Партијско политиканство води Србију у пропаст. Могућ је позитиван излаз преокрет кроз:
ИСТОРИЈСКИ ДОГОВОР РОДОЉУБИВИХ Прошлог месеца, после једне жучне дебате (боље свађе), Скупштина Србије је изгласала закон о изједначењу права партизана и четника. Овде се поставља питање је ли је Србима потребно још једно разједињење. Као да Срби, практично нису већ до- вољно разједињени готово по сваком питању, па им је потребно још једно. Поготово што задње разједињење по питању да ли су четници били антифашисти за време Другог светског рата, пре, дакле, 60 и више го- дина, није, по мом скромном мишљењу, у надлежности Скупштине да га решава. Логично би било да оно при- падне историјској науци, поготово јер је и неопходна историјска дистанца повољна. А скупштинска функци- ја јесте да решава текуће проблема, који су витални по српске интересе, а највећи њихов број, остао нераз- решен, управо, није их чак ни загребла. Питање је зашто се она односи према проблемима који су у њеној надлежности као да нису? Нити Скупштина нити Влада имају усаглашене ставове по било ком питању од суштинске важности по Србију и њене интересе. Конкретно, у таква питања спадају Хаг, Косово, улазак у ЕУ, Партнерство за мир, НАТО, врло одмакле сепа- ратистичке тенденције у Санџаку и Војводини, однос са Црном гором, итд., итд. По свим тим питањима пос- тоји међу највишим државним функционерима ком- плетно неслагање. Коштуница, ако уопште, говори једно, Борис Тадић друго, Драшковић треће, Лабус четврто, тако да пред странцима, у најбољу руку испадају смешни, па се о неком њиховом позитивном учинку, пред истима, не сме ни мислити. И уместо да Скупштина и Влада усредсреде сву своју активност на та питања, они се баве разједињавајућим питањима од пре 60 година (као да тога нема и превише). Узрок таквом, по Србију, жалосном стању су ситни, себични партијски интереси скупштинских политичких странка. Конкретан пример је баш овај о равноправности чет- ника са партизанима. Њега је избацио Вук Драшковић. Зашто? И њему је интимно ваљда и самом јасно да се као министар спољних послова СЦГ грдно огрешио о националне интересе Србије, генерално, а посебно о српски национализам, на коме је његов СПО и основан, и да ће га због тога оставити и оно мало чланова којих још има. Да би тај свој лични крајње рђав рејтинг поправио он је једну чисто националистичку тему (четништво и антикомунизам) избацио у први план, не би ли за себе и своју странку, уграбио који политички поен. Парадокс: он - новопечени интернационалиста- покушава национализмом да спасе своју партију?!
Ослепљеност политичког вођства СЦГ Поред чисто партијашких разлога због којих се наводни српски државници не могу уздигнути до висине националног интереса, постоји ту и идеолошка ослепљеност, због које се иначе јасне ствари не могу видети у правом светлу. Рецимо конкретно, данашња политичка генерација Србије, ослепела је за стварност па због тога није у стању да види да је суђење Слободану Милошевићу у Хагу од виталног значаја по српске националне интересе. Јер се у Хагу не суди Слоби Милошевићу, већ српском народу. Трагично је можда то да је Слоба постао симбол српског народа, али, у овом тренутку и игром околности, то је несумњива чињеница, па ако је то тачно, онда је, заиста, и њего- во суђење од виталног значаја по српске националне интересе. To ће се, истина за слепце, у пуном светлу видети, тек кад Милошевић буде осуђен, а Међународни суд правде у Хагу (ово није суд који суди Србима, већ суд који се бави парницама између држа- ва) по тужбама БиХ и Хрватске због агресије Србије на њих, донесе по њих повољну пресуду, с одредбом да Србија, као резултат, има да исплати свакој по $ 100 милијарди. Онда ће и слепом српском вођству бити јасно да је Слобин случај ипак био од животног знача- ја по српске националне интересе, с нагласком да ће то отрежњење тад бити касно. С истом дозом слепоће, данашње српско политичко вођство одбија да се бар позабави мислима г. Владислава Јовановића, само због чињенице што је овај господин једно време био Слобин министар спољ- них послова, а доцније и његов амбасадор при УН. Међутим, као врсан дипломата, с великим искуством у дипломатији, он је у једном кратком напису, дао један прави рецепт одлично штиво за садашње умишљене државнике СЦГ како се у светској дипломатској „џунгли" ваља понашати да би, чак и једна мала земља као што је СЦГ, могла бити успешна или, ако не то, како кроз то „решето" проћи с најмање штете. У даљњем тексту, покушаћу да аутореве најглавније мисли избацим на површину. (У целости напис г. Јовановића се може наћи у Искри, 1 јануар 05, или на Интернету <http://www.artel.co.yu>) Међународни односи У поглављу I, да би се правилно „навигирало,, кроз њих, аутор зналачки анализира тренутне