Поводом прославе 60-годишњице победе над фашизмом
ДА ЛИ ЈЕ „ДЕМОКРАТИЗАЦИЈА” РУСИЈЕ У ТОКУ? У понедељак 9. маја 2005. године у Москви је одржана званична прослава 60-годишњице од завршетка Другог светског рата и победе над Хитлеровим нацизмом. Поводом ове прославе окупиле су се тамо владајуће елите не само победника већ и побеђених. Од стране првих најзначајнији је био САД председник Буш; од побеђених предњачио је председник Немачке. (Узгред, међу званицама био је и председник СЦГ, Светозар Маровић, коме је, наводно, Буш рекао да је улазак СЦГ у Партнерство за мир за САД прихватљива идеја). Домаћин прославе био је руски председник Владимир Путин. Он је овом при- ликом био и једини говорник. Све је то, дакле, лепо исконструисано да се прикаже да јединство између антифашистичких савезника од пре 60 година (САД, демократских сила Запада, СССР и Кине) не само да постоји и данас већ је и увећано, присуством бивших непријатеља, Немачке, Италије и Јапана. Да то јединство баш постоји, показале су ТВ слике. На њима се, на пример, видело да се, иначе увек намргођени, Путин смеје и чак, шалећи се ваљда, као „удара" смејућег Буша по руци. То је, дакле, била ситуација тог историјског понедељка. Две антируске провокације Међутим, непосредно и пре и после речене прославе, показало се да је јединство, испољено поводом прославе шездесетгодишињице победе над фашизмом, велики мит. Пред сам долазак у Москву, председник Буш је направио једну, по Русе, провоцирајућу посету балтичкој држави Летонији. У престоници Риги, он је - како је насловљено у Чикаго Трибуну (11.5.05) - отпочео „последњу битку Другог светског рата". Поводом изјаве летонског председника - вероватно са САД договореним сценаријом да ће он бојковати московску прославу због совјетске окупације балтичких држава 1939., председник Буш је ово искористио тражећи од Путина да осуди ову совјетску окупацију, назвавши је „један од највећих грехова историје". Поред совјетске окупације балтичких држава, оваква Бушова осуда СССР била је вероватно и његова реплика Путину лично поводом његове изјаве неколило дана раније по којој је „колапс СССР-а била највећа геополитичка катастофа 20-тог века". (The Economist, Глобална Агенда, 7. 5. 5.) Дан после московске прославе, Буш fg направио, што се тиче Русије, још једну провоцирај$ћу
посету. Отишао је у Грузију, чију је „ружичасту револуцију" од марта 2004. године, прогласио „светиоником света”. Као што се зна, тад је у Грузији (по истој шеми, употребљеној приликом Милошевићевог пада, а по којој је ове године изведена и „наранџаста револуција" у Украјини) оборен режим Едварда Шевернадзеа (био последњи министар спољних послова СССР-а), а устоличен за председника Грузије, амерички ђак, 38годишњи Микаил Сакашвили. Овом приликом Буш је испалио, из перспективе Грузије, читав низ слогана - сличних онима са своје инагуралне беседе, на почетку свог другог председничког мандата - који сви оправдавају његово насилно натурање демократије целом свету. Ево неких. „Семе слободе, посејано на грузијском тлу, цвета широм света". „Ваша храброст инспирише демократске реформаторе и шири поруку која одјекује светом'1. У Скупштини Грузије, Буш је рекао да је „Ружичаста револуција била један снажан историјски моменат: она је инспирисала не само грузијански народ већ и све остале (народе) у свету који би да живе у слободи". Као што је у Летонији, и овде је поручио Русији (али, каже, да је то лично рекао и Путину) да је Русији неопходно да научи да живи (у миру) са настајућим демократијама на својим границама. На то му је Путин, изгледа одговорио, да он не воли САД-ово „гурање носа" у његов бизнис. Онда је Буш, блаже поручио Русији: „Демократије су мирољубиве земље, и кад су оне на вашим границама, ви сте у добитку". У име Путина, он је поручио Грузијанцима, да је, наводно, овај обећао да ће повући из Грузије своје две војне базе. (Ове базе, опет наводно, биле су разлог што је председник Грузије Сакашвили бојкотовао, као његов пандан из Летоније, московску прославу). „Хладан рат" се наставља Све ово о чему је напред било речи није ништа ново. Ово је у ствари оживљавање од стране САД „хладног рата" који је, чак и формално, између Запада и СССР трајао од Другог светског рата до његовог нестанка са политичке позорнице света (1.1.1992. године). Тад се привремено затајио да би се, другим руским ратом у Чеченији под Путином, опет разбуктао. Да није било стравичних догађаја од 11. септембра =2001. године, он би вероватно већ тад био у процесу прерастања у садашњу фазу; због њега, пак, јер је Путин пружио Бушу руку помирења и помоћи, дошло је