Белих орлова” у Пожаревцу Драган Живановић £10.Марјан Берета £10.За успомену на Живана Пековића, вредног друга и верног соколског брата Спавенског југа Југословенски соколи $ 25

Н. Н.

Поклон Искри Bepa Лазић

Поводом четворогоднишњице мога супруга Стојана Марија-Маца 0

„ISKRA”

Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu.

К$10 £5,упокојења Вуксић $10

Нека би Господ подарио покој души мога старог друга Ђурћа Остојића, који је умро од рака 30. јула 2002. г. у Аустралији. Моје искрено саучешће супрузи Боси и осталој фамилији. Уместо цвећа даје прилог Искри Раде Николић £10,Нека милостиви Господ подари покој душа драгог нам друга Владимира Лазаревића и недавно преминулих другова Далматинаца браће Ђоке и протојереја Боже Драгичевића и Душана Кашића Марко и Радмила Сунара $ 50 За спомен нашим друговима - добрим и храбрим друговима српским добровољцима: Стевану Вукобратовићу, Владимиру Лазаревићу и Душану Деспотовићу. Желим им од свег срца Вјечнују памјат и царство Божије! Милан и Трајанка Дарда Е10 Уместо воштанице на хумку госпоће Дике Миљковић Миша Јовановић £ 5,Нека Господ подари покој душе др Жарка Билбије, преминулог у Миами, Флорида, од масовног срчаног напада, из познате патриотске породице (из Грахова на Тромећи). Оставио је сина Душана и кћерку Невену. Др Билбија почива у своме родном месту Босанском Грахову. Др Марио Вуксановић $ 60 Нека Господ подари покој Маринковића сетра Вера и зет Милоје Илић...

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST

ПОЧУПАНИ КОРЕНИ

душе

Аце $50

Уместо воштанице нашем побратиму Аци Маринковићу Бата и Циле Пајић $ 20 Нека Господ подари покој души нашег доброг друга и кума Аце Маринковића Сека Ојдровић са породицом $ 25 Нека милостиви Господ подари покој душа свих са дугачке листе прочитаних имена приликом помена у Лазарици 17. августа о.г., изгинулих и побијених, од Соче па до Марице, за Вјеру, Краља и Отечество живот свој положивши и доцније у Отаџбини и изгнанству убијених и преминулих припадника С.Д..К. прота Миленко Зебић £ 30.-

Колико би само Срба било, Да су се родили синови И кћери оних који су У ратовима животе изгубили? Па тако редом, све до данас, Нараштаји нови тих Нерођених синова синови! Која би била то поколења? Али, авај! Када су сада За Србију и српство, За сва времена, За навек изгубљена! Јер нам ратови и погибије, Сада и раније, тако јако И дубоко, још не створене почупаше корене!

Пелагија-Пеги Лазић

сазнањима новинара недељника Ферал Трибјун Драга Хедла, тела 18 Срба пребачена су у околину Госпића због заинтересованости истражитеља Хашког трибунала, који ће почетком септембра, због овог случаја, поново посетити Хрватску. „Управо је објављен податак да ће хашки истражитељи доћи у Хрватску у вези са случајем у Паулин Двору почетком рујна (септембра) и да ће се они такођер укључити у истрагу око тог злочина. Они су се и раније интересирали за ту цијелу причу и још у вријеме мандата УНТАЕС-а они су посјећивали војни логор Луг крај Осијека за који су сумњали да се онде налазе тијела 18 српских цивила убијених у Паулин Двору 1991. године. Међутим, како нису имали тачне податке гдје се налазе, то је огромно војно складиште, они су од тога вјеројатно одустали и тек када се истрага почела интензивирати и када су хашки истражитељи и даље упорно настојали открити гдје се они налазе, тада је дошло до одлуке да се тијела 18 цивила пребаце из Луга крај Осијека у Госпић, дакле 500 километара даље у Лику", прича Хедл. (Б92, 15.8.2002.).

Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16,ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-. a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,Jadran ‘, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., EIwood, Vic. 3184. —ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. —FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra 1. septembar 2002

ХАГ ТРАЖИ ХИТНУ ИСТРАГУ ЗЛОЧИНА У ХРВАТСКОЈ. Гавни тужилац Хашког трибунала Карла Дел Понте затражила је од хрватског државног тужиоца Младена Бајића брзу и ефикасну истрагу о злочину у Паулин Двору код Осијека. Децембра 1991. године припадници хрватске војске убили су 18 српских цивила и скривали њихова тела у војном складишту у близини Осијека, да би шест година потом тела била пребачена у 500 километара удаљену Лику. Према

ЂЕЛИЋ: МЕРЕ ЗА ПОДСТИЦАЈ ИНВЕСТИРАЊА И ЗАПОШЉАВАЊА. Републички министар финансија Божидар Ђелић најавио је „други талас пореских реформи" у оквиру кога ће од следеће године бити смањена стопа пореза на добит предузећа са 20 на 15 одсто. Ђелић наводи да је Србија на добром путу да постане рекордер у Европи по најнижој стопи пореза на добит предузећа: „Ово је моменат када наша предузећа треба да максимални износ уложе у основна средства за инвестирање. Зато ова мера неће бити изолована, она ће бити праћена мерама за подстицај инвестирања и запошљавања". (Б92, 17.8.2002.).

31


Председник СРЈ Војислав Коштуница:

„ЂИНЂИЋ ЈЕ ЗА ИСХИТРЕНЕ РЕФОРМЕ; ЈА САМ ЗА ПРАВНУ ДРЖАВУ” Интервју са југословенским председником Војиславом Коштуницом немачког недељног листа „ВЕ/1Т ам СОНТАГ”, 4. август 2002. године. Разговор је водила Сузана Симон. Велта ам Сонтаг (BC): Господине председниче, где постоје и који су конфликти између Вас и председника српске владе Зорана Ђинђића? Војислав Коштуница (BK): Ми имамо различите представе, како Србијом треба владати. Узмимо пример нове државе Србија-Црна Гора, која ће бити наставак СР Југославије. Премијер Ђинђић је за једну врло лабаву федерацију између Србије и Црне Горе, ако чак не и за независност Србије. Наравно он то није могао јавно да каже, јер то није у складу са плановима ЕУ, која још разбијенији Балкан не жели да види. Даље, разликује се премијер Ђинђић од мене, у томе што сам ја за правну државу на првом месту, а премијер Ђинђић за исхитрене реформе, које се морају законито обавити, а они још увек потичу из Милошевићевог времена.

ВС: Прошле недеље Ваша странка ДСС искључена је из српске владе. Представља ли сада српска влада вољу народа? ВК: Сада ни српски парламент ни српска влада не представљају вољу народа.

ВС: Онда, превремени српски парламентарни избори? Али зато је потребна двотрећинска већина у парламенту? Или хоћете прво Устав да мењате? ВК: Превремене изборе српског парламента треба одржати, то би стабилизирало земљу. ДОС је тада створен као владина коалиција да обори Милошевића. Али сада након две године, јасно је, бирачи хоће нешто ново. Уствари ми имамо нове политичаре, један нови режим, али законодавство је још увек оно, кад је Србија била једна од шест република у негдашњој Југославији. То није нормално за једну државу. Да, ми морамо прво Устав да мењамо, па тек тада нове изборе да објавимо и спроведемо.

ВС: Септембра 29. су прво српски избори за председника. Хоћете ли да се кандидујете? ВК: Још нисам одлучио. У Србији има много рада. А исто тако и у новој држави Србија-Црна Гора. Избор за председника Србије је велики и леп задатак и ја осећам подршку бирача. Али било би боље, кад би се доцније избори обавили.

ВС: Зашто још није ухапшен као ратни злочинац тражени Ратко Младић. Чује се, њега штити југословенска армија? ВК: Да би га ухапсили морамо прво да знамо где је. А то и поред многих изјава не знамо. Главни тужилац Ратног трибунала у Хагу Карла дел Понте хтела је при посети Београду пре десет дана да нам донесе тачну Младићеву адресу. Али и од тога не би ништа.

ВС: Да ли је могуће, да Младића потајно штити армија без Вашег знања? ВК: Као председник Југославије у уском сам контакту са министрима војске и унутрашњих послова. Утврдити да се под заштитом војске налази неко ко је од суда у Хагу оптужен за ратне злочине, било би за мене озбиљно и неповољно изненађење, мада то искључујем.

ВС: У Сарајеву очекују извињење Југославије и Хрватске за почињене ратне злочине. Овом позиву се још нисте одазвали? ВК: Да би до тога дошло потребно је вишестрано извињење. У овом рату није било некриве стране. Наравно, постоји светао пример Вили Бранта и његово извињење. Али наша ситуација овде је другачија. Грађански рат који се водио кроз неколико генерација, мора полако да припадне прошлости. При томе не мислим на „заборав”, већ на изграђивање поверења.

ВС: Шта то конкретно значи? ВК: Пре две године још нисмо имали дипломатске односе са БиХ, сада су већ и границе отворене. Избеглице се враћају назад. Приликом моје посете Сарајеву било је разумевања и тежње ка истини, како код политичара тако и код грађана. Верујем да ће нас тежња истини опет приближити. Томе ће и Ратни трибунал у Хагу свој удео допринети.

то?

ВС: Често Вас називају српским националистом. Вређа ли Вас

ВК: Између народа и земаља треба да постоји јасан национални идентитет. Неки��а је то мање потребно него другима, као напр. великим и високо развијеним државама. Али у Србији, после толиких пустоловина и сукоба, здравије и боље га је одржати, што нама изгледа природно. Ми на Балкану служимо као пример мултиетничког друштва. Мађар у Војводини може свој језик и културу да гаји и одржава, а то исто тако раде Албанци, Муслимани, Цигани и многи други, иако нису националисти. Према томе за мене није никаква увреда звати ме српским националистом. Превео: Милан Ђорђевић DSS OPTUŽUJE AGENCIJE DA LAŽIRAJU REZULTATE ISTRAŽIVANJA. Demokratska stranka Srbije optužila je u subotu pojedine agencije za istraživanje javnog mnjenja da lažiraju rezultate o podršci predsedničkom kandidatu Miroljubu Labusu. U saopštenju se navodi da je Labus prema tim anketama već prestigao u popularnosti Vojislava Koštunicu, koji još zvanično nije ni objavio predsedničku kandidaturu. Direktor agencije "Stratedžik marketing" Srđan Bogosavljević kaže da su tvrdnje DSS-a neosnovane. "Nije mi jasno odakle dolaze sve te informacije i u njima se ne prepoznajem", tvrdi Bogosavljević: "DS nije bila zadovoljna kada je DSS imao 40%. Dakle, DS-u, DSS-u, SPS-u prosto nudim da dođu da vide kako se radi, da nauče, jer mi to radimo profesionalno. Po rezultatima koje trenutno DSS postiže, nemam utisak da su sve radili profesionalno, jer su imali izvanrednu situaciju.” (B92, 17.8.2002.).


Iskra1096