Page 1

СЦГ односно Србија одлучно ка евро-атлантским интеграцијама"

КОЛОНИЈАЛИЗАМ ПОД ПЛАШТОМ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ О теми „евро-атланске интеграције" (ЕАИ), под чим се разуме укључивање Србије и Црне Горе (СЦГ) у Европску Унију (ЕУ), Партнерство за Мир (ПзМ) и НАТО, писано је у више наврата у Искри. Писано је због тога јер су владајући кругови у Србији одлучили да пошто пото остваре ова укључивања. Очигледно је то учињено - и још се увек то веома агресивно чини - без много критичког размишљања о последицама овакве одлуке, али и с једном наивном надом да ће сви српски многобројно нагомилани проблеми, уласком у ове интеграције, некако аутоматски бити решени: Србија ће одједном постати „цивилизацијско друштво", а њена владајућа елита, докопавши се контроле великог новца који ће покуљати са Запада, најзад ће почети да „живи као сав остали свет". ЕАИ и ЕУ под микроскопом У вези ЕАИ, дакле, намеће се потреба да се објективно, најкритичније могуће, испитају све пред- ности и мане таквих настојања владајућих кругова СЦГ и Србије. Истина, може се рећи, да је време за овакав критички прилазак проблему интеграција прошло, јер, колико сутра, крајем марта очекује се од стране ЕУ повољна Студија о изводљивости (интеграција). То може бити тачно, али срећом по СЦГ, од Студије па до пријема у ЕУ остаје, зависно од оптимизма желеоца, од 5 до 15 година (оптимисти кажу 2010, а песимисти 2020). Према томе, дакле, има још времена да из врхо- ва владајуће елите проговори разумно родољубље; то, или да евентуално другојачије политичке констелације створе неку нову владајућу елиту са више слуха за судбоносну одлуку о уласку у ЕУ и ЕАИ. Најбоље се може суочити с проблемом пред нама, ако се испитају користи и штете горње одлуке и, да се, на основу тога, установи: ко су корисници односно губитници ових одлука сад или негде после 2010 . Изгледи СЦГ у Европској унији Српске новине Огледало бр. 43 (на Интернету) доноси интервју с Драгошем Калајићем, познатим публицистом, писцем и академским сликаром, поводом његове најновије књиге „Русија устаје". На питање шта се добија уласком у ЕУ, Калајић вели: „Прво, тржиште посебно отворено на пољу пољопривредне производ- ње, текстила, металургије и хемијских супстанци; друго, фондови за финансијску подршку, од којих је најзначајнија субвенција пољопривредне производње.

И ништа више". Затим Калајић каже да су горњи фон- дови „драстично смањени и да ће до 2010 бити укину- ти, јер је Светска трговачка организација (СТО) про- гласила субвенције кажњивим обликом нелојалне конкуренције. Тад ће изумрети ратарски сталеж у ЕУ; што он данас опстаје и одолева конкуренцији из Трећег света (јесте) једино захваљујући субвенција- ма". У погледу, пак, СЦГ чланства у НАТО-у, Калајић је рекао: то, чланство, „би увећало наш спољни дуг за неколико милијарди долара, стављајући нас у први ред освајачких похода САД против преосталих слободних исламских држава, с којима ми требамо да имамо повољне односе" (при том вероватно мислећи на уље моја примедба). Калајић ту помиње и један свој разговор са г. Мирославом Јовановићем, „који - каже Калајић - у стручном свету ужива углед једног од најбољих познаваоца европских аспеката"; на ен- глеском је написао књигу (преведена, такође, на срп- ски) „Економија европске интеграције". На Калајићево директно питање да ли га је, ради уласка у ЕУ, кон- тактирао неко из српских владајућих кругова, Јовановић одлучно одговара: „Нико живи!". Десет питања хрватском премијеру Џон Бландел (John Blundel), члан Atlas Economic Foundation и директор једног већег институ- та у Енглеској (адреса: jblundell@iea.org.uk) упутио је, 1. марта 2005., отворено писмо хрватском премијеру, др Иви Санадеру, насловљено: Поставите себи десет питања пре него што упустите своју земљу (Теп ques- tions to ask before you give away your country). Ово писмо je у вези, како каже аутор, „вашег безглавог (headlong) трчања у ЕУ". 1. Зашто би хтели да испустите контролу над вашом земљон? Најпре се говори о томе да је Санадеру речено да уласком Хрватске у ЕУ она не губи свој суверенитет, на то г. Бландел додаје: „Једном у ЕУ запазите ово: ваша држава је потчиње- на једној већој политичкој власти - Брислу. ЕУ ће вашој влади одређивати спољњу политику, безбед- ност, правду - она планира свој Устав - који ће јој омогућити да ствара уговоре (с другим државама -

SVIMA NASIM CITAOCIMA, PRETPLATNICIMA I SARADNICIMA KATOLICIMA I DRUGIH HRIŠĆANSKIH VEROISPOVESTI KOJI SLAVE BLAGDANE PO NOVOM KALENDARU ŽELIMO - SRETAN USKRS! ADMINISTRACIJA I UREDNIŠTVO ISKRE


Колонијализам . . . моја пр.) без сагласности с вашом владом". То је испуштање ауторитета ваше земље. „Не може се он (ауторитет), у исто време, и испуштати и одржавати. Једна суверена земља је као невина девојка: или сте то или нисте". 2. Хоћете ли више правила и регулација? Ту аутор помиње да већ сад у ЕУ постоје „стотинама хиљада" (регулација) а сваке године произилази „из Брисла преко 5000 нових". Потребна су она да би се остварила „хармонија" у ЕУ с обзиром на „разлике међу државама чланицама". Државама је тешко да испоштују ове захтеве, а „малим предузећима је то, по кад-кад немогуће". „Ако мислите да њих (регулација) већ имате пуно, још све нисте видели." 3. Мислите ли да је срећа удруживати се са једном корумпираном организацијом? „Нема сумње да је ЕУ трула до сржи". Аутор цитира „налаз Британске надзорне службе која извештава о 10 хиљада малверзација у 2002. у вредности од 700 милиона фунти; претходне 2001 године било је 5428 случаја злоупотребе у вредности 386 милона фунти, што је дупло повећање за годину дана. Ове цифре су само врх огромне подводне санте - јер оне представљају само случајеве о којима националне владе знају, и спремне су да их „прогутају". Међутим процењује се да сваке године нестају из буџета ЕУ неких 4 милијарде фунти. „Узгред, то је ваш новац. Разочарање? Требало би. Али не може се ништа. Кривце чак ни гласање не одстрањује из њихових фотеља". 4. Да ли мислите да су трговинске баријере добра ствар? „Добро, не би требало, јер то је тачно оно што ћете добити придруживањем у ЕУ. Постоје предности у трговини с државама из Уније, али шта је с оним изван, на пример, САД? Хрватска би требало да буде отворена према свету, а не само са окружењем. Били сте дуго спутани (у трговини) у Титовом соција- лизму; није вам потребна Бриселска верзија исте грешке". 5. Уживате ли при високој незапослености? „Ако уживате у амбијенту ниског привредног раста, круте радничке политике, интрузивних регулација, високих и растућих такса и, у појединим секторима, превисоком нивоу трговинске заштите, онда је ЕУ право место за вас. О, да, резултат овакве 'добре' процене је висока незапосленост коју Европа има већ преко 10 година. Није случајност да су најнапредније европске земље Швајцарска и Норвешка изван ЕУ". 6. Како се осећате улазећи у најнеефикаснији икад створен систем пољопривредне заштите? „’0пшта пољопривредна политика’ је племенита идеја: (новчано) подржавати фармере да би цена њихових продуката била висока и тако зауставити њихово

напуштање фарми и одлазак у град ради бољих плата. Али идеја је пропала, а обични грађани су жртве, с резултатом да им је храна скупља а таксе веће. Погађате ли још нешто? Село је и даље у опадању". 7. Шта ако вам оде демократија, марите ли? „Гласањем сад можете да испољите свој став на стање ваше земље. Али да би у ЕУ опстала демокра- тија мора да постоји европски народ, његово јавно мнење и шанса да се гласа за дешавања у Европи. Али Европа нема ’свој’ народ, нити заједништво припад- ности и дужности; то значи да неки грађани не би пристајали на већинско правило, које, верују, врши дискриминацију према њима, а неправедно погодује другима. То је тачно оно како ће европске политичке елите и бирократе одлучивати на стварно важним европским питањима, која ће наравно важити и за вашу државу. То је (за њих, бирократе - моја пр.) простији начин, па макар и по цену демократије". 8. Како ћете се као „мала риба" осећати у европском „рибњаку"? По Конституцији ЕУ већу гласачку моћ добијају земље већег становништва, па ће је оне имати и по већинском правилу, што искључу- је једногласност одлука (или, бар: једна земља, један глас - моја примедба). Ово значи: ваши представници неће имати много утиција на одлуке о проблемима који се тичу Европе. И, као што знамо, Французи и Немци иду заједно по многим важним проблемима. Они су „велике рибе" у европском „рибњаку". Ваша земља, жалим што кажем, личи ми на миноњс (врста врло мале рибе). (Види доле Табелу и коментар с њом у вези.) 9. Радује ли вас губљење монете? „Ако усво- јито Еуро (Евро), губите контролу над вашом економи- јом јер Европска централна банка доноси одлуке о интересној стопи. Ваши финансијски експерти и поли- тичари имаће тешкоће да одлуче шта радити са својим новцем. Економија ће да страда јер је немогуће наћи заједничку интересну стопу која би задовољила све (а нарочито мале земље моја пр.). Хоћете ли доказ: најпросперитетније земље у ЕУ су оне које нису усво- јиле Еуро". 10. Улазећи у ЕУ, смета ли вам једна неугодна паралела са бившом Југославијом? „Недавно сте постали грађани једне независне и демократске земље. Пре тога, приморани сте били да будете део групе република различитих језика и култура. Скоро као у ЕУ, зар не?!" (Мислим да је мисао г. Бландела о језицима и културама бивше СФРЈ погрешна - моја пр.) Мада се ова порука г. Бландела, у којој, узгред, по каткад, врхуни прилична доза сарказма, односи на Хрватску, њу би, мислим, и српске владајуће елите требало да имају на уму. Поготово, што се и самој Хрватској, као Западу „пријатељској" земљи, по изла- гању г. Бландела, добро не пише, па је онда упутно поставити питање шта је остало за СЦГ, које су, што се тиче рејтинга код Запада, у најбољу руку, под сумњом.

IZ SADRŽAJA Deutschland über alles .................................................................................. 5 Iz intervjua Dragoša Kalajića ...................................................................... 8 Od Sarajeva do Bejruta .............................................................................. 11

S/D V/ H

1 %

2 %

3

4

5

6

%

%

%

%

1

277/8

32.5

52.5

100

2

380/15

24.0

38.0

72.3

100

Hilandar i nacionalizam ............................................................................... 17

3

475/25

19.0

30.5

58.4

80.0

Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (101)............................ 19

4

511/28

17.5

28.3

54.2

74.0

0.88

Gavril Stefanović Venclović ........................................................................ 20

5

580/35

15.5

25.0

48.0

65.7

0.78

1.38

6

658/36

13.7

21.6

42.3

58.0

0.68

1.22

Kako je na Kosovu režirana agresija ........................................................ 12 Privatna privatizacija ................................................................................... 14

O knjizi „Martovski pogrom na K. i M.” ................................................... 23

2

Iskra 1. april 2005


Једна Табела која много тога каже Ради осветљавања реалног положаја и моћи Хрватске, али и СЦГ, у одлучивању у ЕУ, потребно је тачку број 8 г. Бландела употпунити са мало статис- тике, која је показана у доњој Табели. Објашњење: Колоне: V\H - вертикално\хоризонтално; односи се хоризонтапно, Н, на: 1. Немачку; 2. Немачка и Француска; 3. Ужа Западна Европа; 4. Шира Западна Европа; 5. Хрватска (2007); 6. СЦГ (после 2010). V, вертикално односи се на проширење ЕУ: 1. као ЗН: Ужа Западна Европа; 2. као 4Н, Шира Западна Европа; 3. као 2V: Шира Западна Европа + 10 држава примљених у ЕУ 2004: Пољска, Чешка, Мађарска, Словачка, Словенија, 3 балтичке државе, Малта, Кипар; 4. Проширена ЕУ 2004 + Хрватска, Румунија, Бугарска (2007); 5. Проширење ЕУ после 2010: Проширена ЕУ 2007 + Украјина, СЦГ, БиХ, Албанија, Македонија, Косово, Молдавија; 6 - Проширена ЕУ 2010 + Турска (кад ?). S/D - становништво ЕУ (у милионима) у раз- ним фазама / број држава у разним фазама. Ужу 3. Е. (под ЗН) или оригиналних 8, сачи- њавају поред Немачке и Француске: Британија, Ирска, Италија, Белгија, Холандија и Луксенбург; Ширу 3. Е. под 4Н сачињавају државе под ЗН плус: Шпанија, Португалија, Данска, Шведска, Финска, Аустрија и Грчка. Шта нам горње цифре говоре? Без обзира на проширење ЕУ, Немачка (колона 1Н) у погледу утицаја на политику ЕУ има доминантан положај; најмањи под 6V али ипак доми- нантан. Тај утицај је знатно појачан кад се Немачка и Француска узму заједно (2Н). (Познато је, наиме, још док је постојао само тзв. „конзорцијум за угаљ" да су оне биле заједно и да је ту рођена идеја о Европској заједници (ЕЗ), доцније ЕУ. Колона под ЗН, показује апсолутну надмоћ- ност уже Западне Европе (1V - 4V) и релативну (5V, 6V). Колона под 4Н показује апсолутну контролу шире Западне Европе кроз све фазе проширења ЕУ. Колона под 5Н процентуално приказује мизер- ну политичку „моћ" Хрватске при одлучивању сопоствене судбине (4V- 6V) кад се 2007. године укључи у ЕУ. Хрватска која је разорила две Југо- славије ради своје 100-процентне независности, 2007. године од независности ће јој остати мизерних 3/4 од једног процента (ако и толико). Има ли ту неке памети!? Слично је са колоном 6Н која верно осликава колонијални статус СЦГ кад (ако?) после 2010 уђе у ЕУ. Неоколонизам под окриљем ЕУ Међутим, постоје и додати разлози зашто СЦГ не би требало да уђу у ЕУ. Један од њих је генералан, а односи се на то како на нас, бивше Југословене (али и Словене), гледају и виде на Западу. Треба прочитати само Балканску Одисеју од Давида Овена (Owen). Он је бивши британски министар спољних послова, иначе, добро познат код нас, као мировни преговорач (у име ЕУ) поводом ратова у бившој СФРЈ. Готово на свакој страници, што је разумљиво, он хвали себе и свој напор. Неразумљиво је, пак, што се он не само не придржава> своје обавезне неутралности (јер је мировни преговарач) већ често јавно испољава своју

Iskia 1. april 2005

пристрасност, па и не крије да је део неке конспираци- је углавном против Срба (али и сви други из бивше СФРЈ нису поштеђени његове арогантности). Скоро из сваке реченице, кад говори о локалним приликама и људима, избија огромна доза ароганције, надмености и правог германског ибер-меншевског односа према незападноевропејцима генерално, а Словенима, посебно. Ови су, по свему, за њега нижа раса. Обрт од 180 степени, пак, испољава он у правом „џентлмен- ском" односу према сваком који припада широј или ужој Западној Ервопи. Можда је Овен оваквим ставом сањарио о повратку британског колонијалног времена!? Даље, ако сећање још траје, кад је отпочела криза у Југославији, одмах се, непозвата, умешала ЕУ да „помогне" миру тамо и, као последица тога, уместо мира, СФРЈ је све дубље тонула у рат. Значи: Давид Овен, као ЕУ преговорач, је само наставио антију- гословенску политику ЕУ и претварао сан о колони- јалном времену у стварност. Најзад, исте оне западно- европске држава које данас стварно господаре у ЕУ, уз САД вођство, бомбардовале су СРЈ 78 дана због Косова. И напослетку, да би иронија такве западне „помоћи" била комплетна, јесте Уставна повеља. Она је: (1) фактички издвојила Црну Гору из СРЈ, преименујући ову у СЦГ; (2) тако и формално докра- јчила СФРЈ; и (3) коју је у име ЕУ наметнуо Солана, човек који је само три године пре тога, притиснуо дугме којим је отпочело већ напред речено бомбардовање. С тим, пак, у вези, често се поставља питање: откуд на Западу то настојање агресивног примања источноевропских држава у ЕУ. И некако спонтано намеће се закључак - њима (Западњацима) су потреб- не слуге и колоније. Изгубили су их после Другог свет- ског рата у Африци, Азији и другде у свету. Али доби- јају их сад под насловом ЕУ. А да је то баш тако, погледајте горњу Табелу о гласачкој моћи Запада при одлучивању у ЕУ. Онда постаје јасно да је ЕУ не- равноправана унија господара и робова. Оригиналних 8 држава ЕУ - ужа Западна Европа (ЗН) имају апсо- лутну моћ (54.2%) над других 20 држава (4V) а рела- тивну 48% и 42.3% (5V и 6V). Шира Западна Европа са својих 15 држава (4Н) има апсолутну превласт у свим фазама проширења ЕУ. Тако у 3V та моћ је 80% над 10 новопримљених држава у 2004; 74% над 13 у 2007 (4V); 65.7% над 20 после 2010 (5V); и 58% над 21 (6V) кад Турска буде примљена у ЕУ. А јасно је већ да је Немачка без рата, али под окриљем ЕУ, остварила свој Лебенсраум у Источној Европи. То господарство Западне Европе над Истоком поткрепљују неке нега- тивне анкете из Пољске, Словеније; Хрватска још и није у ЕУ, а једна анкета тамо показује да је свега 47% Хрвата за улазак у ЕУ. Губитници и добитници Из досадашњег излагања (интервју с Калаји- ћем, Бланделових 10 тачака Иву Санадеру и комен- тара који су потом уследили, јасно је да СЦГ не само да не задобија икакву предност уласком у ЕУ и друге ЕАИ, већ је потпуни губитник. Још најмање 5 година остаје до ЕУ, а СЦГ је већ сад губитник. Србија прави нов Устав али који није усаглашен са потребама срп- ског народа већ оним ЕУ, војска је развојничена, пред ЕУ државних тајни више нема; најкраће: шта ће гра- ђани СЦГ читати, гледати и, уопште, како се понашати не зависи од грађана већ од ћуди бирократа из Брисла. Па се онда поставља питање: зашто ће СЦГ уопште било каква власт, кад она једино о ЕУ интересима води рачуна. А да ће таква стварност и формално бити остварена у СЦГ кад се оне, после 2010 године,

3


Колонијализам ... нађу у ЕУ, сведочи статистичка чињеница из горње Табеле. По њој: ЕУ задужује СЦГ са 100% диктата, с тим што ће СЦГ на те диктате имати утицај од 1,22% (види 6Н, 6V)?! А независни Црногорци са својих 0, 092% поносно ће „диктирати" своју судбину оним стопроцентним из Брисла. Где је Његош да се још јед- ном претури у гробу. Међутим, ова уопштена дискусија о губитници- ма сасвим верно не осликава ситуацију. Да би то било јасније потребно је вратити се, негде напред, на сам почетак овог написа. Тамо је речено да српско вођство улази у ЕУ и друге „интеграције" с „наивном надом". То је само делимично тачно. Јер је наиван само онај део који се односи на аутоматско решење свих српских проблема. Није, међутим, ни мало наиван онај други део који говори о српској владајућој елити и њеној жељи да „живи као сав остали свет" (под чим се мисли - огромне плате, тантијеме, дневнице, неограничена, бесплатна и дуготрајна путовања по целом свету, најлуксузнији хотели и све оно што иде уз њих: раскош, банкети, ручкови, вечере, лепе жене итд., итд; на- равно, све ово је бесплатно јер се обавља по „службеној дужности"). Зашто овај други део није наиван? Просто зато јер, познато је, да Запад радо плаћа великим новцем људе које ће савесно, без про- тивљења, обављати за западњачке интересе њихове послове у Србији. Кад је „пионе" као што су Кандићка, две Соње и друге нво-овке (и нво-овце) пристојно платио и још увек плаћа (сви су они постали богаташи на издаји Србије!), колики тек новац треба да стигне (уколико већ није стигао) у „државничке" кофере наших врхунских политичара који нас, по сваку цену, гоне у ЕУ.

Н. Љотић

Молитва Боже, помози народу мом, Из пропасти чуј му глас! Да веру сачува, душу и дом, Буди му штит и спас. Био је верни борац твој За твоју моћ и власт, Носио, храбро, вечни бој За твоју славу и част. Прошо је многе голготске путе Са крстом Сина Твог, Поднео сва зла са вером у те, Ти Васкрс му, Ти Бог. CHOB’ O је много, страдо још више,

Крхо га туђин и брат, Не дај да сва му добра збрише Злодуха разорни бат. Отклони и сад, Боже мој, Сумрака тешку сен, Не дај да верни борац твој Падне к’о бесова плен.

ХОЛБРУК ПРЕДВИЂА РАСПАД СЦГ И НЕЗАВИСНО КОСОВО Бивши амбасадор САД у Уједињеним нацијама Ричард Холбрук каже да би Косово морало да буде независно. Холбрук је на конференцији „Суочавање међународне дипломатије са етничким конфликтима” у Вашингтону рекао да одвајање од матичне државе некада има успеха када су мале етничке групе у великој заједници обмануте у вези са запошљавањем и економским развојем, али да одвајање није увек најбоље решење. „То не може свако”. „Не може свака етничка група да постоји као независна држава. У таквим случајевима треба наћи начин да етничке мањине живе мирно, без губитка своје културе и права”, рекао је Холбрук и рекао да би избило безброј ратова у свету ако би свака етничка заједница желела сопствену земљу. „Југославија, јединствена под комунистичком влашћу, с пропашћу комунизма је подељена на пет земаља, а ускоро ће бити подељена на седам земаља. Косово he морати да буде независно од СЦГ зато што на Косову доминирају Албанци, а СЦГ he, уверен сам, ионако да се распадне за 12 до 18 месеци”, рекао је Холбрук. „Морамо наћи начин да мањине могу да живе у државама у којима нису етнички доминантне, на начин да сва њихова верска, културна, политичка и друга права буду заштићена. САД не могу увек дипломатијом да охрабрују сепаратизам, али треба да помогну угроженим етничким групама када је то потребно”, оценио је Холбрук. (Бета, 8.3.2005.)

Тадић и Коштуница разговарају са Соланом о КиМ и СЦГ У Бриселу се наглашава да Солана и званичници ЕУ очекују да у сусрету с Тадићем и Коштуницом добију јаснију представу о стратегији Србије у решавању косовског питања, имајући у виду недавни договор државног врха Србије и СЦГ о Косову. Утолико пре што и из НАТО стижу јасни знакови да би повољна студија о изводљивости, као и стабилизација сарадње Београда с Хагом отворила пут и за укључивање СЦГ у „Партнерство за мир". Званичници у Соланином окружењу указали су и на то да се мора наћи решење и за питање избора за парла- мент државне заједнице. Брисел ће прихватити сваки договор Београда и Подгорице о том питању, укључу- јући, ако је нужно, и неке допуне Уставне повеље. Али то се мора неизоставно и хитно учинити. Соланин портпарол Кристина Гаљак потврдила је агенцији Бета да високи представник ЕУ у сусрету са Тадићем и Коштуницом жели да укаже на то да сад треба иско- ристити повољну атмосферу и околности за брже придруживање СЦГ Европској унији. Како Бета сазнаје у европским дипломатским изворима, Рен је недавно послао писмо Коштуници у којем изражава уверење да ће власти у Београду до краја марта учинити нужне „опипљиве кораке" у сарадњи с Хашким судом и тиме омогућити да Европска комисија да позитивну оцену студије о изводљивости. (Бета, 20.3.2005.)

Помози, силни, народу мом, Из пропасти чуј му глас! Да веру сачува, душу и дом, Буди му штит и спас. (1942)

4

Светислав Стефановиђ

Iskra 1. april 2005


DEUTSCHLAND ÜBER ALLES U Parizu se, u cijenjenoj ediciji ‘Gallimard’, pojavila značajna knjiga ‘Jedna druga Njemačka’ (‘Une autre Allemagne’) autora Edouard Husson-a, profesora povijesti na Sorboni. Knjiga je značajna po tome što su dva obimna poglavlja posvećena ulozi Njemačke u ras- padu Jugoslavije. Način na koji je to urađeno je neuo- bičajen za velike medije Zapada. Naime, u knjizi se, umjesto povike na Srbe i na Miloševića, pokazuje da je Njemačka ta koja je bila glavni krivac za nedavne bal- kanske ratove. U prilog tome, ponuđen je velik broj činjenica. Evo osnovnih ideja E. Hussona. Po njemu je, dakle, odgovornost Njemačke za raspad Jugoslavije bila odlučujuća. Nakon ove tvrdnje, Husson se pita koja je to perverzna logika kojom se rukovodila Europska zajednica koja je Miloševićevom nacionalizmu suprotstavila hrvatski i albanski mikrofašizam? Zašto je većina zapadnih intelektualaca tolerirala takvu Hrvatsku kad se zna da je Tudman negi- rao genocid nad Jevrejima, relativizirao ustaške zločine, i bio odgovoran, u nedavnim sukobima, za istjerivanje 500 000 Srba iz Hrvatske što je bilo najstravičnije etničko čišćenje u devedesetim godinama. Čitav svijet je lio gorke suze nad Srebrenicom, dok etničko čišćenje Srba iz Krajine popraćeno sa više od deset tisuća (do 40 000) mrtvih Srba, nitko ni ne spominje? Objašnjenje, da je za sve to kriv Miloševićev nacionalizam nije nimalo uvjerlji- vo uzevši u obzir hrvatski ultra-nacionalizam i Izetbegovićev islamski fundamentalizam. Specifična odgovornost Njemačke 21. kolovoza 1991., Predsjedništvo Jugoslavije i predstavnici Republika složili su se oko minimalne poli- tičke i ekonomske suradnje, što je pozdravila Europska zajednica. Istog dana, Hans-Dietrich Genšer, njemački ministar vanjskih poslova, susreće se sa hrvatskom i slovenačkom delegacijom priznavajući de facto nezavis- nost dviju republika. Četiri dana kasnije, Genšer saziva jugoslaven- skog ambasadora u Bonu, zaprijetivši : «Ako krv nastavi da teče i ako se odmah ne zaustavi djelovanje JNA, Njemačka će ozbiljno razmotri- ti pitanje nezavisnosti Hrvatske i Slovenije u postojećim republičkim granicama. Njemačka će, također, jednako djelovati u okviru Europske zajednice«. U stvari, Njemačka je bila spremna na odmjera- vanje snaga unutar Europe. Nekako, u isto vrijeme, Genscher i Kohl primaju Tuđmana u posjetu. Njemačka se angažirala (i sprovodila u praksi) na neprekidno suprotstavljanje svima koji su bili protiv raspada Jugoslavije. U studenom 1991., ministar unutrašnjih poslova Njemačke, VVolfgang Schauble, poziva Europsku zajednicu na vojnu intervenciju protiv Srba. Šestog studenog 1991., Kohl pred Bundesta- gom oduševljeno podrzavlja sankcije Europe protiv

Iskra 1. april 2005

Srbije: “Pozdravljam odluku Europske zajednice od 4. studenog. To će ubijediti Srbe da se klone politike nasi- Ija. Ova je odluka dobrim dijelom rezultat njemačke poli- tike”. Genscher je bio još direktniji: “Nadamo se, da će sankcije biti ozbiljno primjenjene...Ne želim kriti to, da će, u protivnom, Europa zapasti u tešku krizu”. Njemačka je već 10 prosinca, prije ostalih, uvela sankcije protiv Jugoslavije (S i CG). Međutim, četiri godine kasnije, kada je hrvatska vojska protjerala preko 200 000 krajinskih Srba i počinila mnogobrojne druge zločine, Bon je sve uradio da spriječi sankcije međuna- rodne zajednice protiv Hrvatske! Njemačke novine TAZ od 5. travnja 1993., govore na koji način su pojedini članovi Europske zajednice pristali na priznanje Hrvatske i Slovenije. Engleskoj je obećano da socijala neće ući u Mastrihtski sporazum. Španjolskoj, Portugalu, Irskoj i Grčkoj, Genscher je obećao znatna financijska sredstva. Francuskoj, koja je mislila igrati vodeću ulogu u ujedinjenoj Europi, je bilo stalo da se Mastrihtski sporazum potpiše bez obzira na cijenu. Svojim ponašanjem, Njemačka je zadala odlu- čujući udarac Helsinškom sporazumu iz 1975. koji je bio obnovljen 1990. i koji je govorio o nepovredivosti europ- skih državnih granica nastalih nakon Drugog svjetskog rata. Jedini način promjene bio je demokratski pristanak zemalja koje su htjele promjene i to bez nasilja i bez pri- tisaka sa strane. Njemačka je bila prva koja je na taj način promijenila granice; obje bivše Njemačke su na to dobrovoljno pristale, kao i okupacione snage Zapada i SSSRa. I tek što se ujedinila, Njemačka kao da je zabo- ravila demokratske principe Helsinkija gurnuvši bivše jugoslavenske republike u međusobni rat. Što se tiče BiH, bosanski Srbi su jasno dali na znanje da se ne žele odvajati od Srbije; smatrali su, s obzirom na postojeću muslimansko-hrvatsku koaliciju, da će u novoj, «nezavisnoj, državi biti diskriminirani. Isticali su primjer hrvatskih Srba koji su po ustavu nove nezavisne Hrvatske bili tretirani kao građani drugog reda. Ali je njemačka diplomacija insistirala na referen- dumu u BiH iako je bilo vidljivo da će to biti etnički a ne demokratski referendum. (To je bilo protivno tadašnjem ustavu te republike koji je bio baziran na konstitutivnosti triju najbrojnijih naroda i gdje se nikakva odluka nije mogla donijeti bez pristanka sva tri naroda u pitanju. U takvim uslovima, referendum za nezavisnost je značio kršenje ustava i vodio je direktno u etničko-vjerski rat - Emil Vlajki). Referendum je, ipak, bio održan, Srbi su ga bojkotirali, a hrvatsko-muslimanska koalicija je dobila 63% glasova što je odgovaralo proporciji populacija u BiH. Rat je, ustvari već bio počeo u vrijeme održavanja referenduma kada su se Muslimani oborili na jednu srp- sku svadbu u Sarajevu. Šestog travnja, u Luxemburgu, na dan proglašenja nezavisnosti BiH, Njemačka je ponovila svoju ucjenu Europskoj zajednici, tražeći od nje

5


da prizna novu državu. Dan nakon priznanja BiH od strane Europe, uslijedilo je priznanje SAD popraćeno krvavim sukobima, razaranjem zemlje i etničkim čišće- njem što je potrajalo pune četiri godine. Bombardirati “srpske bandite” Njemačka je bila među prvima u svijetu koja je tražila vojnu intervenciju protiv Srba. 22. srpnja 1992., Karl Lamer, poslanik njemačkog parlamenta, izjavio je u ,Suddeutche Zeitungu’: „Ministri Europske zajednice moraju se sastati kako bi pripremili brzu vojnu interven- ciju za zaštitu naroda u BiH”. Ustvari su sve političke strukture u Njemačkoj insistirale na tome. U kolovozu, jedan drugi njemački parlamentarac, Andreas von Bulovv, traži bombardiranje Srba. Njemački tisak insisti- ra na istoj ideji; spomenimo samo 'Die Zeit’ od 19. veljače 1993. Nekoliko tjedana kasnije, član Bundestaga, Stefan Schvvarz, iznosi kako je od jednog musliman- skog generala dobio listu 107 srpskih objekata koje bi trebalo bombardirati! U isto vrijeme, komandant Bundesvvehra izjavljuje da ima već pripremljeni plan napada na položaje „srpskih bandita”!!! Njemačka se, međutim nije zaustavila na izjava- ma. Revija Defense and Foreign Affairs Strategic РоЧсу govori koncem 1992. o sistematskom i temeljitom naoružavanju Hrvata i Muslimana od strane Njemačke. Sve u svemu, pokazalo se, da su sukobi na području Jugoslavije bili idealan teren za novi njemački «soft» imperijalizam. Vuk dlaku mijenja... 1998., dolazi do smjene vlasti u Njemačkoj. Umjesto demokršćana, pojavljuje se koalicija socijal- demokrata i «zelenih» predvođenih Schroderom i Fischerom. Bilo je logično očekivati, da će nova poli- tička postava biti antiratna. Ali, ne lezi vraže! Novi vlas- todršci su, u odnosu na Srbe, bili jednako ratoborni kao i prethodni. Prema Hussonu, oni su bili ti koji su gurnuli SAD na intervenciju protiv Jugoslavije 1999. godine te u tu svrhu, 9. listopada 1988., dok još nisu bili formalno na vlasti, tandem Schroder-Fischer putuje u Ameriku. 16. listopada, njemački parlament se izjašnjava u korist vojnog angažmana protiv Srba. Po prvi put, nakon Drugog svjetskog rata, Njemačka će učestvovati u oku- paciji jedne zemlje sa 2800 vojnika, trideset tenkova, jednim brodom i 14 aviona. Albanci su u Prištini njemačke okupacione snage dočekale sa cvijećem, jed- nako kao i šezdeset godina ranije. 18. ožujka 1999., Njemačka dobija izvještaj finske komisije koja je ispitala navodni masakr u Račku i zaključila da ne postoje dovoljni elementi koji bi potvrdili tezu o masakru! Nijemci proglašavaju taj izvještaj po- vjerljivim i onemogućuju njegovo objavljivanje. Ovaj čin je direktno značio rat, jer je navodni masakr u Račku poslužio NATO-u kao pretekst za agresiju na Jugosla- viju, kako bi se, eto, spriječila daljnja humanitarna kata- strofa, to jest, kako bi se spriječio genocid nad kosmet- skim Albancima. Husson, također, ističe kako je nova njemačka vlast insistirala da, nakon pobjede nad Jugoslavijom, na Kosmetu budu trupe NATO-a a ne OUN-a! Isto tako, po Hussonu, nakon odbijanja Jugoslavije da prihvati i

6

potpiše vojni dio dokumenta iz Rambouillet-a po kome bi čitava Jugoslavija došla pod okupacijom NATO-a, Njemačka je bila ta koja je odbila bilo kakve daljnje pre- govore sa Srbima i tražila od NATO-a da odmah otpočme s napadom. Autor ovih redova smatra da je na nivou činjeni- ca E. Husson predočio dragocijena saznanja važna za rasvjetljavanje uloge Njemačke u balkanskoj, a posebno u srpskoj tragediji devedesetih godina 20. stoljeća. Međutim, jednom je Hegela, nakon predavanja zaus- tavio jedan student rekavši mu: «Profesore, ovo što ste nam govorili ne odgovara činjenicama». Hegel mu je odgovorio: «Tim gore po činjenice». Drugim riječima, dati Njemačkoj odlučujuću ulogu u razbijanju Jugoslavije, a staviti u drugi plan ulogu SAD po istom pitanju, jednostavno ne odgovara duhu vremena pa, uzgred rečeno, ni već poznatim, dobro dokumentiranim činjeni- cama. Milošević, kao i Husson, čini, po autoru ovih redova, potpuno istu grešku podcjenjujući ulogu SAD i optužujući prvenstveno Nijemce! Antisemiti opet tvrde, kako su Židovi zavladali američkom administracijom i da su oni krivi za ono što je snašlo Čile, Grenadu, Panamu, Vijetnam, posebno nas, Afganistan, Irak.J Sve u svemu, bilo u varijanti Hussona, Miloševi- ća i/ili inih, postoji tendencija u naučnim, političkim i kul- turološkim krugovima u svijetu da se umanji, pa čak i negira odgovornost SAD za sva krvoprolica koja ova protestantska supersila vrši konstantno pred našim očima; preko 300 (para)vojnih intervencija nakon Drugog svjetskog rata! Teško je u ovom času decidno odgovoriti zašto je to tako, ali Hegelovo objašnjenje dato u ‘Fenomenologiji duha’ gdje sluga nesvjesno racionalizira postupak gospodara nastojeći na svaki način da mu se dodvori i poprimajući, usvajajući njegovu ideologiju, možda i nije daleko od istine.

Emil Vlajki

Potpredsednik SPO traži Draškovićevu ostavku Situacija u SPO bila bi rešena ako Vuk Drašković podnese ostavku pre Sabora stranke 14. maja, izjavio je potpredsednik SPO Vojislav Mihajlović. „Draoković je na najgrublji način prekršio Statut SPO izazivajući raskol u stranci i čak se opredelio za neke leve orijentacije koje nemaju veze sa programom SPO. I zbog svega toga bilo bi moralno da podnese ostavku na mesto predsednika". Mihajlović je istakao da poslanici SPO od kojih je glavni odbor te stranke tražio da vrate mandate, neće učestvovati na Saboru SPO. ,,Mi nećemo učestvovati, jer ti organi koji su orga- nizovali Sabor i koji će na njemu učestvovati su falsifikovani i potkupljeni. Strankom se upravlja, kako u finansijskom, kadrovskom i programskom opredeljenju, iz izmeštenog centra moći koji kotroliše Vuk Drašković", Mihajlović je rekao da poslanici čiji su mandati osporeni neće napuštati SPO i da mogu samo da ih izbace iz stranke... „Drašković nas nije doveo na poslanička mesta, već smo mi doveli njega na ministarsko mesto". (Blic, 21.3.2005.)

Iskra 1. april 2005


Nebojša Malić

GAĐANJE ANTI-SEMITIZMOM Već znana otrovna pera londonskog Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IVVPR: Institute for War and Peace Reporting) ove su se nedelje ponovo upustila u kriminalnu propagandu optužbama da u Srbiji vlada “anti-semitizam.” Ovo je apsurdna i odvratna kleveta protiv naroda koji ima najveći procenat Pravednika u Jad Vašemu, i koji je stradao rame uz rame sa Jevrejima u logorima smrti drugog svetskog rata. Kako bi postigli željeni efekat, novinari IVVPR se služe nebuloznim argumentima, neosnovanim špeku- lacijama i lažnom logikom. “Mnoge knjižare”, vele oni, prodaju Protokole sionskih mudraca, čuveni anti-jevrej- ski pamflet koji je pre vek i više sastavila tajna policija carske Rusije. Koje knjižare? Gde? Da li je toliko teško da se navede konkretan primer, kako bi čitalac mogao da zaključi da li se radi o legitimnim knjižarima ili trgovci- ma iz senke? Velika je razlika između “Nolita” i, recimo, “Ujka Adolfove Rasne Čitaonice”. Ali IWPR to ne zanima, pa se zato i ne spominje. Zatim se pominje “spisak Jevreja u Srbiji” objav- Ijen na neonacističkom internet-listu Stormfront, navod- no od strane nekoga iz Srbije, “zaključuje većina komen- tatora”. Opet, ko su ti komentatori? Srbija je prepuna komentatora, od kojih su mnogi presrećni da optuže svoju zemlju i narod, koje preziru, za najveće gadosti. Da ne bih ovde bio kriv za isti greh za koji optužujem IVVPR, navešću samo primer kolumnista dnevnika Danas. U današnjoj Srbiji su mišljenja na prodaju, a IVVPR ima dovoljno sponzora da može da ih priušti. Piskarala IVVPR zatim pribegavaju pretpostavka- ma: “Drugi strucnjaci se slažu da Srbija postaje rasadnik za eksremne rasističke ideologije - što je delimično posledica decenije ratova pod Slobodanom Milo- ševićem, kada su mediji opisivali Hrvate, Muslimane i Albance kao demonske neprijatelje nevinih Srba.” Ne samo da je ovo bezobrazna zamena teza (tačno je upravo da su Hrvati, Muslimani, Albanci i medi- ji na Zapadu predstavljali Srbe kao demonske neprijate- Ije a sebe kao anđele - celi članak IVVPR je deo tog nasleđa satanizacijel), već joj malo niže novinari IVVPR sami protivreče. Citiraju, naime, lidera jevrejske zajed- nice u Srbiji Acu Singera da se “broj anti-semitskih inci- denata povećao posle pada Miloševićevog režima u oktobru 2000”, i da je “u proteklih pet godina u Srbiji objavljeno preko sto anti-semitskih knjiga.” Ako je anti- semitizam navodno procvetao posle pada Miloševića, kako je to onda njegova krivica? Singer “smatra da je uzrok tome što je dolazak demokratije oslobodio osećanja prema Jevrejima koja su ranije bila prikrivena.” Dakle, Srbi su uvek bili zločinci, ali ih je zločinac Milošević sprečavao da to izraze? Ko izmišlja ovakve glupostil? IVVPR doduše spominje jedan konkretan slučaj antisemitizma, malu “hrišćansku” izdavačku kuću IHTUS, koja je objavila mnoge anti-jevrejske pamflete, uključujući i “krvnu klevetu” (da Jevreji mese hleb sa

Iskra 1. april 2005

krvlju hrišćanske dece). Njen vlasnik je stari Ijotićevac, koji se tek nedavno vratio iz Amerike. Ranije spomenuti Stormfront se nalazi na kompjuteru u SAD. “Liga za odbranu Srba” (Serbian Defense League), koju takođe spominju, je takođe američki sajt, u vlasništvu američkog stanovnika koji se predstavlja kao Srbin. Dakle, svim ovim primerima “srpskog” anti-semitizma zajedničko je samo što su poreklom američki. Nije valjda da IVVPR tvrdi da je Amerika anti-semitska? Novinari IVVPR zatim napadaju Obraz, konzervativni pokret koji inače mrze srpski Jakobinci, optužbama da njihova internet-stranica preti “cionisti- ma.” Ali, da li su “Cionista” i “Jevrejin” jedno te isto? Može li neko da bude Jevrejin ali da se protivi jevrejskoj državi? Pitajte Haside, ili druge grupe ortodoksnih Jevreja koje se naglašeno protive državi Izrael kao grehu. Jesu li oni možda anti-semite? Za kraj, IVVPR izvlači adute: “jednog taksistu” i “ženu na ulici”, čije su jzjave, je li, dokaz rasprostra- njenog antisemitizma. Čestitamo, drugovi, upravo ste otkrili formulu za ispipavanje pulsa nacije! Hajde da intervjuišemo samo jednog taksistu u Njujorku - i to nasumice, da budemo fer, a ne kao IVVPR da tražimo dokaze za predodređeni zaključak - pa da iz toga zaključimo šta misle Sjedinjene Američke Države... ...Što se “žene na ulici” tiče, ona se samo usudi- la da dovede u pitanje sveti princip politike žrtve: “Jevreji koriste antisemitizam da dobiju privilegije”, navodno je izjavila. Ali, kad Singer kaže da “Krivični zakon mora da sadrži član kojim antisemitizam postaje krivično delo”, kao što to čini nekoliko pasusa niže, zar time ne dokazu- je istinitost njene teze? Zašto bi verbalni delikt protiv Jevreja bio poseban zločin, dok je klevetanje Srba jedna od najunosnijih poduhvata u medijima danas? Istinska tragedija u svemu ovome je da u Srbiji zaista postoji kampanja anti-semitizma, ali je vrši mađarska nacionalistička organizacija “Omladinski pokret 64 županije” (HVIM). Pokret organizuje projekcije mađarskog dokumentarnog filma “Trijanon”, koji ne samo što zagovara povratak na granice Ugarske iz 1918., već je u nekim zemljama zabranjen zbog antisemitizma (vidi izveštaj radija Slobodna Evropa, Nevvsline od 11. januara, pretposlednji pasus). Vlasti u Srbiji ne progone HVIM, verovatno zato što se plaše još jedne medijske hajke zbog “represije nad Mađarima”, kao prošlog leta. Stvarni anti-semitizam i mađarski iredentizam, međutim, ne zanimaju IVVPR, jer njima ne mogu da kleveću Srbe. Zato pribegavaju izmišljotinama koje mogu da koriste. Fond Otvoreno Društvo, Forin Ofis i Stejt Department bi trebalo da ovim svojim propagandis- tima daju povišicu; u svom zadatku su krajnje uspešni. 7. 2005. <antic.miroslav@gmail.com>

mart SN290

7


Из интервјуа Драгоша Калајића:

УСТАЈАЊЕ РУСИЈЕ, ЕВРОПСКА УНИЈА И ИЗГЛЕДИ СРБА У ЊОЈ, ОПАСНОСТ ИСЛАМИЗАЦИЈЕ ЕВРОПЕ Друго, капитално допуњено издање књиге „Русија устаје” Драгоша Калајића управо је у Београду изашло из штампе, десет година након првог, ратног, у Републици Српској. Оно што је пре једну деценију, у сред досад најопасније ноћи руског народа и државе, изгледало као лепа али неоснована нада — сада се, изгледа, остварује: Русија, заиста, устаје!? Није потребно ишта знати о савременој Русији па схватити да она устаје: довољно је само ослушнути како и колико очајнички данас вриште до неба против те Русије први тенори русофобије и србофобије, у служби заклетих непријатеља хришћанске Европе, од Бернара Анри-Левија и Андреа Гликсмана до Данијела Кон-Бендита. Наравно, за њих, односно за њихове атлантске налогодавце, реч „Русија” означава последњу снагу Европе кадру да је ослободи сужањ- ства те поведе у велику културну и цивилизацијску обнову — каже, у ексклузивном интервјуу за „Огледало”, писац и сликар Драгош Калајић, један од кључних идеолога српског, руског и свеевропског патриотског покрета против „поретка света као амер- ичке прћије”. Велико буђење руског медведа Да Русија устаје доказују и исходи политичких и економских сукоба са атлантском силом у непосред- ном геополитичком окружењу, дакле у бившим совјет- ским републикама Централне Азије. Упркос огромних напора и трошења стотина милијарди долара у осва- јање тог простора ради опкољавања и намераченог дробљења Русије, те експлоатације нафте и гаса, нафтовода и гасовода — атлантски стратези не успе- вају да зауставе незадрживи раст утицаја Русије. Узмимо за пример најоданијег слугу атлантске стратегије, Грузију. Рачунајући да је претворе у мосто- бран исламистичких напада на Русију, вашингтонски стратези су у њу страћили, током последњих десетак година, тачно десет милијарди долара. Шта су добили? Једног економског богаља и политички крај- ње нестабилног вазала, који није у стању да влада ни сопственим простором, да сузбије сопствене сепа- ратистичке покрете и одговарајуће парадржаве. У енергетском домену Грузија потпуно зависи од Русије јер су њени ресурси и инфраструктуре власништво руских компанија. У питању су практично депривати- зоване, односно подржављене компаније које воде рачуна не само о профитима већ надасве о геополи- тичким интересима Русије. Од Грузије до Узбекистана, руске компаније скоро редовно побеђују англоамеричке, купујући изворе енергената и одговарајуће инфраструктуре те мреже преноса, плаћајући готовином или отписом дугова из совјетског периода. Према налазима вашингтонске администрације, које је недавно пренео лондонски „The Economist", руске компаније кон- тролишу енергетске ресурсе, нафтоводе и гасоводе и

8

у Казахстану, Туркменистану, Јерменији, Белорусији, Украјини, Молдавији те Летонији, Литванији и Естонији. Осим тога, руске још оперативне војне базе и инста- лације налазе се у Казахстану, Киргизији, Таџикистану, Азербејџану, Грузији, Јерменији, Белорусији, Украјини и Молдавији. У домену наоружања, Русија је око дванаест година испред САД, способна да одврати сваку претњу и разбије сваку одбрану. Један од битних узрока тих победа над атлантским непријатељем Русије и Европе је и његово незаустављиво економско слабљење. Најсажетије речено, у презадуженим касама највеће паразитске силе у повести света, дакле САД, нема довољно финансијских средстава за успешни наставак необ- јављеног рата ради давно планираног освајања Русије и њених богатстава. Од Запада технологију, а не културу Владимир Путин је име руског преокрета, али и енигме која још увек није разрешена. Уз низ суштин- ски важних учинака, као његове велике слабости наводите недостатак самобитне државотворне идео- логије, кретање у оквирима западних политичких стереотипа, налне површност обрачуна против „нове кримиреволуције”...? По свему судећи, и данас у Кремљу преовла- дава „западњачка” политичка мисао, премда је она прожета најбољим намерама. Њена суштинска споз- најна грешка, још од времена цара Петра Првог, почи- ва у превиђању разлика између цивилизације и кул- туре. Као да су оболели од неког комплекса ниже вредности, ни најумнији „западњаци” не увиђају супе- риорност руске културе над западњачком, односно англоамеричком. Стога они, усвајајући — иначе сасвим оправдано, ради јачања Русије — цивилизацијска те технолошка достигнућа западне цивилизације, прих- ватају, као да их неко на то обавезује, и одговарајуће политичке те економске системе, моделе и циљеве живота, који су углавном сушта супротоност руској, словенској и православној култури и традицији. речено, за човека западне, Најсажетије англоамеричке цивилизације, профит је све и свја а тржиште врхунски арбитар, док је људски живот ту пуко средство, награђивано учешћем у потрошњи, односно приступом у општи супермаркет. За руског, као и српског човека — који су данас најцеловитији представници веродостојних Европљана — целовит живот појединца и заједнице је врхунски циљ, а рад и предузетништво су само део томе подређених сред- става. Како је већ де Токвил уочио, западна, англоамеричка „демократија” разара нацију и зајед- ницу те људе чини усамљеним, подстичући у њима себичност и похлепу, у којима су већ класици либе- ралног капитализма видели и славили основне покре-

Iskra 1. april 2005


тачке снаге економског раста. Насупрот томе, истин- ски Рус или Србин себе види као карику у заједници врлина и воља, успомена и нада, што у њој, данас и овде, повезује оне којих више нема с онима којих још нема. Ми се не осећамо усамљени, ми нисмо себични и похлепни већ смо племениташко великодушни и дарежљиви, по древној формули православне етике: „Твоје је само оно што дарујеш другима.” Дакле, ускраћивати Русима или Србима одговарајући, самобитни политички и економски систем, који би најподобније чувао и развијао особености њиховог стила живота и погледа на свет — може изјаловити све што је стекнуто усвајањем западних цивилизацијских тековина и изазвати погубне па и кобне последице. Наметање западњачких, англоаме- ричких политичких, економских и културних система и модела неминовно води у катастрофу, која је већ сад видљива. Управо то наметање је главни узрок демографског суноврата руског народа, коме уништавају веру у себе и поверење у будућност. Шпенглер у руском и словенском свету види исходиште новог цивилизацијског циклуса, након „пропасти Запада”. Да ли се усправљање Русије, о коме сведочи Ваша књига, може сагледати као један од првих знакова рађања Нове Европе, или су такве оцене преурањене? Данас се у потпуности потврђују интуиције не само Шпенглера већ и великих руских словенофила да једино Русија може спасти Европу. Тежиште судбине Европе и Европљана није у Брислу већ у Москви. Када је реч о Европској унији, она све више поприма изглед гробнице слобода и права, суверенитета и благостања европских народа. Као што сам већ осветлио у студи- ји „Европска идеологија”, све жртве и преноси су- веренитета те политичких и економских средстава деловања са националних разина у заједничку, бриселску „касу” — показали су се не само залудним већ и погубним. Као да су пропали у онај митски бунар без дна. Обезвластивши се, чланице су постале слабије него икад а Европска унија је остала једнако разоружана и немоћна да се носи са растућим иза- зовима света. Три перспективе за ЕУ Како сада ствари стоје, Европска унија има само три перспективе ка хоризонтима будућности. Прва: да се распадне, што је највероватније, услед растућих унутрашњих сукоба интереса и спољних при- тисака. Друга: да уласком Турске изгуби европску и поприми трећесветску и исламску природу. Све званичне демографске пројекције указују да ће уласком Турске, у року од једне до две генерације већинско становништво Европске уније бити неевроп- ског, азијског и афричког порекла, а да ће у верском домену владати ислам. Уосталом, владајуће, протурске политичке и економске елите то не крију. Ево, управо ми је под руком примерак најтиражнијег и најутицајнијег италијанског дневника, „Corriere della sera”, чији директор, у свом коментару, „мртав хладан” обавештава читаоце како не треба више да брину да ли ће Европа постати исламска или не. Каже како нема више никакве сумње да ће Европом владати ислам те наводи, као потпору своје (антихришћанске?) жеље, опажање једног од најугледнијих исламолога Запада, Бернарда Луиса: „До краја овог века наш кон- тинент ће постати исламски.” Наводно, једино

Iskra 1. april 2005

отворено питање је да ли ће то бити „шеријатски” или „умерени ислам”, односно „еуроислам”. Трећа и једина спасоносна перспектива је да Европска унија одбије Турску те да следи европску традицију, да се преобрази у федерацију или, још боље, у империју, у најбољем смислу тог политичког појма. Неопходно је да одлучно брани свој простор и своје отаџбине, своју производњу и своје тржиште, своје културе и традиције. Европљани морају постати самодовољни у сваком погледу, како би били не само неусловљиви и неуцењиви већ и како би могли да моћно утичу на светске процесе, да их позитивно прекрећу од глади и очајања ка просперитету. Наравно, такву самодовољност и моћ Европ- ска унија у садашњем стању не може да оствари. Она је остварива једино у вишестраној симбиози с Русијом те с одговарајућим економским савезима, у првом реду са Заједничким економским простором (Русија, Белорусија, Украјина и Казахстан). Дакле, реч је о Европи од Рејкјавика до Владивостока. Европа није земља дембелија Каква би, онда, по Вама, требало да буде оријентација Србије и Црне Горе у погледу Европске уније? — Да се ми разумемо: они који су на превару те захваљујући лаковерности и разочараности, исцрпљености и малодушности српског народа отели власт 5. октобра 2000. године — дакле гомила интелектуал- них црва и моралних наказа, лопужа и битанги — засењују простоту приказујући Европску унију као решење свих проблема да би правдали сва своја штеточинства, од разарања државе и војске, до уни- штења националне економије и велепљачке народне имовине. Они појма немају шта је Европска унија, нити их то занима. Примерице, недавно сам у Женеви срео господина Мирослава Јовановића, који у стручном свету ужива углед једног од најбољих познаваоца економских аспеката Европске уније, а његово капи- тално дело, „Економија европске интеграције”, превео је с енглеског и објавио, прошле године, београдски Економски факултет. Питао сам га да ли му се ико од наших политичара обратио за обавештења или савет у погледу Европске уније. Одговорио ми је, с тужним осмехом: „Нико живи!” Нити ту багру на власти занима што би члан- ство у НАТО увећало наш спољни дуг за неколико милијарди долара те драстично угрозило нашу безбедност, стављајући нас у први ред освајачког похода САД против преосталих слободних исламских земаља, с којима треба да имамо пријатељске односе. Неопходно је јавно предочити и размотрити шта Србија и Црна Гора могу добити а шта изгубити у Европској унији. Данас Европска унија новопримљеним чланицама пружа две основне корпе користи. Прва: тржиште посебно отворено за пољопривредне производе, текстил, металургију и хемијске супстанце. Друга: фондови за финансијске подршке, од којих су најзначајније субвенције пољопривредне производње. И то је све! Ваља истаћи да су ти фондови већ драстично стањени и да је субвенцијама пољопривредне производње суђено да до краја ове деценије буду

9


Из интервјуа . .. укинуте, јер их је Светска трговинска организација прогласила кажњивим обликом нелојалне конкурен- ције. Тада ће изумрети ратарски сталеж у Европској унији што данас опстаје и одолева конкуренцији из Трећег света једино захваљујући субвенцијама. Црни Београд на просјачким коленима Међутим, наша скора, будућа, надам се државотворна и препородилачка политика... мора и у том домену бити прагматична. Неопходно је јавно залагање за улазак у Европску унију а истовремено припремање за све могуће сценарије и алтернативе. Примерице, ако Турска уђе у Европску унију — импе- ратив опстанка нашег народа и државе захтеваће да будемо на поузданој дистанци. У противном, ми ћемо, с Бугарима, бити први на удару усељеничких таласа милионских маса, гладних плодне земље и шума, чис- тих вода а и лепих жена. Само у Цариграду и околини данас је накрцано скоро двадесет милиона, што једва чекају да се размиле по Балкану. У Брислу отворено и јавно обећавају Турској да ће Балкан бити под њеном владавином. Иронија судбине је да би од чланства Србије и Црне Горе у Европској унији она имала много веће користи него ми, особито геополитичке и геоеко- номске. То у Брислу добро знају и то ми је управо поверио стари пријатељ, запослен у Европској комисији, говорећи ми о досманлијским изасланицима с највећим презиром. И сад, уместо да ми условљава- мо, да не кажем уцењујемо Европску унију да ли ћемо ући или не — званична политика црног Београда је на просјачким коленима. Препоручио бих будућој влади националног спаса да истовремено форсира оријенатацију ка Русији, односно ка Заједничком економском простору те ка Евроазијској економској заједници. Осим много већих користи које нас очекују у тим савезима а без икаквих штета — чланство у њима би силно ојачало и нашу преговарачку позицију спрам Европске уније те отворило могућност залагања за поменуту, велику симбиозу евроазијских размера. Да ли смо дигли руке од самих себе? За разлику од Русије, која се усправља, Србија је бачена у бездржавно стање. Срозана и понижена, изложена мрцварењу и освети србофоба, харању распикућа и провинцијалне агентуре американизма. Може ли се из искуства руског препородилачког преокрета извући делотворна поука за постпетоокто- барску Србију? — Ваш тачни опис стања савремене Србије могао би послужити и за описивање стања Русије, током последње деценије двадесетог века. Као и Русија тада, Србија и Црна Гора данас су под окупаци- јом. Ипак, услови за противпокрет су прилично различити и једино што би нам користило из руског искуства је да се не предајемо малодушности већ да свим силама мисли, осећања и дела стремимо ослобођењу и препороду наше државе. Видите, кад човек анализира исходе разних прошлогодишњих избора у Србији испада да је поло- вина народа „дигла руке од свега” и препустила се стихији. Дакле, сами Срби су први кривци свог поли-

10

тичког пораза од 5. октобра 2000. године те за одржање окупације. Основни задатак... је да тој половини улије самопуздање и наду... Путину недостаје идеологија Наводите Гоамшија кад каже како сви велики покрети у историји потичу из радионица идеја. V којим је радионицама идеја, према Вашим увидима, пресудно припремљен овај руски обновитељски покрет? Нажалост, у питању је стратегија, а не, иначе преко потребна, нова руска идеологија. Та стратегија потекла је из лабораторија КГБ, које су окупљале елитне интелектуалне моћи. За разлику од негативне селекције политичара, у КГБ је владао позитивни принцип селекције кадрова. КГБ није образовао свој састав путем конкурса, већ непосредним осматрањем и позивима. Уочавани су и бирани најбољи. Имајући у виду да је Путин носилац „црног појаса” у џудоу, рекао бих да је он творац можда нај- значајнијег дела стратегије, што верно преводи основно начело те далекоисточне борилачке вештине: користити ударац противника за противнапад. Примерице, широм планете, силом или милом, вашинг- тонски стратези намећу „глобализацију” и „укруп- њавања”, односно рушење свих одбрана националних економија пред освајачким походом наднационалних компанија, као тобоже универзални лек за све економске проблеме. Руска стратегија то спремно прихвата и врши „глобализацију” унутар Русије и шире, силно јачајући руске привредне и политичке моћи. Сад вашингтонски стратези очајавају, јер су сво време убеђивали Москву како „модернизација” тобоже изискује „децентрализацију” и уситњавање свега, од државе до великих индустријских система. Отоманска сенка опет над Европом Нас има једва осам милиона, у демографском опадању, а Турака ће, кроз десет година, бити деведесет милиона, с афричким наталитетом. Не рачунам стотине милиона туркофона из Централне Азије. Дакле, ако уђемо у ЕУ у којој би била и Турска, дакле не више европску већ заправо турско-европску или исламску унију — ми ћемо постати национална и верска мањина у сопственој отаџбини и сва достигнућа наших предака, од Првог српског устанка до Балканских ратова, биће поништена и изјаловљена. Уосталом, кад се Ердоган, прошлог децембра, трију- фално вратио у Анкару из Брисла — где је виком, претњама и уценама изнудио такорећи безусловну капитулацију на рате — маса га је дочекала хорским покличем: „живео освајач Европе!” То доста говори с каквим „духом” Турци улазе у Европу: да остваре оно што нису успеле Османлије. Уосталом, већ прошлог јануара турска војна авијација продрла је, изазовно, неколико пута у ваздушни простор Грчке и дала до знања како Турска не одустаје од територијалних пре- тензија. Ако је турска политика сада, на прагу Европске уније, толико дрска и агресивна, уцењивачка и претећа — каква ће тек бити кад Турска уђе у Европску унију и ту постане највећа те и пресудна политичка сила? 2.

март 2005. ОГЛЕДАЛО

Напомена Искре: Ово је део знатно опширни- јег интервјуа г. Калајића. Неки одговори су незнатно скраћени.

Iskra 1. april 2005


OD SARAJEVA DO BEJRUTA Prvu frazu koju sam naučio na latinskom, bila je: ‘Repetitio mater studiorum est’. Ali neke stvari koje se u politici bez prestanka ponavljaju i koje bi trebalo da nas nečem nauče su, s jedne strane, krvavo dosadne a, s druge strane, oni kojih se to direktno tiče nikako da išta shvate. Doduše, običan posmatrač teško može shvatiti o čemu ovdje pričam, a zbunjenost se povećava prilikom izlaganja događaja koji naizgled nemaju nikakve međusobne veze. Što bi, na primjer, moglo povezati ubistvo Stambolića, Đinđića i bivšeg libanskog premi- jera, te trovanje sadašnjeg ukrajinskog predsjednika? Ima li to ikakve veze sa sarajevskim masakrima i navod- nim masakrom u Račku?. Različite ličnosti, različite zemlje, različita vremena. Ipak ih nešto vrlo čvrsto veže. To su Sjedinjene Države. Da bi stvari načelno razjasnio, postavljam ge- neralnu hipotezu: Svaki put kada američke ovce-vukovi žele da ostvare neke interese u nekoj siromašnoj zemlji, pribje- gavaju, uz pomoć domaćih marioneta, separatista i/ili kvislinga, aranžiranim stvarnim ili izmišljenim ubistvima i masakrima koje stavljaju na račun političke ekipe dotične zemlje preko medijske demonizacije. Nakon toga, ako iznuđena destabilizacija nije dovoljna, udare bombama po toj zemlji. Čitav postupak se naziva: primjenjena demokracija, humanitarna ingerencija i slično. Evo objašnjenja prethodnih primjera: -U posljednjih 15 godina, otkako su Ameri, nakon propasti soc-bloka, ostali jedina svjetska velesila, prvo su naznačeni metod primijenili na Sarajevo. Tamo su aranžirali nekoliko masakra, preko svojih medija (a kontroliraju preko 90% medija planete) i međunarodnih institucija (koje, uglavnom, također kontroliraju) optužili su za krvoprolića Srbe, i nakon toga udarili bombama po srpskim položajima u BiH. -Nastavili su sa Kosmetom po istom principu, izmislili masakre u Račku i Izbici, optužili Srbe za smrt 500 000 (!) Albanaca i izvršili agresiju nad Jugoslavijom. -U 2000-oj godini, nakon priglupog Miloševi- ćevog poteza da organizira prijevremene predsjedničke izbore, Ameri su aranžirali, pored akcije destabilizacije Jugoslavije koja se vršila iz Budimpešte, otmicu Stam- bolića i medijski optužili Miloševića. U tom času, Koštuni- ca je već bio jedini protukandidat, Stambolić je dakle bio politički mrtav, i Milošević je bio posljednja osoba kojoj bi bilo stalo da se Stambolić ukloni. I to upravo pred same izbore. To čak ni neki imbecil ne bi uradio! Ali, istina u tom casu uopće nije bila važna. Bilo je važno dobiti izbore i, izvjesno je, da određeni broj glasova koje je Koštunica dobio idu na račun otmice Stambolića. -U času kada je trebalo optužiti, kidnapirati i pre- dati Hagu Miloševića, Ameri su preko svojih marioneta u Beogradu izmislili i medijski propagirali nekakve hlad- njače i ‘masovne grobnice’ Muslimana, Hrvata i Albana-

Iskra 1. april 2005

ca usred Beograda (pardon: na Batajnici), te krematorije u Boru (!), i sve to stavili na račun Miloševićevog režima. To je rezultiralo apatijom naroda koji nije previše reagi- rao na kriminalan postupak u vezi Miloševića. -Ameri su čak spremni da žrtvuju vlastitu popu- laciju kako bi ostvarili svoje imperijalističke ciljeve. Postoje više studija o Perl Harboru iz kojih se vidi, da su američke vlasti znale za japanski napad u decembru 1941. 1961., američki vojni krugovi su planirali operaciju gdje je trebalo da sruše veći broj vlastitih putničkih aviona, da za to optuže Kubu i da je nakon toga napadnu. Po velikom broju utvrđenih činjenica, postoji opravdana sumnja da su Ameri znali za i dozvolili otmice aviona 9/11/2001, kako bi opravdali kasnije okupacije Afganistana i Iraka. Ono što nisu predvidjeli, bilo je rušenje dviju kula u Njujorku i žrtve koje su rušenjem rezultirale. Tragično je, ali i to im je bilo dobro došlo za buduću agresivnu politiku. -Kada je Đinđić, početkom iračke krize, počeo okretati leđa Amerima i približavati se Europi (privre- menoj osovini Pariz-Berlin-Moskva), bio je eliminiran uz odlučujuću asistenciju određenih domaćih marioneta. To je rezultiralo operacijom ‘Sablja’ koja je u mnogome pod- sjećala na postupak Hitlerovog režima koji je prvo dao eliminirati Romela, a onda naredio istragu o ubistvu. -Američke, medijski propagirane, izmišljotine o iračkim sredstvima za masovno uništavanje i o vezama Sadama sa AlKaidom, prethodile su napadu na Irak. -Par dana prije američkih predsjedničkih izbora 2004., sintetizirani su glas i pokreti Ben Ladena, i takva «njegova» prijeteća, teroristička poruka, difuzirana je di- Ijem Amerike. Analitičari smatraju da je to bilo odlučujuće da Buš dobije izbore. -U Ukrajini, Ameri su, u toku predsjedničkih iz- bora, organizirali destabilizaciju režima i dozirano trovanje sadašnjeg predsjednika. Nije dokazano da je to išta pomoglo što se tiče rezultata izbora, jer je podjela na prorusku i prozapadnu struju u narodu već postojala. Ali, eto, dobro je osigurati se, «zlu ne trebalo». -Konačno, u 2005., u Libanu je eliminiran ехpredsjednik te zemlje, koji je bio antisirijski nastrojen. Naravno, za to je odmah optužena Sirija! Ali zašto bi Sirija dala ubiti jednog ex-predsjednika? Drugo, međunarodna izolacija Sirije traje već poduže, a ameri- čka intervencija visi nad glavom te zemlje kao ‘Damoklov mač’. U takvoj situaciji, treba stvarno biti posljednji mazo-imbecil pa eliminirati nekoga bez ikakve vidljive koristi, i od čega može rezultirati jedino političko samoubistvo. Sve u svemu, izvjesno je, da je Sirija sli- jedeća žrtva američkih ovaca-vukova. Iz ovih nekoliko primjera je vidljivo da Ameri nemaju previše mašte; upotrebljavaju praktično isti, lako raspoznatljiv, metod u različitim varijantama. Međutim,

11


Дитмар Хартвиг, шеф Мисије ЕУ на Косову и сведок одбране у Хагу:

КАКО ЈЕ НА КОСОВУ МЕДИЈСКИ И ПОЛИТИЧКИ РЕЖИРАНА АГРЕСИЈА НАЈУГОСЛАВИЈУ На Милошевићевом суђењу у среду, 2. марта 2005., саслушана су два сведока одбране. Мирко Бабић, македонски медицинар, који је пружао меди- цинску помоћ албанским избеглицама за време Косовског рата и Дитмар Хартвиг, шеф мисије Европске уније на Косову од новембра 1998. до 19. марта 1999. Први сведок тога дана био је Мирко Бабић. Бабић је пружао директну медицинску помоћ избеглим Албанцима у логорима у Македонији. Био је у логорима свакодневно за време целог трајања бом- бадовања Југославије од стране НАТО-а. Иако непосредан сведок, Бабић није видео ниједног јединог Албанца који је био тучен или рањен од српских безбедносних снага. По његовом сведо- чанству најчешће медицинске жалбе су била дисајна оболења: прехлада, ангина, бронхитис, итд. Нико од Албанца није показивао икакве знаке физичког злостављања. Бабић каже да су Албанци у почетку говорили да беже са Косоава од НАТО бомбардовања, али су касније почели да мењају своју причу, да су их Срби истерали и насилно злостављали. Један стари Албанац му је чак рекао да га је KilA изгнала са

Od Sarajeva ... ono što je porazno, to je da uvijek pronađu za svoje svi- njarije hrpu političkih i medijskih petokolonaša, a da, nažalost, i dio naroda olako nasjeda na ovakve manipu- lacije! Treba samo komparirati snimke “oktobarske re- volucije” u Beogradu 2000. godine protiv Miloševića, te nedavne ukrajinske i libanske “revolucije”. Liče kao jaje jajetu, dok “nezavisni” mediji trube o “demokratskom buđenju naroda”. “Spontano demokratiziranje” u Beo- gradu Ameri su financirali sa 70 milijuna dolara. Ubrzo će se saznati koliko ih je to koštalo u Ukrajini i Libanu. Doduše, i SAD-u je jasno da neće još dugo moći pribjegavati ovako prozirnim postupcima. Nakon Sirije, dolazi na red konačno razbijanje srpsko-crnogorske kon- federacije i proglašenje Kosmeta nezavisnom državom. Kada će na red doći secesija poalbanjenjih općina Medveđe, Bujanovca i Preševa, odvajanje “bošnjačkog” Sandžaka, te “demokratska” pobuna vojvođanskih Mađara, ostaje da se vidi. Ali, srećom po Amere, oni neće morati išta prethodno previše izmišljati kako bi os- tvarili ove nove “narodne” ciljeve! Politička ekipa na vlasti u S i CG, sa individuama kao sto su Dukanović, Tadić, Čović, Drašković i kompanija, omogućit će, kao i do sada, sve što Ameri zažele, pa čak i mnogo, mnogo više od toga. Emil VLAJKI

12

Косова, каже Бабић. Kao и претходна два македонска сведока, Бабић је био сведок и активности западних медија према избеглицама. Бабић је видео групу избеглих како краду носила из медицинских залиха. А потом како на носи- ла стављају потпуно здравог човека и једну западну новинарску филмску екипу како то снима. Пошто су сниматељи завршили, човек је скочио са носила, док су се сви ангажовани у овој малој представи смејали опраштајући се међусобно. Бабић је био сведок кад је једна Си-Ен-Ен филмска екипа режирала лажни егзодус ибеглица преко једног брда. Скупљена је велика група избеглих и камере су их снимале како прелазе преко једног каљавог брда. Сниматељи су регрутовали старе људе и малу децу да буду део ове групе. Сниматељи су одвајали децу од њихових родитеља и удвајали их са старима које деца нису знала. Последица је била да су деца плакала. Сниматељи Си-Ен-Ена су ишли чак тако далеко наговарајући старе људе да ваде своје марамице и да се праве као да и они плачу. Бабић је протестовао код македонске полици- је па је она зауставила ову режирану представу. Сведок је означио Си-Ен-Ен и Би-Би-Си као најод- говорније за режирање лажних филмованих вести. Бабић је подржао сведочанство ранијих све- дока да су албанске избеглице малтретирале избегле Роме. Каже да су Роми морали да буду пребачени у засебне логоре како би били спашени од Албанаца. У своме испитивању тужилац г. Најс (Nice) је покушао да прикаже Македонце као расисте који мрзе и злостављају Албанце. Сведок је бранио своју земљу и указао да је Македонија примила све те албанске избеглице мада финансијски није могла то да поднесе. У поновном испитивању од Милошевића, Бабић је указао да је за цело време у логорима само један избеглица умро и то не због недостатка меди- цинске неге. Си-Ен-Ен је лагао када је јавио да је осам избеглих умрло у једном дану. Следећи сведок био је Дитмар Хартвиг (Ditmar Hartvvig). Г. Хартвиг био је шеф Мисије Европске уније (МЕУ) на Косову од новембра 1998. до 19. марта 1999. када је мисија евакуисана због предстојећег НАТО бомбардовања. Г. Хартвиг је официр немачке војске и недавно се вратио из једне мисије у Кабулу. Г. Хартвиг је био главни посматрач ЕУ на Косову. Сваки осматрач ЕУ на Косову извештавао је директно г. Хартвига. Био је у редовном контакту са Ибрахимом Руговом и другим водећим косовским Албанцима, укључујући КЛА и њихово вођство. Био је такође у вези са српским и југословенским

Iskra 1. april 2005


званичницима, међународним и домаћим новинарима, као и са разним невладиним организацијама (НВО). Као главни човек на Косову, посао г. Хартвига је био да подноси дневне, недељне и месечне извештаје Европској унији о стварној теренској ситуацији на Косову. У остваривању свога задатка г. Хартвиг се ослањао на теренске извештаје својих ЕУ посматрача које су они подносили њему, као и на своје контакте и лично искуство. Када је МЕУ пре НАТО агресије била евакуисана, г. Хартвиг се вратио у Немачку. Био је шокиран да види како западни медији извештавају о ситуацији на Косову. Изјавио је Трибуналу да је пос- тојала огромна противуречност између стварног стања на терену и онога како су о томе медији извештавали. Кад је био на Косову имао је прилику да види како медији и неке западне НВО нетачно извештавају. Лично је отишао на Приштински стадион када је чуо да медији јављају да Срби тамо имају концентрациони логор за ухапшене Албанце. Посведочио је Трибуналу да тамо није нашао никаквог доказа о било каквом логору. Другом приликом Срби су били оптужени да масакрирају Албанце у Србици и сахрањују њихова тела у масовну гробницу. Г. Хартвиг је отишао на лице места и установио да су 40 Албанаца заиста били уби- јени, али не од Срба. Један сведок му је рекао да су се Албанци међусобно поубијали у крвној освети. Г. Хартвиг је изјавио да је КЛА изазивала сукобе и да је Југословенска војска и српска полиција само одговарала на провокације. Мишљење је Хартвига да је српски одговор увек вршен на дисци- плинован начин. Сведок је изразио забринутост због чињенице да његови извештаји које је слао у европске престо- нице о ситуацији на Косову нису нашли одјека у службеним публикацијама односних влада. Рекао је да када је преузео дужност шефа МЕУ, колеге су га упозориле да постоји трајна контрадикција између онога што се јавља владама ЕУ и онога што те исте владе саопштавају својим народима. На основу информација које је Хартвиг примао као шеф МЕУ на Косову, више је Албанаца било уби- јено од других Албанаца него од српских снага. Г. Хартвиг је рекао Трибуналу да апсолутно нису посто- јали разлози за НАТО интервенцију на Косову против Срба 1999. године. Хартвиг је рекао да су приче о српским насиљима против Албанаца сачињене да се НАТО-у пружи повод да нападне Југославију. Рекао је да су медији демонизирали Србе као услугу политичарима коју су жарко желели да нападну Југославију. Сведок је оптужио медије да нису одговорили својој мисији да држе политичаре одговорним. Сматра да су се медији понашали као слуге политичара. Такође их је оптужио за пристрасно и нетачно извештавање са Косова. Г. Хартвиг каже да су медији извештавали о свакој гнусности коју би Албанци рекли о Србима не испитујући је, јер су хтели да пруже НАТО-у изговор за папад.

до евакуације пет дана пре НАТО агресије, г. Хартвиг није видео или примио било какав извештај да српске безбедносне снаге изгоне Албанце из њихових домова. Нити је он имао информација о било каквом злостављању Албанаца од стране српских војника или полиције. Г. Хартвиг је као шеф МЕУ био у регуларном контакту са српским и албанским лидерима. Хартвиг је посведочио да су Срби желели да нађу мирно решење равноправно за свакога на Косову. Док су Албанци настојали да установе једно-етничко Косово којим би Албанци доминирали, које би се повезало са Албанијом. Хартвиг каже да су му Албанци говорили о Западној Македонији као „македонском делу Албаније" а о јужном делу Црне Горе као „црногорском делу Албаније". Каже да му је један албански лидер говорио да Албанци хоће Косово „не са Србима" и „не под Србима". Другим речима, албан- ска намера је да се ратосиљају Срба и одвоје Косово од Србије. Г. Хартвиг описује КЛА као подземну војску. Каже да су КЛА активности биле усмерене против мира и против мировних преговора. Г. Хартвиг је свеодчио да је КЛА увек била она која је изазивала сукобе. Одлучно тврди да Војска Југославије и српска полиција нису никада изазивали борбе. Наставио је да сведочи да су се војска и поли- ција уздржавале да одговарају и реванширају на нападе КЛА. Генерал Лукић је био одлучан да се држи споразума Милошевић-Холбрук како Србија не би била оптужена да није добронамерно преговарала. Г. Хартвиг каже да су војска и полиција чиниле све што могу да заштите животе цивила. Сведочи да никад није видео или примио неки извештај да српске снаге нападају цивилно становништво на Косову. Каже да је било случајева када би се цивили нашли између ватре полиције и КЛА, али је КЛА увек била та која је отпочињала такве борбе, обично нападом из заседе на полицију. Сведок каже да је Међународни црвени крст (МЦК) претеривао у броју избеглих са Косова. У јед- ном случају известио је о групи од 3.000 избеглица близу македонске границе, али када су посматрачи Мисије ЕУ тамо дошли да провере, нашли су само 400 избеглих. У другим случајевима МЦК би рекао да је одређени број избегао из неког села, међутим показа- ло би се да је тај број два или три пута већи од целокупног становништва тог села. Г. Хартвиг је објаснио да Мисија ЕУ (МЕУ) није исто што и Косовска посматрачка мисија (КПМ). МЕУ је установљена од Европске уније и била је прва на Косову. КПМ је дошла касније. Установљена је од Европске организације за безбедност и сарадњу (ЕОБС). На челу КПМ био је Американац, Вилјам Вокер (VVilliam VValker). SN78 <www.antic.org>, 4.3.2005.

Andy Wilcoxson

(Превод ca енглеског - Искра)

За цело време свога бављења на Косову, све

Iskra 1. april 2005

13


ПРИВАТНА ПРИВАТИЗАЦИЈА Министарство за привреду и Агенција за приватизацију су напокон, после безброј дописа удружења малих акционара, синдиката и представника локалне власти, признали да су раскинули уговоре у 105 приватизованих предузећа јер већински власници нису испунили ниједну обавезу из купопродајних уговора. Упорност се исплатила. Али, нажалост, то је само почетак. Наставак ће бити много болан за све државне службенике који су последње четири године, упркос опоменама искусних стручњака, тврдили како је наша приватизација најбоље извршена и како се читав свет диви транзиционом почетку за иметак. Истина је била потпуно супротна. Прескупе маркетиншке кампање владиних чиновника, који су покушавали да нас убеде у своју стручност и визионарство, неуморно трошећи новац пореских обвезника, показале су се потпуно сувишним и погрешним. ПР агенције нису могле да улепшају и исправе погрешан модел приватизације који се заснивао на распродаји друштвених предузећа и националног богатства. Мада је Закон о приватизацији, тако накарадан и погубан, изричито забрањивао да „предмет приватизације не могу бити природна богатства и добра у општој употреби, као добра од општег интереса”, министар- ство за распродају је, презирући протесте малобројних стручњака, арогантно и безобразно отпочело распро- дају добара од општег интереса. Продаване су цементаре, шећеране, каменоломи, пољопривредна добра, фабрике воде и рудници, најчешће странцима, по продајним ценама које су биле ниже од стања обрт- них средстава у субјекту приватизације. Тако је шећерана у Жабљу која вреди 20 мил. долара продата за 1 мил. долара, друга шећерана је на залихама имала шећера, репице и меласе за 25 мил. долара, „Сагпех” са 6.500 хектара (ха) земље, 74.000 Т силоси и неколико фабрика продата је за свега 14,5 мил. долара мада реална процена вредности капитала износи 200 мил. долара, пољопривредна добра од 35 мил. долара продавана су за 2 мил. долара на 6 годишњих рата, а фабрике воде су продаване уз тврд- њу да се не продају извори. Посебно је интересантно на који начин неколико приватника откупљују пољо- привредна добра у Војводини и тако постају модерни латифундисти. Ево једног трагичног примера успешне приватизације у пољопривреди. Друштвено предузеће има 5.0 ха земље, 20.000 Т силосе, фарму за товљење капацитета 30.000 комада годишње, прасилишта, мо- дерну фарму за пилиће и узгој говеда, млин, фабрику сточне хране, рибњак од 10 ха, солидну механизацију, возни парк, хангаре и пристојну управну зграду. Реална вредност фирме је 35 мил. долара и кад ума- њимо за вредност губитака од 5 мил. долара, добијамо нето вредност капитала од 30 мил. долара које је продато за 1,5 мил. долара на намештеном тендеру. То је било 70 одсто капитала предузећа које је припало већинском власнику. У којој држави у ЕУ, где толико стремимо, 70 одсто од 30 мил. долара износи 1,5 мил. долара? Колико је 70 одсто од 30 мил. долара? Мали акционари, преко 600 радника и пензионери, добили су 15 одсто од продате цене да би, нешто касније, већин- ски власник, одбијајући да испоштује купопро-дајни

14

уговор, насилно извршио докапитализацију и свео капитал малих акционара на свега 3 одсто. Већински власник је, морамо и то раскринкати, добио кредит од 1, 5 мил. долара и почео је након уласка у предузеће, упркос законским ограничењима, да распродаје фирму. Директорки предузећа је поклонио млин као награду за успешно извршену приватизацију и гушење права малих акционара, сву осталу имовину је брзо продао за 10 мил. долара, вратио је у року од 90 дана дуг банци, уз припадајућу камату, и зарадио чисто 8 мил. долара. Али то није све. Главно тек долази. Оно због чега је организована оваква приватизација. Већински власник се укњижио на 5.000 ха земље - бесплатно. Тачније, награђен је са 5.000 ха земље х 4.000, што износи 20 мил. долара. Дакле, сумирајмо читаву трансакцију, пиљарска рачуница, укупна зарада се попела на 28 мил. долара. Ако претпоставимо да су 3 мил. долара провизије за овакву трансакцију, онда остаје чиста зарада од 25 мил. долара. Када тај тајкун на овакав начин приватизује још шест пољопривред- них комбината, он постаје феудалац на 30.000 ха земље најбоље у Европи са тренутним капиталом од 150 мил. долара. Ако, на тренутак, за потребе ове анализе, укључимо случајеве приватизације пољопривредног земљишта у Румунији, где су Италијани 1997. купили 200.0 ха плодне банатске земље плаћајући 1ха = 100 долара, да би данас 1 ха био 1.500 долара а 2007., када Румунија званицно уђе у ЕУ један хектар ће бити долара; онда је јасно да ће спахија транзиције 15.0 укључивањем Србије у ЕУ имати капитал од најмање 450 мил. долара. Завидна свота, зар не? Тај капитал је настао трансакцијама у приватизацији које су трајале највише до једне године. Наравно, након уласка у посед предузећа отпуштени су готово сви радници, осим личних телохранитеља - криминалаца који чува- ју отету имовину, малим акционарима се физички прети и њихове акције се откупљују за багателну цену. Видећи да је приватизација транспарентна, олигарх наставља да се шири и купује хотеле, изворе топле воде, потенцијалне нафтне бушотине и веће прерадивачке капацитете потпуно на исти начин само што му је након ширења поседа, маневарски простор за шетање новца са фирме на фирму много бржи. Имамо случајеве, рецимо приватизација у Оџацима, поготово предузећа „Бачка” и „Нова Србија”, да су већински власници докапитализовали предузеће тако што исте паре шетају кроз сопствене рачуне. Бисер преваре је приватник који је откупио пет локалних предузећа тако што је докапитализацију, представљао се као стратешки партнер, вршио на начин да приватизовану фирму кредитно задужи, потом пренесе исти новац другој својој фирми, она пренесе трећој, трећа четвртој и четврта петој, па пета фирма уплати оној првој износ за испоручену фактуру. И све ово се уради, веровали или не, у - једном дану. Е, то је модерно, електронско пословање. Наредног дана прва фирма уредно врати позајмицу банци и плати камату. Закон о приватизацији је у начелима назначио (Крај на стр.16/2)

Iskra 1. april 2005


IN MEMORIAM

SIR WILLIAM DEAKIN Preminuo je u 91. godini života 22 januara 2005. g. ser Viliam Dikin (Deakin). Bio je poznat, po zlu, dvema ge- neracijama Jugoslovena. Potrebno je na početku reći da je ovaj čovek, po profesiji profesor Oksfordskog univerziteta, bio najkobnija ličnost za sudbinu države Jugoslavije. On je predao sudbinu te države u ruke, kako se u nekrologu Daily Telegraph-d pominje, jedne hulje (scoundrel), naše hulje (Tita), kako je rekao Ernest Bevin, britanski ministar spoljnih poslova u laburističkoj vladi Klemeta Atlia. On je torpedovao slabu jugoslovensku vladu u Londonu za vreme Drugog svet- skog rata. Istim oruđem pogodio je i njenog vojnog ministra generala Mihailovića. Dikin je preporučio Cerčilu jednog probisveta, šegrta Kominteme, čiji je potpuni identitet još i danas sporan. Lično sam bio šezdesetih godina dva puta u korespodenciji sa g. Dikinom. Kritikovao sam njegovu knjigu „Embattled Mountain” (Bojovna planina). Sporio sam nje- govu zaslugu za nametanje tiranije Jugoslaviji tvrdeći da se jedan elitni istoričar ne može tim ponositi. Gospodin Dikin je odgovorio: „Vaša kritika me ne iznenađuje, a očekujem kritiku sa svih strana”. Kad sam vršio istraživanja sedamdesetih i osamdesetih godina u britanskoj državnoj arhivi, puna doku- mentacija o ulozi Dikina u Jugoslaviji nije bila potpuno otvorena javnosti. Pre dve godine u Britaniji je izašao zakon o slobodi otvaranja dokumentame građe na uvid javnosti. Ovo je inspirisalo urednika londonskog lista Daily Telegraph da 25. januara 2005. objavi liberalni i opšimi nekrolog povodom smrti profesora Dikina. U nekrologu se po prvi put otvoreno tvrdi da je Dikin

odmah po stupanju na jugoslovensko tlo nagovarao Cerčila da napusti Dražu Mihailovića i prih- vati Josipa Broza-Tita, kao budućeg vladara Jugoslavije.

Podaci o Viliamu Dikinu Dikin, profesor istorije na Oksfordskom univerzitetu, osnivač je jednog novog koledža St. Antony u Oksfordu. Govorio je dosta dobro nemački i vrlo dobro francuski. Ništa nije znao o Jugoslaviji, o istoriji i kulturi zemlje. Postavlja se opravdano pitanje zašto ga je lično Cerčil izabrao da ide kod Tita? Još od pre rata, Cerčil se bavio pisanjem istorije nje- govih grofovskih predaka, porodice Marlborough. Posle ovog latio se pisanja istorije „Naroda koji govore engleski”, a posle rata pisao je „Istoriju Drugog svetskog rata”. Za ove poduhvate potreban mu je bio profesor istorije, da bude njegov lektor, korektor i savetnik. Izbor po preporuci je bio Dikin sa kojim se brzo sprijateljio. Postao je Cerčilova poverljiva ličnost. Meni nije za dugo bilo poznato da je Dikin na početku Drugog svetskog rata bio član jugoslovenske sekcije SOE (Special Operation Executive) u Kairu. Ova vrlo razgranata organizacija bila je u rangu ministarstva na čelu sa ministrom koji je bio član ratnog kabineta. Na početku ministar SOE-a bio je laburista, profesor ekonomije, kojeg Cerčil nije trpeo. Brzo ga je smenio i postavio Lorda Selbourne-a koji je bio u dobrim odnosima sa Idnom (Eden). U ovoj sekciji SOE u Kairu krojila se sudbina Jugoslavije. U sekciji najuticajniji članovi bili su komunisti. Dama Rebecca West nazvala je ovu sekciju SOE u Kairu „jazbinom” (menagerie) ili zverinjakom. Mada oštar naziv, istinito je predstavljao stanje u toj sekciji. Dominacija komu- nista u sekciji imala je za cilj da radi i Jugoslaviju zavede i odvede u sovjetsko sazvežđe.

britanska komunista, major Basil Davidson i kapetan (kasnije major) James Klugman. Obojica su tečno govorili srpsko- hrvatski jezik, naročito Klugman, ranije student Kembridž- skog univerziteta. Vojni starešina bio je Brigadir Keeble, pro- fesionalni vojnik, koji je vodio vojnu stranu sekcije. Ministarstvo SOE u Londonu dolazilo je vrlo često u sukob sa sekcijom u Kairu po pitanju Jugoslavije. Ministar, Lord Selbourne, bio je pokrovitelj Draže Mihailovića, zbog čega se sukobljavao sa Cerčilom celo vreme rata. Selborn je smatrao Dražu pravim saveznikom i prijateljem koji se stavio na stranu Britanije dok je još bila sama. Brigadir Keeble, nerazumevajući kao vojnik politiku i njene smemice, vremenom je padao pod uticaj dvojice dobro pripremljenih komunista u sekciji. Jednom prilikom, navodi se u nekrologu, Keeble je odao vojničku tajnu, dešifrovanu nemačku depešu, koja uopšte ničim ne tvrdi da Draža Mihailović kolaborira sa Nemcima, već naprotiv, da mu Nemci žele slom i propast. I pored toga nastavljaju sa lažom i propagandom, uvereni da će se upor- nim ponavljanjem poverovati da je sve to istina. Ovakvim radom dva komunca u sekciji nametnuće Keeble-u svoje gledište, a kasnije će obraditi MacLean-a, koji iako vrlo inteligentan, prihvata pro-titovsku orkestraciju. Ovo je mini- mum što treba znati za razumevanje sudbine Jugoslavije tokom prošlog rata.

Jedan nepoznati ali važan momenat Nisam znao kad sam pre dugo vremena vršio istraživanja, da su mnogi dokumenti bili nepristupačni javnos- ti. Naime, nisam znao da je Dikin od samog početka rada u SOE, Kairo, bio neka vrsta oficira SOE za regrutovanje hrvatskih rudarakomunista u Kanadi. Ovi rudari bili su u nadležnosti majora James Klugman-а, ovejanog intema- cionalnog komuniste. Njegov posao bio je da ih odmah indok- trinira i objasni njihovu ulogu pre nego budu avionom prebačeni u Jugoslaviju na komunističku teritoriju. O sebi Dikin kaže: „Cerčilu sam govorio jednom prilikom dva sata. Znao sam da zastupam neprijateljsko stanovište, koje će odigrati odlučujuću ulogu u budućim raz- govorima i prekidanju odnosa sa Mihailovićem”. Na drugoj strani Vladimir Velebit se hvali kako je indoktrinirao Dikina u Jugoslaviji. Idući do jedne reke, zatim uz plivanje i sunčanje, razgovarali su na nemačkom jeziku. Velebit nije znao engles- ki, a Dikin ni reči srpsko-hrvatskog jezika. Dr Velebit je imao prednost jer je studirao i diplomirao u Beču.

Sta je sve Dikin zaboravio ili nije hteo da kaže Čerčilu? Prvo: Dikin nije rekao Cerčilu da je Tito generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije. Takođe mu nije rekao da je Tito najamnik i nameštenik Kominforma. Drugo: nije rekao Cerčilu da je Tito vodio razgovore i sklopio ugovor sa Nemcima u martu 1943. Treće: Nije rekao Čerčilu da je Velebita otkrio SS general Glaise von Horstenau; da Velebit nije Dr Popović, već Velebit i sin jugoslovenskog konjičkog generala Ljubomira Velebita. Niti kako je to von Horstenau rekao Velebitu: ,,Mi smo (Horstenau i Velebitov otac) bili u istoj klasi Vojne akademije u Neuestadtu za vreme Austrije. Ja vam dajem dva dana da obiđete roditelje na Tuškancu u Zagrebu, a onda da mi se javite.” A kad je Velebit kupovao žilete u jednoj drogeriji, devojka na kasi ga je prepoznala i

U jugoslovenskoj sekciji SOE u Kairu radili su dva

Iskra 1. april 2005

15


Приватизација .

Dikin. rekla: „Gospon doktor mislila sam da ste u šumi?” „Nisam, odgovorio je Velebit, već u Italiji i tek sam se vratio.” Sirotu devojku odveli su Nemci koji su pratili Velebita. (Velebitova knjiga: SECANJA). Cetvrto: Dikin nije obavestio Čerčila da, dok je Čerčil razgovarao sa Titom u Kazerti avgusta 1943., nje- gov komandant partizana u Sloveniji sklopio je ugovor sa Nemcima o nenapadanju. Lorenc Kuhar mesni sekretar kom- partije u Sloveniji delegiran je da pođe u Berlin da taj ugovor potpiše. Peto: Dikin nije izvestio Čerčila da je James Klugman, komunista u SOE u Kairu, namerno sabotirao i odložio dolazak u Kairo pukovnika ПаИеу л i brigadira Charles Armstrong-a koji su bili kod Draže, da savetuju Čerčila u pogledu odnosa sa Mihailovićem. Godine 1943. pukovnik ВаИеу i Brigadir napisaće izveštaj za Foreign Office u Londonu, kao pandan onom izveštaju brigadira MacLean-a koji je vrvio netačnostima i izvrtanjima činjenica. MacLean je znao samo četiri reči na srpskohrvatskom kad je došao kod Tita, a 18 dana kasnije on se latio pisanja tog famoznog izveštaja. I sa ovakvim poznavanjem jezika i prili- ka proglašen je i postao ‘ekspert’ za Jugoslaviju. Gde si zoro da svaneš i sačuvaš nas od raznih lagarija! Brigadir Armstrong i pukovnik Bailey trebali su da dođu u Italiju oktobra 1943. da informišu Čerčila o stanju kod D. Mihailovića, ali je Klugman sabotirao i izveštaj i njihov dolazak. Oni su tek došli u aprilu 1944. g., pošto je Klugman cenzurisao i izopačio delove Armstrongovog izveštaja. U jed- nom pismu piscu ovih redova Armstrong se žalio da, kad je bio na prijemu kod Čerčila sa MacLeanom, „Čerčil me je za jedan sat upitao samo jedno pitanje, a ostatak vremena proveo je sa MacLeanom i njemu sličnima. Mene su smatrali lojalnim ofi- cirom, a ne političarem, ali uvrede ignorisanja ne mogu pod- neti”!

Poslednje. Čerčilova sumnja: Neprestana kritika koja je dolazila iz Forenj Ofisa, od pojedinaca i ustanova, uti- cala je na Čerčila da posumnja u svog miljenika Tita. Rat se zavrsio 8. maja 1945. a već 20. maja Čerčil poziva stalnog pod- sekretara F.O. Sir Orme Sargent-a i naređuje da mu: „Foreign Office dostavi u najkraćem roku puni i potpuni Dosije o Titu”. Čerčil će izgubiti izbore 15. jula 1945. i time i njegov plan da zauzda Tita. Taj Dosije F.O. o Titu objavljen je u mom Zborniku.

Staniša R. Vlahović

Kondoliza Rajs kritikovala Evropu Državni sekretar SAD Kondoliza Rajs izjavila je da su vlade evropskih država neodgovorne ukoliko ukinu embargo na izvoz savremenog oružja Kini, jer bi ono jednog dana moglo da bude upotrebljeno protiv američkih trupa na Pacifiku. „Amerika je ta koja brani Pacifik, a ne Evropska unija", rekla je Rajsova tokom posete Seulu. „Evropska unija ne bi trebalo da doprinese mogućnosti da savremeno naoružanje koje će izvesti u Kinu bude okrenuto protiv američkih trupa". Iz Brisela je nedavno najavljeno da će EU uskoro razmisliti o ukidanju embarga na izvoz oružja u Kinu, koji je uveden 1989. nakon protesta naTjenanmenu koji je ugušila vojska. Poslednja stanica turneje po Aziji Rajsove juče bio Peking. (Blic, 21.3.2005.)

16

да ce приватизација заснива на „формирању продајне цене према тржишним условима”. Врхунац цинизма је када контролори Агенције за приватизацију, након силних писама упозорења малих акционара и синдика- та, дођу у редовну контролу и констатују да предузеће добро послује и да су испоштоване одредбе купопро- дајног уговора. Има ингениозних већинских власника који нађу неку половну машину на отпаду за 5.000 долара, нашминкају мртваца и прикажу обавезну докапитализацију од 500.000 долара. Има и комичних ситуација, када нови власник „Узора” Ваљево, који се данас налази у затвору због привредних малверзација, изврши докапитализацију текстилне индустрије њивама и ливадама неке његове рођаке. Зашто је то тако? Набројати шта се све дешава у приватизацији однело би нам много времена. Углавном, поред оних 105 раскинутих уговора о прива- тизацији, документацију је поднело још 500 предузећа а припрема се после ослобађања од страха још нових 500 предузећа. Када знамо да је до сада приватизо- вано преко 1.300 предузећа на основу свега што се дешава на тржишту, можемо да кажемо да ће 90 одсто приватизације бити поништено. Пре или касније то сигурно следи. Који је онда био смисао приватизације кад ће толико бити уговора поништено? Али још једно важно питање - који је смисао приватизације када предузеће оде у стечај? Зашто је вршена приватизација? Зар у начелима закона не пише да се приватизација заснива на „стварању усло- ва за развој привреде и социјалну стабилност”. Где је тај развој привреде? Где је та социјална стабилност? Лажним статистичким показатељима није се служио ни Деспот. Он их је једноставно презирао. Тржишни фундаменталисти су отишли корак даље у манипу- лацији. Зашто је то тако? Модел приватизације не ваља. Не може да буде добар модел у коме Агенција: „продаје капитал, промовише, иницира, спроводи и контролише поступак приватизације”. Изменама и допунама закона који ће се ускоро наћи пред посланицима, ништа значајно се не мења. Агенција и даље обавља контролу, провера- ва процену капитала или имовине, прати усклађеност програма и, ево новог бисера, „обавља и послове стечајног управника”. Идеолог вербалног легализма декоративно се залаже за владавину права, док његова нестручна и неспособна влада наставља да етатистички уништава привреду. Зашто не покаже свој легализам у пракси? Зашто се не направи ревизија свих приватизација? Нека ревизију врше две врсте консултаната: државни по службеној дужности, али не под контролом владе, и приватни који ће радити на проценат од повећања нове вредности капитала. Грађани траже ревизију приватизације. Траже нови модел приватизације који неће бити приватна комбинација консултаната олигарха запослених привремено у извршној власти. Приватна привати- зација ствара олигархе и феудалце. Нама треба сред- ња класа. Треба нам - народни капитализам. 11. 2005.

фебруар СВЕДОК Број 446

Iskra 1. april 2005


ХИЛАНДАР И НАЦИОНАЛИЗАМ У својој књизи „Жетве Господње” блаженопочивши Владика Николај Велимировић се, у „Разговору 7” обраћа вернима овим речима: „Хајд’ још мало да разговарамо, света браћо моја, докле још има времена, да може брат са братом и богољубац са бого- љупцем разговарати. Докле није дошло време, да само злотвори вичу а браћа шапућу.” (1) А затим пророчан- ски предвиђа и опомиње: „Све силе које се боре за власт над светом говоре ружичасто о Једном Свету као свом идеалу, у коме се једино може оства-рити људско благостање и мир. Тако говоре. Па да би задо- били хришћане за тај свој идеал о Једном Свету они се позивају на предвиђено у Откровењу хиљадугодишње царовање Христово.” (2) Оно што је Владика Николај предвиђао сада се остварује. На путу остварења Једног Света уместо Свете Христове Цркве пропагира се и намеће један несвети Светски савез „цркава”. Маме се у тај „совјет нечестивих” (вијеће безбожничко) и верујући, да заједно са полувернима и безвернима остваре Нецркву која одговара Једном Свету. За чланство у тај Савез није важно у шта и колико се верује, а чак и да се не верује. Нису важне света, божанска вера и исти- на, јер то није Божанска Црква, већ безбожничко веће. Да би се остварио Један Свет чини се све да се избришу нације и да се створи „Свенација”. Силници овога света, а заправо слуге „сина погибељи”, да би обезбедили место на коме ће се не само појединцима већ и нацијама ударити жиг „сина погибељи” (Откровење 13:16; 7:8; 14:9; 20:4), употребљавају сва могућа средства да се код људи и нација избрише свест о њиховом пореклу и националној припадности. Сатанским обманама учинили су да је реч национа- лизам постала непристојна и непожељна. Ко им од истакнутих националних предводника смета и кога желе да онемогуће, у штампи га нападају као „националисту”. И колико су успели да залуде свет својом мрачњачком пропагандом види се по томе што је дошло дотле да данас бити националиста значи исто што и бити преступник. И жалосно је и смешно што се могло и још увек може видети и чути како се неки наши политички предводници куну и преклињу да нису националисти, е да би се тако и на тај начин удворили силницима који припремају остварење Једног Света за свог злодуха господара. А шта је заправо национализам? То је свест о | припадности једном народу од кога се потиче. То је, да употребимо један савремени израз, свест о својим „коренима”, свест о својој вери, својој култури, својој историји. Насупрот шовинизму, који је изопачени национализам, национализам је природна, оправдана и вековима позната стварност. Размишљајући о свему овоме, пало нам је на ум да испитамо какав је по том питању био и остао став наше најстарије светиње - манастира Хиландара. Он постоји већ осам векова, на страној територији, али није никада изгубио своје национално обележје. Могу га они на чијој је територији сматрати својим влас- ништвом, али он и поред тога остаје српска светиња. Срби, монаси манастира Хиландара могу да говоре, и често са поносом и кажу, да су светогорци (хагиорит)

Iskra 1. april 2005

и Хиландарци, али, иако су званично грчки поданици, не могу, и никада не кажу да су Грци. Тако је и са Србима у Дијаспори који живе у разним земљама. Срби у Америци, који су лојални грађани те државе, за себе обично кажу да су амерички Срби, а не представљају се као Американци. Утолико је жалосније што се могло видети и чути како се неки „прваци” који живе у Србији одричу национализма, ако не и националности. Свест Хиландараца о њиховој националној припадности - а то је заправо национализам - није никада избледела, иако су и Хиландар и Хиландарци у „Дијаспори”. Присуство те свести је очевидно по много чему. Званичан назив манастира је, и поред свих при- тисака да се измени, „Српска царска лавра - манастир Хиландар”. Манастир јесте на грчкој територији, али духовно је везан са српском Црквом, а историјски са српским владарима који су га градили и вековима помагали, и са српским народом ради чијих духовних потреба је основан. У манастиру има велики број предмета који су сведоци историјске везе Хиландара са српским наро- дом. Ту је Јефимијин диптих на коме оплакује смрт свога сина јединца Угљеше, као и њена завеса за царске двери са извезеном молитвом Христу. Ту су иконе и фреске српских светитеља. Ту је и Милош Обилић, иконографисан на улазу у главну цркву Хиландара, иако није светац. Ту су кула светога Саве и Милутинова кула, ту су рукописи са именима монаха који су се у Хиландару подвизавали. Ту су повеље срп- ских владара, племића и архијереја. Да би се уклопили у Један Свет, свега овога би требали да се одрекну не само Хиландарци, него и сви Срби. За Хиландар, међутим, реч национализам није никада била погрдна. Нису се плашили национализма већ су, управо због њега, снабдевали српски народ архијерејима, просветитељима, духовницима и учитељима. Пружали су му просвету и храбрили га и пома- гали га у очувању свете православне вере и националног идентитета. И пре, а нарочито после пропасти „српскога царства”, Хиландар је био кула светиља за српски народ, а то је био и остао за сва времена. И у данима славе и у данима пропасти и невоља, Хиландар је помагао српском народу да очува своје православље и своју националну свест. Ако је то национализам, а јесте, онда Хиландар и Хиландарци могу бити поносни на свој допринос очувању верске и националне свести код Срба. Занимљиво је колико Хиландарски рукописи одражавају присуство национализма у Хиландару и код Хиландараца. Не узимајући у обзир многобројне писарске записе у којима се огледа свест о национал- ној припадности писара, даћемо овде податке о рукописима који су својом садржином или наменом неизбрисиви сведоци Хиландарског национализма. Поменули смо већ Хиландарске повеље. Оне су доказ историјске везе Хиландара са српским владарима, племићима и архијерејима. Имена потпис- ника тих повеља су неизбрисиви сведоци и докази те везе. Овде их набрајамо: Стефан Првовенчани, краљ Владислав, Урош I, краљ Милутин, краљ Драгутин,

17


Хиландар... Стефан Дечански, патријарх Сава III, краљ Вукашин Мрњачевић, деспот Јован Угљеша, Гргур Бранковић, Вук Бранковић, деспот Јован Драгаш, кнез Лазар, патријарх Спиридон, патријарх Симеон, кнегиња Милица (супруга кнеза Лазара), Стефан Лазаревић, Мара Бранковић, Ђурађ Бранковић, Лазар Бранковић, патријарх Никодим, краљица Јелена, свети Сава, игу- ман Гервасије, игуман Сава, деспот Оливер, кнез Никола Стањевић, игуман Доротеј, владика Данило, владика Григорије, игуман Рувим, испосник Пајсије, испосник Никанор, Никодим. Велики број рукописа везаних за српске светитеље, српско законодавство, и српску историју су неоспорно одраз и доказ живог национализма, то јест свести о националном пореклу и историјској вези ма- настира Хиландара са српским народом. Овде доноси- мо библиотекарске бројеве тих рукописа и њихову садржину: Бројеви рукописа следе називе текста:: Карејски типик светога Саве 710; Хиландарски типик 156; 583; 716; 746; Родослов светих ктитора и господе српске 348; Родослов српских владара 7; Душанов законик 300; Део номоканона светога Саве 466; Србљак (службе српским светитељима) 287; 479; 505; 509; Доментијанов Живот светога Симеона 250; 447; 505; 509; 787; Теодосијев Живот светога Саве 461; 505; 509; 668; 670; 787; Теодосијев Живот светога Петра Коришког 479; 505; Живот краљице Јелене 482; Живот светога Арсенија 505; Живот светога Стефана Дечанског 479; 486; Живот Георгија Новог (Кратовца) 479; 663; 715; 799; Живот преподобне Параскеве (Петке) са преносом моштију у Трново 440; 496; Живот српских светитеља: Симеона, Симона, Стефана Штиљановића, Стефана Новог, Арсенија, Милутина, Стефана Дечанског, Уроша, деспота Јована, светога Саве, Максима, кнеза Лазара, мајке Ангелине 287; Пролошко житије св. Симеона 249; 427; 438; Пролошко житије св. Саве 233; 249; 427; 438; Пролошко житије св. Милутина 479; Пролошко житије кнеза Лазара са похвалом 425; 482; 509; 787; Пролошко житије светога Исаије са похвалом 463; Пролошко житије св. Стефана Дечанског 249; 479; Пролошко житије свете Петке (Параскеве) 153; 232; 423; 424; 427; 437; 670; 688; 787; Пролошко житије Георгија Новог (Кратовца) 796 Теодосијева служба св. Симеону 161; 241; 249; 254; Теодосијева служба св. Сави 161; 233; 249; 250; Теодосијева служба светом Петру Коришком 749; 792; 799; Служба светоме Стефану Дечанском 249; 479; Служба светоме кнезу Лазару 482; 500 624; 631; Служба преподобној Анастасији (мајци св. Саве) 792; Служба Георгију Новом (Кратовцу) 792; 799; Теодосијев општи канон светитељима Симеону и Сави 87; 277; 356; 432; 505; Теодосијев канон из службе св. Симеону 126; Теодосијев канон из службе св. Сави 126; Теодосијева похвала светима Симеону и Сави 505; 509; Силуанови стихови светоме Сави 233; 249; 250; 438; Силуанови стихови светоме Симеону 427; 438; Похвала кнезу Лазару Андонија Епактита 463; 509; Похвално слово кнезу Лазару 425; 482; 505; Стихире светом кнезу Лазару 558; 559; 580; Стихире српским светитељима 311; 312; 558; 559; 560; 580; 597; 668; 741/111; Стихире српским светитељима: Арсенију 560; 580; 597; 668; кнезу Лазару 559; 580; 668; краљу Милутину; 560; 580; 597; 668 светоме Сави 354; 580;

18

597; 668; светом Симеону 559; 580; 668; 703/V; српским светитељима 311; 312; Стефану Дечанском 560; 580; 597; 668; светој Петки (Параскеви) 581; Тропари и кондаци св. кнезу Лазару 93; 96; 99 Тропари и кондаци српским светитељима: Арсенију 62; 81; 85; 93; 96; 98; 99; 108; 114; 120; 125; 155; 157; 343; 344; 359; 365; 375; 378; 544; 611; 704; Ахилију 665; Георгију Новом (Кратовцу) 611; краљу Милитину 368; 544; 704; Петру Коришком 544; 704; светоме Сави 81; 82; 85; 86; 87; 93; 96; 98; 99; 108; 111; 114; 115; 120; 125; 155; 157; 344; 359; 365; 375;378; 544; 572; 592; 593; 611 ;635; 636; 637; 704; светом Симеону (у свим горенаведеним); светима Симеону и Сави 572; 593; 704; 741/111; 763/111; 778; Петки (Параскеви) 87; 108; 115; 125; 155; 157; 343; 346; 358; 359; 360; 365; 375; 378; 544; 592; 636; Стефану Дечанском 120; 125; 155; 157; 359; 544; 611; 704; Тропари и кондаци светима Симеону и Сави 763/III; Српски светитељи се помињу у месецословима: Арсеније 9; 10; 12; 14; 47; 107; 440; 516; 527; 615; 70 кнез Лазар 576; 709; Максим 516; Милутин 576; 709; Петар Коришки 709; свети Сава 1; 2; 4; 5; 6; 9; 10; 11; 12; 14; 19; 20; 21; 23; 25; 26; 27; 28; 29; 30; 32; 34; 35; 36; 38; 39; 40; 42; 44; 45; 46; 47; 48; 53; 54; 55; 56; 58; 59; 60; 61; 62; 63; 64; 67; 68; 69; 73; 75; 83; 101; 107; 165; 376; 516; 526; 527; 606; 615; 709; свети Симеон (у свим горе- наведеним месецословима) пренос моштију светога Саве 165; 635. Сматрамо да је из свега овога јасно да је национализам, у смислу и значењу свести о свом националном пореклу и припадништву, у Хиландару био и остао нешто позитивно и неопходно. Отуда, убеђени смо, ни ми немамо данас, нити ћемо икада имати разлога ни оправдања да избришемо своју националну свест, и да се одрекнемо своје националне припадности, свога национализма, да бисмо обе- зличени и обезимењени ушли у богоборни и богоот- падни Један Свет. протојереј о. Матеја Матејић 1) Епископ Николај (Велимировић) „Сабрана дела," Књига XII, Химелстир, 1984, страна 242. 2) Исто.

Српски добровољци у Великој Британији прославиће своју славу Светог Великомученика Георгија у недељу 15. маја 2005. године у Бермингаму. Света Литургија почиње у 10 часова пре подне у цркви Лазарици. По завршетку Богослужења обавиће се сечење славског колача, а онда се прелази у црквену салу где ће бити служено жито и послужење уз уобичајене другарске разговоре. Позивамо све добровољце, њихове породице и пријатеље да присуствују овој свечаности у што већем броју. Приређивачки одбор

Iskra 1. april 2005


Ревизионизам у савременој српској књижевности (101)

ОТВАРАЊЕ ЛУТКЕ БОСИЉКЕ ПУШИЋ Роман Босиљке Пушић, Отварање лутке,1 објављен је први пут 1985. Ово, друго, издање потврђује његову уметничку вредност. Наратор у роману је ћерка једног сајџије у некој, неименованој великоморавској вароши. Роман прати њен живот од осам до девојачких година. Из неког разлога она је носила са собом за време детињства и раног тинејџер- ства овећу лутку, од које се није одвајала. Живот њене породице за време окупације у Другом светском рату и прве деценије после ослобођења био је типичан за наше породице: пун тегоба и немаштина и у вечит- ом страху да им се може шта десити било од окупато- ра, било од устаничких група. Нико од чланова уже породице није именован, вероватно да би породица послужила као симбол мукотрпне егзистенције у годи- нама догађања. Старији људи говоре локалним, често неправилним језиком познатим у крају Велике и Јужне Мораве. Роман нуди фину психо-анализу живота једне породице из средње класе на ивици сиромаштине. Такође третира на драматичан начин одрастање једне девојчице у зрелу девојку. Аутору није била толико намера да се бави социјалним и политичким проб- лемима колико да наслика живот под тешким бре- меном окупације и комунистичке владавине. Она се ипак посредно дотиче и таквих проблема. Нас интере- сују овде такви проблеми, као, на пример, кон- фискација имовине после рата. Отац породице је прек и осион човек, који је волео своју породицу, али је третирао често грубо. Вредан и способан, радио је као сајџија пре, за време и после рата. Кад су комунисти освојили власт, проглашен је за ратног добитника и осуђен да плати велику суму држави као одштету, чему се отац жестоко али неуспешно противио: „Ставили су ме на листу ратних добитника. И то првог... Тражили су да платим триста иљада, или ће конфисковати кућу.”(74) Кћер објашњава очеву дилему: „Отац је осећао да ће, ако оде и однесе један једини динар на име те одштете, на тај начин признати да је ратни добитник. Он је био љут што они тамо, који су то одређивали, нису имали у виду да је био од Немаца потеран у логор као талац, као пријатељ партизана, али је љутито одбијао да ишта икоме објашњава, да икога подсећа, уверен да постоји нека врховна, свеопшта правда, коју ће он инаћењем и ћутањем истерати до краја.”(79) Отац је веровао у просту логику ситуације: „Коме, бре, да платим? Шта да платим? Па мен, бре, треба да плате ратну оштету... Мен, бре, држава дугу- је, а не ја њојзи. Ел‘ ме Немци наскроз оголише? Ел‘ ми четерес прве не изнесоше све из радњу? Из радњу узели - а дуг остао. Па сам после ћорео на сатови и дан и ноћ да дуг вратим. Ал ја сам мислео: кад дође слобода, наша ће ми све призна: и оно што сам у Бор у жицу био и што ми сумпорна киселина могла очи изгори и оно што ми Немци однели. А оно сад да ја плаћам?!” „Па ето, купио си ову кућу за време оку-

Iskra 1. april 2005

пације...” „Сваки живи зна да сам мајчино продо у село. Од те паре сам купио ову чатрљу.”(75) „Па ето, кажу да је и зато што си за време окупације имао два помоћника у радњу.,.”(76) Спомињући овај детаљ, ауторка указује на један од најтежих проблема у Србији за време оку- пације прилив хиљада и хиљада избеглица из свих крајева око Србије. Отац је узео да се стара о два дечака (14 и 12 година) из Босне чије су родитеље усташе побиле. Освануо плакат по граду: „Браћо, изађите на железничку станицу и прихватите децу чије су родитеље поклале усташе по Босни.”(189) На жалост, ауторка не каже ко је потписао тај апел. Интересантно је да у многим књигама избегавају да јавно признају спаситељску улогу генерала Милана Недића, прелазећи олако преко тога као да се само по себи десило. Ти спасени људи су пола века ћутали о томе, па и данас ћуте. Отац је био као и већина људи у Србији у то доба: „У политику се не разумем, ал правду ћу увек да штитим.”(148) То им се грдно осветило после рата кад су добили на власти један окрутан и неправедан режим, као што то случај овог сајџије и његове породице показује, а и многи други. Није помагало ни што је под окупацијом био на мети сваке силе. Немци су га више пута саслушавали. „И у Бор ме, у жицу, отерали. Девет месеци нисам бели дан видо. Све у јаму. Триста шездесет метара под земљу. А озго сам капље сумпорна киселина и буши...”(153) У лето 1944. мобилисали су га четници, али је убрзо побегао. Помагао је и партизанима, не из идеолошких разлога већ што је желео, у својим могућностима и на свој начин, да помогне у борби против окупатора. Кад су га после рата гонили као „ратног добитника”, његов кум је рекао властима да му је кум дао метке за пушку и тако је „прву пушку на Немци опалио.”(80) И поред тога, кућа је конфискована. После ослобођења показивао је знаке да жели да помогне новој власти, држао предавања фронтовцима о противавионској заштити и учествовао у пробама позоришног комада. Све то није помогло да га ослободи од оптужбе да је био „ратни добитник”, иако ни издалека није био „ратни богаташ”. Док су код других „ратних добитни- ка” нашли много луксузних ствари, код оца врло мало. Болела га је неправда што су ствари конфисковане од богаташа после видели „код Гордане, жене секретара комитета. И још код неких дрматора, како су ословљавали те мени непознате људе."(84) Чак је и Божидар, један од дечака избеглица из Босне које је отац прихватио и учио занату потказивао оца после ослобођења. „Боле тату цинкари годинама.”(188) Тако ауторка на ненаметљив начин баца светлост на једну од трагедија која је задесила многе наше људе конфискација имовине у име правде у корист „понижених и увређених” пре доласка комуниста на власт. Испоставило се да неправда тиме није исправљена и многи међу новим властодршцима

19


ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ Од Срема до Горњег Подунавља Гаврил Стефановић Венцловић је један од највећих и најсвестранијих представника српске барокне књижевности, преводилац, песник, илумина- тор, монах, иконописац, преписивач, антологичар, научник енциклопедист и естетичар, јединствен по обиму свога дела од близу двадесет хиљада страница на српскословенском и народном српском језику, али, изнад свега, „чувени беседник из Сент-Андреје”, поз- нат по свом катихетском раду. Рођен је у Срему, око 1680. године од оца

Ревизионизам ... користили су конфискацију за своје личне интересе. Тако су многи имућни људи суђени не зато што су починили грехе за време окупације већ да им се јед- ноставно одузме имовина. Занимљив је опис разлике између пчеле и човека, коју отац објашњава деци: „Пчела је паметни- ја од човека. Она тачно зна ди спада. Ниједна неће да погреши и залута. Све од цвет до цвет... а човек гази по ливаду цвеће. Не зна ди је лек... И тачно се врати ди треба у своју кошницу. Не иде у туђе ки човек... Само једном мож д‘ уједе... А човек ако је бесан створ мож’ да уједа цео живот... Она никад своју другарицу пчелку неће да убије, а човек би, бре, кад се острви, и рођеног брата зубима закло, а некмоли комшију и поз- наника...”(90) На такав непосредан начин отац не само учи своју децу већ и указује на злоћу људске природе, која се несумњиво среће малтене на сваком кораку, па и у животу ове породице. Смисао за правду кћер је наследила од оца. Као најбоља ученица у разреду одбила је да прими књижицу Стаљинових говора уместо највеће књиге, какву је неоспорно заслужила. Слушала је коментаре присталица режима: „Зна се ко јој је отац.” „Он је тако васпитао.”(57) Кад се задевојчила, заљубила се у Звонимира, поштеног младића, али је он ипак хтео да је искористи, и поред њеног противљења, за задово- љење своје пожуде, ноћу, у делу града „иза пруге”, куда се одлазило за такве потребе. „Муњевити бол зари ми се у прси. Онда ме обузе оно већ познато осећање од кога у прсима расте нешто шупље, као кад сам још давно зурила забезекнуто и без даха у отвор луткиног трупа испуњеног сламом.”(196) Шупљина лутке тако постаје симбол моралне празнине око ње и „отварање” лутке је откриће зла у свету, које је неми- новно чак и уз најбоље намере. Отварање лутке је једно од све чешћих књижевних дела која се баве неделима у комунистичком систему, што води ревизионизму тог целог полувековног раздобља. Васа Михаиловић (1) Босиљка Пушић Отварање лутке (Београд: ЛОМ, 2001), 199 стр. Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

20

Стефана, те је, према ондашњем обичају, добио пре- зиме Стефановић, да би га касније превео са грчког на српски „Венцловић” („Стефанос” на грчком језику значи ,,венац”)[1] <мхтмл:мид://00000069/#_фтн1> . Живот овог великог Србина одвијао се између злехудих српских сеоба 17. и 18. века, од Чарно- јевићеве 1690. преко Шакабентине из 1737., па све до сеобе разочараних Срба у Русију, средином 18. века. Данас нам је позната, углавном његова делатност између 1711. и 1747. године. У Великој сеоби, под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, Гаврил Стефановић Венцловић напушта Срем и прелази у трговачку варош Сент- Андреју, која већ тада има четири православне цркве, а по богатству и величини не заостаје за Београдом и Будимом. Тридесетих година 18. века потписује се у неким од својих дела са „Рачанин”, што говори о блиској вези са калуђерима из манастира Раче на Дрини и избеглим подрињским Србима. Овде се већ беху населили монаси из Раванице, Хопова и Крушедола. Ту је нашао спас од турских зулума, између осталих знаменитих Срба, и чувени Кипријан Рачанин, у ком ће Венцловић наћи свог првог учитеља и духовника. У то време при храму св. Луке у Сент- Андреји обнавља се чувена преписивачка рачанска школа, као највеће врело писмености и учености Срба у Угарској. Рачански калуђери у Великој сеоби беху понели са собом писане и штампане богослужбене књиге, те тако, потпомогнути новим ученицима, нас- тавише у егзилу своју мисионарску делатност. Кипријан Рачанин је имао извесних склоности према сликарству и поезији. Писао је, помало невешто, у дванаестерцу, илуминисао властите рукописе, сликао иконе, бележио народне изреке и умотворине и, притом, уносио новине у правопис. Млади ученик, Гаврил Стефановић је тако, у раздобљу између Карловачког мира 1699. године и Ракоцијеве буне 1703. године, стекао бројна и разноврсна знања од својег патрона, да би их комплетирао у периоду новог затишја, између 1711. и 1717. године. Осим преписи- вачког заната Венцловић је савладао и илуминаторску вештину, као и иконопис. Извори наводе да већ у јуну 1715. године Венцловић прелази у Ђур[2] <мхтмл:мид://00000069/ #_ фтн2>, а одатле две године касније опет у Сент- Андреју, где завршава преписивање и илуминацију нај- мање две књиге. Период од 1718. па до 1736. године Гаврил Стефановић проводи као путујући проповедник по позиву, на релацији између Беча и Будима, по срп- ским шајкашким насеобинама дуж горњег Дунава, у Коморану, Ђуру и СентАндреји. Неки подаци говоре да се 1732. године Венцловић налази на парохији у Ђуру, да би већ следеће године у Коморану започео своје дело „Разглаголник”, које довршава у Ђуру, у који се поно- во враћа 1734. године. Наредне године борави као путујући проповедник и служи наизменично у оба ова

Iskra 1. april 2005


места. Године 1735. настаје у Ђуру дело „Преса- ђеница”, а следеће године преводи „Мач духовни” од Лазара Барановича. Из овог периода датира и његова преписка са владиком будимским Василијем Димитријевићем. У годинама које следе Венцловић, као бесед- ник на гласу, наставља своје сеобе дуж српских, горњоподунавских насеобина: у току Аустро-турског рата (1737-1739) поново прелази у Сент-Андреју, потом у Коморан, где ради на књизи беседа „Слова изабрана”. Те године, у Ђуру, Венцловић отпочиње рад на „Канонику”. Године 1746. Венцловић постаје „општи духовник” и прелази из Коморана у Сент-Андреју, где наставља свој мисионарски рад, уз бројне потешкоће које му задају римокатолички свештеници. Они Србе терају насилно на унију и не дозвољавају им светко- вање православних празника, док српске свештенике убијају и бране им да служе опело упокојенима. У то време на снази је наредба царских власти о обавезном празновању римокатоличких празника и забрана подизања православних богомоља без посебне доз- воле. Тако Гаврил Стефановић Венцловић, поред сиромаштва и материјалне беде која га прати још из Ђура и Коморана, добија нове противнике оличене у мађарском свештенству, језуитима, па чак и Грцима који му задају бројне проблеме, захтевајући да се богослужење одвија на грчком и подстичући паству на непослушност. Практично, Венцловић живи од милостиње коју му удељују богати Срби трговци. Са предикаоница у Сент-Андреји, Ђуру, Коморану и Острогону, Венцловић се обраћао Србима у избеглиштву, далеко од родног краја. Били су то срп- ски шајкаши на горњем Дунаву, у служби аустро- угарске круне. Посве необични ратници на дугачким, уским шајкама, чували су јужне границе царевине према моћној турској империји. У дугим ратовањима ти људи беху огрубели и навикли на сталну опасност. У Другом Карловом рату са Турцима граница се помера на Дунав и Саву, те ђурски, коморански и острогонски шајкаши остају без службе. Један део Срба премештају на Тису, Саву и Доњи Дунав, док други део почиње да се бави земљорадњом. Наравно, у то време нису ретке ни пословичне свађе међу самим Србима у угарским варошима. Необразовани и груби српски шајкаши, притиснути материјалном бедом, римока- толичком унијом и класним раслојавањем, правили су Венцловићу доста мука у пастирском раду. Додатни проблем представљала је и ћудљива, понекад прека нарав самог Гаврила, која често није била спремна на компромисе. У својим проповедима Гаврил Стефановић Венцловић неретко разобличава друштвене девијаци- је свог доба без длаке на језику, притом укоревајући паству и терајући је на стид пред иноверним слушаоцима, који су били чести посетиоци његових проповеди. Под удар Венцловићеве критике долазе незајажљиви богаташи, похлепно племство, осиони кнезови, велепоседници, бољари, бегови, Мађари, али и Срби неверници, ватиканско лицемерје, па, чак, и православни монаси и свештеници. Тако се он, једном приликом, обраћа калуђерима и поповима оштрим прекором: „Високо су небеса, а тешка су наша теле- ca”[3] <мхтмл:мид://00000069/#_фтнЗ>. У критиковању Венцловића не ограничава мантија, „он добро познаје своју паству и средину у

Iskra 1. april 2005

којој живи; он је бољи хришћанин него православац, бољи син свога народа него свештеник”[4] <мхтмл:мид://00000069/#_фтн4>. Притом беседнику нису стране ни клетве, које упућује несложној браћи, посвађаним комшијама, прељубницима, зеленашима, лажљивцима, разбојницима, оговарачима, лењивцима, среброљубцима и славољубцима, кривоклетницима, незахвалној деци, однарођеним господарима... У сво- јим проповедима Венцловић се, помало наивно за ондашње друштвене прилике, залаже за друштвену и социјалну једнакост, за братство и солидарност међу паством, за повратак моралних начела међу сапле- менике. Гаврил Стефановић у својим проповедима осуђује потурице и издајнике, али и све оне који то мирно посматрају, не борећи се да спасу своју заблуделу браћу. Он раскринкава унијате, али и све оне који се стиде свог српског порекла у туђини. Беседе са оваквом тематиком најчешће се одвијају у форми дијалога између трговца и свештеника, са неизбежном поуком на крају. Занимљив је типични пример разговора трговца који се жали да му није могуће на дугачком путу држати строги пост и молитву, и проповедника, који је алтер его самог писца, и који га поучава и разобличава све његове мане и слабости. Највећи број Венцловићевих књига на народ- ном српском језику настао је четрдесетих година 18. века, пред саму његову смрт, када исцрпљени проповедник почиње интензивније да бележи своје беседе шајкашкој пастви. Тада се повлачи у самоћу, где живи отшелнички, помало ћудљиво и моли будим- ског владику за благослов да се насели у испосницу „код воде што је зову Сулејмановац”[5] <мхтмл:мид:- //00000069/#_фтн5>, у близини села Помаз. У монашкој ћелији га стиже старост, болест и немаштина, где умире, притиснут неразумевањем околине и несугласицама са паством, највероватније, око 1749. године.[6] <мхтмл:мид://00000069/#_фтн6>.

Језички медаљони и вињете Гаврил Стефановић Венцловић се током целог свог пастирског рада, а нарочито пред сам крај жи- вота, бавио књижевним радом. Његов опус обухвата преко 20.000 страница беседа, приповедне прозе, песама и драма. Целокупно Венцловићево списа- тељско дело је прожето мисионарским и катихетским призвуком, како по својој тематици и изворима, тако и по језику и стилу. Језик којим се користи Венцловић помало је архаичан, али се одликује и необичном лепотом, богатством и живописношћу. Стил приповедања је изразито оригиналан и језгровит, те са лакоћом гради философска, верска и уметничка дела велике вред- ности, посебно обраћајући пажњу на детаљ и на пси- холошко портретисање књижевних ликова. Често проповед почиње неком ефектном сентенцом, изреком или пословицом. Језик којим се Венцловић служи представља пресек друштвеног стања Подунавља у 18. веку. Он је, под утицајем сеоба и трговачких мешања, препун турцизама, германизама и других страних речи и израза. Венцловић доводи до стилског савршенства српски књижевни народни језик неких сто година пре самог Вука Караџића. Он у својим обрадама ретко пре- води, а много чешће парафразира библијске и друге текстове, прилагођавајући их потребама српске,

21


Венцловић ... шајкашке пастве. Тако он, рецимо, слика сцену Христовог поновног боравка међу ученицима које нема у Библији, већ је само наговештена у текстовима Марка и Јована. Слична је ситуација и са сценом „Риболова после смрти”. Практично, Венцловић је у сегментима превео готово целу Библију сто година пре самог Караџића и Даничића. Он се, чак, боље сналази у философским, метафизичким и другим апстрактним темама од каснијих преводилаца Светог Писма. Гаврил Стефановић, такође, врши реформу правописа пре Вука Караџића, стварајући три од шест Вукових знакова (употребљава „ћ”, „ђ” и „џ” и ствара посебне графије за „ћ” и ,,ђ”)[7] <мхтмл:мид: //00000069/#_фтн7>. Његово ,,ti” и „ђ” разликују се по томе што је реп на горњој водоравној црти код „ћ” заврнут на горе, а код „ђ” на доле. Меша Селимовић износи смелу тезу када каже да је којим случајем Венцловићево дело штампано и представљено јавности пре Вука, да би можда знача- јно утицало на потоње књижевно-историјске догађаје. Каснији језик којим су се служили Сима Милутиновић Сарајлија и Петар Петровић Његош веома је близак Венцловићевом језику. У извесном смислу Венцловић је родоначелник књижевног огледа у српској књижевности. У његовом „Великопостнику” из 1741. године срећемо пионирске покушаје утемељења српске књижевно-историјске прозе. Износећи повести настале по узору на житија светих, старозаветне и новозаветне догађаје, Венцловић се увек обраћа свом слушаоцу кроз поучну беседу. То ће остати доминантан начин његовог приповедања све до последње деценије живота, када почиње да записује своја дела. Његове приче су „Један низ љупких медаљона, попут оних који лебде над аркадама срп- ских манастира...”, како вели Милорад Павић у својој знаменитој студији о Гаврилу Стефановићу Венцлови- ћу. Венцловић приповеда својој пастви о митској животињи једнорогу, преузимајући мотив из „Физиолога”. Ту су, затим, легенде из грчке, римске, хебрејске, византијске и паганске митологије, које Гаврил вешто прерађује, додајући им хришћанске еле- менте или их сасвим христијанизујући, а потом, презентујући својој шајкашкој пастви, појашњава, упрошћава и приближава масама. Од библијских мотива он користи легенду о Валтазару, визије пророка Језекиља, и многе друге. Нису му страни ни апокрифни списи, богумилске анег- доте, попут оне о преподобном Макарију који мири Бога са сатаном, па чак ни поучне басне („Лав и пусти- њак”, „Трговац и смук”, „Цар, лав и змија”) и загонетке („Цар на крај света” и „Горњи град”). Венцловићева књижевна заоставштина броји „преко 700 народних пословица и изрека”.[8] <мхтмл:мид://00000069/ #_ фтн8> Нешто су другачије по садржају и Венцловићеве приповести које је он сам звао повестима”. То су заправо веома слободно и прерађене грчке и хебрејске библијске легенде. обимни текстови о цару Давиду и

22

карактеру „Јудејским креативно Ту спадају

Саулу, као и прича о Давидовом греху, затим приповест о Јосифу, о шареној ризи Ахаровој, као и о милосрдном Самарјанину. Од новозаветних прича ваља напоменути „Шетаче по мору”, „Кладенац Јаковљев” и „Разговор бесова са Христом” [9] <мхтмл:мид://00000069/#_фтн9>, који су веома велике књижевне вредности. Приче настале по византијским мотивима одликују се извесном посебношћу, као она о „трусу у Цариграду”, о „буни у прицариградском манастиру” и о „ослобођеном Цариграду”[10] <мхтмл:мид: //00000069/ #_ фтн10>. У њима Венцловић говори о византијској култури са нескривеним симпатијама и сетом због пропалог царства, које је нестало под ударима запад- них и источних пљачкаша и освајача, истовремено осуђујући римокатоличке отпаднике од вере. Посебна група приповести на народном језику, по обиму малобројна, али веома значајна и изразито оригинална, има за своју основу легенде и житија Срба светитеља (Житије свете Петке Српске, Житије деспота Максима, биографски спис о Стефану Немањи), као и историјске мотиве („Плач над царством”). У својим причама Венцловић често убацује мале вињете које искачу из наративног тока, али га појашњавају и чине књижевно дело стилски успелијим. Оне имају за циљ да анимирају и иначе слабу пажњу необразоване пастве, да пруже предах између две тешке теме. То су карактеристични „Двоструки пејза- жи” где се упоредо даје слика прелепе природе и стања људске душе, а потом се међусобно упоређују по сличностима и разликама. Типичан пример је место где се башта пореди са књигом по својим богаствима и вредностима за људски род. На другом месту Венцловић пореди читање са ловом на бисере или са брањем винограда, на трећем, опет, свој рад пореди са послом сејача, а учење са изношењем драгуља из дубоких јама подземних рудника на светлост дана. Као чест мотив за успоредбу или објашњење, Венцловић употребљава галије и водена пространства да би шајкашкој пастви лакше приближио и објаснио комп- ликоване теолошке појмове. (Наставак у следећем броју)

Микица Илић [1] Никола Радојчић, О презимену и пореклу Гаврила Стефановића Венцловића, (Гласник Историског друштва у Новом Саду, Н. Сад, 1931, књ. 4, св. 2, стр. 514-316) [2] Александар Младеновић, Још једно писмо Гаврила Стефановића Венцловића, (Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1964, књ. 12, св. 1, стр. 134136) [3] Милорад Павић Гаврил Стефановић Венцловић (Београд, СКЗ, коло 65, књига 437, 1972) [4] ибид. [5] Писмо владици будимском из 1736. године [6] Владан С. Јовановић, Гаврило Стефановић Венцловић, (Дијалектолошки зборник СКА, Београд, 1911, књ. 2, стр. 107) [7] Мала просветина енциклопедија (стр. 398, Просвета, Београд, 1986) [8] ибид. [9] Милорад Павић, Гаврил Стефановић Венцловић (Београд, СКЗ, коло 65, књига 437, 1972) [10] ибид.

Iskra 1. april 2005


O књизи

„МАРТОВСКИ ПОГРОМ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ,, „Мартовски погром на Косову и Метохији 17- 19. марта 2004”, стр. 119, 30 см. илустр.овано, Београд, 2004. * * *

У издању Министарства културе Републике Србије и Музеја у Приштини (са измештеним седиштем), са издавачем Драганом Којадиновићем, уредником Бранком В. Јокићем и сарадњом Информативне службе Рашкопризренске епархије, изашла је 2004. године репрезентативна књига упоре- до на српском и енглеском језику о великом погрому српског народа на Косову и Метохији, који се десио 1719. марта 2004. године. Књига је одлично уређена са мноштвом фотографија у боји и документованим подацима који најречитије говоре о дотле невиђеном разарању вер- ског, културног и националног блага српског народа на Косову и Метохији. Књига има следећа поглавља: 1. Погром, Судбина културне баштине на Косову и Метохији, Светиње и културна добра уништени у мартовском погрому. 2. Уништена и оштећена културна добра на Косову и Метохији у периоду од 1999. до 2004. године. 3. Угрожена културна добра на Косову и Метохији. 4. Регистар. 5. Библиографија. У првом поглављу се истиче велики значај културне баштине на Косову и Метохији где стоји: „Непрекинути след споменика током четири милени- ума од праисторије до наших дана на најочигледнији начин потврђује историјски значај овог простора”. Затим се посебно истиче споменичко наслеђе из сред- њег века оличено у средњевековној српској држави славних Немањића у континуитету од два века и десет владара од 1168. до 1371. године. Потом се говори о светињама на Косову и Метохији која су била заштићена као културна добра православно- хришћанске сакралне архитектуре и народног гра- дитељства. Све је то дошло под бес рушилачког разу- лареног арнаутског духа и мржње према српском на- роду, који је достигао свој врхунац у периоду од 1999. до 2004. године. У истом поглављу су слике и описи уништених светиња и културних добара у мартовском погрому 2004. године. Наводе се називи 35 попаљених и разорених српских цркава и манастира, па осам стоти- на српских кућа које су нестале у плану, па о про- теривању хињада српског и другог неалбанског наро- да са својих огњишта, а побијено неколико десетина и рањено више стотина Срба. Ту су слике и језиви описи рушилачког арнаутског беса. У другом поглављу су слике и описи уништених и оштећених културних добара у периоду од 1999. до 2004. године када су Уједињене нације на основу

Iskra 1. april 2005

резолуције 1244 преузеле старање над Косовом и Метохијом и када су ту дошли УНМИК и КФОР који су четири године мирино гледали како Арнаути пале и руше историјске српске светиње и протерују са њихових огњишта 220.000 Срба. Тада је порушено, попаљено и опљачкано 120 српских манастира и црка- ва. У трећем поглављу су наведена са фотографијама преостала угрожена српска историјска добра на Косову и Метохији. Ту су укључени манас- тири, цркве, школе, знаменита здања из прошлих векова, мостови и друго, у импозантном броју од осамдесетдве грађевине. Ту спадају Пећка патри- јаршија, Високи Дечани, Милутинова Грачаница на Косову, манастир Бањска са Црквом Св. Јована, број- не цркве, куле и друга здања. Не стане ли се на пут арнаутском рушилачком бесу - и то ће нестати. Ово је опомена савременом човечанству да узме у заштиту ове преостале угрожене верске и културне вредности српског народа на Косову и Метохији. У четвртом поглављу је регистар имена свих у књизи наведених манастира, цркава и културних споменика српског народа на Косову и Метохији. У петом поглављу је наведена библиографија. Ту је списак педесетдва извора којима су се уређивачи књиге служили. Ту су књиге на српском, енглеском, француском и талијанском језику. Издавачу Драгану Којадиновићу и уреднику Бранку В. Јокићу су помогли сарадници: Мирјана Менковић, Мр Мирјана Ђекић, Дејан Радовановић и Информативна служба Рашко-призренске епархије. Сви они заслужују захвалност и признање за одлично обављен посао. С обзиром да је књига упороедо штампана на српском и на енглеском језику, неизоставно би је тре- бало разаслати страним амбасадама, библиотекама и виђеним новинарима и писцима, који ће - прочитавши књигу засигурно дати своје приказе.

Бора М. Карапанџић

ПОМЕН М. НЕДИЋУ И Д. ЉОТИЋУ У КЛИВЛАНДУ, САД У недељу 13. марта 2005. године одржан је у Саборној цркви Св. Саве у Кливланду, Охајо, редовни годишњи парастос пок. генералу Милану Ђ. Недићу и Димитрију В. Љотићу. Помен, после литургије, служио је месни парох јереј о. Живојин Јаковљевић коме су присуствовали следбеници и пријатељи покојника. По завршетку парастоса учесници су послужени житом, погачом и колачима. Парастос су приредиле породице Таталовић, Карапанџић, Нешић, Лазовић и Марија Вуксић. Нека је вечна слава и хвала Милану Недићу и Димитрију Љотићу на њиховом несебичном служењу Србији и српском народу за време најтрагичнијих дана у њиховој историји! Б.М.К.

23


МИТРОПОЛИТ - ПАТРИЈАРХ ГЕОРГИЈЕ (ЂОРЂЕ) БРАНКОВИЋ Сремски Карловци или „то наше историјско село", како га је од миља називала књижевница Исидора Секулић, „запамтило” је двадесетак српских митрополита патријарха. Претпоследњи од њих, био је гласовити Георгије Ђорђе Бранковић. Човек који је израстао из народа, а био је дубоко укорењен у њему. Архијереј без високог образовања, али човек са безброј талена- та. Бескрајно одан своме народу и у српском национу један од највећих доброчинитеља. Рођен је 13 (25) маја 1830. у селу Кулпину у Бачкој. Прича се, да се на дан његовог рођења у овоме месту затекао, неком случајношћу, митрополит Стефан Стратимировић, И сам рођен у овоме маломе месту, веле назочни, новорођеном сину тадањег кулпинског јереја Тимотија, предвидео је велику будућност. Отац Георгија Бранковића. Тимотеј, био је рођен у Баји (сада место у Мађарској). После основне школе, он је похађао и завршио Норму или Учитељску школу у Сент-Андреји, а потом је од 1814. до 1816. изучавао Богословију у Сремским Карловцима. Георгије Бранковић, после основног световног школовања, такође је завршио Богословију у Сремским Карловцима. Онда је постао помоћни свештеник - капелан код свога оца, када је овај био са службом у Сенти. Већ 1859. године, постао је окружни протопрезвитер у Сомбору, где је веома много учинио на унапређењу црквеног живота. Продоран и вешт у комуникацији са аустриском влашћу, једино је он успео, да се у овом граду, од свих места васцеле Карловачке митрополије, свакога дана служи литургија. Још из тих његових „Сомборских дана”, дати- ра склоност будућег митрополита-патријарха ка грађевинској делатности у смислу подизања разних објеката од значаја за нашу цркву, просвету или кул- туру. Рецимо, тако је у селу Стапару, у непосредној близини Сомбора, својим средствима изградио велику капелу 1865. године. За време службовања у Сомбору, једно време вршио је, чак и дужност управника Сомборске учите- љске школе. Није лоше подсетити, да је „Норму” или школу за српске учитеље, основао знаменити српски просветитељ Аврам Мразовић, 1. маја 1778., године (најстарија у јужној Европи). У ову школу пресељава се 1816. године Препарандија (исто Учитељска школа) из Сент-Андреје, основана заслугом искључиво Уроша Несторовића 1812. године, када је била основана и школа истога профила у Араду, тада централном граду некада Српског Поморишја. Протојереј-ставрофор Георгије Бранковић, као прилично млад човек, укључиће се у политички живот. Биће редовни учесник свих српских народно- црквених Сабора у Сремским Карловцима, од 1861. до 1881. године. Важио је за одличног беседника, па се његова реч, на овим заправо српским народним скупштинама у аустријској, а касније и Аустро-угарској Монархији и радо слушала и уважавала.

24

Прота Георгије Бранковић био је ожењен Јеленом племенитом Тешић и имао је ћерку Милану. Она се удала за велепоседника др Милана Максимовића управника Властелинства у Даљу. Њихова деца били су Ђурица и Анђа. Године 1881. прота Бранковић постао је удовац. Само годину дана касније посвећен је за епископа у Темишвару (у то доба најбогатија епископија у Карловачкој митрополи- ји). После смрти митрополита-патријарха Германа Анђелића (1888), за администратора митрополије Карловачке постављен је бачки епископ Василијан Петровић. Царски Беч са избором новога патријарха је отезао. Плашио се те 1889. године, да на 500 годиш- њицу од боја на Косову, инагурација новог верског вође Срба у Српској Војводини, не узрокује националне манифестације и бунт међу Србима. Подмукли политички естаблишмент из Беча испољавао је уз то и бојазан, да ће српски народ свакако протежирати епископа Горње-карловачког Теофана Живковића. Овај проверени „пријатељ” царствујућег Беча, био је још 1881. године изабран за патријарха, али цар није његов избор потврдио, те је на место њега „изабран” Герман Анђелић. Према томе, за будући српски народно- црквени сабор, морао је цар Фрања Јозеф пронаћи кандидата по мери власти, свога човека, а опонента епископу и књижевнику Теофану Живковићу. „Фаворит” у овим закулисаним радњама, постао је тако темишварски епископ Георгије (Ђорђе) Бранковић. И на Народно-црквеном сабору, одржаном у Сремским Карловцима 21. априла 1890. године Георгије Бранковић изабран је за архиепископа, мит- рополита карловачког и патријарха српског. Приликом избора добио је 41 глас, други кандидат епископ Горње-карловачки „освојио” је само 11 гласова, док се 18 делегата уздржало од гласања. Привидно гледајући, био је то „тријумф” аус- троугарске политике у односу на Српску православну цркву и српски народ на просторима Српске Војводине. Са тога аспекта, омаловажавали су и ми- нимизирали улогу патријарха Георгија Бранковића, по- највише књижевници Вељко Петровић и Борислав Михајловић Михиз (оба свештенички синови) у многим својим делима. Ни код његових савременика, избор за патријарха, многи нису одобравали, а још мање дочекали са претераним одушевљењем. У анимозитету према Георгију Бранковићу испредљачили су фрушкогорски калуђери. Неуморно су истицали да он потиче из редова „белог свештенства”, и да никако не може бити наклоњен ни монаштву ни манастирима. У свеопштој клими неповерења која га је дочекала, показало се све то и неоснованим и потпуно неутемељеним. За свога патријарховања, Георгије Бранковић обновио је готово све манастире Фрушке Горе, а посебну пажњу посветио је и школовању монаштва. У

Iskra 1. april 2005


циљу тога у манастиру Хопово (бившој епископској резиденцији) и манастиру пострига Доситеја Обрадовића отворио је 1893. године Манастирску школу. Она је престала са својим плодносним радом 1899., али је своју делатност наставила у Сремским Карловцима у „Семеништу манастирских питомаца”. Поред тога, многи надарени монаси упућивани су на студије на духовне академије у Атини и Черновици, свакако уз новчану потпору патријарха. Одмах после свога избора, патријарх Георгије Бранковићћ пред себе је поставио два необично важна задатка. Прво је био, да на народно-црквеним саборима доврши организацију народно-црквене аутономије, а други да што више поради на плану просвете и културе код свога народа. Патријарх је лично председавао на четири Српска народно-црквена сабора. Глобално гледајући, њихов рад није био довољно ефикасан због сукоба световне опозиције и црквених (духовних) елемената, као и уобичајених размирица у самим српским поли- тичким странкама (очигледно грађанске провинијен- ције). Додуше, једино су на њима донете две уредбе 1892.: пензиска Уредба за свештеничке удовице и њихову сирочад, и за наордноцрквене чиновнике, професоре, учитеље и учитељице. Покушавао је патријарх да уведе и нови црквени устав (тзв. „јединствени статут”) и некако разреши хаотично стање у правном устројству народ- но-црквене аутономије. Ни ту не беше већег успеха, пошто је против истога жустро иступила грађанска опозиција, бесмислено тврдећи да се тако уз помоћ угарске владе јача Српска православна црква. Иако није спорно, да је на место патријарха дошао као „кандидат” аустро-угарске владе, показа- ло се ипак, да је то био „рачун без крчмара” за Беч. Он је био и остао током целог свога живота, фанатично одан и целовито посвећен само своме народу и својој Српског православној цркви. Не мало изненађење било је и Бечу, када се Бранковић жестоко супроставио увођењу грађанског брака и државних матичних књига, што бејаше ништа друго до једна тиха мађаризација српског народа. Убрзо су почели да га сумњиче, и Аустријанци и Угари, и то сасвим са пуним правом, за потајне везе са Русијом и Србијом. Нажалост, у сукобу ништа мање оштрине био је и са Јашом Томићем и радикалима, пре свега због њихових настојања да ставе под своју контролу и управу манастирску имовину. Пре свега у „Застави”, али и другим својим гласилима, радикали су га потпуно неосновано оптуживали за разне злоупотребе, које судски никада нису доказане. На Туцинданском сабору 1906. године, од стране радикала, оклеветан је патријарх због проне- вере коју је тобоже починио још у време док је био епископ у Темишвару. Уследила је и грађанска парни- ца, на нескривено задовољство Беча и Пеште (Мађари никада не кажу Будимпешта - звучи исувише српски). Окончана је после смрти патријарха. Показала је и доказала је, да су то само биле лажне инсинуације.

непроцењиво много. Чак шта више, у тим сегментима, надмашио је све митрополите-патријархе у Митрополији карловачкој. Први његов потез као патријарха био је освећење камена-темељца за нову зграду Карловачке гимназије и Богословије 30. априла 1890. године. По завештању блаженоупокојеног патријарха Германа (Анђелића), подигао ју је његов брат, митровачки прота Стеван Анђелић, у стилу средњевековних српских манастира, са детаљима који подсећају на Студеницу и на којој стоји натпис: „Браћа Анђелић Српском Народу”. Заузимањем патријарха, 1891. године почео је да излази „Српски Сион", најпре у Новом Саду, па је нешто касније пренет у Сремске Карловце. Убрзо постаће он званични лист за црквено-аутономне потребе и јерархиско црквене ствари српске православне Митрополије карловачке. Излазиће до 1907. године. (Поново је покренут 1991., али у Сремској Митровици). Опет, од 1902. па до 1920., такође у Сремским Карловцима. на почетку уз подстицај патријарха, излазио је „Српски митрополиски гласник”. Био је то званични лист Саборског одбора, а касније гласило за народно-црквене и аутономне послове. Штедро је дотирао и књижевни лист „Бранково Коло”. Заслуга је патријарха Бранковића, што је средствима фрушкогорских манастира 1893., купљене Манастирске штампарије. Почела је са радом 1895., а у континуитету плодоносно је деловала све док Сремске Карловце 1941. нису запоселе хорде усташких зликоваца. Из Србије у Сремске Карловце, патријарх је довео познатог архитекту Владимира Николића. Николић родом беше из Сенте, а у Карловцима је отворио пројектни биро. Патријарх му је поверио изградњу и пројектовање свих својих зграда задужби- на, зграда-легата и школа. Иницијативом патријарха Бранковића, по про- јекту архитекте Владимира Николића подигнута је у Сремским Карловцима нова Патријаршиска резиден- ција. У сваком погледу једна од најрепрезентативни- јих грађевина на просторима Српске Војводине. Године 1892. освећени су темељи, а завршни радови на градњи су окончани 1894. Средства за овај мону- менталан објекат потицала су из закладе митрополи- та Стефана Стратимировића, а у финансијском погле- ду иза патријарха стајала је Српска банка из Загреба, трећа по снази у Аустро-угарској Монархији. У Патријаршиском двору налази се капела посвећена Св. Димитрију, чији је чувени иконостас радио Урош Предић. У родном Кулпину, Белом Брду, Даљу и Баји, патријарх је из својих средстава подигао врло лепе зграде за српске вероисповедне школе. Додатно, школи у Кулпину поклонио је и 30 јутара земље за њено издржавање. Зграду Српске вероисповедне школе изградио је и у Сантову за Шокце (Србе - като- лике), који су се призвали разуму и вратили у матичну веру. „Фонд Св. Саве” основао је 1894. године, да би осигурао будућност српских народних школа, и у њега је уложио 20 хиљада круна. Исту толику своту је изд- војио и за оснивање „Проповедничког фонда”, а иден-

На црквено-просветном и културном пољу, патријарх Георгије Бранковић, учинио је за свој народ,

Iskra 1. april 2005

25


Митрополит . .. тичну суму новца одредио је за награду оних књижевно и уметничких радова који би се штампали у књизи: „Српска Карповачка Митрополија приказана речима и сликама”. Лучоноша српске писмености, Учитељска школа из Сомбора доживљава јединствени препород крајем XIX века. Једина заслуга за то припада патри- јарху Бранковићу, пошто је изградио нову и прелепу зграду 1895. године за Препарандију (учитељску школу). На томе велелепном објекту стоји натпис: „Георгије Бранковић, Патријарх Народу Српском”. Сликар Паја Јовановић по наруџбини патри- јарха сликао је за Миленијумску изложбу у Будимпешти велику композицију: „СЕОБА СРБА ПОД АРСЕНИЈЕМ ЧАРНОЈЕВИЋЕМ" и то у две варијанте исте слике (са овцама и без оваца или ратничку и на- родну верзију). Међу најбоље портрете Паје Јовановића спада и студија портрета Георгија Бранковића, која се такође налази у већ поменутом Патријаршиском двору. Ипак, највећи дар патријарха Бранковића срп- ском народу јесте зграда Богословског семинара (сада интернат Богословије „Св. Арсенија Сремца”), подигнут уз помоћ оставштине једнога од највећих српских добротвора Саве Поповића - Текелије, 1902. године. У парку (сада девастираном) Богословског семинара биле су постављене две бисте: патријарха Георгија Бранковића и Саве Текелије. За време Другог светског рата, ова уметничка дела, рад чувеног вајара и академика Ђоке Јовановића однеле су усташе. Засигурно су их уништили, бацањем у Дунав или пре- топљавањем. За време патријарха Георгија Бранковића, Сремски Карловци доживљавају свој зенит у архитек- тонскограђевинском погледу. Условљено је то, пре свега изградњом зграде црквено - народних фондова (данас је то Богословија „Св. Арсенија Сремца”) 1900. онда градњом данашњег „Стефанеума” 1903. Овај други објекат подигнут је новчаним прилозима фрушкогорских манастира и средствима из Закладе Стефана Стратимировића. Првобитно се у њему налазило „Семениште манастирских питомаца”, а мало касније, он је трансформисан у модерни гимна- зијски интернат (збило се то у време митрополита патријарха Лукијана Богдановића). Сазидана је кон- ачно 1903/4. године и зграда конвикта (конвикт- установа, завод где се питомци хране бесплатно, или уз минималну надокнаду) за 60 ученика-питомаца гимназије, чији су родитељи претежно били свештени- ци. После Другог светског рата, у конвикту се налазио интернат Учитељске школе, а исто је било и у време њеног оснивања. Занимљивост је, да је Учитељска школа у Сремским Карловцима, основана 2. августа 1941. године, по наредби поглавника др Анте Павелића. Није нарочито потребно истицати да је спири- тус мовена за изградњу свих ових грађевина био патријарх, а пројекант природно архитекта Владимир Николић.

Такође, као врховни патрон Карловачке гимназије, много је патријарх Бранковић порадио, нарочи- то за време директора Радивоја Врховца, да настава у њој досегне више него завидан ниво. Уз то врло либ- ералних схватања за оно време патријарх је дозволио и да женска деца похађају ову гимназију, прву код нас Срба. Није била запостављена ни Богословија. Под диригентском палицом ректора Јована Вучковића, уз асистенцију патријарха Георгија Бранковића, досегла је она практично ранг Богословског факултета. У то доба, у оквиру ове институције, 1894. оснива се и друштво „Св. Јована Милостивог” за потпору сиро- машних и болесних слушалаца. А професори ове школе од 1902. почињу да издају часопис „Богословски гласник", наравно под његовим покровитељством. Коначно и „Горњу цркву” у Сремским Карлов- цима, посвећену Ваведењу пресвете Богородице, раније манастиру и метоху Хиландара, патријарх је реновирао и дао да се испод олтара сазида крипта (гробница) за сахрањивање патријарха. Човек поливалентних интересовања, веома прагматичан и готово генијалне социјалне интелиген- ције, патријарх је итекако схватио значај доброг физ- ичког одгоја за младе Србе. У смислу тога био је и добротвор „Српског Сокола”. Уз његову замашну новчану помоћ покренут је у Сремским Карловцима и лист „Српски Соко” (први соколски лист), а отворена је и прва соколска читаоница. Издашно је материјално помагао и „Ангелијанум” у Будимпешти, задужбину Лазе Дунђерског. И многе цркве и још многобројнији манастири, широм српских земаља су га забележили као свога великог приложника. У поводу педесетогодишњице његове свештеничко - архијерејске службе 1905., од своје сабраће-архијереја митрополије Карловачке, одликован је белом панакамилавком. Иза њих није заостало ни заступништво града Сремских Карловаца, које га је том пригодом једногласно изабрало, као народног добротвора, за свог почасног грађанина. Према грубим проценама, патријарх Георгије (Ђорђе) Бранковић, у све своје задужбине, фондације и разноразне дотације уложио је више од милион круна за потребе српског народа. За оно време била је то баснословна сума. Умро је 17(30) јула 1907. године, а сахрањен је у крипти карловачке Горње цркве. И када се све сабере, лапидарно речено, у митрополији Карловачкој или још прецизније у њеној црквеној управи завео је ред и подигао углед и српској цркви и њеним представницима у Аустаро-угарској Монархији, пословично ненаклоњеној нашем српском национу. А можда, исто тако важно, иза себа, на трону карловачких митрополита - патријарха, оставио је правог наследника (реткост код нас Срба). Био је то његов ученик и штићеник, умни и предузимљиви, великомученик патријарх Лукијан Богдановић, последњи митрополитпатријарх на срским етничким просторима изнад Саве и Дунава. Др Војислав Недељковић

26

Iskra 1. april 2005


† ДУШАН МИКИЋ У Мелбурну, Аустралија, умро је 1. марта 2005. српски добровољац и наш друг Душан Микић, попу- ларни глумац „Џиги-Бау". Сахрањен је 7. марта на гробљу манастира Св. Сава у Илајну. Ретка је прилика кад сећање на наше упоко- јене другове можемо да препустимо другима. Ево како је покојног Душка Микића доживе, у свом дужем некрологу, уредник „Српског гласа" из Мелбурна, г. Слободан Грба: „Често се каже о покојницима све најбоље. Понекад је, међутим, ...то потпуно непотребно јер су за живота заиста били - најбољи. Прошлог уторка придружио се плејади својих другова, једној од златних генерација нашег народа, припадник оног слоја српског друштва између два рата који је представљао једину озбиљну гаранцију државне стабилности и нацио- налног просперитета. Човек кога су знали многи, а од оних који су га знали повлашћенима су се могли сма- трати они у чијем је друштву дуже боравио. Зато што је био оличење људске толеранције... културе опхођења као супротности свакојаком неукусу и непристојности, човек најлепших манира као готово заборављеној ка- тегорији понашања... Отишао је Душко Микић, омиљени Џиги-Бау. Отишао је са овоземаљске позор- нице, тамо где је све што је стварао и уткао у дело свог живота било нескромно осим једнога његове личне скромности! Имао је златне руке које су стварале оно видљиво и материјално, али и златну душу чија су изразита слабост била деца, можда зато што своје није имао. Без обзира чиме се бавио и у ком периоду живота, био је увек уверљив, под утицајем сопственог надахнућа, спреман да се нашали чак и онда кад је само непрегледно богаство унутрашње снаге могло да произведе тако благочестиву последицу. Живео је до последњег тренутка одан принципима који су његовој и нашој... Отаџбини, могли да у најтежим временима гарантују опстанак здравих темеља: Бог на небу, Краљ у држави и домаћин у кући било је тројство као основ свим судбоносно важним дилемама око којих Душко Микић није потрошио ни тренутка двоумљења. Рођен на Видовдан 1921. године у Чачку где је завршио основну школу и четири разреда гимназије са малом матуром. После тога постао је питомац Војнотехничког завода где је са успехом завршио курс пре- цизне механике. У Ваљеву је почео рад у фабрици муниције "Вистад”. За време свог боравка у Ваљеву дошао је у контакт са члановима месне организације омладинске групе Југословенског народног покрета ”Збор” који је носио име ”Бели орлови”. Постао је одушевљени омладинац у тој организацији... После неуспеле комунистичке буне у Србији, која је про- узроковала ужасне репресалије окрутног окупатора против недужног српског народа, армијски генерал Милан Недић се прима тешке и незахвалне дужности спасавања српског народа од потпуног билошког уништења. На Недићев позив да се сами Срби боре против безбожних комуниста, одазвали су се, у првом реду млади припадници народног покрета „Збор”, међу којима је био и Душко Микић. 1944 године упознаје се са госпођицом Маром Арсић са којом је септембра 1944 године склопио брак који је трајао преко 60 година. Под притиском војно-

Iskra 1. april 2005

политичких догађаја на Балкану, српски добровољци напуштају Србију и преко Словеније долазе у Италију где их затиче крај Другог светског рата. Доласком у логор Еболи у јужној Италији, српски добровољци организују аматерско позориште у коме је једну од главних улога играо Душко Микић... После двого- дишњег боравка у Италији уследио је одлазак у Немачку, где после краћег времена бивше војне јединице добијају статус расељених лица, што им омогућава евентуално напуштање Европе. Душко и Мара бирају Аустралију као земљу у којој желе да живе. После петогодишњег боравка у Сиднеју, Душко и Мара долазе у Мелбурн 1954. године. Ту Душко преу- зима улогу главног глумца и редитеља аматерског позоришта „Уједињење”. Редовно су припремали и представљали позоришне комаде наших познатих драматурга Нушића, Стерије и осталих... После одласка у пензију, Душко се свом снагом одаје раду у Српској православној цркви. Будући да је био ванредан мајстор, врло вичан изради црквених сасуда, крстова и панагија имао је дуги низ година пуне руке посла. Сваком епископу Аусталијско-новозе- ландске епархије Душко је, по сопственом нацрту, израдио изванредну панагију, украшену врло лепим локалним драгуљима... Поред панагија Душко је израђивао дивне напрсне крстове, кандила као и мање крстове, које је слао у манастир Светог Саве у Илајну, као и многим парохијама у Србији. Био је један од највреднијих добротвора за зидање храма Покрова Пресвете Богородице у Чачку, започет трудом бившег добровољца који је избегао злочиначку руку комунистичких џелата у Кочевју. За сав свој прегалачки труд за добробит СПЦ Душко је био награђен од Патријаршије орденом Св. Саве другог степена. Искрена жеља свих његових другова је да му се... захвалимо на његовом дугого- дишњем раду за добро Цркве и целокупног нашег народа. Нема никакве сумње да се жељама оних који су га најдуже знали придружују и много млађи, посеб-

27


† ПАВЛЕ НИКИТОВИЋ У недељу, 13. фебруара 2005., изненада је преминуо у Чикагу Павле Никитовић. Сахрана је обавље- на у суботу 19. фебруара у манастиру Св. Саве у Либертивилу. Поред чланова његове породице, сахрани су присуствовали Павлови другови из Чикага и Милвокија као и многи његови знанци и пријатељи. У манастирској цркви се од покојника опростио прота Денис Павићевић, евоцирајући успомену на њега као савесног црквеног прегаоца и, будући даје имао маги- стратуру, (магистар управљања предузећем, с Чикашког универзитета), одличног стручњака. На манастирском гробљу од покојног Павла се у име добровољаца опростио Милутин Пропадовић. Ево његових најглавнијих мисли: „Скуп погребни опет...црнина и сузе У пламену свеће лелуја се туга Бол стегао срца у свирепе узе: Опрашта се опет од још једног друга". Ови редови - узети из песме једног Павловог друга - верујем да су и теби, Павле, били познати; они дотичу осећања и мисли и његових још преосталих другова али највише његове породице.

† Микић . . . но чланови ЦО „Света Тројица”, чији је Душко Микић био дугогодишњи члан и вечити ауторитет, чија се ве- личина рађала у знању, принципијелности и доброти.'1 Опело у цркви Свете Тројице у Брансвику, у присуству око стотину Душкових другова, сабораца и пријатеља, служили су: Његово преосвештенство епископ Аустралијско-новозеландски господин Милу- тин, месни парох, протојереј-ставрофор о. Мирослав Хаџи-Поповић, уз асистенцију проте Чеде Видеканића, проте Душана Ракића, игумана манастира Светог Саве, Теодора Бојовића, архиђакона Петра и јереја Милана Милутиновића. После прочитаног Јеванђеља отац Мирослав је одржао врло надахнуто посмртно слово у коме је истакао Душкове хришћанске врлине и његове заслуге за СПЦ, а потом прочитао изјаве саучешћа које је Душкова супруга Мара примила од Западно-европског владике Луке, америчког Лонгина и Банатског Никанора. Сва тројица су у своје време били епископи Аустралијско-новозеландски. После 'последњег целованија’ присутни су изјавили саучешће Душковој супрузи Мари, па је погребна поворка кренула за гробље манастира Св. Сава у Илајну, удаљеном од Мелбурна око 120 километара. На гробљу, после надгробних молитви владике Милутина и свештеника, ковчег је спуштен у раку. Затим су сви присутни прешли у манастирску салу где је приређено подушје, где се Вуле Ћирић, опростио од покојног Душка у име српских добровољаца и ЈНП Збора. Мари наше искрено саучешће, а покојном Душку нека је слава и хвала и вечан помен у непро- лазном царству Христовом!

Да се подсетимо. Павле је рођен 9 фебруара 1922. у једном селу близу Ариља. Његова породица - имао три брата и три сестре - досељава се у Чачак. Ту Павле пролази кроз основну школу и гимназију увек с одличним оценама. Наше другарство потиче још из школских клупа. У гимназији приступамо „Белим орловима" - Павле им је једно време био старешина - чији чланови ће за време тих ђачких дана да пролазе кроз поли- тичку, идеолошку, па чак и физичке обрачуне с кому- нистима. Ови сукоби су били предмети истраживања школе, среског начелства и команде места. Тако ће Павле по казни бити пребачен у другу гимназију у Чач- ку. При руци ми једна слика нас ђака припадника „Белих орлова". На слици смо Павле и ја, Драгослав Радишић, који је као командир једне чете Другог пука погинуо 1944. Ту су још Драгослав Парезановић, Србољуб Павловић и Хранислав Милојевић, који сви као добровољци губе своје животе. Трагедија која је 5. јуна 1941. године задесила Смедерево привукла је Павла као и његове истомишљенике у Добровољну радну службу, која је помогла почетак обнове овог разрушеног града. Ова служба, као и оне у Београду, Крагујевцу и Чачку, била је зачетник српских добровољачких одреда, који - у тим данима патње, бола и политичког и моралног беспућа - започињу да се боре за биолошко очување Србије. Павле је једно време био у добровољцима, а затим је био васпитач при Васпитном заводу за пре- васпитање комунистичке омладине у Смедеревској Паланци. Кроз ову установу је прошло око 1300 при- падника комунистичке омладине. Оснивачи завода су желели да спасу ову омалдину од сигурне смрти. Кад је овај завод распуштен с јесени 1944., грађански рат који је беснео у Србији, преживели су готово сви кому- нистички омладинци и омладинке: многи су напустили Партију, неколико десетина је пришло добровољцима и Стражи, неки су отишли четницима, а многи су остали и даље на свом првобитном комунистичком путу. У јесен 1944. године Павле са СДК напушта Србију. При свршетку рата 1945., Павле се с групом добровољаца (Р. Парежанин, Драгојла Поповић, Марко Пивац, Цицан Исламовић, В. Кецан и Јован Поповић) нашао у Аустрији. Павле прелази потом у српски логор у Маркт Понгау, да би још 1947. године дошао у Чикаго. Као економски стручњак радио је у аутомобилским продавницама. Павле је с својом супругом Ружом рођеном Марковић имао троје деце: Јованку, Милана и Петра. Био сам им кум. Пропадовић је још, између осталог, рекао: Павле је био добар на перу. Био је један од оснивача часопсиса „Нова Југославија", у време црквеног раскола био сарадник листа „На чистац", писао је за „Србобран" и „Искру”. Павле је такође био врло акти- ван при цркви у Чикагу и Српском народном савезу из Питцбурга. Наше саучешће деци: Јованки, Милану и Петру, а нашем другу Павлу Никитовићу слава и хвала и вечан помен у царству Христовом!

ИСКРА

Искра

28

Iskra 1. april 2005


† ПРОТОЈЕРЕЈ НЕНАД Д. РЕСАНОВИЋ Након краће болести преминуо је у недељу 6. марта 2005. године протојереј-ставрофор о. Ненад Д. Ресановић, пензионисани парох Саборне цркве Св. Саве у Кливланду, Охајо. Недалеко од Кливланда у Акрону, живи син о. Ненада др Никола, који је профе- сор музике на Акронском универзитету. Са својом породицом редовно је посећивао оца Ненада, а такође и унук Ненад, син старијег протиног сина Стевана, који је 27. фебруара 2003. године преминуо у Колумбусу. Ненад Ресановић је рођен 3. октобра 1920. године у Загребу од оца Димитрија и мајке Ане, али су се родитељи убрзо преселили у Србију. Осим Ненада имали су још и ћерку Наду. Породица је била сиро- машна и Ненад је одрастао у свакодневној борби за насушни хлеб. Када је завршио основну школу и 4 разреда гимназије, добио је стипендију и уписао се у Учитељску школу коју је завршио пред Други светски рат, те је добио запослење као учитељ. После Априлског рата 1941. године када је Краљевина Југославија била разбијена, Ненад је добио запослење у Недићевом Окружном начелству у Крушевцу. У Крушевцу је 1944. године ступио у Трећи пук СДК и са добровољцима се у јесен исте године повукао у Словенију. Одатле је 1. маја 1945. године прешао у Италију и био је у логорима у Форлију и Еболију, где је био учитељ бројној деци у логору. Почетком 1947. године Светски савез цркава дао је стипендије за известан број ђака да би завршили богословске студи- је. Тако је и Ненад са групом студената отишао у Енглеску, где им је Англиканска црква обезбедила смештај у Дорчестеру. У Дорчестеру је завршио Богословију, па је остао у Енглеској, где се 1952. године оженио са Емилијом, рођеном Стефановић, са којом се познавао још из Крушевца. Венчани кум им је био професор, доцније прота, др Димитрије Најда- новић, који им је крстио и два сина Стевана и Николу. У Енглеској је Ненад примио 1965. године свештенич- ки чин. Рукоположио га је тада новоизабарани епископ др Фирмилијан Оцоколић у Лазарици у Бермингаму. Већ следеће године 1966. о. Ненад је дошао у САД, где га је епископ Источно амерички и канадски Стефан Ластавица поставио за свештеника у Акрону. Ту је био до 1973. када је постављен за паро- ха у Јангвуду. Из Јангвуда је 1978. дошао у Кливланд, где је постављен за пароха Саборне цркве Св. Саве, где је остао све до свога пензионисања 1985. године. Отац Ненад је за своју предану службу Српској православној цркви одликован црвеним појасом, чином протојереја и најпосле протојереја-ставрофора с правом ношења Напрсног крста. Током своје 40-годишње свештеничке службе, прота Ненад је био активан не само као парох у својој парохији, већ и у Свештеничком братству, у Источноамериканској епархији као благајник и пуних 18 година као предавач Религиозног курса Саборне цркве Св. Саве, који је држао сваког четвртка у црквено-школ- ској учионици. Уз то, о. Ненад је сакупио рукописе свога кума, чувеног теолога и професора проте др Димитрија Најдановића, па је то са новчаним сред- ствима послао г. Жељку Јелићу, студенту Београдског универзитета, који је уредио и штампао Сабране списе Димитрија Најдановића. Што нико не зна, о. Ненад је од своје пензије сваког месеца редовно слао свој прилог манастиру Хиландару за школовање српских

Iskra 1. april 2005

богослова у Грчкој, а за Божић, Васкрс и Видовдан давао своје прилоге за манастир Хиландар и Спомен храм Св. Саве на Врачару. Редовно је слао помоћ деци своје покојне сестре Наде. Само Господ Бог толику доброту може наградити. Цео живот о. Ненада био је тежак и мучан и он би попут српског песника (проте Матеје Матејића) могао рећи: Мој пут није био низбрдица лака, ни мирисне стазе у бокору цвећа, већ мучан и крвав успон за јунака коме је част живот и слобода срећа. Сви који су познавали о. Ненада, знали су га као ретко тихог и мирног свештеника и човека, који је земљом ходио, а сав небесима припадао. Био је итекако цењен и поштован и од браће свештеника и од народа гдегод је служио. Један од последњих свештеника оне славне плејаде српских свештеника у Америци и Канади, који су златним словима обележили историју Српске православне цркве на Северо-америчком континенту у другој половини двадесетог века. Они су градове и парохије у којима су служили искитили дивним црквама, српским домовима и другим здањима, којима се и Америка и Канада могу поносити. На ове дивне свештенике могу се примени- ти стихови бесмртног Његоша: Поколење за пјесну створено! Виле ће се грабит’ у вјекове, да вам в’јенце достојне исплету; ваш ће примјер учити пјевача, како треба с бесмртношћу зборит! Сахрана покојног проте Ненада обављена је у среду 9. марта ове године са заупокојеном литургијом која је служена у Саборној цркви Св. Саве у Кливланду. Начелствовао је Њ.П. г. др Митрофан, епископ Источноамериканске епархије уз саслужење месног пароха јереја Живојина Јаковљевића, архијерејских намесника кливландског намесништва проте Јанка Рајлића и питсбуршког проте Стевана Степанова, шеснаест свештеника и два ђакона, као и

29


† o. Ненад .. . председника Свештеничког братства за Америку и Канаду проте Дениса Павићевића из Чикага. По прочитаном Св. Јеванђељу са покојним протом Ненадом опростили су се веома топлим го- ворима преосвећени владика др Митрофан и председ- ник Свештеничког братства прота Павићевић, који су одали дубоку захвалност проти Ресановићу за његову предану службу Српској православној цркви и српском народу. После последњег цјелованија, обављен је опход око храма, па је погребна поворка у којој је било много народа из Охаја, Пенсилваније, Илиноиса и Индијане, кренула на руско православно гробље Св. Теодосија, где је о. Ненад сахрањен поред своје про- тинице Емилије, којаје преминула 1983. године. Пошто је била снежна олуја, на гробљу није било говора, па се народ вратио у црквену салу где је КСС „Света Петка” приредило даћу. Ту су се са покојним о. Ненадом опростили сестра Дороти Виновић у име црквене управе и чланства Саборне цркве Св. Сава и Бора Карапанџић у име добровољачког удружења „Св. Ђорђа” и Српских добровољаца широм света. На крају се свима који су узели учешћа на сахрани захвалио месни парох о. Живојин, па је владика са Вјечнаја пам- јат закључио ову тужну свечаност. Породици покојног оца Ненада: сину Николи, снаји Сузани, унуцима Ненаду, Михајлу и Данилу, и унуци Емилији, сестричинама Сањи и Маји, кумовима и бројним пријатељима изражавамо дубоко саучешће, а узносимо топле молитве Богу да у Царство Своје прими праведну душу оца Ненада, коме кличемо сти- хове из посмртне химне Српских добровољаца: „Мртав ниси, о друже мили! Још се чује Твој громки глас, Твој дух силни у нама живи, Твоја душа лебди измеђ’ нас”. Нека Ти је вечна слава и хвала!

Бора М. Карапанџић

MILUTIN PROPADOVIC

„ТНЕ APPALLING ST0RY 0F EURO-AMERICAN MEDDLING IN YUGOSLAVIA" (Užasna priča o evropsko-američkom vršljanju u Jugoslaviji) Knjiga na engleskom je dokumentovana iz raznih izvora sa namerom da prikaže pozadinske manipulacije i laži u razbijanju bivše Jugoslavije. Knjiga je u mekom povezu i ima 376 stranica. Cena knjige je $ 12 (SAD dolara) ili odgovarajući iznos u drugoj valuti i može se dobiti na sledećim adresama: Andra Mandić

Mirko Čečavac

1625 S. Clover Knoll Pl.

8 Bairstovv Cres.

NEW BERLIN, Wl 53151-1622 REXDALE, ONT. U. S. A.

M9W 4T4 CANADA Dušan Popović 141 Dendy St. EAST BRIGHTON, Vic. 3187 AUSTRALIA Cena u SAD dolarima ili ekvivalenat u drugoj valu-

ti: SAD -$ 12; Kanada - $ 15; Evropa i Australija: obična pošta -$15; avionska pošta - $23.

САБРАНА ДЕЛА ДИМИТРИЈА B. ЉОТИЋА 12 КЊИГА

МОГУ СЕ У СЦГ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 011-3582 179 (Од 14 до 20 ч.) ЦЕНА КОМПЛЕТА (12 КЊИГА) ПОМЕН НЕДИЋУ У БРАДФОРДУ, ЕНГЛЕСКА У недељу, 6. марта 2005., одржан је у храму Св.Тројице у Брадфорду, северна Енглеска, редован годишњи помен генералу Милану Недићу. Помен, уз учешће присутних верника на претходној литургији, служио је парох, протојереј о. Жарко Недић. После пом- ена послужено је у црквеној сали подушје које су организовали Даница и Бари Давенпорт. † МИОДРАГ МИЛОЈКОВИЋ (81), дугогодишњи читалац Искре, за кога смо у прошлом броју, јавили да је умро 8. фебруара у Сент Георген / Гусен, а сахрањен 10. фебруара 2005., накнадно смо сазнали да је био добровољац, припадник Петог пука СДК, те да је место Сент Георген у Аустрији. Претходну читуљу смо сачинили на основу посмртног плаката на немачком који нам је послала покојникова породица, па отуда њена непот- пуност. † ВЛАДА ВУКАДИНОВИЋ (86), дугогодишњи претплатник Искре, умро је 18. марта 2005. у Бедфорду, јужна Енглеска. Вечан му помен!

30

(Просечан број страница по књизи - преко 350) БРОШИРАН ПОВЕЗ 100 ЕВРА ТВРД ПОВЕЗ 120 ЕВРА ИЛИ ЕКВИВАЛЕНАТ У ДРУГОЈ ВАЛУТИ

Плус поштарина за европске и прекоморске земље.

Ispravka u knjizi „Kroz jedno mučno stoljeće” Molim sve one koji posjeduju moju knjigu “Kroz jedno mučno stoljeće”, da na stranici 212. brojku 500 isprave u 105. Zahvaljujem, Hrvoje Magazinović

Iskra 1. april 2005


Прилози „Искри, Уместо цвећа на гроб недавно премину- лог друга Јовице Милетића Радосав Тодоровић £10,Миша Јовановић £ 5.Љуба Атанасковић £ 5.Љуба Савић £ 5,Милош Драгићевић £ 4,-

Молимо Господа да душама наших драгих другова и пријатеља подари вечан покој и рајско насеље: Креши Самодолу, Момчилу Масаловићу, Јовици Милетићу и Павлу Никитовићу Стеван и Вера Ћурувија $ 50

Уместо воштаница на гробове другова Јовице Милетића и Моце Масаловића и моје супруге Сподре. Нека им милостиви Господ подари рајско насеље. Радосав Марковић £30.-

Нека милостиви Господ подари покој душе драгог друга Јовице Милетића и нека да његовој души рајско насеље, а његовој драгој супрузи Добринки и њиховој деци са породицама моје искрено саучешће Сека Ојдровић $ 25

За успомену на мога супруга Јовицу Милетића, дирнути саосећајним изјавама саучешћа, прилажемо његовој омиљеној Искри Добринка са породицом £10.-

Нека Господ подари покој душа драгих кумова и другова Момчила-Моце Масаловића, Креше Самодола, Јовице Миле- тића и Павла Никитовића. Вечна им памјат! Љубица-Сека Добриловић $ 50

Нека милостиви Господ подари покој душа Јовице Милетића и Павла Ники- товића Милан Билбија К$ 30 Мирко Чечавац К$ 20

Уместо воштанице на гроб нашег друга Свете Рађеновића, који је, после дугогодишње тешке болести, преминуо 6. фебруара 2005. г. у Brisbane-Аустралија. Нека драги Бог додели рајско насеље његовој души. Његовој супрузи Елси, ћерци и уну- цима наше искрено саучешће! Другови из Аделаиде Е 100

Умјесто цвјећа на свјеже гробове драгих нам другова Велизара-Веље Ћосића, МомчилаМоце Масаловића и Јовице Милетића с нашим сажаљењем њиховим породицама Марко и Радмила Сунара

$30

Нека Господ подари покој душа и као знак сећања на Моцу Масаловића и Јовицу Милетића Андра Мандић $ 25 Нека милостиви Господ подари покој душе Јовице Милетића о.Матеја и ЉубицаЦица Матејић $ 25

Нека милостиви Господ подари покој душе и као знак сећања на Владу Пан- телића Драгољуб Текић, Мирко Чечавац, Даница Павлица, Вера Лазић и Бора Драгашевић сви по К$ 20

Поклон Искри Н. Н. Н. Самсонов - Швајцарска

£10, -

£2,

Нека Господ подари покој души мога зета Аце и осталих умрлих Мића Кодра £10.-

ТРАЖИ СЕ Милутин Вукомана Митровић, рођен 1922. r., припадник Моторизованог одреда Српске државне страже генерала Милана Ђ. Недића, који је био стациониран на Бањици у Београду. Митровић је пре одласка у Београд живео у Ваљеву у улици Хајдук Вељка бр. 16. Вукоман је ујак Александра-Саше Филиповића из Ваљева, који моли сваког ко ма шта зна о Митровићу да му јави на адресу: Александар Филиповић Хајдук Вељкова 16 14000 Ваљево Србија и Црна Гора Унапред се најлепше захваљујемо и уредништву листа и свакоме ко пружи и најмању информацију о Митровићу.

Уместо воштанице на гроб нашег много поштованог и вољеног друга Креше Самодола Бата и Анђа Васић $ 50

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northarapton, NN3 3AF. England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park. Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Clanci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK.

Уместо воштанице на гроб нашег доброг и драгог друга Јовице Милетића Бата и Анђа Васић $ 25 Молимо се Господу да подари вечан покој и рајско насеље друговима Душану Микићу и Свети Рађеновићу Стеван и Вера Ћурувија $ 40 Нека Господ подари покој душа и као знак сећања на Свету Рађеновића и Душка Микића Андра Мандић $ 10 На успомену драгих нам другова Свете Рађеновића и Душана Микића Марко и Радмила Сунара $ 30

Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16,ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama.

Нека милостиви Господ подари покој души Креше Самодола Вукашин Кашић $ 100

Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Сећања ради на мог доброг друга и пријатеља Ђоку Коларевића, који је преминуо у Калифорнији. Ђокини посмртни остаци биће овог месеца пренесени у његов родни град Сремске Карловце, где ће бити сахрањен у породичној гробници. Молим се драгом Богу за душу мога друга Ђоке Коларовића. Миленко Стојић Е 50

Iskra l.april 2005

Сећамо се наших: Јовице Милетића, Велизара-Веље Ћосића и Павла Никито- вића Милутин и Нада Пропадовић $ 100

При самом закључењу овог броја Искре добили смо обавештење из Канаде да је у Торонту преминуо бивши припадник Српског добровољачког корпуса капетан Витомир Марковић. Опширније у следећем броју Искре.

Уредништво

ЗАХВАЛНОСТ ПРЕТПЛАТНИЦИМА Специјално се захваљујемо свима онима који нам поред претплате шаљу и добровољне прилоге.

Администрација „Искре”

ЗАХВАЛНОСТ Пошто нисам у могућности да се јавим и захвалим свима друговима, другарицама и пријатељима мог покојног супруга Јовице који су ми изјавили саучешће у болу то се на овај начин најсрдачније захваљујем свима. Добринка Милетић

31


Саопштење Београдског форума за свет равноправних

ПОВОДОМ ШЕСТ ГОДИНА ОД АГРЕСИЈЕ НАТО НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ Овог месеца, тачније 24. марта, навршава се шест година од почетка агресије НАТО пакта 1999. године на Савезну Републику Југославију. Током агре- сије, која је трајала 78 дана страдало је више хиљада људи, огроман број их је рањен и трајно онеспособљен за живот. Разорена је путна и железничка мрежа, фабрике, школе, болнице, нафтна постројења, споменици културе. Директна материјална штета је процењена на 100 милијарди УС долара. Употребом осиромашеног уранијума трајно је загађено земљиште и вода на широком простору Србије и Црне Горе, а посебно на Косову и Метохији. Последице по становништво и ново-рођенчад се осећају у стра- ховитим деформацијама, али те последице ће се тек још драстичније појавити са протеком времена. Авети разрушених зграда и данас су видљиве у центру Београда. Агресија НАТО на СР Југославију представља незабележени ударац међународном правном поретку, принципима међународних односа и систему Уједињених нација. Она је по мотивима и последицама најважнији глобални догађај после Другог светског рата. Био је то рат против Европе, чије последице она тек сада осећа. Агресија НАТО на СР Југославију је утрла пут унилатералној употреби силе у међународ- ним односима и потоњим нападима на Афганистан и Ирак, постављајући стално питање - ко је следећи? Током агресије остварено је савезништво НАТО са терористичком ОВК. Последице тог савезништва осећају се и данас кроз настављање тероризма против српског и другог неалбанског становништва на Косову и Метохији, рушење спомени- ка хришћанске културе и етничко чишћење српског и другог неалбанског становништва. Најупечатљиви доказ тога су догађаји од 17. до 19. марта 2004. године, када су албански терористи протерали додатних више хиљада Срба са својих вековних огњишта и уништили још 35 српских средње-вековних цркава и манастира. Последице су - одржавање веза и присуства спавајућих ћелија Ал Каиде на Балкану. Последица је и то што се не допушта враћање на КиМ преко 250 хиљада Срба и других неалбанаца који су протерани после доласка УНМИК-а и КФОР-а до данас. Последица је и то што ни један од 150 срушених црка- ва и манастира од 10. јуна 1999. године до данас није обновљен, упркос свим обећањима. Теза о тзв. фрустрираности косовских Алба- наца измишљена је и наметнута са циљем да се све то оправда и да се промовише план о отцепљењу Косова и Метохије од Србије, односно, план за стварање велике Аалбаније, на рачун територија Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке. Нису Албанци на КиМ фрус- трирани, већ је та теза лансирана да олакша оствари- вање планова за промену међународно признатих граница на Балкану. Зашто нико не говори о томе да су Срби фрустрирани, посебно они на КиМ и 250 хиљада избеглица које не могу да се врате у своје домове?

Јесу ли они равнодушни према свему томе? Балкану и Србији Црној Гори су потребни мир, стабилност и развој. То је остварљиво само уз поштовање посто- јећих граница. Пре тзв. коначног решења за Косово и Метохију мора се наћи пут за враћање 250 хиљада протераних Срба на КиМ. Прилог: Напади на цивиле Током агресије НАТО на Савезну републику Југославију од 24. марта до 10. јуна 1999. године, авијација НАТО извршила је многобројне нападе бомбама на цивиле и цивилне објекте. У тим нападима страдала су деца, болесници, путници, људи на улицама, пијаца- ма, у колонама избеглица. Порушене су болнице, породичне куће, школе, цркве и манастири, мостови. Званичници НАТО-а су такве нападе називали кола- тералном штетом, иако чињенице говоре о намерном застрашивању и настојањима да се уништи морал становништва. Подсећамо на неке случајеве бомбардовања у којима су страдали цивили: 4. април - топлана у Београду (један мртав); 12. април - Путнички воз у Грделичкој клисури (20 мртвих); 14. април - Колона избеглица на Косову и Метохији (73 мртва); 23. април - Радио-телевизија Србије (16 мртвих); 1. мај - Мост на Косову и метохији (39 мртвих); 2. мај - Аутобус код Савиних вода на Косову и Метохији (17 мртвих); 7. мај - Кинеска амбасада у Београду (три мртва); 7. мај - Ниш (14 мртвих) 8. мај - Мост у Нишу (два мртва); 13. мај - Избеглички логор на Косову и Метохији (48 до 97 мртвих); 19. и 21. мај - Затвор Дубрава код Истока на Косову и Метохији (99 мртвих); 30. мај - (Света Тројица) - Мост на Великој Морави у Варварину (10 мртвих, међу којима и сред- њо-школка Сања Миленковић и свештеник локалне цркве). Ово је само мањи број недужних цивилних жртава НАТО агресије. Као људи, народ и држава имамо моралну обавезу да одамо почаст и свим другим жртвама агресије. На тој дугој листи жртава присети- мо се и двогодишње Милице Ракић, из Батајнице, крај Београда, жртава палих приликом бомбардовања дечијег одељења болнице Драгиша Мишовић у Бео- граду и многих других. Приметимо хиљаде и хиљаде рањених који су и даље међу нама, често без миниму- ма за животну егзистенцију.

АРТЕЛ, 17. 3. 2005. <www.artel.co.yu>

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ

iskra1127  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1127.pdf

iskra1127  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1127.pdf

Advertisement