Page 1

Уместо пригодног штива - божићна порука родитељима

ЗАШТО ВЕРОНАУКА? Данас, када после шест деценија, у Србији поново можемо да изаберемо веронауку за нашу децу и тако им пружимо могућност да стекну нека од основних знања о својој вери, нацији и култури, поставља се питање колико је све то уопште свр- сисходно и смислено у времену „свемирске технике и прашумске етике”. Због чега слати дете да учи о Богу, кад нам је Бог све даљи? И, најпосле, може ли се у 21. веку живети без Бога? Питања и дилема је много, а истина је, као и увек, само једна. Нудимо сваком брижном родитељу десетак добрих разлога (премда их је, заправо, не- упоредиво више) који ће га мотивисати да своје дете пошаље на часове веронауке.

Разорена породица Писано је: Ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата својега, лажа је; јер који не љуби брата сво- јега, кога види, како може љубити Бога, кога не види? Колико је данас посвађане браће, колико деце која не знају за своје родитеље и колико родитеља који напуштају своју децу? Ако би тражили најкраћу дефиницију Бога, онда би могли рећи да је Бог - чиста љубав. Цело Јеванђеље, цела хришћанска наука учи о љубави. Веронаука ће научити вашу децу да воле Бога, а кроз Бога да љубе и своје ближње, да воле цео грешни људски род. Дајте шансу вашем детету да научи у оквиру својег школовања и нешто више од пуког знања и сувих чињеница, дозволите му да се упозна са трећом Божјом заповести: Не узимај узалуд имена Господа Бога својега!, односно, не псуј, не вређај и не чини зло другим људима. Човек без љубави је празна, исцеђена љуштура. Тек кад воли, човек добија свој пуни смисао. Шта је мушкарац без жене и шта жена без мушкарца? Колико је данас неожењених и неудатих младих људи, без деце и породице? Шта млад човек може да очеку- је од живота ако нема своје потомство, топли дом и брачног друга који ће му увек помоћи у невољи? Веронаука учи да је породица најважнија обавеза и најлепша награда сваког човека, да је брак Света Тајна, а не некакав грађанскоправни уговор који се потписује пред општинским чиновником, да су деца сатисфакција живота. Зар је небитно да ваше дете спозна значај очинства и материнства, како не би једног дана остало само у животном вртлогу? Има ли веће среће за остарелог човека од унучета у крилу? Да ли је овакав став према породици само црквена догма

или је то врховни цивилизацијски и етички постулат целог човечанства? Колико младих девојака, у данашње време, безобзирно уништава плод у својој утроби? Савремена наука данас учи оно што хришћанство проповеда деценијама: абортус је најсвирепије чедоморство и злочин над злочинима. Фетус је жива душа која осећа топлоту мајчиног тела. Према истраживањима др Бернара Натансона, осамнаест дана после зачећа осећају се откуцаји ембрионовог срца и функционише његов крвоток. Са навршених пет недеља разазнају се нос, образи и прсти плода. Шест недеља после зачећа почињу да функционишу бубрези, стомак и јетра и формира се скелет будућег човека. Са седам недеља формирају се мозак, очи, усне и језик. Када напуни десет недеља дете има све особине новорођенчета, а са дванаест седмица сви су органи потпуно уобличени, иако још неразвијени. Управо са дванаест недеља (када је још увек законски дозвољен абортус) дете окреће главу, сиса прст, прави гримасе и покрете. То су научни подаци који потврђују став Цркве да је побачај најбруталније убиство са предумишљајем. Учећи веронауку, ваше дете ће научити да је сваки живот, па и живот још нерођеног детета од Бога и да га треба поштовати, те да је побачај, који врше лекари под Хипократовом заклетвом, најгнусније убиство. Осим тога, после побачаја често наступа и трајни стерилитет мајке, тако да је штета вишеструка и ненадокнадива. Данас, на једног рођеног Србина дође два или три насилна прекида трудноће. Деценијама је у Србији већи морталитет него ната- литет. Да ли је то пут који нас води ка слози, умножењу и обожењу? Поштујући Бога, нашег небеског Оца, ваше дете ће научити да поштује и вас, земаљске очеве и мајке. Пета Божија заповест је изричита: Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. Поштујући своје родитеље који су му подарили живот, дете ће научити да поштује и друге људе око себе. СВИМ НАШИМ ЧИТАОЦИМА, ПРЕТПЛАТНИЦИМА И САРАДНИЦИМА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ ЖЕЛИМО БЛАГОСЛОВЕНЕ И СРЕЋНЕ НАСТУПАЈУЋЕ ПРАЗ- НИКЕ: МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! СРЕЋНА НОВА ГОДИНА! РЕДАКЦИЈА И АДМИНИСТРАЦИЈА ИСКРЕ


Уместо пригодног штива . .. Алкохолизам и наркоманија Има ли данас већег разоритеља породице и друштва од две опаке болести: алкохолизма и нарко- маније? Колико је опустелих домова, колико сирочади и удовица, колико уцвељених мајки због ових пошасти? Наркоман је човек без својег ја, без властите воље и животног елана. Он је неспособан за улогу оца, хранитеља, неспособан је за радника, ученика, сту- дента или војника. Његове мождане ћелије неповрат- но изумиру. То је човек који лагано тоне у језиву, хлад- ну смрт. Једини ефикасан лек против наркоманије јесте превенција. Колико данас ваше дете заиста зна о опасностима које му прете? Поред свих васпитних мера савременог образовања, дрога је свакодневно присутна у нашим школама. Статистике су поражава- јуће: сваки трећи или четврти ученик пробао је неки од наркотика. Почиње се обично од оних, такозваних, лакших дрога, као што је марихуана, а завршава се са хероином или кокаином. Граница је веома танка и млад човек је сасвим лако прекорачи. Да ли заиста мислите да можете сами да се изборите за право на живот вашег детета? Помоћ мајке Цркве је овде неопходна. Пракса је речита: духовни центри који се боре против „куге 21. века” показују изузетне резултате у борби са наркоманијом и све је више болесних младих људи који траже помоћ у окриљу Цркве. Медицинско излечење је тек први корак после којег следи дуготрајни и мукотрпни повратак у нормалан живот. Управо у том повратку, када млад човек тражи смисао, неопходна је духовна помоћ Цркве. Сида, као „куга 21. века”, у спрези са друге две велике пошасти савремене цивилизације, наркомани- јом и хомосексуализмом, одводи милионе младих људи у језиву смрт. AIDS се најчешће преноси управо међу припадницима две критичне групе, међу хомосексуалцима и наркоманима. Да ли је то случајно? Ове болести су болести модерног човека, који је побе- дио медицинским достигнућима кугу, колеру, велике богиње и туберкулозу, али изнова страда од других, још опакијих болести. HIV -позитивнима нема помоћи јер лек још увек није пронађен. Према томе, и овде је најефикас- није средство за борбу превенција. Да ли је медијска кампања усмерена на едукацију довољна? Да ли су брошуре, леци, научне емисије и улични перформанси довољни да помогну? Очигледно не, јер болест се и даље шири. Потребна је једна дубља едукација коју може пружити само Црква. Потребно је младог човека учити од малих ногу систему правих, животних вредности. Потребно је детету предочити да је оно Божји створ, подобан за свако добро и лепоту, а да наказне, болесне појаве треба спречити. Потребно је младо биће извести на прави пут, а то не може урадити сама породица без духовне помоћи мајке Цркве. Алкохолизам је друга страна наркоманије.

Разлика је само у томе што су алкохолна пића лега- лизована, као што се, уосталом, у последње време легализују и неке од „лаких” дрога (нпр. у Холандији, где се марихуана купује, такорећи, на киоску). Зар је потребно напомињати колико је разорених породица управо због алкохола, зар је потребно говорити колико је младих живота прекину- то управо због болести алкохолизма? И ту је, нажалост, ситуација са најмлађим нараштајем алар- мантна: статистике кажу да се алкохол по први пут испроба још у најмлађем узрасту, у основној школи. Ваша деца морају да спознају истински пут лишен свих заблуда и бежања од реалности свакод- невних проблема. Ваша деца заслужују да буду упо- зорена на опасност која им прети од наркотика и алко- хола. Веронаука ће их у томе поучавати.

Секте Питање секти које разједају и уништавају сто- тине хиљада младих душа постало је јавни, друштвани и национални проблем којем се поклања све више пажње. Нажалост, сви мислимо да је тај проблем од нас далеко. Не схватамо да ће колико сутра и на наша врата закуцати неки од „модерних месија” и понудити „вечно спасење”. Шта ако секташ буде покушао да испира мозак вашем детету, на који начин ће се оно одбранити? Ми старији који понешто и знамо о својој вери, ми који смо зреле и стабилне личности имамо шансу да се одбранимо од погубног утицаја секташке пропаганде, али како ће се бранити дете које не зна ништа о Богу? Ваше дете неће увек бити уз вас. Послаћете га у школу, на игралиште или на летовање. Не заборавите да секташи вребају свуда и у свако време. Како ћете одбранити своје дете? Постоји само један ефикасан начин, а то је да му улијете знање о властитој вери и нацији, да му пре- дочите праву истину и прави пут, како би могло живети истински живот, уместо да се самообмањује лажним знањима и „откровењима” инстант месија. Христос је рекао: Ја сам пут, истина и живот. Ко за мном иде неће ходити по тами. Не дозволите вашој деци да ходе по тами. Избор између светлости и таме није избор. Избор између Цркве и секте није избор. Пустите дете да изабере фудбалски клуб за који ће навијати, да изабере животног сапутника, место становања или професију, али га не пуштајте на милост и немилост секташких канџи. Млад човек не може да изабере прави пут без помоћи ближњих.

IZ SADRŽAJA Snage sekulrizma guraju hrišćanstvo u podzemlje ................................ 6 Beogrdski forum za svet ravnopravnih .............................................

7

Nije šija nego vrat ................................................................................

12

Novi svetski poredak ................................................................................. 13 Vladavina naroda ... ili novca .............................................................

16

Demkratski teroristi i druge laži ............................................................. 21 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (98) ........................... 24 Mitropolit-patrijarh German Anđelić .................................................... 26 O knjizi Svete Paunovića „Sećanja svedoka” ......................................... 29

2

Iskra 1. januar 2005


Да ли сте имали прилику да упознате младог човека залуђеног секташком пропагандом? То више није човек, већ програмирана љуштура без своје свести и воље, без своје личности. Припадник секте није способан да сам одлучује и живи, он је инструиран од стране својег „духовоног гуруа” који најчешће само извлачи материјалну или сексуалну корист од својих чланова. Такав млади припадник секте је бескористан друштву, породици и држави. Од њега никад не може постати родитељ, радник, војник или домаћин. Он је паразит који живи онако и онолико колико му други одреди. Није неопходно поновити да већина секти своје централе има у иностранству, да оданде стижу новац и инструкције за њихов рад. Подједнако су опасне и оне најцрње сатанистичке секте, које дирек- тно траже од својих чланова да убију оца, мајку или брата, као и оне, такозване источњачке, залудне секташке организације које се баве илузионарством, медитацијом и бекством од стварности, па све до оних најподмуклијих, такозваних, псудохришћанских секти које нуде „чисто хришћанство”, огољено и унакажено до гротеске, фарисејско хришћанство које води у нез- нање и залуђеност ауторитетом земаљских вођа, самозваних месија који нуде спас „за шаку долара”. Колико је опасно самостално тумачење Светог Писма од стране самозваних „стручњака” речито го- вори неколико примера за које смо сви чули. Једна од псеудохришћанских секти, позната под именом „Јеховини сведоци”, забрањује својим члановима да приме трансфузију крви у случају повреде или болести. Овакав став они правдају учењем по коме се, наводно, у самој људској крви налази човечија душа. Чак се иде дотле да чланови секте увек носе са собом писмену изјаву о непристајању на трансфузију. Недавно се десио случај да је младић - секташ умро на операционом столу зато што није хтео да прими крв добровољних давалаца. Питам вас да ли је то хришћански и да ли Бог жели да умре млад човек којем се може помоћи? Да ли је по људским и Божјим законима исправније дати добровољно крв и помоћи унесрећенима (како то учи Црква) или допустити да човек умре због сулуде идеје самозваног „месије”? Или, да узмемо пример секте која забрањује својим члановима ношење оружја, па они служе дужи војни рок у цивилству. Ако је центар те секте на западу, да ли је циљ оваквог учења хришћански или је позадина „догме” војно политичка. Црква учи оно што учи и сам Његош: Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија! Немојте допустити да ваше дете падне у канџе неке од многобројних секти које, нажалост, слободно „мисионаре” по нашим градовима и селима. Научите вашу децу да смо сви ми деца Светог Саве, а не фармера Вилијама Милера, „пророчице” Хелене Вајт, извесног Расела или неког Џозефа Смита...

Сексуапне девијације Савремени „хуманисти” и „борци за људска права” у свом прљавом програму, између осталог,

Iskra 1. januar 2005

пропагирају и изједначавање ненормалног са нормал- ним, болесног са здравим. Разни покрети, невладине организације, међународна удружења и добровољна друштва, финансирани од стране моћних лобија, боре се за права наводно угрожених и обесправљених сло- јева друштва. Постоје чак и политичке организације које се боре за равноправност и легализацију хомосексуалних бракова и друга „угрожена права” маргиналних друштвених група. Црква изобличава наказне појаве и назива их правим именом. Хомосексуалност је болесно стање. Нажалост, у данашње време све су јачи покушаји да се ово ненормално понашање изједначи са нормалним полним опредељењем. Постоје бројни лобији и интересне групе у свету уметности и политике који вешто намећу идеју уобичајености оваквих појава. У појединим државама чак је и легализован хомосексуални брак. С друге стране, на телевизији, у новинама и другим медијима бомбардују нас причама о хомосексу- алцима које приказују у најлепшем светлу, као сасвим нормалне, обичне људе који су присутни свуда око нас. Готово да нема популарне холивудске серије или филма у којем се не појављује и „симпатични” хомосексуални пар „из суседства”. Тиме пропагадисти покушавају да прикажу хомосексуалност као нешто сасвим уобичајено и нормално, чак и помодно. Бити геј је „кул” на западу, међу богаташима, филмским и музичким звездама, то је улазница за високо друштво. Спасите своју децу од лажних учења о толе- ранцији која изједначавају болесно са здравим. Црква учи толеранцији и нико не жели да одбаци болесне људе, већ, напротив, да их прихвати и помогне им. Али то не значи да им треба давати за право када греше. Осуђујте грех, али милујте грешника -то је права мера толеранције. Негде се, ипак, мора повући црта. Црква учи где је та црта, где се граничи нормално са ненормал- ним, где болесно замењује здраво, где се треба заус- тавити. Све ми је допуштено, али ми није све на корист говорио је апостол Павле. То је истинска слобода и могућност избора.

Малолетничка деликвенција Колико су наша деца данас заштићена од ути- цаја криминала који свакодневно вреба на улици, у школи, у дискотеци или кафићу? Колико су заштићена од искушења да посегну за туђим, да постану мало- летни деликвенти, колико су сигурна у прљавом свету одраслих у коме цветају корупција, криминал и свако зло? На телевизији, у новинама, на улици и у школи величају се криминалци и убице, њихов живот се приказује у романтичном светлу. Од сецикеса се преко ноћи стварају митолошки хероји улице који су до среће и благостања стигли преким путем, захваљујући својој сналажљивости и храбрости. На сахране тих крими- налаца хрле хорде младих људи, хвалећи се поз- нанством са злочинцима. Да ли смо заиста у стању да васпитамо нашу децу без помоћи школе и Цркве? Данас, када и отац и мајка проводе готово цео дан у јурњави за новцем и борби за голу егзистенцију, деца су препуштена сама

з


Уместо пригодног штива ... себи и улици. Васпитава их телевизија, музика и суб- култура. Да ли ће бити на одмет топла реч свештени- ка или вероучитеља који ће покушати да усмери ваше дете и разобличи пред њим лажне вредности потрошачког друштва? Не убиј! Не чини прељубе! Не кради! Не сведочи лажно на ближњега својега! Не пожели ништа што је туђе! Ако изоставимо ове Божје заповести - шта остаје од закона и морала? У дека- логу је садржан сав кривични и морални закон овог света чијим кршењем губимо слободу, али и душу јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди?

Медијска тортура

пости. Некада су се деца васпитавала на народним бајкама и песмама, на топлој мајчиној речи и очевом савету. Колику штету дечјој души чине филмови о мафијашима, убицама, криминалцима који су приказани на филмском платну као савремени хероји? Рамбо, Роки, Терминатор, Хари Потер и остало холивудско смеће направили су већу духовну штету него пет стотина година турске владавине. Какву шансу данас имају наша деца, васпита- вана на видео-игрицама, холивудским црномагијским причама о чаробњацима, вамп-барбикама и осталим глупостима? Ако им не помогнемо наша деца ће се изгубити у поплави кича и шунда, изгубиће душу пре него што одрасту.

Суицид Достигнућа савремене цивилизације: радио, телевизија, филм, компјутери, Интернет и свет као „глобално село”, где се, практично, све налази надо- хват руке, доноси низ предности и квалитативан помак у стандарду савременог живота, али уз све то и читаву палету негативних нузпојава. Насиље, злочин, убиства, порнографија, оријентални турбо - мелос, техно, рејв, хип - хоп, музика која се не може слушати ако човек није дрогиран, лажни сјај и гламур из света богатих и моћних који нам се сервира у колаж ТВ емисијама о високом друштву, латиноамеричке серије од пет стотина епизода са идиотском фабулом где у свакој другој сцени неко плаче, холивудске лимунаде, саге о уличним антихеројима које праве јунаке од прљавих криминалаца, лош укус свих боја и облика гуши, уништава и заглупљује нашу омладину. Нико не говори да треба избацити телевизоре, компјутере и сателитске антене из наших домова. Телевизија, штампа и Интернет доносе много доброг и души корисног знања. Неопходно је извршити селек- цију свега што нам се нуди, разграничити и одабрати само поучне и корисне TB програме и штампу, забра- нити деци приступ свему оном што их може затровати и духовно уназадити. Речит је пример америчког дечака који је од своје десете, дванаесте године био опседнут оружјем и насиљем. Дете је свакодневно гледало крв на теле- визији, Интернету и улици, да би, најпосле, купило аутоматску пушку и побило десетину својих другова и наставника. Шта се десило у глави тог детета? На то нису успели да одговоре ни психолози, ни лекари, ни педагози. Да ли је ово дете имало сву могућу љубав и пажњу породице, школе и Цркве? Савремена психијатрија стоји на становишту да пацијенту који се лечи од душевних болести не треба показивати љубав и тако га везати за себе јер је то „ненаучно”, односно производи негативан ефекат по болесника. Како то љубав може да произведе лош учинак на човека? Љубав је почетак и крај, алфа и омега целог човечанства, без љубави нема живота, па ни излечења. Наука, нажалост, не може данас све да објасни. Тек заједно са вером у Бога она добија свој пуни смисао. Није потребно посебно напомињати колику духовну штету деци чине сва она чудовишта из цртаних филмова и видео игрица, попут „нинџа кор- њача”, „моћних ренџера”, „покемона” и сличних глу-

4

Поштујући своје ближње, дете - тај мали човек, почеће да поштује и себе и свој живот. Колико је данас младих људи који дижу руку на себе? Самоубиства се дешавају управо стога што, не поштујући туђе животе (животе својих ближњих), људи не поштују ни властити живот. Црква најоштрије осуђује самоубиство. Свештеник је обавезан да ускрати опело и парастос за душу самоубице, јер нико није властан да одузима живот другом човеку, па ни себи самом, зато што нико није властан ни да подари живот. Једини је Господ Бог тај који даје и узима. Самоубиство је директно сатанино дело који на тај начин узима душу маловернога и, чинећи с њом шта му је воља, нагони човека у пропаст. У срцима младих људи у којима је трајно настањен Бог, неће бити места за нечастивог и неће бити простора за пад у грех. Тамо где љубав обитава нема места за мржњу према властитој души и телу. Дозволите својој деци да сазнају праве вред- ности и лепоте подареног живота, да га цене и брижљиво чувају, да схвате смисао и циљ живљења којим ће се руководити кроз буру недаћа и проблема.

Идолатрија Данас је више него икад присутан смртни грех идолопоклонства међу Србима који као да су забора- вили прве две Божје заповести: Ја сам Господ Вог Твој; немој имати других богова осим мене. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити. Идолатрија се веома вешто прилагодила савременом тренутку, пројављујући се кроз читав спектар жалосних појава: среброљубље, самољубље, властољубље, потрошачко друштво, астрологију, гатање, псетопоклоништво... Људи се без стида и срама клањају: новцу, имовини, аутомобилима, поли- тичким вођама, самозваним видовњацима и пророци- ма, „судбини” из хороскопа, властитом телу, куцама, мацама и другим кућним љубимцима... Веома је занимљива појава псетопоклоника или кучкара, како их наш народ зове, међу модерним, урбаним светом. Беспослени људи по парковима шетају кучиће и мачиће уместо рођене деце. Психопата, уколико не може са родбином, пријатељи- ма или комшијама, почне да малтретира животиње

Iskra I. januar 2005


тако што их обасипа „вишком љубави” коју није утрошио на људе (успут храни и властити его). Јадна животиња ћути. Даш јој чинију хране и она захвално лиже руку. Не може да противречи. Са животињом нема свађе, нити неслагања. Деси се тако у животу ситуација да човек не прича са два рођена брата, али се зато одлично слаже са два рођена пса авлијанера. Многи људи мешају хуманизам са љубављу према животињама. Није тачно да „не воли људе онај ко не воли животиње”, већ је истина да не воли искрено животиње онај ко не воли и људе? Животиње не могу да замене нерођено дете или изгубљеног при- јатеља. Црква учи шта је у животу главно, а шта споредно, шта је битно, а шта неважно. Црква ће објаснити вашем детету да у животу нису најважнији новац, власт и сила, него породица, љубав и спасење. Црква ће разобличити наказна поимања о животу и пружити истину вашем детету, а на њему ће бити да само одлучи хоће ли поћи Божјим путем или не, јер је много званих а мало изабраних.

Уместо закључка Нико никада није постао верник само зато што је учио веронауку. Примера за ову тврдњу је безброј: Тито, Кардељ, Ђилас, Ранковић и остали „ослободио- ци” учили су веронауку јер су се школовали између два светска рата када је веронаука била обавезан школ- ски предмет. Стаљин је, чак, похађао православну богословију. Нико од њих није постао верник. Напротив, постали су најцрњи богоборци. Да ли је онда уопште потребно говорити о томе да веронаука не индоктринира личност младог човека, већ му само предочава неке од основних истина хришћанске вере, остављајући му могућност избора. У том погледу веронаука је данас у Србији изборни предмет у основној и средњој школи, што је веома добро јер нико није приморан да је похађа, али је сваком остављена могућност и да је изабере. Религија данас није у супротности са науком, философијом или техником, већ их она допуњује и унапређује. Неки од највећих научника, попут Ајнштајна или Дарвина били су дубоко религиозни људи, свесни да је људско знање ограничено и да највеће тајне остају тајне за човека без Бога. У том смислу, ваше дете неће бити збуњено кумулирањем знања из теологије, с једне стране, и природних наука, попут биологије, хемије и физике, с друге стране. Дарвинова теорија о еволуцији није у колизији са теолошким ставом о постанку света и човека. Дарвин је све објаснио осим оног главног како је нежива материја постала жива. На том месту он узмиче пред Створитељем, схватајући немоћ људског ума. Оно што је сасвим извесно јесте да ће ваше дете постати бољи човек прихватајући Божје законе и да ће кроз црквене догме учити о моралу, части и поштењу, дакле о животу самом. Деца ће научити да су Срби, да су православни, да цене и уважавају своју веру и нацију. Према речима блаженопочившег оца др Лазара Милина не постоје атеисти у правом смислу те речи. Не постоји, чак, ни најпримитивнији човек на планети који је цео живот провео изолован од циви- лизације а да нема барем и најнаивнију мисао о Богу.

Iskra 1. januar 2005

Истински атеиста не би смео да има било какву мисао о Богу, нити позитивну, нити негативну. Самим тим што верује да Бога нема - „атеиста” је верник, односно антиверник, јер верује у Божје непостојање, баш као што верник верује у Божје постојање. У српском случају не постоје, такозвани, „православни атеисти”, како се многи неокомунисти декларишу, поштујући традицију и обичаје, а одбацујући саму суштину хришћанства оличену у Светим Тајнама. Неко је или православан или антиправославан (односно атеиста, како воле себе да називају „деца комунизма”). Није могуће истовремено бити и православан и атеиста. Докази о Божјем постојању су свуда око нас, само што их многи људи не виде. Највећи доказ Божјег присуства јесте - сам човек, створен по Божјем обличју. Веронаука је ту да упути на истину и да пре- дочи једини пут - пут спасења.

МИКИЦА ИЛИЋ

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ: Микица Илић је наш писац млађе генерације чију је књигу „Западно - источни диван" у Искри, 1. јули, приказао Васа Михаиловић. Живи и ради у Срему. У Искри, 1. сеп- тембар 2004., објавили смо његов прилог: „Зашто је Срем безверан", а у овом броју горњу поруку.

ОПТИМИЗАМ

„ . . . На оптимисте и песимисте људи се деле од незапамћених времена. Кад је борба песимист говори: Изгубили смо!, а оптимист: Добићемо! Кад је мрак, песимист говори: Никад неће сванути!, а оптимист: Свануће! Кад је болест, песимист вели: Нема лека!, а оптимист: Оздравиће! Кад је смрт, песимист говори: Мртав за увек!, а оптимиста: Жив је у другом царству! Филозофи оптимизма мање имају присталица него филозофи песимизма. Зато што је бол реал- нији од весеља. Христос је први унео у свет прави, непоколебљиви и јасно доказани опти- мизам. Својом науком и нарочито својим Васкрсењем, Он је открио један нови свет и живот. Његов оптимизам није обични плитки оптимизам, него оптимизам трагични: кроз мрачни тунел у светлост, кроз мучења у радост, кроз смрт у живот. Да ли је и један народ у свету боље разумео овај Христовски, јеванђелски и апостолски оптимизам од српског народа? Ја не верујем. Једна српска чета, Примораца, копа себи гроб на Романији и копајући прави духовите шале на рачун својих крвника. Где је књижевник да опише сав узвишени хумор српских заробљеника у ропским логорима? Кроз пет роп- ских столећа Србин је фанатично веровао у победу правде над неправдом, упркос свих очев- идних супротних чињеница. . (Из поука владике Николаја Велимировића приликом свог осмонедељног боравка у Енглеској почетком 1950их година.)

5


Kardinal Ratzinger

SNAGE SEKULARIZMA GURAJU HRIŠĆANSTVO U PODZEMLJE Vodeći kandidat za sledećeg papu žestoko je napao snage sekularizma jer izazivaju netoleranciju u Evropi i guraju hrišćanstvo u podzemlje. Kardinal Joseph Ratzinger (77), jedna od najjačih ličnosti u Vatikanu, pozvao je vernike na okup- Ijanje jer je liberalni trend sada postao „zabrinjavajuća i napadna" ideologija. Kao posledica "katolička i druge hrišćanske religije" su gurnute izvan javne debate i „saterane na rub" društvenog uticaja. Opomena je došla, u dugom intervjuu u La Republica, italijanskom levo-nastrojenom listu, od kardi- nala rođenog u Bavariji, koji je papin „Prefekt za doktrinu vere", koji se smatra važnim poznim kandidatom za pap- stvo. Došla je uskoro pošto su evropski poslanici odbili da potvrde imenovanje italijanskog političara Rocco Buttiglione-a za evropskog komisionera pravde, zbog njegovih jakih katoličkih gledišta o homoseksualci- ma i ženama, pa kardinalova opomena za neke može da bude vrsta manifesta. Kardinal je govorio sa brzo opadajućim odzivom za sveštenički poziv u Evropi u pozadini, koji brine crkveno vođstvo. Opisujući razvoj „sekularne ideološke agresije" širom evropskog kontinenta kao „povod za zabrinutost", kardinal je rekao: ,,U Švedskoj je jedan protestantski ministar koji je propovedao o pederastiji na osnovu izvo- da iz Jevanđelja utamničen mesec dana." ,,U sekularizmu nema više onog elementa ne- utralnosti koji otvara prostor slobode za sve. Počinje da se menja u ideologiju koja se, kroz politiku, nameće."

prema društvu." Društvo u kome danas živimo prolazi kroz mnoge promene. „Negativan priraštaj i imigracija menja- ju etnički sastav Evrope. Iznad svega, od društva hrišćanske kulture postali smo društvo agresivnog seku- larizma koji je kad-kad netolerantan." Mada se „crkve prazne" i Ijudi često „nisu sposobni da veruju" hrišćanska vera „nije mrtva". Kardinal ostaje uveren u unutrašnju snagu nade, mada je budućnost Crkve više na „drugim kontinentima" nego u Evropi. Kardinal Ratzinger je nekada smatran onim koji može da ima uticaj na izbor pape, sada se misli da ima dobru šansu da sam bude papa, baš zbog svojih odmak- lih godina. Vatikanski posmatrači drže da dugogodišnje pape obično nasleđuju kratko-životna 'među-papstva'. Pored svog vrlo konzervativnog popularnog imidža, kardinal često pokazuje otvorenost i spremnost da raspravlja čak i najosetljivija pitanja. On priznaje da jaz između Crkve i vernika po pitanju seksualnosti treba „dalje razmatrati". Kaže da je „pilula razdvojila seksulanost od rađanja i tako duboko izmenila kocept samog života." „Seksualni akt je izgubio svoj smisao... tako su sve vrste seksualnosti postale jednake međusobno. Glavna posledica je stavljanje homoseksualnosti i he- teroseksualnosti na istu ravan." The Daily Telegraph, 20.11.2004.

„Оп ne dopušta prostor u javnosti za katoličku i hrišćansku viziju koja je usled toga u opasnosti da postane čisto privatna stvar, tako da suštinski nije više ono što je bila." ,,U tom smislu postoji sukob, te tako mi moramo da branimo slobodu vere protiv ideologije koja sebe smatra jedinim glasom racionalnosti, koja je me đutim samo izraz 'određene' vrste racionalizma." U savremenom društvu, kaže kardinal, Bog je gurnut „vrlo mnogo u budžak". ,,U politici izgleda skoro nepristojno govoriti o Bogu, kao da je to napad na slobodu nekoga koji ne veruje", kaže kardinal. „Pravi sekularizam značl slobodu za veru. Država ne natura nikakvu religiju, već dopušta slobodan prostor onim religijama koje se odnose odgovorno

6

BEPA И ПОВЕРЕЊЕ Док je јака вера у Христа, јако је и поверење према човеку. Кад ослаби та вера — слаби и поверење. Ко од вас старијих Срба није то запамтио? Док се веровало и говорило: „Христос по средје нас!” — дотле је реч била Бог и поверење је било савршено. Докле се веровало да је Небесни Сведок при свим натттим послова- њима (трансакцијама), дотле није требало ништа „написано”. Кад је та вера ослабљена сумњом, тада се морало писати и могло — фалсифико- вати. Како ћемо се од тог зла излечити, ако не појачањем вере у Христа и поверења човека пре- рема човеку? . . . ” (Из поука владике Николаја Велимировића приликом свог осмонедељног боравка у Енглеској почетком 1950-их година.)

Iskra 1. januar 2005


Београдски форум за свет равноправних - округли сто

МЕЂУНАРОДНИ П0Ј10ЖАЈ СЦГ И СТРАТЕГИЈА ЊЕНЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ Излагање: Владислав Јовановић I Стање међународних односа Међународни односи уопште, а посебно у Европи и нашем региону, већ петнаест година нега- тивно утичу на свеукупни положај наше земље и њену спољнополитичку активност. Односе у свету карактеришу глобализација као светски процес међузависности држава и њихове све веће упућености на повезивање и сарадњу у практично свим сферама живота, с једне стране, и глобализам као доктрина контролисања планетарних процеса и неоимперијалне доминације САД и њених најближих савезника у НАТО над читавим регионима, с друге стране. Тај тренд је драматично наглашен после 11. септембра 2001. године када је војни интервенционизам постао текуће средство стратегије и политике САД, док је НАТО, као војно крило глобализма, наставио са географским ширењем ка истоку Европе са још недефинисаним крајњим циљевима. Проглашена је опасна доктрина превентивног удара и слоган „ко није с нама, против нас је”. Као потенцијалне мете, на удару су се нашле не само државе које штите терористе, већ и оне које се држе неутрално. Замајац одмазде покренут против светског тероризма још траје и не зна се да ли ће се, када и где зауставити. Унилатерализам је однео драматичну превагу над мултилатерализмом. Светска органи- зација је гурнута у страну, маргинализована и све- дена на хуманитарне и административне активнос- ти. Свет је притиснут зебњама због неизвесности даљег развоја и могућности нових провидних изго- вора и ратова. После англоамеричке агресије и оку- пације Ирака, где су енергетско - стратегијски разлози играли много већу улогу од безбедносних и хуманитарних образложења, већ се поставља питање која земља је следећа потенцијална мета. Нема никакве сумње у то да се борба против глобалног тероризма отворено користи и за запоседање стратегијских тачака у близини најбо- гатијих лежишта нафте и гаса на Средњем Истоку и у Средњој Азији - том меком трбуху који раздваја потенцијалне противнике или супарнике САД: Русију, Кину и Индију. Агресивни и експанзивни унилатерализам САД није могао остати без последица на држање осталих чинилаца у светској политици. Исламске масе доживљавају војне окупације Авганистана и Ирака, заједно са настављеном подршком САД Израелу, пре као антиисламске него као антитерористичке потезе, због чега општи рат про- тив исламског тероризма потенцијално прети да се дегенерише у верски рат Запада и муслиманског света. Иако је са САД повезана тесним проат-

Iskra 1. januar 2005

лантским нитима савезништва и партнерства, ЕУ се, због непружања подршке рату против Ирака, убрзо нашла под притисцима САД, које могу да успоре, па и угрозе динамику њеног интегрисања и промовисања као самосталног чиниоца у светским пословима. Поред традиционално проамеричке Велике Британије, САД су у недавном проширењу ЕУ на европски Исток стекле нове могућности њеног сапињања и блокирања. Супротстављањем Нове Европе Старој Европи и инсистирањем на при- јему Турске у чланство ЕУ, САД реално рачунају с тим да ће то Унију натерати да се и наредних година више бави собом него критиком америчке спољ- не политике. Али, и кад би САД биле лишене тих могућности утицања на процесе у ЕУ, Европа ће још дуже времена, бар следећих десет година, имати више користи од задржавања статуса млађег парт- нера и савезника САД него од отвореног ривалства и супарништва са њима. Политику неизазивања САД, сем кад се ради о најужем кругу виталних националних интереса, следе и Русија, Кина, Јапан, Индија, Бразил и Иран, да и не помињемо остале мање велике и развијене земље. Иако осуђују амерички унилатерализам и преферирају мултилатерализам, оне се не одлучују за чвршће облике мултилате- ралног окупљања као противтеже моћи и самовољи САД. Уместо тога, радије јачају свестрану међусоб- ну сарадњу, а када се појављују као групација, то опрезно чине под кишобраном борбе против међународног тероризма и покривања трајних енергетских потреба. Изузетак представља повећана политичка и економска активност Русије у неким земљама тзв. блиског иностранства, где се њени дугорочни интереси сукобљавају са стратеги- јом САД да продру што шире и даље у тзв. меки трбух бившег СССР и спрече обнављање „руске империје” у будућности. Иза таквог предострожног заузимања „гарда” према све осионијим САД и њиховим непрекидним усавршавањем нових врста оружја, скрива се латентна борба за очување постојећих или стицање нових енергетских и сировинских ресурса у појасу од Блиског истока, преко Кавказа и Средње Азије до границе Кине. Борба против међународног тероризма и курс ширења демократских вредности на остале географске регионе, спречавају да се од дрвећа види шума. Контрола постојећих и запоседање нових богатих изворишта нафте, гаса и осталих виталних сиро- вина, а ускоро и богатих извора свеже воде, поста- ју све више главни покретачи америчког војног интервенционизма и ауторитарног политичког динамизма, као и стратегијског размишљања и регионалног мултилатерализма других већих и развијених земаља.

7


Међународни .

жртвом.

У сенци учесталости америчких војних интервенција, разноврсних претњи појединим земљама и сталног повећавања војног буџета САД, одвија се и процес јачања војних потенцијала и одбрамбених могућности Русије, Кине, Индије, Бразила и Ирана, док ЕУ још чврсто везује НАТО и спречава је да, бар у догледно време, стекне какву- такву војну самосталност у односу на старијег савезника САД.

Због одсуства и минималне светске и европске равнотеже, препуштени смо вољи, или боље рећи самовољи, западних центара мођи, који војно, политички, економски и медијски контролишу цео регион и диктирају своје услове сарадње и организовања. Наш незавидан стратегијски положај још више отежавају вазални и епигонски однос званичне власти после петооктобарских политичк- их промена према свему што долази са Запада и дубока подељеност грађана Србије на два антаго- нистичка дела. Историја нас није поштедела тог ендемског проклетства ни у садашњем можда најкритичнијем тренутку нашег постојања као модерног народа.

У другом мандату председника Буша треба пре очекивати настављање него модификовање унилатерализма САД. Међународни односи ће бесумње пролазити кроз нова тешка искушења и кризе, посебно ако би се испровоцирао неки оружани заплет са Сиријом, Ираном или Северном Корејом. После насилног уласка Пакистана у при- вилеговани нуклеарни клуб, повећаће се број земаља које ђе једину веродостојну заштиту од војне самовоље САД или НАТО тражити у развоју и поседовању нуклеарног одвраћивача, што ђе узроковати оштру реакцију, а вероватно и одмазду САД или Израела. II Стање на Балкану Неповољан развој односа снага у свету није заобишао ни наш регион. Ни у једном другом делу света није подаништво САД, ЕУ и НАТО толико изражено као на Балкану. Нигде нема толико про- тектората и идолатрије према евроатлантским интеграцијама као на тзв. Западном Балкану. Ни у једном другом региону није пракса двоструких аршина и лицемерне галаме достигла такве размере и перверзност као на нашем простору. Споменути центри мођи унилатерално су про- гласили Балкан својом искључивом сфером утицаја и понашају се као прави сизерени. Притисцима сваке врсте и неравноправном третману посебно је изложен српски народ, који се отворено третира као поражена страна и од којег се ултимативно тражи да прихвати све диктате, укључујући и онај да има геноцидну прошлост и да мора да изврши сопствену денацификацију. Под окриљем таквих монструозних оптужа- ба и захтева, врше се сваковрсни притисци на Србију да прихвати коначан губитак своје хиљадугодишње провинције и духовне колевке - Косова и Метохију, а на Србе у Босни и Херцеговини да се припреме на лишавање добитака из Дејтонског споразума као резултат досадашњих и будућих негативних пресуда Хашког трибунала. Поред двоструких аршина резервисаних само за Србе, само се од Србије очекује и тражи да при- стане на територијално умањење као услов за улазак у евроатлантске интеграције. Из горе наведеног произлази да је међуна- родни положај Србије и Црне Горе, а посебно Србије, веома тежак и, на први поглед безизлазан, уколико не пристине на морално и територијално сакађење, тј. на улазак у евроатлантске организације са геноцидном стигмом и територијалном

8

Поставља се питање постоји ли неки други излаз из садашње пат ситуације за нашу земљу и народ осим излаза којим је кренула власт после 5. октобра 2000. године и начина на који је то чинила. Излаз који би био мање болан, мање понижавајући, мање деградирајуђи и мање губитнички?! У потрази за алтернативним путем, треба да пођемо од тога шта споменути западни центри мођи, као и наши суседи, значе за нас и шта ми значимо, или можемо да значимо за њих. Треба се ослобо- дити дефетистичке представе да су међународни односи, посебно билатерални, једносмерна улица, тј. да у њима постоји само давање без узимања, само извршавање без преговарања, само задуживање без противуслуга. Може да звучи парадоксално, с обзиром на то да је свет у целини услед јачања интервен- ционистичке политике САД и НАТО, постао мање стабилан и са неизвеснијом будуђношђу, али управо такав развој пружа нам потенцијалне могућности за ослобађање од „претесног жакета” и добијање нешто ширег маневарског простора. Наиме, антитерористички рат који САД воде на плане- тарном плану против најчешђе невидљивих непри- јатеља, непредвидивих намера и акција, захтевађе од САД да што пре учврсте недовољно стабилизоване регионе, у које спада и Балкан, како би се могле у пунијој мери посветити обрачунавању са главном опасношћу. С друге стране, у мери у којој ђе се обрачуни са тероризмом распламсавати, ти обрачуни ће неизбежно попримати желело се то или не - све озбиљније црте сукоба са радикализо- ваним исламским светом, што може водити и ослањања на слабљењу америчког поверења традиционалне исламске земље и савезнике. Пошто се стабилизовање Балкана као хитне потребе америчке глобалне стратегије не може ни ваљано ни трајно постиђи без наше земље као његовог географског средишта, њен значај и улог у америчкој политици сразмерно ђе јачати, посебно у светлу гласања америчких Албанаца за Бушовог изборног противника и утицаја исламских фунда- менталиста на муслимански живаљ на Космету, у БиХ и Албанији. Због тог неочекиваног повољног ветра у наша усамљена једра, вероватно се при- ближава тренутак када ђе САД почети да схватају да само са нашом земљом, а не без ње, а још мање

Iskra 1. januar 2005


против ње, могу да постигну жељену регионалну стабилност која ће на дужи рок гарантовати безбедност њихових интереса и бити поуздани ослонац њиховог укупног присуства. Због перспективе оваквог могућег заокрета САД према нашој земљи и њеним интересима, било би непромишљено и штетно користити америчку заокупљеност у Ираку и на Блиском истоку за играње на карту Европске уније против САД на Балкану, јер је њихова политика према нашој земљи на дуже време комплементарна и тесно синхронизована. Чак и ако САД, због својих нових приорите- та, препусте ЕУ већински утицај и ангажованост на Балкану, њихови заједнички циљеви према нама остаће неизмењени, јер су идентични и дугорочни. Иако у најнезахвалнијем међународном положају у последњих сто година, наша земља поседује реални партнерски потенцијал, значајан геостратегијски положај и незанемарљив демо- графски и економске простор, што је чини привла- чном за друге и даје јој солидну почетну преговарачку позицију. Али, да би се тај потенцијал могао корисно валоризовати у односима са другима, потребно је претходно испунити неке неопходне услове. III Стратегијске премисе Полазећи од свега што је напред речено, стратегија наше земље у областима спољне поли- тике и међународних односа треба да се заснива на следећим премисама: 1. У односима и сарадњи са суседним земљама и западним центрима моћи не смемо нипошто да прихватимо да смо „поражена” земља и народ, што нам се сугерише преко настављања политике условљавања, претњама новом изолацијом, неизбалансираном политиком и праксом Хашког трибунала и инсистирањем БиХ и Хрватске на тужбама за агресију и геноцид код Сталног међународног суда правде у Хагу. Утолико више што чињенице не поткрепљују такво становиште: а) Споразум у Дејтону је постигнут на бази компромиса три зараћене стране, а не на бази победе било које од њих. б) Косово и Метохија је агресијом НАТО фактички отргнуто од Србије, али њен суверенитет није оспорен а привремену административну власт над њим имају ОУН, пред чијим ауторитетом је НАТО на крају морао да устукне. ц) Хрватска је однела војну победу над Србима у Книнској крајини, али је то постигла насилним заузимањем Зона под заштитом мировних снага ОУН и вршењем ратног злочина највећег етничког чишћења у грађанским ратовима на прос- тору раније СФРЈ. Упркос тим неспорним чињеницама, западни центри моћи упорно настоје да тенденциозним приказивањем догађаја током југословенске кризе и ангажовањем неких наших невладиних органи- зација које широкогрудо спонзоришу, као и неких политичких личности из владе ДОС, индоктринира-

Iskra 1. januar 2005

ју нашу јавност да су Срби и Србија поражена страна и да због тога треба да изврше тзв. катарзу и при- хвате све последице које из пораза произлазе. Зато је од виталне важности за наш народ и државу да се таквим настојањима најодлучније и аргументовано супротстављају. 2. Без обзира на такве покушаје западних центара моћи, наша земља треба да развија афир- мативан прилаз према развијеном свету и процеси- ма његове интеграције и да настоји да, под равно- правним условима, у догледно време буде њихов саставни део. Поред властитих интереса да нас виде у својим оквирима, ти центри моћи, а нарочито Европска унија, имају и немерљив историјски дуг према нашем народу и држави, јер су пре четрнаест година најнепосредније допринели дезинтегрисању и растурању дотле најинтегрисанијег дела на европском континенту СФРЈ, чији ниво заједништва ЕУ још није достигла нити ће ускоро достићи. 3. У развијању односа и сарадње са суседи- ма и другим земљама, а посебно са интеграционим целинама, морамо се чувати оба опасна екстрема: како конфронтације тако и капитулације. Оба пред- стављају пут без повратка. Политика конфронтаци- је води у развој који се најчешће не може кон- тролисати, што је противно принципу предвидивости у спољној политици. А политика капитулације спушта нас одмах испод прага равноправности са другим земљама и наше основне националне и државне интересе оставља незаштићеним и на вољу другима. Зато водећа и трајна максима наше спољнополитичке стратегије мора бити: ни конфронтација ни капитулација. Само реална и одго- ворна, принципијелна и рационална, национална и интернационална спољна политика може нас заштитити од оба ова екстрема. Тај средњи пут је не само респектабилан него и једини могућ уколико желимо да будемо субјекат а не објекат у међународном животу. 4. Спољнополитичка стратегија сваке земље мора се заснивати на поштовању властите независности, суверенитета и територијалне целокупности. Није случајно што сви устави мо- дерних држава садрже такву афирмативну одред- бу. Те врховне вредности могу бити ограничаване или смањиване само слободним пристанком државе у питању, а не наметањем са стране. Нажалост, наша државна заједница, а посебно Србија, врви управо од примера спољног наметања ограничења независности и суверенитета наше земље, као и притисцима да пристине на губитак једног дела своје државне територије. То је разлог више да ове врховне вредности заузму у нашој спољној страте- гији примарно место и буду недодирљиве за друге. Одрицање од дела независности и суверенитета ради интегрисања у модерни свет може бити само акт слободне воље наше земље, док се одрицање од Косова и Метохије или било ког другог дела те- риторије наше земље мора забранити и искључити посебном уставном одредбом. 5. Као што се не може квалификовано респектабилно учествовати у међународном живо-

и

9


Међународни . . . ту без поштовања властите независности, суверен- итета и територијалног интегритета, исто тако не може се стећи уважавање националних и државних интереса од стране других земаља и интеграционих целина без инсистирања на једнакости и равно- правности. То је sine qua non међународних односа. Пристанак на мање равноправности или чак при- хватање неравноправности у односима са другим земљама, што се, нажалост, дешавало и дешава и са нашом земљом, представља рецепт за сигуран пораз у одбрани властитих интереса и циљева. Принцип равноправности није никакав академски или теоретски хир, већ услов који извире из саме природе међународних односа. Земља која се стриктно не држи тог принципа, не може очекивати да ће њену равноправност поштовати други. Наша земља мора што пре да се избори за равноправни положај и третман, што подразумева многе корек- ције у стратегији досадашње спољне политике. 6. Земља која чврсто не стоји иза својих највиших вредности и не инсистира на равно- правности у међународним животу, не може ни да тврди да јој је стало до свог достојанства. Стално вођење рачуна о достојанству земље није ствар националне сујете или пуке форме, већ императив реал политике, чије потцењивање неминовно производи штетне последице за земљу. Достојанство земље је синоним за њену независ- ност и суверенитет. У пракси наше земље има примера да се страни амбасадор позива на седнице владе, или да се страни држављани запошљавају на високим положајима у кључним министарствима. Пуна конфузија и какофонија слободних размишљања и неутемељених предлога постоје у вези са Косовом и Метохијом. Таква пракса није препорука другима да нашу земљу узму озбиљно, али јесте захвалан мотив и позив заинтересованим спољним чиниоцима да нашу политичку несређеност и неорганизованост искористе против наших интереса и циљева. 7. Нераздвојно од достојанства земље је питање реципроцитета. Односи елементарне јед- накости међу државама не могу се одржавати без примене реципроцитета. Земља која то не чини или чини нередовно, фактички се одриче дела свог сув- еренитета. Пропуштање примене реципроцитета нарушава равнотежу у односима и отвара врата другим притисцима и уступцима. Нажалост, у последње четири године наша земља се више пута одрицала реципроцитета у односима с појединим земљама, што ни уједном случају није било компен- зирано, а у примеру повлачења противтужбе за геноциде против Хрватске код Сталног међунаро- дног суда правде у Хагу наш тадашњи министар спољних послова је процесно равноправан положај наше земље самовољно, потезом пера, претворио у неравноправан и тиме битно отежао нашу даљу одбрану. IV Стратегија у текућој спољној политици Само ако у односима са другим земљама организацијама имамо пред очима све споменуте

10

и

премисе и од њих не одступамо без унапред осигу- ране адекватне противнакнаде, наша земља може рачунати на часно место у међународним односима које јој по дефиницији припада. 1. Наше несумњиво опредељење за европске интеграције не сме да буде разлог за одустајање од неких од споменутих премиса, веђ додатни мотив да на њима с пуним правом инсисти- рамо. Тим више што преговори за учлањење у ЕУ или у Партнерство за мир одражавају узајамност интереса, а не повлашђеност једне и подређеност друге стране. То конкретно значи да не треба да улазимо у преговоре ако они унапред доводе у питање - посредно или непосредно - територијалну целокупност Србије или се од нас очекује да прис- танемо на мање равноправан положај него остале земље у региону и Источној Европи. Да смо се тога држали и сачекали да ЕУ и НАТО прве искажу свој интерес за институционално повезивање с нашом земљом (који није мањи од нашег интереса да се у њих једног дана интегришемо), били бисмо у много равноправнијем положају и не бисмо морали да испуњавамо тешке услове пре отпочињања прего- вора. Пошто се највише спекулише са будуђим ста- тусом Косова и Метохије, у преговоре са споменутим организацијама треба да уђемо тек пошто од њих добијемо прецизна и јавна уверавања да признају интегралне границе Србије са Косметом као њеним нераздвојним делом. Свако пређуткивање тог питања с наше стране и пропуштања да такво уве- равање затражимо, биђе тумачено као најава нашег одрицања од те Покрајине. 2. Као и са ЕУ, наши будући односи са НАТО не смеју да буду на нашу штету. Они би то сигурно били ако бисмо одустали од тужбе против десет земаља НАТО пред Сталним међународним судом у Хагу без истовременог повлачења споменуте тужбе БиХ против нас пред истим судом. Аргуменат НАТО да није логично да тражимо чланство у Партнерству за мир и истовремено инсистирамо на споменутој тужби веома је неубедљив у поређењу са два миленијума старим правним правилом о обавези накнаде штете и моралним и политичким дугом НАТО да нашој земљи надокнади штету коју је починио током незаконитог тромесечног бомбар- довања. Ако бисмо повукли споменуту тужбу без спремности НАТО да надокнади причињену штету, то би значило посредно саглашавање са оправда- ношћу агресије против наше земље. Неубедљивост аргумента НАТО огледа се и у томе што су САД ултимативно тражиле да успоставимо дипломатске односе и развијемо билатералну сарадњу са БиХ без обзира на то што је пред истоименим међуна- родним судом против СРЈ поднела тужбу за агреси- ју и геноцид. Ако су САД и друге водеђе земље НАТО стајале на становишту да та много неугодни- ја и тежа тужба није препрека за институционали- зовање наших билатералних односа и сарадње са БиХ, зашто онда сматрају да наша много беза- зленија тужба за накнаду штете представља непремостиву препреку за институционализовање сарадње наше земље и НАТО. 3. Независно од тога да ли ђе ЕУ и НАТО уважавати наше државне постулате (територијални интегритет Србије и равноправни третман), или ђе

Iskra 1. januar 2005


их игнорисати и нашу кандидатуру за чланство условљавати нашим пристанком на одвајање Космета од Србије, наша земља треба да има, као свака одговорна земља, алтернативна решења која ће је заштитити од евентуалне изолације и гаранто- вати несметан и безбедан развој. Та алтернативна решења логично се нуде и састоје се из: а) проширивања трговинских повластица ЕУ на неодређено време, б) развијања економско-стратегијског парт- нерства са Русијом, Кином, Украјином, Белорусијом, Индијом, Јапаном и Бразилом и активирања економске сарадње са традиционално пријатељ- ским земљама у тзв. трећем свету, ц) проширивања трговинских и економских односа са САД и закључивања посебног војног уговора о изнајмљивању једне или две војне базе (укључујући и Бондстил), на ограничено време, уз одговарајућу новчану накнаду, по угледу на сличне уговоре које су са САД раније закључиле Турска, Грчка или Шпанија, д) понуде закључења регионалног пакта о ненападању и претварању Балкана у зону мира, стабилности и равноправне сарадње. Таквим алтернативним решењима наша земља би задржала активну и конструктивну поли- тику, „купила” неопходно време и сачувала пер- спективу повратка на приоритетно решење - равноправно и интегрално прикључење европским интеграцијама и Партнерству за мир ако се и када се за то створе повољнији услови. V Национапни консенсус и влада националног спаса Међутим, ни приоритетно опредељење ни алтернативна решења неће бити на видику реалних могућности ако се наша земља претходно не преуреди и организује, привреда не изађе из умртвљености и стабилизује, народ не оздрави од прошлости и ендемски дубоких подељености и земља не дефинише минимум најбитнијих националних и државних интереса и почне да их штити и објашњава једним гласом. Да би наша земља деловала уверљиво на друге, мора прво да стекне изгубљено поверење у себе. Не постоји други ефикасан и плодотворан начин да се то постигне до остављања прошлости на миру, превладавања историјских и нових подела и закопавања ратних секира од стране политичких странака. Пред монументалним задацима обнове и свеукупног стабилизовања наше земље, без чега заштита и очување основних националних и државних интереса нису реално могући, ниједна политичка странка, сама или у коалицијама са другим сличним странкама, не може да понесе терет одговорности. То може да учини само историјски договор свих политичких странака за- ступљених у парламенту о образовању владе националне слоге или националног спаса са при- хватањем мораторијума на страначке активности за период од три - пет година, током којег би се влада

националне слоге усредсредила на решавање кључних националних и државних питања, око којих би претходно био постигнут чврст и трајан национални консенсус. Што пре дође до таквог свестраначког споразума, то боље за Србију и наш народ. Ако су синдикати Леха Валенсе и генерал Јарузелски могли да превазиђу дубине међусобних подела и постигну пољски историјски споразум, који је Пољску извукао из опасног антагонизма и безнађа и ставио је на шине брзог напретка, зашто би за наше политичке странке такво национално јединство у име виших народних и државних интереса било немогуће? Време је да бирачи тести- рају политичке странке на таквом задатку. Београд, 27. новембар 2004.

АРТЕЛ <www.artel.co.yu>

Проф. Чавошки : Вук Драшковић ништарија Професор Правног факултета у Београд академик Коста Чавошки тврди да се позив министра спољних послова не може окарактерисати велеизда- јом државе, јер за тако нешто потребна је храброст. - Вук Драшковић је најобичнија ништарија и није способан да буде чак ни издајник. Овај његов позив родитељима да не шаљу децу у војску, само показује да он једноставно глуми министра државе коју не представља. Где то има да министар позива регруте на непослушност према војсци коју и он представља у иностранству. Заиста срамота - изјавио је Чавошки.

Проф. Стојановић: Кривична одговорност Професор кривичног права Зоран Стојановић тврди да Вук Драшковић апсолутно подлеже крив- ичној одговорности због позива родитељима да децу не шаљу у војску. - То је кривично дело неодазивања позиву и избегавања војне службе, члан 214. Основног кривичног закона, став 4. У том ставу се наводи да онај ко позива више лица на не одазивање позиву и избегавању војне службе, може бити кажњен казном до три година затвора. Нажалост, кривично право овде је немоћно, јер тешко је поверовати да ће органи гоњења предузети нешто против актуелног министра или његове странке. Међутим, то што је урадио само показује у каквом нам се стању налази држава - кратко је изјавио професор Стојановић.

Драган Тодоровић, председник ИО СРС -Не памтим да је у историји било које државе постојао министар спољних послова који је позивао родитеље да не шаљу децу у војску. После овог потеза Вука Драшковића у најхитнијем року мора да се покрене иницијатива за његову смену и позивамо Војислава Коштуницу да то учини. Вук Драшковић води доследну издајничку политику и исто овако се понашао 1991. године. Док су нападани војници ЈНА, он је по налогу ментора са Запада организовао деве- томартовске демонстрације. Национап, 15.11.2004. <www.inter-nacional.com>

Iskra 1. januar 2005

11


Crna humoreska o srpskim neprilikama i našim papigama

NIJE ŠIJA NEGO VRAT “Na papiru mrtvo slovo, Na Zapadu ništa novo”. Počnimo sa šijom i sa vratom konstatirajući da američka mondijalizacija postaje sve duhovitija, barem što se tiče pojavnosti. Tako se, na primjer, u BiH desila ovih dana najkvalitativnija promjena nakon prelaska čovjeka u majmuna: EUFOR je zamijenio SFOR! Ili, drugim riječima, europska armija je zamijenila američku! Šta će jadni Jenkiji. Sve veći broj država se povlači iz Iraka, a oni moraju očuvati ostvarenu demokraciju u toj zemlji. Do sada su, u ime prava čovjeka pobili 100.000 iračkih civila. Za novih 100.000, treba im dodatak vojni- ka. A pošto u BiH nema dovoljno nafte, onda nema ni potrebe da oni tamo budu, prebacuju se u Irak, a pre- pustili su njihovim evropskim vazalima da se oni rvu sa bosanskim medvjedima. Ali dobrol Europejci su sada u BiH. I pošto nemaju pametnijeg posla, drže se one naše narodne: ‘Besposlen pop i jariće krsti’. U tom smislu, zamislite što će biti prvi cilj europskih okupatora! Da uhvati dva najveća svjetska kriminalca nakon Džingis Kana, Napoleona i Miloševića: Karadžića i Mladića! I tu su buduću akciju nazvali: ’Operacija Vaterlo’! Srbi bi na ovo morali biti ponosni, jer na Vaterlou je pobijeđena čitava jedna armija: francuska, dok se ovdje radi samo o dvije osobe bez ikakve vojske! Nisu se Srbi uzalud hvastali svojim junaštvom pošto je sad jasno da ih se svi boje! Ipak, ima tu jedna začkoljica: Što će biti, ako Karadžić i Mladić pobijede na ovom drugom Vaterlou? I tako dola- zimo do najvažnije točke u našim razmatranjima: Prijem Turske u Europu. Svjetski komentatori su različito tumačili ovaj potez Europske Unije i svi su se, naravno, varali. Europa želi priključiti Tursku, ne iz političkih, ekonomskih i sličnih razloga, nego zato jer se boji Karadžića i Mladića. Mlada europska armija od nekoliko milijuna vojnika se osijeća nespremnom za tako tešku konfrontaciju sa dvojicom Srba, pa traži dodatne turske trupe koje imaju višesto- Ijetno iskustvo sa ovom vražjom nacijom. Uz tako ozbiljne pripreme, možda i uspiju pobijediti, odnosno pohvatati lukave zločince svemirskih razmjera, đavo bi ga znao. I dok se Europa sprema na najtežu bitku u svo- joj historiji, Karla del Ponte nastavlja sa humorističkim izjavama. Najnovija glasi: «Optužila bih ja NATO za ratne zločine prilikom napada na Jugoslaviju 1999., ali NATO, kako je bezobrazan, ne želi da mi dostavi odgo- varajuću dokumentaciju (sic)»!!! Možda se ova izjava djelomično odnosi i na moju malenkost koja se usudila da dotičnu tužiteljku okrivi kao srbomrsca i da ona krivično zbog toga odgovara. Ali sada je jasno da nisam bio u pravu, jer je del Ponte istinski nezavisna, neprosti- tuirana osoba bez ikakve veze sa Amerima i puna je dobre volje. Eto, ona bi hrabro nešto uradila, ali, kao za inat, nema dokumentacije! Međutim, ima tu jedan ne- razjašnjeni detalj. Pošto je dala pohapsiti najveći dio srp-

12

skih rodoljuba i strpala ih u Hag, tko joj je za te osobe davao odgovarajuću dokumentaciju? Jer nije vrag da ona jednostavno laže, da optužuje i da daje hapsiti Srbe bez ikakve dokumentacije i da tek naknadno dolazi do iste; ili, bolje rečeno: Da tek naknadno falsificira istu ?! Doduše, kada se radi o Srbima i njihovoj pretje- ranoj spremnosti za kolaboraciju sa Hagom, svašta je moguće. Tako je Hag optužio Srbe za masakr od 6200 nenaoružanih muslimanamuškaraca, ali Srbi ko Srbi, brojka im je bila malena. Tako je najnovija američka ekipa - ekipa na vlasti u ‘Republici Srpskoj’ rekla nedavno: Jok, pobili smo osam tisuća nenaoružanih muslimana, a ne šest ili sedam. Na koncu konca, ako su Srbi u Srbiji priznali da su trpali pobijene muslimane iz Bosne i Albance sa Kosova u stotine navodnih hlad- njača, spaljivali ih u Borskim rudnicima i zakopavali u masovnim grobnicama na Batajnici, što ne bi i Srbi iz Bosne bili jednako iskreni pa čak i nadmašili svoju braću s one strane Drine? A i u samoj Srbiji je humoristički veselo. Po prvi put u svjetskoj povijesti, jedna vlada, srpska, se ponaša krajnje demokratski i kao takova služi kao primjer svim drugim vladama na zemaljskoj kugli. Na primjer, pred njom se nedavno postavio skoro nerazrješiv problem: dali ono malo Srba što je ostalo na Kosmetu treba da glasa unutar albanskog parlamenta i da tako aminuje antisrpske zakone, ili ne? I tako, pola srpske vlade je kazalo Srbima ‘glasajte’, a druga polovica ‘nemojte glasati’! Drugim riječima, kad Ameri službeno poručuju, ‘mora se glasati’, Tadić i Drašković kao visoko kvalifici- rane američkosrpske papage ponavljaju : ‘mora se glasati’. Ili, Ameri poručuju ‘treba pohapsiti sve Srbe koji su nam se suprotstavljali’, a dotična dvojica pjevaju u horu: ‘Svi optuženi srpski rodoljubi se moraju pohapsiti i poslati u Hag, inače će nas Ameri ukinuti’, i tako dalje. I tako je dio Srba obogatio nauku: ornitologiju, sa novom vrsti ptica. Do sada su, naime, u svijetu postojale dvije vrste papiga: amazonske i afričke, a odsada su njima pri- dodate i američkosrpske. Ove papige imaju čudnu osobinu. Kriješte kada bi trebalo da šute igrajući se dvorskih luda, a šute kada bi trebalo da progovore. Tako se u ovom času, u Sandžaku događa isto ono što se nekad događalo na Kosmetu: Muslimani kupuju srpsku zemlju, Srbima se prijeti, fizički ih se napada, itd. A papige šute li, šute. U Vojvodini, tamošnji se Mađari žale europskim komisija- ma kako Srbi vrše pravi genocid nad njima, te da im je gore nego nekada Albancima na Kosmetu, a papige ni da zucnu. U južnom dijelu uže Srbije, Medveđi, Bujanovcu i Preševu, Albanci su preuzeli svu vlast i rade što hoće, a papige nikako da progovore.

Iskra 1. januar 2005


Поводом избора у Украјини

НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК У Украјини су недавно одржани председнички избори. Како није било ниједног кандидата с већином од 50% плус један глас, то је после 2 недеље одржан, тзв. „други круг" између два кандидата који су забележили највише гласова на регуларним изборима. Та два кандидата су: бивши премијер Виктор Јушченко, чија је изборна платформа била „европске интеграције"; највише су га помагали украјински уни- јати (врше прасвославне обреде али признају папу). И други, садашњи премијер Виктор Јанукович, који је, због око више од 20 милиона Украјинаца који углавном говоре руски и припадају Православној цркви, заго- варао тешњу сарадњу с Русијом. По званичном саопштењу Изборне комисије други изборни круг је добио Јанукович са 49. 3% док је за Јушченка гласало 46% (интересантно је овде да западне медије које су се усредсредиле на изборне неправилност нису нигде поставиле питање где је разлика до 100% од 4.7%; изгледа, да та разлика не постоји у званичном извештају, али да су је оне намерно направиле да би имплицирале изборну неправилност). Тако је Јанукович званично изабран за председника Украјине. „Улица" одлучује председника Украјине Али за кратко, јер је Јушченко довео из западне Украјине, где се налази његово упориште, десетине хиљада „мирних" протестаната, ради 24- часовних демонстрација против изборне преваре са трајањем у недоглед, односно све докле се изборне неправде не поправе: или Јушченковим именовањем за победника или, пак, поништењем одлуке Изборне комисије о победи Јануковича и расписивањем новог „другог круга". Све се то тачно тако одвијало. Одмах се огласила тзв. међународна заједница,, (са својим премоћним медијама) која су се одмах „сложила" с Јушченком о изборним злоупотребама које се, нарав- но, да би, по речима САД предедника Буша, избори „били фер", морају исправити. Нашли су се у Кијеву, у име ЕУ, одмах г. Солана, а у име Пољске, њен председник, да би „помогли" „мирољубивом" разрешењу изборне кризе. (Није, међутим, јасно по ком критеријуму је позван пољски али није позван руски

Crna humoreska . .. Za nadati se, da će se jednog dana pojaviti nova vrsta srpskih ptica koja će reći da su šija i vrat ista stvar, koja će demistificirati Srebrenicu, koja neće htjeti ni po koju cijenu da surađuje sa zločinačkim institucijama i osobama kao što su Haški tribunal i K. d. P, koja će odlučno doviknuti: ‘Dosta sa komadanjem Srbije’ te ‘Kosmet je naš i spremni smo da ga svim sredstvima branimo’ i koja će se razračunati sa američko-srpskim papigama koje su još uvijek na vlasti. Srpskom je naro- du, ako želi da preživi, hitno potreban novi proljetni pjev i istinska borba za povrat vlastitog dostojanstva i integriteta. Sretna nova!

Iskra 1. januar 2005

председник, jep je и он заинтересован изборима). Све у свему, све се одвијало као по плану: демонстрације, блокирање државних институција тако да је Украјина као држава, практично престала да постоји и, наравно, „помоћ" Запада, који је, узгред буди речено, и закувао целу ствар. Под притиском „помоћи" Солане и ком- паније и Јушченкових „јуришника", Врховни суд Украјине, поништио је одлуку Изборне комисије, и одредио нови „други круг" за 26. децембар. У овом тренутку, мало је сумње да неће на поновљеном „дру- гом кругу", изборе добити - Јушченко! Већ виђено у СРЈ, Грузији, итд. Злочини над Украјином и демократијом Очигледно је, међутим, да је у Украјини извршен двоструки злочин. Први злочин је почињен од стране Запада према Украјини као самосталној држави. Други злочин је погодио у сред срца саму идеју демократије. Мањи грех према њој било би чак и санкционисање злоупотреба - ако их је било - од стране државе (изборне комисије) него препустити организованој „улици" да одлучује изборног победни- ка. Уосталом, пошто је то један од основних принципа демократије, у самој САД, где су веће и мање изборне злоупоупотребе готово редовна појава, улици се ипак не даје право да одлучује победника, већ се злоупотребе једноставно толеришу. Треба се само сетити да је председник Кенеди изабран за председ- ника САД покраденим гласовима од стране чикашког мајора Делија, а председник Буш под врло сумњивим околностима у Флориди 2000. године ипак је добио изборе. Дакле, у Украјини улица је, уз свесрдну помоћ Запада, изборе добила или ће их, свеједно, тек добити. Али да је та „помоћ" била само у притисцима на Врховни суд, то би се некако још дало и толерисати, али проблем је у томе што је - кршећи при том један од својих најважнијих принципа - Запад улицу и „припремио" и „опремио" - као, уосталом, у Србији и Грузији - за улогу „судије" на тамошњим изборима. Чим су саопштени резултати избора, ударне Јушченкове трупе из западне Украјине (њих неких 20 до 50 хиљада) нашло се на Тргу независности у Кијеву, где се налазе готово све највише државне институци- је. У непосредној близини, одмах је никло 1200 вели- ких шатора, у којима се, због сурове зиме која је зах- ватила, половина демонстраната грејала, одмарала, хранила топлом храном, спавала и обављала нужне и све друге хигјенске потребе, док је друга демонстри- рала и блокирала улазе и излазе свих државних институција, тако да је Украјина као држава престала да функционише. И тако данима, 24 сата: једна поло- вина се одмара, друга демонстрира, уз припомоћ нај- модернијих али врло скупих направа за озвучење, а да о мобилним телефонима и не говоримо; њих је имао сваки други или трећи демонстрант. Да би све то функционисало, као што јесте, био је то гигантски логистички и снабдевачки посао који је захтевао премного планирања и - новца! Преко Интернета се сазнало да су само САД у овај посао инвестирале 14 милиона долара (ту нису узети у обзир

Emil VLAJKI

13


Поводом избора . . . много већи Сорошеви долари и оних разних САД „мировних" и „демократских" фондација); за ЕУ подаци нису доступни, али не треба сумњати у издашност ЕУ. Уосталом, мислим да западњачко медијско покривање украјинских избора, које је било енормно, верно одсликава ЕУ и САД новчане инвестиције у пројект - „украјински избори"! Украјински избори, као уосталом они већ про- текли у Србији и Грузији, одвијају се по већ једној успешној и уходаној шеми: „украђени избори" ... орга- низоване и плаћене демонстрације „народа"... и победник је „наш" човек „демократа"! Одсјај велике игре НСП-а Случај Украјине, међутим, само је један мали детаљ и одсјај велике САД игре коју оне упражњавају ради политичке и економске доминације над светом. Некада, од времена Буша старијег, таква су настојања САД знана као Нови светски поредак (НСП); сад, пак - да се Власи не би случајно досетили - таква се насто- јања крсте мање нападним именима као што су монди- јализам и глобализам. Било како било, суштина је иста, па би, због краткоће, ту суштину звао НСП. Препреке пуном остварењу НСП-а Елем, НСП као и сви велики историјски про- јекти има своју стратегију како најефикасније - што ће рећи најмањим утрошком енергије а истовремено највећим дометом - доћи до циља економске и поли- тичке доминације светом. Том циљу тренутно постоје бар три значајне препреке. Оне су: милијардерски муслимански свет, Русија и, опет, милијардерска Кина. Као могућност, међутим, може постојати и четврта препрека, само она није исте нарави, као три претход- не. Али, о њој доцније. Ратна стратегија према Исламу Стратегија НСП-а у савлађивању муслиманске препреке је по својој суштини ратна. Ратови у Авганистану и Ираку сведоче о њој. Међутим, није случајно да је баш Ирак дошао под удар САД ратне стратегије. Велике и амбициозне наде су ратни стратези САД повезали са ратом у Ираку. Ако се оне остваре, прескупа ратна стратегија (у новцу и жртвама) сигурно мора прерасти у неку другу много јефтини- ју. Главни циљ НСП по питању муслиманских држава генерално, а арапских посебно, јесте политичко пре- обликовање целог овог простора (од Средњег истока преко централне Азије до Далеког истока). Пошто је Ирак, у очима САД стратега, био симбол арапског и опште-муслиманског отпора, треба њега ратом уништити, а одмах затим од Ирака створити економ- ски богато и политички демократско друштво. Кад се у то „чудо" осведочи целокупна Муслиманија, онда ће међу њима, по принципу „падајућих домина", доћи до жељеног политичког преобликовања без већих тешкоћа. Међутим, изгледа да су САД стратези побркали жеље (наде) и стварност. Тачно: оборили су један „симбол" (Хусејина) - али уместо „богатог и демократског" Ирака, који би, као магнетом, привукао све муслимане и Арапе на САД страну - створили су хиљаде „нових симбола" и тако драстично демонстри- рали муслиманском свету како се ефикасно могу заус- тавити све будуће агресије НСП-а на њих. Каква ће бити даљна судбина ове САД ратне стратегије -

14

неизвесно је. Сигурно је, међутим, да за дуги низ годи- на бар док се не заборави фијаско Ирака - она ће бити суспендована. Наставак „хладног рата„ према Русији Пошто је руска препрека НСП-у, падом СССР- а, већ делимично отупљена, сад се она додатно отупљује, обнављањем „хладног рата" другим сред- ствима. Конкретно: (1) гео-стратешким заокружа- вањем Русије; и (2) потпиривањем (па чак и конкрет- ним помагањем) врућих ратова у руском окружењу као, на пример, у Чеченији. У прву групу гео-стратешког заокружења Русије, укључивањем у „европско-атланске инте- грације,, (тј. улазак у ЕУ, Партнерство за мир и НАТО) спадају Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, и три балтичке државе. Колико сутра у том „клубу" ће се наћи Румунија, Бугарска и Хрватска; а евентуално, нешто доцније, БиХ, Косово, Македонија. Други начин заокружавања Русије јесте путем „изборних злоупотреба", „народа" и „улице" што се сад дешава у Украјини, а десило се већ успешно у Грузији и Србији, с додатком да је овај метод отказао у Белорусији. Да би, дакле, европско заокружење Русије било потпуно, требало би очекивати репризу овог „изборног" метода у Белорусији и у Молдавији. Као један споредан продукт авганистанског рата, био је и продор САД-а у Средњу Азију, тако да је и с те стране отпочело заокружење Русије (према Јужном Сибиру). Потпуно гео-стратешко заокружење Русије, међутим, још не значи да ће руска препрека НСП-у нестати, али значи да су руске маневарске способнос- ти критично угрожене. Пред НСП се онда поставља питање, како уништити живу руску силу. Пошто САД у погледу рата у Русији пате од јако развијеног наполеоновског и хитлеровског синдрома, а специјал- но после ирачког дебакла, мислим, да рат с Русијом није ваљана алтернатива. С друге, пак, стране - из видног угла 1 НСП - гледано, ни „статус кво ' (садашња ситуација) није алтернатива. Све ово упућује, да ако НСП жели да опстане, мора и на саму Русију да при- мени метод освајања власти који се показао успешним у Србији, Грузији и сад у Украјини. Требало би, значи, очекивати поплаву Русије од стране „невладиних организација" (НВО), „независних медија", омладин- ских организација попут „Отпора" у Србији или „Поре" у Украјини. И - специјално важно - не милиони већ милијаде САД и Сорошевих долара! Питање је, међутим, шта ако Путин не буде - као Србин, Грузијанц, Украјинац „Влах"...?! Одбијањем Хага - Србија убрзано у ЕУ Читалац је сигурно приметио да кад је било речи о заокружењу Русије да ту нешто недостаје. У списку држава које су примљене или ће тек бити примљене у „е-а интеграције", нема Србије. Запад, међутим, специјално ЕУ, зна да заокружење Русије не може бити потпуно ако је Србија - тзв. руска „про- дужена војна рука" на Балкану - изван „е-а инте- грација". Указује то да би Србија, пре многих других држава, била радо примљена у тај „клуб", да није тог несретног Хага, кога - како то радо саопштавају западне медије - саботира Коштуничина Србија, а који би, по плану НСП-а, требало да одговорност за разби- јање СФРЈ пребаци са САД на Србију. С друге, пак, стране гледано, ово значи да продуженим и упорним српским саботирањем Хага, ЕУ би морала да изостави

Iskra 1. januar 2005


Хаг као услов, иначе од потпуног заокружење Русије - а то је њен главни приоритет - нема ништа. Мислим да ће и ЕУ, и поред притисака САД, доћи, ако већ и није, до тог сазнања. Ово базирам на основу једног осве- дочења. Наиме, ЕУ је првобитно поставила као услов уласка СЦГ у ЕУ, усаглашавање економских система Србије и Црне Горе. Црногорци су то, и поред сталних притисака, одбијали и још увек одбијају. Сад је, међутим, ЕУ пред црногорском упорношћу, тај захтев изоставила. Тако би, мислим, пред упорношћу Србије и Хаг могао отпасти као услов. НСП и кинеска препрека У очима стратега НСП, статус његове кинеске препреке, у овом тренутку, је на нивоу какав је био између САД и СССР док је још овај постојао и био у пуној „форми". Што значи да су Кина и САД данас у „пат" (нерешеној) позицији; или како се то стање тад, за време СССР, дипломатски називало: Кина и САД - коегзистирају! На дугу стазу гледано - ако НСП жели потпуно да овлада светом - он може то да постигне само ако према Кини следи своју „руску" стратегију са ове три важне под-стратегије: прво, НСП мора да изнађе у Кини свог кинеског „Горбачова" који би увео „политички плурализам" и тако развластио кинеске комунисте од власти; затим или паралено, да Кину заокружи као сад Русију; и, најзад, да живу кинеску власт уништи. Наравно, и по овој стратегији, Кинези морају бити „Власи"; иначе - ништа од НСП-а. ЕУ - могућа препрека НСП-у Пажљив посматрач западно-еврропске поли- тичке сцене мора да је уочио један модел приступа „е- а интеграцијама,,: оснивачке државе ЕУ су паралелно с ЕУ улазиле и у НАТО; доцнији приступи су се одви- јали по шеми прво ЕУ па доцније НАТО; најзад, за при- јем источно европских земаља додата је и новина Партнерства за мир (ПзМ) па је та шема сад: ЕУ - ПзМ - НАТО. Међутим, у целој овој ствари има једна вели- ка аномалија. Турска је члан НАТО-а скоро од самог његовог оснивања и, мада се, уз велико садејство САД, труди - што рекли - „из петних жила", да уђе у ЕУ још ни данас није њен члан. Главне кочнице турског уласка у ЕУ су Француска и Немачка. Изговори су разни: алжирски Муслимани су угрозили француски „начин живота" Французима; Немци, пак, као држављане имају већ преко милион и по Турака; при- јемом Турске наступиће нове њихове најезде на Западну Европу; на крају крајева, Турска није европ- ска земља, не припада Европи, итд., итд. Негде напред говорећи о трима „препрекма" које постоје на путу НСП за доминацију над светом, наговестио сам да, као могућност, постоји и четврта, која начелно није противна НСП, али не одобрава методе његовог остваривања (или је то, можда, само изговор за неслагање са самом идејом НСП), што се драстично испољило по питању помоћи ЕУ америчком најављеном рату у Ираку, где су Француска и Немачка предводили опозицију том рату. Због таквог њиховог става, министар одбране САД, Рамсфелд, их је окарактерисао као „стара Европа" док је Пољску, будући да је она „искочила" од става „старе", назвао „новом Европом". Показало се, међутим, да је ипак став „старе Европе" преовладао и дефинитивно - без НАТО учешћа - уназадио ирачку епопеју. Бојећи се да би се слично могло десити и са свим будућим ратним операцијама које НСП буде водио, САД стратези су се,

изгледа, одлучили да бар са стране ЕУ (односно НАТО-а) немају више никад проблема. Како? Појачавањем „нове" а слабљењем „старе Европе" у самој ЕУ. И у тој шеми Турска треба да одигра главну улогу. У том циљу, пријем Турске у ЕУ је стављен у први план. Турска је, бар на папиру, испунила риго- розне захтеве ЕУ по питању Курда. Да су они у свему равноправни с Турцима, потврдио је недавно и сам Хавиер Солана, шеф дипломатије ЕУ, рекавши да су Турци по питању Курда обавили „фантастичан" посао. Стога је пријем Турске у ЕУ готово неминован. Једном у ЕУ, Турска са својих преко 70 милиона становника и наталитетом који неколико пута премаша западно- европски, специјално немачки, може, на основу становништва, ускоро да предузме „примат" Немачке (80 милиона) у погледу одлучивања у ЕУ. То, плус 50 милионите Пољске, која је већ у „новој Европи" при- доноси може бити одлучујуће - у напорима кршења моћи оне „старе" у ЕУ. И у овим плановима НСП-а, међутим, старо-европски „Власи" играју, изгледа, одлучујућу улогу... *

На Западу, специјално у САД, не верују у „теорију завере". Кад им споменете да званична вер- зија неког политичког догађаја не одговара чињеница- ма, уместо контра аргумената, они то омаловажавају одмахивањем руке и узвиком - „теорија завере"! - и дискусија је завршена. Услед тога - јер за њих нема „завере" - они слепо верују у случајност и спонтаност политичких догађаја, тако да је и сам Ирак, рецимо, дошао некако спонтано. Фројдовци би, међутим, у чињеници да су званична документа под печатом „тајна", као по неком правилу, далеко од јавности бар за 50 година, дошли до сазнања да нешто није у реду с теоријом „спонтаности". Међутим, сталним рефренима о „спонтаности" чак би се и опрезни фројдовски скеп- тици дали успавати. Али, срећом по њих, сумњалице, дођу тако до свести украјински избори и њихова „спонтаност" са оним у Грузији и Србији, па човек одлута у „мистику" НСП-а: и, гле, одједном стварност... НСП далеко од свог циља... сину мисао: то је можда срећа... за човечанство и саме САД... и некако се спонтано поче молити - да то схвати њено вођство...

Н. Љотић

ЉОТИЋ И СТАЉИН. Чедомир Јовановић, бивши потпредседник Демократске странке и само- звани „оснивач Центра за модерну политику", у писму свом тада партијском шефу, Борису Тадићу, председ- нику Србије, тражи од њега да смени начелника Генералштаба, Бранка Кргу, и прекине "кохабитацију" са владом премијера Коштунице, и куражи га: „Буди лидер и преузми иницијативу у раскиду са криминалним наслеђем..." А онда - како јављају „Вести" - наставља: ’да се све институције разграђују у име јачања цркве, војске и групе академика кроз поновну афирмацију њихове идеологије исказане у Меморандуму САНУ-а’ и дословно закључује овим 'бисером’: „Они су креатори антихашког лобија који из сенке управљају

Србијом

градећи

на

Љотићу

и

Стаљину

националсоцијалистичку државну политику." (Вести, 5. 10. 2004.)

Iskra 1. januar 2005

15


Demokratija i kapitalizam

VLADAVINA NARODA... ILI NOVCA? Za vreme „gostovanja” nekim od nas kod naših „saveznika” u logoru 'Y' daleke 1947. godine, „razo- node” su nam obično bile beskrajne diskusije o bezbroj- nim predmetima. Pored naše neposredne budućnosti, najčešće se raspravljalo pitanje šta je imalo presudan uticaj na ishod tek završenog rata i šta će odrediti u kakvom posleratnom svetu će se živeti. Vremena za ove diskusije je bilo na pretek i kao obično u takvim slučajevima, one su se više odlikovale opširnošću nego ostroumnošću. Izuzetak je bio pokojni Ratko Obradović, koji je, evocirajući narodnu poeziju, sve to sveo na tri stiha: „Вој ne bije svijetlo oružje, Nit boj bije srce u junaka, Već boj bije financija jaka” Ratko je tu imao u vidu, ne samo bojeve vođene na ratnim poprištima, nego je dao i njegov odgovor na pitanje šta će odigrati odlučujuću ulogu u izgradnji poli- tičkih, ekonomskih, socijalnih, pa i moralnih struktura sutrašnjeg sveta. Dvadesetak godina ranije, nemački filozof Osvald Špengler (Osvvald Spengler, 1880-1936) u svom delu „Propast zapada", izražava isto gledište, na nešto opširniji način: „Faustovske ideje o novcu su otvorile čitave kontinente, moć vode iz džinovskih bazena, snagu čoveka, netaknute džungle, prirodne zakone i sve ih pretvorile u finansijsku energiju, koja se rasprostire na ovaj ili onaj način, oblikovana u štampi (danas TV i druge medije - moja primedba) ili budžetima ili izborima ili vojs- ci, u svrhu ostvarenja gospodarevih planova”. Po njemu: ,,U početku čovek je bio bogat zato što je bio moćan, sada on je moćan zato što je bogat”, a „Demokratija je konačno izjednačavanje novca sa vlašću”. Finansija i novac o kome njih obadvojica govore su pogonske snage ekonomsko-političkog sistema, režiranog od jednih, prihvaćenog od drugih i nametnutog trećima-kapitalizma i liberalne demokratije. Mada su se obrisi sveta u koje se čovek našao kada je zakoračio u XXI vek tek nazirali za vreme njihovih života. Špengler i Ratko su ih nepogrešivo definisali. Oni, koji u svojim rukama drže konce finansijske kontrole i novac su odi- grali glavnu ulogu i njima pripada zasluga za trijumf „zapadnih vrednosti” - kapitalizma i liberalne demokrati- je. Trijumf nad svim religioznim, nacionalnim, ideološkim, tradicionalnim i moralnim osnovama, sa kojih su izrasle pređašnje životne i društvene strukture Ijudskih zajedni- ca. Proces slivanja ekonomskog i političkog u jednu snažnu bujicu, usmerenu ka gospodarenju celim svetom je ušao u završnu fazu. II Tesna povezanost demokratije sa kapitalizmom

je danas očigledna i ona se ne osporava. Ono što nas ovde interesuje i o čemu se mišljenja razlikuju je priroda njihovih odnosa. Tim pitanjem se bavi i kanadski profe- sor ekonomije Dan Ašer (Dan Usher) u svojoj knjizi „Ekonomska (pred)potreba demokratiji”, („Economic pre- requisite to democracy”), obavljenoj početkom 80. godi- na prošloga veka. Centralna postavka njegovih izlaga- nja - već naglašena u samom naslovu knjige - je bez ) pogodnog ekonomskog sistema demokratija nije (moje isticanje) moguća. Po njemu, jedino ekonomski sistem ) privatnog vlasništva i bogatstva, izvan političke kontrole, (dakle kapitalizam) omogućava politički sistem u kome se može vladati jedino sa saglasnošću onih nad kojima se vlada, (dakle demokratija). Kako on kaže, samo ka- pitalizam, gde novac vlada, osigurava demokratiju, gde narod vlada. Ašer priznaje da je nepravedna podela plodova rada bogatstva - urođena u kapitalizmu, ali umesto osude, on pokušava da neutrališe tu činjenicu tvrdnjom da vlade u državama sa kapitalističkom ekonomijom mogu da učine sebe prihvatljivim narodima tih država - tj. ispune osnovni zahtev demokratije jedino ako ost- vare njihove aspiracija i njihova očekivanja. Među njima: pravedan socijalni poredak, jednakost pred zakonom, zaposlenje za sve, socijalno osiguranje u slučaju bolesti ili nezaposlenost, penzije i Ijudska prava. Drugim rečima, pre nego što čovek može da se domogne svih blagodeti demokratije, on mora da „proguta” ekonomski sistem, u kome su „vlasništvo i bogatstvo izvan političke kontrole”. Sledujući Ratkov primer, parafraziranjem, ovoga puta Njegoševe poezije, cela Ašenova knjiga bi se mogla sažeti u četiri stiha: „Času demokratije još niko ne popi Dok je čašom kapitalizma ne zagorči. Čaša demokratije iste čašu kapitalizma, Smješane se ponajlakše piju”. Stvaranje

bogatstva

je

jedini

cilj

kapitalizma,

> njegov jedini motiv zarada, bez ikakvih skrupula i obzira na njegove etičke, socijalne i ekološke (zagađivanje okruženja, sebično iscrpljivanje prirodnih izvora ener- getike i rudnih naslaga) posledice za svet u kome se danas živi i koji će se ostaviti u nasleđe budućim poko- Ijenjima. Nijedna reč o ovim „gorčinama” kapitalizma se ne može naći u Ašerovoj knjizi, i nasuprot Špengeru (i Ratku) za koje vrhovna vlast ide ruku pod ruku sa novcem, Ašer zaključuje u svojim analizama odnosa između kapitalizma i demokratije da je ustvari novac (tj. kapitalizam) taj koji omogućava da se u državama sa kapitalističkom ekonomijom „gospodari” jedino po volji naroda preko njegovih izabranih predstavnika. U teorijskim nadmudrivanjima logičnost donetih

16

Iskra 1. januar 2005

a


zaključaka ne garantuje uvek i njihovu tačnost. Svaki od dva ili više, mogućih zaključaka o istom predmetu može biti logičan, ali samo onaj koji se podudara sa stavarnošću je tačan. Jedino direktnim upoređivanjem sa ekonomski-političkom stvarnošću u odnosnim državama može dati za pravo Špengleru ili Ašeru.

III Toni Ben je veoma iskusan engleski političar, bivši ministar u laburističkoj vladi i dugogodišnji narodni poslanik. On je jedan od najvatrenijih pobornika parla- mentarne demokratije, koji nepokolebljivo veruje u vrhovnu ulogu parlamenta, kao predstavničkog tela na- rodne volje, u politiičkom životu nacije. Kao učesnik u procesima i mehanizmu upravljanja u okvirima demokratskog političkog uređenja, on kaže, sa autorite- v tom direktnog iskustva (Mail on Sunday, 2.4.2000.): „Danas instrumenti političke kontrole su mnogo više pre- finjeni i stvarna (moja podvlačenje) moć počiva među Guvernerom Engleske banke, multinacionalnim korpo- racijama, NATO-u, MMF i Svetskoj trgovinskoj organi- zaciji, medijskim mogulima i spekulantima koji se kocka- ju valutama država, od kojih mi (moje podvlačenje) nismo izabrali nijednog. Oni koji su se borili za pravo glasa, radili su to da bi zadobili veću kontrolu nad svojim životima, izborom onih koje su oni želeli da ih predstav- Ijaju. Danas, gotovo sve vlade na svetu mogu biti izabrane i održati se na vlaslti jedino ako u interesu naših novih globalnih gospodara (moja podvlačenja) uspeju da kontrolišu narod, koji ih je izabrao da ga predstavljaju”.

f

Ašerovi argumenti i zaključci su proizvod njego- vih mišljenja, Toni Ben opisuje stvarnost onakvom kakve jeste. U toj stvarnosti, vlade izabrane po „volji narod- noj” su pod kontrolom neizabranih tela, svako od njih, sa izuzetkom NATO-a, finansijsko-komercijalna institucija. Al Gor (Al Gore), bivši Klintonov potpredsednik vlade i kandidat demokrtke stranke u predzadnjim američkim izborima, ide još dalje: „...njegova (Bušova) reakcija na ekstravagantni i sebični spisak želja bogatih interesnih grupa, koje su ga stavile u Belu kuću je preterano uslužna”. Kada i sam bivši kandidat na predsedničkim izborima tvrdi da je potpora finansijskih institucija pre- sudni činilac za njihov ishod, a prebrojavanje glasova samo formalno sledovanje osnovnog demokratskog principa, o kakvoj „vladavini naroda” se onda može tu govoriti?! I zar će tako izabrana vlada uvek imati u vidu interese onih kojima ne duguje svoj izbor? Naprotiv! i Kada vlada jedne države izađe pred MMF sa kapom u šaci, ona mora da bezuslovno prihvati sve ekonomsko- političke diktate MMF-a pre nego što joj se zajam odobri, bez obzira da li su oni protiv volje i interesa naroda tih država. Pisac članka „Globalna vlada raste u tajnosti (The Express, 30. novembra 1999.) vidi ulogu i rad Svetske trgovinske organizacije (STO) još opasnijim po demokratiju: „STO će uskoro postati još jača, jer naši političari planiraju da predaju u njene ruke još više vlasti i suvereniteta u uzvrat za moguću ekonomsku dobit... STO već ima svoj sopstveni sud, ali nasuprot redovnom sudu, njegove odluke su obavezne za vlade (suverenih država). Mnoga pravila STO-e su napisale multina- cionalne kompanije, sa rezultatom da je STO zadužena

Iskra 1. januar 2005

jedino za unapređenje „slobodnog trgovanja” kakav god njegov impakt bio na društvo ili okruženja”. Za primer on navodi odluku STO da „Evropa mora da uvozi goveđe meso iz Amerike od stoke kojoj se daju neprirodni hor- moni. Ovo je zabranjeno u Evropi, pošto su neprirodni hormoni povezani sa prouzrokovanjem nekih vrsta raka, ali STO je odlučila da prisili Evropu da jede (američku) govedinu... i (Evropa) je več morala da plati Amerikancima za naknadu stotine miliona evra njenih poreskih obveznika”. IV Isprepleteni finansijski interesi sa politiičkom vlašću u današnjoj vladi SAD su reljefno osvetljeni u izveštaju Instituta za Svetsku politiku (sa sedištem u Njujorku) imenovanjem 32 viših članova u Bušovoj admi- nistraciji, koji su prethodno zauzimali vodeće položaje u izvesnim kompanijama, naročito proizvođača oružja, uključući i nuklearnih. Među njima: Bušov potpredsed- nik Dik Čejni, pomoćnik (u početku) ministra spoljnih poslova Oto Rajh, ministar saobraćaja Norman Mineta, njegov pomoćnik Majkl Džakson, ministar vazduho- plovstva Džejms Ros, ministar mornarice Gordon Ingland, ministar odbrane Donald Rumsfeld, ministar finansija Pol O'Nil i direktor budžeta Mičel Daniels. Kada Al Gor govori o interesima bogatih grupa koje su „uvele Buša u Belu kuću”, on ima u vidu kom- panije gde su ova trideset dvojica bili zaposleni. Kao, na primer, Lokhid Martin (Lockheed Martin) najveći proiz- vođač aviona za ratnu avijaciju u Americi, koja je pok- lonila nekoliko miliona dolara republikanskoj stranci i koja je posle izbora dobila od vlade narudžbinu za snabdevanje naoružanjem američkih vojnih snaga u vrednos- ti od 20 milijardi dolara. I senator Džon Mak Kejn (John McCain), koga je Buš porazio u izborima za kandidata republikanske stranke protiv Al Gora, 2000. godine je prethodno ukazao na presudnu ulogu novca na ishod izbora i zahtevao da se on ukloni iz izbornih procesa, kako bi oni bili realniji odraz narodne volje. Kada se u dvopartijskom demokratskom političkom sistemu dva videća političara iz obe strank slažu da je novac taj koji omogućava strankama da učine sebe prihvatljivim narodu, onda mora da sledi da pravo glasa dato narodu ne garantuje da će vlada, izabrane od naroda biti u službi njegovih interesa. Znači, uprkos njihovih demokratskih političkih uređenja, u zemljama sa kapitalističkom ekonomijom, novac, a ne narod, igra vodeću ulogu. Izveštaj ukazuje i na mogučnost uticaja ovih interesa kroz njihove ranije zaposlenike - na formiranje strateških smerova i odluka vlade, pošto zahtev za pro- dukte i usluge ovih kompanija raste u direktnoj srazmeri sa američkim vojnim poduhvatima ili angažovanjem u obučavanju i snabdevanju vojnih potreba zemalja uvučenih u ,,rat protiv terorizma” ili u onim već okupiranim (Avganistan i Irak). Ovo je mnogo ozbiljniji aspekt odnosa između kapitalizma i demokratije od dodeljivanja unosnih ugo- vora za snabdevanje vojnih potreba vlade onima čija im je finansijska potpra utabala stazu ka Beloj kući. Mogućnost da je sklonost Bušove vlade ka vojnim opci- jama - pre nego što su sve druge iscrpljene - motivisana,

17


Vladavina naroda .. . u izvesnoj meri, namerom da stvori, za njih najpovoljnije, okolnosti za izvlačenje maksimalnih finansijskih dobiti, je zaista zastrašujuća. Odgovor na pitanje da li ta mogućnost može postati stvarnost - ako to već nije - je sadržan u primeru Halibertona (Haliburton), teksaške kompanije, angažovane u industriji nafte i tehnike i uloge Dik Čenija, potpredsednika vlade i njegovog najratobornijeg člana. Haliberton ima dve grane. Prva od njih deluje na polju energetike, snabdevajući produkte i usluge indus- trijama nafte i gasa. Druga je KBR (Kellog, Brovvn & Root) koja proizvodi naftovode, gasovode i platforme za izvlačenje nafte i gasa sa morskog dna. Ona takođe snabdeva potrebe (neubojne prirode) američkih vojnih snaga, kao: smeštaj, hranu, pijaću vodu, pogonski mate- rijal i slično. Kao ministar odbrane u vladi Buša starijeg, Dik Čejni je instigirao donošenje zakonske odredbe kojom je, grupa proizvoda i usluga oružanim snagama od strane civilnih snabdevača, mnogostruko proširena. Najveći dobitnici od nje su bili Haliberton i KBR. Tri godine posle poraza na izborima 1992. godine Čejni stupa na vrhovni upravni položaj Halibertonu, gde ostaje do 2000. godine, kada daje ostavku da bi uzeo učešće u izborima te godine. lako je morao, čim se kandidovao, da da ostavku, on je još uvek tesno povezan sa kompanijom. Njegov potčinjeni u Ministarstvu odbrane, admiral Džo Lopez (Joe Lopez) je sada naimenovan za njenog potpredsednika, sa nadležnošću za „poslove sa vladom”. Vlada je imenovala KBR za njenog glavnog life- ranta ugovorom za snabdevanje američkih trupa svuda u svetu za sledećih deset godina. Pored toga, KBR gradi logore za smeštaj američkih trupa, gdegod su one locirane (kao Bondstil na Kosovu), logor za zarobljene Talibane u Gvatanam zalivu na Kubi i američku ambasadu u Kabulu. Samo za ovu zadnju KBR je primio 100 miliona dolara. Od 27 milijardi dolara, prvobitno dodeljenih za rekonstrukciju Iraka, 16 milijardi je otišlo u KBR. Haliburton se našao pobuđenim da kategorički demantuje da je Čejni imao ikakvu ulogu u obezbeđiva- nju ugovora za kompamiju, od kako je napustio 2000. godine V Mnogi su shvatili demokratiju kao politički sistem koji će da uruči kontrolu nad njihovim životima u ruke na- roda i stvori jedan bolji i pravedniji svet, a opšte pravo glasa biti instrumenat kojim će se to ostvariti. Zato je ona čvrsto prigrljena od mnogih, koji su u nju uložili svoje nade i aspiracije. Svesni toga, političari, koji žele da dođ u na vlast ili da se održe na njoj, svakom prilikom ističu njena preimućstva nad drugim političkim ure đenji- ma i svoju odanost njenim principima. I zato se, raspi- sivanjem izbora svakih 4, 5 ili 7 godina narod ubeđ uje da je on taj, čilja je odluka presudna. Čak i raniji komu- nistički režimi su apsurdno nazivali svoju diktaturu i jednopartijski sistem „narodnom demokratijom” i redovno režirali parodiju demokratskih izbora.

18

Da pobeda na izborima, ni u kapitalističko- demokratskim zemljama nije uvek rezultat volje naroda, niti da izabrane vlade uvek služe interese naroda u čije ime vladaju, čuli smo iz usta samih vodećih kandidata na američkim izborima. U Engleskoj, „majci parlamenta- rizma”, izborni sistem dopišta da samo nešto preko 40% glasova bude dovoljno za pobedu. Što znači, da na vlast dolazi stranka koju skoro 60% glasača nisu hteli. Može li onda tu biti ikakvog govora o volji večine, a kamo li na- roda? Glumac i pisac Piter Justinov (Peter Ustinov) je na to ukazao jednim duhovitim aforizmom: „Razlika izmeđ u normalne i narodne demokratije je ta, da u naro- dnoj demokratiji mišljenja se ne mogu slobodno izražavati, prema tome ona se ne uzimaju u obzir, a u normalnim demokratijama, kao onima na Zapadu, mišljenja se mogu slobodno izražavati, prema tome, ona se ne uzimaju u obzir”. Pravo naroda na učešće u demokratskim proce- sima, uključujući i izbore, uzima se za dokaz da on ima vodeću ulogu u političkom životu modernih demokratija. Stvarnost i iskustvo pokazuju da formalno prebrojavanje i sabiranje glasova na izborima to ne garantuje. Jedan od primera je, da su finansijsko-komercijalni interesi, za koje se ne glasa, presudni faktor u odlukama vlade koju je narod izabrao, može se naći u proračunu stručnjaka (Daily Express, 12. septembra) da će na kraju ove godine 56.000 Engleza ostati bez posla. Njihovi poslo- davci, banke, osiguravajuća društva i slično, su odlučili da prenesu izvesne odseke biznisa u druge zemlje, uglavnom Indiju. Razlog za njihovu odluku je taj što su tamošnje plate samo jedna desetina onih za isti posao u Engleskoj. Posledice za njihove engleske zaposlenika je gubitak dohotka, za državnu kasu 56.000 manje poreskih uplata, kao i 56.000 dodatnih isplata za nezaposlene. A za poslodavce, povoljna prilika da tu razliku u platama strpaju u svoje džepove, iako godišnja zarada mnogih od njih je već sada preko milijarde funti. Činjenica da je vlada nemoćna - iii nevoljna - da stavi životne interese onih, u čije ime je bila izabrana da vlada, iznad finasijskih interesa onih koji nisu formalni učesnici u političkim procesima demokratije, jasno osvet- Ijava prirodu odnosa izmeđ u nje i kapitalizma. „Slobodna trgovina” i „slobodno tržište” (tu spadaju i tržišta radnih snaga) su nerazdvojivi ekonomski ekvivalenat političke demokratije. Demokratizacija političkih procesa i institucija otvara put globalizaciji koncepta ,,slo- bodne trgovine”, koji ograničava ulogu izabranih vlada i sputava njihovu slobodu donošenja odluka kada se one kose sa zahtevima „globalog tržišta”. Skupa, finansijska dimenzija i pritisci tržne ekonomije su sveli demokratiju na ulogu Trojanskog konja, u kome se kriju finansijski i ekonomski osvajači najbogatijih nacija. Niti je slučajno da su baš te, ekonomski najjače nacije, prigrabile monopol na demokratiju sa planom da je, milom ili silom, globalizuju. A šta će sledovati onima koji se usude da odbiju „poklon” ovog Trojanskog konja demokratije, pot- predsednik SAD, Dik Čejni je to nedvosmislno objasnio na sastanku sa državnicima Evropske unije u Davosu (Švajcarska) u januaru ove godine. On je prvo zahtevao da oni udvostruče svoje napore da se demokratija prenese narodima Bliskog Istoka, a zatim dodao: „А ako je tamo neki neće, onda im se mora doneti na bajonetima”.

Iskra 1. januar 2005


Сведок одбране на суђењу Слободану Милошевићу

ИВАШОВ: САВЕЗ НАТО И ОВК ПРОТИВ СРЈ У Хашком трибуналу је, у оквиру процеса Слободану Милошевићу, сведочио руски генерал Леонид Ивашов. Русија је још 1997. располагала информација- ма да ће НАТО напасти Југославију, изјавио је руски генерал Леонид Ивашов, сведочећи на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу. Ивашов, који је био задужен да о догађајима на Косову обавештава председника Русије Бориса Јељцина, рекао је да је план НАТО подразумевао војне ударе и копнену интервенцију, од које се касније одустало. Пуковник Ивашов, за кога је речено да је располагао свим релевантним информацијама о Косову, рекао је да је на јесен 1998. почело груписање снага НАТО, првенствено америчких и британских, на границама Југославије. Према подацима којима је располагао, у Македонију је пребачен један пук бри- танске војске, за специјалне намене, чији су се при- падници бавили постављањем система за радио-

праћење, прикупљање обавештајних података и изазивање провокација. "Припадници тог пука договарали су се са ОВК и с њима покушавали да продру на Косово", рекао је Ивашов. Истовремено, челници НАТО одбијају руски предлог да се у заједничкој акцији ситуација на Косову смири, а главнокомандујући Алијансе, генерал Весли Кларк, не прихвата податке руских обавештајаца о наоружавању ОВК и њеним терористичким активнос- тима. "Ми смо знали за 11 логора за обуку у северној Албанији и на Косову, знали смо за пет маршрута за оружје и наркотике и за покрет њихових трупа. Све те маршруте водиле су на Косово. Те информације пренете су Кларку, али је он рекао да обавештајни подаци НАТО не потврђују те информације," рекао је Ивашов. Он је додао да је касније сазнао да други званичници у НАТО, попут немачког генерала Клауса Наумана, никада нису сазнали за информације које су Руси проследили Кларку. Ивашов је сугерисао да Верификациона миси- ја ОЕБС-а на Косову није била објективна и да су руски чланови Мисије били игнорисани. Ивашов је рекао да им, на пример, није дозвољен приступ Рачку, после инцидента из јануара 1999.

Sa mogućim izuzetkom Izraela, tačno je da na- rodi Bliskog Istoka žive pod nedemokratskim, često opresivnim režimima. Takođ e, najveće rezerve nafte na svetu se nalaze ispod peska Bliskog istoka. Ako je jedi- ni motiv Čenijevog zahteva za donošenje demokrtije Bliskom istoku bio dobrobit tamošnjih naroda, zašto on ne zahteva demokratizaciju drugih regiona, gde nje nema?! Zašto ona, na samom Bliskom istoku nije done- ta narodu Južne Arabije, verovatno najvećem izvozniku nafte u Ameriku i jednom od najvećih uvoznika njenih produkata, koji još uvek živi pod jednim autokratskim, opresivnim režimom? Čejnijeve reči se ne mogu protu- mačiti ničim drugim osim potvrdom da demokratija danas služi kapitalu kao sredstvo za prokrčivanje puta finansijskim i ekonomskim interesima multinacionalnih kompanija i Amerike, gdegod je to za njih unosno. Težnje i snovi mnogih su se podudarali sa proklamovanim idealima demokratije o slobodi, jed- nakosti, pravima i vladavini naroda preko njegovih izabranih predstavnika. Prihvatili su te ideale kao obećanje da će demokratija transformisati njihove snove u javu. U stvarnosti, ni zbir svih individualnih i političkih prava i sloboda, ni povremeno glasanje za ovu ili onu stranku nisu dali narodu u ruke kontrolu nad njihovim vladama. Špenglerova gledišta o odnosu između novca, naroda i vlasti pokazala su se mnogo bližia stvarnosti od Ašerovih. A za sažeti odgovor na pitanje postavljeno u naslovu ovog članka, moglo bi opet poslužiti parafrazi- ranje naše narodne izreke: „Narod snuje - novac odlučuje”.

Описујући један сусрет са шефом Мисије, Американцем Вилијемом Вокером, Ивашов је рекао да му је он потврдио да је бомбардовање Југославије неизбежно и да Срби немају шта да траже на Косову. "Када је реч о тој имитацији, наглашавам имитацији, мировног процеса, она је успела да испуни своје задатке и створи услове за напад на СРЈ. Мисија је успела да створи неку врсту покрића и разлоге за операцију НАТО", рекао је Ивашов и додао да су верификатори још и назначили објекте који ће касније бити бомбардовани. Према подацима којима се располагало у Москви, после почетка бомбардовања, ОВК и НАТО су били савезници на Косову, где је створена могућност за напредак јединица ОВК под окриљем НАТО-удара. Ивашов је изјавио да су се српска полиција и југословенска војска браниле од напада и распоређивале снаге на терену очекујући копнени напад. То је, по његовој оцени, била њихова уставна дужност и обавеза. Сведок је рекао да никада није чуо за план да се на удару нађе цивилно становништво са Косова и да је видео наређења Генералштаба у којима се наводи да такве акције не смеју бити предузимане. Председавајући судија Патрик Робинсон у више наврата је скретао пажњу Милошевићу да све- дочење Ивашова сматра важним и да би оно могло бити релевантно у доказивању његове тезе о самоод- брани, али да би сведочење било далеко убедљивије за Судско веће када би било поткрепљено и докумен- тима о догађајима и разговорима о којима је сведок говорио. (592,23.11.2004.)

Predrag Petrović

Iskra 1. januar 2005

19


УКРАЈИНСКА КРИЗА: ПРЕПОРОД ХЛАДНОГ РАТА Садашња „револуција кестенова”, која се одвија на главном тргу у Кијеву, јесте клон „револуције ружа”, која је извршена у Грузији пре тачно годину дана. И тамо, и овде је покретачка снага догађаја радикална младеж. Украјинска омладинска организација „Пора”, која чини језгро кијевских демонстраната, приљежно копира структуру и методе грузијске студентске организације „Кмара”. При том је општепоз- нато да су активисте и „Поре”, и Кмаре” са своје стране припремали искусни теоре- тичари антиуставних преврата из српског покрета „Отпор”. Оног истог који је својевремено свргнуо председника Слободана Милошевића. *

* *

Виктора Јануковича сматрају проруским кандидатом. По тој истој примитивној схеми, Виктора Јушченка сврставају у прозападног кандидата. Да је Јушченко сакупио више гласова, могло би се са великим степеном вероватноће претпоставити да би Европска унија, ОЕБС или Сједињене Државе тешко посумњали у демократичност одржаних на Украјини председничких избора. На саопштења о кршењу одмахнули би руком као на нешто што је сасвим природно: па на којим се изборима то не дешава. Међутим, према прелиминарним резултатима, Јанукович је добио отприлике 3 процента гласова више него његов ривал, а то је упечатљива превага по свим мерилима. И ми смо данас сведоци урагана изја- ва из Европе и САД, у којима се украјински избори анатемишу. Јан Петер Балкененде, премијер Холандије, председавајући у Европској унији, означио је резул- тате гласања „сумњивим", иако ти резултати званично још нису саопштени. Државни департмент САД захте- ва да се и уопште уздржи од њиховог објављивања док се не испитају оптужбе за „крађу”, тојест, државни департмент подучава Централну изборну комисију крупне суверене државе шта јој је чинити. А хазардер- ска европска гласила попут француског „Либераси- она” пожурују руководтво Европске уније „да без одлагања уведе санкције”, уколико Јанукович и зва- нично буде промовисан за победника. И све се то сервира као помоћ Запада Украјини. У суштини, истински интереси Украјине у конкретном случају су скрајнути у страну, како би се ослободило место за, наизглед, одавно већ сахрањени у историји стереотип „хладног рата”. Тај стереотип осуђује Запад да у свакој заоштреној геополитичкој ситуацији тражи конфликт између „нас”, снага добра и светлости с једне стране, и Русије, земље зла и мрака, с друге стране.

20

„Ју ћу учинити све што је могуће да у крајњој линији Украјина остане на нашој страни” - изјавила је још пре украјинских избора комесар Европске комиси- је за спољне односе. То јест, и пре него што је у гласачку кутију спуштен први гласачки листић за Јануковича или за Јушченка, члан руководства Европске уније полазила је од тога, да постоји „наша страна” и да постоји туђа, непријатељска Русија. При том легитимитет интереса Русије, по мишљењу европ- ског комесара, не сме се признавати чак ни на прос- торима таквог историјског суседа и савезника, као што је Украјина. Председник Русије Владимир Путин оценио је прилаз такве врсте као „покушај да се у украјинској ситуацији искористе „страшила из прошлости”. По мишљењу руског лидера, „са аспекта савремених међународних односа то је апсолутно контрапордук- тивно и погрешно”. У ствари, сваки непристрастни украјински политиколог може популарно објаснити, да потпадање Украјине под једнострану зависност Европске уније, или, уопштено говорећи, Запада, неће представљати повољност за земљу. На против, добро избалансирани односи и са Европском унијом, и са Русијом, од живо- тног су значаја за настављање реформи и економски напредак Украјине. Тежња да се наметне измишљена алтернатива „или Русија, или Запад” може само штетити нормалном току демократског процеса у тој земљи. У суштини, од Украјине се по сваку цену тражи не само демократизација, колико прозападна, тачније речено, антируска оријентација. Присетимо се да је такве врсте „превлачење конопа” на постсовјетском простору започето не на Украјини. И није га иницирала Москва. Садашња „револуција кестенова", која се одвија на главном тргу у Кијеву, јесте клон „револуци- је ружа”, која је извршена у Грузији пре тачно годину дана. И тамо, и овде је покретачка снага догађаја радикална младеж. Украјинска омладинска органи- зација „Пора”, која чини језгро кијевских демонстрана- та, приљежно копира структуру и методе грузијске студентске организације „Кмара”. При том је општепознато да су активисте и „Поре”, и Кмаре” са своје стране припремали искусни теоретичари анти- уставних преврата из српског покрета „Отпор”. Оног истог који је својевремено свргнуо председника Слободана Милошевића. Полазећи од те запрепашћујуће сличности, подоста руских аналитичара изводи закључак: акције протеста украјинске опозиције биле су унапред припремљене и исфинансиране. Заиста, стварање шаторског града у центру Кијева, даноноћни рад мобилних електроцентрала и пољских кухиња, које опслужују митинг неограниченог трајања, пребаци- вање у украјинску престоницу свежих демонстраната Крај на страни 22/2

Iskra 1. januar 2005


DEMOKRATSKI TERORISTI I DRUGE LAŽI U NIHILISTIČKOM NAPADU IMPERIJE Nije biio dovoljno da Ujedinjene nacije 'okreče' ilegalnu invazuju i okupaciju Kosova od strane NATO-a; da sede besposlene i čak opravdavaju etničko čišćenje i varvarsko uništenje Srba i njihovoga kulturnog blaga, pa simuliraju i izbore da bi se dao izgled legitimnosti čudovištu koje su stvorili. Sada će dozvoliti i imenovanje jednoh gangstera, ubice i teroriste za 'premijera' okupi- rane pokrajine. Nije bilo dovoljno započeti ilegalan rat i agresiju protiv Iraka, okupaciju i uništenje te zemlje, zasnovano na sumnjivim i potpuno lažnim 'obaveštajnim podacima'. Sada se iste takve optužbe potežu protiv Irana i psi rata reže za nastavkom. Nije bilo dovoljno stvoriti i finansirati sofisticiranu 'petu colonu' za svrgavanje Slobodana Miloševića u jesen 2000. godine. Isti recept upotrebljen je u Belorusiji (gde nije uspeo), Đurđiji (2003) i sada Ukrajini: propa- gandom, demonstracijama i pretnjama traži se preokre- tanje izbornih rezultata. Izborna kutija je možda lažni bog, ali rulja je sigurno najlažniji. Bilo kakva logika, načelnost, ili razumna ideja koja još postoji, su pod osionim napadom onih čija je je- dina ambicija da osvajaju, a jedino zadovoljstvo da razaraju. Ono što gledamo nisu 'dvostruki standardi' kako se neki žale, već odsustvo bilo kakvih standarda. Naš čovek - Ramuš Bojeći se „nemira i mogućeg nasilja" ako bi bivši vođa terorističke OVK-a bio uhapšen i navodeći potrebu „stabilnosti" okupacione vlasti na Kosovu ,,su isključile sprečavanje imenovanja bivšeg komandanta gerile za prvog ministra" (Rojters). To otvara put Ramušu Haradinaju, koga već podržava politička koalicija Albanaca, da postane premijer. Nije da UN i NATO i EU i SAD ne znaju ko je Ramuš Haradinaj. Najzad, oni su ga i stvorili: podržavali su njegovu terorističku vojsku, unapredili ga od lokalnog nasilnika u političara, skrivali njegove ubilačka zlodela, pa ga čak i 'krpili' kada su ga njegove žrtve, odgovarajući na napad, ranili. Stoga, njegova naimenovanje je namer- no, a mlaki protest komesara EU za spoljne poslove izgleda samo kao dimna zavesa. Drugi činilac u ovoj lakrdiji je da su Kosovski okupatori sigurni da će vlasti u Beogradu - koje su optužile Haradinaja za ubistvo, etničko čišćenje, otmicu i terorizam, da pomenemo samo ove - progutati ovu uvre- du kao i sve druge koje su dolazile od (američke) Imperije za poslednjih nekoliko godina. Kada se srpski lideri razljute, oni govore o „Ijudskim pravima" i „evrop- skim integracijama". Kad se albanska rulja naljuti - Ijudi umiru. Dodajući uvredu na ranu, vicekralj Jessen- Peterson opravdava svoj izbor „Ако ne bih imenovao kandidata (Haradinaja) - rekao bih ne demokratiji". Jer, vidite, takva simulirana briga za 'demokrati- ju' nikada nije zaustavila njegove kolege u Bosni, ne samo da blokiraju naimenovanja, već i da stvarno sme-

Iskra l.januar2005

njuju izabrane zvaničnike i zabarnjuju im učešće u javnom životu. „Napuštanje" Bosne Staljinističke čistke vicekralja Ashdovvna gotovo isključivo su uperene protiv Srba, koji nastoje da sačuvaju Dejtonski ustav, i tako se suprotstavljaju planu za centralizaciju Bosne pod vladom kojom dominiraju Muslimani. Mada je jedan od njegovih prethodnika otišao tako daleko i smenio izabranog predsednika RS, niko nije gonio tako predano kao Ashdovvn umišljene zločinačke zamisli protiv Imperije. Ova nedelja označava kraj originalne okupa- cione misije NATO-a koja je trebalo da traje godinu dana a završila se sa skoro devet. Mnoge američke trupe napuštaju Bosnu, ostavljajući posao snagaama EU. Pošto je većina trupa na terenu i onako iz evropskih zemalja, oni će naprosto promeniti oznake. Stoga će 'smena straže' biti više stvar stila nego suštine. Malo će se izmeniti u tome kako se Bosnom upravlja. Ako ništa drugo, Ashdovvn može da poveća svoje tiranske napore, možda idući tako daleko da pot- puno ukine Rebulilku Srpsku kao „zastareo koncept" u Dobu Brisela - uvek se služeći spremnim izgovorom gonjenja „ratnih zločinaca". Mada su se mnogi ratni zločini dogodili, „međunarodna zajedica" ne brine stvarno o njima, jedino kako da ih upotrebi kao političko oružje. Haška inkvizici- ja je bukvalno dobila kamione podataka koji su teretili mu-slimanskog lidera Aliju Izetbegovića, ali je izjavila da ga je „isleđivala" tek kad je on bio bezbedno mrtav. Izetbegović je bio Ijubimac Imperje za vreme i posle rata i sve što je ugrožavalo njegov brižljivo stvoren imidž žrtve bilo je zatajeno. Primer je nečuven broj mrtvih navođen od skoro svakoga - 250.000. Ali još prošle godine dvojica isledni- ka Haške inkvizicije su ustanovili da je taj broj samo 102.622. Njihov nalaz je međutim bio utajen do pre dve nedelje, kad ga je jedan norveški izveštaj otkrio. Objavljivanje ovih brojeva u Ashdovvnovoj Bosni - i tako dovođenja u sumnju Službene Istine o „agresiji" i „geno- cidu" - mogao bi zaista biti smatran „govorom mržnje". Druga istina kojoj nije bilo dozvoljeno da remeti planove Imperije bila je prisustvo u Bosni islamskih bora- ca i njihova veza sa terorizmom. Briga EU u vezi sa ovim Ijudima se odbacuje od strane medija koji pišu da su bosanski islamisti „кгајпје umereni" (I?) Nepotrebno je reći, često citirana Međunarodna krizna grupa, koja odbacuje bilo kakvu vezu bosanskih i albanskih ratnika sa internacionalnim terorom kao „srpsku propagandu", aplaudira Ashdovvnovoj vladavini i čak tvrdi da Bosna „пе bi mogla da opstane ni jedan jedini dan" bez vicekralja. Ali kako onda uzeti nedavni izveštaj Herlad Tribjuna. U njemu bivša žena jednog islamskog ratnika tvrdi da je bila svedok ubistva trojice srpskih zarobljeni- ka: dvojica su streljani,a jednom odrubljena glava sa

21


Demokratski teroristi.

Украјинска криза .

kojom su potom ratnici igrali fudbal. Ovo otkriće je vrlo nepovoljno, pa će zato biti pohranjeno i zabranjeno. To je „demokratija" u Bosni. Naša istina i njihove laži Da su Imperija i njeni mediji lagali o Balkanu tre- balo je odavno da bude očigledno i bez nedavnih otkrića. Svaki rat ima zverstava, ali neke od priča koje su stizale iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova bile su zaista nevero- vatne. Još gore je, međutim kolosalno licemerstvo medija kad dođe do Tzveštavanja o drugim ratovima, gde se stvari nazivane „genocidnim" pripisuju, recimo, samo Srbima, a smatraju potpuno opravdanim kada su počinjene, recimo, od Amerikanaca. Uzmimo za primer Faludžu sa opsadom, vazdušnim napadima, granatiranjem, ubijanjem zarobljenika i skrnavljenjem džamija - da li to nekoga ne podseća, makar malo, na tvrdnje u vezi Sarajeva. Ne zato što niko nije napravio takvo poređenje. Sarajevo je bilo 'političli krorektna' žrtva; Faludža je 'politički korektan' neprijatelj. I to čini svu raz- liku. Medijski analitičar Tom Engelhardt uporedio je nedavno izveštavanja o sovjetskom i ruskom ratovanju u Avganistanu i Čečniji sa izveštajima o SAD ratu u Iraku. Neiznenađen je ustanovio da su u Avganistanu i Čečniji američki mediji bez ustezanja odbacivali službena saopštenja, a avganistanske i čečenske tvrdnje smatrali verodostojnim. Ali kada su suočeni sa isto takvim rato- vanjem SAD u Iraku, nikad ne navode Iračane, samo zvanične američke izvore. Postoji mesto u Bibliji o trunki u tuđem i brvnu u soptvenom oku, ali čoveku nije potreban biblijski tekst da uvidi očiglednost ovog problema. I suviše mnogo Ijudi, i ne samo oni koji sanjaju o osvajanju sveta, ne veruju više da se o delima može suditi kao dobrim ili zlim. Radije a priori vezuju dobro ili zlo za počinioca, kojim opravdavaju - ili osuđuju - sve ono što oni čine. Po ovoj 'logici' Imperijalna Amerika ne može da učini ništa rđavo, a „genocidni Srbin agresor" ništa dobro.

O čemu se radi Od Sarajeva do Samare, od Kosova do Kijeva, „vrednosti" koje Imperija tvrdi da promoviše ne ostvaruju se u bilo šta dosledno i razumno. Nema načelnosti u tovarenju samih po sebi besmislenih izraza kao „demokratija" i nemoralnosti koja se krije iza „Ijudskih prava". Jednom kada i ako se bude moglo suditi o prošlosti, pored ruševina pristojnosti koje za sobom ostavljaju svetski društveni inžinjeri, ustanoviće se da velike ideje nisu motivisale aspirirajuće Aleksandre Velike našeg vremena. Umesto toga naćiće se niska požuda koju je čovečanstvo oduvek pokušavalo da kon- troliše. Imperija je sva o moći: ko je poseduje, ko će je posedovati i ko treba uskoro da je izgubi. Sve drugo oko nje je samo prašina koja se baca u očl neznalica i lakovernih. Antivvar, 2.12.2004 (Prevod - Iskra)

22

из западних области земље авионима, аутобусима и возовима - све то нас приморава да се замислимо над питањем: „Ко све то плаћа?” „Опозиција у старту није намеравала да прис- тане на било шта друго сем на победу. Одлуку да се изађе изван правног поља и у крајњој ситуацији да се предузму покушаји државног преврата, Јушченков тим је донео још пре избора” сматра Вјачеслав Игрунов, директор Московског института за хуманитарно-по- литичка истраживања. То потврђују и догађаји у Врховној Ради Украјине, где је у уторак изрежиран спектакл „председничке заклетве” Виктора Јушченка на Библији. Самопроглашени победник није одговорио на питање репортера о легитимности свог поступка, али ту се није имало шта ни казати: за учешће у раду парламента регистровао се само 191 депутат, а за доношење било какве ваљане одлуке потребно је 226 гласова. Депутати фракција, које подржавају Јануковича, на заседању Раде нису учествовали. Опозиција, изгледа, није свесна да покуша- вајући пренети политичку кризу на улице она сама лишава себе права да се назива демократском. Тражећи признавање своје победе, Јушченков тим заборавља на ону другу половину украјинског народа, која је подржала његовог ривала. Зашто је Јушченко спреман да се ослони на људе који не фермају Устав и прибегавају насилним методама? Само из једног разлога: он осећа да у оквирима правног поља има тек мало шанси. Потребно је додати да несуздржане, исхит- рене оцене украјинских избора од стране европских структура само дестабилизују ситуацију и потхрањују екстремистичка расположења у штабу Јушченка. Шта даље? Сада ће много зависити од актуелног председника Леонида Кучме. И он, и председник Русије Владимир Путин, деле онај део изјава министара иностраних послова Европске уније, у којима се садржи позив свим странама политичке кризе на Украјини да не допусте никакво насиље. Уколико Јушченко себе сматра демократом, он, по свој прилици, има два пута. Први - да у себи изнађе храбрости и воље и призна пораз. Други, такође легитимни - да се обрати Врховном суду, како би овај оценио ваљаност изборних резултата. Било би добро ако би такав развој догађаја подупрле и оне европске структуре, које са таквим хазардом коментаришу по- литичку кризу на Украјини. Ако до тога не дође, ситуација се може и дефинитивно отети контроли и склизнути у насиље. Покушаји опозиције да историју Украјине праве на улици јесте опасна игра, која може имати тужне, па и општеевропске последице. Због значајних тренутних приоритета не смеју се испустати општи. Тежње да се Украјина, као и друге постсовјетске земље, претвори у мостобран сукоба Запада и Русије веома одишу временима блоковске конфронтације, што ником не треба, а свет може одбацити уназад. За Артел-Геополитику Москва, 24.11. 2004. <www.artel.co.yu>

Владимир СИМОНОВ политички коментатор РИА „Новости”

Nebojša Malić <www.antiwar.com>

Iskra 1. januar 2005


Patrick J. Buchanan, bivši kandidat za predsednika SAD

ŠTA HOĆE AMERIKA U UKRAJINI? U 1940-im godinama, kada su staljinisti zauzi- mali Čehoslovačku, agenti bivše OSS (američka obaveštajna služba koja je prethodila CIA-i - Iskra) nosili su vreće para u Italiju i Francusku da osiguraju poraz komunista na nacionalnim izborima ovih zemalja. U 1950-im CIAje najmom rulje upriličila smenu antiameričkog režima u Iranu i zbacivanje Arbenza u Gvatemali. U 1980-im, kada je general Jaruzelski slomio Solidarnost, Ronald Regan je tajno pomagao poljski pokret otpora. Mnogi od nas aplaudirali smo upotrebi ovih sred- stava u Hladnom ratu, jer smo verovali da ih cilj - bezbednost Zapada i preživljavanje slobode - oprav- davaju. Ali kada se 1980-ih čula vest da Južna Afrika manevriše da kupi „The VVashington Star", ovaj grad se zapalio od besa. Kako se oni usuđuju makar samo i da pokušaju da korumpiraju amreičke medijel Kada je 1990-ih Kina uhvaćena da putem posrednika kanališe novac u Klintonovu predsedničku kampanju, bili smo puni pravedničkog gnjeva. S obzirom na ovakvu istoriju, postavlja se neko- liko pitanja. Da li se danas, u post-hladnoratovskoj eri, služimo taktikom Hladoga rata? Da li smo krivi za grubo mešanje u unutrašnje poslove Ukrajine, pokušavajući da utičemo na njihove izbore, što bi smatrali sile džistvom i zločinom da se nama čini? Da li smo mi, Amerikanci, hipokriti globalne demokratije? Pogledajmo šta nastojimo da učinimo u Ukrajini. Prema „The Guardian-u" i drugim izvorima, NED - the National Endovvment for Democracy (Nacionalna zadužbina za demokratiju) - i USAid (SAD-pomoć), Kuća slobode (Freedom House), Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir (the Carnegie Endovvment for International Peace) i Institut za otvoreno društvo Džordža Soroša (Open Society Institute) - svi su pumpali novac ili slali svoje agente u Kiev da poraze Viktora Janukoviča koga podržava ukrajinska vlada i izaberu Viktora Juščenka za predsednika. Navodno u ovom učestvuje i Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi za koju se pretpostavlja da treba da bude objek- tivna i neutralna. Jonathan Steele opisuje u „Gardianu" kao je to urađeno:

i uveravajući mnoge Ukrajince da je on sledeći predsed- nik. Ali na sam dan izbora, Juščenko, kao i Keri, izgubio je za tri miliona, pošto je nastanjenija istočna Ukrajina dala svoju ogromnu prednost svome omiljenom sinu Janukoviču, kao što je zapadna Ukrajina dala Juščenku. Na ulice su izašle desetine hiljada demonstra- nata urličući podvala i zahtevajući da Juščenko bude proglašen predsednikom. Praktikujući civilnu neposlušnost i pomognuti od Zapada, gomila zastrašuje parlament, predsednika Kušmu i sud da proglasi izbore nevažećim. John Laughland piše u „Gardianu" o duplim standardima u našim medijima: „Ogromni zborovi držani su u Kijevu kao podrška predsedniku vlade Viktoru Janukoviču, ali oni nisi bili pokazivani na našim TV ekranima. ... Janukovičeve pristalice su ocrnjivane da su 'dovezeni autobusima'. Demonstranti koji su podržavali Juščenka su imali lejzerska osvetljenja, plazma TV ekrane, poslednje razglasne sisteme, rok koncerte, šatore za stanovanje i ogromne količine orandžaste odeće; ali još uvek mi se srećni zavaravamo da je sve to bilo spontano." Laughland kaže da su Juščenkove demon- stracije isto tako montirane kao i američko-albanski rat u Justin Hoffman Robert De Niro filmu ,,Wag the Dog". On zove Poru - „organizacija stvorena i finasirana od Vašingtona", kao i 'Otpor' i 'Kmara', koje su upotrebljene u Srbiji i Đorđiji da se svrgnu lideri kojih je Vašington želeo da se oslobodi. Simbol Pore je „čizma koja smrskava gundelja". Ako se SAD zaista mešaju u izbore u Ukrajini da bi ih okrenuli u prilog predsednika koji će biti naklonjen NATO-u protiv Moskve, mi se zaista - kao što piše Steele - „igramo sa vatrom". „Ukrajina je ne samo geografski i kulturno pode- Ijena što je recept za deobu ili građanski rat - već takođe i važan sused Rusije... Ukrajina nije napravljena geostrateškim objektom od strane Rusije, već SAD koje odbijaju da napuste politiku Hladnog rata i zaokružavan- ja Moskve nastojeći da privuku svaku bivšu sovjetsku republiku na svoju stranu."

„Juščenko je dobio znak sa Zapada i poplava novca dostavljena grupama koje ga podržavaju, od omladinske organizacije, Pora, do raznih opozicionih sajtova na Internetu. Još izazivačkije, SAD i druge zapadne ambasade su platile agencije za izborna izlaz- na ispitivanja ..."

Naš najkritičniji odnos na ovoj zemlji je sa dru- gom velikom nuklearnom silom, Rusijom, nacijom koja preživljava smanjenje broja stanovnika, gubitak imperije, raspad svoje zemlje i teroristički rat. Taj odnos nam je mnogo važniji od toga ko vlada u Kijevu.

Ova ispitivanja su pokazivala da je Juščenko pobedio sa 11 procenta više, demorališući drugu stranu

Za nas, da ga ugrozimo upotrebom tehnike „postmodernog puča" koji smi usavršili - kao što smo to učinili u Srbiji i Đurđiji a nismo uspeli u Belorusiji - da bi u ruskom dvorištu dovodili na vlast američke vazale, čak

Iskra 1. januar 2005

23


Ревизионизам у савременој српској књижевности (98)

ПОВРАТАК JOBAHA ДУЧИЋА Ниједан од наших врхунских писаца није био толико куђен и блаћен као Јован ДучиК Кроз његову каријеру он је критикован, из личних или професио- налних разлога, а највише из чисте зависти, све док није у току и после Другог светског рата проглашен за „народног непријатеља” од стране комуниста због његове потпоре четничком покрету генерала Драже Михаиловића. „Одмах после Другог светског рата неразумним одлукама власти Дучић је протеран из читанки и школске лектире или је свођен на занемар- љиву меру, а настојало се маргинализовати његово место у нашој култури."(П, 43) Мој превод Плавих легенди лежао је годинама у „бункеру” у Народној библиотеци Србије, иако те песме у прози немају никакве везе са политиком. Његова дела нису прештампавана, о њему се није писало, а понеки комунистички „критичари” су му чак оспоравали икакву књижевну вредност. Све је то трајало до неких шездесетих година, а онда - mirabile dictu - дебела снежна кора почела је да се топи. О њему се слобод- није и исправније писало, његова дела, нарочито песме, појављивала су се све чешће, чак су му у два маха објављена и сабрана дела. Данас се може рећи да је потпун повратак Јована Дучића у родну груду, из које су га протерали пре пола века, симболизован преношењем његових остатака у родно Требиње. Важну улогу у том процесу одиграла је књига Истина о ДучиКу' Радована Поповића, а нешто касније и Повратак 2 Јована Дучића Драгомира Брајковића. У својој лепо илустрованој књизи Радован Поповић пружа многе биографске податке у којима ће добронамерни читалац наћи истину о великом пес- нику. Поповић се нарочито бави напорима комуниста да Дучића потпуно баце у заборав. Пре рата левичари, поготово надреалисти, окомили су се на Дучића и као писца и као човека. Тако Ђорђе Јовановић пише подсмешљиво: „Поезија тог господина заостала је још само на понеким светосавским прославама 1 или у ‘кон- цертном делу неке србијанске, паланачке забаве. Они који су се некада усхићивали Дучићем, имају сада децу која читају Црњанског, Драинца или Декобру... И сада (19261930) је остварен у гломазној торти од бајатих колача названој Благо цара Радована. Јово Дучић из прошлог века постаје Јован Дучић овог века, а кад би се неким чудом пребацио у идуће столеће био би Ован

Šta hoće Amerika ... i u bivšim sovjetskim republikama, izgleda čin imperi- jalne nadmenosti i slepe ludosti. Kongres treba da isledi NED i druge organizaci- je koje su upotrebljavale tajni novac ili svoje agente da bi uticali na ukrajinske izbore, pošto su mediji SAD izgleda ušli u 'tenk' za globalnu demokratiju, kao što su to učinili za rat u Iraku. 10. decembar 2004. (Prevod - Iskra)

24

Дучић, опет песник, варничан дух и тако даље, без икаквих других промена...”(И, 132) (Каква иронија: о комунистичким „овновима” - Јовану Поповићу, Радовану Зоговићу, и Миловану Ђиласу писао је подругљиво њихов истомишљеник Мирослав Крлежа). Оскар Давичо је нешто умеренији али ипак саркастичан: „За мене и моју генерацију Дучић је непријатељ социјалистичког друштва. О његовој пое- зији нећу сада да говорим. Мислим да би било памет- но, бар неко време, прећи преко његовог имена. Треба сачекати да падне патина на његово грађанско дело.”(П, 42) Ни Милован Ђилас му није остао дужан, негирајући и његову мислилачку способност: „Дучић није ни актуелан мислилац. У целој његовој књизи (Благо цара Радована) нема ниједног савременог проблема, ниједне њихове поставке - још мање решења. Као да не постоји око њега живот, људи и њихова хтења... Шта хоће тај човек са толико дебелом књигом, наменом 'судбини', ваљда људској... Мисао Јована Дучића је проституисана мисао херцеговачког сељака.”(И, 135) Користећи Дучићев положај дипломате Краљевине Југославије и пријатељски став обавезан за све дипломате, комунисти су оклеветали Дучића (као и Милоша Црњанског, Димитрија Љотића и многе друге) као фашистичког и немачког симпатизера, мада је то негирао и један од немачких дипломата: „Господин Дучић се искрено трудио да са немачким посланством одржава пријатељске односе. Немачки језик тешко говори. За збивања у Рајху има он мало интереса, већ због свог аполитичког става.”(И, 140) Сам Дучић шаље извештај краљу Александру 1934. године, из чега се види да је верно служио свом наро- ду када говори о терористима у Италији, чија су се злодела против Југославије касније и обистинила: „Што се тиче терориста, више је него вероватно да шеф владе зна све до појединости, пошто фашистич- ка акција против наше државе, нарочито последњих го-дина, узима размере једне скупе и компликоване организације, скопчане с највећом одговорношћу.”(И, 144) Нешто касније Дучић се жали у свом дневничком запису: „Овде где сам ја први довео у везу Београд са Мусолинијем (са којим се до сада општило преко Париза) сад ме одавде креће Стојадиновић, који вероватно има своје планове којима бих ја стајао на путу.”(И, 172) Из свих докумената види се да је Дучић био искрен родољуб и поштен дипломата, и да у свом раду и писању то није крио, чак напротив. И сам Поповић донекле подлеже кому-нис- тичкој пропаганди називајући Дучићево родољубље „затровани национализам”, највише због „националис- тички загрижених” чланака које је објавио крајем 1941. године у Американском Србобрану. „Неке од њих, које је потписивао као ‘компетентно перо‘, објавиће Централни одбор Српске народне одбране у Америци, са седиштем у Чикагу, на српско-хрватском језику, а наслови су: Др Влатко Мачек и Југославија; Југословенска идеологија и Федерализам или цен- трализам."(\А, 199) Па ипак се из Поповићеве књиге види да је главни разлог режимског одбијања Дучића његова непоколебљива потпора покрету Драже

Patrick J. Buchanan <lewrockwell.com>

Iskra 1. januar 2005


Михаиловића. Он наводи извештај Генералног конзу- ла у Чикагу о смрти Дучићевој, у коме вели да је пес- ник изражавао жељу у неколико махова да они „који би га хтели цвећем даривати, када буде кретао Богу на истину, да место цвећа њему - обдаре српску сирочад, које ће после овога рата и онако бити много, или пак да положе у фонд генерала Михаиловића за његове четнике, за које је Јован Дучић имао нарочито поштовање и невероватно дивљење.”(И, 202-03) Књига Драгомира Брајковића бави се највећим делом напорима многих обожавалаца Дучића да се његове мошти пренесу у Требиње, после дугогодиш- њих неуспелих покушаја. А кад је најзад испуњен и тај завет песников, Брајковић усхићено пише: „Задо- вољена је Божја и људска правда, испуњен је не само један завет и једна тестаментарна воља већ и потреба наше културе да све своје сакупи, сабере и обједини. Дучићев случај је у том погледу како инспиративан, тако и поучан. Његово дело није оспоравано књижевно, већ је најчешће идеолошким аршинима мерено, а таква просуђивања нису дала резултате, иако су дуго наносила неправде и у култури сејала пустош.”(П, 8-9) Али има и доста коментара на поли- тичку позадину случаја „Дучић”. Брајковић наводи писање Гласа Требиња, 1989 године, о официјелној политици према Дучићу: „Од оног што је Дучић поли- тички значио треба се оградити, али његову поезију треба прихватити и третирати као и све друге. Како се то ради у овом случају није познато, јер дуго времена Дучићево име једно је од оних које је било опасно спомињати у афирмативном тону, чак и кад је поезија у питању. Зато се седамдесетих година, а и касније, од тоталних дилетаната, па и политичара, могло чути да Дучић ни у поезији није оно што се мислило.”(П, 17-18) Опет Глас Требиња: „Изгледа да је над Дучићевим тестаментом стално дежурао макар по један карактеран опортунист или догмат високог калибра и значаја у административној хијерархији. Још тачније, у питању су били шири састави, комплетније екипе, којима нису одговарали никакви догађаји уколико се све њихове последице не могу претпоставити, дакле, уколико се њима унапријед са тоталном извјесношћу не може владати. Због тога, сав административни поступак био је крајње лицемјеран. Руководства су (у овом случају, имамо дојам, појединац никад није одлучивао) званично била за пренос, истицали су да су ствари правно јасне, да ће уложити одговарајући напор да се све коначно ријеши, али одмах након тога, како тешко је сазнати, прорадила би полит-администра- тивна илегала (ни она се не може лоцирати, понешто се само може претпоставити), која би мрсила конце и све враћала на почетак.”(П, 19) Дакле, порекло квалификација о Дучићевој неподобности је идеолошко. „Различита су значења, па и разноврсне поруке одашиљане. Неко је одозго некоме саопштавао да је Дучић идеолошки споран и то се примало као факат. То се, по ондашњим навикама и обичајима, примало без поговора.”(П. 20) Често је употребљаван као аргуменат сарадња у Американском Србобрану, али шира културна јавност није била у могућности да се са тиме упозна. „Дучића су били изопштили. По једнима, он се замерио секташким ставом, навођено је затим да је био националиста, по другима, сметало је што је после смрти био застава и знамен националиста и слично. Такве квалификације коришћене су да би се оспорило Дучићево високо место у српској култури, да би се омео његов стварни и симболички повратак и да би се показала идеолошка

Iskra 1. januar 2005

превласт.”(П, 21) Све се то током година ипак посте- пено мењало. „Дучићеве вечери поезије”, преимено- ване у „Требињске вечери поезије”, добиле су 1990. године оригинално име. Тако је Дучић поново постао (мада никада није ни престајао да буде) „просветитељ, национални радник, дипломата... Дучић је био национални борац, не трибун или, како би рекао Црњански, не патриотска трибина. У песнику светских хоризоната, какав је Дучић био, национални циљеви су нашли високу меру и суптилне методе реализације.” (П, 39) Брајковић се бави и питањем које је било често потезано у вези са Дучићем - његово родољубље. „Дучићево родољубље сакупља, како је забележено, претке у потомке. Оно пева непролазни сјај историјске славе, али и велику легенду. Све оно што је залог за будућност нашло је места у његовим песмама.”(П, 40) Да Дучић није био само израз простог родољубља показује и следећа Брајковићева примедба, из које се види да је Дучић прекрилио све српске просторе: „Два споменика, један подигнут у Требињу, а други у Сомбору, симболично повезују најсевернији и најјужнији српски град харизмом Дучићевом. Дучићева биста на Калемегдану, откривена 1993. године о педесетогодишњици песникове смрти, трајно га је довезла у Београд, међу бесмртнике.” Поводом многих напора да се добије дозвола да се Дучићеве мошти пренесу у завичај, узалуд је „неколико децени- ја, невидљиви цензор вукао конце иза главне сцене, а на сцену су ступали душебрижници у виду неких друштвених тела, одбора, комисија. Срећом, везе Дучића и српске културе су јаке и трајне, па нису у надлежности цензора већ језика чије је истине певао овај песник.”(П, 41) У другом делу свог увода у кратку збирку Дучићеве поезије, Брајковић описује напоре да се испуни Дучићев завет о коначном повратку у завичај, а затим инспиративно описује дугожељени повратак. „Дучић је дочекан с највећим почастима које се могу одати једном песнику. Не само Требиње већ сви градови и места кроз које је прошла погребна поворка с Дучићевим земним остацима, били су у знаку његова имена и озрачју његовог песничког дела.”(П, 63) У последњем параграфу Брајковић доноси свој коначан суд о вредности и значају Јована Дучића. „Коначним повратком у отаџбину Дучић је не само премрежио већ својом харизмом трајно повезао све српске крајеве, али и Србе из расејања. Од сада ће и Црквина бити место коме се ходочасти.”(П, 69) Повратак Јована Дучића у завичај има двоструко значење. Прво, укоп његових земних остатака у његово мило отаџбинско тле, и друго, повратак у коло српских писаца, из којег су га бесправно и брутално истерале књижевне силеџије којима је идеологија била све и свја. Тиме је ревиди- рана једна од најтежих неправди у српској књижевности. Васа Михаиловић 1. Радован Поповић, Истина о Дучићу (Београд: Књижевне новине, 1982), 219 стр. Бројеви страница цитата из ове књиге означени су у тексту са И, 2. Драгомир Брајковић, Повратак Јована Дучића (Београд: Дерета, 2001), 112 стр. Бројеви страница цитата из ове књиге означени су у тексту са П,

25


МИТРОПОЛИТ - ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН АНЂЕЛИЋ Др Михаило Полит - Десанчић (1833 - 1920) био је познати политичар, адвокат, публициста и уред- ник новина. У домену политике, најпре је био ученик, касније и блиски сарадник Светозара Милетића. Важио је за врхунског адвоката и правника. Још од младих дана писао је есеје, расправе, а огледао се и у белетристици. Читао је, писао, говорио и преводио са осам светских језика, а словио је и за доброга поз- наваоца кластичних језика. Био је и остао, једино и само православни Србин и никако не може бити грчког порекла, а на чему однедавно инсистирају писци „нове српске историје” на просторима скучене и осакаћене Српске Војводине (према тврђењу ових „научника”, сви виђени Срби, изнад Саве и Дунава, по пореклу су Цинцари или Грци, а мисли се притом на 19. и 20. век). Др Михаило Полит - Десанчић После раскола и разбијања странке Светозара Милетића - Народне странке 1885. године, наћи ће се на челу Либералне странке, док ће опет Јаша Томић (зет Светозара Милетића) формирати Српску народну радикалну странку. У време Првог светског рата, др Михаило Полит Десанчић говориће: „За мена више не постоји ни радикал, ни ли- берал, постоји само Србин који је оставио жену и децу, узео пушку на раме и отишао да се бори за свој род”! Овај, пре свега, српски националиста, у најплеменитијем смислу речи, сјајан говорник и диплома- та по вокацији, господин по спољним манифестацијама понашања и новинар од сензибилитета, објавио је у 4 књиге своје најважније говоре из Угарског сабора (Дијете), под насловом „Беседе”. Из тих дела, а објављених 1883. и 1899., вреди цитирати следеће изводе: „Герман Анђелић је био на челу црквене реак- ције, којој нису годили закључци Српског народно- црквеног Сабора од 1871, није јој годила црквена аутономија, да световни елеменат има саучешћа у управи црквеној, а најмање јој је годила контрола коју је хтео Сабор (преко свог одбора) да врши над народним добрима... Велики грех Анђелићев лежао је у томе што је он, борећи се за своје црквено становиште позвао у помоћ државну власт против свога народа, те се помоћу те власти довинуо до патријаршиског престола - што је и каноничан грех, а највећи према сопственом народу... Та љаге остаће свагде у повесници на Анђелића он је из руку државних власти против воље народа примио именовање за патријарха...

Није могао ништа друго бити него владин повереник... Мороао је слепо извршавати што му се заповедало морао је бити просто оруђе у рукама владиним против свога народа”. Грегорије, у монаштву Герман Анђелић, рођен је 10. августа 1822. године у Сремским Карловцима. Отац Павле, био је парох Саборне цркве (посвећене Св. оцу Николају) у овоме месту, а мајка Ана била је из фамилије Шероглић. Основну школу и гимназију је завршио у Сремским Карловцима, а такође и богословију. Права и филозофију студирао је у Будимпешти и Шарошпатаку, а адвокатски испит положио је 1845. године. Замонашио га је 1848. године у манастиру Гргетегу, архимандрит манастира Крушедол Прокопије Ивачковић (патријарх - митрополит Карловачке митрополије од 1874. до 1879., када је вољом Беча пензионисан). Нешто касније, рукоположио га је у чин јерођакона Евгеније Јовановић епископ Горње- карловачки. Када се црквена општина у Трсту обратила митрополиту - патријарху Јосифу Рајачићу 1848. са молбом да им се пошаље ђакон, избор је пао на јерођакона Германа Анђелића (ван сваке сумње „фаворита” патријарховог), уз више него добре пре- поруке. Као ђакон храма Св. Спиридона у Трсту, Герман Анђелић вршио је две године и учитељску дужност при црквено-школској општини. После повратка из Трста, у временском интер- валу од 1850., па све до 1866. године, био је професор, али и ректор богословије у Сремским Карловцима. За архиђакона је произведен 1853. постаје и конзисторијални бележник, а достојанством одликован је 5 година доцније. постаје 1961., а годину дана касније и знаменитог манастира Гргетега.

године, када синђелиским Протосинђел архимандрит

После смрти бачког епископа Платона (Атанацковића), једног од најугледнијих Срба у тада- њој Угарској, Герман Анђелић постаје 1867., прво мандатор, а онда и администратор епархије Бачке, највероватније уз протежирање митрополита патријарха Самуила Маширевића, 1869. године. Управо те године, Срби из Трста, подигли су свој нови храм, па су позвали патријарха Маширевића да га освети. Међутим, у име патријарха цркву Св. Спиридона осветио је архимандрит Герман Анђелић, уз образложење „да је двадесет година пре тога служио као ђакон у Трсту и произносио јектеније у старој и малој цркви Св. Спиридона”. Опет, исте године (1869) архимандрит „изабран” је за епископа бачког. Али, како је његов

26

Герман

Iskra 1. januar 2005


патрон, патријарх Самуило Маширевић умро на самом почетку 1870., новоизабараног „епископа бачког” посветио је за епископа тек 11. августа 1874. године нови митроплитпатријарх Прокопије Ивачковић. И тако је било великих перипетија са избором новога патријарха. Карловачком митрополијом администрирао је испрва умни и честити епископ бечки Арсеније Стојковић (претходно је био и епископ будимски). Будући да није био по вољи бечког двора, он је смењен. Постављен је на место њега Никанор Грујић, епископ пакрачки, громада од посвећености своме српском роду, учености и писменост (писао је под псеудономом „Срб-Милутин”). Приликом попуњавања патријаршиског трона, Српски народно-црквени сабор, изабраао је једно- гласно епископа бачког Арсенија Стојковића за патри- јарха. Беч тај избор не прихвата и не потврђује. Очигледно по инструкцији цара аустријског и краља угарског Фрање Јозефа на Сабору од 19(31) августа 1874., изабран је за митрополита - патријарха Прокопије Ивачковић, епископ арадски (Сибињска митрополија). У сваком случају, личност прихватљива за Србе, али и за „царствјушчи Беч” Једино за ове друге, не за дуго. Архимандрит и још непосвећени епископ бачки Герман Анђелић, док српски народ муку мучи да пари- ра Бечу и да на патријаршиском трону добије човека који ће бити посвећен националним интересима не губи време... Одлази и поприлично се задржава у Будимпешти где конферише и склапа којекакве ком- промисе са експонентима и Беча и Угарске Дијете (Сабора) или пакт са католицима (шизматицима). Ове работе, неће остати незапажене. Обрушиће се на њега најпре песник Јован Јовановић - „Змај”, у своме листу „Жижа”, објављујући сатиричну песму „За сретна путаОна гласи: „Народе стигле ране љуте, То је упро очи у те Па од твоје руке чека, Тешком болу брза лека: Пре него пођеш на пут криви и на савет, нечастиви, Пре нег пођеш међ’ Мађаре, Скини свете адиђаре: Камилавку с русе главе и одело светог Саве, Распетије скини с груди... Међ’ Мађар’ма има људи, Који само туђе газе, Ал’ свој образ брижно пазе, Радо јаше туђе клусе, Ал’ издајства - гнушају се, Па кад виде, шта си, ко си, Шта те води, шта те носи, Српска клетва, српски јади Може когод да се згади. Па би била љага чину И срамота за аљину, Стид би био руву светом,

Iskra 1. januar 2005

Спаситељу разапетом, да се каква боља душа На издајство твоје с гнуша, Да са места свога скочи, Да ти пљуне међу очи”. Уствари, била је то порука највећег српског дечијег песника (и њега „аутомонаши прогласише Цинцарином”!), Герману Анђелићу, да је најбоље да се повуче због слугерањства, јер ниукоме случају није завредео да буде народни архијереј. Упркос свему, болесно амбициозни и не морално интегрисани Герман Анђелић није се на овакве поруке ни освртао. Следио је свој животни мото, који је изгледа гласио: „Циљ оправдава сред- става”. Ни мало се не обазирујући на анимозитет који је произвео међу српским неродом, на Три јерарха 1872., служио је у Алмашкој цркви у Новом Саду. После службе, а кад је седао у кочије, окупљени свет га је засипао цедуљама, на којима су биле написане речи Змајеве песме „За сретна пута”. Иритирани јавним демонстрацијама противу Анђелића, режимски људи из Новога Сада (значи Мађари), али и послушници око листа „Српског наро- да" (финансирали су га католички кругови из Пеште), телеграфисали су у угарску престоницу, да је у Новом Саду дошло до „револуције”, да је Герман Анђелић приликом службе у цркви био „инсултиран” (дирљива брига Мађара за српску лигургију) и на крају да су „демонстрације” биле директно уперене противу имена Његовог Величанства - а што је била најорди- нарнија лаж. Промптно је уследила опсежна и мунициозна истрага. Као коловође „демонстрације” су ухапшени Корнел Јовановић (рођени брат песника и лекара Јована Јовановића - Змаја), Ђука Вукотић и Лука Хајдин. И поред бриљантне одбране од стране др Михаила - Полит Десанчића и Косте Трифковића „кривци” су осуђени на казне затвора од неколико месеци „зато што су се сабљажњиво понашали и изазивали нарушавање богослужбе”. Све ово није битно утицало на архимандрита и непосвећеног бачког епископа Германа Анђелића, деградираног у очима свога народа, који је читавих 5 година чекао на „своје посвећеније” због „sedes vacantie”y Сремским Карловцима, тј. због „упражњене столице” у Митрополији. Стрпљив и предан своме циљу, причекаће он и детронизацију митрополита патријарха Прокопија Ивачковића, кога ће „експерт” за Српску православну цркву, бечки суверен једноставно пензионисати 29. новембра 1879. године. Природно, за администртора Митрополије карловачке биће постављен нико други до епископ бачки Герман Анђелић, кога је управо патријарх Прокопије Ивачковић и замонашио и посветио у епископско звање. Након овог незамисливог насиља, било је сасвим природно, и сасвим за очекивати да нико у Митрополији ни од клира ни од народа неће са одобравањем гледати на овакав развој догађаје.

27


Патријарх Герман Анђелић . . . Патријарх Прокопије Ивачковић као „пензио- нер” живео је у Белој Цркви, у Банату, где је и умро 29. априла (10. маја) 1881. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Сремским Карловцима. Сада је требало изабрати новога српског митрополита - патријарха. На Српском народно-цркве- ном сабору у Сремским Карловцима, са огромном већином гласова изабаран је опет сада епископ будимски Арсеније Стојковић, само ни овај избор није добио царску потврду. Без обзира на све, епископ Арсеније, остао је у народној успомени као ретко честит човек; човек од поштења и правде, изузетно образован и посвећен књизи. Његова библиотека од неколико хиљада књига и свезака и дан-данас се чува у летњем дворцу епископа будимских. Умро је 10. марта 1892. и сахрањен је у Светоуспенском саборном храму у Сентандреји. Посланици Народно-црквеног сабора, онда су своје гласове дали епископу Горње-карловачком Теофану Живковићу. И он је био енциклопедиског образовања, поштен, радан, потпуно одан своме роду. Наравно, као такав био је сасвим неприхватљив за цара Фрању Јозефа и његову дворску камарилу. И стога његов избор није добио потребну „подршку” из Беча. Лик и дело Германа Анђелића најбоље истиче околност, да је он био школски друг Теофана Живковића (уз то и највећег беседника деветнајстог века). И онда обрнуто, супротно вољи већине (ако не и свих) посланика у Српском народно-црквеном сабору, цар Фрања Јозеф именовао је као свог поверљивог човека (могуће и конфидента?) бачког епископа Германа Анђелића за архиепископа, митро- полита карловачког и патријарха српског. Анђелић је инсталиран у чин патријарха 10(22) јануара 1882. године у Сремским Карловцима. Овакав развој догађаја, условио је, да је патријарх Герман Анђелић имао итекако тешких тренутака током свога патријарховања. Игнорисан је пре свега због начина како је доспео до овога положаја, а поготово због његове наклоности у односу на бечки двор и угарску владу која је безскрупулозно спроводила политичку дена- ционализације народности у Угарској. Иако су Срби поседовали своју црквено- школску аутономију, ипак су Мађари преко школа спроводили виолентну мађаризацију. Сада су чак и Српски народноцрквени сабори отварани на мађарском језику. И без подршке патријарха, постала је сада борба српског народа против однарођивања појачана и у области просвете и културе. На терет му је стављано и што упорно у народ- ноцрквеној аутономији тежи да ојача положај клерикалних елемената, а сузбије утицај световне опозиције, што за српски национ и није било можда лоше. На Сабору од 1885. године, предочено му је да

28

је „комесар у мантији”, пошто води политику у складу са интересима владајућих кругова Хабзбуршке монархије, а на штету народа и скучених права српског национа. Изузев епископата, међу народом није имао готово никакву потпору, те му је додељен и епитет „намет патријарх”. Замерило му се и што је дошао у оштар сукоб са архимандригом гргетешким Иларионом Руварцем. Њега је једноставно уклонио са места управитеља и професора богословског училишта у Сремским Карловцима, на коме се овај велики историчар налазио од 1875. до 1883. године. Најурио га је у ма- настир Гргетег. У целости гледајући, то је био и добар потез, будући да је горопадни Иларион Руварац у критици српске историје и у њеном ниподаштавању био прекардашио све мере. Пет година касније, патријарх Герман Анђелић је ретерио, понудивши му преко Архијерејског синода да се врти на ово место. Сујетни, дурашни и вечито склон критиковању свега и свачега Руварац је ово одбио, што свакако бејаше добробит за богослове - семинаристе. Пре „избора” за патријарха Герман Анђелић био је у пријатељским односима са бардом српске националне идеје у Српској Војводији, Светозарем Милетићем. Сасвим нормално, због патријрхове поли- тике сасвим су се разишли и постали жестоки про- тивници. Светозара Милетића у оваквоме ставу према патријарху Герману, следили су и др Михаило Полит Десанчић као вођ Либералне странке и Јаша Томић вођа радикала (обе су се изнедриле из Милетићеве странке). На патријарха је оштро атаковала и српска опозициона штампа, а Јаша Томић објавио је противу њега серију чланака у „Застави”. Неки од тих члана- ка публиковани су и као брошуре. На многим политичким зборовима патријарх Анђелић је погрдно нападан, а било је и захтева да одмах сиђе са „свете столице Арсенијеве” (што ипак није умесно, али ни канонски). Једину асну од таквих захтева, имао је бечки двор и угарска влада, с обзиром да су они увек фаворизовали расцепканост у српском народу. Митрополит - патријарх Герман Анђелић умро је 26. новембра 1888. године и сахрањен је у Саборној цркви Св. Николаја у Сремским Карловцима. Неоспорно јесте, да је о његовом животу, раду и поступцима много писано, али у целости његова личности ипак није довољно проучена. Остаје и прибележено, да је непосредно пред смрт оставио у аманет свом рођеном брату Стевану Анђелићу, проти из Сремске Митровице, да из његове заоставштине и своје имовине подигне зграду за гим- назију и богословију у Сремским Карловцима. Гимназијска зграда је подигнута у стилу средњевековних српских манастира са детаљима који под- сећају на манастир Студеницу. План за њу је дао

Iskra 1. januar 2005


O књизи Светомира Р. Пауновића

„СЕЋАЊА СВЕДОКА ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА” Светомир Р. Пауновић: „Сећања сведока једногвремена”, стр. 380. 21. см. БИГ штампа, Београд, 2004. Предговор Ђорђе Ј. Јанић; приватно издање писца, цена 10 евра. *

* *

Ове јесени је изашла из штампа дуго најављи- вана књига са горњим насловом Светомира Р. Пауновића, новинара, бившег уредника „Искре” и „Решета” и значајног писца српске емиграције. На корицама на задњој страни је слика аутора са следећом биографијом: „Рођен 8. јануара 1923. године у селу Гају где је завршио основну школу. Гимназију је учио у Кикинди и Вршцу до априла 1941. године. Као југословенски добровољац заробљен и 20. априла одведен у заробљеништво у Немачку. При крају рата одлази у Словенију где у Истри ступа у Српске добровољце, са којима пролази кроз Палманову и Форли, да би се дуже задржао у логору у Еболи. Ту у гимназији Краља Петра II завршава средњу школу са великом матуром. Прошавши логоре у Западној Немачкој, јуна 1948. године емигрира у Велику Британију. Почетком 1955. године враћа се у Немачку на Вестфалише Вилхелмс универзитету студира сла- вистику, историју Источно-европских народа и етнографију (Фолкскунде)." „Од маја 1958. године запослен као приватан

архитекта Јулиус Патрош из Будимпеште. Сазидана је 1891. године, а за њу је утрошено око пола милиона круна. На њој стоји натпис „Браће Анђелић српском народу”. Исто, од прилога браће Анђелића, основан је у Сремским Карловцима и Свештенички конвикт (1903/4), у коме су свештеничка деца која су се школо- вала у Карловачкој гимназији добијала стан и храну по умереној цени. Неоспорно је и да је патријарх Анђелић био човек широке руке и велики мецена. Треба подвући, да је за „Свештеничко - удовички фонд” у Митрополији карловачкој оставио 40 хиљада круна, а за „Професорски фонд” карловачке гимназије чак 60.000 круна. Све ово било је узалуд, међу српским народом изнад Саве и Дунава, остао је он, патријарх Герман Анђелић, најнепопуларнији од свих митрополита - патријараха у Карловачкој митрополији. Синоним за слугерањство, за подчињеност бечком двору, и за све врсте компромиса са угарским србождерима. А могуће је, да у многочему нису били у праву? Највећи српски песник, Петар Петровић - Његош илити владика Раде, на ту тематику исказао је следећу мисао:

чиновник код Америчке армије у Оберамергау и Минхену, све до умировљења 1988. године. Од 1956. године повремени је сарадник часописа „Искра”, од 1958. члан редакције тог часописа, од 1980. до децем- бра 1988. главни уредник „Искре” и члан Удружења слободне штампе. До сада написао и о свом трошку објавио неколико књига, 1981. године изабран је за почасног члана УКС. За изградњу храма Св. Саве у Београду поклонио 10.000 марака; уручена му је гра- мата патријарха Германа. Са супругом Валентином одшколовао једног богослова; више година материјал- но су помагали дечака у Братунцу, сина погинулог борца. Дародавци су и приложници београдским храмовима које посећују." Из горње биографије се види велика актив- ност Светомира Р. Пауновића на пољу новинарства и уопште духовног стваралаштва српске емиграције, тако да је многим Србима широм Европе и слободног света био познат као новинар и писац. Књига „Сећање сведока једног времена” има ова главна поглавља: Јужни Банат - људи, обичаји, догађаји, Граничарско село Гај, Банатско свештенство, Гајчани којих се боље сећам, Делиблато, Калуђерово, Говорни језик банацки, Излет у Северни Банат, Вршац и Вршчани, Покрет ЗБОР у Банату, Двадесет седми март 1941. године, Заробљеништва и заробљеници, Бекство из Фурта у Шпитал, Логори - поново у жици. У Великој Британији, Поново у Немачкој, Часописи и Издавачко предузеће „ИСКРА”, Људи са којима сам сарађивао, Посете Светој Гори и Хиландару, Политичке странке с педигреом, У Југославији после педесет године. Свако поглавље има по неколико подпоглавља. На крају књиге је девет лепих фотографија, а у тексту је још пет, међу којима и венчана слика аутора и врло лепа слика најстаријег монаха у манастиру Хиландару оца Јована (Вите Радојчића) с пок. о. Јустином (Богданом Стекићем), обојица Српски добровољци. Књига Светомира Р. Пауновића садржи васцео живот и рад писца и уствари то су мемоари аутора. Није водио дневник нити прибелешке током живота, већ је све то писао присећајући се догађаја, које лепо и сликовито описује. Разуме се, највише се задржао на своме род- ном Банату, описујући своје родно село и градове, школовање, професоре и друге ликове везане за његов живот и рад. Ту су врло лепи пејсажи, описи и карактеристике људи и разних догађаја. Затим је описао своје кратко војевање и одлазак у заробљеништво као младог ђака - добровољца југословенске војске. Пауновић је врло детаљно описао живот као заробљеника у Немачкој. Ту је ишао у детаље износећи живот Немаца на њиховим сељачким има- њима на којима су радили војници заробљеници. То је до сада најсликовитији опис наших ратних заробљени- ка у Немачкој. Потом писац описује долазак, пред крај Другог

„Покољења дела суде, шта је чије дају свима”.

Др Војислав Недељковић

Iskra 1. januar 2005

29


O књизи C. Пауновића . . . светског рата у Словенију где су били дошли Српски добровољци у нади да ће од Словеније створити сло- бодну југословенску територију на коју би се вратио краљ Петар II и образовао своју владу на властитој земљи. Затим следи одлазак у емиграцију, најпре у Италију, а потом у Немачку. Краће је описан живот у Италији, а много опширније и детаљније у Немачкој где је писац остао са својим оцем протом Радом, који је био свештеник по логорима где су живели бивши српски ратни заробљеници. Затим следи ауторов одлазак у Енглеску као болничара и његов рад у разним болницама на британ- ском острву. Описао је своје садругове у болницама, али и неколико значајних српских личности из крила наших емиграната у Лондону, међу којима и епископа Жичког Николаја Велимировића и Далматинског Иринеја Ђорђевића, као и свештенике о. Николића. Тихгодина - 1948, 1949, 1950, 1951 - емигриралојеу Енглеску много Срба припадника бивше Краљевске југословенске војске, међу којима је било много Српских добровољаца, којих је у разним хостелима било преко хиљаду. Њихов живот и рад се у прво време одвијао по баракама тих „хостела”, али о њима, нажалост писац уопште не пише, већ се само задржа- ва на болницама у којима је радио. Чини нам се да је то један од пропуста аутора.

и разговоре са бројним Српским добровољцима. Стиче се утисак, као да није био задовољан њиховим радом... Када је описивао долазак Српских доброво- љаца у Немачку, па кад је осликао живот у тзв. логору ’Ф’ наводи како је ту отац Алекса „крио Марисава Петровића”. То није приличило оцу Алекси. Ја сам, иако првопуковац боравио у бараци са Марисављевим другопуковцима. Ту је домаћин бараке био Мирко Предовић, звани „Мирко паљевина”. Ту смо ми ископали бункер Марисаву и крили га за цело време. Ја мислим да о. Алекса није ни знао за то. На крају Пауновић описује свој повратак у Југославију где је дубоко разочаран свим оним што је тамо затекао. Али, полако се навикавао, па на крају и остао, добивши изгубљено југословенско држављанство. Ипак све у свему, Пауновићева књига је вели- ки добитак за историографију српске емиграције после Другог светског рата. Писана је врло лепо и разговет- но и веома лако се чита. Зато, најтоплије препоручу- јемо књигу читаоцима у отаџбини и широм свих пет континената, а писцу честитамо на овом изванредном делу. Посебно одајемо признање и његовом животном сапутнику Валентини - Ваљи, која га је несебично и истрајно помагала у његовом књижевном раду.

Бора М. Карапанџић

После се Пауновић враћа у Немачку и опет детаљно описује свој живот и рад у Немачкој, где се одаје новинарству и писању, па постаје члан редакци- је минхенске „Искре”, а потом и главни уредник. Пауновић је врло лепо описао настанак и рад „Искре” и лица са којима је сарађивао. Са пуно лепих речи је описао Јакова Љотића, оснивача и власника „Искре”, као и уреднике Ратка Парежанина, Ратка Обрадовића и Влајка Влаховића. После њиховог упокојења, Светомир Р. Пауновић је постао главни уредник „Искре” коју је са пуно љубави и пожртвовања уређивао десет година. Описујући рад „Искре”, писац је описао и живот и рад српске емиграције окупљене око Православне цркве Св. Владимира у Минхену, где је надлежни свештеник био прота Алекса Тодоровић, који је са владиком Николајем био оснивач религиозне библиотеке „Свечаник”. Такође је споменуо и појаву југословенског књижевног часописа „Слободна Југославија” чији су уредници били Србин, Словенац и Хрват: Марко Марковић, Димитрије Јеруц и Зденко Антић. Аутор сматра да је то био најбољи литерарни часопис целокупне југословенске емиграције. Светомир Р. Пауновић је боравећи дуго у Немачкој описао и сусрете са многим личностима са Родне груде који су посећивали Минхен и друга места по Немачкој. Такође је описао и своја ходочашћа ма- настиру Хиландару и његова виђења и разговоре са хиландарским монасима, а нарочито са о. Митро- фаном, о. Арсенијем, о. Симеоном, о. Јустином и о. Јованом, који су сви били Српски добровољци и сабор- ци аутора. Према свима њима гаји поштовање и одаје признање за њихов монашки рад. Пауновић је два пута боравио у САД где је учествовао на прославама добровољачке заједнице, али о свему томе није писао иако је тамо имао виђења

30

Пријатељу А ти, као да те је Бог послао, као рођеног брата, као крв и месо моје породице, да чуваш успомену на наш растурени дом и угашено огњиште, да не даш да живот у књигама мога оца, у икони породичној, у девојачкој спреми моје покојне мајке одбачен, за увек, изумре.

Нови Сад, 1987

Мира Н. Матарић-Радованов

Демократска странка започела је припреме за парламентарне изборе у Србији окупљањем 650 чланова странке од којих ће током наредног периода бити изабрано 250 кандидата за скупштинске посланике. Председник ДС-а Борис Тадић изјавио је, обраћајући се кандидатима странке за будуће посланике, да су избори неопходни јер садашњи сазив скупштине не одсликава вољу грађана и јер је Влада Србије неспособна да било шта уради у њихову корист. (Бета, 12.12.2004.)

Iskra 1. januar 2005


Прилози „Искри’ Уместо цвећа на гробове Вите Цукића и Буде Шпановића. Нека би им милостиви Господ подарио мир у царству Своме. Живан Лазаревић £10.За успомену и дуго сећање на драге другове: Миливоја Станковића, Ацу Бого- јевића, Трајана Јовановића, Буду Шпа- новића, Витомира Цукића и Љубу Ком- пировића Јевто Вучинић £ 6.Уместо воштанице на гробове Миливоја Станковића и Буде Шпановића Миша Јовановић £10.Нека Господ подари покој душа драгих: друга Миливоја Станковића и другарице и пријатељице Гордане Влаховић Анет и Зоран Миљковић $ 50

Поклони Искри Никола Вујновић Цветко Мирјанић Данијел Рајковић Милан Копривица

; 10 00 $6

Уместо воштанице на гробове наше драге Гордане Влаховић и доброг друга Деси- мира Богдановића Бата и Анђа Васић $ 30 Уместо цвећа на гробове драгих нам друга Миливоја Станковића и другарица Бони Радмановић и Гордане Влаховић. Молимо Господа да њиховим душама подари рајско насеље Стеван и Вера Ћурувија $ 25

Iskra

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru" (običnom poštom) £16.- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. ~ FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra 1. januar 2005

Другарицама, друговима и пријатељима широм целог света честита светле пра- знике Христовог Рођења и Нове Године уз пуно топлих жеља! Андра Мандић $ 20 Свим друговима и другарицама широм света желим срећан Божић и Нову 2005. годину уз поздрав „Христос се роди!” Вуле Ћирић $ 20 Нека Господ подари покој души нашег друга Миливоја Станковића Саша и Бошко Боројевић$ 50 Уместо воштанице на одар драгог друга Миливоја Станковића Богдан Малешевић $ 30 Kao знак сећања на два дивна српска добровољца Бранка и Трајана Јовановића, два талентована брата, два велика родо- љуба и дарежљива помагача цркве у Брадфорду Ј. Милетић £ 5,Kao знак сећања на нашег дивног друга Милана Петковића „Пепија”, члана црк- вених хорова, верног српског добровољца до краја свог живота. Слава му и хвала! Ј. Милетић £ 5,Као знак сећања на нашег дивног друга Десимира Богдановића, красног српског добровољца, нашег дугогодишњег пријате- ља, а његовој супрузи Драгој наше искрено саучешће Добринка и Јовица Милетић £ 5,Kao знак сећања на верног српског добровољца Витомира Цукића, мог четног друга, чудом спасеног од предаје пукова, оданог добровољаштву до краја живота. Слава му и хвала! Ј. Милетић £ 5,Уместо цвећа на гробове свих добровољаца из Чачка, а живим друговима чести- там Божић и Нову Годину Александар-Ацко Барбарез £ 20,Kao знак сећања на мог брата Добривоја и снајку Љубицу као и на све пале и помр- ле другове и другарице из Шапца Александар Мирчић-Тенц’ £28Још једном желимо да се сетимо свих сахрањених у Минхену које је поменуо Никола Живановић у свом говору поводом помена чика Јаши Љотићу: Жику Тодоро- вића и његову Јелену, Ратка Обрадовића и његову Славу као и Раткову мајку, Љубу Достанића и његову Вуку и сина им Миодрага-Мику, Ратка Парежанина и његову Дару, Милана Фотића, Марисава Петровића, Васу Ерића, Абдулселама- Цицана Исламовића, Душана Николића, о. Алексу Тодоровића и његову Лену, Ми- лана-Грују Сретеновића, Влајка Влахо- вића, др Ђоку Слијепчевића, Свету Миленовића, Радета Козомору, Миладина Масаловића, ЖиворадаЖику Миленко- вића, Радослава-Рацу Протића, као и све погинуле, побијене, стрељане и умрле збораше и српске добровољце и чланове њихових породица у отаџбини и расејању молећи Господа за њихове душе. Паун Вуковић £ 5,Славко Косић £ 5,Марјан Берета £ 5,-

t Будимир-Буда Шпановић У Пејнтону, јужна Енглеска, преминуо је 10. новембра 2004. г. наш друг бивши добровољац Буда Шпановић. Покојни Буда је рођен 13. маја 1923. године у селу Велико Поље код Обреновца у патријархалној породици Шпановића, где је добио солидно традиционално, родољубиво васпитање, по чему је тај крај наше отаџбине добро познат. Зато није никакво чудо да је он био један од оних храбрих младића који су се у оне страшне дане Другог светског рата, када је окрутни окупатор вршио немилосрдне одмаз- де над недужним народом, ставили на расположење председнику Владе народног спаса, генералу Милану Неди- ћу, да спасавају у Србији оно што се спасти може. Он тада ступа прво у Владине одреде, а када су они рас- формирани 1942. године, он прелази у Седми добровољачки одред којим је командовао Мијат Бардак. Када је формиран С.Д.К. од тог одреда је створена трећа чета Првог батаљона, а када је дошло време да се формирају пукови, Буда се нашао у петој чети другог батаљона Првог пука. Командир чете му је био Мића Мајерхофер, а као водник Михаило Крунић. Буда се храбро борио са својим друговима у свим борбама које је водила његова јединица - од Рашке и планине Голије па све до Соче код Горице. Био је неустрашив борац и зато је добио нареднички чин. Провео је са нама све време у логорима у Италији и Немачкој, а после изласка из Мунстер лагера при- јавио се за рад у Енглеској. Прво је радио разне послове, а почетком педесетих година прошлог века купио је хотел у Торкију где је, са својом супругом Брендом, провео остатак радног стажа. Сахрањен је у Бермингаму. Опело у цркви Лазарици је извршио прота Миленко Зебић који се у храму опростио од Буде пригодном беседом. Над отвореним гробом се у име Будиних другова опростио Марјан Берета. Његовој верној супрузи Бренди и породици у Отаџбини наше најискреније саучешће, а Буди нека милостиви Господ подари мир у Царству Своме!

ИСКРА

ПРЕТПЛАТНИЦИМА ИСКРЕ Другови и другарице који учествују у паковању и експедицији Искре нису више у могућности да, као до сада, честитају појединачно наступајуће празнике Христовог Рождества желе то овим путем да ураде: Срећан Божић! Христос се роди! Срећна нова година! На многаја љета!

31


Сајам књига у Београду - Нове хиландарске књиге -

Овогодишњи сајам књига је отворен 19. окто- бра (трајао до 26.). Уводну реч је дао Милован Данојлић, као и представници француске амбасаде, почасни гости сајма. Књиге су увек популарне у срп- ским земљама, тако да је и интересовање за нове наслове било веома велико. Претежно бих се осврнуо на неколико нових наслова, издавачких подухвата „Задужбине Светог Манастира Хиландара", јер је због тешких оштећења манастира и превеликих обавеза братства на реконструкцији и санирању последица катастрофалног пожара, изостала уобичајена издавачка активност у едицији „Хиландарски путокази". Ова едиција је током 2004. године обогаћена само за један, али веома вредан наслов, „За живот света" Александра Шмемана. Истовремено је и обновљен тираж оним насловима, који су најчитанији из ове едиције. Често се дешава да се не могу наба- вити у продаји, као „Добротољубља". Обновљен је тираж сва четири до сад објављена тома, као и „Лествице" v још пар наслова. О књизи протојереја Александра Шмемана, „За живот света", најлепше речи дао је у предговору, митрополит Црногорско - приморски, Амфилохије. Осврћући се на биографију писца, митрополит нам објашњава зашто је ова књига толико превођена и тражена у свету - Француској, Русији, Британији, САД, Грчкој, Немачкој, Италији... Говорећи о духовном наслеђу, које је овај надалеко чувени теолог, имао у својој крви, и које је било пресудно за формирање његовог карактера, подсетио нас је митрополит и на прилике и услове под којима је радио и стварао своја дела, овај уметник речи, који је преживео „апокалипсу свог народа, као сопствени крст". Књига је заправо призив читаоцу да схвати шта је Црква, кроз богослужења, а нарочито Свету литургију, на који начин смо сви ми неодељиви део тела Христовог, дакле призив на откривање нас самих и „проналажење корена добра и зла у нама". У осталом не смемо заборавити, да Шмеман упорно пориче да је Хришћанство религија. Хришћанство, никад није делило стварност на сакралну и профану, никада није раздвајало Бога од света, духовно и материјално, душу и тело, символ и реалност, за разлику од онога што називамо религијом! Религија је непрепознавање Христа, Бога нашега, као „несместиво јединство Бога и света и превазилажење дуализма између тварног и нетварног бића", кроз испуњење света Христом - Богочовеком. Митрополит нас подсећа да је ово враћање коренима Хришћанства, као и да су представници овакве мисли, били и Свети Николај Жички и Ава Јустин Ћелијски. „Задужбина Светог Манастира Хиландар" се ове године на Сајму књига појавила са неколико сјај- них књига духовне садржине и појачала издавачку активност самог манастира, јер како је нашим читаоцима познато, Задужбина у Србији обавља све послове који су везани за манастир, уз пуно учешће хиландарских монаха и благослов хиландарског сабо- ра. „Светогорски старечник", „Хиландарски молитвеник", „Беседе Светог Јована Златоуста о покајању", „Беседе Светог Јована Златоуста на псалме Давидове", „Крст Христов", „Обожење" и „Борба у

Христу", „Принос савременом монаштву", наслови су који су на Сајму пленили пажњу љубитеља писане речи из области духовности. О књизи Светог Игњатија Брајнчанинова „Принос савременом монаштву", рећи ћу само да се ова није појавила на дан отварања сајма, а да су скоро сви посетиоци штанда манастира Хиландар, односно „Задужбине", били јако заинтересовани за тачан датум појављивања књиге, како не би остали без свог примерка, што се на жалост десило једном броју чита- лаца, јер је књига успела да се „задржи" на штанду, само два дана. Као и са Беседама Светог Јована Златоуста (како на тему о покајању, тако и на разне псалме), десило се да је комлетан почетни тираж „разграбљен"! Остали наслови, које је „Задужбина" очигледно, јако пажљиво изабрала и сјајно ликовно и технички припремила, урађени су у знатно већем ти- ражу, што никако не може умањити њихову вредност. „Светогорски старечник", архимандрита Јонаикија Коцониса, је књига на коју се већ јако дуго чекало, али упркос бројним искушењима, које смо имали да ова књига угледа светлост дана, стигла је за сајам, да свима онима који имају жељу да слушају, односно, читају савете великих светогорских духовни- ка, пружи наду и утеху, али и да им ојача веру и под- стакне их да негују љубав у својим срцима. У питању су нејчешће поуке Светих отаца атоских настале кроз разговор са њиховим духовним чадима, дакле најчешћа питања, које и данас ходочасници, постављају духовницима, када посећују манастире, или када разговарају са својим свештеницима. Две недеље после београдског сајма, на сајму књига у Нишу, ова књига је добила награду „Иницијал", за „Дело које спаја садашњост и будућност". Кад већ помињемо новембарски сајам књига у Нишу напоменућемо да је едиција ,,Мала светогорска библиотека", која подразумева књиге: „КрстХристов", „Обожење" и „Борба у Христу", добила награду „Отисак" за естетику књиге. Дакле значајна признања, за рекло би се новог издавача. О „Хиландарском молитвенику" ћу рећи само да је у питању обновљени молитвеник, који су приређивали пре петнаестак го- дина, блаженопочивши старци Никанор и Митрофан. Отац Митрофан је унео и неке измене у издање овог молитвеника, које се појавило неколико година касни- је, а сад је пред нама ликовно и технички дотерано реиздање овог, уз Свето писмо, најважнијег „помоћ- ника у духовном напредовању". Посетиоцима нашег штанда је представљен и пројекат „Обнова" преко видео записа, који је све време сајма емитован на монитору, али и зидног плаката, као и летака, које су посетиоци добијали, а који их је подсећао на узроке пожара, тренутне радове у манастиру, начин санирања последица и бројеве рачуна на који могу да уплате своје прилоге за обнову. Посетиоци хиландарског штанда су између осталих, били и председник владе Србије Војислав Коштуница, као и највиши представници Српске православне цркве и угледне јавне и личности из културе.

Зоран Т. Аџић

iskra1124  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1124.pdf

iskra1124  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1124.pdf

Advertisement