Issuu on Google+

Idemo li putem Hazara?

U PREDVORJU RĐAVE POLITIKE STOJI IZGUBLJENI PUT Neko je nekad i negde izrekao misao po kojoj dobra politika od više naroda stvara jedan, dok rđava politika od jednog pravi više naroda, najčešće krvavo zavađenih.

Koban proces atomizacije i usitnjavanja Kakva je današnja situacija u Saveznoj republici Jugoslaviji (SRJ) po tom pitanju? Najkraće - vrlo porazna. Prvo, Srbija i Crna Gora, koje sačinjavaju u osnovi jedan narod, politički su podeljene do mere razdvajanja. Da bi ironija bila potpuna, bio je potreban jedan stranac, Ksavier Solana - koji je, uzgred, svega pre tri i po godine izdao formalan nalog za početak NATO bombardovanja Jugoslavije - da spreči ovo kobno razjedinjavanje, sklepavši nam tom prilikom monstrum državu pod nazivom Unija Srbije i Crne Gore ili kako je narod duhovito zove „Сша Srbija i još Gora Unija”. Drugo, i sama Cma Gora je, u razmeri pola-pola, duboko zavađena po pitanju da li u nezavisnost ili ostati u Jugoslaviji. S obzirom, pak, na violentni temperament Cmogoraca, po ovom pitanju može čak i krv da padne. Treće, Srbija ne samo da je iseckana teritorijalno već je još dublje podeljena politički. Ako izuzmemo Kosovo, koje je praktično izgubljeno, Vojvodina se neće zadovoljiti ukoliko ne dobije stvamu autonomiju za početak ali i eventualni republički status za ubuduće. Slično je i sa Sandžakom, s tim što bi, na dugu stazu, pod povoljnim okolnostima, moglo doći i pitanje priključenja ove oblasti sadašnjoj Bosni i Hercegovini (BiH). I u samoj tzv. užoj Srbiji, postoje, istina u začetku, slične tendencije. Govori se o Vlasima pa čak i o Šumadincima kao o nečem posebnom. Politička podeljenost uže Srbije, međutim, izgleda nepremostiva, jer jedni žele da naš prostor pretvore u koloniju Zapada, dok drugi hoće da na prvom mestu istave narodni interes i svoju nacionalnu samosvojnost pa tek posle sve ostalo. Dakle, kad se baci čak i jedan površan pogled na ovaj naš prostor, ono što je odmah očigledno jeste da je on u jednom kobnom procesu usitnjavanja i atomizacije. Ako se, pak, sad uzme kao kriterijum misao sa početka ovog napisa, onda postaje potpuno jasno da je rđava politika uzročnik ove smrtonosne rascepkanosti, jer je ona, kao što smo videli, od u načelu jednog naroda napravila nekoliko sa dobrim izgledom da se taj trend, kao kod bolesti raka, proširi u nedogled. A to praktično na dugu stazu znači - kao u slučaju Hazara, jednog mitskog naroda - iščeznuće ovog našeg

prostora sa istorijske pozomice.

Rasparčavanje počinje još od Tita Objektivnost, međutim, nalaže da se kaže da ovaj proces rasipanja nije sadašnja tj. trenutna pojava. Njeni koreni počinju mnogo ranije, još od Tita, što ukazuje da se već tada radilo o rđavoj politici. Jasno je, pak, da je ta rđavost pruzrokovana činjenicom što je vladajuća snaga Titove Jugoslavije (SFRJ), Savez komunista Jugoslavije (SKJ) vodila politiku svetskog komunističkog pokreta a ne politiku naroda SFRJ. Što je, pak, do otvorenog rasipanja i bratoubilačkog rata došlo tek pre jedne decenije, devedesetih godina, ima se zahvaliti jedino činjenici što je Tito držao SFRJ pod gvozdenom knutom svoje diktature. Odmah, pak, po njegovoj smrti, istina tada samo verbalni, počeli su procesi raspada, da bi se deset godina kasnije oni pretočili u besomučni rat svih protiv svih.

Pod DOS-om rasipanje ubrzano Mislili smo, međutim - sad vidimo koliko je to bilo krajnje naivno - da će sa Miloševićevim obaranjem, tim poslednjim komunističkim Mohikancem, taj kobni proces rastakanja biti zaustavljen, jer će početi da se vodi - umesto svetsko komunističke narodna politika. Ali, avaj, taj proces ne samo da nije zaustavljen već je u poslednjem ostatku od bivše SFRJ, Saveznoj republici Jugoslaviji (SRJ), dobio, kao što smo videli, novi zamah u raslojavanju. A to je da se vratimo na misao sa početka ovog napisa - samo dokaz da je i sad na snazi nenarodna, dakle rđava, politika, ona - koja od jednog pravi više naroda. Ta, pak, rđava politika je, po mnogo čemu, i rđavija od one koju je Milošević, prirodom stvari, približavajući se narodnom intersu da bi sačuvao svoj lični, bio prinuđen da vodi zadnjih godina. (Pri tom, setimo se samo Staljina koji je 1941. g. kad su mu Nemci ugrozili vlast vodio protiv njih ne sovjetski ili socijalistički već „otečestveni” rat, što će reći ruski i narodni.)

Priča o izgubljenom putu Iza rđave politike, bar u našim uslovima, stoji vrlo prikladno i priča o izgubljenom putu. Da bi to bilo jasnije, potrebno je ovde otvoriti jednu mentalnu zagradu.

Šta je ljudska jedinka? U svetu u kom živimo, u svako živo biće utkan je princip samoodržanja. Drukčije rečeno, nije tačno stanovište tzv. nauke po kome mi dolazimo u ovaj svet goli, bez ičega -


U predvorju ... tabula rasa smo - već je istina da u njega ulazimo naoružani sa čitavim nizom potencijalnih sposobnosti: sve se one aktiviraju zavisno od stepena našeg uzrasta; i sve one su u funkciji naše zaštite i samoodržanja. Beba tek rođena, bez ikakvog prethodnog iskustva, ,,zna” da nađe majčinu dojku i, opet bez iskustva, ,,ume” da sisa, guta, itd., itd... Mi nikad ne bismo mogli da se krećemo da nemamo sposobnost kretanja, a ta sposobnost nam je data a priori rođenjem. Tako je sa govorom, umom, voljom, slobodnom voljom. S obzirom, pak, na razum i postojanje slobodne volje u nama, ta kombinacija je prvenstveno namenjena našoj dobrobiti i samozaštiti. Međutim, sloboda podrazumeva izbor koji može biti i pogrešan. U tom slučaju, ta kombinacija može da bude i dinamit, pa je naš Tvorac da bi nas samozaštitio od tog potencijalnog samouništavanja utkao u nas moralni zakon ili kategorički imperativ po nemačom filozofu Emanuelu Kantu. Naš Tvorac, međutim, i nije mogao dati zakon u smislu neposrednih sankcija kakav nalazimo kod tzv. prirodnih zakona, jer bi to značilo ugrožavanje naše slobodne volje - postali bi roboti - već nam je kroz „grižu savesti” dao samo jedan mali alarm u smislu da ne radimo kako treba, da kršimo princip samoodržanja, ali, ipak, ostavio je na nama konačnu odluku. Dešava se, tako, tačno po onoj narodnoj: Bog je spor ali dostižan! Sve, dakle, sposobnosti u nama su date a priori i u jednoj jedinoj su funkciji naše samozaštite, bilo fizičke bilo duhovne. Jednom rečju, mi ceo taj „paket” sposobnosti nazivamo instinktom samoodržanja, koji postoji u svakom živom biću, s dodatom moralnom dimenzijom kod mislećeg i slobodnog čoveka, jer smo mi Ijudi čudno i neponovljivo jedinstvo duha i materije, fizičkog i duhovnog.

Narod - živo biće višeg reda Ova digresija je bila neophodna da bi mogla do kraja da se ispriča priča o izgubljenom putu koji uvek stoji u predvorju rđave politike. Jer, narodi su takođe živa bića, samo, za razliku od individue, bića višeg reda. I u njih je, dakle, neophodno utkan princip samoodržanja sa obe njegove dimenzije - fizičke i moralne. Narod naš, i bez znanja racionalističkih finesa tog principa, te dve njegove dimenzije sažeo je prosto kroz samo dve reči - junaštvo i čojstvo u temelje svog postojanja. Junaštvom samozaštićujemo sebe i svoj narod fizički. Cojstvom naš narod zaštićuje druge narode fizički, a sebe moralno. I to je - ako svi narodi ovo imaju u sebi - jedini način harmoničnog i srećnog opstanka ne samo našeg već i svih naroda, rečju - čovečanstva! I, eto, to je ta priča o izgubljenom putu, kad jedan narod zaboravi na moralne i fizičke temelje koji su od iskona utkani u njegovu bit.

ПЛАН УКЛАЊАЊА ДСС-а. Ha недавном састанку Председништва ДОС, одржаном на Рибарском острву код Новог Сада, Зоран Ђинђић је информисао лидере владајуће коалиције да се успешно реализује њихов план о потпуном потискивању ДСС из свих структура власти; да су представници Коштуницине странке већ елиминисани из покрајинске, републичке и савезне владе, затим из Скупштине Србије, са функција начелника округа, као и из управних одбора свих републичких јавних предузећа. Председник ДС и републички премијер подсетио је лидере њему лојалних странака да је Владан Јовичић, члан ДСС, смењен са положаја директора Рударског басена „Колубара”, те да је деесесовац Марко Јакић искључен из Координационог центра за Косово и Метохију; да преостаје избацивање представника ДСС из свих локалних органа власти, пре свега из Скупштине града Београда и београдских општина. Према Ђинђићевом плану, који су прихватили Батић, Кораћ, Орлић, Љајић, Каса и други, циљ ове стратегије је да се распишу избори за председника Србије на којима Војислав Коштуница неће моћи да учествује јер ће у то време и даље обављати функцију председника Југославије. Због те околности, највеће шансе да постане републички председник има члан Демократске странке Мирољуб Лабус. Када, после усвајања уставне повеље будуће заједничке државе Србије и Црне Горе, буде обезвређена функција председника и када то место изгуби Коштуница, пошто је предвиђено за представника Црне Горе, створиће се сви услови за потпуно маргинализовање ДСС-а. „Ми ДСС морамо довести на ниво на којем су били пуних осам година, а то је рејтинг од три до пет посто”, рекао је Зоран Ђинђић на новосадском састанку ДОС-а. (Српска реч, <www.srpska-rec.co.yu>, 18.7.2002.) SRJ S PAVKOVIĆEM NIJE MOGLA U “PARTNERSTVO”. Savetnik američkog sekretara odbrane Donalda Ramsfelda za Balkan Nejtan Bejn potvrdio je da je uklanjanje sa funkcije Nebojše Pavkovića bio jedan od uslova za ulazak SRJ u Partnerstvo za mir i uspostavljanje tešnjih veza sa Beogradom i VJ, ocenjujući da nekadašnji načelnik G VJ “ne shvata koncept civilne kontrole nad vojskom”. “Naša pozicija oko uspostavljanja tešnjih veza sa SRJ i VJ je istovetna kao i pozicija NATO. Jedan od uslova je bio uklanjanje Pavkovića. Pavkovićeva izjava da će povesti sudski postupak protiv predsednika SRJ ukazuje da on ne shvata koncept civilne kontrole nad vojskom”, rekao je Bejn Glasu Amerike. Prema njegovim rečima, druga dva sporna pitanja se odnose na ekstradiciju optuženih za ratne zločine Haškom sudu i pristup dokumentima, kako Tribunalu, tako i advokatima odbrane i treće se tiče prekida odnosa između VJ i Vojske RS. On se založio da se u Beogradu poništi presuda, koja je u vreme Miloševićevog režima, doneta protiv lidera NATO, ocenjujući da je ona protivzakonita. (FoNet, 21.7.2002.).

Stradanje je srazmerno neispunjenoj datosti Srbi definitivno nisu tzv. „izabrani narod”, ali oni su, izgleda, uspeli - idejom čojstva i junaštava - da najdublje prodru u namere Tvorca o harmoničnom i srećnom življenju čovečanstva na ovoj planeti. Usled toga, izgleda, jer su napustili taj osnovni princip svog opstanka, oni su moguće najviše i stradali i još uvek stradaju. Naravoučenije iz ovoga se samo nameće. Treba napustiti izgubljeni put i vratiti se na put otaca, prigrliti junaštvo i čojstvo.

IZ SADRŽAJA

I, gle čuda: politika će postati dobra i od sadašnje kobne tendencije ka usitnjavanju, višenarođu, nastaće, kao što je i bio, samo jedan narod.

Gužva pred kontejnerom ..................................................................... 3 Inicijativa za nezavisno Kosovo ........................................................... 6

N. Ljotić

Krštenja NATO vojnika na Kosovu ..................................................... 7 Pregled događaja .................................................................................. 10 Smrt Zapada - sudbina kosovskih Srba ............................................... 11 o. Mitrofan Hilandarac ........................................................................ 13 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (69) ........................ 17 Mira Stupica i njen ujak Rastko Stanišić ............................................ 23 Svaka sličnost nije slučajna (4) ............................................................ 25

2

Искра 1. август 2002


GLAS o životnom standardu u Srbiji

GUŽVA PRED KONTEJNEROM „Dve trećine stanovništva jedva preživljava”

Ovaj rezultat istraživanja „Glasa javnosti”, 1. juli 2002., našli smo na njegovom Internet sajtu <www.glasjavnosti.co.yu>. U „Glasu” je objavljen pod nešto drugačijim naslovom. Mi smo napis skratili na mestima gde o nalazu govore tzv. eksperti pro-vladinih i vladinih institucija (Dogović i Radović), jer nijedan ne pominje pravi i osnovni razlog relativno skupe hrane i uslova života u Srbiji, ,,šok terapiju” koju je poslušna Đinđićeva vlast po diktatu MMF-a primenila na socijalističku ekonomiju u tranziciji prepuštajući je nezaštićenu agresivnom naietu bezobzirnog liberalnog kapitalizma, a već iznurenu i ranjivu privredu dugogodišnjim sankcijama, ratom i NATO bombardovanjem i razaranjem njenih najvećih industrijskih pogona i infrastrukture. Nijeda narodna vlast koja prvenstveno brine o dobrobiti širokih slojeva sopstvenog naroda „šok terapiju” ne bi prihvatila i dopustila. I što bivši jugoslovenski susedi Srbije relativno bolje prolaze na tom planu, kao što se iz „Glasa” vidi, može se uglavnom pripisati većem otporu njihovih vlada pljačkaškoj najezdi svetskog kapitalizma, od bezuslovne pokornosti američkog vazala Đinđića. *

*★

Ljudi prodaju stvari iz kuće da se prehrane (S. Dogović). Srbija u vreme Obrenovića bila prva po izvozu svinjskog mesa u Evropi (M. Radović). Nedelja podne, vreme da se porodica okupi. Trpeza bogata, pa sve po redu: supa, punjena paprika, salata, šnicla, kolači. Ne štedi sel Bar je u Srbiji hrana jeftina. A onda popodnevna dremka. Tako se nekada živelo u zemlji za koju su svojevremeno Japanci govorili: “Dajte nam Srbiju s Vojvodinom - da nahranimo ceo svet.” Danas u Srbiji za kilogram hleba mora da se radi 42 minuta, vekna košta 20 dinara, a za kilogram junetine 5 sati i 17 minuta, za litar mleka 27 minuta, a za jedno jaje - šest. Za tradicionalan nedeljni porodični ručak kao sa početka teksta - ceo dan. Plata u proseku ne prelazi deset hiljada dinara (oko 147 evra), a da ne bi otišli gladni na spavanje, dnevno svaki član domaćinstva mora da “pojede” oko 96 dinara (1,49 evra) i time obezbedi minimalnih 2.200 kalorija neophodnih za zdravlje. Da bi se samo prehranila, porodica u Beogradu mora da izdvoji više od 69,25 evra za osnovne namirnice: hleb, jaja, mleko, jogurt, puter, meso, so, šećer i sir. Garderobu, kozmetiku i knjige, prosečan građanin kod nas skoro i da ne kupuje, osim na buvljacima, a porez, struju, vodu, stanarinu, prevoz, plaća na jedvite jade. Ako uopšte plati. Jer, 30 odsto plate, koliko ostane, prema podacima Instituta za istraž ivanje tržišta, posle troška za hranu, svakako nije dovoljno za to. U Srbiji, trenutno dve trećine stanovništva jedva preživljava, što znači da dnevno ima manje od 1,10 dolara na raspolaganju. A to je, prema svetskim standardima, granica siromaštva. Odgovori vlasti, koju je sirotinja (to jest loša ekonomska situacija u proteklom periodu) i dovela u fotelju, jesu tranzicija, desetogodišnji ratovi, bivši režim. A posle petog oktobra, osim cena, porastao je samo broj pretraživača

Искра 1. август 2002

kontejnera. Ukinuti su redovi za jeftino ulje, šećer, ali šta vredi što ih ima kad za njih nema para. I Hrvati, Slovenci i Bosanci, s kojima smo živeli u “bratstvu i jedinstvu” poslednjih pedesetak godina, a rastali se u krvavim ratovima, imali su i ratove i tranziciju. Ipak, oni sa pijaca odlaze punih torbi, mi polupraznih. Kod nas, na primer, jabuke, su skuplje od banana, mada rastu na svakom ćošku u Srbiji. Hrane ima, ali se sve slabije kupuje. Srbija je nekada izvozila više od 60 odsto hrane u sve bivše republike u SFRJ. Danas naša razdružena braća na ishranu troše neuporedivo manje para od nas. Tako Zagrepčanin za iste namirnice iz takozvane male korpe izdvaja oko 111.35 evra od plate koja je oko 500 evra, odnosno 22, 7 odsto od zarade. Ljubljančanin daje 60,65 evra od prosečne plate od 650 evra, što je manje od deset odsto. Sarajlije i Banjalučani za hranu mesečno izdvoje 72,8 evra, a razlika je u plati koja je u Sarajevu veća za 100 evra i iznosi 250 evra. Kako smo došli do toga da hrana za nas postane luksuzna roba? Saša Dogović, saradnik beogradskog Instituta za istraživanje tržišta, u kome se mesečno prati kretanje cena najneophodnijih životnih namirnica, ima sledeće objašnjenje: Kupovna moć naših građana je izuzetno niska i potrebno je više od jedne plate i penzije za korpu minimuma. Stanovništvo je prinuđeno da obezbeđuje dodatne izvore prihoda ili da prodaje stvari; pokućstvo, neke vrednosti, zlato, ili da radi dopunske aktivnosti obično iz sfere sive ekonomije, da bi prehranilo porodicu i platilo mesečne dažbine... Aprilska potrošačka korpa zabeležila je poskupljenje: krušaka za 62 odsto, kupusa 31,8 odsto, crnog luka 31,2 odsto, i tako dalje. Majska je poskupela rekordnih 5,7 odsto, ali su cene na malo porasle samo 0,5 odsto. Opet su najviše poskupeli prehrambeni artikli, a Dogović to opravdava poskupljenjem nekih poljoprivrednih proizvoda i sezonom... Mladen Radović, savetnik u Ministarstvu za trgovinu i turizam i sekretar Komisije za životni standard Republičke vlade, u kojoj se na osnovu dve potrošačke korpe, minimalne (samo da se preživi) i prosečne (da se nešto i pojede), mesečno prave analize životnog standarda stanovništva, navodi dodatne razloge zbog kojih je hrana, za naše uslove, skupa. - Veoma je rasprostranjeno mišljenje kod nas da, zato što treba da uđemo u Evropu i postanemo deo nje, moramo da imamo i cene po evropskom standardu. Prvo treba da obezbedimo plate kao što su u Evropi. Iz tog razloga država, Vlada i nadležna ministarstva pokušavaju da uspore rast cena pojedinih artikala do donje granice svetskih, kako bi i plate dosegle taj nivo... Krediti za poljoprivrednike s malim kamatnim stopama i korekcija proizvodača određenih artikala su, prema Radoviću, siguran put ka obaranju cena hrane kod nas. On dodaje da je Srbija u vreme Miloša Obrenovića bila prva u Evropi po uzgoju svinja i izvozu svinjskog mesa. - Moramo da se vratimo na taj nivo, pa makar nas

3


Др Срђа Трифковић:

Gužva . ponovo zvali svinjarski trgovci! - zaključuje Radović. Kod njih skuplje. a mi gladni!? Prema podacima Saveznog zavoda za statistiku, kilogram hleba u Ljubljani (u starim dobrim nemačkim markama, kako je to

vodila statistika, a koristimo i mi radi preciznosti), košta dva do dva i po; Sarajevu i Beogradu 1; Banjaluci 0,5maraka. Mleko: Ljubljana 1,30-1,40; Sarajevo 1-1,5; Banjaluka 0,9-1; Zagreb 1,6 i Beograd 0,80. Juneće meso: Ljubljana 1314; Sarajevo 8; Banjaluka 12; Zagreb 10-12; Beograd 9-10. Šunka: Ljubljana 20-30; Sarajevo 15; Banjaluka 14-18; Zagreb 15-17; Beograd12; Margarin 250 grama: Ljubljana 1,3; Sarajevo 0,80; Banjaluka 0,80-1,20; Zagreb 1,40; Beograd 1. Pasulj: Ljubljana 6-7; Sarajevo 5; Banjaluka 3-6; Zagreb 7; Beograd 6. Krompir. Ljubljana 1-2; Sarajevo 0,5; Banjaluka 0,5; Zagreb 1, Beograd 0,6. Jabuke: Ljubljana 1,80;Sarajevo 1,50; Banjaluka 0,601,50; Zagreb 2; Beograd 1-1,5. Ulje: Ljubljana 2,90-3,50; Sarajevo 1,50; Banjaluka 1,5-2; Zagreb 3; Beograd 2,30. Šećer. Ljubljana 1,9; Sarajevo 1,20; Banjaluka 1,2-1,5; Zagreb 2,4; Beograd 1,60. Ode plata dok trepneš Prema minimalnoj potrošačkoj korpi za maj Saveznog zavoda za statistiku, četvoročlano domaćinstvo u Srbiji treba da izdvoji za prehranu... Ukupno 6.919 dinara. A za prevoz, telefon, komunalije, struju, analgetike, obuću, toalet papir, prašak za veš, pastu za zube, šampon, veš i čarape... Ukupno - 10.023 dinara. BRANKICA RISTIĆ ДОК ГРАЂАНИ СРБИЈЕ ГЛАДУЈУ, ПОСЛАНИЦИ ИМАЈУ ПЛАТЕ ОД 600 ЕВРА. Впада Србије недавно је саопштила да је минимална зарада за велики број запослених у Србији одређена на 3.900 динара, односно 62 долара. То значи да су ови људи принуђени да преживљавају са два долара дневно, то је испод афричког просека. Истовремено, док запослени у правосуђу, на железници, у здравству и другим делатностима траже повећање својих мизерних плата, Скупштина Србије доноси одлуку да посланицима повећа плате за додатних десет посто. Посланици ће одсад на скупштинској благајни, из државног буџета, подизати сваког месеца по 36 хиљада динара (600 евра) у просеку. Напомињемо да председница Скупштине Србије, потпредседници парламента и шефови посланичких група имају плате које су и до педесет посто веће. Додају ли се овим примањима и разне друге бенефиције, попут дневница, накнада за бензин и друге путне трошкове, плаћеног хотелског смештаја и јефтиног скупштинског ресторана, постаје јасно да су посланици привилегована каста у српском друштву. Можда би грађани Србије и имали разумевања за огромне посланичке зараде, да народни представници то оправдавају. Али оно, што јавност има прилике да види, јесте да посланици не присуствују седницама парламента, а и када су у сали, то се посебно односи на представнике ДОС-а, најчешће ћуте, незаинтересовано прате говоре опозиционих колега, не подносе амандмане, читају новине, грицкају семенке, жваћу жваке и причају меусобно у клупама. Они који не улазе у салу седе највећи део времена у ресторану или завршавају приватне послове у Београду, али зато су редовни да подигну плату, паушал, дневнице које износе 590 динара, као и, врло често, фиктивне путне трошкове. (Српска реч, <www.srpska-rec.co.yu>, 18.7.2002.)

4

ВЛАСТ У СРБИЈИ БЕЗ НАЦИОНАЛНОГ ОСЕЋАЊА Ово је део интервјуа др Срђе Трифковића поводом Видовдана, објављен у листу „Глас", 28. јуна 2002. Подвлачења у тексту извршила је „Искра”. * * *

Зашто се судбина Срба на Косову и Балкану полако брише из историјске меморије и замењује страним наметањем српске колективне кривице? Пре свега због тога што је власт у Београду у рукама људи који су спремни на сваки компромис пред центрима моћи западног света, како би повећали сопствени рејтинг у њиховим очима и наставили да владају у сопственом интересу - наравно, уз изузетак шефа савезне државе који је све немоћнији и све ирелевантнији. Власт у Србији је у рукама људи који су спремни на имплицитно, а све више експлицитно, признање српске кривице и прихватање тезе о српској искључивој или у најмању руку претежној одговорности за све ужасе на простору СФРЈ у протеклих 12 година. Тиме се ретроактивно верификује политика западних сила на нашем подручју. Да није тако, имали бисмо већ јасно дефинисану националну стратегију за повратак изгубљених територија и за ревизију исхода кобне деценије под Милошевићем. Да се разумемо: Срби у овом рату нису били војно поражени. Они су били политички, медијски и морално прокажени од западног света. Њихов де факто пораз је искључиво резултат политике једног човека и његовог естаблишмента који није имао српске националне интересе на срцу. Трагично је да су на власт и после њега дошли људи који немају националне интересе на срцу. Јевреји су се две хиљаде година поздрављали са „догодине у Јерусалиму” и на крају су дочекали да у тај Јерусалим дођу. Пољска је крајем 18. века збрисана са мапе Европе, али је после више од сто година поново никла и данас се протеже до источних предграђа Берлина. За све те препороде битан предуслов је да се ти народи никад нису помирили с поразом као непроменљивом чињеницом. Уколико Срби том изазову данас не одговоре на прави начин, они ће бити трајно поражени и осуђени на нестанак. Срби би морали да нађу снаге да се одупру искушењу тзв. „денацификације”, што заправо значи „десрбизације” и да збришу дефетистички политички естаблишмент оличен у Зорану Ђинђићу и његовим гаулајтерима.

Значи да за овакву перцепцију нас у свету нису криви страни центри већ смо углавном криви ми? - Страни центри су криви за катастрофалну слику и за систематску демонизацију Срба, али Срби су првенствени кривци сами себи уколико дозволе да бледи сећање на њихове историјске територије које су настањивали њихови преци кроз небројне генерације и уколико се свако размишљање о ревизији овог катастрофалног исхода третира као злочин мишљења и рецидив ратно-хушкачке пропаганде. Срби сами себи дугују обнављање свести да је ово неправедан исход с којим смо се суочили како у Дејтону 1995., тако и у Куманову 1999. да су то привремена решења која ће бити подвигнута ревизији оног тренутка кад спољни центри моћи изгубе интересовање за Балкан. У том тренутку би Срби морали бити спремни и духовно, и морално, и војнички, и материјално, да врате оно шта је њихово по правди и праву. Боба Боројевић

Искра 1. август 2002


Povodom oduzimanja mandata poslanicima DSS

PREĆUTNO ODOBRAVANJE OTIMAČINE Članak pod gornjim naslovom, autor profesor dr Kosta Čavoški, objavljen je kao „lični stav” u listu „Glas javnosti”, 17. juni 2002. godine. Nadnaslov je dala „Iskra”. * **

Kada su pre tri nedelje Zoran Đinđić i Goran Svilanović posetili Kolina Pauela u Vašingtonu, malo ko je pomislio da tada naši čelnici nisu razgovarali samo o Haškom sudu i američkoj pomoći, nego i o drugim unutrašnjim pitanjima naše zemlje. Izgleda da je tom prilikom Đinđić nagovestio nameru da DSS-u otme desetak poslaničkih mandata ne bi li tako ojačao svoju, inače tanku skupštinsku većinu, a da je američki državni sekretar to primio s velikim razumevanjem, pogotovu što bi to dovelo do daIjeg smanjenja uticaja nedovoljno “kooperativnog” Vojislava Koštunice. Ovako ohrabren, Đinđić je odmah po dolasku u Beograd izjavio da se mora rešiti pitanje opstrukcije u Narodnoj skupštini Srbije i poslaničke nediscipline, iako u tom trenutku nikakva formalna odluka još nije bila doneta. Kako su u međuvremenu promenjeni svi predsednici sudova i imenovan veći broj novih sudija, ostalo je još da se imenuje nova Republička izborna komisija, i baš u ovom trenutku popuni sastav odavno nedelotvomog Ustavnog suda Srbije. Posle okončanja ovih pripremnih radnji, 11. juna 2002. Administrativni odbor Narodne skupštine Srbije doneo je odluku o oduzimanju 21 poslaničkog mandata DSS-u, s tim da bi ova stranka sa svoje liste kandidata mogla da zameni samo 10 dosadašnjih poslanika, dok bi preostala 22 mandata pripalo drugim strankama u krnjem DOS-u. Bilo je to neskriveno bezakonje i bestidno otimanje mandata konkurentskoj stranci, čime je Đinđić postigao nekoliko važnih ciljeva: 1) bitno je ojačao svoju većinu u Skupštini i time manje-više obezbedio četvorogodišnje vladanje Srbijom; 2) za duže vreme je skrajnuo DSS, sem ukoliko ova stranka ne pribegne masovnim uličnim demonstracijama i opasnim nemirima; 3) sveo je na zanemarljivu meru Velimira llića i vođe drugih manjih stranaka koji su, kao jezičak na vagi, doskora mogli da ucenjuju i iznuđuju neugodne ustupke; 4) pokazao je da ima nečega od Miloševićevog političkog nerva i da ni od čega ne preza, što uvek zastrašuje savitljivije i malodušne. Tako osokoljen, Đinđić je sam zakazao predsedničke izbore u Srbiji, iako nije predsednik Skupštine, i održao lekciju sudovima, iako bi izvršna vlast, kojom rukovodi, morala biti pod sudskom kontrolom zakonitosti i ustavnosti, a ne obrnuto. U parlamentarnoj demokratiji nema većeg prestupa od oduzimanja poslaničkih mandata nekoj od stranaka i njihovo dodeljivanje konkurentskim stranka-

ma, pošto se time menja i prekraja volja birača. Bio je to dovoljan razlog da američka vlada i Evropska unija, koje toliko brinu o uspostavljanju demokratije u našoj zemlji, gromoglasno protestuju i zaprete uvođenjem sankcija ukoliko se oteti mandati odmah ne vrate ili ne raspišu vanredni parlamentarni izbori. Za početak bi bila blagotvorna zabrana Đinđiću i drugim vinovnicima ove otimačine da ulaze u bilo koju demokratsku zemlju Evrope i Severne Amerike. Ništa se, međutim, od toga nije dogodilo, što samo znači da su velike zapadne sile unapred dopustile, a možda i podstakle ovo otimanje poslaničkih mandata, verovatno u veri da za sada ne mogu naći bolje kvislinge od Đinđića i njegove vlade.

KOSTA ČAVOŠKI

Zvezde Đinđićevog DOS-a Među njima je i gospođa Marija Rašeta-VukosavIjević, ministarka saobraćaja i kći jednoga generala. Onda „glasovita” lepotica gospođa Gordana Matković, ministarka za socijalna pitanja. Na saveznom nivou dela ministar unutrašnjih poslova g. Zoran Živković iz Niša. Taj se ne skida sa TV ekrana. A mnogo narod od njega može da nauči. Pritom treba imati u vidu da je on poštar po profesiji, a diplomu nekakve više škole stekao je u bivšoj jugoslovenskoj Republici Makedoniji, kanda negde u Bitolju. U to mesto, prvi put je išao kada je školu upisao, a drugi put da podigne „diplomu”. Kao bistar čovek, postao je i član Rotari kluba. Njegov sabrat, dr Rasim Ljajić je savezni ministar za nacionalne manjine i etničke zajednice. Godine 1991. taj je organizovao sa g. Sulejmanom Uglaninim „referendum o otcepljenju Sandžaka”. Sada se on bori za Srbe u Hrvatskoj. I zato blago njima. Uz to, on je i predsednik Sandžačke demokratske stranke, dakako članice DOS-a. Predsednik poslaničke grupe DOS-a u republičkoj skupštini je g. Čeda Jovanović, večiti student. Do sada je razbio svega desetak džipova i još nije dostigao g. Marka Miloševića. Tokom protesta 1996/97. godine, studentkinje su nosile bedževe sa natpisom „Čedo, oženi me”! Ali ne više... Uz Čedu Jovanovića je g. Goran Vesić, takođe član Demokratske stranke. Navodno pravnik po profesiji. Osoba koju krasi nedostatak elementarnog kućnog vaspitanje. Popović.

Od „mladih lavova” iz Demokratske stranke tu je i g. Srđan

Član Demokratske stranke je i g. Miodrag Perišić, sada ambasador u Kanadi. Članak u „Iskri” - „Iskopani rovovi ambasadora Perišića” potpuno odgovara liku i delu ovoga. Dotični je godinama bio čovek Slobodana Miloševića. Kao ministar delovao je u vladi g. Milana Panića. Ko zna kakvim putevima, dospeo je on i do Srpskog kongresa ujedinjenja, gde je svojim ponašanjem izazivao ushećenje kod ovih Ijudi, stvarno neobaveštenih o zbivanjima u Srbiji. I što je još važnije, upozorenja, baš u pogledu njega, ozbiljno su žestila i ogorčavala g. Miloslava-Majka Đorđevića. (Iz naše prepiske, početak jula 2002.)

Искра 1. август 2002

5


INICIJATIVA ZA NEZAVISNO KOSOVO U KONGRESU SAD U Predstavničkom domu američkog Kongresa pokrenuta je inicijativa da se SAD - bez obzira na svoje obaveze iz Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 prema učvršćenju stabilnosti na Balkanu - izjasne, bez daljeg odlaganja, za nezavisnost Kosova. U rezoluciji koja je prosleđena nadležnom Komitetu za međunarodne odnose, uticajni članovi tog foruma republikanski kongresmen iz Njujorka Bendžamin Gilman i demokrata iz Kalifornije Tom Lantoš ocenjuju da je nezavisnost od Srbije “jedina održiva opcija za Kosovo, posle svih dosadašnjih neuspeha sa autonomnim statusom” i traže od Bušove administracije da “javno prizna” nezavisnost Kosova. “Uspostavljanje Kosova kao suverene i demokratske države - u kojoj će biti poštovana Ijudska prava, uključujui prava nacionalnih i verskih manjina - jedini je put ka trajnom miru i stabilnosti na Balkanu”, navodi se u ovom dokumentu, uz podsećanje američke vlade i međunarodne zajednice na činjenicu da pravo na samoopredeljenje predstavlja “fundamentalno pravo” svih Ijudi u svetu. Tim povodom vlada SAD se upozorava da odlaganje rešavanja konačnog statusa Kosova predstavlja opasnost ne samo za politiku i ekonomsku situaciju na Kosovu, već i za celu Jugoistočnu Evropu. U rezoluciji podnetoj na usvajanje Komitetu za međunarodne odnose kongresmeni Gilman i Lantoš postavljaju administraciji i putokaz za izlaz iz sadašnje “destabilizujuće situacije” na Zapadnom Balkanu. “Predstavnički dom Kongresa smatra da bi SAD, u saradnji sa Ujedinjenim nacijama, Zapadnoevropskim odbrambenim savezom (NATO) i ostalim multilateralnim organizacijama, trebalo da pripreme mirnu tranziciju ka nezavisnosti Kosova. Vlada SAD trebalo bi, takođe, da obezbedi svoj udeo u pomoći, trgovini i ostalim programima podrške vladi nezavisnog Kosova, kao i da podstakne dalji razvoj demokratije i ekonomskog sistema slobodnog tržišta na Kosovu”, zaključuje se u ovoj kongresnoj inicijativi usmerenoj ka Beloj kući i Stejt departmentu. Od senatskog Komiteta za spoljnu politiku, kojem predsedava Džozef Bajden, demokrata iz države Delaver, takođe je zatraženo da podrži ovu akciju i da se SAD odreknu dalje podrške ključnom delu Rezolucije 1244, koju je Savet bezbednosti usvojio pre tri godine, posle završetka vojne intervencije NATO protiv Jugoslavije. Kongresmeni Gilman i Lantoš navode, u obrazloženju svoje inicijative, da je po Ustavu SFR Jugoslavije iz 1974. Kosovo bilo potpuno autonomno sa “de fakto statusom republike”, odnosno da je Milošević, kasnije, oduzeo Kosovu tu samoupravu “na svojoj platformi ultranacionalizma i antialbanskog rasizma, propagirajući mržnju i nasilje prema svim neslovenima, a posebno ciIjajući Albance sa Kosova”. U daljem obrazloženju ukazuje se na uspostavljanje institucija demokratske vlasti, posle stavljanja Kosova “pod protektorat UN”, uz zaključak da se izlazak iz sadašnje katastrofalne ekonomske i socijalne situacije - sa stopom nezaposlenosti između 60 i 70 odsto i širenjem organizovanog kriminala može pronaći jedino “procesom tranzi-

6

cije ka nezavisnosti Kosova, to bi garantovalo sigurnost neophodnih investicija iz inostranstva i stvorilo mogućnost za masovno otvaranje novih radnih mesta”. Kongresna procedura - u situaciji kao što je ova oko Kosova - predviđa da se Predstavnički dom i Senat izjašnjavaju o predloženoj rezoluciji na preporuku svojih komiteta nadležnih za praćenje međunarodnih odnosa i spoljne politike SAD. U daljem procesu odlučivanja, predsednik ima pravo veta na usvojeni zakonski predlog Predstavničkog doma i Senata, s tim što - u konačnoj instanci Kongres ima ustavno pravo da, sa dve trećine svojih glasova, obori eventualni veto šefa države i proglasi svoju odluku obavezujućom za administraciju SAD. (SENSE, 15.7.2002.)

NA KOSOVU NEMA POMAKA NA BOLJE.

„Posle svete liturgije koju smo obavili na ostacima manastira Sveti Vrači u Zočištu, albanski ekstremisti su dovršili započet posao i zapalili ono malo što je od manastira ostalo”, rekao je vladika Artemije na konferenciji za novinare, dodavši da je i tokom same liturgije bilo niz provokacija od okupljenog lokalnog albanskog stanovništva. lako je on lično zamolio komandanta nemačke brigade, zaduženog za bezbednost tog regiona, da se obezbedi manastir jer su se ovakvi incidenti mogli očekivati, to nije učinjeno, dodao je vladika Artemije. Po njegovim rečima, KFOR je odbio i da garantuje bezbednost trojici monaha koji je trebalo da od 15. jula počnu da čiste zgarište manastira i pokušaju da obnove ono što se obnoviti može. To samo pokazuje da KFOR nastavlja sa svojom trogodišnjom praksom nepoštovanja rezolucije Ujedinjenih nacija, i ne uspeva, ili ne želi, da obezbedi sigurnost lokalnom srpskom življu, zaključio je vladika Artemije. Ranđel Nojkić, poslanik Koaliceije “Povratak”, je rekao da je i u samoj kosovskoj Skupštini situacija slična. Reči srpskih predstavnika uopšte ne ulaze u zapisnik ili se falsifikuju, tako da rad Skupštine predstavlja samo fasadu za ono što su Albanci nameravali da ostvare, i što će najverovatnije i ostvariti ukoliko se stanje ne promeni. Dragan Velić, predsednik Izvršnog odbora Srpsko nacionalnog veća Kosova i Metohije, je naglasio da ni do današnjeg dana nije napravljen tačan popis izbeglih i raseljenih lica. Ukoliko se to ne učini, može se desiti da se tim osobama uopšte i ne dozvoli povratak na Kosovo i Metohiju. S druge strane, dodala je Rada Trajković, za predstojeće lokalne izbore Albanci dolaze iz svih delova sveta da bi se prijavili za glasanje. Prijavljuju se i Albanci iz Makedonije, koji nikada nisu živeli na Kosovu i Metohiji, tako da se može dogoditi da Albanci budu u većini čak i u onim mestima gde ih nikada nije ni bilo. (Medija centar, Beograd <www.yumediacenter.com>, 17.7.2002.).

Искра 1. август 2002


КРШТЕЊА НАТО ВОЈНИКА И ПОЛИЦИЈЕ У СПЦ НА КОСОВУ Напис под горњим поднасловом, део ширег члака „Путне са Косова и Метохије", аутор архимандрит Јован Радосављевић, објављен је у „Православљу” од 1. јуна 2002. године из кога га преносимо. белешке

*

* *

Захваљујући међународној натовској заједници, наш народ на Косову и Метохији налази се у мукама и невољама које само он зна. Подноси страдања и трпљења која су само Богу и њему позната. Да има правде у поменутој заједници и поштовања права и морала, требало би да и они заједно са својим штићеницима Шиптарима то знају. Али, то остављамо њима и њиховој савести, а по оној народној „свако зло има и своје добро". Иако међународна заједница бауља no мраку непоштења и силе, тражећи за себе право и оправдање пред светом преко јавног мнења за своја „демократска” начела недемократском и силеџијском диктатуром, често ван здравог разума, ипак, има војника и полицајаца, припадника те натовске грубо и наметљиво владајуће силе, који су захваљујући Богу и, вероватно, домаћем васпитању, поштенији и човечнији према нашем народу на Косову и Метохији. Веома их је мало, али их има. Због тога су неке од њих претпостављене старешине вратиле кућама. Неки су још на Косову и Метохији. На нашу општу радост, има и оних који су заволели и нас и нашу православну веру, па су се крстили и постали православни. Тако је на Благовести, ове 2002. године у Грачаници, по својој жељи, крштен полицајац из Унмика Andrevv (Андреј) Kerr из Белфаста (Северна Ирска). Крстио га је јеромонах отац Нектарије Дечанац. Полицајац Унмика Мајкл (Михаило) Садок, Американац, рођен у граду Сити, област Видлен, држава Оклахома (САД), крштен у Грачаници марта 2001. године. Оженио се Српкињом и венчао се у манастиру Грачаници. Унмиков полицајац David (Данило) Paulin - Orean, родом је из Гарденла, област Алабама (САД), крштен је у априлу 2002. године. Оженио се Српкињом и венчали су се, изгледа, у Карловцима одакле му је и девојка. И Михаила и Данила крстио је у манастиру Грачаница парох грачанички Богомир (Боги) Стевић. Прота отац Мирослав Попадић, парох приштински крстио је 2001. године Американца Џефа који је на крштењу, према властитој жељи, добио име Лазар, по светом кнезу Лазару Косовском. Узео је за крсну славу светог кнеза Лазара, Видовдан. Кад су га наши питали шта га је привукло да се крсти, он је рекао: „Мир у души који осећам кад улазим у православну цркву, на богослужења, као и на монашењу сестара у Грачаници којима сам присуствовао". Он је, видећи невоље и страдања нашег народа од Шиптара овде на Косову и Метохији, доносио и делио лекове Србима, као и све друго што им је неопходно за живот. Дружио се са девојком Сањом, лекарем, са којом се после крштења 2001. године и оженио. Венчали су се у Крагујевцу. Пети Унмиков полицајац, Карло Шпанац крстио се 2001. године у Крагујевцу и оженио се Сањином млађом сестром Јеленом из Приштине. Изгледа да су се истог дана у Крагујевцу венчали и Џеф - Лазар и Карло, коме је после било жао што му нису дали има Милутин, јер је често долазио код сестара у манастир Грачаницу, па

Искра 1. август 2002

зна за светог краља Милутина. Оба ова полицајца су још увек у Приштини на служби. Владика Артемије крстио је 2002. године два руска лекара који су радили при болници Кфора у селу Грачаница Сергија и Алексеја. У исто време крстио се и трећи руски лекар при Кфору. Он је стоматолог и звао се Генадиј. Њега је у Косову Пољу крстио свештеник отац Радивоје Панић. Сва тројица руских лекара нису имали прилике да се раније крсте због бољшевизма у Русији. Зато су са великом радошћу обележили овај животни и свети чин баш овде на Косову и Метохији. Прота Зоран Грујић, секретар Рашко-призренске епархије, у прошлој 2001. години крстио је два полицајца из Унмика. Таквих примера има и по другим местима Косова. И у Дечанима су крштена два, можда и више војника и полицајаца. Из тога се види да је наша Црква и овде на Косову, иако страдална, ипак, жива и да у њој благодат Светог Духа крштењем и од грубих и готово агресивних и безбожних натовских војника и полицајаца чини благе и благородне Христове војнике. Дај Боже да оваквом животворном светом благошћу и силом Светог Духа Бог покрене и окрене и њихове старешине на свако добро! Да не чине више зла свету, као што заједно са Ш��птарима чине нама, јер Бог воли свој народ као отац своју децу, а они их деле и завађују, и то све под велом мира, правде и демократије која нам више личи на демонократију. Архимандрит Јован (Радосављевић)

КЗК СПРЕМАН ДА ДЕЈСТВУЈЕ НА ЈУГУ СРБИЈЕ И У МАКЕДОНИЈИ Шиптарска војска, или Косовски заштитни корпус (КЗК), који би званично, према ставовима снага Кфора требало да делује само када су у питању елементарне непогоде, или нека друга врста помоћи становништву, тренутно броји око 24.000 људи. Од тога је 15.000 у готовости, док се 9.000 ангажује по позиву. Бројно стање корпуса, што је посебно забрињавајуће, готово свакодневно се повећава. Главни штаб КЗК смештен је у Приштини, и у његовом саставу су јединице: Градска група за брзо реаговање, Одсек за блиску заштиту, Јединица за брзо реаговање, Центар за обуку, Академија, Церемонијална организација и Оркестар. Из команде се рачвају регионални центри: Пећ, Гњилане, Урошевац, Косовска Митровица и Призрен. У фази је стварање десет бригада са по 1.500 људи, пет пешадијских батаљона, три чете минобацача 82 мм, три чете ПВО, две инжињеријске чете, као и позадински вод. Ако се овоме дода и Полицијска академија у Вучитрну, све указује на респектабилну војну силу. Уз савремено наоружање којим су опремљени шиптарски бојовници, ваља напоменути да се они посебно спремају за противоклопну борбу. Зато је неизбежно питање против кога би они то требало да ратују? Основни терен КЗК је, наравно, Косово и Метохија, али неби требало сумњати да ће ове јединице бити употребљене у случају оружаних дејстава на југу Србије и у Македонији. Према неким обавештајним подацима, спорадични инциденти на југу Србије најављују се за крај јула, али то ипак зависи од догађаја у Македонији, где Албанци увелико најављују проглашење „слободне територије западне Македоније”. (Лист „Сведок”, бр. 311)

7


PAVKOVIĆEVA SMENA PO DIKTATU AMERIKE Neočekivano i bezrazložno penzionisanje načelnika Generalštaba VJ generalpukovnika Nebojše Pavkovića, pogotovo što nije ispunjavao nijedan uslov za napuštanje aktivne službe, i dalje je “vruća tema”, pogotovo među “njegovim vojnicima i starešinama” na jugu zemlje. To je i razumljivo, kad se zna, ko to želi da zna, da je Pavković dugo bio komandant Prištinskog korpusa i ratni komandant Treće armije, kada se vojnički proslavio, sačuvavši i Ijudstvo i tehniku za 78 dana besomučnog NATO bombardovanja. Pavkovićeva smena zvanično penzionisanje usledila je zbog stalnog pritiska međunarodne zajednice, konkretno jedine supersile SAD. Amerikancima je to uopšte nisu krili Pavković smetao i pre i posle agresije, pogotovo kada je postao načelnik GS VJ. Njegova smena nonstop je tražena, uz uslovljavanje u stilu ništa od Partnerstva za mir, ništa od povratka određenih jedinica VJ na Kosmet... dok je Pavković načelnik. Istina, zbog Pavkovićeve ratne veštine NATO komanda je bila izbezumljena, a ceh je zbog neuspeha i debakla platio general Vesli Klark, komandant NATO snaga u agresiji na SRJ, pa je ultimativna smena našeg generala, zapravo “kompenzacija” za smenu Klarka. Da je to baš tako, svedoči i činjenica da na meti nije samo Nebojša Pavković, već i ostali ratni komandanti, pre svih njegov naslednik na kormilu Treće armije generalpukovnik Vladimir Lazarević. Sada, kada je njihovoj želji udovoljeno, nazire se da je osnovni cilj bio da i na ovaj način oslabe VJ, kao najjaču oružanu silu na Balkanu. To potvrđuje podatak da je ulazak u Partnerstvo za mir uslovljen smanjenjem brojnog stanja VJ na 35.000 Ijudi, što će doneti novu pometnju među starešinama VJ od kojih će mnogi ostati bez posla. Ovo bi, možda, moglo i da se nekako prevaziđe, da istovremeno sa smanjenjem broja pripadnika VJ brojčano ne jačaju albanske oružane formacije! Iz pouzdanih izvora saznajemo da bi uskoro šiptarska vojska na Kosmetu, oličena pre svega u KZK, trebalo da broji vise od 50.000 odlično naoružanih i obučenih Ijudi. Taj i drugi obaveštajni podaci govore da se KZK priprema da istovremeno vodi borbu na dva fronta - jug Srbije i Makedonija, pošto se pretpostavlja da uskoro, sve dok su snage Kfora tu, na Kosmetu neće biti većih oružanih sukoba. Uostalom, po odluci komandanta KZK Agima Čekua, u slučaju borbenih dejstava na jugu Srbije, regionalni štab KZK iz Gnjilana bi se preselio u okolinu sela Maleševo. Zna se, takođe, da su sve snage šiptarskih terorista, koje bi eventualno trebalo da deluju na jugu Srbije, smeštene u Gnjilanu. Te jedinice bi, prema zamislima komandanata KZK, delovale zajedno sa snagama Oslobodilačke vojske istočnog Kosova (nekadašnja OVPBM). (Dragoljub Gajvić - „Svedok”, br. 311)

КАДА СМО ПРВИ ПУТ ИЗГУБИЛИ

Када смо први пут изгубили Косово – било је Хиљаду Триста и које – знали смо зашто смо платили крвљу и краљевством и зашто су пољем процвали божури црвене боје. Знали смо за избор који је Лазар у наше име на Косову Пољу изабрао. Знали смо зашто је цар народа нашег свој живот овде дао – да би народ могао да верује у нешто што би га кроз мрак провело – трачак светла, мала православна свећа у тами робовских пет векова док су старци умирали, остављали завете и тајне, а мајке дојиле нову децу грудима пуним млека наследства и поноса и правде. Пет стотина године ватре су ложене кришом, да не би неко видео дим издајнички и дошао да гаси и последње светиње које су грејале Србе и оставио напуштен народ да у црној зимској ноћи пет стотина година дугој у тами и у безнађу зебе. Изгубисмо Косово равно, изгубили смо га давно, али смо задржали себе. Када смо други пут на Косовску битку изашли у Двадесет и Првом Веку били смо неки други људи. Божури за нас више не ничу око Газиместана. Бог који нам је некада дао Небеско Царство да би платио пораз на бојном пољу данас ћути. Небеса су нема. Не долазе нам више соколи они из времена Лазаревих. Погледасмо ли око себе, видимо удове слободне на којима ланаца нема - бар тако наизглед личи – али ово су нова времена, и ланци више нису од гвожђа ковани. Око чланка и око врата гвоздених карика нема - али друге постоје, невидљиве, тешке, неумољиве, тесне, ланци ковани од душе и од савести и од рођене коже своје. Робље смо, данас - битку смо изгубили давно, и са њом нам је светла прошлост одузета, некада тако драга, и вредна, и света. Будућности више не знамо да се надамо, а са њом и оно обећано небеско царство постаје недостижно и далеко. Ми, у тмурној садашњости, можемо само да живимо овако – из сата у сат бити захвалан да се још дише, и ослушкујући са чудном чежњом, као кроз сан, шапате тихе из векова давних, ту и тамо хватајући име познато или легендом овенчано, понављајуђи имена као молитве и чекајући да древни Лазар устане из пепела и упита да ли га је можда позвао неко.

Видовдан

Алма Александра Хромић

2002.

Народ je осећањем, навикама, изрекама, везан за закон... Haiu је закон врло кратак, али зато врло велики. Он има само три принципа: домаћинство, чојство и јунаштво. То је закон нашег народа. Д.В.Љотић

8

ЂИНЂИЂ

ПРИСЛУШКИВАО

КОШТУНИЦУ.

Према писању „Репортера” овај лист потврђује наводе савезног председника Коштунице да ra је Ђинђић, преко Бебе Поповића, прислушкивао из просторија Владиног Бироа за комуникације. (Српска реч, <www.srpskarec.co.yu>, 18.7.2002.

Искра 1. август 2002


ДВА ПИСМА ИЗ СРБИЈЕ

- О „Искри” и друштвено-политичким приликама Писма уредништву Писма - као што је већ речено у импресуму - не представљају обавезно и мишљење „Искре“. Мада Уреднишво настоји - у границама својих могућности - да провери наводе и нињенице употребљене у писмима, за њихову тачност и веродостојност одговорни су првенствено сами писци. Уредништво задржава право да писма, вредна за објављивање, скрати или кондензује. Поштовани господине, Добила сам ваше часописе „Искра” и 3 броја „Видело” и веома сам вам захвална на томе. Све часописе сам показала мојим пријатељима и сви су као и ја веома импресионирани са добрим текстовима. Међу мојим пријатељима је и наш градоначелник града Краљева и прочитавши ваше часописе огласио се јавно једним писмом, које би желео а и моја је жеља, да га објавите у наредном броју „Искре" које Вам шаљем у прилогу овог писма. Пошто сада нисам у могућности да будем ваш претплатник на часопис „Искра” као и све остале брошуре које имате замолила бих, ако сте Ви у могућности да ми пошаљете још који пут ваш лист. П.С. Када будете долазили у Србију, волела бих да нас поново посетите. С поштовањем, и велики поздрав Шеф месне канцеларије Матарушка Бања Матарушка Бања 21.06.2002.

Љиљана

Ивановић, с.р.

СКУПШТИНА ОПШТИНЕ КРАЉЕВО Председник Поштовани господине уредниче, Преко пријатеља сам добио више примерака Вашег часописа и остао сам импресиониран солидном аналитиком и последичним објашњењима нечега што је ипак наша стварност. Реформске владе Југоисточне Европе које сматрају да су реформе без пропратних законских аката основа савремене управе што често резултира довођењем сопствене државе и народа у положај колонијалне незавидности од међународних монетарних институција и углавном постају епизоде одређеног трајања виртуелне стварности, па се то тако догађа и код нас. Влада без бирача, сумњивих програмских начела, незајажљивих коалиционих партнера са ореолом самозваних експерата скупљених у параполитичку формацију Г-17 а под диригентском палицом неуротичног премијера заборавља основе парламентарне демократије понашајући се као одличење зла... Ми се управо налазимо овог тренутка у стању хаоса иако морамо признати да је наизглед хаотична

позиција у временима транзиције најбоља формула опстанка оних властодржаца који хаос праве, али господине уредниче да би ушли у време трајно политичког презента или футура, властодржац мора да контролише хаос. То је тај мали недостатак господина Ђинђића и његовог кабинета. Чудна се скупина око њега формирала. Хиперактивни млади Чеда Јовановић, несрећни Весићи, вечна сенка заинтересована за профитабилне програме госпођа Лучић уз министра Влаховића коме морамо признати невероватно искуство стечено у Руској федерацији, солидно успешним програмима приватизације. Ти су програми били толико успешни да се велики народ Русије неће опоравити наредних 50 година и поред протеривања експерта Влаховића. Шта су то разлике унутар ДОС-а? Разлике су у моралу и поштовању иницијалних обећања. ДОС није био коалиција у класичном смислу. ДОС је направљен у широкој платформи рушења Слободана Милошевића. Слободан Милошевић је отишао, а цена таквог одласка биће договорена осуда свеколиког српског народа. ДОС је ишао на изборе који су дефинисани као нулти избори. Уз обећање расписивања избора за 12-18 месеци, ДОС без ДСС је лако проширен савез за промене Зорана Ђинђића, где на крају влада уз невероватне замене теза, уводећи државни удар уз супституцију парламента дефинише стратегију самозадовољности у декору чудног понашања и инструментализације полуга власти, како финансијске тако и оружане. Чим премијеру падне рејтинг извесни полицајац Карлеуша почне прекопавање по држави Србији проналазећи лешеве који се идентификују са личним картама и пасошима чија старост од 2-3 године јесте млађа од пронађених тела унесрећених. Могли би да говоримо о овоме данима, али ту не би било елемената добре аналитике која би вашим читаоцима омогућила добру перцепцију уз одсуство контемплативних ефеката неопходну онима који, иако у дијаспори, желе да помогну сопственим ангажовањем. Управо зато са своје стране стојим вам на располагању да на свако ваше питање одговорим подацима који су ми доступни, а много тога знам и као високи функционер једне од странака која је бар у почетку подржала ДОС и као савезни посланик Савезне државе која се умало није распала, и као градоначелник града Краљева посрнуле привреде у којој је 30% становништва састављено од избеглих и прогнаних лица последње Српске голготе започете средином 20. века која се претворила у социјалну агонију дужу од пет деценија. Оно што је и после свега испало добро бар када је у питању Епархија Жичка то је долазак за епископа Његовог преосвештенства Атанасија Јевтића. У нади да ћете објавити ово моје писмо унапред хвала. С поштовањем Председник Скупштине општине Краљево Dr sci Љубиша Јовашевић, с.р.

Искра 1. август 2002

9


PREGLED DOGAĐAJA „Albanski gangsteri osvojili britansko tržište prostitucije” Ovako glasi napis, opširan i slikama ilustrovan, u londonskom Tajmsu od 6. juna. Britansko ‘tržište’ je u Londonu u distriktu ‘Soho’, nekad kosmopolitiskom kraju pesnika, umetnika i književnika. Sada su ‘vlasnici’ albanski teroristi-kriminalci, koje nedavno posiniše članice EU i visoki američki glavari kao Bill Klinton, Madeleine Albright, Holbrook i drugi. Na velikom formatu napisa ima nekoliko slika devojaka, koje se po nesreći bave ovim zanatom, ali nema njihovih tamnih gospodara, čije su one robinje. A da bi tragikomedija bila veća, Tajms traži od čitalaca mišljenje kako se Britanija može osloboditi od trgovine belim robljem. Uredništvo lista trebalo bi da dobro zna zašto se ova albanska trgovina vodi: prostitucijom, opojnim drogama, kidnapiranjem i drugim vrstama kriminala. Tržište za ovaj biznis je Evropa i Amerika. Pored Tajmsa, britanska vlada trebalo bi da zna, zašto je pravila ortačinu sa albanski teroristima. Kad bi htela britanska vlada mogla bi se vrlo brzo ratosiljati na svojoj teritoriji vinovnika pomenutih vrsta kriminala. Trebalo bi da vlada pohapsi i izbaci iz zemlje, svoje ranije ortake i saveznike. Pored britanske vlade sa teroristima-kriminalcima dugo vremena su sarađivale nemačke viade od kancelara Kohl-a do sadašnje vlade. Nemačka je oružala, trenirala i finansirala albanske teroriste i kroz prste gledala na njihov kriminalni rad. Naročito je prijateljsku saradnju sa teroristima uspostavio Klinton, što je potvrdio i demokratski senator Joseph Liberman onom famoznom izjavom da su: „... ideali KOA (KLA) istovetni sa američkim idealima ................. ”! A od kada se ugnjezdiše na Kosovu, KOA pod okriljem američke vojske vrši teror i zločine protivu srpskog stanovništva. Cak postoji evidencija, koju su pribiležili mnogi evropski novinari, da američki vojnici ohrabruju teroriste da vrše zločine nad Srbima. A zar se teroristički rat u Makedoniji nije odvijao pod okriljem NATO-a i američkim direktivama. Slično povlađivanje albanskim teroristima postoji i u Belgiji, gde vlada, koliko god može, sakriva zlodela terorista nepreduzimanjem mera da kriminal spreči. A Crna Gora pod američkonemačkim patronatom, na žalost i sramotu, postala je odskočna tačka za ekspanziju prostitucije u drugim evropskim zemljama. Tajms je doneo preglednu mapu sa mestima gde počinje krađa, otmica i kupovina devojaka za prostituciju. Početak je u Rumuniji, zbog raznih socijalnih uzroka, zatim kroz Makedoniju, koju su teroristi nastojali da osvoje, ali pod prismotrom NATO-a i njegovog najamnika Solane. Iz Makedonije preko Kosova put vodi u Albaniju, odakle jedan krak vodi za Crnu Goru, a drugi preko Jadrana u Napuij, Rim i druga mesta. Od Napulja jedan krak vodi kroz centralnu Evropu u London. U članku se navode i mnoge grozote o izrabljivanju nesrećnih devojaka, gde izrabljivači-terosristi zgrću po devojci više od hiljadu funti dnevno. Ova tužna slika sadašnje Evrope, jeste slika „moralnog rata” protivu Jugoslavije koji povedoše gospoda: Klinton, Bler i Olbrajtova sa ostalim saučesnicima.

Nemački izbori u septembru i njihov značaj Ovi izbori, zakazani za 22. septembar, biće važni po tome da li će bavarski kandidat gospodin Edmund Stoiber, pobediti sadašnjeg kancelara Gerhard Sredera. Ovaj poslednji kandidovaće se za svoj drugi termin od četiri godine. Štoiber je šef jake i brojne hrišćanskodemokratske unije, a Šreder, kao što je poznato, šef je socijalističke partije, nešto

10

približno britanskim „novim laburistima”, kojim stranačko ime služi samo kao pokriće, a veće su sluge kapitalizma od kapitalista, a takođe su se pokazali u slučaju Jugoslavije da su imperijalisti-kolonijalisti. Smatra se da je g. Štoiber nekoliko koraka za sada ispred svojih socijalističkih protivnika. Bavarska je starodrevna kraljevina od ranog Srednjeg veka, a po obimu i stanovništvu najveća od svih nemačkih Landen. Po novinskim izveštajima ima najmanji broj nezaposlenih, najmanji broj kriminalaca i kriminala i sa zdravim je finansijama. Svi ovi atributi i mnogo drugih čine Bavarsku, katoličku zemlju, u pročelju nemačkih Landen. A što se tiče posedovanja vizije za nemačku budućnost, zapaženo je gotovo odsustvo vizije kod Šredera, dok je kod Štoibera ovaj momenat snažno naglašen. (Mišljenja časopisa Philadelphia Trumpet, maj 2002). Kakva je to vizija Herr Štoibera? Potrebno ja najpre reći da je on bio učenik Franz Jozefa Štrausa i njegove stranke CDU (Hrišćanske demokratske unije). Zauzimao je važne ministarske položaje u vladi Konrada Adenauera. Vrlo brzo Nemačka je postala najsnazija ekonomska država u Evropi. Štraus je smatrao da Nemačka kao ekonomska sila mora biti evropski lider. Pored ogromnog uticaja u zapadnoj Evropi, Štarus je smatrao - kao njegovi prethodnici kajzer Wilhelm II i Hitler - da se Nemačka mora proširiti na Balkan i time održati svoj san „Drang nach Osten” otvorenim. U ovu svrhu Nemačka je igrala važnu ulogu u korumpiranju titovskog sistema i ubrzavanjem njegovog kasnijeg raspada. U Grčkoj nemačka valuta postaće populamija od grčke drahme, a u Jugoslaviji će biti najprivilegovanije platežno sredstvo. U Grčkoj, naročito na Solunskom univerzitetu, studije germanistike postaće vrlo populame. Kakve veze sve ovo ima sa značajem Edmund Štoibera, ako pobedi na sledećim izborima? Ima mnoge i značajne veze. Prvo kao verni katolik, odan crkvi i vatikanskoj vekovnoj politici, on će raditi mnogo brže i efikasnije od svog prethodnika Kola koji je sa Vatikanom razbio Jugoslaviju. Kol se nametnuo Evropskoj uniji, koja je pred njim kapitulirala na pregovorima u Mastrihtu 1991. Vizija Štoibera jeste gotovo kao i ona kajzera Wilhelma II: ,,Mi smo so zemlji”. Nemačka će voditi Evropsku uniju, ili Sjedinjene evropske države od „Atlantika do Urala”. U viziji Vatikana, naročito, a takođe i katoličke crkve pod bavarskim katoličkim vođstvom doći će do obnavljanja: „Svete Rimske Imperije” pod stegom Nemačke, koja je ,,so zemlji”. Otto von Habsburg bio je još 1979. g. izabran za nemačkog narodnog poslanika u evropskom parlamentu u Štrasburgu. On je još tada planirao sa Nemačkom razbijanje Jugoslavije i nemačku ekspanziju u Evropi. Posle pada berlinskog zida ceo proces plana za razbijanje Jugoslavije je ubrzan. „Srpske stvaralačke kvalitete treba potkresati” (ili slomiti), bila je tada nemačka deviza, koju će kukavički slediti ostala Evropa. Poznato je, ali zabašureno, da je razbijanje Jugoslavije Nemačka izvela uprkos opozicije Saveta bezbednosti, UNO i Evropske unije koja se formirala tih dana. Nemački saveznik bio je Vatikan i razbijanje je dogovorno izvedeno (Philadelphia Trumpet, maj 2000.) kad će samo nekoliko sati kasnije priznati Hrvatsku i Sloveniju kao zasebne države. Pošto je pao Berlinski zid, Vatikan je žurio da slom komunizma iskoristi do krajnjih konzekvenca i da rascep Kraj na strani 12/2

Искра 1. август 2002


Patrik Bjukenen:

SMRT ZAPADA - SUDBINA KOSOVSKIH SRBA

Вјикепеп predviđa apokalipsu hrišćanske civilizacije Ovaj prikaz na našem jeziku, priredila M.S., čuvene knjige Patrika Bjukenena „Smrt Zapada" našli smo početkom jula o.g. na Internetu, a skinut je (izgleda) sa sajta <www.patriotmagazin.com/media/007>. Iskra je ranije već objavila jedan prikaz ove knjige, ali je ovaj koji sada objavljujemo mnogo temeljniji i sadržajniji. ***

- Futuristički horor. Šok budučnosti. Apokalipsa Zapada... To su samo neke od ocjena američke štampe o novoj knjizi kontroverznog Patrika Bjukenena, pod naslovom Smrt Zapada. U knjizi Bjukenen nije zaboravio ni Srbe...

Neke analize navode čak - 550 miliona, to će biti najveći pad brojnosti evropskog stanovništva od epidemije kuge između 1347 i 1352. godine. Ako Evropljani pod hitno ne nađu odgovor, ubrzo će NATO braniti samo evropske starce, bakice i opustjele poljane! Dok “treći svijet” na svakih 15 mjeseci poraste za 100 miliona (jedna nova država veličine Njemačke i Rumunije zajedno), Njemačka će, sa sadašnjih 82, pasti na 59 miliona. Stopa rađanja pada i u Engleskoj i Velsu, a sa 40 odsto etničkih manjina u svom stanovništvu, London će ubrzo izgubiti karakter “bijelog” grada. Evropski narodi bukvalno će nestati, pretvarajući se u multikulturalne kolonije, baš kao što su to danas Kosovo, Bosna i Makedonija.

Rusija će izgubiti 30 mili- Uskoro će cijeli Zapad ona Ijudi, a zajedno sa njima doživjeti sudbinu kosovskih Srba, izgubiće i Sibir, koji će pripasti Prema prognozama OUN-a, u slijedećih pet decenija piše jedan od najinventivnijih Kini. Biće još protjerana sa dogodiće se kardinalne demografske promjene. Svega 10 odsto američkih novinara. Utoliko prije je Kavkaza i iz centralne Azije, stanovnštva planete imaće “evropsko” porijeklo, a i ta populacija nerazumljivo ponašanje Za-pada, gđe će porasti brojnost lokala prije svih Amerike, prema Srbiji, biće, u prosjeku, stara 50 godina. U međuvremenu, stanovništvo nog stanovništva. U to vriodnosno bombardovanje JugoAzije, Afrike i Latinske Amerike porašće za četiri milijarde Ijudi. I jeme, hrišćanstvo će početi da slavije prije tri godine. Bjukenen je umire, Palestinaca će biti dva još: Evropa će za tih 50 godina izgubiti isti broj stanovnika koliko tokom cijele krize u Jugoslaviji puta više nego Jevreja, danas živi u Njemačkoj, Poljskoj, Danskoj, Norveškoj, Švedskoj i 1999. godine oponirao oficijelnoj Meksikanci i Latinoamerikanci Finskoj - zajedno. američkoj politici. U posljednjoj demografski će potpuno knjizi objašnjava da to nije činio zagospodariti jugozapadom zbog neke specifične odbrane srpAmerike. Čak će i Japan biti skih interesa ili stavova, nego imajući u vidu upravo najdublje na ivici nestajanja. Od svih 190 nacija na svijetu, Japan je već interese Zapada. U knjizu šokantnih činjenica, on navodi da sada najstariji, sa prosječnom starošću od 41 godinu. Političari neće samo kosovski Srbi biti sinonim beznadežne ma-njine na u Japanu mole i kume Japanke da rađaju đecu, piše vlastitoj zemlji - u ovom vijeku to će se desiti Hrvatima, SpanciBjukenen. ma, Ircima i Poljacima... Nekoliko razloga je najvažnije za ovakav, fatalan razvoj, a prevagu ima evropska verzija socijalizma, navodi američki Amerika još nije uspjela ni da se umiri od ovacija trijumfu apokaliptičar. Bjukenen smatra da je prvi uzrok katastrofalni učinak nad avganistanskim terorizmom, a Patrik Bjukenen je šokantnim ideologije “frankfurtske škole”, grupe filozofa koja je 1930. godine podacima dokazao da se ovoga puta i fizičko, a ne samo “duhovno”, bila prisiljena da napusti Njemačku i da nastavi rad u Americi. Ta nestajanje odnosi kako na Ameriku tako i na cijelu zapadnu grupa razvila je verziju marksizma, ukrštajući ekonomistu Marksa i civilizaciju. Svi proroci apokalipse Zapada svoje neostvarene psihijatra Frojda. Ova škola proizvela je Herberta Markuzea, heroja prognoze temeljili su na “duhovnim” i “kulturnim” objašnjenjima, kulturne revolucije šezdesetih, i preokrenula shvatanja o porodici. poput Osvalda Špenglera, dok Bjukenen takve prognoze zasniva na sasvim uočljivim činjenicama. Knjiga je, tvrde kritičari, dobro - Ako se svakom obeća državna penzija, onda potomstvo napisan horor, neka vrsta raporta o porazu, odnosno samoubistvu više nije najvažnija garancija materijalne sigurnosti u starosti. Zapada. Već je sada jasno da joj je uspjeh zagarantovan, bar prema Ukoliko žene mogu da zarade više nego što je dovoljno da bi bile podacima prodaje poslije prvih dana na tržištu. Nekoliko nezavisne, utoliko suprug više nije bitan. Ukoliko uživate u demografskih prognoza, koje je Bjukenen prezentovao čitaocima, seksualnim zadovoljstvima, a ne morate da imate đecu, onda je najbolje ilustruju zašto je riješio da očita “opijelo” zapadnoj jasno zašto su danas stvari iste i u katoličkoj Italiji i sekularnoj civilizaciji. Britaniji - čemu onda brak? - pita se Bjukenen. Kao epidemija kuge Prema prognozama OUN-a, u sljedećih pet decenija dogodiće se kardinalne demografske promjene. Svega 10 odsto stanovnšitva planete imaće “evropsko” porijeklo, a i ta populacija biće, u prosjeku, stara 50 godina. U međuvremenu, stanovništvo Azije, Afrike i Latinske Amerike porašće za četiri milijarde Ijudi. I još: Evropa će za tih 50 godina izgubiti isti broj stanovnika koliko danas živi u Njemačkoj, Poljskoj, Danskoj, Norveškoj, Švedskoj i Finskoj - zajedno. Evropski narodi, njih 47, od Islanda do Rusije, danas imaju 728 miliona stanovnika. Pri sadašnjoj stopi rađanja, bez imigranata, do 2050. godine taj broj će pasti na 600 miliona.

Искра 1. август 2002

Evropski socijalizam oslobodio je supruge, muževe i đecu porodičnih odgovornosti, on je eliminisao potrebu za porodicom. Posljedično, porodica je počela postepeno da nestaje. Kada nestane, Evropa će nestati zajedno sa njom. Od evropskih država samo muslimanska Albanija i balkanski predjeli naseljeni muslimanima, pri sadašnjem stanju stvari, zaključuje Bjukenen, imaju dovoljno visoku stopu rađanja da bi održali svoju populaciju i kroz 50 godina. Spas zavisi od žena Izještavajući o porazu, predaji i samoubilačkom

11


Smrt zapada ... nagonu Zapada, Bjukenen nalazi da je danas vrijeme toliko alarmantno kao da su evropske nacije ustale u odbranu libelarnog društva i nacionalne nezavisnosti pred Hitlerovim armijama. Danas bi Zapad ponovo trebalo da stane u stroj “kulturne kontrarevolucije”, a za odbranu dvije temeljne vrijednosti: hrišćanske religije i evropskih naroda. Osim u “kulturnoj revoluciji”, Bjukenen traži izlaz u ograničavanju broja imigranata, a ta politika prije bi bila zasnovana na sposobnostima, nego na “ujedinjavanju porodica”. Njegov ideal je politika koja se vodila u vrijeme Niksona i Ajzenhauera... Kao zakletog hrišćanina, Bjukenena posebno brinu prazne crkve i pune džamije. Ne ustručava se da zbog toga preporuči i “religioznu borbu”, odnosno pokret za ponovnu “vesternizaciju Zapada”. Zapad danas mnogo više liči na Rimsku imperiju pred njen krah, nego na bilo koju drugu sličnu istorijsku formu, upozorava Bjukenen. Bijeli narodi su prebogati, suviše sebični, bezbožni da bi imali đecu. Oni tako uskraćuju sebi buduću egzistenciju. Ali, bijelac je i nosilac sebičnog kapitalizma, koji istovremeno ubija egzistenciju, tvrdi Bjukenen. - Feminizam je kapitalističko sredstvo kojim se žene istjeruju iz domova i pretvaraju u jeftinu radnu snagu, a sve pod maskom ekonomske i materijalne nezavisnosti. Od odluke žena danas zavisi cijela zapadna civilizacija, pa čak i da li će Zapad uopšte postojati. - Zapadne žene danas glasaju: Ne! Među razlozima za nestajanje Zapada, Bjukenen navodi i paradoksalni primjer upotrebe antibebi pilule. Nakon “baby boom” generacije, dato je zeleno svjetlo za abortus u Americi i upotrebu abortus pilule RU 486. Nijedna farmaceutska fabrika u SAD nije željela da ima posla sa proizvodnjom ove pilule zbog mogućih negativnih posljedica u javnosti. Ali, prazninu su popunile kineske fabrike. Kineska politika “jednog đeteta” i slobodni abortus stvorili su atmosferu u kojoj je ova pilula čak dobrodošla. - Cinično je da se na ovaj način došlo do paradoksa: da se jedna nacija blokirala da ne bi postala azijski hegemon i svjetska sila, došlo se do asistencije u samoubistvu Amerike - ocjenjuje Bjukenen. Zašto bi sadašnji bijeli Amerikanci evropskog porijekla trebalo da osude svoje unuke da žive kao manjina u vlastitoj zemlji? Zašto da i oni postanu kosovski Srbi? Da li će bilo ko, bijelci ili nebijelci, imati koristi od ovakvog razvoja? Bjukenen ređa pitanja, a na njih stižu i odgovori. Na primjedbe da li su njegovi stavovi rasistički, Bjukenen pak odgovara: - Da li je rasizam ukoliko neko želi da afričke ili azijske nacije nestanu sa lica zemlje? Ako to neko želi, onda on jeste rasista. Ali, ja mislim da je rasizam, takođe, želja da nestanu evropski narodi. Baš kao i želja da se njihove postojbine pretvore u multikulturalne kolonije - onako kako se to danas dešava na Kosovu i u Bosni. Da li je rasizam ukoliko neko želi da evropske nacije nastave svoj istorijski kontinuitet, reprodukuju svoje stanovništvo, obezbijede kulturnu raznovrsnost sa prihvatanjem uticaja sa strane, budu sklonište za izbjeglice i postojbina lijepih etničkih restorana? Prema Bjukenenu, nebjelačko stanovništvo trebalo bi da bude zabrinuto zbog nestanka Evro-Amerikanaca. Za to postoji nekoliko jakih razloga: društva u kojima jedna dominantna grupa gubi moć su opasna, nestabilna i naginju ka nasilju. Sukobi se pojavljuju sa više strana, a kulminiraju etničkim obračunima. I tu se Bjukenen poziva na primjere kasnog perioda Habzburške monarhije i Titove Jugoslavije.

12

Nastavak sa strane 10 crkve 1054. g. reši jednom za svagda, eliminisanjem srpske ‘šizme’ koja se, eto, ukotvila bez malo u središtu katoličke Evrope. Američko protivljenje Nemačkoj brzo će se promeniti iz opozicije u saradnju, što je još na snazi i danas. Amerika ima dva plana sa Evropom, jedan je tradicionalni odnos sa mnogo država, ili pomoći Nemačku da potpuno postane lider ujedinjene Evrope i da opšti sa jednom silom umesto sa brojnim državama. Slučaj bombardovanja Jugoslavije pre tri godine, a zatim ubrzo dozvola albanskim teroristima da dislociraju Makedoniju, sve se izvodi po američkom planu. Sa američkim znanjem i dozvolom glavni saradnik i savetnik Bin Ladena Dr Аутап Al - Zawahari mogao je da se utabori na Kosovu još pre početka Nato bombardovanja. Kasnije on će premestiti svoj štab u blizinu Skopske Cme Gore. Odatle će on upravljati operacijama, pokušajem da destabilizuje vladu u Makedoniji. Natov poklisar Havier Solana održavaće odnose sa Dr AlZawahiri. (Nexus, novembar i decembar 2001.)

Jedno neverovatno i sramno suđenje u Beogradu Radi

se

o

kazni

od

deset

godina

robije

izrečenoj

Dragoljubu Milanoviću, direktoru televizijskog centra u Beogradu. Njemu je pripisana krivica za pogibiju 18 članova te stanice, a koje je ubistvo izvršio NATO sa svojim naredbodavcima Klintonom, Blerom i kompanijom. Događaj se odigrao 23. aprila 1999. g. Nisu nam poznati svi detalji optužbe, niti pak kako su glasila naređenja njemu vojnih i(li) civilnih vlasti. Čudnovata je ta optužba: ona se ne odnosi na ubice, naredbodavce NATO, Klintona, Blera i kompaniju, već na žrtvu. Ne kaže se da li je direktor pobegao od opasnosti i svoje osoblje ostavio na nemilost agresoru NATO. Doznajemo da je advokat - branioc direktora Milanovića - nazvao optužbu i presudu sramnim aktima prevare, pupetskog udvaranja sadašnje vlade Srbije fašističkim napadačima. Interesantno je da se i Evropski sud za humana i Ijudska prava, takođe, svrstao protivu žrtava i saglasio se sa kukavnim sudom u Beogradu, da su žrtve krivci. Cudi pomalo da na sudu nije pomenuta izjava g. Blera posle bombardovanja televizijske stanice, kad su mu novinari skrenuli pažnju na telo razneto u komade devojke za šminku. Ona nije u ruci držala mitraljez ,,da ugrozi Britaniju”, već malu četkicu za njen posao. Gospodin Bler je doslovno rekao: „Njeno ubistvo je opravdano, jer je ona ‘епету of the people’ (narodni neprijatelj) - rečnik pozajmljen od Tita ili Staljina. Predsedniku britanske vlade sekundirali su g. Robin Kuk, ministar spoljnih poslova i g. George Robertson, ministar odbrane. NATO je pozajmio od Trećeg Rajha krilaticu da sila stvara pravo, ali ne i do kada će njegovo nasilje trajati!?

Balcanicus

SARAJEVSKI SAMIT SRJ, HRVATSKA I BiH.

Predsednici ovih bivših jugoslovenskih republika izjavili su u zajedničkom saopštenju, 15.7.2., da će „otvoriti novi period veza između triju država i ovoga regiona”. Budućnost će biti usmerena „opštoj orjentaciji prema evropskoj integraciji” i odlučnošću da se nastavi putem demokratije i vlade zakona. Muslimanski predstavnik u tročlanom Predsedništvu BiH, zahtevao je od predsednika SRJ da se izvini za srpsku agersiju u Bosni, ali je Koštunica odbio da to učini, što je izazvalo proteste Muslimana. (AFP, 16.7.2002.).

Искра 1. август 2002


Поводом треће годишњице смрти

ОТАЦ МИТРОФАН ХИЛАНДАРАЦ (1923-1999.) Петог јула 2002. године, навршило се три године од упокојења оца Митрофана. Глас о пресељењу његовом у вечни живот брзо се разнео кроз светогорске манастире, кроз Србију и даље на све стране земаљске кугле где Срби живе. Свакако, пресељењу његове душе у вечни живот обрадовали су се, најпре његови родитељи, као и његова браћа монаси, сродници и пријатељи, који су раније напустили овоземаљски живот. Но, ми његови сарадници и пријатељи, који смо пратили његове радове на унапређењу манастира Хиландара, осетили смо се тужним и осиромашеним. Но човек снује, а Господ одређује.

Нови искушеници из националне емиграције долазе у манастаир Хиландар По правилима Свете Горе када неки од манастира других народности изумре и број монаха спусти се на најнижи број, овај прелази у грчке руке. Ово би задесило и наш манастир Хиландар, али је у ово критично време Господ довео три нова искушеника из националне емиграције. Година 1961. била је пресудна за манастир који је доласком ове тројице живнуо и њихов допринос духовном препороду, економији манастира и ширењу светосавља, убрзо се осетио. Милан Мишулић, касније монах Митрофан, био је један од ове тројице.

Монашки постриг Милана Мишулића По манастирским правилима Милан је провео пар година као искушеник и онда је примио монашки постриг и по својој жељи остаје као обичан монах без чина. Пошто се закалуђерио, сада као монах Митрофан, одлази у Кареју, престоницу Свете Горе. Тамо похађа Светогорску духовну академију коју са успехом завршава. У манастиру је научио грчки и ово му је помогло да у Кареји упозна већи број грчких монаха, образованих академика и стекао велики број пријатеља, што ће му касније користити за спас и добро манастира. По повратку у Хиландар о. Митрофан се предано трудио да оствари своје планове. Увиђа потребу да манастир треба отворити Србима који желе да га посете, духовно се нахране и тако ојачани врате својим домовима. Атеистичке власти ондашње СФРЈ, Србима из Србије и других крајева, нису дозвољавале да посећују Хиландар, те су они били лишени духовности коју он пружа. У то време и Српска православна црква пролазила је свој голготски пут, а о. Митрофан осећа потребу да упозна Србе у дијаспори са манастиром, па полази у мисионарење попут Светог Саве. Посећује многе европске земље, Аустралију и Америку. У Америци у Колумбусу на универзитету државе Охајо, помаже др Матеји Матејићу да се отвори Хиландарска соба и архивски центар који ће служити за проучавање словенске средњевековне културе и православља уопште. Са монашком делегацијом из Свете Горе одлази у тадашњи СССР на прославу хиљадугодишњице православног крштења руског народа. Касније, по повратку у Свету Гору објавио је књигу „Света Русија у

Искра 1. август 2002

Совјетском Савезу”. Нешто касније књига је штампана и у СФРЈ под насловом „По светињама Русије”. Од 1980. године о. Митрофан почиње са издавањем часописа „Хиландар” који је слат у све земље где Срби живе, а убациван је и у Србију. Касније, када су се прилике у Србији измениле, часопис је штампан и тамо. Задњи број, двоброј 5253., изишао је из штампе за Божић 1999. године. Овај часопис је сам уређивао и у њему редовно писао. Његовим гашењем осећа се велика духовна празнина. Многи читаоци питају се када ће часопис поново да угледа светлост дана? У часопису „Хиландар” број 45. из 1995. године у чланку „О Преображењу” о. Митрофан нас опомиње, а и саветује, пошто живимо у овом тешком и тамном времену, да морамо прикупити све своје духовне снаге - вере, наде и љубави - како би спасли своје душе, а и својих ближњих, па каже: „Силе зла су се ујединиле и кренуле у одлучан рат против Христа: Пилати, Ироди и синедриони устају на Господа и на Помазаника Његовог; по пророштву Давидовог другог псалма; устају по ко зна који пут у историји. Наравно, и овог пута њихов устанак, звао се „Нови светски поредак” или некако друкчије, неће успети: јер је Јагње Божије јаче од свих вукова који на Њега јуришају”.

Председник свештене епистатије Свете Горе 1993/94. Отац Митрофан био је више пута представник манастира Хиландара у монашкој општини Свете Горе Атонске, а два пута је био изабран за протоепистата тј. председника „Свештене епистатије”. Ово је највиша

13


о. Митрофан . ..

дити и зидати храмове по потреби пастве.

установа на Светој Гори, а и највећа част коју један светогорски монах може постићи. Тако је, док је 1993/94. био на овој дужности, истовремено водио и економију метоха „Каково” и уређивао часопис „Хиландар”. Истовраемено је посредовао у хуманитарној помоћи између Америке и Крајине, јер се у то време водио рат, а морао је да решава и неке проблеме на Светој Гори.

Пошто је у манастиру и на „Какову” загрејао већи број ходочасника у љубави према Христу и Светом Сави и упутио их на духовни пут како и шта треба радити по повратку у Србију, решио се да и сам посети отаџбину. У многим градовима никле су хришћанске заједнице као плод духовно оплемењених младих душа које су тра��иле истину. На тај начин је семе, које је о. Митрофан посејао, дало стоструки плод. Колико је он успео да повеже Хиландар са Србијом показало се током лета 1998. године. Аутобус за аутобусом доводио је вернике из Србије иако се тамо осећала велика економска криза. Те групе он је дочекивао у „Какову” и бродом их одводио у манастир. Срби су тражили „Бијел Вилиндар” на Светој Гори, да се пред ћивотом Светог Симеона као и пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице поклоне Свевишњем за спас својих душа и српске православне вере. У Београду је отворио Хиландарску књижару, а у другој згради отворен је мали радни центар. Отпочео је и са градњом капеле и припремањем сале за предавања.

Метох „Каково” Метох „Каково” налази се на 107. километру јужно од Солуна према полуострву Атос - Света Гора које је опкољено водама Егејског мора. Од Какова на 114. километру је место Јерисос одакле креће брод према хиландарском пристаништу. Још од 1993. године о. Митрофан, иако је био на дужности прота у Кареји, прихватио се дужности да организује и надгледа економију овог богатог метоха. Метох „Каково” поседује велико имање и од тога је 2300 хектара под шумом. На имању постоји и мала црква те је овде увек био један од хиландарских монаха, а главни надзорник шуме био је један Грк. Приходи од продаје шуме били су врло мали према исеченој кубатури дрвета. Ово су, свакако, знали и монаси у манастиру, али се нису одлучивали да нешто учине. Отац Митрофан сугерише да манастир прихвати његов предлог да они формирају сопствену стругару, па ће тако бити више користи. Братство није прихватило предлог, али се сложило да он предузме овај подухват на сопствену одговорност. Тако, преко једног свог пријатеља купује једну половну машину, а другу добија на поклон, те ово мало предузеће напредује из године у годину. Онај који је чешће посећивао Хиландар и навраћао у метох, могао је лично да запази напредак. Писац ових редова од 197492. године посетио је шест пута Хиландар и „Каково”, а од 19932001. четири пута. Jlen напредак се могао видети већ између 1993. и 1995. године. Манастир и метох посетио сам 1998. године и тамо остао две недеље, па ћу описати како је тамо текао живот тих дана. Метох „Каково” личио је наједно мало предузеће које је запошљавало двадесетак Срба и које је поседовало већи број машина. Исечено стабло без грана пролазило је кроз једну машину која је скидала кору, а затим кроз друге машине. Прављене су греде, даске и притке, а од отпадака струготина. Нешто од ове производње се продавало за исплату радника, а други део користио се за реновирање манастирских зграда. На самом „Какову” изграђено је више мањих кућица за становање радника. Ранијих година, вода која је извирала у брдима, одлазила је каналом кроз поље према мору. Сада је направљено мало језеро и рибњак из кога ће се манастирско братство моћи снабдевати рибом коју су до сад куповали од грчких рибара. У самом манастиру било је двадесетак радника на разним пословима. Спољашњи делови зграда, врата, капци и прозори, а унутра степениште и стари дотрајали патос замењени су новом грађом, јер је ранијих година било опасно пролазити неким ходницима због трулог патоса. На послу је било и фарбара. Манастир је коначно добио и електрично осветљење, а санитарни чвор је најзад модернизован. Истовремено, из Србије је дошло више стручњака, библиотекара, архивиста и конзерватора да раде на сређивању библиотеке, записа и рукописа као и на заштити повеља и других реликвија. Поред постигнућа оца Митрофана која су видљива, јер су људска творевина, унапређење и улепшавање манастира Хиландара много је више уродило плодом на духовном плану. Он је сматрао да је много важније створити свештенички кадар у Србији као основу, а ако буде добрих пастира на њиви Господњој они ће се потру-

14

Отац Митрофан о себи У броју 45. часописа „Хиландар” за 1995. годину на страни 25. под насловом „Хиландарски дани” о. Митрофан пише: „Кад пишемо о Хиландару ми неизбежно говоримо о себи у њему, а то пада тешко. Не због сујете и субјективности, то се да савладати. У питању је она сложеност нашег живота где Небо и Нација опредељују наше хиландарствовање, а оно пак, под датим околностима, опредељује меру и вредности нашег одзива на те две стране”. Сви они који су долазили у контакт са о. Митрофаном запазили су његову смиреност, духовну величину и искреност. Његова љубав према Господу Исусу Христу, попут преподобног Симеона Мироточивог и Светог Саве, дала му је то надахнуће и духовну снагу да се издигне до те висине. С правом се може рећи да му припада признање: „Најзаслужнији радник и препородитељ манастира Хиландара у 20. веку”.

Разбијање Југославије 1991. године Од почетка разбијања Југославије, Срби који су живели на северозападу земље, услед етничког чишћења, били су приморани да напуштају своје домове и огњишта на којима су вековима живели. Прва на удару била је Западна Славонија, онда Српска Крајина и Босна и Херцеговина. Од делова Босне и Херцеговине створена је Република Српска која постоји и данас. Отац Митрофан и братство манастира Хиландар организују велику помоћ за пострадале и прогнане из својих домова. Као први епитроп Хиландара он, под тешким и рискантним условима путовања кроз Македонију или пак преко Бугарске, преноси обилну помоћ пострадалом српском народу. Ова помоћ посебно је намењена деци јер им је омогућавала наставак похађања наставе у школама. Директор основне школе Трново, Велимир Драговић, између осталог, пише: „У срцима наше деце и у срцима свих нас буди се нада за спас и васкресење српства и православља, с вером у Бога и цркву православну, надамо се да се зло које нас је задесило више никада неће поновити”. Директор основне школе „Веселин Маслеша” из Србиња Милорад Крнојелац пише: „Даће Господ Бог и људи добре воље, па ће свега бити, само нека мира и слоге међу људима буде, а то је гаранција да ће и младе генерације у новоствореној Републици Српској нормално се васпитавати и стицати нова знања. На подручју ове општине у нову школску годину уписано је 1051 ученик у десет школа”. Из ових признања о. Митрофану, а и

Искра 1. август 2002


монасима манастира Хиландара најбоље се види колико су се они трудили за тај мученички избеглички српски живаљ. Сетимо се само шта су све у то време власти Слободана Милошевића чиниле да ову помоћ омету и спрече. Такође, не сме се заборавити шта је тада говорила председница ЈУЛ-а Мирјана Марковић. За њу ови Срби нису били српска браћа по крви и вери. Она је признавала за своје другове само оне који су мислили као и она без националних осећаја и вере у хришћанско православље. Осврнућемо се овде и на случај директора Милорада Крнојелца, горе цитираног. Хашки суд за ратне злочине, осудио је марта ове године на 7.5 година робије овог босанског Србина и бившег наставника математике, У образложењу суда стоји: За ратне злочине које је починио док је управљао „застрашујућим затвореничким логором 1992/93. године Милорада Крнојелца, 61 годину старог, који је био управник такозваног КП Дома, затвора у Фочи (Србиње) где је било затворено 760 притвореника укључујући ментално оболеле и неспособне, који су били изложени глади, терани да раде и стално мучени”. Позадина ове пресуде је опомена Хашког суда свим Србима који се труде да сачувају српски народ. Још једном наводим речи из писма Крнојелца покојном монаху Митрофану Хиландарцу (новембра 1996.) у коме захваљује на помоћи и додаје да ће: „младе генерације у новоствореној Републици Српској нормално се васпитавати и стицати нова знања”. Некоме је сметало васпитавање младих српских генерација. И у самој оптужби стоји да су у овом Дому били притворени неспособни, ментално оболели, а свакако и они који су се огрешили о закон. Наравно, међу њима је било и Срба.

Избегла српска деца и српски инвалиди из Републике Српске у манастиру Свете Лидије у Аспровалту Отац Митрофан са братством из манастира Свете Лидије (која је била ученица Светог апостола Павла) у месту Аспровалту, познатом летовалишту на обали Егејског мора, организовао је довођење избегличке деце и инвалида из Републике Српске. Група деце у групама од по 200 до 300 проводиле су по читав месец дана у овом летовалишту. Исто тако доведено је и неколико група од по 40-45 рањених и инвалида. Ове групе инвалида су посетиле и манастир Хиландар. Онај који је видео ове инвалиде, многе од њих двадесетих година, без једне ноге или руке, морао се ражалити на судбину тих несрећних људи. На жалост, на претњу „хумане” Немачке, грчке власти биле су приморане да обуставе долазак нових група инвалида на опоравак.

Медијска харанга против оца Митрофана Сви ови успеси оца Митрофана на унапређењу манастира Хиландара и покретање духовног препорода на Савиној њиви, сметали су непријатељима светосавског православља. Манастир Хиландар требало је у 2000. години да прослави 800. годишњицу свога постојања. Нажалост, смрћу оца Митрофана, ова прослава, „из неких разлога”, није одржана. Разне силе зла потрудиле су се свим могућим средствима, па и преиспољним лажима да га склоне са овог пута. Мреже паукова преле су невидљиве нити да би зауставиле овог неуморног радника на путу свет��савском. У новембру 1997. године почиње хајка, не само на монаха Митрофана, већ и на Српску православну цркву и манастир Хиландар. Тако „НИН” од 27. новембра 1997. године у рубрици „Друштво” доноси допис „Небески менаџери” са

потписом Батића Бачевића који, између осталога, пише: „Добио је Слободан Милошевић, први златник искован поводом осам векова Хиландара. Вредно признање Слободану Милошевићу уручио је епитроп хиландарског манастира отац Митрофан”.

У вези овога написа може се рећи да Хиландар није урадио никакав златник за прославу. Старешина манастира игуман Мојсије био је такође присутан при овом сусрету. Представници Хиландара отишли су на позив Милана Милутиновића, ондашњег министра спољних послова, иначе председника Одбора за прославу осам векова Хиландара. Према тврђењу упокојеног оца Митрофана, када су Хиландарци били у канцеларији министра Милутиновића, овај им је рекао да је ту и председник Слободан Милошевић и да би требало видети и њега. Милутиновић их је упитао да ли имају неки поклон из Хиландара? Отац Митрофан је одговорио да имају једну Монографију Хиландара намењену једном од епископа, а министар је сугерисао да је даду председнику Милошевићу. Када је отац Митрофан прилазио председнику Милошевићу и пружио Монографију, Милутиновић је у том тренутку на њу ставио „фамозни” златник. Дневник „Блиц” од новембра са потписом З.Р.Р. пише „Делегација Хиландара стигла је у Београд око договора за Прославу 800 година Хиландара. Јубиларни златник требало је да уручи председник Одбора за прославу јубилеја Милан Милутиновић. Али, „очито вешти и сналажљиви кандидат за председника Србије”, тврди наш хиландарски извор, „пред ТВ камерама и фоторепортерима, уместо да сам преда златник, просто је тутнуо у руке поклон за Милошевића и монах Митрофан је, збуњен оваквим гестом, доведен пред свршен чин”. Овде се може учинити исправка и рећи да отац Митрофан уопште није узео у своје руке тај златник како новинар З.Р.Р. тврди. Интересантно је да се Братство манастира Хиландара, неколико дана касније, после вешто монтиране приче о уручењу златника Милошевићу, оградило од овог „самовољног поступка монаха Митрофана" У даљем тексту покушаћемо да мало разјаснимо неке догађаје настале после овог ограђивања Братства у вези са уручењем златника. „Новости” од 7.12.1997. године између осталог, пишу: „Други епитроп манастира Хиландара отац Василије дао је изјаве за више листова у Србији (у своје име, а не званично у име Братства пр. Аут.). Он каже да је отац Митрофан просто био затечен нечијом одлуком. Да је тада реаговао, догађај би се још негативније одразио у јавности. Иначе у Одбору за прославу осам векова Хиландара била је заступљена СПЦ преко једног митрополита и четири епископа, још шест личности из јавног живота и игуман Мојсије и монах Митрофан из Хиландара. Отац Василије још наводи да је Српска влада помогла припрему за обележавање Јубилеја, а да Милошевић у томе уопште није учествовао”. И „Народне новине” из Нише дале су сличан коментар овог догађаја. Ово практично значи да отац Василије признаје Милутиновића за представника Српске владе, али изгледа чудновато да отац Василије осуђује оца Митрофана што је, не својом вољом, дао златник Милошевићу, а ево шта он лично каже о својој вези са Милошевићем: „ја сам улазио ’на мала врата’ код Председника и лепо сам разговарао с њим”. Овај сусрет је свесно скриван од јавности, а разговор је трајао око 45 минута и он каже да му је тражио милион марака за Прославу. Милошевић је одговорио да он нема тај новац, а овај му је казао да има новац на Кипру у банци. Новина „Сведок” од 10. фебруара 1998. године објавила је чланак под насловом „Хиландар” у којем

Искра 1. август 2002

15


о. Митрофан . .. доноси много неистина, али без навођења ко је аутор чланка. Зашто? Вероватно и сам лажни сведок зна да, све што је написао, није истина. Чудно је да аутор износи своја запажања о оцу Василију, па каже: „У Хиландар је дошао 1975. године из Отаџбине, пошто је претходно морао да напусти посао железничара и црвени пут партије”. И њему приписује извесне кривице које нам изгледају нелогичне, па у њих нећемо улазити. Лист „Српска борба" из САД у броју од фебруара 1998. године пише: „У децембарском броју „Српске борбе” објавили смо кратку вест да је манастир Хиландар, поводом Прославе 800 година манастира, први златник израђен због прославе, поклонио Слободану Милошевићу”. У чланку се не наводи ко је поклонио златник иако је, већ раније, утврђено и доказано да Хиландар није урадио златник, а ни касније то није исправљено. Лист у овом броју доноси и „Отворено писмо старцима Сабора манастира Хиландара” са потписком „Калуђери из Српских земаља”. У овом срамном допису ти „калуђери” најприземнијим лажима оптужују тројицу монаха: оца Митрофана, оца Василија, оца Серафима и немонашко понашање Игумана. Према писању ових „калуђера”, „материјално осиромашење манастира никада није изазвало велики страх у душама правих верника”. Колико су ови „Калуђери из Српских земаља” прави верници показује њихов кукавичлук, јер нису смели ни да се потпишу, а прави Србин, домаћин, кад нешто каже не боји се да стане иза тога, у овом случају потпише.

Повратак из „Недођије” „Православље” у броју 742 од 15. фебруара 1998. године доноси писмо епископа Захумско-херцеговачког Атанасија, упућено поглавару СПЦ, Његовој светости патријарху Павлу и члановима Светог синода. Епископ Атанасије пише у име монаха и осталих верника епархије Захумско-херцеговачке и Приморске да и они, са негодовањем одбацују и само помињање „Калуђера из Српских земаља”. Даље пише: „Ако је веровати комунистичким новинама неокомунистичког режима унесрећене Србије, онда је то писмо настало од новинара Милосава Рајковића (види лист „Сведок” од 9. децембра 1997. стр. 10-12)”. Као допуну овога писања можемо само поменути и чланак у „Сведоку” од 10. фебруара 1998. стр. 14-16, у којем аутор наставља са лажима, али се тај „јунак” овог пута не сме ни да потпише. Епископ Атанасије наставља: „Искоришћавање часног имена и звања Калуђера Српских земаља у које спадамо и ми, није ни частан ни црквено градилачки чин, него више личи на раскалуђерски, доситејевски, начин ружења Хиландара”. Добрица Ћосић, књижевник, о упокојеном оцу Митровану написао је и објавио у НИН-у бр., 2553 од 15. јула 1999. између осталог и ово: „Мој преминули пријатељ, светогорски монах Митрофан Хиландарац, био је човек дубоке вере у Бога и Српство, човек задивљујуће радне енергије и један од најзначајнијих православних просветитеља, можда и најзначајнији препородитељ Хиландара у овом веку”. На крају Ћосић износи своје личне душевне осећаје о искреним разговорима са овим, дубоко верујућим, светогорским монахом оцем Митрофаном који је као духовни горостас поучавао и опомињао, свој српски народ: „У мом животу ретка су таква душевна озарења и смирења, каква сам доживео у искреним исповестима са монахом Митрофаном у садњи винограда у Хиландару. Садећи лозне калемове у Савином пољу, остварило се истинско и трајно помирење два идеолошка и ратна противника. А садња винограда је потпуно успела”. Новинар М. Глигоријевић интервјуисао је старца

Митрофана, првог епитропа Хиландара, уочи великог јубилеја прославе осамстоте годишњице прославе Српске царске лавре на Светој Гори Атонској. Илустрације ради, ево једног његовог одговора. На питање да ли су Срби ишта научили у скорашњим страдањима, отац Митрофан каже: „Срби као да терају инат себи и као да неће да науче ништа из својих пораза на свим плановима свога живота. Такав нехат српских вођа према судбини народа тешко је наћи у другим државама. Просто, као да нико не види народне интересе, толико су им сопствени засенили очи. Где је ту памет кад се очекује остварење тих личних интереса, а ван остварења народних. Отуда су и сви порази до сада дошли као неизбежне последице”. Ми се само питамо како би данас гласио његов одговор на питање о збивањима у Србији. Има наравно, мноштво новинара, слугу сатане, који се здушно боре против Српске православне цркве, а представљају се као њени браниоци. Ти „браниоци” нападају и монахе Хиландара подмећући им најгнусније лажи. Како епископ Атанасије већ рече, ови напади личе на доситејевски раскалуђерски начин ружења Хиландара. Ови напади некима личе као да долазе од фанариотских робова, који покушавају да „грецизацијом” Српске светосавске цркве, а посебно манастира Хиландара, овај извуку из крила СПЦ и присвоје га. Уместо закључака, ево неких делова из писма оца Митрофана, упућеног Хиландарцу ван Хиландара, а писано је у метоху „Каково” 29.12.1997. године. „Српски демон мути по српској стварности на све могуће начине. Заправо је то тај „златник” који се том приликом и начином презентира, а не неки мој умишљени, јер докле год међу Србима иживљавање у свађи, омаловажавању, неловерењу и прљању свих вредности, па и Хиландара који је досад био поштеђен, јер није био тако на домаку, дотле ће црвени да владају у пуној сигурности за власт на којој их „опозиција” утврђује. Ја чекам док се та цела бура, која је искалкулисана, скроз непотребна и штетна а зато су не��и упорни у трајању, смири. Онда ћу рећи оно што имам да кажем. Ја сам слутио тако нешто, јер обнова манастира, уздизање Какова, које се не може више да препозна, па велики захват у Републици Српској - покренуло је негативне снаге да, по сваку цену, направе испланирано искушење и све то обустави. Мени преостаје борба. Никако забуна и дизање руку од света”. И на самом крају овог приказа о раду упокојеног оца Митрофана Хиландараца нека нам буде дозвољено да кажемо: Оче Митрофане: добар рат ратова, трку заврши, веру одржа и нека би Ти Васкрсли из мртвих, Господ Исус Христос, Твоју напаћену душу упокојио у наручју Аврамовом и настанио у рајским насељима Праведника где влада вечни живот. Нека ти је слава и хвала!

Б. Стевановић

ХИЛАНДАР Горо над горама, зоро над зорама! Откако у времена давна млади краљевић обуче у теби ризу, његовом роду вечито зрачи отуда топла, благодарна светлост. И кад се свугде зацари тама, ти не престајеш да светлиш зором пурпурном. Долазе ти Србљи са свих меридијана, јер им се понекад чини да си једини извор и утока наде. Света Горо, кладенче без дна и чираку неугасиви, да нам поживиш још толико векова, амин! Васа Михаиловић (Шеста руковет, песме у прози, Рума 2002.)

16

Искра 1. август 2002


Ревизионизам у савременој српској књижевности (69)

БЕСУДНИ ДАНИ ПАВЛА УГРИНОВА

Угледни српски писац, Павле Угринов (р. 1926), написао је неколико првокласних романа. Његов недавни роман, Бесудни дани,1 написан 1978. као део тетралогије Утопија, има аутобиографских момената, али мени је немогуће да утврдим шта је аутобиографско а шта машта Угринова. Неименовани главни јунак пише дневник, од 2. октобра 1944. до 1. септембра 1945., у коме бележи своје доживљаје, утиске и закључке из тог пресудног периода.. Протагонист, левичар по убеђењу и члан СКОЈА, придружује се партизанима пред крај рата али, као школарац, уметник и писац, проводи остатак рата у позадини у Војводини, радећи на многим пројектима културноваспитне природе. Из тог разлога роман не описује сам рат већ сналажење четири друга партизана позадинца у ратном метежу и, углавном, њихове љубавне доживљаје. Аутор дневника, дневничар, често коментарише догађаје око себе на начин који се разликује од званичног. легендарног третмана партизанске борбе. Чим је дошао у бригаду, прусутвовао је јавном стрељању пред постројеном бригадом једног несрећника, чији преступ аутор не помиње: „Његова судбина је била запечаћена. Био је осуђен на смрт; али као да сама казна није било толико важна, колико тај ритуал, који је требало да застраши све остале... Изгледа да сам стрељања сувише поистовећивао са окупацијом; када је окупација нестала, веровао сам да је дошао крај и стрељањима... У ушима су ми и даље одјекивала она два комесарова урлика (да војници „одлуче”): ‘За смрт!‘ и ‘За живот! Оно што ми је у тим урлицима изгледало несхватљиво било је то што се острашћеност, па чак и нека сладострасност, далеко снажније осећала испод урлика ‘За смрт!‘ него онога ‘За живот!‘, иако је, тако ми се бар чинило, сада све било окренуто ка новом, будућем животу!”(34-35) Аутор је брзо схватио праву природу таквих поступака: „Удовољава се без посебне истраге свим захтевима новоформираних народних одбора, односно народних судова, а у мешаним местима нарочито - да се изврше ликвидације над осуђеницима, иако је понегде очигледно да је реч о голој освети.”(43) Аутор је свестан да је у рату било криваца и злочинаца и он не оправдава никога, али начин на који се долази до правде чини му се исувише свиреп: „Да су Швабе фашисти заслужили да буду кажњени, нема никакве сумње! Али, да ли су заслужили и такву судбину да сви до једнога буду прогнани из Баната, Бачке и читаве Југославије?”(125) „Изговор да је време ‘бурно1, ‘револуционарно1, не може нас сасвим спасти осећања неправде, па и стида.”(44) Аутор наводи два примера таквог безобзирног задовољавања „правде”: Један доктор, Шваба, стрељан је без суђења: „Знам да је чинио све што је могао да заштити лекаре Србе окривљене за сарадњу са партизанима у познатој лекарској афери пре годину дана. Јуче се међутим нико није нашао да га спасе; избор за стрељање је извршен одока... потпуно невина жртва!”(24-25) Друга жртва, кожар, позвао се на Србе који су радили код њега, „али се ниједан није одазвао. Гледали су да и сами не настрадају!”(144) „Многима суђење служи само као параван да би се светили онима за које сматрају да су за било шта криви, најчешће без икаквих доказа и испитивања кривице... Тако је на тај суд, и на његову главу, пало и бреме свих оних без кривице ликвидираних, најчешће

Искра 1. август 2002

тајно, ноћу и без речи, у сваком случају без суђења.”(183) Поред такве примене суђења и наопаког схватања правде, аутора и друге ствари збуњују и огорчавају, као на пример борбе на сремском фронту, мада о томе не наводи детаље: „Да ли је баш требало непрестано да јуришамо без довољно артиљеријске припреме и ваздушне заштите и потпоре. Онако на ‘нож‘, често ‘прса у прса‘, на добро заштићеног, спремног и вештог непријатеља?”(82-83) Још више аутору сметају незаконита присвајања, боље рећи пљачке, имовине „народних непријатеља”. Сви су присвајали понешто, а нарочито комесари. Чак и сам дневничар, који је узео неколико ствари за себе, мада он налази бар неко оправдање: „Нисам овај ‘ратни плен‘ сматрао крађом или присвајањем туђег (чијег?), већ спасавањем уметничких предмета пред уништитељском стихијом обесних комесара.”(134) Он је свестан да ту није могао ништа да учини и пљачку спречи: „Требало је, наравно, истога часа да се побуним, али сам оћутао; било ме је срамота да ишта више кажем. А зашто срамота? Зато што је морална страна наше борбе била толико узношена, и толико истицана, свугде и на сваком месту, да се сматрало чистим светогрђем и подсећати на њу, и то још оне који су је проповедали, а пре тога у борби за њу учествовали. За такозване ‘чисте идеале' Револуције.”(279) Аутор критикује једног комесара за оно исто што је и сам радио, мада ту види разлику: „Ово што је свесно чинио, да тобож предухитри друге, није се друкчије могло назвати до - крађа, или пљачка! Укратко, издаја! А за то се доскора, а можда понегде и сада, ишло пред стрељачки строј! Можда је чак то и знао, али је он то друкчије тумачио. Његова сељачка памет му је говорила да то неизоставно мора узети, да други не би пре њега узели или да не би пропало. Он је, једноставно, можда чак и свесно, наплаћивао своје учешће у рату... Из њега је проговорио инстинкт грабежљивог сељака. Или смо сви ми остали били само велике наивчине!”(279-80) „А шта је онда то значило ако не пружање примера другима, оним правим пљачкашима, и охрабрење тих пљачкаша, тих банди, уместо да ту имовину од њих бранимо и да пљачкаше гонимо и кажњавамо?! Зашто бисмо хватали и кажњавали шверцере и разбојнике на граници, а у унутрашњости то исто сами чинили?! Јер, према гласовима који се шире овде у Врбасу, граби се на све стране, и то увек за себе!”(302) О комунистима и партизанима дневничар нема увек ласкаво мишљење, мада је и сам био један од њих и жарко желео да они не буду онакви какве их виђа пред собом. Он посебно упире прст на оне који су се доселили у Војводину из других, пасивних крајева после Првог светског рата и њихове потомке. По њему, они су изнели партизанску борбу на својим плећима и донели победу: „Ако изузмемо чисте пролетере и известан број идеолошки острашћених интелектуалаца, ко би то сем тих ‘колониста* толико веровао у дубоки смисао борбе и у њу ушао јуначки, не штедећи себе?”(80) На састанку са представницама Антифашистичког фронта жена, „од десетак девојака и жена, не старијих од двадесет и пет година, готово све су биле из грађанских породица, и то добростојећих, дакле грађанке, док су само две биле раднице... у одбору није било ни једне сељанке.”(180) Девојке и жене су биле напарфемисане и дискретно

17


Ревизионизам ... нашминкане, прекрасно обучене, што је било супротно од онога што се очекивало од револуционара: „Иако смо свуда ‘будили1 и ‘успостављали' народну свест, а уз њу, наравно и власт, ипак нисмо могли да избегнемо грађански изглед тог света, из једноставног разлога што је то био један стабилан, добро стојећи и питом свет, без икакве потребе да у свом животу ишта ‘мења набоље1. Пролетери - у име којих смо говорили - били смо заправо једино ми, и то не баш сви међу нама. Па су тако наши говори и наше фразе углавном били изговарани у ветар, у празно.”(181-82) Што девничара изненађује, нема једнакости међу самим партизанима и комунистима. „Изгледа да су се забране односиле искључиво на јадне скојевце и борце, који све подносе и за све се жртвују. Оним старијим (по чину) гледа се кроз прсте; увек се нађе нека полулегална обланда да се све заташка. Немам ништа против; чистота је немогућа! Људи нису чисти!”(82) Као уредник зидних новина, он запањујуће признаје: „Ми немамо баш бог зна шта ни једни другима да кажемо, а камоли онима изван нашег круга - грађанима; а и то што имамо није много занимљиво!”(179) А затим, још више запањујуће зато што се односи на интелектуалце: „Сем општих места, ми појма немамо о ‘марксизму‘.”(114) Да нова власт покушава да придобије народ по сваку цену, макар и неискреним потезима, види се из ��ледећег детаља. Мало ко у Петровграду (сада Зрењанин) слави дочек православне Нове године. „Схватих наједном да је дочек био приређен, или чак једино дозвољен, само у (хотелу) ‘Војводина1, да би се показала великодушност власти према грађанима који још држе до тог или сличних српских празника.”(149) Да комунистима није стало до истине већ до одржавања строге доисциплине којом се држе на власти, види се из случаја једног командира који се усудио да јавно посумња у могућност остваривања 99% гласова за нову власт на следећим изборима. Комесар га на лицу места искључио из партије. Дневничар из овога закључује: „Ако је несрећни командир био жртва своје искрености и добронамерности, на шта то упућује? Само на једно: на покорност, ћутање и затварање у сопствени мисаони и емоционални живот и претварање у извршиоца без поговора!”(85) Тако дневничар долази до неизбежног закључка: „Све је, данас, потчињено, или се тежи да буде потчињено политици нове власти. Права уметност се у свему томе потискује и, на крају, губи.”(324) Још два занимљива признања. Он спомиње да је поред Титове слике била и Дражина на немачком плакату потернице за њима. Ово се врло ретко јавно помињало, скоро никада, како би Тито остао једини борац против непријатеља. Затим: „Ни ми нисмо били сасвим имуни од симпатија за Запад. Руси су нам били потпуно непознати, па зато ваљда помало и страни, а приче о њима најчешће претеране.”(328) После свега овога, аутор доноси проницљив суд о себи: „Нисам способан да будем политичко (а поготово хиперполитичко) биће уколико се то коси са мојим разумом, осећањима, уверењем и моралом. Нисам дакле богомдан за политичко биће, већ само за нормално биће... Био је то велики прелом, једно важно сазнање о себи самом, и то сазнање нас је раздвојило, иако смо заступници исте идеологије, служимо истој ствари и истом народу.”(268) Један од многих сукоба са партијском линијом „ми је открио прави проблем мог будућег живота, проблем између политичког и индивидуалног, што представља у ствари расцеп између прагматичног и човечног... То је, уосталом, био и разлог мојих ранијих ‘смењивања1 и слања по казни у ниже формације.”(269) Ово признање води и закључку да је дневничар био исувише индивидуалистички настројен и да му, као таквом, није могло

18

бити места у крутом једнопартијском систему и начину мишљења. И да је он, и поред искрене воље да се укључи, схватио своју, и не само своју, велику илузију и да је страћио младалачке идеале. Није ни чудо што су, под таквим околностима, млади људи налазили уточиште и једину утеху у љубави. Као млад свет, они нису могли да одоле природним нагонима и жељама и да жртвују сав свој интимни, унутрашњи свет за рачун једног идејног сплета с којим се нису увек срцем и разумом слагали. Међутим, аутор наводи још један разлог тражења утехе у љубави - жеља да се постигне пуна слобода, како су то комунисти обећавали. Иронично, он криви комунисте да су издали један од својих главних револуционарних обећања слободна љубав. Дневничар каже да у прво време „нисам наше ‘љубави* узимао одвише озбиљно; пре свега нас је привлачио секс. Љубав је за нас била још нешто неухватљиво, недовољно познато, скоро тајанствено."(150-51) Партизанска дисциплина, међутим, то није дозвољавала: „Како смо само смели водити љубав коју нико од њих није одобрио?!... Зар у нашим визијама није и - слободна љубав?! Бар толико слободна да можемо изабрати онога кога волимо?!”(265) Аутор чак развија читаву „филозоју” односа између љубави и слободе: „Ако се Слобода у ма чему може потврдити - за нас двоје - она се мора потврдити у слободи наше љубави!”(283) Аутор и овде окривљује „заостали” горштачки елеменат: „А заправо, стидљиво-срамежљива горштачко-племенска свест наших обавештајаца није могла да поднесе (ванбрачну љубав) - тобож ‘док рат увелико траје'! За то се доскора, кажу, стрељало! То је, наравно, врхунац лицемерја! Али шта ћеш: укалупљени, стегнути, момци уских видика то једноставно не могу да прогутају; никад, нажалост, неће ни моћи, мада су ме ипак ‘поштедели стрељања‘.”(271) На крају, од четири мускетара један је извршио самоубиство заједно са љубавницом-затвореницом Немицом, други послат у душевну болницу, док су писац дневника и четврти друг после демобилизације отишли право познаницама проституткама. „Једини смо ми, нажалост, били несрећни, бедни и ништавни. Ми, славни победници!”(403) Ове последње речи романа дају тон једној епоси која се до скора у књижевности приказаивала као херојска, морална и једино исправна. Роман Бесудни дани заслужено је добио награду „Борисав Станковић”, јер је и Бора писао о страсним љубавима на југу Србије. Павле Угринов написао је роман завидне уметничке висине. Лако се чита, упркос дубљим понирањима у психе младих људи захваћених у вртлогу рата и онемогућених да дају пун израз својим нормалним осећањима. Васа Михаиловић 1. Павле Угринов, Бесудни дани (Београд: Народна књига, 2001), 408 стр. Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту. ПОНОВО СЕ УВОДИ ТАКСА ЗА ИЗЛАЗАК ИЗ ЗЕМЉЕ. Према поузданим информацијама из министарства финансија, сазнајемо да се припрема уредба према којој ће грађани Србије поново плаћати таксу приликом изласка из наше земље. Они који су упознати са овим предлогом тврде да ће наши држављани приликом сваког преласка границе морати да издвоје по триста динара, и још додатних хиљаду ако путују аутомобилом. Такса за аутобусе износиће три хиљаде динара, а за камионе девет хиљада динара. (Српска реч, <www.srpskarec.co.yu>, 18.7.2002.)

Искра 1. август 2002


BUDUĆNOST NATO: RENESANSA ILI „MRTVA PRIRODA” Članak pod gornjim naslovom, autor Aleksandar Konovalov, predsednik Instituta za strateške procene (Moskva, RIA “Novosti”), 15. jul 2002., našli smo na Internetu u prevodu na naš jezik. Napis, koji je Jskra” nešto skratila, baca svetlost na rusko viđenje novih odnosa NATO-Rusija, svakako blisko ruskoj vladi, i ukazuje na opasnost po te odnose, eventualnog proširenja NATO-a na zemlje vitalnog ruskog strateškog interesa, kao što je Ukrajina. ***

Na prvi pogied, odgovor na pitanje iz naslova izgleda sasvim logično, naročito danas, posle održanog u Letoniji dvodnevnog samita “Riga 2002: most prema Pragu”, na kome su učestvovali rukovodioci zemalja “Vilnujske desetorice” - država koje su izrazile želju da se uključe u NATO. Važno je da je u svojstvu jedinstvenog posmatrača na samit u Rigu pozvan i predstavnik Ukrajine, čiji visokopostavljeni političari sve otvorenije govore o uključivanju u alijansu i to označavaju kao dugoročni cilj države. Dakle, onih koji žele da se uključe u NATO ima više nego dovolojno, a njihov broj se stalno povečava. Alijansa radi na uspostavljanju novih odnosa sa Rusijom u okvirima “dvadesetorice” i dalje u suštini ostaje jedina, najmoćnija i najaktivnija međunarodna vojno-politička organizacija na evroatlantskom prostoru. A sve to kao da svedoči o procvatu i svetloj budućnosti NATO. Međutim, realnost nije baš onakva kakvom se čini ni za samu organizaciju, niti za zemlje koje hrle da popune njene redove. Među mnogobrojnim zaključcima koji su izvedeni posle 11. septembra 2001. godine jedan od najnespornijih jeste: svi međunarodni instituti - OUN, OEBS, NATO itd. - koji su stvarani radi osiguravanja međunarodne bezbednosti, pokazali su se apsolutno nesposobnim da izađu na kraj sa principijelno novim rizicima i opasnostima po međunarodnu bezbednost. To se odnosi i na NATO u prvom redu. Mogli bismo smatrati “ironijom istorije” to što je po prvi put za sve vreme postojanja alijanse član 5 - zajedničko odbijanje agresije protiv jednog njenog učesnika - iskorišćen kada je napadu podvrgnuta teritorija SAD. Ali je još neočekivanije i, verovatno, tragičnije za sudbinu alijanse to, što je Amerika praktično odbila pomoć saveznika. Druga, ne manje tužna za alijansu činjenica jeste ta, što Sjedinjene Američke Države demonstriraju sve veću sklonost ka jednostranim, a ne kolektivnim akcijama. Amerika nastavlja da živi u uverenju kako je toliko bogata, ekonomski razvijena i snažna u vojnom pogledu - a te ocene teško je osporavati - da svaki međunarodni institut i obaveza - pa čak i prema saveznicima sputava slobodu njenog jednostranog delovanja i smanjuje njihovu efikasnost. A to je već - duboka zabluda. Pa i pored toga, Sjedinjene Države ispoljavaju sve veću sklonost da deluju na osnovu “fleksibilnih ad hoc” koalicija, proklamujući njihove ciljeve i omogućavajući onima koji to žele da se pridruže. Sastav tih koalicija može izgledati veoma čudno, ali se to objašnjava isključivo celishodnošću. U avganistanskoj kampanji saveznici Amerike bili su Pakistan, Rusija i, u izvesnoj meri Velika Britanija. Ali ne zato što je Velika Britanija članica NATO, već zato što je ona imala preostalo iz kolonijalnih vremena sopstveno iskustvo pohoda na Avganistan, što se Amerikancima učinilo korisnim. Da li je neko mogao i da zamisli pre par godina da će Sjedinjene Američke Države, zajedno sa Rusijom i Pakistanom - i ne bez pomoći Irana koji je pomogao Rusiji da naoruža i obuči vojsku Severne alijanse - zajedničkim naporima uništavati izmaklo

Искра 1. август 2002

kontroli tajno čedo američkih i pakistanskih specijalnih službi Talibana. E, to se moglo desiti jedino u nekakvom noćnom košmaru... Danas je sasvim jasno da se desilo nešto najstrašnije što se može desiti sa vojno-političkim savezom - gubljenje protivnika i misije. I ako nova misija ne bude pronadjena u najskorije vreme, onda će perspektiva da postane “mrtva proroda” za Severnoatlantsku alijansu biti surova neizbežnost... Danas se mnogo priča o razradi nove doktrine NATO... Međutim, sasvim decidno može se kazati da prilagođavanje alijanse odbijanju novih izazova i opasnosti po međunarodnu bezbednost u nizu slučajeva iziskuje značajne snage i sredstva, a u pojedinim situacijama jednostavno nije ni moguće. Jer previše se aktuelna situacija razlikuje od onih ciIjeva i zadataka koje je sebi postavila organizacija prilikom njenog stvaranja. Preuzećemo na sebe smelost da ustvrdimo, da budućnost NATO umnogome zavisi od toga koliko će postati realno partnerstvo te organizacije sa Rusijom... Širenja alijanse za Rusiju će, svakako, biti potisnut u drugi plan. Ono je već i danas izgubilo svoju oštricu, mada principijelni odnos prema širenju Severnoatlantskog saveza kao krupnoj istorijskog grešci Zapada Rusija neće promeniti. Za to postoje dva razloga. Prvi - značajna “devalvacija” akcija alijanse posle 11. septembra 2001. godine, a drugi razlog skopčan je sa nadom u principijelno novi karakter odnosa između Rusije i NATO. Sve što je rečeno, naravno, ne znači da će Rusija ćutke i bespogovorno prihvatiti uključivanje u alijansu bilo koje države a da se pri tom ne uzmu u obzir vitalni ruski interesi. Danas je uključivanje u NATO Baltičkih država za Rusiju više problem političko-psihološke prirode i pitanje unutarpolitičke stabilnosti. Kudikamo je više zabrinjavajuće uporno koketiranje sa alijansom ukrajinske strane. U tom pitanju Zapad mora da ispolji delikatnost, jer neoprezni potezi i neopravdani avansi Ukrajini mogu veoma mnogo pokvariti odnose na relaciji alijansa - Rusija... Kao prvo, prema sporazumu sa Ukrajinom Sevastopolj je još, u krajnjem slučaju do 2017. godine, pod zakupom Rusije i koristi se kao osnovna baza ruske Crnomorske flote... Premeštanje baze ruske Crnomorske flote iz Sevastopolja u Novorosijsk koštalo bi na desetine milijardi dolara i iziskivalo mnoge godine za izgradnju tehničke baze i neophodne infrastrukture. Na ukrajinskoj teritoriji nalazi se jedna od osam radarskih stanica sistema za rano upozoravanje o raketnom napadu. I za Rusiju je od izuzetnog značaja da ima slobodno dobijanje informacija sa tog radara. Ukrajina je već pripremila svoje predloge za program “Membership Action Plan” - standardni set zahteva, koje treba da ispuni zemlja koja želi da stekne status zvaničnog kandidata za uključivanje u NATO. Naravno, o tome ne govore najviši državni rukovodioci, opunomoćeni da formulišu spoljnu poliitiku zemlje, ali zato o tome govore prilično visokopostavljeni državni činovnici. I takve se izjave mogu tretirati, u najmanju ruku, kao svojevrsni “probni baloni”... Predsednik Kučma, najblaže rečeno, nije baš popularan na Zapadu pa je moguće da smatra da može popraviti svoju reputaciju na taj način što omogućava činovnicima da daju izjave koje pogađaju ruske interese. Ali zato za NATO neopreznost po pitanju uzajamnih odnosa sa Ukrajinom može biti više nego pogubna. Aleksandar KONOVALOV

19


„СОЛУНЦИ НА ЛОМАЧИ” Велибор Берко Савић Велибор Берко Савић: „Солунци на ломачи”; стр. 212; илустровано; 24 см.; самостално ауторско издање; „Ваљевопринт”; Ваљево, мај 2002. године. *

* *

Управо је стигла књига с горњим насловом, која је прошлог месеца изашла из штампе у Ваљеву са одличним предговором др Веселина Ђуретића. Књигу је написао најбољи живи историчар Ваљевске нахије професор Велибор Берко Савић о чијој биографији је записано следеће: Рођен је 1930. године у Ваљеву; после завршеног Правног фаултета у Београду радио је у органима управе, Српском јавном правобранилаштву, бавио се адвокатуром и судским позивом. Од 1980. године до пензионисања држао је катедру Грађанског права на Вишој економској школи Прота Матеја Ненадовић у Ваљеву. До сада је објавио књиге о Љубомиру П. Ненадовићу Живот у писмима (1982.); Проти Матеји Ненадовићу - „Акта и писма” (1984.); тротомну књигу „Карађорђе - Документи” (Вукова награда за 1988.); „Спомненицу о Војводи Живојину Мишићу” (1989.); монографију „Карађорђевићи” (1990.); „Споменицу о Љубомиру П. Ненадовићу” (у заједници са Љ. Андрићем, 1995.) „Споменицу о Миловану Ђ. Глишићу” (1997.); „Споменицу о 100 годишњици рођења Десанке Максимовић” (1998.); збирку „Песници Десанки” (1998.); „Савременици о Карађорђу” (2000.) и „Синови Војводе Мишића” (2001). Поред ових књига објавио је више стручних чланака, прича и есеја из историје. Живи и ради у Ваљеву. Књига Велибора Берка Савића подељена је на три дела. На 118 страна су биографије са фотографијама Солунаца - носилаца Албанске Споменице, с неколико пригодних ратних слика и факсимила, тако да је и оригинални факсимил једне наредбе Краља Александра Првог и на насловној страни књиге. Од 119. до 158. стране је поглавље „Солунци на ломачи”, а од 159. до 204. су документи. На крају је регистар свих имена. У првом делу књиге професор Савић је дао опширне биографије Солунаца са сликама из Ваљевског краја које је брижљиво годинама прикупљао. Ту је овековечио за сва времена Солунце - носиоце Албанске Споменице из јуначке нахије. Није правио никакву разлику међу Солунцима, сматрајући их све јунацима и достојним синовима српскога народа. Вредно је забележити да је овековечио и очеве двеју истакнутих добровољачких породице из Ваљева - учитеља Чеду Милошевића и капетана прве класе Светозара Цокића. Учитељ Чеда је отац Бране-Геџе, Недићевог шефа пропаганде за Округ краљевачки и добровољца јунака Љубише-Пекуле Милошевића, који данас живи у Енглеској. А капетан Цокић је отац добровољаца покојног проте Драгољуба Цокића и још живих потпоручника Душана и Јована Цокића, чија имена писац такође спомиње. У првом делу књиге је професор Савић најпре дао објашњење како је у дане најцрње Брозове владавине, била забрањена 1972. године књига „Србија у ратовима 1912-1918. са освртом на ваљевски Kpaf' коју је био написао истакнути просветни радник Младен Петронић. То је било време прогона свега што се није слагало са брозовштином и партизанштином. После тога даје опширне биографије са фотографијама двадесетак тада још живих Солунаца и носилаца Албанске

20

споменице, који су чинили част јуначкој Ваљевској нахији. Има ту и варошана, али још више сељака, који су чинили чуда од храбрости за време ратова за народно ослобођење и уједињење. Све њих аутор је овековечио. Што је важно истаћи, уз поједине биографије су дате песме посвећене најхрабријим међу овим храбрим Солунцима. То су лепа поетска остварења пуна осећајности и љубави за ове ратнике. Појединци су писали и дневнике као на пример Живојин Лазић из Санковића, један од тада најпознатијих живих Солунаца. Професор Савић цитира најинтересантније одломке из дневника где су дивни описи ратника - сабораца, крајева где су битке вођене и самих битака. То су сведочанства за историју. Онда долази поглавље „Солунци на ломачи” где су судске пресуде Брозових судова, који су из мржње и освете изрицали пресуде најбољим и најхрабријим синовима Србије и српског народа. То је да човек просто не верује. Солунци су хтели да обнове Удружење носилаца Албанске споменице које је било првобитно освонвано још пре Другог светског рата. Међутим, комунистичка власт је све чинила да угуши Удружење и не дозволи рад. На странама од 142 до 157 писац доноси списак носилаца Албанске Споменице 1915/16.— Подружница Ваљево с подацима када су рођени, одакле су и када су преминули. (Жао ми је што у списку нисам нашао име свога оца Милована В. Карапанџића, који је такође био носилац Албанске споменице и кога је као таквог Краљ Александар I 1926. године поставио за војно-државног мајстора пекара 6. пешадијског пука Краља Александра I у Бијељини). Списак има 401 Солунца и два почасна члана. Ово поглавље се свршава са сликама четири Солунца: Луке Кутлешића, Живка (Давида) Адута, Видоја Гајића и Драгољуба Гајића које су Немци међу првима стрељали 1941. године. Затим следи поглавље „Документи” с Његошевим стиховима: „Коме снага лежи у топузу, трагови му смрде нечовештвом”. Ово је најјезивије поглавље у књизи, које сведочи не само о нечовештву комунистичког режима Јосипа Броза, већ о патолошким поступцима Титових судија - главосеча српског народа или како их писац назива џелата. Ту су пресуде Брозових судова невиним људима, које је писац ових редова безмало све лично познавао. Нарочито ме је душа заболела, када сам читао пресуду познатом ваљевском судији Драгољубу Драгојловићу, кога је редовни суд био осудио на временску казну, а онда га преузео Војни суд и изрекао смртну казну и био стрељан. Велибор Берко Савић који је по струци правник и то још и професор Грађанског права, пише да је нечувено у законодавству да се једном човеку суди два пута за иста дела. То је противно правном принципу о пресуђеној ствари Resiudicata). Аутор наглашава да је у правној пракси нечувено да је једно исто лице - у овом случају комунистички судија Милијан Јеремић - у првом поступку учесвовао у својству иследника, да би потом у другом пуступку био председник судског већа. Берко Савић дословно пише да је то: „Очигледан случај правног линча и манијакалне опседнутости”. Али, ето такви су били Брозови судови и његове судије. Зато су своје животе завршавали у лудницама, па је и Драгојловићев џелат Јеремић окончао у лудници у Падинској Скели. Син покојног судије Драгојловића - Владан (Влатко) адвокат из Крај на страни 22/2

Искра 1. август 2002


HODOČAŠĆE POSLE PEDESETISEDAM GODINA Zemlja koju sam napustio pre pedeset i sedam godina imala je ime i zvala se Jugoslavija. Kad sam je posetio po prvi put posle vise od pola veka, ona je ostala bez imena, jer se još nagađalo kako će se zvati, a bez imena nije bilo druge već da se zove „NEDOĐIJA”. Sto je ovo ovako jeste volja velikog inkvizitora našeg vremena. Krajem novembra 1944. g. povlačio sam se sa grupom Ratka Parežanina od Podgorice preko Kolašina i Mojkovca do Prijepolja. Kad smo stigli u Kolašin, brzo smo ga prošli i preko mosta na Tari prešli na drugu stranu prema Mojkovcu. Moju kuću u Rečinima, udaljenu sat hoda, nisam mogao posetiti, jer smo se žurili usiljenim maršom. Tada mi je sinula misao: da li ću ja ikad više imati mogućnosti da vidim moje rodno mesto. Došle su mi na pamet ruske izbeglice, kojih je bilo u Kolašinu, možda, oko dvadeset.Oni su bili nastavnici u gimnaziji, inžinjerii i preduzimači. Da li ću i ja deliti njihovu sudbinu, bila je moja sledeća misao na koju nisam imao odgovora dugi niz godina. Pod komunizmom, ipak, moja zemlja se zvala Jugoslavija sve do pre mesec dana, kad je zapadnjački dunđeri prekrstiše u „Nedođiju”. Bora Dragašević je bio srećniji pre jednu godinu, jer je mogao da kaže: „Jugo, Jugo ček'o sam te dugo”! Ja, nažalost, nisam mogao to reći. Ipak želja me je vukla i ja se reših na put 23. maja - za Beograd. Tamo je bilo nekoliko dobrih prijatelja i poznanika koje sam želeo da vidim. Pored toga bila su i dva druga momenta koji su datirali od mojih mlađih dana. Prvi momenat je iz mojih školskih dana zbog jedne slike u istorijskom udžbeniku: kralj Petar I sa regentom Aleksandrom i tri vojvode: Mišić, Stepanović i Bojović. Svi su jahali na konjima i ulazili u Beograd, mislim da je to bilo oktobra 1918. g. kao pobednici. Slika, koliko se sećam, imala je gotovo magnetsko dejstvo na mene. Mislio sam tada na pobednički oreol ratnika, o velikom dočeku i ovacijama oslobođenog naroda.

Drugi momenat koji me privlačio, takođe datira iz mojih mlađih dana, bio je položaj Beograda. Grad situiran na ušću dveju velikih reka, u pozadini uzdignuto brdo Avala, zatim otvoreni, beskrajni vidik prema Sremu i Banatu, dokle god oči mogu dopreti. Sve je ovo ostalo celog života u mojoj mašti što sam oživljavao i podgrevao. Ovo romantično sanjarenje govorilo mi je da ću, kad tad, imati priliku da još jednom vidim Beograd. Pored romantično prijatnih uspomena, stekao sam i jednu žalosnu u muzeju Kneza Pavla. Ožalostio me onaj automobil, bolje reći, zarđala olupina, u kojoj je poginuo kralj Aleksandar 1934. Tada sam mislio: šta je primoralo Francusku da osramoti našeg Kralja u onakvom autu. Pola veka kasnije u mojim istraživanjima, našao sam odgovor, da je ona zarđala olupina slika ondašnje Francuske Treće Republike, njenog morala i integriteta, a ne kralja Aleksandra. Dan mog polaska 23. maja bio je vedar i sunčan. Pored mene za Beograd putovali su još Paun Vuković sa suprugom i Bora Radovanović sa suprugom. Nas avion JAT (još uvek jugoslovensko ime), uprkos vrača Solarije i njegovih tutora, nešto malo je kasnio, ali će to naknaditi brzinom čim je uzleteo. Posluga i ponude na avionu bili su izvrsni, obzirom da su samo tri godine ranije zapadni varvari razrušili našu zemlju. Posle, malo više od dva sata leta bili smo u Beogradu. Avion je gotovo nečujno aterirao, što je za pohvalu kapetana pilota. Dočekao nas je veličanstven sjaj sunca i plavog neba. Pri izlasku kroz kontrolu, mi sa stranim pasošima morali smo

Искра 1. август 2002

malo da čekamo. Prvo smo predali pasoše na jednom mestu, a na drugom su nam izdate vize uz nominalnu naplatu, jer smo pripadali kategoriji „povratnika”. Ovo je valjda politika današnje države prema dijaspori i time je skinuta titovska karakteristika sa „narodnih neprijatelja”. Dok smo čekali da dobijemo vizirane pasoše, na drugoj strani improvizirane ograde čekao nas je i mašući rukom naš mladi prijatelj B. Ovo je osokolilo nas petoro povratnika. On je dao instrukcije Paunu Bori kako da stignu u Valjevo i Kragujevac. Sa prijateljem B pošao sam taksijem za Beograd u moj hotel. On je morao da žuri kući, a mene je u hotelu sačekao moj dobri prijatelj profesor A.D. Posle pozdrava i deset minuta odmora, prošli smo kroz ranije ‘dvorsku ulicu’ (sada Dragoslava Jovanovića - ‘heroja’) u ranije zvani ‘dvorski park’ gde smo seli na klupu i razgovarali o teškom privrednom, pravnom i moralnom položaju ostataka Jugoslavije. Privredne i političke teškoće, po analizi mog prijatelja, izviru iz uništenja cele infrastrukture zemlje. Ovde treba uvrstiti sve uništeno, sve vrste fabrika. Nezaposlenost i formalna glad velikog dela naroda, socijalna nesigurnost, sa ekonomskim diktatom zapadni tirani (NATO države i EU) vode punu kolonijalnu politiku totalnog izrabljivanja, sa bezobzirnom pljačkom naše zemlje. Ovo su gotovo nepremostive teškoće u kojim se nalazi srpski narod. Posle razgovora pošli smo peške centralnim delom Beograda, da mi moj prijatelj pokaže ruševine „moralnog rata” Bill-a i Топу-a, koji se još ponose svojim sramnim delom. Veliki deo ruševina još stoji netaknut, kao što su Direkcija pošta, Centralna televizija, Glavni generalštab, Skupština, sa drugim vojnim, policijskim i privrednim zgradama. Dunav kojeg su varvari zagadili i blokirali uništenim brodovima još je nepročišćen. Kad smo posmatrali srušenu televizijsku stanicu, ispričao sam mom prijatelju kako se hvalio gospodin Blair, predsednik britanske vlade, kad su mu novinari skrenuli pažnju na ubijeno osoblje stanice, dok je telo devojke za šminkanje bilo u komade razneto. Gospodin Blair je tada rekao: „Ubistvo devojke potpuno je opravdano, jer je i ona „narodni neprijatelj”!? Ovde se g. Blair poslužio titovskom ili staljinskom frazom o ‘narodnim neprijateljima’. G. Blair-a su odmah sekundirali i podržali gospoda R. Cook, ministar spoljnih poslova i g. George Robertson, ministar odbrane, a naravno na drugoj strani Atlantika, britanski ratnici dobili su podršku Bill Clinton-a. Moj prijatelj A.D. pozvao me je na ručak jednog dana u njegov novi dom koji je u završnoj fazi izgradnje. Upoznao sam njegovu simpatičnu suprugu i njihovu ćerku obdarenu lepotom i inteligencijom. Od predmeta u školi najviše voli istoriju, koju će verovatno studirati. Imao sam takođe čast da jednog dana prisustvujem sastanku naučnika Organskih studija, gde sam sreo Nikolu Zivanovića sa suprugom Nadom. Takođe posredstvom mog prijatelja imao sam čast da razgovaram sa direktorom Instituta političkih studija. Tema našeg razgovora, pored ostalog, bila je da li je Jugoslavija, per se, bila „izvor svih zala ili je pak izvor zala bilo ono šta se radilo od Jugoslavije i u njoj”. Ovo je opšima tema za objektivnog istraživača. Moje stanovište jeste da treba proučavati ono šta se radilo u Jugoslaviji i od nje. Izvor zla kao i dobra je u Ijudima, onim koji vode i upravljaju. Moj dugogodišnji dobar prijatelj Dr V.D. takođe mi je ukazao pažnju sa tri posete u mom hotelu, gde smo diskutovali

21


Солунци . . . (наставак ca стране 20)

Hodočašće... sadašnjicu i budućnost našeg naroda. Sadašnjica kao i bliska budućnost su sumorne, jer se nalaze u riikama kolonijalnog imperijalizma jedne super sile koja ima sva obeležja odavno nestalog otomanskog i germanskog kolonijalnog imperijalizma. On me je odveo kod njegovog prijatelja, urednika dnevnog lista „Glas javnosti” gde sam bio intervjuisan i napis.je izašao u broju od 2. juna, sa preteranim superlativima o mojoj malenkosti i nekoliko grešaka. Naročitu pažnju su mi ukazale dve sestre Boca i Ljuba u njihovom domu, kao i prilikom posete u mom hotelu. Ja sam bio čašćen i gošćen u njihovom domu, ali nažalost zbog kratkoće vremena, nisam imao priliku da gostoprimstvo uzvratim. Narod u Beogradu i drugde u gradovima prolazi kroz velike patnje od dvostruke torture savremenog porobljivača, koji je nametnuo sankcije pre deset godina, zatim danonoćnim bombardovanjem bez prestanka za osamdeset dana; porobljivač je smatrao da će srpski narod baciti na kolena da zavapi: „puštaj krvniče, zora je...!” Pored svih nevolja u razgovorima sa narodom primetio sam jaku stranu duhovnog otpora, izazova i prezira prema inkvizitoru, koji još nije shvatio da je svet ne mali, već veliki komad za njegova žvala. Posmatrao sam decu u parku koju su majke dovele da se igraju. U nekoliko grupica deca su bila oko pet do šest godina starosti. Za vreme bombardovanja bila su verovatno samo tri godine. Teror bombardovanja ostavio je traga na deci, koja će se dugo sećati straho-terora. Ovo je ostavilo psihološku traumu na deci što se primećuje u njihovom izrazu i pokretima. Počinioci ovih zločina popuju nama o ,Jamily values”, o vrednostima porodice, koje su oni osakatili i razbili na jugoslovenskom prostoru na milione. Njihovo popovanje je farisejsko, mora im se reći.

Staniša Vlahović

Београда, поднео је Савезном јавном тужиоцу Југославије предлог за подношење захтева за заштиту законитости и понављања кривичног поступка у којем доказује невиност свога оца. Писац овог приказа је у својим до сада објављеним делима тврдио да су комунисти по доласку на власт стрељали у Ваљеву две хиљаде Ваљеваца, а толико наводи и тадашњи партизански писац Добрица Ћосић у своме роману „Деобе” Међутим, Велибор Берко Савић пише у овој својој књизи да су комунисти побили три хиљаде и место где су стрељани назива „Пасјим гробљем” (по узору на оно у Црној Гори) - а то је ваљевски „Крушик”. До Бога је вапијућа књига професора Савића „Солунци на ломачи". Броз је са својим комунистима ставио на ломачу целу историју Србије и српског народа. На једном месту Савић наводи како је комуниста Борислав Благојевић, професор Правног факултета у Београду, иначе Ваљевац, тврдио да „историја Срба почиње 1941. године”, а то значи када се на крвавом обзорју Србије појавио Јосип Броз. Зато су комунисти и прокламовали „Даном устанка” у Србији када је комунистички зликовац Жикица Јовановић-Шпанац убио два Србина. То је уствари био почетак крвавог грађанског рата у коме су комунисти, током четири ратне године, побили пола милиона Срба. Књига Велибора Берка Савића „Солунци на ломачи” је драгоцено сведочанство за историју, која ће будућим генерацијама помоћи да сазнају пуну и праву истину о „суманутом режиму” Јосипа Броза-Тита, како га је назвао књижевник Драгослав Михаиловић. Савићева књига је писана лепим српским језиком, који се говори у ваљевском крају. Из свег срца препоручујемо ову књигу и српском народу на родној груди и широм свих пет континената где Срби живе и раде, а аутору најсрдачније честитамо на овом ненадмашном делу. Бора М. Карапанџић

Drašković stvara drugima stranke... Na političkoj sceni Srbije, stvarno otužno deluje delovanje g. Vuka Draškovića. Na Vidovdan, imao je on neuspešan miting u Beogradu. Organizovao ga je sa g. Vukom Obradovićem (predsednik minibus stranke koja se zove Socijaldemokratija) i sa g. Vuksanovićem (predsednik taxi stranke koja se zove Narodna demokratska stranka). Vuksanović je takođe poznati džabalebaroš. Bio je prethodno predsednik Demokratske stranke, onda opet potpredsednik Pokreta za demokratsku Srbiju generala Perišića (iz iste je izbačen). Njegov rođeni ujak je g. Dragoljub Mićunović. Početkom juna, imao je g. Vuk Drašković neuspešni miting i u Novom Sadu. Isti je započeo sa skoro 45 minuta zakašnjenja, jer je Drašković išao na poklonjenje g. Čanku. Taj Drašković je napravio stranku i g. Dušanu Mihajloviću, u Valjevu, a sadašnjem ministru unutrašnjih poslova, inače ranije čoveku g. Slobodana Miloševića. Isti nesretnik je stvorio i Građansku stranku Srbije, koju sada predvodi g. Goran Svilanović, sadanji savezni ministar spoljnih poslova. Član ove stranke je i g. Dragor Hiber, predsednik upravnog odbora „Telekoma”. Tu je i g. Zoran Šami, ali je on potpredsednik Koštuničine stranke, a što ukazuje da polako u Šrbiji svu vlast oni preuzimaju. (Iz naše prepiske, početak jula 2002.)

22

ЈАСЕНОВАЦ - ПОРОДИЛИШТЕ. Срамна је чињеница да је без одговарајуће реакције прошао текст Десимира Тошића, којим се доводи у сумњу усташки геноцид над Србима у Другом светском рату, истиче СПО. Тошић пише да је Ćp6a у Хрватској и БиХ било више 1945. него уочи Другог светског рата. Тако, по њему, Јасеновац, Јадовно, Козара и безбројне јаме и кречане нису били губилишта него - породилишта. Монструозно, недопустиво. Овако нешто нису конструисале ни саме усташе. Тошић, иначе како сам каже, „духа 5. октобра” и обавезе ДОС-а је да демаскира и дотуче српски национализам, наводи се у саопштењу СПО. (Српска реч, <www.srpska-rec.co.yu>, 18.7.2002.) DEL PONTE DOLAZI U BEOGRAD SA MLADIĆEVOM ADRESOM. Tužilac Haškog suda Karla del Ponte zna tačno

boravište gde Ratko Mladić živi u Srbiji, izjavio je jedan predstavnik tužilaštva večeras Televiziji Crne Gore. Prema izveštaju, Del Ponte će stići u petak u Beograd da opomene vlasti da su obavezne da izruče bivšeg vojnog komandanta bosanskih Srba Hagu „јег je odavno optužen. Mladić je optužen za genocid i mora biti ekstradiran. Karla del Ponte će opet ovo zahtevati i dati im tačno boravište gde se on nalazi”, rekla je Florens Hartman, predstavnica tužilaštva. (<www.seeurope.net>,17.7. 2002.).

Искра 1. август 2002


MIRA STUPICA I NJEN UJAK I VRŠNJAK - NAŠ RASTKO STANIŠIĆ U svojim fragmentranim autobiografskim sećanjima „Šaka soli” (izdanje: Naš dom - Karić fondacija, Beograd 2000, 252 str.), naša najpoznatija pozorišna i filmska glumica, gospođa Mira Stupica, pominje na tri mesta i svoga najmlađeg ujaka, našeg pokojnog druga Rastka Stanišića. Prvi pomeni su uglavnom biografski: „Kada sam ja došla na svet, i moja baba Gospava povijalaje svoju devetu, poslednju bebu, moga ujaka Rastka, starijeg od mene samo nekoliko meseci.” (str 23.) „Tog leta (posle smrti Mirinog oca 1933. - V.D.) smo otišli kod maminih u Drvar. Deda Sima je već bio davno umro, a baba Goša je živela u Drvaru sa starijim sinom, mojim ujakom Balšom, i najmlađim, mojim vršnjakom Rastkom.” (str 27.) Treće i najduže sećanje na Rastka, na str. 91., međutim, zapanjuje svojim nepoznavanjem Rastkovih pobuda da postane omladinac JNP „Zbora” i srpski dobrovoljac, kao okolnosti i uzroka u kojima se kasnije našao u izbeglištvu. Gospođa Stupica piše: „Мој najmlađi ujak Rastko učio je gimnaziju u Banjaluci. Tada su već postojale nacionalne napetosti između Srba, muslimana, Hrvata. Rastko je u školi bio poznat kao pesnik, kao Srbenda i dobar pesničar u tučama. U Banjaluci je na Srbe imao veliki uticaj političar Ljotić, pa je i po školi vrbovao mladež. Kada je buknuo rat, ustaše niz Savu slale leševe, Rastko je prešao u Beograd i, kao proveren Srbin, bistar momak i dobar pesnik, dodeljen kabinetu Ljotićevog ministra vojnog Mušickog. Tada smo imali malo kontakta sa njime, a i kada bi došao u Ivankovačku da nas vidi i raspita se za ostali rod, bio je to ne onaj dečak već neki odrastao čovek pun briga i još je nečega što je samo on znao. Ponekad bi došao i u uniformi. Bio je lep momak, visok, tanak, sa crnim gorućim očima, pravilnog oštrog profila i lepo ošišane i oblikovane glave. Poslednji put sam ga videla u Šapcu. Bilo je opšte rasulo, došao je na konju, u galopu, do Mavidove kuće da se pozdravi sa mnom. Pobegao je iz zemlje da ne bi bio streljan. Mnoge porodice imaju svoju crnu ovcu, a mi smo imali crno jagnje. Bio je mlad i naivan, nije uprljao ruke, kako smo saznali, mogao je da živi i peva u svojoj domovini, a sada živi u tuđini, usamljen, gorak, odvojen, i od bivših istomišljenika i od nas, od svoje zemlje. Zvali smo ga da se vrati, pa je čak i naš konzul u SAD pokušao da ga ubedi da mirno može natrag. Ali on nije uspeo da pređe barijeru straha i otpora, i tako je ostao. Oženio se, razveo, dobio sina Balšu i ćerku Zoricu. Bora ga viđa kada ode u Ameriku, i ja bih volela da ga vidim, ali su šanse za to sve manje.” Koliko netačnosti u nekih desetak santimetara teksta? U tada Kraljevini Jugoslaviji bilo je „nacionalnih napetosti”, naročito raspirivanih od najekstremnijih, ustaša i komunista. Ali ne i među jugoslovenski orjentisanim omladincima J.N.P. „Zbor” kojima je Rastko prišao, pogotovu u Banjaluci, najjačoj organizaciji nacionalne omladine u zemlji, koja je okupljala ne samo veliki broj Srba, već i Hrvate i muslimane, uglavnom srednjoškolsku i radničku omladinu. Pa ako je Rastko

Искра 1. август 2002

bio i „Srbenda” i „pesničar”, kakvim ga opisuje njegova sestričina gospođa Stupica, on je svojim ulaskom u jednu istinski jugoslovensku i prevashodno hrišćansku organizaciju, takvo svoje raspoloženje smirio i prilagodio duhu nove sredine. U svakom slučaju, mi takvog Rastka ne znamo, a sa njime smo živeli skoro ceo život, deleći zlo i dobro, daleko duže od njegove slavne rođake Mire Stupice. Rastko nije ni mogao biti drukčiji, nego onakav kakvim smo ga mi znali, jer je u Banjaluci stasavao u onog brižnog čoveka koga je viđala pod okupacijom u Beogradu, pred primerima svojih predvodnika, jednog duboko smirenog i hristolikog Mladena Vučkovića (umro posle teškog ranjavanja kod Leskovca), jednog Srbina - Krajišnika, vanredno požrtvovanog i smišljenog organizatora (poginuo 1943. kao četnik u Dalmaciji) i na kraju, jednog Hrvata, velikog i iskrenog Jugoslovena, danas još živog. Začudo i kada piše o „političaru” Ljotiću, gospođa Stupica, kazuje o njemu kao stereotipu predratnog i poratnog uzora, što se može objasniti njenom nebrigom - i pored Ijubavi za ujaka - da se bliže i podrobnije obavesti o Ijudima i sredini za koje je Rastko vezao čitav svoj mladalački i odrasli život. Da se malo potrudila videla bi da to Ljotić nije bio, pa stoga nije ni politikanski „ро školi vrbovao mladež”. Istina je da je omladina, slušajući i čitajući Ljotića, sponatno hrlila u JNP Zbor, privučena rečima istine, mesto demagogije i laži; Ijubavi, sloge i solidarnosti umesto mržnje; organskom i celinskom analizom naših narodnih problema i ponuđenih rešenja, umesto javnih i prikrivenih klasnih i šovinističkih ponuda iz tabora naše klasične „politike” i marksističke klasne borbe; omladinu je ozaravala svetlost i toplina osveženog hrišćanskog ideala i vere, umesto beznađa i tame sekularnog ateizma; svežina i novina, poletni duh i oduševljenje JNP Zbora. Ovo je donekle bilo iznenađenje i za samog Ljotića, o čemu piše ,,lz moga života” (1938.). JNP Zbor je otpočeo sa radom i obraćanjem zrelim Ijudima. Tek pošto je ustanovljeno u kojoj meri on utiče i privlači omladinu, otvorena su joj vrata Zbora. Bio je to klasičan slučaj „Kucajte i orvoriće vam se”, a ne vrbovanje, pa je JNP Zbor postao prevashodno snažan omladinski pokret. Samo na Beogradskom univerizitetu, već 1939/40. bilo je preko 300 organizovanih studenata JNPZbora. I samo Bog zna gde bi se taj porast završio, da1941.rat taj stihijski uspon nije prekinuo. Ovako treba razumeti i zašto je Rastko pod okupacijom obilazio porodicu ,,pun briga”. Kao omladinac Zbora Rastko je naučio, ako već sa tim nije došao, da misli i brine o drugima, bližnjima i narodnoj celini, pa tek onda o sebi; ako je potrebno, da se za to i svesno žrtvuje. Sa tom žrtvenom verom stupio je i u srpske dobrovoljce. Rastko je u sebi nosio teško breme tragične narodne sudbine, po rečima pesnika „mene sve rane moga roda bole”; nedužnog i stradalnog naroda gurnutog prIjavom i nenarodnom „politikom” u katastrofalan rat i gubitak države i slobode, pa potom i pod okrutnom okupacijom i u građanski rat izazvan komunističkom revolucijom. Za one koji celog života misle prvenstveno o sebi, pomisao da su Rastka morile narodne brige, može da zvuči kao oveštala fraza, ili nešto nemušto ,,što je samo on znao”; za one koji su poznavali onu plejadu divnih omladinaca i sunčanih Ijudi, kao što je bio i sam Rastko, to je sušta istina.

23


Mira Stupica ... Stoga uvažena gospođa Stupica i nehotice skrnavi uspomenu na svoga ujaka kada ga pominje u kontekstu bežanja ,,da ne bi bio streljan”, crne ovce i crnog jagnjeta, itd. Stupajući u srpske dobrovoljce Rastko je, kao i svaki drugi dobrovoljac, pregoreo sebe; bio spreman da svakog trenutka pogine i potpuno svestan da pod eventualnom komunističkom vlašću ima da bude samo streljan. Prema tome smrt nije bila razlog Rastkovog „bežanja”, ali život kao mogućnost da se sa drugog mesta nastavi borba za ono u šta se duboko verovalo i to oduševljeno, kao i kada je otpočeta - na sigurno i večito iznađenje gospođe Stupice, jeste! Jer dobrovoljci, mada na kraju ophrvani i potisnuti ogromnim brojem protivnika, nikada vojnički nisu bili poraženi, dok su uvek bili i ostajali nepokolebanog duha - duhovni pobednici. Pominjanje Mušickog kao „Ljotićevog ministra vojnog” samo je dokaz očajnog nehata gospođe Stupice da se bliže obavesti o okruženju sa kojim se njen ujak sudbinski povezao. Pukovnik i posle general Kosta Mušicki, bio je samo komandat Dobrovoljačke komande i kasnije SDK i to pod vrhovnom komandom generala Nedića, predsednika Srpske vlade, nikakav Ljotićev ministar. Niti je Rastko ikada bio dodeljen nekom Mušickovom nepostojećem „kabinetu”. U trenutku kada ga gospođa Stupica pominje, bio je u zatvoru Gestapoa zato što je obavestio Dražu Mihailovića da Nemci spremaju napad na Ravnu Goru i suspendovan kao komandant dobrovoljaca, što je trajalo skoro godinu dana. Da, Rastko je bio dobar pesnik i bistar momak, kako ga se i sestričina Mira seća. Kasnije se razvio i u izvrsnog intelektualca i pisca. Napisao je, između ostaloga, vrlo studiozan i široko zamišljen ogled o Dimitriju Ljotiću, jedan od najboljih o njemu, koji je nažalost ostao nedovršen. Bio je i mlad, a da li i „naivan” , kako u pokušaju nevešte i nepotrebne Rastkove odbrane, navodi gospođa Stupica? Po onom što je u početku rekla, teško da je to bio slučaj, jer kako neko bistar i zabrinut, a to znači i razmišljen, može da bude i naivan? Taj argumenat je u Rastkovom slučaju zaista nepotreban. Nije bio u društvu nikakvih obmanjivača, koji bi ga prevarama i lažima „naivnog” vodili kroz život i rat i na kraju obmanom izveli iz domovine u tuđinu. Pri napuštanju zemlje svaki je dobrovoljac mogao slobodno da izabere, da pođe ili da ostane. U svakom trenutku dobrovoljci su bili rukovođeni samo istinom o sebi i svom položaju, kao i o svome okruženju. Zato su baš u najtežim situacijama ostajali visokog morala, duhovni pobednici, duboko uvereni u motive svoje borbe u ispravnost svoga puta. Zatoje i komanda, bez ikakve potrebe prinude, bila izraz opšte volje i stremljenja, Ijudi čvrsto ujedinjenih duhovno i idejno. Da se gospođa Stupica potrudila, kao što nije, da se temeljnije obavesti o Ijudima sa kojima je njen ujak pošao, mogla je da utvrdi da ne samo Rastko, već ni dobrovoljci uopšteno, nisu „uprljali svoje ruke”. U zemlji gde se ratuje uvek postoji iskušenje za pojedinačna iskliznuća. Kod dobrovoljaca je to zaista bio vrlo redak i teško kažnjiv izuzetak. Bez opasnosti da objektivno budemo demantovani, u našem građanskom ratu, dobrovoljci su bili daleko najčovečnija i najviteškija vojska, zahvaljujući duboko hrišćanskom duhu koji ih je nosio. Svako ko je bliže poznavao Rastka zna da je njegova lična tragika počela razvodom braka sa Ljubicom, njegovom velikom možda i jedinom mladalačkom Ijubavlju. Razvod ga je teško pogodio,

24

mada se on sa time dugo i uporno junački borio, naročito da to pred drugima ne pokaže. Očigledno nedostajali su mu porodična toplina i bliskost dece. Jedno vreme početkom osamdesetih nosio se mišlju da pređe u Evropu i tu verovatno pokuša nešto novo na porodičnom planu. Dakle, razvod sa Ljubicom je ključ za razumevanje Rastkovog kasnijeg ponašanja, a ne nešto uzgredno, što njegova sestričina, bez uzročne veze, registruje tek na kraju. Tačna je tvrdnja gospođe Stupice da se Rastko već devedesetih potpuno osamio „gorak, odvojen i od bivših istomišljenika...”, mada su istomišljenici zato najmanje krivi. Naprotiv, znajući za osnovni uzrok, trudili su se da mu na svaki način pomognu, da ga otrgnu od osame i otuđenja; da ga vrate u društvo i druženje, da mu koliko mogu nadomeste razorenu porodicu, uvek mu ukazujući toplo gostoprimstvo, drugarsku Ijubav, pažnju i poštovanje za njegov nesumnjiv višestrani talenat. Uprkos svega toga Rastkovo otuđenje i odbojnost su se, tada za nas nerazumljivo, produbljavali. Prekinuo je sve veze sa našom zajednicom; viđan je samo slučajno. Poslednji put nekoliko dana pred svoju usamljenu smrt. Knjiga gospođe Mire pomogla nam je da odgonetnemo i onaj misteriozni i potencirajući razlog za njegovo otuđenje. Bio je to upravo nesretan pokušaj porodice da ga na svaki način vrati u zemlju, pa čak i posredstvom „паšeg konzula”, u čemu je sestričina Mira izgleda imala značajnu ulogu. Površno je njeno tumačenje da Rastko nije mogao da „pređe barijeru straha i otpora”. Čega je Rastko imao da se plaši, posle tolike vremenske distance i takvih garancija kakve je on imao? (Gospođa Mira je u to vreme bila udata za svog trećeg muža, Cvjetina Mijatovića, jedno vreme predsednika Predsedništva SFRJ, a potom člana tog Predsedništva). Rastko je pošao u tuđinu i izbeglištvo iz dubokog ličnog uverenja i neslaganja sa onim što je komunistička svevlast sobom donosila. Niko ga na taj put nije prisilio niti na ularu vodio. Naprotiv, on je druge vodio, predvodio i ubeđivao u ispravnost tog slobodnog izbora. Rastko se nije vratio, jer bi time pred samim sobom izdao svoju prošlost i uverenje - izdao samog sebe. Pritisak porodice, uz pomoć konzularnih predstavnika, samo je produbio njegovo beznađe i ogorčenje na nesrećnu sudbinu i probudio u njemu stid zbog eventualnog kolebanja. I tako mesto da mu pomogne, zagorčao je poslednje razdoblje Rastkovoga života, učinio da se potpuno odvoji i otuđi, da sam umre i bude nađen u svom stanu tek nekoliko dana posle smrti. Gospođa Stupica izgleda nije znala za ovaj Rastkov tužan kraj, baš nekako u vreme kad je završavala svoju knjigu. Deca su mu na grobu podigla spomenik - „Otac - pesnik i pisac”. Nije prvi put da neko sa suštinskim nerazumevanjem tumači naš i Rastkov put i borbu, ali to obično dolazi iz predodređenog ideološkog naboja, pa se na to najčešće i ne ovrsćemo. Gopođa Stupica je međutim izuzetak. Iz knjige izlazi izuzetno otvorena, slobodnog i nezavisnog mišljenja i vrlo iskrena. Mada se povremeno kretala i među najvećim moćnicima u SFRJ, njen obožavani drugi muž, poznati reditelj Bojan Stupica, bio partijac, a treći i član komunističke vrhuške, Mira ističe da je nepartijka,a na drugom mestu dodaje da je nikada nisu ni zvali da uđe u partiju. Uprkos zvaničnom pravopisu i inertnom konformizmu, da čak i vernici pišu Bog sa malim b, ona ga neizostavno i uvek pjše sa velikim i ostavlja utisak da je bar formalno vernik. Čini se da kod nje ima dosta malograđanskog natruna i bezazlenosti. Kad u nekom prepozna i ceni izuzetne Ijudske vrednosti, ona ga sponatno naziva gospodinom (pravim, rođenim) ili gospođom - pa je i mi tako najčešće oslov-

Искра 1. август 2002


СВАКА СЛИЧНОСТ НИЈЕ СЛУЧАЈНА (4) (Наставак из прошлог броја)

УМНИКА. Па кренимо редом.

12. Дакако природно, онемогућен је и рад Српскоправославне Богословије „Свети Кирил и Методије" у Призрену. Тако да тренутачно у њој пребива око 40 Срба и Рома. 13. Потом у свим већим градовима „свете српске земље” уништене су библиотеке, тј. књиге на српском језику које су се у њима налазиле. Искрено речено књиге писане српским језиком „културни” Шиптари су претворили у стару хартију (Парадигма за то је случај Библиотеке „Вук Караџић” из јужног дела Косовске Митровице). 14. Уништили су и више од старих градских језгара на Косову и Метохији (сматра се да су ту била највреднија стара градска језгра Пећи и Призрена). Такође и надалеко познати Табачки мост код Пећи, али и чувену кућу Даниловића у Лоћанима. Девастирано је и 17 јавних споменика, српских, дабоме, од непроцењиве културне вредности. У Гњилану је срушен споменик Цара Лазара (24. јуна 2000. године), а исто је учињено и са спомеником Милошу Обилићу у Обилићу (где је једино очувана зграда општинског МУП-а, једина од свих на Космету). Разорено је и 17 археолошких налазишта, а у Горњем Неродимљу код Урошевца, посекли су шиптарски криминалци и бандити бор Цара Уроша посађен још 1336. године. 15. И на крају потпуно су уништили или оштетили без могућности рестаурације око 12 хиљада икона из српскоправославних цркава или манастира. У селу Ратковац, удаљеном око 7 км од албанске границе, где је живело 78% Срба, не само да су цркву сравнили са земљом, него су и похарали иконе из цркве. То и није много чудно, пошто многи Шиптар („арнауташи”) на таванима својих кућа чувају српске иконе (дабоме то указује да су они пореклом Срби, као рецимо сви они Шиптари који носе презиме Бериша). Дакле, пред шиптарском дивљачком страшћу за рушењем и уништавањем споменика и уметничких дела постидели би се и Вандали. Германско-готско племе познато у историји једино по томе што је 453. године нове ере пуних 14 дана уништавало и пљачкало Рим. Није завиднија ни судбина осталих неалбанских заједница на Косову и Метохији од доласка Кфора и

Mira Stupica ... Ijavamo, da bi njenim rečnikom pokazali poštovanje prema njenoj ličnosti. Malo čudno najviše odličje za socijalističku sredinu. Brat Bora Todorović, kasnije takođe glumac, obožavao je svoju stariju sestru Miru, pa je kao dete hteo da je uda za kralja Petra II i kao glumac zato trpeo šale svojih kolega „ludi princ Đorđe”, a Mira ga, pošto se udala za Cvjetina Mijatovića kao tešila: „Ра šta da radim, Boro, kad u komunizmu nema kraljeva. Ovo je maksimum što se u ovoj situaciji može postići.” Zbog te izuzetnosti gospođe Mire Stupice pišemo ove redove. U nadi da će se bar sada, posle Rastkove smrti, potruditi da bolje i podrobnije upozna društvo kome je on ipak celog svog stasalog života pripadao. Ona to nije dužna nama, ali duguje svome ujaku Rastku, koga je po svemu cenila i volela, da bi iz svoje svesti izbrisala i onu ublaženu zabludu o njemu kao porodičnom crnom jagnjetu.

Више стотина Адигејаца избегло је на Кавказ почетком 1999. године, испред беса и линча шиптарских терориста. Управљао је тада Косовом и Метохијом Вилијам Вокер, инструктор и подстрекач банди ОВК (велики злочинац и специјалиста за црне операције). Адигејци су кавкаски народ насељен у јужну српску покрајину средином 19. века од стране Турака (непосредно после Кримског рата). Безглаво бежећи пред шиптарским поимањем демократије, Приштину, Призрен и Пећ напустили су и малобројни Јевреји. Угашена је на тај начин Јеврејска општина у Приштини. А арбанашке харамије су порушиле приштинску Синагогу (једину на Косову и Метохији). Судбина малобројних Черкеза и Татара (заостапи од османлијске владавине овом српском земљом), бар за сада потпуно је неизвесна, и тешко да ће икад бити разјашњена. Политички врх Хрватске деценијама је свесрдно испомагао и имао не мало разумевање за „силно страдање Шиптара” под српском влашћу. Но, ни то није спречило Арбанасе да бесомучно и бездушно малтретирају Хрвате из Јањева (где их је било више од 4 хиљаде). Ради информације истичем да су Хрвати из Јањава у највећој мери покатоличени Срби, а понеки су и похрваћени Шиптари-католици. Туђман је Јањевце населио у Книн и Кистање после операције „Олуја” (хуманитарно пресељење). Крајем октобра 1999. године око 300 Хрвата (похрваћених Срба-католика) из села Летница и Врновоколе код Витине заувек је напустило Косово и Метохију и населоло се у Лику. Тренутачно на Косову и Метохији има још око 500 Хрвата (највећма у Јањеву). Судбина православних Шиптара, а на „светој српској земљи”, било их је ви��е хиљада сасвим је непозната. Зна се, поуздано, да ни у Албанији православни Арнаути немају завидан статус, мада на њих отпада 20% становника „земље орлова”. За упућене није нека тајна да историја Албанаца није ништа друго до бескрај погрома и клања Шиптарамуслимана над Шиптарима-православцима. У том смислу значајан је податак да је град Воскопоја у Албанији, у 18. веку имао између 20 до 40 хиљада становника Арбанаса-православаца. У граду је функционисала и средња школа европског нивоа. А све ове Арнауте-православце су поклали Шиптари-муслимани (у 18. веку). Међу највеће светиње православних у Албанији спада свакако манастир Св. Марине - „Огњене Марије” (обележава се 30. јула). У њему се чува део њених чудотворних моштију. Лоциран је на планини Ланга, повише Охридског језера. Ни Шиптари-католици нису остављени на миру, већ су изложени прогонима и ужасним погромима. Многи су избегли у Србију и у Скопље и околна места (где их је одувек било у већем броју). Шиптара-католика на Косову и Метохији било је некада више десетина хиљада, а у Албанији чине они 10% становништва. Били су највише присутни око Призрена, Ђаковице, Пећи и Урошевца. Статус и сигурност Шиптара - католика најилустративније одсликава следећа епизода.

V. Dimitrijević

Искра 1. август 2002

25


Свака сличност ... Бискупија у Призрену као дан своје славе обележава Св. Ћирила и Методија (7. јул по римокатоличком календару). И тога дана (1999.), око бискупије окупљене Шиптаре - католике од помахнителих и подивљалих земљака исламске вероисповести морале су да штите и спашавају бројне немачке јединице Кфора са борним колима и тенковима. Терористи из ОВК (преименован у КЗК), од доласка Кфора, побили су не мали број Албанаца и киднаповали више стотина младих Шиптарки (исти занат упражњавају и у Албанији), очигледно предвиђених за продају јавним кућама широм Европе. На Косову и Метохији, већина од њих, готово сигурно су католичке или православне вероисповести. Горанци (последњи поисламљени Срби) исто тако нису поштеђени од линча и вандализма арбанашких хорди. Око 15 хиљада Горанаца је морало да избегне у Србију и једва спасе живу главу. Истоветан број остао је да живи у Гори под неподношљивим арбанашким притиском. Да апсурд буде још већи, Горанце је „укинуо” ОЕБС и прогласио их некаквим „Бошњацима”. Чудно је само и то, да г. Војислав Коштуница, муслимане, тј. Србе исламске вероисповести такође назива „Бошњацима”. Нису поштеђени ни муслимани или Срби исламске вероисповести. У већим групацијама насељавали су некада Средачку, Ораховачку и Сијеренићку жупу, Призрен и његову околину. Од монструозних разбојника из ОВК изложени су прогону, пљачки, силовањима, киднаповањима и убиствима, јер су „колаборирали” са српским властима према интерпретацијама шиптарских злотвора. Вандали из ОВК (КЗК) између 11. и 13. јануара 2000. године убили су 6 чланова муслиманске породице Скендери. Неколико дана касније, још једнога члана ове породице су киднаповали. Командант ОВК, зликовац Хашим Тачи, за то је оптужио Србе. На Косову и Метохији остало је још 35 хиљада Срба исламске вероисповести, (не „Бошњака” како казује г. Коштуница) и како их однедавно крстише „експерти” за национална питања из међународне заједнице. За сада неутврђени број муслимана избегао је у Србију и БиХ. Г. Шефко Аломеровић, председник Хелсиншког одбора за Рашку (Санџак) тврди да се ради о 100 хиљада (лично верујем да претерује). Према подацима Турске демократске партије са Косова и Метохије више од 25 хиљада Турака или 50% од укупног броја у Покрајини морало је једноставно да се уклони пред зулумом демократији „наклоњене и настројене ОВК” у Србију, Македонију и Турску. Турци су протерани из Гњилана, Приштине, Пећи и Призрена. И сада је једино Мамуша (недалеко од Призрена) чисто турско село у Метохији. Делегација Турака са Косова и Метохије обратила се за помоћ турској амбасади у Београду. Отворено је затражила и апеловала да се Турска као чланица НАТО - пакта ангажује и пружи пуну сигурност својој етничкој мањини. Затим, да се над њом хитно прекине насиље, линч и дискриминација од стране Албанаца. Најхитније да се заштити 300 турских верских објеката, од којих су неке Арбанаси већ узурпирали, а једну турску џамију и порушили. Потом да им се омогући слобода политичког деловења, имајући у виду да су Арнаути сменили председника Турске демократске заједнице и на његово место устоличили неког шиптарског мафијаша. И коначно, подвукли су турском амбасадору да су у време српске владавине над Косовом и Метохијом:

26

„У Призрену имали одељења на турском језику у 6 основних и у 4 средње школе. У Приштини на Филолошком факултету Одсек за турски језик и књижевност, а на Радио Приштини посебан програм на турском језику”. Није баш претерано позната ни судбине Египћана, алиас Ашкалија. Кфор и УНМИК о њима пласирају лажне и неадекватне податке. Стоји једино да су многи избегли у Србију, Црну Гору, Македонију, а незнатан бртој и у Италију. Од 50 хиљада православних Рома (Цигана) на Косову и Метохији је остало још око 4 хиљаде. Описујући збирно и рељефно ситуацију на Косову и Метохији довољно је рећи: анархија, хаос, безакоње и егзистенцијална угроженост за све који нису Албанцимуслимани. Последње је једина новина у односу на „пусто турско доба” и земан „Велике Албаније”. „Привилегија” да буду изложени животињској и вехементној агресији од стране Арнаута - муслимана дакле није више искључиво резервисана само за Србе. Ипак, уз Србе, под највећим ударом албанске мафије, терориста из ОВК (оформљен и обучен од САД) и арбанашких банди из северне Албаније су и Роми (Цигани или Египћани или Ашкалије). На неки чудан, невероватан и волшебан начин Срби и Цигани поново сада судбински газе исте стаза и богазе на Косову и Метохији, као и у време Другог светског рата, но онда широм Европе. Арбанашке сподобе га рационализују крајње бледо и неуверљиво (тобоже): „Роми су палили и рушили куће Албанаца заједно са Србима. Били су лојални Србији и чинили ратне злочине над Албанцима. А били су и задужени за копање масовних гробница за побијене Албанце”. Коментар арнаутског објашњења за тобожњу одмазду над Ромима био би: „Срби нису ни палили ни рушили куће Албанаца, па следствено томе ни Роми. Приликом ратних сукоба, неке куће су и срушене, што је сасвим уобичајено у свим ратовима. Шиптарске куће, терористичке ОВК бомбардовања.

рушио је НАТО-пакт, савезник посредством „хуманитарног”

Лојалност држави у којој се живи је најобичнији вид грађанске дужности. (У свакој западној и демократској држави, то је најелементарнија обавеза важећа за све). Масовних албанских гробница нема. Нису за сада пронађене и поред великог упињања „демократа” са Запада. Српских гробница, дакако има. У будућности оне ће бити проглашене за шиптарске. Ево разлога и због чега. Јер Шиптари, као муслимани су обрезани, Срби не. И само на темељу те чињенице лако је било тачно одредити и без грешке утврдити ко је покопан у масовној гробници. Са протоком времена лешеви ће се распасти. Остаће само скелети. А само на основу њих, не може се утврдити ко је био обрезан, а ко није. Или ко је Србин, а ко Албанац. И онда ће масовне српске гробнице, а има их већи број бити проглашене за албанске. Највероватније и искључиво на основу „стручног” мишљења финског патолога и „експерта” Светске здравствене организације госпође Јелене Ранте.”

Искра 1. август 2002


У „хуманитарном” бомбардовању НАТО - пакта, није ни мало спорно, пострадало је више стотина Цигана (убијено или рањено). Подаци апроксимативно указују да су Шиптари са Косова и Метохије протерали око 120 хиљада Рома (Цигана), а од тога око 80 хиљада Ашкалија или Египћана. Уз 4 хиљаде Цигана-православаца на Косову и Метохији живи још 30 хиљада Рома-муслимана (Ашкалија или Египћана). Разлози за масовни егзодус Рома су ови: „Бројна убиства Рома. Рецимо почетком септембра 1999. године џелати из ОВК у селу Горњи Драгољевци код Истока убили су четворочлану ромску породицу. Учестала силовања чак и ромских старица (једна је после тога преминула и Гњилану). Бројна премлаћивања и старих и младих Рома. Отмице како младих Ромкиња (за трговину белим робљем - омиљени шиптарски „занат” тако и киднаповања одраслих Рома (нарочито у Призрену), и непрекидне вербалне претње”. Пред сада већ институционализованим шиптарским терором - подржаваним и подстицаним од САД - Роми су напустили Гњилане и околину. Из Приштине је утекло више од 10 хиљада Рома. Из Пећи скоро истоветан број. Скупно из Косовске Митровице, Косова Поља, Обилића и Вучитрна је протерано приближно 20 хиљада Рома, итд., итд. Ромско насеља Расадник у јужном делу Косовске Митровице банде Арнаута су запалиле и из њега развукле сав грађевински материјал. Претходно су из њега протерали око 10 хиљада Рома, а последњег Рома - старца од 78 година су једноставно запалили, те је изгорео у својој кући коју је одбио на напусти (14. август 1999. године). Највећи број Рома пребегао је у Србију. Више хиљада Рома добило је привремено-стални смештај од Кфора у Косову Пољу у руинираној српској школи, где преживљавају на нивоу испод егзистенцијалног минимума. Нешто их је нашло смештај у општ��ни Штрпци, уствари најјужнијој српској оази на Косову и Метохији. Она се налази на обронцима Шаре и обухвата још 12 српских и 4 албанска села. Де факто, Штрпце је планинска варошица, у близини Призрена, док је нешто више удаљена од Урошевца. Ту живи више од 15 хиљада Срба, који за све своје потребштине морају да иду у Врање, удаљено 120 километара. С обзиром да ови Срби нису пристали да потпишу лојалност великом српском мрзитељу Бернару Кушнеру, он је веома благонаклоно гледао на све злочине које су над њима чинили шиптарски злочинци. Око 5 хиљада Рома је од стране „светских хуманиста” смештено у шаторски камп у Житковцу код Звечана. Средином децембра 1999. године их је ту више помрло од зиме. Неколико хиљада је „прихваћено” у Македонији, у логору Станковац код Скопља. Дневно су „редовно” добијали по један оброк. Били су необучени и пребивали су под шаторима који су прокишњавали. Да би побољшали услове живота и скренули пажњу светске јавности на своје проблеме, прибегли су штрајку глађу, али без икаквог ефекта.

Искра 1. август 2002

Известан број Рома пристигао је у Босну и Херцеговину, а знатно већи број у Црну Гору. Више од 1500 Рома је „смештено” под шаторе (разуме се) у насељу Коник код Подгорице. У Врелима Рибничким код Подгорице, такође, „збринуто” је од стране УНХЦР-а око 3 хиљаде Рома по баракама чији је капацитет за једва 2 хиљаде људи. У пожару, у једној од дрвених барака, 16. фебруара 2000. године, изгорела је једна ромска беба. Живећи у „Миловој” Црној Гори, стварно под недопустиво лошим условима живота многи од Рома одлучили су се да илегално пребегну у Италију. Неколико хиљада Рома тај наум је и остварило. Међутим, 170 Рома платило је главом жељу да доспу до суседне Италије. Албанска мафија и ту је уплела своје прсте и ове патнике је рибарским баркама наравно пренатрпаним за огромне паре (2500 марака по особи) пребацивала у Италију. Прва трагедија се збила између 15. и 16. августа 1999. године. У барци, потонулој у Јадранском мору настрадало је тада преко стотину Рома. Друга се догодила у ноћи између 30. и 31. децембра исте године, а живот је изгубило седамдесетак Рома. И није лоше да подсетим, да је Високи комесар Уједињених нација госпођа Садако Огата почетком јула 1999. године изјавила, цитирам: „Забринута сам за судбину Срба и Рома са Косова”. Нема сумње и не треба претерано истицати, да је код уважене комесарке као и код званичника међународне заједнице све остало само на нивоу забринутости за Србе и Роме. Председник Социјал-демократске партије Црне Горе, Жарко Никчевић (највећи поборник „Црногорске православне цркве” и „Независне Црне Горе”) није „забринут” као времешна госпођа Садако Огата за Србе и Роме. Он није лицемеран као „алтруистички” настројена јапанска дама, него јасно директиван, па каже: „Неприхвативе су идеје Међународне заједнице да изгради избеглички камп на Врелима Рибничким код Подгорице и збрине 10 хиљада Рома. Они су овамо дошли не само из политичких већ и економских разлога. Црна Гора мора да води рачуна о државном, историјском и националном идентитету. О њеним интересима не може се одлучивати у Бриселу, Лондону или Вашингтону, него у Подгорици, Никшићу или Цетињу”. И на крају никако не могу да се отмем утиску да је писати о трагедијама и страдањима Рома (Цигана) залудан и бесмислен посао. Уосталом као и писати о вишевековној трагичној Голготи Српског народа. Наличи ми то на мудрост чувене Партингтонке. Да подсетим: „Она се сирковом метлом супротстављала морској плими која је провалила у њено предворје”! Др Војислав Недељковић

Основа друштвеног живота је дубоко моралне природе: што виши морал то чвршћа заједница. Д.В. Љотић

27


† ВЛАДИМИР-ВЛАДА ЛАЗАРЕВИЋ Као што смо већ јавили, Влада Лазаревић умро је 5., а сахрањен 11. јуна. Владина болест је дошла изненада. Нико није могао да слути да га опака бољка напада, лекари кажу, задњих 20 година. Умро је код куће, окружен својим најмилијима. Сахрана у Рокфорду била је велика. Опело је обављено у грчкој цркви где су Лазаревићи били чланови. Чинодејствовали су прота Матеја Матејић, прота Недељко Лунић, отац Раде Чутило и грчки прота Џон Артемас. Прота Матеја се са Владом опростио у цркви износећи све његове хришћанске врлине и заслуге за народ и цркву. Прота Артемас се опростио у име многих Грка који су познавали и ценили Владу и Каћу. Над гробом су говорили: Владин друг и саборац Милутин Пропадовић; прота Лунић који је изјавио саучешће у име митроплита Христофора и Свештеничког братства Средњезападне митрополије; председник Удружења „Јадран”, Андра Мандић, као и председник Привременог црквеног одбора нове српске цркве у Рокфорду, који се захвалио „чика Влади” за помоћ и савете које им је пружао. осталог:

Владин школски друг Стеван Пироћанац пише, између

„Почетком септембра, далеке 1934. године, по први пут срели смо се Влада и ја у учионици I разреда I оделења Треће мушке гимназије у Београду и у коме смо разреду са близу 40 других ученика, као група остали све до завршетка велике матуре 1942. године, за време немачке окупације.

Живановић у аутокоманду, док је Мирослав-Бата Кесић већ био на служби у Другом пуку СДК-а. Када је октобра 1944. године Ратко Парежанин, по жељи генерала Недића и Димитрија Љотића кренуо у нарочитој мисији војводи Павлу Ђуришићу у Црну Гору и када је постојала могућност да у томе не успе, јер су везе између Србије и Црне Горе биле скоро сасвим прекинуте, Влада и ја се налазимо у тој одабраној групи. Та три месеца смо били заједно у воду Маријана Лакоша (један од добровољаца који је на предлог војводе Ђуришића, генерал Драгољуб Михаиловић био унапређен у чин поручника) и били нераздвојни. На коти Мекавац, када је наш вод штитио пролаз колонама четника и народа, који су напуштали Цетиње и прелазили у пределе око Подгорице, где смо Влада и ја извршавали задатак добијен од водника Лакоша, право је чудо да смо у два маха остали неповређени а можда и убијени, јер су на нас директно партизани бацали ручне бомбе, које су пред нама експлодирале. Са малим прекидима наши животи су били веома слични и када смо емигрирали и створили породице наши односи су постајали све дубљи и ближи, а такође и наших породица, нарочито наших супруга, Каће и Вере, такође и наших синова. Влада је био увек весео, насмејан, један од ретких људи који је ужива када би могао да некоме на неки начин помогне.

Друштвени живот је био веома жив, поред омиљеног фудбала, доцније и кошарке, састајали смо се да певамо наше народне песме, ишли код „Турчина” на баклаву и друге ђаконије, скоро свакодневно. Политиком се нисмо много интересовали све до окупације када то није било лако избећи.

Заједно са Владом одржавали смо блиске везе са нашим друговима из Београда, које је Влада пре неколико година и посетио, када су приредили банкет у његову и Каћину част.

Све до виших разреда Влада је био доста повучен, није много у нашим ваншколским акцијама учествовао. За њега је правило било: у школу и из школе кући. Но то никако не значи да није био вољен и радо приман од другова из разреда.

Влада је имао, али и Каћа тако исто, срећу да су се нашли и узели. Ретко где се може видети толика слога и међусобно поштовање, како је то било у њиховом браку."

Са окупацијом, која доноси и изузетно тежак живот за све грађане Србије, а нарочито Београда, настају велике промене и у животу средњошколаца, нарочито оних из старијих разреда, на које почињу да врше притиске и утицаје комунисти, равногорци, а такође и они који су прихватили молбу генерала Недића да се мирује и да се српски животи узалуд не губе. У нашем разреду који је био увек веома активан, било о чему да се радило, створила се повећа веома активна група скојеваца, симпатизера четника, неколицина припадника „Белих орлова” Ј.Н.П. „Збор”, као и оних незаинтересованих. Тачно се знало ко коме припада, но ставорено до тада другарство се није крварило. Влада одлучно иступа као „Бели орао”, као што су то радила и остала петорица његових другова. Влада убрзо са још неколицином другова ступа у 5. добровољачки батаљон, који је формиран фебруара 1943. године у Београду, махом од припадника Пећанчевих четника. Влада добија распоред у 17. чету, ја у 20., а Пера Лукић на службу у амбуланту. Ђокица Стојадиновић иде у Штаб корпуса, Ненад-Неша

Овде о животном подвигу покојног Владе наставља Милутин Пропадовић у своме надгробном слову: Наше другарство - да се подсетимо - почиње из дана када су, како рече професор Лаза Костић, „српске главе постајале најјефтинија роба”, и када је четнички командант Јездимир Дангић упутио окупираној Србији молбу: „Дајте нам хлеба! Примите нашу нејач! Сиротица Босна зове”! У те дане патње и бола, али и политичког и моралног беспућа, улазе и чланови Југословенског народног покрета Збор, да се с вером у Бога боре за Краља и Отаџбину. Тако настаје нови живот и за Владимира Лазаревића. По завршеној гимназији 1942. године Влада ступа у добровољце. Почетком октобра 1944. године Влада се јавља да са Ратком Парежанином и групом коју су сачињавали 33 припадника Српског добровољачког корпуса, оде у Црну Гору. Задатак ове мисије је био да увере војводу Павла Ђуришића да са својим јединицама пође у ��ловенију. Војвода Павле није прихватио овај план: одлучио је да се прикључи главнини четничких снага Драже Михаиловића у Босни. По доласку групе Парежанин у Словенију, Влада је постављен за обавештајног официра при 4. пуку. Учествовао је у свим борбама које је његов пук водио.

28

Искра 1. август 2002


Крајем свога војничког живота он преживљава страшну трагедију која је у шумама и јамама Кочевског Рога у Словенији задесила наша три пука. Успео је, као и педесет тројица наших другова, да се спасе бекством. Са њим су бежали и два његова друга, Сава Јанковић и Богдан Малешевић. Овај подухват, двадесет-дневног пробијање до нашег логора у Форлију, као и низ политичких и војничких момената везаних за овај догађај, Влада приказује у својој књизи „Злочин без казне”. Ево како се Влада осврће на ову необичну иронију судбине: „На жалост, Павле није пошао са нама. Наша група је сама дошла у Словенију и сада, када смо поново пошли да помогнемо Црногорцима, ето, били смо предати. Да је Павле Ђуришић са својим четницима пошао са групом Ратка Парежанина, ми бисмо сви били заједно негде у Италији. Војвода Павле Ђуришић је послушао наређење из штаба Драже Михаиловића да дође у Босну. Када је стигао у Босну, Павле је променио мишљење и кренуо к‘ нама у Словенију, али беше доцкан... Три добровољачка пука пођоше у сусрет браћи Црногорцима и, ево, где су завршили. Оно мало Црногораца што се спасло усташког и партизанског покоља, нађоше нас, српске добрововљце, у Ветрињу и сада, у партизанским канџама, делимо исту судбину”. Влада је прошао кроз избегличке логоре у Италији и Немачкој. У Америку је емигрирао 1950. године. Настанио се најпре у Стубенвилу, где Каћа и он почињу да граде своје породично гнездо; за следећих педесет и једну годину куће кућу, гаје и школују три сина. После краћег времена прелазе у Милвоки. По завршеној техничкој школи добија одговарајуће запослење, најпре у Милвоки, затим у Рокфорду. Влада је био везан за цркву; често је био појац; био је и члан црквеношколске управе. Годинама је био врло активан у оквиру Reserve Officers’ Training Corps. организације која је била везана за средње школе. За рад на овом пољу добио је признање са виших места. Влада и Каћа су се нашли нашим новоприспелим избеглицама: организовали су помоћ за њихов смештај, помагали су им да нађу запослење и приближавали их цркви. Његово Високопреосвештенство митрополит господин Кристофор, својом граматом, одао је Влади признање за рад у оквиру Цркве. Влада не заборавља идеале које је у младости прихватио; у непрестаном је додиру са својим ратним друговима. Трагедија која је задесила три пука била је део његовог бића, зато је и дошла његова књига „Злочин без казне”. Крај своје књиге Влада завршава овим речима: „Никад вас нећу заборавити, друзи мили. Обећао сам вам да ћу причати целом свету о вашој жртви и вашем мучеништву. Указиваћу на вероломство такозваних савезника, и на злочине и недела које крвави Броз и комунисти починише над вама, онда, када је оружје у целом свету замукло. И овде одржавам своју реч”. Недавне 1995. године Влада је ходочасно посетио стратиште Кочевског Рога. У име бивших припадника Српског добровољачког корпуса изражавам искрено саучешће Каћи, Александру, Миодрагу, Томиславу, Нади, Николи, Александри, Лепосави и осталој Владиној родбини. Нека је слава нашем другу Владимиру. Молимо се Свевишњем да га прихвати у Царству Своме!

† ДУШАН Р. КАШИЋ Двадесет трећег јуна ове године преминуо је у једној лондонској болници, после дужег боловања бивши Српски добровољац, Душан Кашић. Душан је рођен 22. новембра 1920. године у селу Житнићу близу Дрниша у Далмацији. Отац му је био запослен на Југословенској државној жељезници. Основну школу је похађао у Дрнишу, седам километара удаљеном од његовог села, јер у Житнићу није било школе. Као добар ђак наставља и похађа класичну гимназију у Сплиту. Гимназију завршава као најбољи ученик У разреду. Душан је из велике породице. Он дели добро и зло са својом браћом Бошком, Крстом, Јовом, Милорадом и сестрама Миленом и Зорицом. У честитом дому својих родитеља Душан је добио основно васпитање реда и поштења. Врлина доброг човека ће га пратити целог живога и сви који су га познавали, ценили су га и поштовали као доброћудног човека. Пропаст Краљевине Југославије, њега, као и многе искрене родољубе је погодила. Доживљава да Далмацију присвајају Италијани и да и он, као и други на личној карти, постаје италијански грађанин. По завршеној гимназији требало је да настави са студирањем. Италијанску понуду да студира медицину у Италији не прихвата. Припадник зборашке омладине са болом у срцу је посматрао злочинства усташа у крајевима новостворене усташке Хрватске. Прилике постају још теже после капитулације Италије 1943. године. Далмацију окупирају Немци са усташама. Срби су у Далмацији у далеко већој опасности но што су то били под Италијанима. По причању познаника он је био са групом омладинаца које су усташе похапсиле и спроводиле према Јасеновцу и да су их збораши у четницима војводе Ђујића успели да ослободе и доведу у Београд. Познаник помиње добровољце Бранка Рајића„Апу” и сина проте Пространа, да су их они ослободили и да су им омогућили пут у Србију крајем 1943. године. Душан ступа у Српске добровољце почетком 1944. године и бива распоређен у Штаб СДК. Крајем 1944. године (октобра месеца) са осталим добровољцима напушта Београд да преко Славоније, Мађарске и Аустрије дође у Словенију. У Словенији је додељен Добровољачкој болници у Логатецу. Као болничар, медицинар био је запажен својом озбиљношћу и спремношћу да свакоме помогне утешним речима и делима. Доласком у логор Еболи он је опет при болници где је његово знање италијанског и нешто енглеског било од помоћи и у општењу са логорском енглеском управом. Из Италије долази у Немачку, а из Немачке 1948. године са многим добровољцима долази у Енглеску као „Европски добровољни радник”. У почетку ради на фарми, затим у циглани. После три године обавезног рада налази посао у болници, где је био запослен као техничар у операционој сали. У Лондону се жени енглескињом Џеин која је врло млада умрла у својој 46. години (24.8.74.). Он је изразио жељу да се сахрани у истом гробу кад за то дође време. Миран и тих похађао је кад год би могао српску православну цркву Св. Саве у Лондону. Последњих неколико година боловао је од бубрега и срца и дуго био у болници где су га поред братанца Невена посећивали породица Лазе Радовановића (кумови). О Душану се

ИСКРА

Искри 1. август 2002

29


ПОМЕН И СЛАВА ДОБРОВОЉАЦА У СИДНЕЈУ На дан 18. маја ове године Српски добровољци из Сиднеја прославили су своју славу Светог Великомученика Георгија и одржали помен својим палим и преминулим друговима и другарицама на овом континенту. Сакупљени у нашој лепој цркви Св. кнеза Лазара, скрушено је стајао добровољац до добровољца погнуте главе, далеко у мислима, у дубокој молитви, али поносан и достојанствен. На лицу му се види патња кроз коју пролази, али он стоји усправно исто као што је стајао и 1941. године, када је имао нешто око 20 година. Не жали за својом судбином. У оне судбоносне дане по Србији и српски народ, ставио се народу на услугу да га сачува од биолошког уништења и био увек спреман да и свој живот за то положи. Немилосрдни окупатор, ако би погинуо један немачки војник, за одмазду стељао је стотину Срба, па су тако стотину мајки заплакале, а ако би погинуо један српски добровољац заплакала је само једна мајка - мајка свесног добровољаца. Но српски народ није га увек разумео и заведен непријатељском пропагандом слушао је комунистичке лажи. А последица тога је да од 1945. године до данашњег дана страда и напушта своја вековна огњишта и тражи спас у туђини потуцајући се од земље до земље, па чак и као бело робље.

одрече се Бога и сада увиђа да му је једини спас у Господу, те се масовно враћа вери својих очева; вери која нас је очувала до данашњих дана. Мали хор који је брзо формиран одговарао је свештенику, а терцирање друга Ђуре Пољака испуњавало је храм и стварало врло побожну атмосферу. Прота Перић је у својој беседи истакао важност борбе Српских добровољаца: за Бога, Краља и Отаџбину. Упоредио је Српске добровољце са Светим Ђорђем, који се, исто као и они борио за свој народ, па није чудо да су Српски добровољци изабрали њега за свога заштитника и да њега славе. Свећице које смо држали у рукама ставили смо у сандук у припрати да догоре за наше покојнике. Прота Миодраг обавља славски обред уз тропар Св. Ђорђу и почиње са резањем славског колача. Домаћин славе друг Ђура Пољак, без своје Доре, али окружен својом децом, жалостан и поносан, заједно са Бралетом и Марион Стевановић, домаћином за идућу годину, окрећу колач. По исеченом колачу присутни су се послужили са обадва жита, славским и поменским. Потом се прешло у храмовну салу.

Ми српски добровољци, борци за боље сутра српског рода, иако нас је сваким даном мање, свесни смо да време чини своје. Прошле године 15. септембра прославили смо 60годишњицу од формирања Српских добровољаца. Но листа преминулих расте. Пре два дана испратисмо друга Душана Деспотовића-„Џипса”. Нешто раније опростисмо се од друга Невенка Готовца, на чијем је опелу говорио и Душко. Прошле године растадосмо се и од наше драге Доре Пољак, а тачно пре годину дана и од друга Јове Кљајића.

Домаћин Ђура припремио је мајсторски припремљену грејаницу и квалификовао се као експерт. Храну за трпезу љубави припремиле су наше домаћице - другарице, као и наши пријатељи. Много су нас помогле и чланице Кола српских сестара, на челу са председницом Драганом, ћерком нашег покојног мајора Милоша Матовића. Оне се труде да нам помогну. Међу нама нема данас наше ожалошћене Бранке, а ни Вере Живојиновић која се опоравља. Сви молимо Бога за нашег Перу Лукића, који је у болници, па ни наша другарица Весна није могла зато да дође.

Листу покојника коју свештеник прота Миодраг Перић чита сваке године је све већа. У храму има доста наших пријатеља и поштовалаца који су, сагледавши разлог наше борбе а и идеје Збора, посве искрено пришли нама, а и група млађих који нас свесрдно помажу.

Домаћин славе Ђура поздравио је госте. Наш млађи друг Свемир Поповић, прочитао је честитке другова које су стигле са свих страна света.

Парастос је као и увек протекао у великој побожности, молитви и сећању на оне наше другове и другарице који нису имали срећу да се исчупају из окрутности комунизма и буду са нама. Они дадоше своје младе животе за свој народ који прихвати безбожни комунизам,

Д. Кашић . . . старао његов Невен, син његовог брата Милорада кога су усташе убиле.

Друг Ђура почиње нашу тужбалицу над палима „Мртви нисте о друзи мили...” на што му се придружује и друг Винко Данило док сви у сали устају и придружују се појању. Освежавање успомена из прошлости бодри нас. Тешко нам је да се растанемо. Молимо се Господу да нас поживи до идуће године да опет прославимо нашу добровољачку славу и одамо заслужну пошту нашим упокојеним друговима и другарицама. Вида Кљајић

Сахрана је обављена 2. јула на City of London Cemetry, Manor Park, London, E 12, у присуству братанца Невена и његове супруге са њиховим сином и ћерком, братанцем Душаном, који је дошао из Холадније, пријатеља, познаника и ратних другова добровољаца. Опело су извршили у капели на гробљу лондонски свештеници протојереј о. Милун Костић и о. Радомир Аћимовић са пригодним опроштајним словом о. Милуна. Ожалошћеној родбини наше саучешће, а Душану миран покој у Рајском насељу. Д. Петровић

"... Жао ми је вaшe младости, јер ће многи од вас погинути... Али, више од тога ми је жао, што ћете и вu морати да убијате, јер у борбу идете... Ви сте добили оружје, али морате знати да је оно моћно и благословено једино у достојним рукама јунака и Човека... Да се не размећете њиме и да га никад не употребите као силеџије, насилници или, не дај Боже, убице..."

(Д. В. Љотић при испраћају првих Српских добровољаца на терен)

30

Искра 1. август 2002


Прилози „Искри” Уместо цвећа и за покој душе Алиције Пиперски Драгољуб Стекић Мирко Чечавац Миленко Пиперски Воја Ананић

К$ 20 К$ 25 К$ 30 К$ 20

Нека милостиви Господ подари покој души о. Ђорђа Лазића Воја Ананић К$ 20 Нека милостиви Господ подари покој душа Душана-Џипса Деспотовића, о. Ђорђа Лазића, госпође Вере Ђурђевић, Невенка Готовца и Драгослава Мајерхофера Милан Билбија К$ 50 Уместо воштанице за покој душе Владе Лазаревића друг из Садбурија, Онтарио К$ 20 Уместо воштанице за покој душе драгог друга Воје Ананића: Мирко Чечавац К$ 25 Миленко Пиперски К$ 20 Као знак сећања на добре другове из Пожаревачке гимназије, који у вршењу својих дужности Богу и роду данас почивају у Словенији, давши све од себе у свом животу: Светолика Живановића, Момчила Брешића, Слободана Ристића и Моме Кнежевића Драган Живановић £10 Нека Господ подари покој души мога друга и земљака Владе Лазаревића, Миодраг БркићК$ 20

Поклон Искри Сава Јанковић

$ 10

За покој душе и место воштанице на гроб нашег друга Воје Ананића Вера Лазић К$ 20 Драгољуб Николић К$ 20 Миодраг Бркић К$ 20 Влада Јовановић К$ 20 Даница Павлица К$ 50 Петар Танкосић К$ 50 Светозар Џагић К$ 50 Нека милостиви Господ подари вечан мир и покој души мога тече Душана Деспотовића„Џипса” Вукица и Брана Драгутиновић са ћеркама $ 50 Нека Господ подари покој души и као знак сећања на Борислава-Бору Праљка Драган Вранић $ 20 Нека Господ подари покој душа и као знак сећања на врле другове ВладимираВладу Лазаревића и Ђоку Драгићевића Андра Мандић$ Нека Господ подари покој душа драгих сабораца и пријатеља Владимира Лазаревића и Ђоку Драгићевића о. Матеја и Цица Матејић $ 50 Нека Бог подари драгом нашем Влади Лазаревићу вечан покој и рајско насеље Стеван и Вера Ћурувија $ 50 Уместо воштаноца на гробове наших драгих и вољених: проте Ђорђа Лазића, протинице Дике Миљковић, нашег Вл;;аде Лазаревића и друга „Џипса” Бата и Анђа Васић $ 50 Уместо цвећа на гроб драгог Владе Лазаревића Пат и Воја Баић

$ 25

Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England.

Да не буду заборављени наши дивни другови српски добровољци и наше другарице који су давно преминули: Златан Саватић, Љуба Стојковић-„Брица”, Ђуро Класнић, Димитрије Лонцо, Миодраг Јаношевић, Саво Накарић, Милорад Кељачки, Срба Бошковић, Предраг Алексић-„Педа”, Миодраг Миљковић-„Цига”, Ђорђе Матијашевић и Оливера ЈојкићКраљевић Ј. Милетић £10

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić.

Умјесто цвијећа на гробове Јаше Љотића и Ратка Обрадовића ПавлеГојнић £4

Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

Нека Господ подари покој душа мом брату Александру Кашићу, стричевићу Јовану Кашићу, рођаку Душану Кашићу и мојим кумовима Живану и Јелени Пековић Вукашин Кашић $ 200

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. -— NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20,81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Нека драги Господ подари миран покој души Невенка Готовца Бранка Деспотовић са породицом А$ 20 Нека Господ подари миран покој душе протинице Дике Миљковић Вера ЖивојиновићА$ За успоену и покој душа преминулих драгих другова Д. Деспотовића „Џипса" и Владе Лазаревића Богдан Малешевић А$ 30

Нека милостиви Господ подари вечан мир и покој душа и за вечито сећање на наше драге супруге: Стеву, Јову и Душка Нанси Вукобратовић А$ 20 Вида Кљајић А$ 20 Бранка Деспотовић А$ 20 Као знак сећања на друга чеду Ђурића из села Ђуринаца који је похађао гимназију у Пожаревцу Драган Живановић £10 Одавно је већ препуњен списак наших изгинулих и преминулих другова и другарица, а стално се појављују нова имена драгих ликова, од недавно расутих по целој овој нашој планети, оних који, у цвету младости и пуни идеала, у судбоносне часове похрлише у помоћ својој несрећној Отаџбини у одсудном тренутку, вођени инспирацијом непризнатог и оклеветаног великана нашег народа у двадесетом веку. Иако нисмо успели да спречимо победу неприродне и за наш народ катастрофалне комунистичке идеје, ми још живи имали смо прилику да својим очима видимо да смо ишли правим путем и да наши пали хероји нису узалуд дали своје животе и зато са поносом очекујемо дан када ћемо се опет видети са онима који одоше пре нас. Нека је слава Господу! Н. Н. £10

Бог је стварност а ми смо сенка. Бог је истинска истина, збиља. Ако Њега има и ми смо стварност. Над државом и над расом постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају.

Основа друштвеног живота је дубоко моралне природе; што виши морал то чвршћа заједница. Никад не заборавите да „Господ царствује”, да је све у Његовој руци и да Он никад не оставља оне који су му верни. Облаци, ако сунце и покрију, оно ипак сија изнад њих и поново ће се појавити. Победа је обезбеђена само путу добре воље и крста - овом путу и ником више... Д.В.Љотић

ТРАЖИ СЕ Сава Жиловић (1900-?) „отишао са љотићевцима 1943. г”. Од тада се о њему ништа не зна. Моли се свако ко зна ма шта о њему да јави на адресу: Слободан

Матовић, Војводе Маслаћа 5/13, 31000 Ужице, Југославија. † ВОЈА АНАНИЋ, наш друг и српски добровољац, умро је у Канади 11. јула. Опширније у следећем броју.

Искра 1. август 2002

31


МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ О КОСОВСКИМ МАНАСТИРИМА И ТЗВ. ЦПЦ МИРАША Сведок: Гпедајући и са ове временске дистанце, човек не може да се не сети Косова, српске светиње и голготе. Да се не сети манастира Пећка патријаршија, Високи Дечани, Грачаница... Или, како Ви рекосте, најскупље српске речи и најдубље ране која крвари вековима. Одмах после бомбардовања, 15. јуна 1999, први сте стигли до Пећке патријаршије, у помоћ преосталим свештеницима. Косово тада и данас? Амфилохије Радовић: Кад сам тог несрећног дана ишао ка нашој светињи, ка нашој браћи и сестрама, некад српски град је још био обавијен димом од спаљених српских кућа. Уз пратњу војних возила италијанских јединица, у чијој је надлежности Пећ и околина, некако сам стигао до оних који су били остали без готово икакве наде, препуштени дивљим хордама убица. Морам да кажем да су италијански војници били више него коректни, али су то ипак само војници који извршавају наређења и спроводе одлуке које се доносе далеко од њих.

С: Ко финансира Мираша Дедејића и његову секту, тзв. ЦПЦ? А.Р: Ето, стижу им неки поздрави и подршка од неких католичких свештеника, а током боравка у Чикагу, сазнао сам и да им је „црногорско” друштво „Румија”, које окупља муслимане, послало и финансијску помоћ, па сами процените ко помаже ту секту!?

С: Колико Вам је помогло добро познавање италијанског језика и како су се ти војници односили према преосталим Србима, пошто су и они хришћани? А.Р: И те како је помогло. Командант италијанских јединица није крио одушевљење кад је сазнао да можемо да разговарамо и на течном италијанском језику. Све што је било у њиховој моћи, мора се признати да су предузели. А, верујте, да им посао није нимало лак. (Лист „Сведок”, бр. 311)

С: На неким приватним снимцима видели смо да су, после упада вандалских хорди, наше светиње опасане бодљикавом жицом, а свуда около тенковске цеви. Каква је сада ситуација? А.Р: Нажалост, слика није много измењена, мада има неких знакова побољшања. Тенкови и даље обезбеђују наше светиње, и нико не зна докле ће то потрајати. Пећка патријаршија је стална мета шиптарских екстремиста. Једном су пројектили стизали из села Љевоса, које је пре оног несрећног бомбардовања било насељено искључиво српским живљем. Италијани су одмах реаговали и напади се више нису понављали. Ових дана се чак помиње и враћање нашег народа баш ту изнад Патријаршије уз помоћ Унмика. Известан број Срба се већ вратио у Осојане и околна села, и то даје неку наду да ће садашња гарнитура нешто учинити по том питању.

С: Како војници, који обезбеђују наше манастире, сарађују са свештенством? Колико им је важно то што, као хришћани, не би имали где да се помоле Богу да није тих наших светиња, пошто је Косово поново у исламским рукама? А.Р: У Пећи има католичка црква, где они често иду, али ми се чини да то не мења много ствар кад је у питању однос према свештенству. У Дечанима је слика нешто другачија, јер им је манастир једина спона са Богом. Веровали или не, уметници који сликају иконе не могу да насликају колико имају поруџбина од италијанских војника. Они су веома побожни људи, сваки од њих хоће да има своју амајлију. Иако је ситуација још и те како тешка, ипак има неких знакова побољшања. Смањен је број напада на свештенике, али и на преостало српско становништво.

С: У Црној Гори такође има много неспоразума. Било је чак и напада, покушаја отимања црквене имовине, па и вандалских насртаја. Како власти гледају на све то? А.Р: Било је насртаја и узнемиравања. Сада је ситуација нешто мирнија и надам се да ћемо заједно превазићи те неспоразуме. Народ Црне Горе је рекао шта је требало и имао да каже. Ипак је реч о секти, наш православни српски народ је то лако уочио. Влада Црне Горе је предузела неке мере и дошло је до смиривања.

РЕЧ МИТРОПИЛТА АМФИЛОХИЈА 0 ВИДОВДАНУ СЛАВИ МАНАСТИРА ГРАЧАНИЦЕ У ЧИКАГУ Овај дан празнујемо и радујемо му се, а у тој радости понекад може да се деси да заборавимо да је Косово наша најскупља реч, и не само реч, већ и наша најдубља рана. И то не само рана од пре шест векова, већ рана која крвари непрекидно, а данас више него икад. У 14. веку било је наде за Косово. Та нада се није гасила, и она је уродила плодом у једном историјском тренутку, када су Срби први пут после 500 година постали једна душа. Није било Србина од Печуја, Книна, Госпића, Ђевђелије до Цетиња, који није ropeo истим огњем, истим жаром. То сведоче и бродови који су из Америке у оно време превозили хиљаде оних који су остављали своје домове хрлећи да помогну браћи по беспућима Албаније, Крфа, Кајмакчалана. И велики број њих завршио је заједно са онима којима су хрлили, у Плавој гробници на Крфу. Благодарећи том јединству, и благодарећи ондашњим вођама краљу Петру I, Николи I Црногорском, великим државницима какав је био Пашић, великим војсковођама Бојовићу, Јанку Вукотићу... ми смо се после толико векова удостојили да Бог услиши наш вапај. Српски народ се објединио. А данас, почетком 21. века, све је то прокоцкано. Поново смо се нашли на почецима 19. века. Сведоци смо шта се ради у Београду, Подгорици, ко су и какви су они са којима започињемо историју у 21. веку. Понадали смо се спасу, али изгледа да Бог још није погледао невино проливену крв. Благодарећи жртвеним главама светог Јована Владимира, великомученика Лазара, вожда Карађорђа, ђенерала Драже Михаиловића и свих оних који су живот жртвовали за веру и отачество, дај Боже да се тим духом поново задојимо. Једним крштењем, једном вером, једним светим семеном које је засејано на Балкану. Зато, браћо, велика је и дубока рана. Нека нам Бог дадне свете слоге. Нека кане овде, на овом мјесту, нићи ће неки божур свети и овде, и у Србији, и у Црној Гори речи су митрополита Амфилохија. (Лист „Сведок”, бр. 311)


Iskra1095