ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Веровати у нацију може само онај који верује у васкрну снагу васељене. У васкрсну снагу нације може веровати само онај који верује у победу живота над смрћу. У будући живот нације може се поуздати само онај који има отворен слух за брујање извора вечитих живих вода народа макако ове тренутно смалаксале и посахле биле. Ко после свих страдања народа, приуго- товљених његовим синовима злости, слепила и непослушности, губи веру у будућу ускрсну псалмоди- ју свога рода, тај нека погледа на Голготу: она је колевка живота за вернике иако за неверне само гора распећа; пупољак бесмртности иако за смртне костур- нице, место лобања; гора ускрснућа иако је очајнике гора распећа; гора победе иако за малодушнике гора пораза. ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Ко у то не може веровати? Немају вере, вере која горе помера, они који служе Мамону место Богу: поклоници златног телета, власти и било кога другога земаљског блага. Немају те вере они, који су, као непослушни син из Еванђеља, напустили дом отаца и завете отачаства, издали слеме и огњиште. Не могу имати те вере они који више воле туђе идоле него своје светитеље, туђе Меке и Медине него домаћа црквишта и светишта, туђинске пустиње него своје хлебне оранице. Не могу у то веровати они који љубави немају према рити и дроњи народног себра, голотињи и босотињи нејачи, сузи убогих и потиштених. Вере ове немају они који су Новом Синедриону издали и продали народ овај сироти, нерод неуких али боговерних и богопреданих следбеника Распетоме. Не могу веровати! Како би за жреца Великог Четвртка, дана Недеља, дан Пресветла богоиздаје, могла доћи богопобеде? Вере ове, вере у ускрсност нације, не могу имати ни они који су богоскрвном коцком продужили издају под Крстом. Мало им је било синедрионских сребреника, већ су, док се агонија на Крсту трзала у смрт, жребали црвену доламу. За њих се пресветла недеља васкрса завршава Великим Петком.
Да ли је само вера довољна? дела!
Распети одговара да није. Не само вера, већ и
Распети је прво „син човечји”, па онда побед- ник смрти. Син човечји, то значи: мученик, страдал- ник, бескућник, презрени, понижени, оклеветани, исмејани, ишибани, попљувани. Син човечји значи: тешку и крваву борбу са родбином, земљацима, бесо- вима, књижевницима и фарисејима, робовима греха и гробовима срца, са шибљем у врту и елементима васе- љене, са пустињом и сатаном пустиње, са светом и собом. То значи још: борба у селу и граду, на језеру и гори, гробљу и храму, у верности и издаји, у благослову и проклетству, граји и крајњој осами. Син човечији, то значи: покорност Највишему, оданост најмањему, служење кроз жртву, владање кроз љубав, трајан подвиг у одрицању, плачу и крвавом зноју, праштање, целивање и благосиљање под игом презрења, прогона и распећа. Боговско је дело претходило божанском ускрсу. Зато по угледу на Њега, Ускрслога, прави синови народа пате се, напрежу, жртвују, страдају, одричу, чине исполинске напоре, сиротују и убогују, трпе шибе и поруге свих порока и порочника. Људи и дани плету им стално трнов венац, забијају чавле у срце, наваљују стално крст. Трпе све они па и умиру. Како би иначе било ускрсне силе у народу? Васрсење не бива вез смрти”. Зар би без ових „синова васкрсе- ња” било народа васкрсења? Може ли се друкше „изићи... у васрксење живота”? Ко би и како би иначе „познао Њега и силу васкрсења његова и заједницу његових мука”? ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Вера и дело, то је национални синергизам „синова васкрсења”. Он је изаврео из наше свете и свештене прошлости, а ова опет из голготског богочовечанског синергизма. Насупрот „синовима смрти”, „синови васкрсења” исповедају „дан Господњи”. Ускрс. Примају и симбол и стварност ускрслости. Нарочито данас, у данима невоље, раза- знају они сву судбину ускрсне мистерије. Верују они у васкрсну снагу нације. Верују и делом исповедају. ХРИСТОС ВАСКРСЕ! (1942)
Др Димитрије Најдановић
Немају те вере сви „синови смрти”.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
РЕДАКЦИЈА И АДМИНИСТРАЦИЈА „ИСКРЕ” ЖЕЛИ СВИМ СВОЈИМ ПРЕТПЛАТНИЦМА, ЧИТА- ОЦИМА И РАДОСНЕ ПРАЗНИКЕ ХРИСТОВОГ САРАДНИЦИМА ВАСКРСЕЊА. ХРИСТОС ВАСКРСЕ!