Issuu on Google+

Неке српске заблуде

АМЕРИЧКИ ИЗБОРИ И СРПСКО ПИТАЊЕ Наслов сугерише да се ради о две теме и о једној интеракцији између њих. Прво - две теме - је тачно; друго интеракција - је само делимично тачно. САД избори не зависе од „српског питања", али оно, с друге пак стране виђено, у многоме може да зависи од првог. Пре, међутим, него што се дотакнем те једно- смерне интеракције, што ће, у закључку, бити и пред- мет овог написа, потребно је нешто рећи и о самим изборима у Америци.

Амерички избори Избори у САД су недавно обављени и претсед- ник Буш их је прилично неочекивано добио. Није била тотална (landslide) победа али је свакако убедљива. У „изборном колеџу" (electoral college), који у ствари и бира председника, Буш је добио 286 од 269 потребних гласова; на самим изборима председник је добио скоро 4 милиона више гласова него његов опонент сенатор Кери, а у Конгресу (народном преставништву и сенату) знатно повећао своју надмоћност над демократима. Овде се поставља питање како се десило то „чудо” да је Буш и поред велике Керијеве предности убедљиво победио? Узроке треба, по мом мишљењу, тражити у самој Керијевој изборној стратегији. Прво, мада су оба кандидата, у пропаганди ко ће боље тући битку против тероризма, и сами, истина несвесно, у свести САД бирача усађивали, као „колетералну штету", и страх од тероризма, па је тај јадни бирач, дошао спонтано до закључка да fce тај страх боље и спретније развејати онај који је већ доказао да уме да ратује с тероризмом (Буш) него онај који само то обећава (Кери). Друго, Кери је поларизовао америчко друштво с нагласком на секуларизам; интезивирао је кампању регрутовања нових младих гласача, апелу- јући да су избори „судбоносни"; усредсредио се на град, док је провинцију потпуно запоставио. Треће, нормално инертна провинција се, међутим, и сама убацила у игру, ваљда због „судбоносности" избора и угрожених „моралних вредности" (генерална промоци- ја хомосексуализма и лезбијанизма и масовној моди „бракова" између партнера истог пола) од стране гра- да уз прећутно Керијево слагање са таквим трендом. И, ето, те „рупе" у Керијевој изборној стратеги- ји, нарочито ова трећа (Буш је у неколико наврата јавно осудио хомо и лезби „бракове", чак је тражио да се брак дефинише као искључив однос само између мушкарца и жене и путем амандмана унесе у Устав) изгледа да је одлучило Бушову победу.

Српско питање Речено је већ да српско питање може да зави- си од америчких избора али обрнуто није тачно. У гор- њој поставци о могућој зависности српског питања од америчких избора, постоји једна недореченост. Генерално, захваљујући највише глупости, сервилнос- ти, пигмејству и колонијалистичком менталитету срп- ског политичког и државног постмилошевићевског руководства, српско питање зависи од САД без обзи- ра на изборе; овде се, зато, искључиво мисли да ли избори (променом администрације) могу да измене природу те зависности, по Србију и Србе - на боље или на горе. О томе се ради. Да би, међутим, ово било ја- сније, потребно је испитати какав је тренутни статус српског питања под садашњом Бушовом админи- страцијом, у односу на претходне САД администра- ције, оном Клинтоновом и Буша старијег. Почнимо хронолошки: од Буша старијег па преко Клинтона до администрације Буша млађег.

Српско питање за време Буша старијег САД председник Буш старији је новембра 1992. године изгубио изборе у корист Клинтона, који је пре- дузео власт јануара 1993. Рат око разградње СФРЈ је почео јуна 1991., дакле, неких 19 месеци пре доласка Клинтонове администрације. Иако је то релативно кратак период, за време Буша старијег испољиле су се главне смернице САД политике према питању рас- такања СФРЈ. САД су се први пут формално појавиле по питању разбијања СФРЈ пред сам почетак рата у Словенији посетом америчког министра спољних послова Џемса Бејкера Југославији. После тога САД активности су остале у позадини, док су у југо-кризу активно били укључени само Европска заједница (ЕЗ), КЕБС (европска организација за безбедност) и УН. Неформално, пак, али с великим утицајем да се разбијање СФРЈ ефикасно спроведе у дело, у ову кризу били су активно укључени: Немачка, Аустрија,

SVIM NASIM CITAOCIMA, PRETPLATNICIMA I SARADNICIMA KATOLIČKE I DRUGIH HRIŠ- ĆANSKIH VEROISPOVESTI KOJI SLAVE PRAZNIKE PO NOVOM KALENDARU ŽELIMO BLAGOSLOVEN I SRETAN BOŽIĆ I NOVU 2005. GODINU! REDAKCIJA IADMINISTRACIJA ISKRE


Амерички избори . Мађарска и нешто раније именовани САД амбасадор у СФРЈ, Ворен Зимерман.

Нова политика САД према СФРЈ Амбасадор Зимерман, у својим Мемоарима, сведочи да се о политици САД у односу на Југославију договарао са Лоренцом Игелбергером, бившим амбасадором САД у Београду, тад помоћник министра спољних послова, да би нешто доцније и сам постао шеф Стејт Департмана. Суштина те политике је следећа: нестанском СССР Југославија више не може код САД да ужива повлашћени положај, јер разбијање политичке монолитности совјетског система, што је била улога СФРЈ, више није била потребно; начелно, пак, САД подржавају интегритет и суверенитет СФРЈ, али само у условима демократије (политички плура- лизам) и демократског договора република о будућем политичком оквиру те заједнице. Амбасадор Зимерман је са тим мандатом дошао у СФРЈ. Путовао је г. Зимерман од једног републичког центра до другог, заговарао демократски договор република, али га ови из република, изгледа, погрешно схватили: он мислио на договор; они разумели да је то зелено светло за отцепљење и рад на разарању СФРЈ. И тако поступали. Нигде, пак, г. Зимермана да им запрети и доведе их „к познанију права". То је тек учинио г. Бејкер својим доласком у СФРЈ, што се догодило на три дана пред проглашење независности од стране Словеније и Хрватске. Сецесионистичким републикама Хрватској и Словенији он је рекао да САД не одобравају насилно издвајање ових република из СФРЈ; у исто време је рекао Милошевићу и Србима да је са САД становишта недопустива употреба силе да би се ове републике спречиле у својим намерама. Излаз из кризе, по њему, јесте да се мирним и демократским путем дође до решења које би задово- љиле све стране. Његови апели, међутим, нису нашли одјека. Насилним заузимањем федералних царинских испостава према Италији и Аустрији од стране Словенаца, рат за растакање СФРЈ је отпочео. У својој званичној мисији, дакле, министар Бејкер није успео, али, по мом скромном мишљењу, он није ни дошао због тога. Дошао је, пак, да обрише Зимерманове (односно САД) „отиске прстију" са злочина разбијања СФРЈ и ратова који су као после- дица његове разбијачке акције уследили.

НСП и доктрина за „нову реалност" Некако паралелно са овим догађајима председник Буш старији је прокламовао да ће САД следити политику остварења Новог светског поретка (НСП). Истовремено су Чејни (сад потпредседник САД, онда министар одбране), Рамсфелд (сад министар одбране, онда шеф Бушовог кабинета) и Пауел (сад шеф Стејт Департмана, онда шеф генералштаба) исковали војну доктрину за „нову реалност" (под овим се мисли на свет без СССР и са САД као једином великом силом). Очевидно да је ова доктрина намењена да би се остварила „ударна песница" за имплементацију НСП. Њене главне карактеристике су: контрола светских стратешких сировина (где то није могуће , њихово уништење или онемогућавање кориш- ћења истих); снажење својих војних потенцијала, а онемогућавање оних својих евентуалних ривала; ове циљеве постизати милом (дипломатијом) или силом са превентивним поступком (напасти непријатеља кад се

он најмање нада).

Испит практичности нове доктрине САД Изгледа да је Југославија, односно њена вој- ска, ЈНА, била одређена да се на њој, као на војном полигону, испита практична вредност војне доктрине САД за „нову реалност". Зашто баш ЈНА? Зато што је она имала све карактеристике потенцијалног САД непријатеља. По јачини „четврта војна сила" у Европи; вођена комунистима и Србима, који се једино противе разбијању СФРЈ; даље, Срби важе као „реметилачки фактор" у плановима великих сила; најзад, они су „продужена рука" Русије на Балкану. Све у свему, „опасан непријатељ" НСП-а - треба га уништити! У светлу овога, Зимерманов разорни рад није био ништа друго до уништавање СФРЈ, само - милом и дипло- матијом, што је доктрина за „нову реланост" пред- виђала и дозвољавала. Том приликом су распоређене и улоге „играча" у ратовима који су или ће тек уследити: Срби, као једини браниоци СФРЈ, су „непријатељи", „агресори", „балкански касапи" и „парије", како их назвао Буш старији, наређујући санкције против СРЈ, а поводом масакра „за хлеб" у Сарајеву, који су - испоставило се доцније - обавили Муслимани, или ЦИА или обоје заједно; све друге народности бивше СФРЈ, које су активно радиле на њеном уништењу, специјално Муслимани и Хрвати, оглашени су за пријатеље САД, „жртвама" српких „агресора", итд. итд. А да се мисти- фикује кључна улога САД у разбијању СФРЈ, већ тада је визиран Хаг као најефикасније средство те мисти- фикације. САД пропаганди је било одређено да прикупља „доказе" за Хаг против Срба. Најзад, још једно Зимерманово „наслеђе". БиХ још нису биле у рату, али су односи између тамошњих Срба, Хрвата и Муслимана били скоро као ратни. Срећом, у „дванаестом часу", проговорила је код њих памет па су они потписали тзв. Лисабонски ��поразум, по коме признаје се постојање три ентитета (српски, хрватски, муслимански) у конфедералној БиХ, чиме се спречава рат. Међутим, г. Зимерман је ту одлуку тор- педовао, наговоривши Алију Изетбеговића да повуче свој потпис са Споразума. Као последица, рат у БиХ је букнуо, да би се после више од три године, са преко 200 хиљада мртвих, сигурно дупло рањених, око ми- лион избеглица, завршио прво Дејтоном а затим и формалним Париским миром, са практично истим политичким устројством БиХ који је био предвиђен Лисабонским споразумом само без рата, разарања, мртвих, рањених и избеглица. Тај крајње трагичан не- гативни биланс Дејтона, има се захвалити г. Зимер- ману.

IZ SADRŽAJA Žrtve smo sindroma kolonijalne „demokratije” ................................... 5 Otvoreno pismo Tribunalu i Karli del Ponte ......................................... 8 Iznuđena katarza................................................................................. 11 Rat za vodu je počeo na Kosmetu ..................................................... 15 Razbijeno ogledalo srpsko .................................................................. 17 Patrijarh Lukijan Bogdanović ........................................................... 20 Uzajamni odnos književnosti i politike.............................................. 23 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (97) ..................... 25 Rehabilitacija Draže Mihailovića ...................................................... 27

2

Iskra 1. decembar 2004


Статус српског питања за Кпинтоново време Био је то крај 1992. године. Клинтон тек изабран за предесника САД. Око Божића те године, бивши председник САД, Картер, отишао је, изгледа на своју руку, у БиХ, и с Радованом Караџићем, председ- ником Републике Српске (РС), направио споразум о прекиду ватре и евентуалном миру у БиХ. С таквим споразумом у руци, председник Картер је суочио Алију Изетбеговића. Било је ту великих одбијања, нагађања и погађања, али је најзад, после једно две недеље, истина невољно, Алија прихватио споразум. Тек устоличена Клинтонова администрација је, међутим, слично Зимерману, торпедовала тај споразум - Алија је опет повукао свој пристанак. Овај Клинтонов акт је толико разбеснео Дејвида Овена, главног УН мировног преговарача у БиХ, па је овај без дипломатских рука- вица искалио цео свој бес директно у лице ове адми- нистрације. Поставља се овде питање зашто и другој Клинтоновој, као и првој администрацији Буша старијег, није одговарао мир у БиХ? Што се тиче самих детаља, може се само нагађати. Рецимо, ЈНА, која се, у међувремену, претворила у Војску РС, није довољно уништена односно исцрпљена, а Алијина војска није довољно импрегнирана муџахединима из арапских држава; или, пак, још није било довољно „доказа" за геноцидност Срба (недостајала је, по доктрини „нове реалности", изгледа, Сребреница!) како би Хаг могао, с громогласном помпом, да саопшти то свету. Међутим, генаралан одговор на горње питање би морао да буде да мир у БиХ, у том тренутку, није био у „скрипту" доктрине за „нову релност", што, пак, гледајући с дуге стране, указује да је и Клинтонова администрација била укључена у један виши „скрипт" -„скрипт" НСП-а.

Антисрпски отрови г-ђе Олбрајт У тај „скрипт" г-ђа Олбрајт, Клинтонов шеф Стејт департмана, убризгала је свој специјалан отров крајње мржње према Србима. Из те мржње су се излегли Маркале 1 и 2; Сребреница је њено чедо! Она је на основу једног сателитског снимка њу избацила на позорницу светске јавности; специјално је, уз обавезну ТВ пратњу, дошла на свечану ексхумацију сребре- ничких жртава - ископано је око стотинак лешева, незнано је чијих; и - настао је мук... Трајало је то до ових данашњих дана; одједном Сребреница -„вас- крсла"! (Али о том потом.) Кад је, по скрипту НСП, дошло до „пуноће вре- мена" за мир у БиХ, онда га је, у име Клинтона и речене фамозне госпође, вешто измајсторисао Ричард Холбрук. Мада је Париским миром СФРЈ и формално распарчана, још све није било како је предвиђала док- трина за „нову реалност" - Србија је остала нетакну- та. Треба „змији" главу смрскасти, јер увек постоји могућност да она оживи - био је диктат ове доктрине, који је фамозна госпођа узела на себе да га оживо- твори. Тако је дошло: (1) до „Медлејниног рата,, (Медлејн је име г-ђе Олбрајт) од 78 дана и губитка Косова; и (2) до Милошевићевог свргнућа (те „круне" свих њених напора!), које је, у њено име, оркестрирао амбасадор Монтгомери уз садејство сад покојног др Ђинђића.

Администрација Буша млађег Бушова администрација, у односу на Србе, не само што је наставила политику НСП, већ је њој

Iskra 1. decembar 2004

давала специјалну доследност. И то - нагласити треба - бивша СФРЈ, БиХ, Косово нису биле на главном смеру Бушове спољне политике. Његови приоритети су у почетку били издвајање САД из свих међународ- них уговора који су, по његовом мишљењу, били про- тивни САД интересима, као на пример, Кијотски еколошки уговор, САД-СССР (доцније Русија) нук- леарни уговор, Уговор о Међународном кривичном суду (МКС) и Средњи исток. После 11. септембра 2001. године, он се окренуо тероризму, ратовима у Авганистану и Ираку тј. започео је спроводити поли- тику НСП на највишем нивоу, која је захтевала поли- тичко преобликовање не само арапског света већ и целокупне Муслиманије широм централне Азије и даље, јер су ти простори били - и још увек јесу! -глав- на кочница остварења НСП. И поред тога, кажем, мада је српско питање за Бушову администрацију, по свему било периферно, она је тако ригорозно спроводила политику коју је зацртала гђа Олбрајт, да би јој и она сама могла позавидети.

„Помоћ" која никако да стигне... Пошто је оборена Милошевићева влада, САД администрација под Клинтоном, као помоћ обећала је ДОС-у у Београду 200 милиона долара. Дошла је Бушова администрација која је те доларе требало да проследи. Али не лежи враже! - сваки пут кад је поједина транша од $50 милиона требало да стигне, уместо ње стизали су захтеви: да, те паре добићете кад учините то и то. Тако је, прво било са Милошевићевим хапшењем. Тешко је рећи да ли је та транша стигла чак и после хапшења. То судим по бесној и изнервираној реакцији пок. премијераЂинђића негде у семптембру 2001. г. (а то је било не само после Слобиног хапшења већ и предаје Хагу) да Србији прете социјални немири због недоласка те „помоћи". И да скратим дугу причу, слично је било и са свим другим, све новим и тежим, САД потраживањима - да набро- јим само неке: Младића, Караџића, четири генерала, Косово, итд. итд. - које су београдске власти углавном послушно извршавале, тако да чак и данас - дакле, преко 4 године од обећаних $200 милиона, све још није приспело, нити има изгледа да ће приспети, јер нова потраживања стално пристижу која се још увек условљавају том „помоћи" из 2000. г. Како САД имају пресудан утицај на финансијску политику ММФ и Светске банке (СБ), паралелно с недоласком САД „помоћи", на велику жалост самозваних „експерата" из Лабусове странке Г17+, нису (срећом, можда, по Србију) остваривана ни нова милијардерска задужења Србије код ових установа.

„Васкрс" Сребренице Мада се грађански рат око растакања СФРЈ, изузев Косова, завршио пре 9 година и као резултат, што је природно - јер то живот захтева - етничке оштрице су отупеле па долази спонтано до све веће комуникације између бивших ратујућих народа. За Србе, Хрвате и Муслимане, грађански рат је изгледа престао, али не и за Американце. Они га поред Србије, посредством свог некрунисаног вицекраља БиХ, Британца Педи Ешдауна, упорно с отровном жестином г-ђе Олбрајт, „васкрсавају" и тамо. Ешдаун оптужује Републику Српску да због њеног саботирања Хага, БиХ не могу да се укључе у ЕУ и остале „евро- атланске интеграције". Већ је напред, у погледу случа- ја Сребренице, споменуто да је, после откопаних уместо 8000 муслиманских - свега пар стотина не зна

3


Амерички избори ... се чијих гробова, настао мук... који је трајао све док недавно r. Ешдаун није узео на себе да га уклони. Наредио је вођству РС: имате комисијски да утврдите да је у Сребреници побијено од стране Срба 7-8 хи- љада Муслимана. Комисија је извршила задатак и свој налаз проследила вицекраљу. Они који знају, кажу, да га је он поцепао и вођству РС запретио, ако извештај нове комисије не буде како је наређено, да ће он - и већ ради на томе да се Дејтон суспендује - укинути РС. Очигледно, поплашили се водећи Срби РС, истина не због укинућа РС већ због својих фотеља у њој, и свој- ски се дадоше на посао. У новом комисијском извештају о Сребреници - том иначе „мезимчету" г-ђе Олбрајт - каже се: Срби су побили око 7500 Муслимана од којих је 6000 идентификовано, пронађене су 22 још неистражене масовне гробнице. Занимљиво је да ексхумацију тих масовних гробница сад врши комисија не РС већ БиХ, са само Муслима- нима на челу. Она је ископала и идентификовала тачно 6000. (Ваљда су то иста имена која су се појав- ила у, временски ранијем, извештају РС. Иначе бруке! - 12 хиљада! Или је то, можда, из навике граћанског рата кад је царевала игра великих број- ки?!... 50 хиљада Муслиманки силовано...) У сваком случају, други извештај РС је похваљен од Ешдауна, а велике светске медије све су то верно пренеле, мада о првом, одбаченом извештају, по навици ваљда из прошлости, ни мук...

Заблуде америчких Срба Овај напис је почео са САД изборима, па би га требало с њима и завршити. Само не због тога што о њима већ све од интереса није речено, већ да се оцени утицај „српског фактора" на њих. Конкретно, реч је о Србима, америчким грађанима, који су учествовали на изборима. По традицији Срби су били увек демокра��- ски настројени, јер живе у великим градовима и „пла- вим" државама (на изборној мапи, плавом бојом се обележавају државе освојене од демократа, за раз- лику од „црвених" републиканских). Ових избора, међутим, није тако. Многи Срби, дају себи „кредит" да су допринели Бушовој победи, а у држави Охајо, једне од тзв. swing држави, са својих, кажу, 50 хиљада гласача, чак и одлучили Бушову победу. Све је ово, бојим се, наше српско претеривање, али то није поен- та. Она јесте, међутим, у уверењу извесних водећих српских лобиста при САД Конгресу, да је Бушова администрација вољна да преиспита своју спољну политику у односу на Србију, и да би Срби, због тога, требало да гласају за њега. Као знак Бушове „добре воље", истиче се да је њиховом акцијом спречена Резолуција Конгреса (необавезујућа за админис- трацију) којом се заговара независност Косова, плус што је један службеник Стејт Департмана дао изјаву, да ће се Хаг ускоро затворити а даље процесирање осумњичених пренети на локалне судове. Дакле, на основу та два податка закључено је од српских лобиста, да треба да се гласа за Буша. Да ли су Срби стварно тако гласали, то је већ друго питање... Није, међутим, речено да што се тиче зат- варања Хага, има најмање две године како се о томе говори, са овом значајном новином у овом тренутку: оптужене Србе треба вратити на територије држава на којима су злочини почињени. Како ни један злочин није почињен на територији Србије, српске оптуженике, значи, треба предати или Алијиној БиХ, или Хрватској или албанском Косову, што је, мислим, горе него и

сам Хаг.

Ово задње је само једна мала индиција да Бушова администрација, не мисли да мења свој већ уходани и, с позиција НСП, врло конзистентан однос према Србији. Ово је поготово тачно кад се узму у обзир ових неколико ствари. Прво, Буш је победио убедљиво на изборима и он сматра да је добио мандат од америчког народа не само да настави политику НСП коју је и досад водио већ и да је оконча: да заврши с Ираком, да реши палестинско питање како погодује Ариелу Шарону; да политички преобликује муслиманске државе у демократске и, да, најзад, оствари у пракси САД идеју економске и политичке хегемоније у свету, тј. идеју НСП. Друго, идеју НСП је зацртао, отац садашњег председника, председник Буш старији, декаду и плус година раније, па у томе треба видети и „династички" разлог Буша млађег за наставак политике свог оца. Треће, није случајно за новог шефа Стејт Департмана одређена Конди Рајс. Ова 50годишња госпођа уноси својим темпераментом у НСП спољну политку САД и елементе „свете идеолошке ужарености" - да би се остварио НСП - и „свете мржње", кад је реч о њего- вом непријатељу (којој ни она г-ђе Олбрајт није равна), па ће др Рајс - сигурно је - настојати да се свака „јота" из „скрипта" НСП доследно спроводи у живот. Четвр- то, како су Хаг, Косово, српско разсрбљавање, итд., у великој идеји НСП, све мали, ситни и незнатни детаљчићи, чији једини циљ јесте сакривање САД учешћа у разбијању СФРЈ и оправдање бомбардовања Србије, била би крајња заблуда очекивати промену политике САД, због тога што су неки Срби (па макар и сви) гласали за Буша. Н. ЉОТИЋ

Norveška istraživanja utvrdila

BROJ UBIJENIH U BIH: 102.622 Norveška nacionalna televizija saopštava rezul- tate istraživanja demografa (Ewa Tabeau og Jacub Bijak) pri sudu u Hagu: Ubijeno 102.622 civila i vojnika, poginuli: 55.261 civil 47.360 vojnika. I ove brojke dijele se na bosanske Muslimane, Srbe i Hrvate. Istraživači ustanovili: Ubijeno 38.500 civila Muslimana i Hrvata Ubijeno 16.700 Srba civila. Iz vojske Alije Izetbegovića ubijeno 28.000, u srpskoj vojsci ubijeno 14.000, dok su Hrvati izgubili 6.0

vojnika. Istraživanje bilo moguće zahvaljujući podršci Norveške. SN324, 19.11.2004. <www.nrk.no >

4

Iskra 1. decembar 2004


Povodom posete senatora SAD

ŽRTVE SMO SINDROMA KOLONIJALNE „DEMOKRATIJE" SENATORI SAD U POSETI SCG Petočlana delegacija američkog SENATA razgo- varala je u Beogradu sa najvišim zvaničnicima državne zajednice SCG i Srbije o bilateralnim odnosima, saradnji sa Haškim tribunalom i situaciji na Kosovu i Metohiji. Predsednik SCG Svetozar Marović istakao je posle razgovora opredeljenost za evropske i evroat- lantske integracije. Prema njegovim rečima, SCG vrlo brzo može postati članica Partnerstva za mir i potpisati Sporazum o pridruživanju sa EU ukoliko ispuni svoje obaveze prema Haškom tribunalu, što je uslov za nas- tavak političke i ekonomske podrške SAD i EU vlastima u Beogradu. Pitanje Kosova i Metohije treba rešiti dijalo- gom i obezbeđivanjem pune zaštite nealbanskom stanovništvu i imovine u Pokrajini i uz pomoć prag- matične politike na Zapadnom Balkanu, istakao je Marović. Budućnost SCG ima više šanse u onoj meri koliko evropske integracije budu njeno opredeljenje. Član delegacije, republikanski senator srpskog porekla iz Ohaja Džordž Vojnović je rekao da je veoma važno da politički lideri i narod u SCG shvate da od saradnje sa Haškim tribunalom zavisi članstvo zemlje u Partnerstvu za mir, NATO i EU. Znamo da Ijudi u SCG misle da je pitanje Haškog tribunala mešanje u unutrašnje stvari, ali ovo je veoma važno pitanje za SAD, a dolazak delegacije potvrda je našeg interesa za budućnost SCG. Pomagali smo Beogradu kod kredita sa MMF-om, zalagali smo se za finansijsku pomoć iz SAD i u pregovorima sa Pariskim klubom oko otpisa dugova. Govoreći o situaciji na Kosovu i Metohiji, on je izneo jedinstven stav senatora da se mora obezbediti povratak i obnova kuća srpskog i ostalog nealbanoskog stanovništva u Pokrajini, i obnova pravoslavnih manasti- ra i crkava. Posle odvojenog susreta sa američkim zvaničnicima, šef diplomatije SCG Vuk Drašković je izjavio da Kosovo, kao evropska regija, mora biti u okviru evropske Srbije, koja poštuje zakone i međunarodne obaveze i koja mora ukloniti Miloševićevo nasleđe u bezbednosnim strukturama, policiji i vojsci. Kosovsko pitanje se može rešiti evropskim sistemom pune zaštite nealbanskih etničkih zajednica i modelom decentra- lizacije koji podrazumeva visok stepen lokalne samouprave. "Državna granica između SCG i Albanije se ne može menjati, ali može biti nevidljiva i otvorena kao što treba da bude i unutrašnja granica SCG i Kosova”, rekao je Drašković. Šef američke delegacije senator Gordon Smit je ocenio da SCG može ostvariti prosperitet i sigurnost samo kroz evropske integracije. Na tom putu prepreku predstavlja neizručivanje Ratka Mladića i četiri vojna i policijska generala Haškom tribunalu, rekao je Smit. Takođe, neophodno je da se Srbi uključe u rad kosovskih institucija i tako doprinesu odlučivanju u pokrajini.

Iskra 1. decembar 2004

Ukoliko se ne ispune ovi uslovi Srbija i Crna Gora ne može računati na podršku SAD, zaključio je Smit.

Internacionalni radio SCG, 10.11.2004.

,,U fokusu"

<www.radioyu.org>

NAŠ KOMENTAR O POSETI Marginalna država Ohio odlučila je predsed- ničke izbore u SAD, a prema mišljenjima američkih Srba, uglavnom masovnim opredeljenjem Srba i drugih pravoslavaca za predsednika Buša, na izborima 2. novembra. Da li je onda iz zahvalnosti Srbima, već 10. novembra, ponovo-izabrani predsednik Buš poslao ,,u stari kraj" petočlanu delegaciju Senata u kojoj je i repub- likanski senator - baš iz Ohia i to srpskog porekla - Džordž Vojnović, da Srbiji i SCG najavi promenu ili bar ublaženje dosadašnjeg anti-srpkog kursa američke poli- tike (navodno nasleđene od Klintona i njegovih zlih srbo- foba - Olbrajtove, Holbruka, itd.)? Kakve nam je poruke Bušov republikanac i se- nator, Vojnović, doneo? Ponovio je ono što smo i do sada slušali - a pošto smo 'naši' - to i vrlo otvoreno saopštio. Nema aspiracija na boljitak za SCG, ni poma- ka iz sadašnjeg karantina - „čardaka ni na nebu ni na zemlji"; nema puste Evrope, bez saradnje sa Hagom. Zna Vojnović da 'lideri i narod' to smatraju 'mešanjem u unutrašnje stvari", ali to je „veoma važno pitanje za SAD". Ne kaže zašto je važno? O američkom interesu se ne diskutuje, a zahtev postaje impertativ. I kakvu to globalnu moć SAD imaju, kad se bez njihovog odobre- nja ni u EU ne može? Pošto je dolazak delegacije i pomoć oko tričavaih MMF kredita Vojnović predstavio - SAD „interesom za budućnost SCG", kraj je zasladio navodno „jedinstvenim stavom" delegacije oko obnove kuća, manastira i crkava i povratka stanovništva na Kosovo. Niti Vojnović reče na povratak kojeg stanovništva misli; da li samo onog posle ovogodišnjeg pogroma, ili i na onih 200 hiljada proteranih posle NATO bombardovanja i okupacije?; niti šta je u tom smislu delegacija, izuzev njegove izjave u Beogradu, konkretno preduzela kod UNMIK-a i Šiptara u Prištini - ako je tamo uopšte bila. Šef delegacije, senator Smit, bio je otvoreniji. Budućnost SCG je u EU, ali do toga neće doći bez izručenja Mladića i četvorice drugih generala Hagu, ni bez saradnje ostataka kosovskih Srba sa UNMIK-om i šiptarskom vlašću na Kosovu. Smit ne pomenu ni obnovu ni povratak. Tako nam poručiše senatori. Na osnovu čega onda verovanje da će druga Bušova administracija, navodno oslobođena Klinto- novog nasleđa, biti bolja od prve - blaža i prijateljskija prema Srbima i njihovim vitalnim nacionalnim i državnim interesima? Da li u prilog tome svedoči nedavna poseta britanskog premijera Blera, najpouzdanijeg i najuticajni-

5


Žrtve smo ... jeg saveznika SAD, koji je u Vašington otišao sa velikim nadama i listom predloga o poboljšanju međusavezničke saradnje i američkog arogantnog i nasilničkog imidža u svetu, a iz njega se vratio praktično praznih ruku? Da li je zamena navodno umerenog Pauela sa Kondolizom Rajs u Stejt departmanu, svedočanstvo takvog poboljšanja ili upravo suprotnog? Zar je očajnički vapaj predsednika RS, Čavića, da se svi haški optuženici izruče ili sami predaju, jer je sam opstanak Repulike Srpske u pitanju, nagovešatj boljeg stava SAD prema Srbima? Na kraju i osnovno pitanje: Ima li suštinske raz- like u spoljnoj politici SAD pod Klintonom i Bušom mlađim? Vidne razlike nema i dosadašnje indicije ukazu- ju da ih neće ni biti. I manje sile od SAD, koje su gospo- dari u svojoj kući, vode jedinstsvenu spoljnu politiku; nema bitne razlike u spoljnoj politici vlade i opozicije. Razlike se svode na verbalne duele u parlamentu o epi- zodnim momentima i za zaradu minornih izbornih poena. O tome je, što se SAD tiče, nedavno pisao Noam Čomski: iza obe velike stranke, demokrata i repub- likanaca, stoji kompleks visokih finansija i velikog biznisa; obe vode zacrtanu i datu spoljnu politiku u interesu globalnog biznisa, javnosti predstavljenog kao američki nacionalni interes. Zaboravlja se i činjenica da strateške i dugoročne ciljeve američke spoljne politike ne formuliše vladajuća administracija. Oni se formiraju u specilizo- vanim, javno neizabranim telima savetima, raznim fon- dacijama, trustovima mozgova, itd. - često vrlo tajnovitim, daleko od očiju, uvida i ispita javnosti, posle stručne i temeljne studije i ispitivanja celine problema. Glavne vidove takve javno obelodanjene politike pred- stojeća administracija usvaja na predsedničkim izbornim konvencijama kao svoju politiku. Time se obavezuje, mada nije njen tvorac, da je sprovodi i 'menadžuje'. Tako vladajući predsednici i njihove administracije postaju mena džeri određene i date spoljne politike. Naravno, predsednici SAD imaju velika i široka ovlašćenja i fleksi- bilnost u primeni i 'administriranju' usvojene politike - otuda i američki termin za vladu 'administracija', odnos- no egzekutiva, što doslovno i znači 'izvršilac', ali - reklo bi se - ne i pravo na odstupanje, bez velikih lomova i posledica, od njenih glavnih linija i strateških ciljeva. Šta smo hteli napred iznetim da istaknemo? Američka spoljna politika nisu improvizirani ad hoc potezi koje neko povlači prema svom ćefu, kako mu padne napamet. Ona je studiozno i temeljno obrađena i pripremljena u svim predvidljivim detaljima i varjanta- ma; ona je dosledna, uporna i kontinuirana sa jasno definisanim taktičkim i strateškim ciljevima koje treba os- tvariti. Ona je dvo-partijska - jedinstveno američka. Nema Klintonove i Bušove spoljne politike. To je jedin- stvena i ista politika u odgovarajućim vremenskim raz- dobljima i različitim stadijumima njene primene. Setimo se da su SAD otvorili i internacionalizovali kosovsko pitanje još 1992., pod Bušom starijim, sa ciljem da ga upotrebe u destabilizacije SFRJ, kasnije i SRJ, a do danas i posebno u razbucavanju i sakaćenju Srbije. Ta politika, dosledno sprovođena pod Klintonom, dovela je do agresije i bombardovanja SRJ i okupacije Kosova. Pod Bušom mlađim je nastavljena UNMIK-ovim saboti-

6

ranjem Rezolucije 1244, de facto 'klizećim' odvajanjem Kosova od Srbije u pripremi njegovog otcepljenja, uz refren uticajnih američkih zvaničnika o skoroj i nemi- novnoj njegovoj nezavisnosti. Tako formulisanu, temeljno pripremljenu i dosledno primenjivanu spoljnu politiku vrlo je teško bitno promeniti. Ako se pogleda na plan razbijanja Jugoslavije od 1990. do danas, ne može se naći slučaj bitnijeg odstupanja od njegove osnovne strateške linije: drobljenja i usitnjavanja bivšeg jugoslovenskog prostora u niz nemoćnih i poslušnih 'banana-republika' kojima se lako manipuliše i de facto vlada, često posredstvom svo- jih 'urođeničkih' zavisnika i poslušnika. A ako se nešto za momenat učini i prividom nekog odstupanja, obično se u 'velikoj slici' pokaže kao taktička 'elastičnost' u ost- varivanju onog glavnog i streteškog. Neku šansu da se takvoj studioznoj i razrađenoj politici moći suprotstavi, u njoj bar nešto delimično izmeni i ublaži, može da ima samo slična temeljno pripremljena i formulisana - a pre svega dosledna, nezavisna i jedinstvena - narodna i nacionalna politika. Kakvu šansu da se agresivnoj politici moći SAD suprotstavi ili u njoj bar nešto ublaži i poboljša, ima naša današnja kolektivna vlast, vlada SCG i vlada Srbije i njen predsednik republike? Nema nažalost ni osnovnih pret- postavki; nema koncepta narodne i nacionalne politike, ni na ravni zajednice SCG, ni na nivou Srbije. A kada se nešto delimično i parcijalno ostvari, kao platforma vlade Srbije o Kosovu i to jednoglasno usvoji republička skupština, onda je to povod za demonstraciju nejedinstva najodgovornijih državnih zvaničnika. Naši, po polo- žaju, državnici nisu kadri da prevaziđu svoje usko-par- tijske vidokruge ni kada odgovorno govore u ime države i naroda koje predstavljaju. Političke izjave predsednika zajednice SCG, Svetozara Marovića, uglavnom odzvanjaju sepa- ratističkim tendencijama Dukanovićevog režima čiji je delegat u zajednici. Predsednik vlade Srbije, Vojislav Koštunica, se pašti da izrazi nešto što bi predstavljalo opštu politiku vlade i lično se najodgovornije ponaša, ali je očigledno da nema načelnog jedinstva među koali- cionim partnerima koji čine vladu, pa ni privida neke vla- dine jedinstvene politike. Vidno je da ekonomsku poli- tiku suvereno vodi potpredsednik vlade Labus, što je u stvari politika partije G17 plus i njenih kadrova, čija je okosnica „privatizacija" tj. prodaja najvrednijih društvenih dobara (obično ispod stvarne cehe) prevashodno strancima, odnosno koncept globalne politike i diktata MMF-a. Labus se, međutim, ne zadovoljava time, pa često javno protivreči predsedniku Koštunici i po pitanju Kosova i odnosa sa Crnom Gorom. Mada se predstavio kao vešt političar koji ume da zadobije poverenje Ijudi, predsednik republike, Tadić, je pokazao svoju nezrelost i ozbiljno doveo u pitanje svoju nezavisnost, kada je prekoračio svoja ustavna ovlašćenja i suprotno odluci vlade Srbije i Skupštine (koju je podržala i njegova DS), uz zdušni aplauz tzv. međunarodne zajednice, pozvao kosovske Srbe da izadu na pokrajinske izbore, 23. okto- bra. Krajnje neodgovorno i nedržavnički ponaša se ministar spoljnih poslova SCG, Vuk Drašković. Gotovo u svim bitnim stvarima nacionalne i državne politike ima neki svoj poseban stav koji javno proklamuje. Sve

Iskra 1. decembar 2004


ЦРНОГОРСКИ РЕЖИМ поносно ХОДА НА КОЛЕНИМА

Влаховић игнорише 1.500 српских жртава Ову клечећу демократију Влаховић може да спроводи само у своје, али никако у име Црне Горе, каже Ранко Кадић. Црногорски министар иностраних послова Миодраг Влаховић најавио је да ће данас положити вијенац у Меморијалном центру у Поточарима код Сребренице, гдје је сахрањено 1.327 муслимана поги- нулих јула 1995. године. Удружења породица поги-

važnije zahteve SAD, EU ili Haga, javno podržava i opravdava. Oglašava ih zakonom - našom „međuna- rodnom obavezom". Nije ga badava Karla del Ponte, tužilac anti-srpskog Haškog suda, proglasila svojim „saveznikom". Njegova poslednja 'državnička' mudrost za očuvanje Kosova u granicama SCG je 'nevidljiva granica' između ovoga i Albanije, kao da baš ta nevidlji- va granica pod Titom nije dovela do brojčane dominaci- je Albanaca i u krajnjoj konsekvenci današnjeg stanja i gubitka Kosova. Sreća u nesreći je predviđanje da će SPO na sledećim izborima biti praktično elimisan sa poli- tičke scene, te će na taj način Srbija i SCG biti oslobođeni Draškovićeve državničke blagodati. Naši nazovi državnici, kao i većine drugih rukovodstava „banana-republika", žrtve su sindroma uvezene, kolonijalne demokratije. Takmiče se ko će pre i više da udovolji - pod plaštom 'međunarodne obaveze' ili nekog dalekog ulaska u EU - zahtevima stranih moćnika, ne vodeći računa ni o trenutnom ni o dugoročnom nacionalnom interesu. Smatraju se odgo- vornijim i obveznijim pred tzv. međunarodnom zajedni- com, nego pred sopstvenim narodom i državom. Idu i dalje, često nude tuđinu i ono što ne traži i ne očekuje. (Marović preti da će pozvati strance da isleđuju smrt dvojice vojnika u Topčiderskoj kasarni!). Misle da je „demokratski" javno ispoljavanje neslaganja sa predsed- nikom i vladom čiji su vodeći članovi. Nemaju skrupula, kada zatreba, da manipulišu i obmanjuju skupštinu. Praktikuju 'demokratiju' za izvoz - u kolonije i zemlje u tranziciji, a ne kako se ona primenjuje i ostvaruje u zrelim, velikim demokratskim zemljama. Kao da nikad nisu čuli za „kolektivnu odgovornost vlade”; ono što vlada zaključi, svaki njen član mora da sledi i javno zastupa. Ministar koji se sa nekim stavom vlade ne složi, mora pre ili odmah posle javno ispoljenog neslaganja, da je napusti. Poštuje se autoritet predsednika vlade, a zna se kako se neslaganje sa njime obično završava. Pokušaj manipulisanja parlamenta ili njegovog obmanji- vanja, 'smrtni' je greh za vladu ili pojedinca za koje se to utvrdi. Tako - u odsustvu smišljene, dosledne, neza- visne i jedinstvene narodne i nacionalne politike - a posredstvom naših (po položaju) državnika, narod i država - svi postajemo žrtve sindroma kolonijalne "demokratije".

V. Dimitrijević

Iskra 1. decembar 2004

нулих бораца и ратних војних инвалида из Сребренице и Братунца позвале су црногорског министра да то исто учини и на православном гробљу у Братунцу, протестујући што је Влаховић „заборавио” да то уради сам. - Ако, господине министре, нијесте информи- сани да је у посљедњем рату на овом простору и на српској страни било жртава, дозволите да Вас упо- знамо да су током 1992. и 1993. године муслиманске јединице на подручју Сребренице и Братунца разориле и спалиле 136 српских села, и том приликом убиле 1.500 Срба, међу којима је огромна већина цивила - наводи се у саопштењу ових удружења. Овај потез министра Влаховића, послије серије извињења црногорског режима државама у окружењу, изазвао је оштре реакције код представника опозиционих парти- ја. - То што у посљедње вријеме ради црногорски министар иностраних послова Миодраг Влаховић је обично политикантство. Подсјетићу да је недавним извињењем у Хрватској, поводом учешћа преко 10 хиљада црногорских грађана на дубровачаком рати- шту, Влаховић све њих ставио на тацну хашких истражитеља. Чак и самог тадашњег и садашњег црногорског премијера Мила Ђукановића - каже висо- ки функционер СНП-а Василије Лалошевић. Он тврди да је „црногорски шеф дипломатије наставио мисију извињавања коју су прије њега започели Мило Ђукановић и Светозар Маровић”. - У Сребреници се десио злочин који СНП и сви нормални људи осуђују. Сматрам да је најава Влаховићевог обиласка Сребренице, у ствари, намјера стварања нерасположења према Србији и српском народу - оцјењује Лалошевић. Он истиче да је у питању покушај Влаховићевог сврставања на једну страну у ратовима у бившој СРЈ, а све зарад дневно- политичких интереса црногорског режима. Уз објашњење да „СНС хришћански и прин- ципијелно осуђује сваки злочин у посљедњих 60 годи- на на овим просторима”, портпарол ове странке Добрило Дедеић каже да је „требало да представници црногорског режима прије поклоњења жртвама у Сребреници клекну пред земним остацима никшићких резервиста који су током рата за одбрану отаџбине пострадали у Лори”. - Ова власт и мртвима манипулише или их, као у никшићком случају, потцјењује. То раде како би сва нељудска средства упрегнули у пројекат сепаратне и антисрпске Црне Горе. Сваки њихов поступак, већ годинама, усмјерен је на хомогенизацију сепаратизма свих нација и провоцирања оних грађана који су за заједничку државу са Србијом. Како другачије објас- нити то што се Влаховић не обазире на пострадале Србе у Сребреници и Братунцу - наглашава Дедеић. ДАН, 9.11.2004. <www.dan.cg.yu>

М. Борозан

7


Emil VLAJKI

OTVORENO PISMO TRIBUNALU I KARLI DEL PONTE «Demokratska» srbofobija «slobodnog svijeta» Karla del Ponte je, u optužnici protiv Slobodana Miloševića, ispoljila krajnje neetičko antisrpsko ponašanje. Pošto, na žalost, u ove tri godine nitko od onih koji su, navodno, stali u obranu S. M. nije našao za shodno da napravi političku etnopsihološku analizu optužnice a i nastavljaju djelovati sa istim stupnjem mediokritetstva (ili je, možda, nešto drugo u pitanju), red je da se stvari srbofobijske naravi zamumuljene u (lošu) pravničku ambalažu, konačno razotkriju.

da drugi «antisrpski blok» nije, u tom trenutku, htio da razbija Srbiju već Jugoslaviju. Ako bismo dakle mogli govoriti o nekakvim «blokovima», onda bi se oni prije mogli okarakterizirati kao «jugoslavenski» i «antiju- goslavenski«, Ali, Vi, u Vašoj mržnji prema srpstvu kojeg demonizirate na svakom koraku i na svaki mogući način, želite S. M. prikazati kao lukavog srpskog šovinistu, kako bi Vaše, vjerovatno patološke fantazije i projekcije, bile zadovoljene.

Karli del Ponte, Ovo što ću reći, neumitno se odnosi na Vas, jer ste Vi ovu optužicu protiv S. M. potpisali. Nitko ne može biti kivan na Vas zbog same optužnice jer ste za njeno podizanje plaćeni. Neću ovđe ponovo otvoriti raspravu ni 0 tome što je S. M. bio stavljen u zatvor pod lažnom optužbom, što je Jugoslavija / Srbija i Crna Gora bila financijski i politički ucijenjena što je dovelo, uz pomoć vaših marioneta u Beogradu, do kidnapiranja S. M. i nje- gove predaje ovoj nelegalnoj i nelegitimnoj instituciji. Ali ono što je nemoguće prihvatiti u optužnici, to je negacija nekih osnovnih moralnih vrijednosti na koje se Zapad stalno poziva. Vi, u ovoj optužnici, ne izmišljate samo stvari koje pripisujete S. M., već afirmirate i neprikrivenu političko-vjersku diskriminaciju protiv srp- skog naroda. Izgleda da su NATO zemlje koje su osnivači i glavni financijeri ovog tribunala ( ako je vjerovati riječima James Shea-a, portparola NATO), namjerno tražili ličnost koja bi prezentirala ovu optužnicu, sa toliko laži i sa toliko ispoljene mržnje.

B. Optužba protiv srpskog naroda predstavljena kao «individualna odgovornost« Vi, individualnu, odgovornost optužbe nisu

Ali, Vi, grubo lažete, i Optužnica koju ste sas- tavili Vas na svakom koraku demantira. Pogledajmo, taksativno, koga Vi sve u ovom nemoralnom dokumentu optužujete za navodne «zločinačke poduhvate» i/ili za učestvovanje u njima: -Polovicu Saveznog predsjedništva za koju Vi tvrdite da su predstavljali tzv. «srpski blok»; -Jugoslavensku narodnu armiju, uključujući i njeno rukovodstvo, gdje su navodno svi bili (pro)Srbi, što je apsolutna laž;

Antisrpstvo je kod Vas toliko neprikriveno, da prelazi granice svakog ukusa. Ali pođimo redom.

A. Laži o «srpskom bloku» Pođimo od navodne «sitnice». U točki 30 optužnice, Vi u više navrata spominjete tzv. «srpski blok», unutar Predsjedništva SFRJ! Ovo je Vaša neukus- na izmišljotina, i to iz više razloga:

u Optužnici, tvrdite, kako ovaj sud utvrđuje tzv. «zločinačku odgovornost» S. M., kao i još nekih lica, navodnih «suzločinaca», a da te ni u kakvoj vezi sa srpskim narodom.

-Jedinice Teritorijalne obrane (srpske naravno); -Kontraobavještajnu službu «naravno» bila, također, «srpska»;

Jugoslavije,

koja

je

-Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije; -Državnu bezbjednost Srbije;

1) Unutar tog «bloka», nisu bili svi srpske nacionalnosti. 2) S druge strane, unutar Predsjedništva, bilo je Srba koji se nisu slagali sa ovim «blokom». 3) Ovaj «blok» nije zastupao interese Srbije, već Jugoslavije. S. M., koji je prihvatao stavove ovog «bloka», insistirao je također na kontinuitetu Jugoslavije. 1 dandanas ga mnogi politički protivnici ne podnose zbog njegovog Jugoslavenstva i optužuju za antisrpstvo. Pored ovih razloga, čitav svijet, osim Vas, zna

-Srpske dobrovoljačke jedinice; -Institucije autonomne oblasti);

srpskog

naroda

u

Hrvatskoj

(Srpske

-Većinu gradana Srbije koji su legitimno birali S. M. u toku perioda kojeg spominjete, a da legitimitet tih izbora niste ni u kom trenutku u Optužnici osporavali! Po Vama, dakle, tzv. «individualna odgovornost« S. M. se, ustvari, odnosi a) na srpski narod u Hrvatskoj i na njegove insti- tucije kao i

8

b) na građane Srbije i na njegove institucije!!!

Iskra 1. decembar 2004


Vi ste, međutim, zaboravili, da se sa ovom optužnicom i Vi lično legitimitirate pred javnim mnijenjem i pred međunarodnim forumima i da nisu svi koji će ovu optužnicu pročitati toliko glupi da sebe zavaravaju Vašim tvrdnjama. Dozvoljavam, da Vi niste stručnjak za jezička pitanja, ali ovakvo falsificiranje značenja izraza «indivi- dualna odgovornost» spada u sheme orvelovskog «novogovora» koje će historija sigurno zabilježiti dajući i objašnjavajući primjere jezičke manipulacije. Ustvari, niste Vi toliko neobrazovani kao što se po tekstu kojeg ste potpisali čini, ali Vas Vaša patološka mržnja prema Srbima (jer kako drugačije objasniti Vaše «lapsuse») čini slijepom i gluhom.

- Druga manipulacija Druga manipulacija je «suptilnije» naravi. Vršite logičnu grešku u komparaciji stavljajući jednu pored druge stvari koje se ne mogu usporediti a stvarajući uti- sak kao da je usporedba moguća. Tako u stavu 94, kažete kako je HDZ na izbori- ma osvojila većinu glasova u hrvatskom Saboru, dok u drugom stavu (95), govorite o osnivanju SDS-a koji se desio prije izbora za Sabor. Pored toga što se ove dvije stvari ne mogu kom- parirati, vi «zaboravljate» istaći prave komparacije: 1. početku 1990.

C. Srpski narod u Hrvatskoj, koji se branio, optužen je za zločinaštvo Vaše političko sljepilo nema kraja. Da bih to pokazao, preći ću na dva stava sadržana u vašoj optužnici koji su od fundamentalne važnosti za razotkri- vanje istine o vašim manipulacijama. Citiram tačke 94 i 95: 94. “U aprilu i maju 1990. u Republici Hrvatskoj održani su izbori na kojima je Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) osvojila većinu glasova i osigurala većinu mesta u 'Hrvatskom saboru. Novi Sabor je tada izabrao kandidata HDZ-a Franju TUĐMANAza predsed- nika Hrvatske 95. “Priie izbora održanih 1990. godine, u Kninu je osnovana NACIONALISTIČKA (kurziv je moj) Srpska demokratska stranka (u daljnjem tekstu: SDS) koja je zagovarala autonomiju a kasnije i otcjepljenje većinskih srpskih područja od Hrvatske” Vi, u navedenim stavovima, vršite tri vrste manipulacije na štetu srpskog naroda:

Da

su obje stranke

osnovane

2. Da je SDS prilikom osnivanja, ostanku srpskog naroda u okviruHrvatske, tražeći, kao što to sve etničke skupine imaju u Evropi, izvjesne oblike autonomije. 3. Da je HDZ, došavši na vlast, otvorenim progonom Srba koji su otpuštani s posla, fizički napadani, da im je imovina uništavana, itd. 4. Da su hrvatski mediji došli pod potpunu kon- trolu HDZ. Čak je u ono doba i Mazovjecki izjavio da su mediji bili daleko slobodniji u bivšem komunizmu nego u Tuđmanovo doba. 5. Da je HDZ na svom osnivačkom kongresu izjavila da je nacističko-fašistička tvorevina NDH iz 1941. godine ujedno bila i izraz težnji hrvatskog naroda za nezavisnošću. 6. Da je HDZ, dolaskom na vlast, preuzela sve važnije simbole NDH. 7. Da je HDZ izmjenila ustav gđe je definirala Hrvatsku kao državu Hrvatskog naroda, a da su Srbi od konstitutivnog naroda postali manjina.

- Prva manipulacija U dva citirana stava, vi ste suprotstavili navodno “demokratsku HDZ” “nacionalističkoj SDS”. Dakle, oni koji su se htjeli odcjepiti od Jugoslavije na totalitarističkim osnovama želeći se riješiti dijela srpskog naroda koji je u Hrvatskoj živio stoljećima, oni su, po ocjeni ovog suda, bili demokrate. *Vi pritom citirate samo naziv stranke -HDZ-, a ne i njenu separatističku (dakle i nacionalističku) ori- jentaciju. *S druge strane, SDS-u paušalno dodajete pri- djev: «nacionalistička». (Srbi, dakle, kojima je bila namijenjena uloga žrtve i koji su se politički organizirali bojeći se kako novog genocida, oni su proglašeni nacionalistima!) *Da niste bili zasljepljeni mržnjom prema Srbima i da ste htjeli biti objektivni, ili je trebalo i jednu i drugu stranku okarakterizirati politički, ili ni jednu; Vaša je, prema tome, konstrukcija citiranih stavova krajnje zlonamjerna.

Iskra 1. decembar 2004

8. Da takva formulacija ponižavanja srpskog naroda nije zadovoljila čak ni jednu marionetsku «ad hoc» instituciju, tzv. «Badinterovu komisiju« koja je, u ono doba, odbila da preporuči «međunarodnoj zajednici» hadezeovsku Hrvatsku za internacionalno priznanje. 9. Da je, usprkos iznjetim činjenicama poraznim za srpski narod, i u julu 1990., kao i u septembru 1990., SDS za Hrvatsku prvenstveno govorio o autonomiji područja nastanjenih većinskim srpskim stanovništvom u republici Hrvatskoj. 10. Da je radikalizacija SDS nastupila u decem- bru 1990., kada su separatističke težnje Hrvatske bile javno iznesene, i kada su Srbi u Hrvatskoj počeli shvatati da je vjerovatan cilj HDZ bio čišćenje Srba iz Hrvatske upotrebom svih mogućih sredstava. Vi, dakle, «previđate» sve ove činjenice i praktično govorite o HDZ kao demokratskoj stranci a o SDS kao srpskoj nacionalističkoj stranci. - Treća manipulacija Radi se o najsuštinskijoj manipulaciji koja se kod

9


Otvoreno pismo ... vas provlači u čitavoj optužnici protiv S. M.: GOVOREĆI O NAVODNIM «SRPSKIM ZLOČINIMA« NA PODRUČJIMA HRVATSKE, BiH I KOSMETA, VI, ILI DAJETE LAŽNI KONTEKST UNU- TAR KOJEG SU SE Tl TRAGIČNI DOGAĐAJI ODVI- JALI, ILI KONTEKST UOPČE NE SPOMINJETE!

orlova«, «četnika», itd., da se jednako opiše djelovanje hrvatskih «zengovaca», «merčepovaca» i ostalih. -Da, kada se govori o «nelegalnom» i «agre- sorskom» karakteru JNA i srpskih teritorijalnih obrana u Hrvatskoj, da se ujedno i objasni «legalnost» hadezeovskih vojnih formacija i teritorijalnih obrana.

*Zahvaljujući ovakvoj manipulacijama, vi obrćete

-Da kada se govori o navodnom ili stvarnom is- tjerivanju Hrvata sa srpskih područja u Hrvatskoj, da se opišu prethodna etnička čišćenja Srba u Hrvatskoj od strane hadezeovskih vojnih i drugih formacija.

Tako ste i mogli izjaviti da je jedan narod - Srbi - koji je pretrpio genocid koji mu je mogao iznova prijetiti, da taj narod i njegovu borbu za obranu vlastitih elemen- tarnih prava 1990. godine proglasite «nacionalističkim» i «zločinačkim», a da HDZ pokret koji je, odmah po dolasku na vlast u 1990. započeo etničko čišćenje Srba, da taj politički pokret proglasite demokratskim.

-Da se Vi, Karla del Ponte, koji ste sastavila ovakvu diskriminatorsku etno-rasističku optužnicu prema Srbima, neizostavno smijenite i dovedete na optuženičku klupu.

uloge.

Pitam Vas sada, kako je moguće da Vi kao autor Optužnice «ništa ne znate» o separatističkom i šovi- nističkom djelovanju HDZ, a «sve znate» o «nacionali- stičkom karakteru« SDS. Vi ste se, sa ovim manipulacijama stavili u bez- izlaznu situaciju. Vi, iako, bez ikakve sumnje, sve znate o šovinističkom djelovanju HDZ, ne dozvoljavate ni da se riječ o tome kaže. S jedne strane, dakle, morate da sve prećutite o HDZ, a s druge da ocrnite SDS. Jer, ako bi se o tome počelo govoriti, a morat će se govoriti jer Vi ste sami na to ukazali, onda bi se vidje- lo da je organiziranje srpskog naroda 1990. godine bilo, istovremeno i samoobrambena aktivnost i težnja za očuvanjem Jugoslavije. Kako se ne bi učila istinita dimenzija HDZ-ovske aktivnosti, dolaskom ove političke partije na vlast («da se Vlasi ne dosjete«), Vaše optužnice protiv pojedinih Hrvata počimaju tek od 1993!!! (optužnicom protiv Ademija), mada aktivnosti HDZ pokreta protiv Srba počimaju od 1990. Pored toga, a potpuno logično u skladu sa Vašim manipulacijama, hrvatski se optuženici za zločine protiv Srba ne stavljaju ni u kakav politički kontekst, nego im se prvenstveno pripisuje individualna i grupna odgo- vornost. Zbog svih ovih stvari koje Vi, Karla del Ponte, navodno «ne znate», a koje čitav ostali svijet poznaje, zbog skrnavljenja spomena srpskih žrtava kojeg Vi činite preko Vaše Optužnice, zbog diskriminatorskog tretmana Srba kojeg iskazujete, treba izvršiti suštinske izmjene Optužnice: -Da kada se govori o navodnoj «zločinačkoj aktivnosti» Miloševića i ostalih, da se paralelno da ocje- na Tuđmana i ostalih; -Da, kada se govori o navodno «nacionali- stičkoj» SDS, da se istakne ekstremno-nacionalistički karakter HDZ; -Da kada se govori o djelovanju srpskih «Belih

Jedino sastavljena na taj način, Optužnica može pretendirati na demokratičnost i fer odnos prema S. M. i srpskom narodu.

Emil VLAJKI

Јулски скуп масона у Београду У Београду је у суботу, 3. јула, одржан скуп слободних зидара, или масона, из 18 земаља света. У свету данас има око пет милиона масона, и то како кажу, само у слободном делу света. Велики мајстор Велике уједињене ложе Неманке Клаус Хорнефер у ексклузивној изјави за Б92 каже да је масон од своје 19. године. „Овде има 18 делегација, углавном из веома младих, источноевропских ложа. Такозвани „Протокол Синаје” почео је конференцијом у румун- ском летовалишту Синаји пре пет година и ово је у Београду шеста конференција тог протокола. Ја сам због те конференције овде, као и због годишње скупштине регуларне Велике ложе Југославије, која је 1990. године основана уз моју помоћ и уз помоћ Велике уједињене ложе Немачке”, рекао је Хорнефер. И док масони у Сједињеним Државама делују потпуно јавно, њихова браћа у Европи тек почињу да излазе из света тајанствености. Велики мајстор Велике ложе Аустрије Михаел Краусе наводи за Б92 да је задатак његове ложе да масонима у Источној Европи и њиховим земљама омогући бржи улазак у уједињену Европу. „Ми смо преузели иницијативу стварања нових ложа у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини. Иако нисмо директно били ангажовани на поновном успостављању масонерије у СЦГ, ми смо сада врло свесни како треба да створимо нову, уједи- њенију Југоисточну европу у духу масонерије”, рекао је Краусе. Како сазнајемо, једна од тема састанка у Београду била је како помоћи балканским масонима да се јавности представе у што бољем светлу. (Б92, 9.7.2004.)

10

Iskra 1. decembar 2004


Запад, Сребреница и ми

ИЗНУЂЕНА КАТАРЗА Извештај Комисије Републике Срп- ске о Сребреници је у западној јавности лансиран као изузетно важна блиц-вест без разјашњења, иако би, када се мало боље погледа, несумњиво заслужио више пажње и могао да буде крајње поучан, не само за Србе. У недељу 11. јула обележена је у Меморијал- ном центру у Поточарима још једна годишњица пада Сребренице, и овај пут масовном сахраном посмртних остатака убијених Бошњака. Истог дана је у Београду инаугурисан први, како су медији наглашавали, „демократски председ- ник Републике Србије” уз велики аплауз и одобра- вање присутних званица не само из ширег региона, него „из целог света”. Догађаји у Београду и Пото- чарима су били вести дана у Србији и на неки начин повезани, јер је српски председник приликом инаугу- рације, између осталог, рекао: „Историја злочина на Балкану је дуга, и, у том смислу, сви народи овог дела Европе дугују једни другима историјско извињење. Суочавање са злочинима властитог народа је, међутим, претпоставка за суживот са суседима и трај- но успостављање европских вредности и у овом нашем делу Европе. Храбар и патриотски извештај Републике Српске о злочину у Сребреници пример је како истини треба гледати у очи. Само на тај начин чува се сећање и на Јасеновац и на Скелане и на Гораждевац и на сва друга стратишта.” Свака ова реченица појединачно би заслужи- ла да се подвргне детаљној семантичној анализи како би се дошло до њеног правог значења. Али, оставимо то сада по страни, као што остављамо и питање колико сама Европа уопште испуњава „европске вредности” суочавањем са властитим злочинима (на пример, почињеним током НАТО-бомбардовања Југославије или током ратова у Авганистану и Ираку). Оставимо на страну и чињеницу да деведесет осам процената Срба и сто посто на инаугурацији присутних странаца не зна које ли је то српско стратиште у Скеланима (место у општини Сребреница у коме је у муслиманском нападу 16. јануара 1993. године убијен 61 Србин, од тога 16 жена, а преко 90 Срба је рањено). Позабавимо се поменутим примерним суочавањем са истином како је то учињено „храбрим и патриотским извештајем” Комисије Владе Републике Српске, јер то је, ако смо добро разумели, узор и услов којим би тре- бало да се руководе Срби с оне и с ове стране Дрине. Влада Републике Српске је прихватила Завр- шни извештај Комисије тачно месец дана пре девето- годишњице пада Сребренице, дакле, 11. јуна 2004. Као више успутно, али индикативно запажање, можемо да наведемо чињеницу да су светске агенције и страни електронски медији пренели вест о том догађају пре свих наших (слично као што се то десило са вешћу о смрти Зорана Ђинђића после атентата). При томе, медијски извештаји на Западу били су насловљени

Iskra 1. decembar 2004

скоро идентично: „Босански Срби признали масакр у Сребреници” (нпр., Први програм немачке телевизије и ББЦ). Која је вест-бомба ова кратка реченица била за просечног западног медијског потрошача, може да разуме само онај који зна начин и садржај извештавања западних медија о ратовима на Балкану и све конотације везане за сигналну реч „Сребреница”. У овој речи су садржана сва објашњења узрока, токо- ва и последица крвавог распада СФРЈ, у њој је садржано свако оправдање за све казнене мере про- тив Срба, укључујући и НАТО-бомбардовање прво Ре- публике Српске а касније Југославије. Сребреница је на Западу неупитан доказ за извршени геноцид. Она је „симбол српског фашизма” (немачки министар спо- љних послова Јошка Фишер), и она је то била већ током самих догађаја у јулу 1995. Осуда је донета пре пресуде. Зато је на Западу све свима било одмах јасно после те вести, и зато није било ни потребно пренети више од једне мање-више кратке белешке брзо препознатљивих раздражујућих речи. Дакле, Извештај Комисије Републике Српске о Сребреници је у западној јавности лансиран као добро пласирана блиц-вест, иако би, када се мало боље погледа, несумњиво заслужио више пажње и могао да буде крајње поучан, не само за Србе. Сама генеза Извештаја, на пример, убедљива је потврда оног феномена који су немачки истражи- вачи Гералд Кнаус и Феликс Мартин, један директор, други генерални секретар Европске иницијативе за стабилност са седиштем у Берлину и Сарајеву, прошле године у запаженој анализи стања у БиХ назвали вла- давином „европског махараџе”. „У Сарајеву”, тако они пишу, „почетком двадесет првог века, као у Калкути у деветнаестом веку, странци играју улогу добротворних деспота.” Бројним примерима Кнаус и Мартин доказују како високи представници међународне заједнице у Босни и Херцеговини, пре свих Педи Ешдаун, у име „јачања владавине закона” беспри- мерно крше законе, владају декретима и својим само- вољним понашањем вређају здрав разум. Немачки истраживачи оцењују као парадок- сално да високи представници, у ствари, уопште не одговарају ниједној изабраној институцији. Они одго- варају на састанцима министара спољних послова (сваке друге године) Већу за имплементацију мира (ПИЦ), којим они председавају и чије извештаје обично припремају. Тако им се мандат може проширити на шта год они желе. Према Кнаусу и Мартину, изричито неоколони- јални приступ странаца у Босни „почео је у мају 1997. године, када је ПИЦ овластио високог представника да заустави објављивање хушкања на насиље у јав- ним медијима. У јединственој, координираној акцији, међународне трупе за одржавање мира преузеле су релеје јавне телевизије Републике Српске, док је високи представник захтевао оставке целог управног одбора телевизије босанских Срба. Изненађујући успех ове интервенције довео је до тога да ПИЦ додели

11


Изнуђена ... високом представнику широка нова овлашћења у кључним подручјима институционалних реформи, кључних закона и особља у државним службама - све због спровођења мировног споразума.” Тако високи представник (Читај: међународна заједница) може да влада без ограничења и контроле своје моћи, и тако је Педи Ешдаун сада проширио свој мандат, између осталог, на изнуђивање признавања кривице свим средствима. Овако поступање никако не спада у домен „европских вредности” како их ми разумемо, нити би, по правилу, могло да прође пред било којим судом у Европи. Међутим, западна јавност се након завршетка хладног рата некако навикла да разни народи на разне начине морају бити поучени демократији, све до Авганистана и Ирака, па отуд нема приметног протеста против Ешдаунових потеза. Дакле, Педи Ешдаун је притисцима, претњама и уценама изнудио Извештај о Сребреници - то чак ни његови следбеници не поричу, него, штавише, хвале - и одређивао његов садржај. Како први председник Комисије Марко Арсовић у разговору за „Корене” каже, високи представник је спречавао сваки покушај озбиљног истраживања како самих догађаја у Сребреници и око ње између 10. и 19. јула 1995. године, тако и локација масовних гробница и спискова несталих. Због тога је дошао у сукоб са Арсовићем, иначе дугогодишњим судијом и бившим министром правде Републике Српске, приговарајући му да „хоће да пише историју”. „Чак ми је претио прстом”, каже Арсовић који је у априлу ове године према неким вер- зијама смењен са функције, односно, како он сам тврди, дао оставку као председник Комисије. Ограничења рада Комисије, која у свом називу, ипак, има одредницу „за истраживање”, била су број- на. Сам временски рок од шест месеци за обављање тако важног и обимног посла био је напросто неозбиљан када се узме у обзир да је холандски Институт за ратну документацију НИОД шест година радио на свом извештају о Сребреници, уз неупореди- во већа буџетска и персонална средства. Друго кључно ограничење било је прописано временско раз- добље којем је Комисија морала да се бави. Испитати искључиво догађаје између 10. и 19. јула 1995. године, значи сагледати их изван сваког ширег војног, поли- тичког, историјског или психолошког контекста. Због свега тога Комисија је била принуђена да се користи нечувеном методологијом која се у Извештају објашњава овако: „Због ограниченог времена и рационализације поступка, Комисија је преузела историјски контекст и чињенично стање садржано у пресуди Тужилац против Радислава Крстића, којом је оптужено лице у другостепеном поступку осуђено од стране Хашког трибунала, за помагање и подржавање геноцида почињеног у Сребреници.”

жртава догађаја у Сребреници и око ње од 10. до 19. јула”. Детаљи о тим „примарним, секундарним и тер- цијарним” гробницама не налазе се у Извештају него у „поверљивом документу за ограничену дистрибуцију”. Али, како сазнајемо из Извештаја, Федерална комиси- ја за нестале под руководством Амора Машовића утврдила је након обиласка терена да је од те 32 „нове” гробнице само осам било непознато, плус три гробнице за које се имало сазнање о ширем региону али не и о микролокацији. Упућени у рад обе комисије тврде да су, у ствари, све „новооткривене” локације биле познате федералним институцијама. Чак иако овај податак није тачан, медији су свакако обмањивали јавност, преносећи сензацију да је српска Комисија „открила 32 нове гробнице”, што не одговара истини. Трећи део Извештаја обрађује питање списко- ва лица која се воде као нестала. Према закључцима српске комисије, „најтачнију листу посједује Међуна- родна комисија за нестале особе (ИЦМП)” са подаци- ма о 7.779 лица која су нестала између 10. и 19. јула 1995. године. Међутим, српска комисија до завршетка Извештаја није добила на увид и коришћење те податке, нити јој је био доступан списак до сада од стране ИЦМП-а идентификованих 1.332 особа, „јер је то тајна”, каже за „Корене” садашњи председник Комисије Милан Богданић. Као што међународне институције имају своје тајне о Сребреници, тако их има и српска комисија, јер се већи део њеног рада налази у додацима и анексима који нису доступни јавности. Зато је Извештај Владе Републике Српске о Сребреници још једна пропуштена прилика да се Срби озбиљно суоче са догађајима из јула 1995. године. Јер, тако изнуђено признање не може да испуни ни најблаже моралне критеријуме потребне за истинско помирење са собом и са другима. У недељу 11. јула министар за људска и ма- њинска права Расим Љајић саопштио је гледаоцима у познатој емисији свој „утисак недеље”. Био је јако импресиониран, рекао је он, „објективним и анали- тичким извештавањем” српских електронских медија о догађајима у Поточарима тог дана. Оно што он није могао да сагледа, јесте чињеница да је исте вечери, на пример, Први програм немачке телевизије у нај- гледанијем дневнику дао прилог о сахрани Бошњака страдалих у Сребреници који је по свему био иден- тичан, рецимо, извештају РТС-а, са само једном малом разликом: Немци су на крају свог прилога о Сребреници подсетили на оштро негодовање Бошњака због чињенице да управо тог дана српски председник свечано полаже заклетву, и приказали Бориса Тадића како љуби српску заставу. Тако се затварају разни кругови.

КОРЕНИ (јуни 2004.) <www.koreni.net>

Мира

Бехам

Први део Извештаја, који чини више од половине од укупно јавно доступних 40 страница, сачињен је, дакле, као својеврсни плагијат доста спорне пресуде, под диктатом високог представника. Следи други део о масовним гробницама који је посеб- но истакнут у свим медијским извештајима с ове или оне стране колонијалне моћи, јер су ту „прикупљене информације о постојању 32 до сада непознате и нео- брађене масовне гробнице са тијелима Бошњака

Помен краљу Александру I у Сиднеју Заједница бивших срспксих добровољаца у Сиднеју, Аустралија, одржала је 10. октобра 2004. у цркви Лазарици помен витешком краљу Александру I, поводом 70. годишњице његовог убиства у Марсељу. 12

Iskra 1. decembar 2004


RUSIJA JAČA ANTITERORISTIČKO KRILO U SREDNJOJ AZIJI Podignuta u prisustvu predsednika Rusije Vladimira Putina ruska zastava još na jednoj, dvadeset prvoj po redu ruskoj vojnoj bazi izvan granica zemlje - u Tadžikistanu - označava da Rusija danas ima svoje vojne baze i objekte praktično u svim bivšim sovjetskim republikama. Izuzetak su tri baltičke države, Uzbekistan i Turkmenija. U Belorusiji je to radarska stanica za upozora- vanje o raketnom napadu u Genčevićima kod Baranovića i čvorište za komunikacije Vojno-pomorske flote u Vilejki; na Ukrajini - baza Vojno-pomorske flote u Sevastopolju i dve radarske stanice za upozoravanje o raketnom napadu u Nikolajevu u Sevastopoljskoj oblasti i u Beregovo Mohačevskoj; u Moldaviji - mirovna briga- da na bazi bivše 14-te armije; u Gruziji - 62-ga baza u Ahalkalaki i 12-ta u Batumiju. A takođe 102-ga baza u Gjumri u Jermeniji; radarska stanica za upozoravanje o raketnom napadu u Gabali u Mingečaurskoj oblasti u Azerbajdžanu; Bajkonur, Karaganda i Kustanaj u Kazahstanu. Najzad, radarska stanica za upozoravanje o raketnom napadu u Serišagenu, aviobaza u Kantu, probni centar Vojno-pomorske flote na jezeru Isik-Kulj i čvorište za komunikacije Vojno-pomorske flote u Čaldovaru u Kirgiziji; optičko-elektronski čvor Kosmičkih snaga “Nurek” i tek otvorena 4-ta vojna baza u Tadžikistanu. Njima bi smo mogli dodati i još dve baze u “da- Ijem inostranstvu” - u sirijskoj luci Tartus i mirovni helikopterski odred u Frituani, u Siera Leoneu. Četvrta vojna baza Rusije pored Dušanbea na tom spisku zau- zima posebno mesto. Ne samo zato što je najveća - sa 7,5 hiljada vojnika - posle Sevastopolja, gde se nalazi štab Crnomorske flote. Glavno je to što se četvrta baza razlikuje i od takođe instaliranog u Tadžikistanu motori- zovano-streljačkog puka u Dušanbeu, Kuljabu i Kurgan - Tubeu i samohodnog artiljerijskog i zenitno-raketnog puka, takođe u prestonici Tadžikistana. Tamo je disloci- rana još i aviogrupa, koja se sastoji od pet jurišnih aviona Su-25, a u Kurgan - Tubeu još i zasebni divizion uređaja za plotunsku paljbu BM-21 “Grad”. Četvrta baza, za razliku od svih navedenih, namenjena je za jedan, ali glavni cilj - borbu protiv prodo- ra u Centralnu Aziju i dalje u Rusiju terorističkih bandi i narkotika iz susednog Avganistana. Ta baza je u neku ruku krilno utvrđenje Rusije na putu terorističke opas- nosti. Da li je ta opasnost velika - to je već retoričko pitanje. Svima je poznato da je Avganistan, kao i rejoni Pakistana koji gravitiraju njemu, bez obzira na prisustvo tamo pet hiljada natovskih vojnika, sve do dana današnjeg predstavljaju bazu za obuku međunarodnih terorista koji ulaze u svetsku mrežu “AlKaide”. Potok narkotika iz te zemlje ne presušuje ni jedan jedini dan. Graničari Rusije i Tadžikistana redovno otkrivaju i uništavaju to zelje u vrednosti od milijardu dolara godi-

Iskra 1. decembar 2004

šnje, a koliko ga tek prođe kroz granične kordone niko ne može ni pretpostaviti. U svakom slučaju - veoma mnogo. I upravo ta sredstva od avganistanskog šverca narkoticima služe za kupovinu naoružanja i eksploziva za terorističke grupacije u Centralnoj Aziji i na Severnom Kavkazu. Za te “prljave dolare” kupuju se instruktori- diverzanti i stručnjaci za zombiranje samoubica- kamikaza u zemljama trećeg sveta. Tim sredstvima plaćaju se eksplozije u avionima, vozovima i zgradama sa nevinim Ijudima. Tim “heroinskim parama” bilo je organizovano i zauzimanje škole broj jedan u sever- noosetinskom gradu Beslanu. A i teroristi, koji su zauzeli tu školu, kako svedoče pravosudni organi Rusije, takođe su bili nakljukani narkoticima koji su spravljeni od siro- vina koje stižu iz Avganistana. Pravno utemeljeno na međudržavnom nivou prisustvo 7,5 hiljada ruskih vojnika i oficira u Tadžikistanu, zajedno sa boravkom ruskih vojnih pilota u aviobazi u kirgiskom gradu Kantu, i prisustvom fran- cuskih, nemačkih i drugih snaga NATO u aviobazi u Manasi trebalo bi da, u saradnji sa graničarima i speci- jalnim organima Rusije, Tadžikistana i Kirgizije, posluži kao barijera na putu narkotika iz Avganistana na Sever i dalje - na Zapad. Između ostalog, i u Evropu. Na svečanom ceremonijalu otvaranja 4-te baze u Dušanbeu predsednik Rusije Vladimir Putin je istakao: “Zajedno sa avio-bazom u Kirgiziji vojna baza u Tadžikistanu postala je pouzdana karika jedinstvenog sistema kolektivne bezbednosti u regionu”. Nadajmo se da će te reči postati i realnost. Razume se, naporima jedne oružane kompo- nente nije se moguće boriti protiv terorizma i šverca narkoticima. Ukoliko većina stanovništva Centralne Azije jedva sastavlja kraj s krajem, nema posla i nalazi se na ivici bede, onda ma koliko u taj region ubacivali vojske i tehnike granica između Tadžikistana i Avganistana neće biti neprohodna za prolazak zaraze. Strateški cilj zapra- vo je ekonomski napredak država tog regiona, otvaranje novih radnih mesta, obrazovanje mladeži, povećanje njene profesionalne kvalifikacije. I veoma je dobro što zajedno sa vojnicima u Tadžikistan stiže i ruski biznis. Neposredno pre otvara- nja baze Moskva je odlučila da “oprosti” dug Tadžikistanu u visini od 242 miliona dolara. On je zame- njen za vraćanje u rusku svojinu optičkoelektronskog čvora za praćenje kosmičkog prostora “Nurek”, za stam- beni grad i kasarne 2001-ve motorizovano - streljačke divizije, koja je transformisana u 4-tu vojnu bazu. Rešenje tog problema takođe otvara put za ruske inves- ticije u vrednosti od dve milijarde dolara za dovršenje izgradnje Sangtudinske i Rogunske hidrocentrale, za izgradnju novog i modernizaciju starog aluminijumskog zavoda. Sve će to poslužiti tom cilju - smanjenju neza- poslenosti u dolini Vahša i Nureka, poboljšanju standar-

13


Uticaji na predsedničke izbore u Ukrajini

ZAPADNA AGRESIJA Pre nekoliko godina je jedan moj prijatelj bio poslat u Kijev od strane britanske vlade da poučava Ukrajince o zapadnom demokratskom sistemu. Njegovi učenici su bili mladi reformisti iz zapadne Ukrajine, pri- padnici Konzervativne partije. Pošto su mu oni podneli manifest na 15 stranica nerazumljive sadržine, on im je blago sugerirao da svedu svoj manifest na jednu snažnu izbornu poruku. Brinulo ga je - šta će biti ona? Posle nekoliko trenutaka naboranih čela došao je njihov čvrst i nonšalantan odgovor: „Isterati sve Jevreje iz naše zem- Ije". U zapadnoj Ukrajini najveća je podrška čoveku koga Amerika žestoko gura kao budućeg predsednika zemlje, bivšeg predsednika vlade Viktora Juščenka. Jednog kišovitog ponedeljka izjutra sreo sam u Kijevu neke mlade pristalice Juščenka, drogirane skinhede iz Lavova. Oni su istovremeno pripadali i omladinskoj organizaciji podržavanoj od Zapada, Pora, a takođe i Ukrajinskoj nacionalnoj samozaštiti (Unsa), poluvojnom pokretu čiji članovi vole da poziraju pred kamerama noseći puške, kamuflažno odeveni sa balaklava šlemovi- ma na glavama. Kada bi ludaci kao ovi bili politički aktivni u bilo kojoj zemlji osim Ukrajine i baltičkih država, to bi izazvalo momentalnu poviku u SAD i britanskim mediji- ma; ali u bivšim sovjetskim republikama, takav lažni nacionalizam se smatra anti-ruskim i stoga demokratskim. Zbog ovih ideoloških predrasuda anglo-sakson- sko izveštavanje o ukrajinskim predsedničkim izborima praćeno je saopštenjima za štampu Stejt departmana koja krčme priče za decu o borbi između hrabrog i zaraćenog demokrate Juščenka i sovjetskog autori- tarnog nostalgičara Viktora Janukoviča, sadašnjeg predsednika vlade. Sve činjenice koje protivreče ovoj moralističkoj priči su skrivene od javnosti. Tako je široko cirkulisala u javnosti priča da je Juščenko otrovan za vreme izborne kampanje, uz fantaziju da je vlada pokušala da ga tako likvidira. Ali nijedan britanski ili američkl informativni mediji nije objavio intervju glavnog

Rusija ja ča ... da tadžičkog stanovništva i njegovom obrazovanju, a to znači i smanjenju terorističke opasnosti. Tom cilju takođe služi i potpisani između Moskve i Dušanbea sporazum o radnoj migraciji. 800 hiljada Tadžika otići će na rad u Rusiju na zakonskoj osnovi, a to će značajno smanjiti nivo nezaposlenosti u Tadžikistanu, pomoći mu da se iščupa iz bede i udalji se od ivice ambisa. RIA “Novosti”, 22. 10. 2004. Specijalno za Artel-Geopolitiku <www.artel.co.yu>

14

lekara bečke klinike koja je lečila Juščenka od njegove neobjašnjene boljke. Klinika je objavila saopštenje izja- vivši da nema indicija o trovanju, posle čega je - kaže glavni lekar - on bio izložen takvim pretnjama Juščenkove okoline, koja je tražila da promeni izjavu, da je bio primoran da traži zaštitu policije. Takođe se neprestano ponavljalo da su strani posmatrači našli brojne izborne zloupotrebe od strane vlade. U stvari ovo je bilo samo gledište visoko politizo- vanih organizacija zapadnih vlada, kao OSCE - tela notornog po prirodi svog prevarantskog izveštavanja i koje je, u svakom slučaju, do ovog zaključka došlo pre samih izbora - i lažnih nevladinih organizacija (NVOs), kao Komitet ukrajinskih glasača, front-organizacije isključivo finansirane od zapadnih (uglavnom američkih) vladinih tela i trusta mozgova, i sasvim otvoreno u savezu sa Juščenkom. Zato što govore engleski, poli- tički aktivisti takvih organizacija mogu lako da obmanu anglofone zapadne izveštače. Suprotne tvrdnje - one o zloupotrebama lokalnih vlasti u zapadnoj Ukrajini koje podržavaju Juščenka, brižljivo registrovane od strane ruskih izbornih posma- trača, ali dostupni samo na ruskom - niko ne objavljuje. Isto tako prolazi i evidencija o grubom zastrašivanju izbornih službenika od strane Juščenkovih pristalica. U tako iskrivljenoj prezentaciji Juščenko se prikazuje kao prozapadni zastupnik slobodnog tržišta, mada je njego- va oblast u zapadnoj Ukrajini stvarno ekonomska pusti- nja. Istovremeno Januković se prikazuje kao pro-Rus i državni ekonomista, mada je njegova izborna kampanja bazirana na deregulacijama, a sama privreda je impre- sivno uznapredovala pod njegovom vladom. Čistoća i prosperitet Kijeva i drugih gradova su primetno poboljšani. Postoji međutim jedan razlog koji bitno razdvaja dva kandidata i koji objašnjava odlučnost Zapad u podržavanju Juščenka: NATO. Januković je rekao da je protiv pristupanja Ukrajine NATO-u; Juščenko da je za. Zapad hoće Ukrajinu u NATO-u da oslabi Rusiju geopoli- tički i da tako ima još jednu novu klijent-državu za skupo zapadno oružje, čiji proizvođači finansiraju tako mnogo od SAD političkog procesa. Januković takođe obećava da vrati ruskom sta- tus drugog državnog jezika. Pošto većina ukrajinskih građana govori ruski, pošto je Kijev istorijski mesto rođenja hrišćanske Rusije i pošto sadašnje zakono- davstvo primorava desetine miliona Rusa da 'ukra- jiniziraju' svoja imena, ovaj predlog nije neopravdan. Nastavljanje nametanja ukrajinskog kao službenog državnog jezika - otpočeto pod Sovjetima i pojačano posle pada komunizma - bio bi dodatni činilac u otce- pljenju građana Ukrajine koji govore ruski od matice - Rusije. To je razlog zašto to Zapad hoće.

Spectator, 6.11.2004.

John Laughland

<spectator.co.uk>

(Prevod - „Iskra")

Viktor LITOVKIN vojni komentator RIA“Novosti”

Iskra 1. decembar 2004


Вода и сировине разлог бриге Запада за КиМ

СВЕТСКИ РАТ ЗА ВОДУ ЈЕ ПОЧЕО НА КОСМЕТУ Производња везана за хемијску индустрију спада у тзв. „прљаве" технологије, јер се у отпадним водама често налазе штетне и отровне хемикалије попут фенола, бензола, толуола, бифенила, тешких метала, олова, арсена живе, мангана, разних кисели- на, алкалија и других штетних једињења. С обзиром на све строжије захтеве за квалитет отпадних вода које се испуштају у слободне водотокове-реке, указује се потреба за делотворним и економичним одстрањивањем растворених или емулгованих отпалих хемикалија. Суспендоване и емулговане органске материје могу се из отпадних вода уклонити таложењем, флокулацијом, или фил- трацијом, за шта постоје различите технике базиране на апсорпцији на активном угљу, оксидацији озоном, водоникпероксидом, екстракцији течним растварачи- ма или биолошком третману. Ове прераде отпадних вода су врло скупе чак и за богате земље, те отуда оне пласирају своју прљаву технологију у сиромашне земље, чиме се загађује ваздух, вода и тле. Да ли се и нама спрема слична судбина? У сиромашним земљама, воде су много угроженије него у богатим, јер је пречишћавање и кон- трола отпадних вода скуп технолошки поступак. Цена поступка пречишћавања отпадних вода у једној фабрици папира, напр., у којој се папир производи по сулфитном поступку, скоро је једнака цени целе фаб- рике. Србија је богата водама. Од 145 земаља света, она заузима 45 место по богатсву воде. Окружена је високим планинама и поседује на хиљаде потока и река са чистом водом. Изворишта чисте воде се налазе испод свих планина: Стрешера, Копаоника, Златибора, Таре, и многих других. Нема планине у Србији на којој не жуборе потоци чисте планинске воде. Космет је наша покрајина која је изузетно богата разним рудним богатствима, почев од про- цењених 17 милијарди тона квалитетног лигнита, па преко рудника Трепче, који је на трећем месту у свету по богатству оловно-цинкане руде, која садржи злато и сребро, а уз те метале налазе се и многи ретки ме- тали који су неопходни за савремене технологије. Највероватније да испод лежишта угља има и нафте. Американци углавном знају шта се све крије у недрима питоме косовско-метохијске висоравни. Њихови сателити снимају сваки педаљ земљине кугле посебн- им техникама базираним на инфрацрвеном зрачењу, тако да на основу ИЦ спектра процењују евентуална налазишта у свакој земљи на свету. Они сматрају да је богатство неке земље, посебно уколико је она мала и сиромашна, њихово, јер је то чиста случајност што се то богатство нашло на баш тој територији. Стога није случајно Мадлен Олбрајт нешто слично већ рекла Русима алудирајући на њихово сиромаштво и да је чиста случајност да се непроцењива рудна налазишта Сибира, воде, шуме, налазе на њиховој територији.

Iskra 1. decembar 2004

Несумњиво је да уз сва та богатства Космет има и изузетно значајан и повољан стратегијски положај, а уз све то поседује изворе воде који ће у будућности бити ресурс за уцене и трговине. Космет је окружен највећим планинским масивима Балкана, које сачињавају Шар-Планина, Проклетије, Голија, Копаоник, Мокра Гора. Са ових се планина велики број река, речица и потока слива према Лепенцу, Дриму, Ибру, Лабу, Биничкој Морави. Овај ресурс на Космету је веома значајан и фокусирао је интерес међуна- родног капитала за ово подручје. Већ се увелико планира изградња велике термоцентрале на Космету, а као енергент ће се користити угаљ. Нама дим и смог, њима чиста енергија. У сваком случају онај ко управља овим прос- тором, може у будуће да рачуна на велики профит. Услед промене климе, глобалног загревања и топље- ња ледника на половима, долази до промене климе. Наш климатски континентални појас полако постаје суптропски, што више није само статистички податак климатолога, већ очигледно повећање дневне тем- пературе у току пролећа и лета, које све више осећамо. Полако улазимо у климу са само два годишња доба: врелим летом и хладном зимом. Светска Конференција за очување природних ресурса у организацији Ројтерс фондације у Лондону 1994. год. је прогласила предео Плитвичких језера и делове Космета за важне регије у снабдевању Европе чистом пијаћом водом. До 2020. године температура на земљи ће порасти у просеку за 6 д�� 10 степена С што ће угрози- ти опстанак дела човечанства, али и неких животињ- ских и биљних врста. Предвиђа се да ће у северним деловима Европе и на Британским острвима доћи до појачаног леденог ефекта, нешто као мини ледено доба, јужни и источни део Европе биће предели са пустињама и тропском климом, док ће изузетак бити северни делови Македоније, централне Бугарске и цела територија СЦГ, које ће имати суптропску климу. И оно што је у овој катастрофичној причи веома знача- јно, тај део Европе ће једини имати довољно извора свеже и пијаће воде. За ово стање недостатка воде у свету, већ се праве стратегије деловања. Тако је 1992. године у Рио де Жанеиру одржан „Самит о Земљи"у организацији УНЦЕД-а (Конференција УН о животној средини и развоју). На завршној седници донет је документ 21. јуна под називом „Агенда 21" и у њему се први пут званично најављује глобално интегрисани менаџмент водних ресурса. Закључци донети на тој Конференцији садрже правце деловања и проглашени су задатком од изузетне важности. Два значајна закључка, који се тичу и нас, су: 1. за очување чистоће воде, потребно је обезбедити мултидисциплинарне тимове, који ће пре- владати ограничења локалних структура власти и

15


Рат за воду ... превазићи концепт суверености државе, 2. вода има економску вредност, самим тим треба да добије и одговарајућу цену, без обзира на облик или сврху коришћења. У овим двема издвојеним тачкама из „Агенде 21" наслућује се да се сиромашним земљама онемогућује располагање властитим ресурсима и да се говори о превазилажењу концепта суверености, што се у говорима светских моћника све више чује. Све ређе се говори о држави и њеним сувереним правима, а све више се помињу територије, односно региони. И наша земља спада у „регионе", али богате водом, те је зато потребно да се одвоји од својих изворишта. Вода је опште добро свих људи на овој пла- нети. Без воде нема живота на земљи. Нафта може да се замени другим енергентима, али вода се ничим не може да замени. Свежа незагађена вода је ограничена и лако рањива природна сировина, неопходна за живот људи, животиња и биљака, за очување средине, за инду- стријску и пољопривредну производњу. У новој подели финансијске моћи и снага, када је сувереност неке државе „превазиђен концепт", њена територија, изворишта воде, или рудна богатства, проглашавају се ресурсима од националног интереса великих сила. Територија, на којој се налазе изворишта квалитетне воде и велика рудна богатства, нафта, брутално се дестабилизује и осваја ратом. Рат за воду је у својој војној фази почео бомбардовањем наших простора осиромашеним ураном, који загађује подземне воде за период од 4 милијарде година, колико траје период полураспада урана 238. У нашој земљи је актуелна приватизација свега што је исплативо и што добро послује. Тако се приватизују (а заправо продају за по 10 или 15 пута јефтиније) добра профитабилна предузећа. Велика је бука подигнута око продаје воде „Књаз Милош", али никако да се са продајом сви усагласе. Свако би хтео да профитира: они који купују да купе јефтино, а они који продају, да продају што скупље. Држава се ту појављује само као страна која једва чека да све то лепо раскрчми, да нешто стави у буџет, и да се неки проценат слије у нечији џеп (јер и то је у складу са западним начином пословања). О дугорочним интересима земље и њеног становништва, са аспекта здравља људи, овде нико не води рачуна. Продавање властитих изворишта здраве воде је непоправива штета. Кад је у питању вода, држава би морала да заштити своје изворе, јер то је у њеном интересу, али и у интересу њеног становништва. Држава би морала да нађе начина да остане већински власник предузећа од националног интереса, посебно кад су у питању рудна богатства и извори чисте питке воде. Да не дођемо у ситуацију кад ћемо поред наше воде да будемо жедни, или да пијемо скупу, а нашу воду, или што је најгоре, да пијемо лошу, хемијски и биолошки неисправну воду. У тачки 1 горње Агенде се помињу мултидисциплинарни тимови за очување чистоће воде, али на међународном нивоу. То значи да ће сиромашне земље, попут наше, због недостатка новца, дозвоља- вати да њеним воденим изворима командују неке мултинационалне компаније које ће сваки извор

БНД унапред обавештена о погрому

КОСОВСКИ НЕМИРИ

Оштре примедбе на рачун Савезне информативне службе (БНД) Према извештају другог канала Немачке ТВ (ЗДФ) Савезна информативна служба знала је неде- љама унапред о плановима за бруталне нападе радикалних косовских Албанаца на Србе прошлог марта. Сарадник БНД, који је близак Ал Каиди, учествовао је у организацији нереда у јужној покрајини Србије. Немачка тајна служба недељама унапред је имала информације о избијању насиља које је остави- ло 19 погинулих и 1000 повређених лица, саопштио је други канал Немачке ТВ (ЗДФ). Из извештаја се сазна- је како је нападе припремао један исламиста. Овај човек који према другом каналу Немачке ТВ одржава контакте са терористичком мрежом Ал Каиде обавес- тио је свог саговорника да се у наредних две до три недеље припреми за „забаву” на простору Урошевца, на југу Косова. Неколико дана касније он је послао поруку у Призрен с обавештењем да је „све спремно за „журку”. Његов саговорник се пожалио да има потешкоћа да прикупи довољн број аутобуса како би транспортовао милитантне косовске Албанце. Име овог исламисте је према поменутом извештају Самедин Џесаири и он је био плаћени достављач за БНД. Такође је познат по свом ратном имену - Хоџа. Ово је ТВ станици (ЗДФ) потврђено из неколико извора. Савезна информатив- на служба је по другом каналу ЗДФ одбила да прих- вати критике. У току 17. и 18. марта 58.000 косовских Албанаца учествовало је у нередима против српске мањине која је још остала (на Косову). Такође су на мети били и представници привремене администрације УН и војници КФОР-а. Ово су били највећи немири од краја косовског рата. У току ових нереда у немачкој зони одго- ворности, у Призрену, убијен је један Србин. Према извештају Немачке војске (Бундесвера) војници не само да нису били психички припремљени за нереде, већ нису били ни опремљени сузавцем и штитовима.

ДЕР ШПИЕГЕЛ 18. 11. 2004.

здраве воде прогласити својим интересом. Вода је рањив и осетљив биолошки систем. Лако се загађује, а тешко и мукотрпно опоравља. Вода није добро које је неуништиво и које може да траје у бескрај. Вода је живот. Рат за воду је већ почео у Европи, и то нажалост на нашим просторима, на Космету ОГЛЕДАЛО, 20.10.2004. Др Мирјана Анђелковић Лукић <www.artel.co.yu> Члан Београдског одбора С.Н.П. СВЕТОЗАР МИЛЕТИЂ

16

Iskra 1. decembar 2004


Поводом полемике о „матерњем" и црногорском језику

РАЗБИЈЕНО ОГЛЕДАЛО СРПСКО Догорело је до језика! Ако је та вест тачна - догорело је до темеља. Вест је стигла из Црне Горе, коју је језик створио и у којој изван језика нема никога и ничега.

него и човечанство, које се обогатило сазнањем да људи у озбиљним годинама могу проговорити неким језиком и то истовремено и обавезно, под условом да су из исте партије.

Од болесника се најпре тражи да исплази језик и каже „А”. Спасиоци хитају да дављенику извуку језик да се језиком не удави. За оног ко је променио светом каже да је прекренуо језиком. Да ли је и Црна Гора прекренула језиком управо се утврђује. Језик најтачније показује не само да ли је један човек, него и да ли је један народ жив или није.

Српски језик, име и писмо забрањивали су у Црној Гори само окупатори. И то у рату. Немогуће је замислити неку домаћу власт, каква год била, која би у миру давала за право окупаторима.

Да је најновије усекованије језиков у Црној Гори испратио мук, знали бисмо да је Црна Гора пала шапатом, разјезичена и обезличена. Црна Гора какву знамо може опстати само на језику на којем је и поста- ла. Тицање у живац језика је испитивање њеног или- или, бити или не бити. И ако нестане Црна Гора ће своју последњу реч рећи на српском језику. Сваки дан умире по један језик, а језик не умире док не умре народ који га говори. У Црној Гори би се могло десити нешто што се још није десило нигде и никоме. Да се судбина народа и језика раздвоје, па да умре народ који га је говорио а да његов језик остане здрав и жив. ЧЕТИРИ ИМЕНА ДА се предмет зове матерњи језик бивало је и раније, али оно што је урадило Министарство просвете Црне Горе бивало није. Наиме, оно је уз матерњи језик додало и како се он зове. И да не би било забуне навело да има четири имена. Али како је сваки човек рођен од мајке логично је да их буде и више. Али ако број матерњих језика не пређе број становника, то опет неће бити неки претерано велики број. Било је око 20 одсто оних који су се на попису становника изјаснили да говоре црногорским језиком. Случајно се тај проце- нат поклопио и са процентом неписмених и никако их не бисмо смели доводити у везу. Из те изјаве изведен је закључак да је то и њихов матерњи језик, а да мајке нико ништа није питао. А та провера је била неопход- на. Поготово у данашњој Црној Гори где мајке често не говоре истим језиком као њихова деца, а још чешће деца једне мајке припадају различитим нацијама и го- воре различитим матерњим језицима. Кућа се у старој Црној Гори звала кула. У наше време та кула је постала вавилонска и то она после пометенија језиков. Тако би уместо лакомисленог закључивања како се зове њихов матерњи језик било веродостојније испитивање у којем бисмо добили одговор на питање: „Колико сте имали година кад сте први пут проговорили црногорским језиком? Да ли сте пре тога говорили неким другим језиком или сте проговорили први пут?” Таквим испитивањем не би била на добитку само лингвистика монтенегрина-материна,

Iskra 1. decembar 2004

Истина, некада једнојезична и језиконосна Црна Гора данас има све по двоје. Један од најмањих европских народа једини је који припада двема наци- јама. Из тог двојства настају и два језика и две истори- је и две цивилизације. А те историје и цивилизације, цркве и нације, јављају се у једној кући, међу браћом и сестрама, па је неко рекао - да би им се по важећим законима и теоријама ваљало међусобно узимати женити и удавати. Што је све по двоје никога не забрињава јер упркос томе о свему одлучују само једни, и што их је мање тим више и чвршће. И тако подвојена Црна Гора и даље остаје огледало српско. Истина, разбијено. ЛУДНИЦА ОТВОРЕНОГ ТИПА СА свих говорница се у демократској Црној Гори свакодневно понавља да свако може свој језик да зове како хоће и да је то једно од основних људских права. Нажалост, или можда срећом, такво право нигде у цивилизованом свету не постоји, ако је икада игде и постојало. Тако би само Драго Драговић, који је некад био једини центор „у печатњи слободе црногорске”, проширио своје надлежности и добио нова овлашћења. Кад би јурисдикција Драга Драговића била прихваћена у лингвистици, зашто не би и у физици и математици. Међу онима чија је главна девиза: „Хоћу и драго ми је!” имао би велики број присталица а незналице би коначно дочекале ослобођење од свих стега. Разуме се да је једно од основних људских права немати појма ни о чему али још није било државе која је то право унела у школски програм. Кад би то било могуће онда би свака власт имала право да своју територију издвоји из надлежности било које науке, а безакоње стави под заштиту полиције. Зар се већ нешто слично није догодило у Никшићу где су профе- соре који су поштовали устав отпустили са посла. Црногорски је једини страни језик који се предаје на српском језику. Уз то, црногорски језик је једини страни језик који се српски говори, чита и пише. И ко правилније говори српски, што има бољу дикцију и прецизније осећање за мелодију и акценте српског језика, то течније и изворније говори црногорски. До

17


Разбијено ...

Подаци ЦИА-е о БиХ

нашег времена није се знало да се може говорити један језик и бити полиглота. И то је један од лингвистичких феномена који је свет добио са нашег терена.

Статистички подаци Америчке обавјештајне службе ЦИА о Босни и Херцеговини. Бошњака исто као 1991, Срба више, а Хрвата мање .

Да ли је могуће да је језик у Црној Гори до сад чекао да му баш садашња власт надене име? Било би трагично кад би се питање српског језика тицало само професора никшићке гимназије и остало у надлежнос- ти закона о радним односима и завода за запошљавање Црне Горе. Отказе су добили не само професори српског језика него и електроинжењери, професори биологије, филозофије, физике, мате- матике, историје, руског језика, па чак и кафе кувари- ца. А тако може да прође свако ко се слепо држи уста- ва Црне Горе. Било је оригиналнијих и добронамернијих предлога да се као излаз из оваквог замешатељства у Црној Гори као службени језик уведе енглески. То би био први случај да се у једној земљи за службени језик узме онај који нико не говори. Или га говори тако и толико да би службени језик могао бити и немушти. Било како било, тако се Црна Гора и Србија претварају у лудницу отвореног типа. Кад би била затворена не би имао ко ни да је закључа ни да нашије кошуља. ЈЕЗИК И ИМЕ ЦРНА Гора се на српском језику зове Црна Гора. Црногорци се на српском језику зову Црногорци. Црногорски језик се, чак и по важећем уставу Црне Горе зове српски језик ијекавског изговора. На другим матерњим језицима Црна Гора се зове друкчије, па би они који хоће да јој промене језик најпре морали променити и њено име. Тих имена има у изобиљу: Карадаг, Малезез, Монтенегро, Мавро Вуко... „Горски вијенац” се само на српском тако зове док је „Луча микрокозма” само на српском луча, а микрокозма на свим језицима. ТРИ СЛОВА ЗАНИМЉИВО је да за постојање црногорског језика нема писаних доказа. Нити они који тврде да њиме говоре имају нешто написмено. Кажу да за сад има само име и три слова. Али с тим словима се лакше квичи, шишти и вришти него што се говори. Чудно да пре данашњих Црногораца није било Црногораца који су говорили црногорским језиком. Зато је њихов језик црногорскији од црногорског, како је казао један од најистакнутијих лингвиста. Црногорски без муке учи се по речницама,граматици, правопису, приручницима за српски језик чији су аутори, опет, већином Црногорци. ПОДРШКА ОТПУШТЕНИМА Овај текст Матија Бећковић је написао као подршку професорима Никшићке гимназије, отпу- штеним због неприхватања да предају матерњи, уместо српског језика. Он је и данас у Никшићу са њима. НОВОСТИ, 6.11.2004. <www.novosti.co.yu>

Матија Бећковић

Америчка обавјештајна служба ЦИА објавила је да у Босни и Херцеговини тренутно живи 4.007.608 становника од чега је 1.920.000 или 48 одсто Бошњака, 1.480.0 или 37,1 одсто Срба и 573.000 или 14,3 одсто Хрвата. У односу на попис становништва из 1991. године, према подацима ЦИА, у БиХ Бошњака је гото- во исто као и 1991, Срба има више за 115.000, а Хрвата мање за три процента. Према попису становништва из 1991. године у БиХ је живјело 1.905.018 Бошњака или 43,7 одсто, 1. 364,363 Срба или 31,1 одсто, Хрвата 752,068 или 17,3 одсто, Југословена 239.777 или 5,5 одсто и осталих 93.685 или 2,2 одсто. Према подацима ЦИА из јула ове говине просјечна старосна доб становништва у БиХ је преко 72 године. ЦИА у извјештају од 2. новембра оцењује да је привреда у БиХ на ниском степену развоја те да је још јако зависна о страној помоћи, иако има помака. Стоји да је БиХ рангирана одмах до Македоније као најсиро- машнија република бивше југословенске федерације. „Економски подаци су веома оскудни без обзира што оба ентитета објављују своје цифре. Званични подаци не обухватају податке о активности- ма црног тржишта”, наводи се у извјештају ЦИА. ЦИА наводи да се у БиХ биљежи реални пораст бруто друштвеног производа за 3,5 досто, а да је незапосленост 40 одсто. Биљежи се и даље врло велики спољнотрговински дефицит, 2,1 милијарда долара у години, а извоз је само 1,28 милијарди. Према овим подацима БиХ у Италију извози 29 одсто, Хрватску 18,5 одсто, Њемачку 17,3 одсто, Аустрију 9,3 одсто и Словенију 6,7 одсто. Највећи увозници у БиХ су Хрватска са 24,3 одсто, Словенија 15,5 одсто, Њемачка 13,6 одсто, Италија 12 одсто, Мађарска 7,6 одсто, Аустрија 6,6 одсто. У БиХ се највише увози опрема, машине, хемикалије, гориво и храна, а извози метал, одјећа и дрво. Према овим подацима, девизне резерве БиХ у прошлој години износиле су 1.796 милијарди долара, а спољни дуг 3,5 милијарди долара. БиХ је добила стране помоћи у вриједности до 650 милиона долара, према подацима из 2001. године. ЦИА наводи да у БиХ још највећи утицај има међународна управа и ентитетске власти, те да у односима са сусједима нема већих проблема изузев граничних питања од којих посебан проблем пред- ставља прозирна граница на Дрини. У извјештају ЦИА упозорава се на постојање илегалне трговине дрогом и транзит према Западу кроз БиХ те прање новца унутар земље и незакониту трговину.

СН407,

19.11. 2004. <www.nezavisne.com>

18

Iskra 1. decembar 2004


Иницијатива поводом масакра антикомуниста маја - јуна 1945. у Словенији

ЦРНОГОРСКО УДРУЖЕЊЕ „ОТКРИЋЕМО ИСТИНУ” О СТРАДАЊУ у ЗБЕГУ Будва - Душан Никлановић, председник Удружења „Открићемо истину” и др Чедо Вукмановић, члан Извршног одбора истог Удружења, вратили су се из Словеније, где су посетили стратишта с краја Другог светског рата. Били су гости министарства унутра- шњих послова и Министарства правде, а јуче су одржали и конференцију за медије. - Циљ нашег удружења је да уз помоћ власти Црне Горе и Србије и власти Републике Словеније, која има Закон о идентификацији свих стратишта после Другог светског рата, али и уз помоћ Европске уније откријемо сва стратишта у Словенији, где су у мају 1945. године партизани убили око двадесет хиљада људи из Црне Горе, Херцеговине и Србије каже др Чедо Вукмановић, чији је отац Лука, свештеник из Црмнице, убијен међу првих 60 интелек- туалаца из Црне Горе. Лука Вукмановић је брат на- родног хероја Светозара Вукмановића Темпа, а др Чедо Вукмановић се налазио у збегу са оцем Луком. Збег су сачињавали, наставља др Вукмановић, остаци четничких формација, стотинак свештеника Митрополије црногорско-приморске, око две стотине интелектуалаца, четири-пет стотина жена, затим малолетника, те осталих грађана. Сви су били ненаоружани. Овом приликом Никлановић и Вукмановић су рекли да је циљ невладиног удружења „Открићемо истину” да уз помоћ историјских институција, истражи- вача. коришћења архива и на други начин открију истину о егзоду десетине хиљада људи из наших кра- јева, који су одступајући испред партизана од новем- бра 1944. до маја 1945. године прешли пут од Црне Горе, преко Босне, Хрватске и Словен��је, где се на крају, већина предала словеначким партизанима. - Предаја је уследина после позива маршала Тита да се сви предају. Он је том приликом обећао да им се ниште неће догодити и да ће убрзо бити враћени кућама, осим оних за које се током истражног поступ- ка докаже да су руке окрвавили - вели др Чедо Вукмановић - а сада када смо били у Словенији, јавни тужилац Словеније Бојан Шобар нам је рекао да је тадашњи врховни командант Јосип Броз дао налог одмах, без истраге и суђења, да се сви побију, тако да је Словенија после Другог светског рата постала највеће стратиште, где је погубљено од две до три стотине хиљада људи, највише из Хрватске. Познато је, наглашава Вукмановић, даје неко- лико дана после Титовог позива на предају свим учес- ницима збега у Љубљани одржан састанак врха парти- занског покрета Тито, Кардељ, Ђилас, Ранковић - на коме је донета одлука о ликвидацији свих, осим оних млађих од двадесет година, а егзекутори су били борци Треће црногорске пролетерске дивизије, под командом генерала Сава Бурића. Ова дивизија је пристигла у рејон Камника и за десетак дана извела масакр те ненаоружане групације на више стратишта. Највише је поубијано на Камнику и околини, Техарју код Цеља, Словенске Бистрице, Марибора, Похорја,

Iskra 1. decembar 2004

Крена, Кочевског рога, Подутика код Љу-бљане, у рудницима Загорја, Трбовља и Храсника, ПОЛИТИКА, 5.11.2004.

С. Паповић

АПЕЛ „ИСКРЕ": Искра се придружује апелу Удружења „Открићемо истину" Влади Србије да својим службама и настојањима помогне ову иници- јативу. Треба користити склоност садашњих слове- начких власти да у истрази помогну, јер је међу оних 200 - 300 хиљада побијених широм Словеније, које помиње јавни тужилац г. Војан Шобар, поред црногорских четника и масе бивших југословенских грађана, било и других Срба - и то са територије данашње Србије - бивших припадника Српске државне страже, Српских добровољаца и Срби- јанских и српских четника. Сви су они, голоруки, као разоружано робље, углавном на превару, изручивани Титу из Аустрије од стране британских окупационих власти. Сви су они брутално побијени, по најкраћем поступку, без икаквог саслушања, истраге и суда - џелати најчешће нису ни знали кога поименце убијају, јер никави пописи нису прављени; убијени су бесудо, бесправно и неправно. Ако не из других разлога, Влада Србије овим жртвама дугује постхумну правду у име правне државе за коју се толико залаже.

О ДУХОВНОМ МАКСИМАЛИЗМУ „ . . . Безбожници нашег времена назива- ју себе максималистима. Они и јесу заиста максималисти у негирању Бога, душе, морала, савести, личних вредности и достојанства сваког човека и природних родбинских веза међу људима. Против таквог негативног максимализма ми морамо истаћи духовно-морални максимализам. Кад је Христос рекао: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима”, изразио је најпотпунији духовно морални максимализам. Не варајмо се: духовно морални максимализам не могу надвладати атеистичко материјалистичке максималисте, ако не буду имали јаче оружје од ових. Ово треба да је свесно правило свих хришћанских народа, па и српског православног народа. У забуни и сумраку нашег времена, ово је основно и пролазно сазнање. Александар Македонски побеђивао је азијске војске само зато што је наоружао своју војску копљима дужим од копаља Даријеве војске. Тако и наше хришћанско оружје (вера, доброта, милосрђе и остало) мора бити јаче и далекосежније од оруж- ја безбожничког . . . ” (Из поука владике Николаја Велимировића приликом свог осмоне- дељног боравка у Енглеској почетком 1950-их година.)

19


ПАТРИЈАРХ - МИТРОПОЛИТ ЛУКИЈАН БОГДАНОВИЋ У„Гласнику СПЦ”, бр. 10, из 1963. године, тадањи епископ моравички др Сава Вуковић, између осталога је написао и следеће: „Смрћу патријарха Лукијана, двадесетог поглавара Српске-православне цркве у Аустроугарској Монархији, завршава се ред митро- полита - патријарха, који су се старали да очувају у нашем народу Српску индивидуалност и Светосавско православље, а то није било ни нај- мање лако”.

Лукијан Богдановић рођен је 10. маја 1867. године у Баји, некада етнички чисто српском месту, које је сада у склопу Републике Мађарске. На крштењу је добио име Лазар. Отац му је био угледни трговац, а мати је из породице Летић. У месту рођења завршио је основну школу и гимназију. богословске науке је учио у Сремским Карловцима, у тамошњој Богословији. Правне накуке студирао је, од 1889. године на Митрополитском лице- ју у Јегри, у северном Средогорју Мађарске. Стотинак година пре доласка у Јегру, Лазара Богдановића, у овоме месту био је рођен истакнути српски књижевник Михаило Витковић (1778-1829). Познат по томе што је стварао на српском и на мађарском језику, али је и први преводио српске на- родне песме на језик Мађара. Свој зенит, веома бројна, али и интелектуално репрезентативна српска заједница у Јегри, досеже у периоду од 17 до конца 19 столећа. Она је изградила и велелепан српско-православни храм, на темељима старе Српске цркве, ко зна из којега времена. Он много наличи на саборну - Београдску цркву у Сент-Андреји, а његов иконостас, уз онај у Мишколцу, спада у дело готово непроцењиве умет- ничке вредности у српској културној баштини. После окончања студија права у Јегри, Лазар Богдановић се замонашио у манастиру Беочину на Фрушкој Гори, 13. јула 1891. године и узео монашко име Лукијан. Већ 1. децембра исте године постављен је за конзисторијског (конзисторија - духовни суд код православних) подбележника Епархије бачке. Једнаковремено био је и катихета у српским православним великим гимназијама у Новом Саду и Сремским Карловцима, све до 1894. године. Уз све то, једно краће време предавао је и црквено појање у карловачкој Богословији. Надасве виспрен, а посебно надарен и за организациони рад и административни посао, од 1894. до 1896., обављаће дужност бележника архиди- јацезалне управе и актуара (писара-архивара) Патроната српске православне велике гимназије у Сремским Карловцима. Његов предан и пожртвован рад у нашој цркви, а на просторима изнад Саве и Дунава, посебно ће запасти за око патријарху Георгију Бранковићу и ње- гов успон у црквеној лествици имаће стога метеорску

20

брзину. Патријарх Георгије Бранковић ће га рукоположити за јерођакона у манастиру Раковцу, затим за протођакона, онда за архиђакона, потом за презвитера - синђела, па за протосинђела и коначно 29. децембра 1894. године за архимандрита манастира Беочина.

Јеремије После смрти епископа будимског Мађаревића (1896), Лукијан Богдановић је именован најпре за мандатора, мало касније за администратора, а децембра 1897. и за епископа будимског.

У овој поприлично сиромашној епархији, епископ Лукијан Богдановић се старао за издржавање српских вероисповедних школа, подстицао је отварање нових школа оваквога профила својим материјалним средствима, покретао је акције за поправку наших храмова и изградњу парохијских домова, као и за материјално обезбеђивање парохиј- ског свештенства. О своме трошку подигао је и цркву у Чобанцу, а за његовог епископовања изграђен је и нови епископски двор у Сент-Андреји. Епископ Лукијан Богдановић водио је жестоку борбу и са самосталном румунском православном црквом (митрополијом) у Трансилванији (Ердељу) и са њеним двема суфраганим (подчињеним) епископијама у Араду и Карансабешу. Ове институције су се веома истицале у порумуњивању Срба, а основане су на основу декрета ортодоксног католика, аустро- угарског цара Фрање Јозефа од 24. децембра 1864. године. Стога треба истаћи да је епископ будимски Лукијан Богдановић, од 1897., био и администратор епархије Темишварске, све до избора епископа др Г еоргија Летића. Не може се спорити да је еписком Лукијан поседовао велику политички потенцијал и таленат, јер је био достојан противник виолентном католицизму и морбидној мађаризацији, која се у то доба добро захуктала у Угарској. Као члан Горњег дома угарског Сабора (Дијете), истакао се Лукијан Богдановић 1907. године када је гласао против бизарног и перверзног Апоњијевог школског закона. Главне одреднице, овога закона биле су да се у Мађарској створи један јединствени политички мађарски народ, а у смислу остваривања истога захтевало се од српских ђака потпуно упознавање мађарског језика и историје у току четворогодишњег школовања, наравно бесплатно (ујдурма слична данашњим Сорошевим). Актуелна власт, као „свога фаворита”, након смрти патријарха Георгија Бранковића, поставила је Лукијана Богдановића за администратора Карловачке митрополије 3. априла 1908. године.

Iskra 1. decembar 2004


Српски народно - црквени Сабор у Сремским Карловцима, није делио мишљење „царствујушћег Беча” те је изгласао за архиепископа, митрополита и патријарха епископа вршачког Гаврила (Змејановића). Власти ову одлуку нису одобриле. Избор је онда пао на епископа бачког Митрофана Шевића, који је изјавио да не може да се прими тога избора (не искључује се могућност да је иза његове одлуке стајао притисак Беча). На крају, избор је пао на епископа будимског Лукијана Богдановића, 22. септембра 1908. године. Овај избор је и потврђен од стране Хабзбурга, може бити и уз жељу Мађара, руковођених идејом да га одстране из епархије Будимск��. И први пут у историји Карловачке митрополије, инсталација патријарха је обављена без уобичајене литургије, под диригентском палицом аустроугарског министра правде др Антонија Гинтера. Инагурација Лукијана Богдановића је спрове- дена не у саборној цркви, која се у то време рестаурирала, него у храму Св. апостола Петра и Павла („Доња црква”) у Сремским Карловцима. У овој истој цркви, 1784. године, митрополит Мојсије Путник, завладио је за митрополита црногорско-приморског Петра I Петровића - Његоша (касније Св. Петра Цетињског). Сада већ као архиепископ карловачки, митро- полит и патријарх српски, Лукијан Богдановић је председавао Српком народно-црквеном Сабору у Сремским Карловцима, а свестан деликатности и тежине свога положаја је изјавио: „На часовнику нашега народно-црквеног жи- вота откуцнуо је већ и дванаести час! Пренимо се, освестимо се, да и њега не пропустимо!” И не часећи часа, систематично и плански одмах је приступио решавању многобројних црквено- школских питања. Пре свега, његовом иницијативом основан је „Синодски фонд” за синодске и црквено - просветне потребе. Сам, патријарх, годишње је у њега улагао 50 хиљада круна. А од свог чистог прихода, прилагао је још 20% за постојећи „Свештеничко-удовички фонд”. Поред тога, рад и ниво наставе у карловачкој Богословији, патријах је подигао на један виши степен, тако да је она и de facto, па и de iure имала ранг Духовне академије (факултета). Друштво „Св. Јована Милостивог” (10/22/ новембра), а деловало је у смислу потпоре сиромашних и болесних слушалаца православног Богословског училишта у Сремским Карловцима, 1909. патријарх је укинуо, али је његове ингеренције пренео на Богословски семинар (институције које је вршила потпуну опскрбу богослова, тачније семинариста бесплатно). Патријарх Лукијан Богдановић, итекако је водио бригу и о српској-православној великој гимна- зији (првој у Срба) у Сремским Карловцима, а највише о његовим ученицима. Зато је по његовој идеји и под- стреку, у Сремским Карловцима, извршено преуређење „Благодјејанија" (интерната) митрополита Стефана Стратимировића. Уприличен је на тај начин модеран гимназијски интернат, који је по имену свога оснивача назван „Стефанеум”.

Iskra 1. decembar 2004

По упутствима и руковођењем патријарха и Св. архијерејски синод, испољио је велику активност и донео је неколико одлука које су готово у потпуности уредиле црквенонародни живот у Карловачкој митрополији. Тако је 7. јуна 1911. године усвојено „Синодско устројство”. Овим документом било је предвиђено достојанство архидијацезалног викара са епископским чином, који је по звању био и синодски канцелар. Неки месец касније, Св. архијерејски синод донео је „Уредбу за дворско монаштво у православној Карловачкој митрополији”. Она је доређивала да придворно монаштво мора имати више богословско образовање. Опет, патријарх је врло енергично иступио, тражећи да се Српској учитељској школи у Пакрацу врати право јавности, које је било одузето што су у школу примани и ученици из Србије и Црне Горе. Плодносни рад патријарха Лукијана Богдановића, како на оснажењу и снажном организо- вању СПЦ-е, развоју просвете у „пречанских Срба” и ојачавању српске националне индивидуалности, нанет је бруталан удар царским рескриптом (забраном) од 11. јула 1912. године. Путем овога дискриминационог документа, уствари су стављени ван снаге сви законски прописи о народно-црквеној аутономији Срба у Хабзбуршкој Монархији. Додуше и пре тога власти су систематски крњиле сва права српског народа, спремајући се за рат са Србијом. Непосредан повод за укидање српске аутономије било је енергично одбијање патријарха да му се у „циљу помоћи” управљања архидијацезом, наметне епископ заступник (суфраган - каракте- ристичан за Католичку цркву). Изгледа по идеји угарске владе, епископ-суфраган требао је да столује у Сремским Карловцима, док је патријаршиски престо имао бити измештен у Пешту, са идејом водиљом да се патријарх одвоји од српског народа. Како ни то није успело са патријархом Лукијаном Богдановићем, одлучено је да се он елиминише и да се тако обезглави у политичком смислу српски народ на територијама изнад Саве и Дунава, чија тежња за уједињавањем свих српских земаља никако није јењавала. Очигледно предосећајући шта му се спрема, патријарх је одмах реаговао. Сазвао је Св. архијерејски синод и детаљно га известио о консеквенцама које произилазе из царског рескрипта. Потом је у заједници са осталим архијере- јима обавестио српски народ, свештенство и монаштво, на један евазиван начин шта му се припрема. Рад овога великог народног прегаоца био је „изненадно” прекинут његовом наводно мистериозном смрћу 1913. године. Збило се то овако. У лето 1913. године отишао је патријатх у Јоакимову бању на лечење (од чега се лечио није јасно када је био одличнога здравља). Одатле је продужио за Бад-Гаштајн, где је намеравао да остане две неде- ље на одмору. Из БадГаштајна (место у близини Салцбурга) једноставно је нестао 19. августа 1913. године.

21


Патријарх Лукијан ... Патријаршија у Сремским Карловцима обавештена је о његовом нестанку тек 3. септембра. Истовремено се вешћу о његовом нестанку, у Сремским Карловцима се појавила делегација, која је „тврдила” да је он вероватно изгубио живот дављењем у локалном потоку. Једино нису могли да пруже податак где је „леш самоубице”. Разумљиво, да се налазио у потоку лако би био пронађен. Пада у очи, да се у саставу делегације, појавио и високи полицијски чиновник Артур Валк, послат из Беча, са изричитом наредбом да држи народ у по- корности. Негде тек, крајем, октобра 1913., пронађено је мртво тело патријарха у реци Ахи, и то 30 кило- метара низводно од Бад-Гаштајна. Наводно се тело зауставиоло и савило око дрвеног стуба једног моста, и било је покривено окамењеним песком. Глава патријарха је била потпуно смрскана, али је судска комисија поуздано утврдила његов идентитет. Први помен учињен је је у месту „страдања” од стране будимског епископа Георгија. Помен је одржан и у Пешти где се спровод зауставио. Тело му је онда пренето у Сремске Карловце. Опело у Саборној цркви Св. Николе служили су епископи бачки Митрофан, будимски Георгије и горњекарловачки Михаило. Новембра 2. је сахрањен у крипту Горње Цркве (посвећене Ваведењу пресвете Богородице - раније метоху Хиландара), поред његовог ментора и заштитника патријарха Георгија Бранковића. На његовом испраћају слегла се огромна маса света. Сви су били свесни чињенице да је патријарх погубљен од аустро-угарске тајне службе (у то време савршено организоване). Приче о његовом самоубиству биле су приче за малу децу. Сви су знали да је био изванредан пливач, а уз то, Карловчани никада нису видели нити чули, да самоубица дављеник има просто размрскану главу. Да се неко удавио у потоку, за такво чудо Карловчани до тада нису чули. Наравно могуће је и то, уколико удављени болује од падавице. Само од те бољке патријарх није боловао. Сем тога, Лукијан Богдановић, био је архијереј Српске православне цркве, чији припадници никада нису били склони самоуништењу и самодеструкцији. Пре и после сахране патријарха „пречански Срби” су одушевљено поздравили изасланика српске владе генерала Божу Јанковића. Сав вагон су му искитили цвећем, а на жељезничку станицу су га испратили певајући родољубиве српске песме. Заступнике аустриског цара нико од присутних није ни гледао, а подозривост према њему је још више добила на интензитету када је исти „речито покушавао” да објасни како је патријатх извршио „самоубиство”. О погребу патријарха Лукијана Богдановића, подробно и фактографски тачно писала је Теодора Петровић у књизи „Сећања”, пошто је као ученица карловачке гимназије на њему била и присутна. Ова уважена и гласовита професорка

22

карловачке гимназије, била је особа од великог личног интегритета. Бавила се по мало књижевношћу, мало више публицистиком, а највише историографијом. Готово сав свој живот посветила је изучавању ства- ралаштва и биографија песника Бранка Радичевића и митрополита Стефана Стратимировића. Књижевник из Сомбора, човек подобан за све државне системе и политичке идеологије Вељко Петровић био је другојачијег мишљења. Он је „сма- трао” да се патријарх Лукијан Богдановић убио. Када би га упитали: „Зашто је то учинио”? Једноставно би слегнуо раменима и у прилог своје тврдње није могао да наведе ниједан ваљан разлог. Једино је пре- цизирао да су на пустој обали нашли уредно сложену мантију и одело (?!), а два километра ниже „леш самоубице” насукан на врбом пањ. Наш уважени књижевник једино није оспоравао да је патријарх био одличан пливач. Може се узети као веродостојно да је аус- триска тајна служба патријарха најпре киднаповала. Уследила је егзекуција на зверски начин. Са више удараца неким тупим предметом су му готово потпуно размрскали главу. Његов леш су затим ставили код једног моста у реци Ахи и скоро га сасвим прекрили песком, док су му одело оставили на обали реке 2 колометра узводно (невероватно би било да је оно око 2.5 месеца било на обали реке, а да га нико не примети). Као што је извршио самоубиство патријарх Лукијан Богдановић, тако је и ���напрасно” преминуо у манастиру његовог пострига (Беочину), 12. новембра 1964. године, викарни епископ хвостански Варнава (Настић). Он је 17 година био утамничен у затвору у Зеници, као непомирљиви противник Брозу. Иако скоро сасвим спутан у манастиру Беочину био је трн у оку комунистичкој власти. Припадници УДБЕ тада су га отровали. Да би прикрили свој злочин, непосредно по његовој смрти они су га распорили и његову утробу су однели у Нови Сад. Посмртни остаци овога српског новомученика, тек онда су могли бити сахрањени у манастгиру Беочину. И зарад целовитости текста морам да апострофирам, да су шесдесетих година прошлог столећа, а када је градоначелник Новог Сада био „друг” Милан Чанак отац демократског нерадника, музиканта и се- паратисте Милана Чанка, гробове патријарха Георгија Бранковића и Лукијана Богдановића су оскрнавила три комунистичка хуманоида из Сремских Карловаца. На први поглед, какве то везе има „друг и васпитач” са Голог Отока и потоњи „академик” Милан Чанак са овим варварским и вандалским чином? Па једноставно у то злохудо доба, не много другачијег од овог данашњег, Сремски Карловци су били само месна заједница у оквиру Новога Сада, са којим је овај твр- докорни брозовац и комунистички демократа владао по свом ћефу. Због овог богохулног чина, не треба посебно истицати, ови су само симболично кажњени. Па, ето и одговора, у чијој се то режији и по чијем се то сценарију у Српској Војводини „нападају мањинци, оскрнављују гробља, пишу разне непри- мерене пароле” и ко је заправо иницијатор „зверског прогона” Мађара у овом делу Србије уз познатог и признатог „демократу” Јожефа Касу. А све уз подсти- цај и аминовање Американаца.

Др Војислав Недељковић

Iskra 1. decembar 2004


Међународни књижевни сусрет у УКС-у

УЗАЈАМНИ ОДНОС КЊИЖЕВНОСТИ И ПОЛИТИКЕ Једна од тема Београдских међународних књижевних сусрета 2002. године била је узајамно дејство књижевности и политике. Очигледно значајна тема јер су и политика и књижевност трајне и вечне као и људско друштво. Утицај политике на књижевност далеко је лакше уочити него утицај књижевности на политику. Ако књижевност уопште успева да утиче на политику, што је пожељно и корис- но, то мора бити спор и тешко приметан утицај кроз појединце. Уметност није гласна. Она је спора али достижна, сем у служби политике када постаје гласна, па се често претвара у памфлет. Као сви производи ума, спорије се развија од технике и других "man made" производа међу којима је вероватно најгласнија, најнападнија, и потенцијално најопаснија. Политика као појава је вечна, али људског живота, за онога ко преживи. Ипак, тај исти људски живот кратак је за историју, а поготову вечност, као осмех или гримаса на лицу дворске будале или кловна. Због свега тога се, разумљиво, много више расправља о утицају политике на књижевност. При томе нам одмах на ум падају многобројни "ситни" писци о којима би се слабо ишта знало, чак и у њихово време, а баш ништа после пар векова, да не служе одређеном политичком систему, дабогме привременом, јер све је у политици привремено, а стална на овом свету само је промена. Ти писци се олако дижу на површину управо зато што су мали и лаки, па их вихор разноси као јесење лишће, замењујући их другима. Зато разноврсни, мали и велики белосветски тирани, чине све да своју владу што више продуже. Кад се стварни мислилац и писац искрено одушеви и сагорева у служби за добро човечанства, онда добијамо трајне резултате људскога ума, примењиве на све, и корисне у свим временима. Они живе вечно у свести нације и човечанства, као и добри, мудри владари и вође. Политика утиче на уметност преко уметника. Али политика, самим тим и историја, утиче на животе свих људи на захваћеном подручју и далеко шире. Као епидемија, неке убија, неке доживотно осакати. Ожиљци остају, и као и сви деформитети, преносе се на генерације. Зашто је онда неко рекао да су ратови хигијена човечанства? Каква је то хигијена кад убија наслепо, не оно старо и болесно, него баш напротив оно најспособније и најкорисније за друштво: младо и здраво, талентовано и пуно обећања и способности. За ово, историјско-политички примери нису потребни. Сви знамо и памтимо исувише. Путујући и упознавајући друге земље и културе, уверили смо се да боље поз- најемо светску историју и географију него припадници и изданци великих светских сила. Ми о њима знамо све, они о нама ништа. А они који нешто мало знају, још су опаснији. Александар Поуп је одавно казао "Мало знање је опасна ствар" (1688-1744), а велики Сократ је, још много раније (4. век пре Христа) признао да само зна да ништа не зна. Незнање, или ограничено знање, удружено са високо развијеном технологијом, пред- ставља сталну опасност од потпуног уништења.

Iskra 1. decembar 2004

Историја показује да све што нисмо научили мора да се понавља, пружају^и нам поновну шансу да исправимо старе грешке. У људској природи је, по свему судећи, уврежена дихотомија да живи и гради, али и убија и разграђује, па онда опет гради. Звучи као игра размаженог и обесног детета. Наш народ је од памтивека познат као вртлар, култиватор, обрађивач земље, бранитељ породице, нације и те муком стечене, обрађиване и чуване земље. Од окупатора (на пример аустроугарског), постављен да чува границе од непријатеља, показао се и као добар војник, бранилац и заштитник, али не и нападач и поробљивач туђих земаља. У поређењу с великим нацијама света које су економски далеко богатије и технолошки боље опремљене, наш народ, иако бројно мали, од памтиве- ка и већ од средњевековних својих владара, у први ред истиче образовање, просвећење, духовност, прав- ду и законитост. Та традиција живи и не посустаје и у време великих тешкоћа. Наши се људи, тек у страној средини, у далеком свету, поготову у многонационал- ним срединама где се поређење само по себи намеће, истичу се као вреднији, сналажљивији, образованији, талентованији, свестранији по знањима и способности да опстану, дакле кориснији за опште добро и зајед- ницу. Ово не говори патриотски, заслепљујући занос, него чињенице којима располажем управо зато што, као и многи други наши људи, и сама живим у ино- странству, али нисам ни за тренутак прекинула жи- вотворну пупчану врпцу са сопственом земљом. Сваке јесени, кад дођем на Београдске међународне сусрете писаца и Сајам књига, задивље- на сам и поносна због необично богатог и вредног кул- турног живота, упркос свих тешкоћа. При томе мислим не само на сусрете писаца већ и остале, бројне (сада већ и традиционалне) манифестације које се истовре- мено одигравају у Београду и у унутрашњости. Долазећи из једног од највећих светских центара кул- турно забавне и филмске индустрије, могу да кажем да београдска публика, наравно сразмерно величини и броју становника, не заостаје ни по броју ни по квалитету манифестација, а најмање по доступности тих манифестација свима грађанима без обзира на друштвени положај или финансијско стање. У Србији као да се никада није више писало ни објављивало, читало и књижевне вечери посећивале. Као дивља биљка која и без неге напредује, а гажена се упорно сама од себе придиже и цвета, тако и наш народ живи од сопствене духовне снаге и племенитог пркоса. Тако је било и после других ратова, а било их је доста. Наши интелектуалци и мислиоци, покретали су часописе (Летопис Матице српске, Српски књижевни гласник, и бројне друге) који по квалитету рукописа, преводима и приказима из најбоље светске књижевности нису заостајали за водећим светским гласилима. То је и данас тачно, познато онима који прате нашу, и упоредно, светску књижевност. После Првог светског рата наши млади таленти, школовани

23


на Сорбони, Кембриџу и Оксфорду, вратили су се у земљу, покретали и уређивали часописе и ширили образовање и културу. И данас су стручњаци које је подигао Београдски универзитет, због последњег рата, опет расејани по свету, многи на универзитетима Европе, Америке и других континената. Посматрано на кратко, они су - наизглед - за нацију изгубљени. Али нису, они су добитак за културу не само нације у којој су настали и школовани, и не само нације у којој тренутно живе, него и целога света, јер достигнућа људскога ума трајно припадају целом човечанству проносећи славу нације која их је родила и подигла. Без обзира где се налазили, писци су очевидци и хроничари свога времена, у служби истине и лепоте, не само једне нације него целога човечанства. Само онај који има, може да даје и другима. Само оно је наше што поделимо с другима. Драгоцени и вредни рукописи који су се чували у Народној библиотеци, опљачкани су 1941. Ти исти рукописи су се одједном поново појавили, после скоро тридесет година, у Немачкој, и наша влада их је тада откупила и вратила тамо где припадају, где се цене (више од новца) и где ће се чувати. Величанствен гест! Па ипак, било где да се у међувремену налазили, а јавно нису могли бити изложени, ти рукописи не могу никоме другоме припадати него онима који су их начинили и колевци у којој су одњихани. Египатске мумије су египатске мумије и кад су изложене у Британском музеју, а Француских импресиониста има посвуда, више него у Лувру и париским галеријама. Нисмо ми Теслу изгубили зато што није живео и умро у својој домовини, ми смо га, напротив, са све- том поделили. То је наш допринос и дар светској ци- вилизацији и култури. Оно што је он открио тек данас се, све више, користи и развија. Ја сам, додуше, у Канзасу била прекорена што сам "утрошила неколико дана предавајући тога опскурног научника." Тесла није тиме умањен, нити је постао опскуран, само је постало јасно ко је жито а ко кукољ нације. И писци енцикло- педије који погрешно записују Теслино порекло не могу променити ништа у Теслиној величини нити његовој националној припадности. Иако ова два примера можда и нису грешке из незнања, они ипак доказују нашу народну пословицу "за добрим се коњем прашина диже", остали тону у мору ништавила и праз- нине. Тесла се слави више данас него јуче и тек ће се славити, што се боље схвата величина и значај њего- вог доприноса. У нашем народу се образовање ценило од памтивека. Срби воле да путују и странствују. Тиме шире видике и стичу објективнију слику о свету. Српске мајке често говоре деци: "Не дај да те згази гори од тебе". При томе се зна да мисле на борбу добра и зла и подржавају настојње да све што радимо, ситно или крупно, мора увек бити најбоље што може- мо у томе тренутку. То су нас учили и наши учитељи па и сама заједница кроз књиге и часописе. Код нас се често читало више него у свету, само ми то нисмо знали. Наш мали, а тренутно још мањи, народ има и древну и модерну духовну архитектуру, уметност, и књижевност сразмерно живљу и богатију од већих али млађих нација и култура. Управо због историјско- политичких услова наши су људи разбацани по свету, али им то пружа шири поглед на свет и наше место у њему. Ратови, с једне стране, убијају огроман број становништва али, с друге, отварају очи и спознавање истине преживелима. Као што појединци који су

24

пропатили брже сазревају, тако и нације. Кроз патњу се прочишћава и кали: "На муци се познају јунаци". "Оно што ме не убије, може ме само очеличити". Сви плодови људскога ума, наука, уметност, и књижевност бољи су и зрелији у нација које су исто- ријски више патиле. Један од примера је руска књижевност. Великани америчке књижевности вуку корене из различитих култура света: Исак Башевис Сингер је пољски Јеврејин, Гертруда Стин (Штајн) ћерка баварских Јевреја, Луј Адамич - Словенац, Владимир Набоков - Рус, Карл Сандберг син шведских еми- граната. Модерна америчка књижевност врви од мек- сичких, централно и јужно-америчких имена (Сандра Сиснерос, Луис Валдез, Алма Лус Вилануева, Алехандро Моралес, Дениз Чавез, Ана Кастијо); писаца азијског порекла (Бхарати Мукерџи, Еми Тен, Џон Окада, Синтија Кадохата, Френк Чин) и Јевреја (Бернард Маламуд, Чаим Поток, Филип Рот, Арт Шпигелман, Ребека Хајнеман). При томе нисмо ни поменули снажну црначку књижевност и књижевност најстаријих староседелаца, Америчких Индијанаца. Бројни српски писци у дијаспори, разбацани по лицу ове планете, поред сопствене, српске књижев- ности, хране и америчку, канадску, аустралијанску, немачку, француску, холандску и многе друге. Без обзира на политику која се мења, права уметност је трајна и вечита. Плодови људског ума међународни су. Као природни дарови: светлост, сунце, и реке; као сва највиша достигнућа човекова, они незадрживо постају општа својина. Гледано из васионе или из авиона, земља је величанствено лепа и припада свима. Границе, човеком наметнуте, нигде се не виде. У вре- мену и простору оне се мењају и бришу. Не постоје. Српска култура и њени највиши домети поклон су великој људској породици. Време је да се по томе знамо и памтимо.

Мирјана Н. Радованов-Матарић

Белешка о писцу: Мирјана Н. РадовановМатарић је наш писац и песник која већ више година живи и ради у САД. Песме које смо објавили у претход- на два броја су из њене последње збирке ,Доба љубави", Издавач „Зора", САД 2004. Горње излагање нам је послала по повратку са овогодишњег Међуна- родног књижевног сусрета у Београду, да га објавимо, ако нам одговара, што ми радо чинимо.

ТАДИЋЕВ КАБИНЕТ СПРЕМА ПРЕДЛОГ УСТАВА Члан Председништва ДС, Драган

Шутановац је потврдио да кабинет председни- ка Србије припрема предлог Устава Србије. „Прогласити Скупштину уставотворном, посто- је идеје и да то буде и за једна дан, мислим да представља практично један мали државни удар и правно насиље над нашим правним сис- темом. Колико знам, Тадић има тим озбиљних људи... који разматрају на који начин да напишу нови Устав." (Б92, 22.11.2004.)

Iskra 1. decembar 2004


Ревизионизам у савременој српској књижевности (97)

ИГРА АНЂЕЛА

ЉИЉАНЕ ХАБЈАНОВИЋ ЂУРОВИЋ Роман Лиљане Хабјановић Ђуровић, Игра Анђела1, доживео је за непуне две године свог посто- јања више од десет издања. Читаоци и критичари, сматрају га једним од значајнијих књижевних дела данас. Овај роман о првој и јединој владарки у српској историји, описује у детаље судбоносне догађаје за владавине кнеза Лазара и његове супруге Милице после боја на Косову. Лазар је морао да се носи не само са искреним пријатељима и ласкавцима него и са претендентима на престо, оличеним у Вуку Бран- ковићу. Ту је Милица показала велику мудрост, вештину и огромно стрпљење и на тај начин допринела владавини Стефана Лазаревића, као и опстанку срп- ског народа, трпећи незаслужена понижавања и жртвујући своје достојанство кад је било потребно. У томе је смисао целог романа. Није ни чудо што се речи жртва и жртвовање помињу безброј пута. Ово није историјски роман у правом смислу речи. Скоро цео роман виђен је и испричан од стране Анђела Чувара књегиње Милице. Како сам Анђео чувар каже, „Човек никада, и нигде, није стварно сам. Увек су, уз свако људско биће, Анђео Чувар и легија бестелесних сила. Човек само треба да постане свес- тан те истине. Да затражи и заслужи нашу помоћ. И биће му много, много лакше да живи и да неодступно испуњава заповести Његове.”(144) Љиљана Хабја- новић Ђуровић се потрудила, и успела, да продре у суштину духа тога времена у Србији, показујући да је српском племству било најважније да угоди Господу и да свој живот проживи како Он налаже. Племство је било свесно тога да су ипак смртници и да морају да се боре против грехова целог живота. То је осећао чак и највећи владар тог доба, Цар Душан, који каже: ,,‘Сав мој живот био је само обмана гордости и ума‘, рекао је једног дана царици... Душу му је кидало питање чиме је то, којим грехом, изгубио подршку и потпору Највише Милости. И страх хоће ли то сазнати на време, и хоће ли смоћи знања и снаге да се за тај грех искупи пре него што стигне пред лице Господа.”(69) Сличну понизност али и снагу карактера показују и друге водеће личности у роману, кнез Лазар, књегиња Милица и њихов син Стефан Лазаревић. Кнез Лазар „умео је лепо да мисли и лепо да прича. Али умео је и да слуша. Да саслуша и послуша. Био је предан Богу... Био је витез од оне најбоље врсте. Племенит, храбар и свакога часа спре- ман да живот замени за част. Али истовремено је био опрезан, стрпљив и уздржан.”(71) Милица, кћи леген- дарног Југ-Богдана (уствари Вратка Немањића), „била је вешта у свакодневним пословима. Пред сваком муком одлучна. Борац. Увек у потрази за решењем. Спремна да крене и стигне. Да узме оно што јој треба, снажнима да да оно што мора, а убогима да пружи и више него што јој ишту. Била је владарка која у круни не види знамен моћи већ дужности. И увек спремна да ту дужност испуни."(177) И њихов син, Стефан, обилује лепим особинама и врлинама: Умиљат. Леп. Отмен. Послушан. Окретан. Окренут књигама под- једнако као витешким играма. Радознао. И занет. Жедан свих знања. Заинтересован за поезију колико

Iskra 1. decembar 2004

и за историју и географију. Промишљен. А безазлен. Као змија и као голуб, баш као што Господ саветује и налаже. Освајао је сва срца. И уживао је у љубави коју је ширио око себе. Којом су га обасипали куд год би пошао.”(174) Побожност је владала у свему на двору као огледало свеопштег Богољубивог духа. Није ни чудо што је Србија постала уточиште за људе који су бежали од турског насиља: „Двор у Крушевцу био је добро место и уточиште за научнике, преписиваче, састављаче и књигољупце. За уметнике надахнуте Духом светим. За све који су се истицали многим знањима, умом и вештинама, и умели да их пренесу као дар.”(165) Сву ту благодет нагло је прекинула опасност турске најезде. Лазар је био свестан да мора да донесе одлуку да ли ће се одупрету тој опасности или прихватити туђина. Многи, чак и његови најближи, двоумили су се. Милица се жалила своме мужу: „Како си могао ово да нам учиниш, Лазаре? Како је ишта могло да ти буде важније него деца и ја?”(237) Оливера је прекоревала оца: „Људи кажу да не треба да водиш војску у пропаст. Можеш да се покориш Мурату, као многи наши рођаци на југу... Можеш да одеш у манастир, и да тако служиш Богу... Уради како хоћеш, само немој на Косово!” Лазар одговара: „Владар не сме да бежи. Ни у Дубровник, ни у манас- тир. Владар мора својом жртвом да врати Господу оно што је његовом милошћу, а не својом заслугом, добио.”(220) Лазар је био свестан величине њихове жртве: „Нема подвига без жртве. Свесне и самовољ- не... Полако у њему је зрела свест да ће морати да пострада на земљи. Затим је почео да ишчекује страдање као пут до Господа.”(209) После пораза на Косову, Милица је остављ��- на да сама управља Србијом док јој Стефан не стаса, неприпремљена, али некако се ипак снашла, вођена побожним духом који је преовладавао око ње. Највећа жртва и лична трагедија за њу после косовског боја била је одлука да пошаље Оливеру Бајазиту у харем. Оливера је била Богом предодређена за ову жртву, како је Милици прорекао непознати старац још пре Оливериног рођења: „Светла кнегињо, велико благо носиш у себи. Дете које носиш спасиће род и земљу српску.”(115) Оливера као да је била и сама на неки начин свесна тога, рекавши кад јој је било дванаест година: „Ја сам дар који је Господ наменио нашем роду.”(169) Оливера је била омиљена од свих још као дете. Кнез Лазар допуштао јој је све што никоме не би. Милица је послушала савете Патријарха Данила: „Ништавна је наша ратничка сила. У друго се морамо поуздати. У веру. У духовну снагу.”(253) Данило предлаже Милици да Оливеру пошаље Бајазиту: „Ово је борба за опстанак. Не оклевај да употребиш једино оружје којим располажеш... Величина њене жртве одредиће наше право на спасење. А њена мудрост добро које ће султан чинити твоме сину и народу. Грех није њен, већ наш! Ми је дајемо ‘да би се Христом наз- вано стадо сачувало од вукова који га погубљују'. Ми је

25


Ревизионизам ... жртвујемо јер немамо другог начина да спасимо државу и Цркву... Та жртва је врх наше наде.”(256) Оливера је, неочекивано, прихватила мајчину одлуку, како то Милица описује, „и даље загледана у мене. Мирна. Неподношљиво мирна. ‘Као што сам примала част, примићу и дужност принцезе‘.”(258) Милица ипак није могла испрва да се помири са овом одлуком: „Како да прихвати да се из њеног семена множи племе неверника? Да се крв крвника и жртве у исту посуду слију? Да дете Лазарево рађа децу Баја- зитову? Нове душмане своме народу?”(262) На крају Милица је пристала, „јер ништа друго немам чиме бих задобила милост турског султана. Милост твога убице, Лазаре...”(259) Одвела је Оливеру код жене траварке да је онеспособи да рађа децу. На тужном испраћају из Крушевца Милица је видела Оливеру седи на коњу, усправног држања и мирног лица. „Снажена гордошћу оне која је свесна да страда за друге. И, у исти мах, негде у себи, скрито, ојађена оним што је сматрала мојим олаким попуштањем. Разочарана што нисам пронашла начин да одбраним и њу и кнежевину. Али тај бол сам само ја уочила.”(267) У исто време Милица се, у разговору са Лазаревим духом, жалила на своју одлуку: „Говоре да сам издала и обесмислила твоју жртву. Да водим земљу и народ у ропство, пошто си их ти одвео у пропаст. Да кћер жртвујем како бих власт сачувала. Да милост и помоћ од Турака иштем.”(268) Али одлука је ипак остала. Приликом касније Миличине посете Бајазиту, изнена- дио је обрт у односу између Оливере и Бајазита. Милица сазнаје од Оливере да воли Бајазита, искрено и страсно. Због тога Бајазит чини за Србе више него за друге, у чему се види још један смисао Оливерине жртве, драматично обрађен до савршенства. Друга половина романа посвећена је владави- ни Стефана Лазаревића, уз подршку мудре мајке. Захваљујући малопре наведеним карактерним особи- нама и кнежевском одгоју, он се брзо снашао у новој улози и владао је успешно од 1389. до 1427. године. Силом прилика потчинио се Турцима ради спасавања Србије после косовског слома. Као вазал, морао је да учествује у борбама Турака против хришћана, као и Краљевић Марко. То му је тешко падало и често је говорио да је несрећан због тога. После битке на Ровинама, у којој су Турци победили хришћане и Марко погинуо, Стефан је изражавао сумње у своје поступке: „У најтамнијој дубини свога бића осећао се и као победник, и као поражени. Вештином и храброшћу ближио се Милошу, а опет, веровао је да се са сваким доприносом победи душмана даљи од њега. Стизао је свога оца у ратној мудрости и јунаштву, а изневеравао га сваким подвигом. Упоредо су му расли слава и стид. Понос и тескоба.”(307-08) Мајка га је тешила: „Многе су твоје заслуге, Стефане. А ово што се данас дешава потврда је да смо најбољим путем кренули. Турци више не харају. Држава се обнавља. Све што је у Бугарској и Влашкој било вредно, умно и вешто, нагр- нуло је у Србију. Твоја је Србија већа него Лазарева.” А Стефан се и даље пита: „Да ли је све то што си побројала вредно да ја учиним оно што отац није хтео? Стално сам се питао шта је то због чега је он изабрао смрт, и да нас остави саме и незаштићене. Шта је то што је волео више него нас? Шта то ни ради најмили- јих није могао? Чини ми се да сада знам... Отац је свом душом својом и свим срцем својим љубио Христа. И није могао да се удружи са онима који Га не признају. А ја сам то учинио!”(309) „Вредно је, Стефане. Зато

26

сам пристала да дамо Оливеру. Зато ја, хришћанска монахиња, испраћам сина у рат против браће по вери. И још молим Господа да ми те сачува од оружја оних који се под Његовим знаменом боре. Надам се, разуме Господ.”(309) Стефан се такође вајка што је пошао са Бајазитом на Твртка, који се венчао круном Немањића у Милешеви. Повео је „Србе на Србе!” У том поразу Турци су спасавали себе, а успут палили и жарили по западној Србији, да би надокнадили оно што су изгу- били у Босни. „Оставили су нас без обзира и милости. Тада сам видео, ми који смо са њима прошли многе битке и допринели слави њихових победа, исто смо им што и они на које смо заједно кренули. Неверници... Нисам смео да кренем у Босну. То је мој rpex.”(320) Нису Стефана мучиле само околности под којима је морао да се бори, часно и храбро, уз не- вернике који су му убили оца и окупирали земљу, већ и да се брани од домаћих непријатеља који су, из влас- тољубља и зависти, покушавали да онемогуће његов рад. Они су дојавили Турцима како се Стефан повезао са Угрима и навео Турке на пораз у Босни. Милица одлази код Бајазита да му објасни да су то смицалице завидљивих, и тиме још једном спасла Стефана и Србију. „Кренула је да моли крвника! Убицу свога мужа! Отмичара своје кћери, ништа бољег од друмског разбојника. Пошла му је на ноге. Она, достојанствена старица! Владарка најплеменитијег рода. Наследница старе европске династије.” Њен Анђео је тешио: „Увек си говорила да мајка има право на све за спас свога детета. И чинила си другима. Сада је час да покажеш да мајка мора све за своје дете.”(328) У битци код Ангоре између Тамерлана и Бајазита, Стефан је знао да, бранећи Бајазита, заиста је бранио „себе и Србију. Сва права која је стекао. Све за шта је од Косова дато толико жртава.”(365) У тој битци, мада је Бајазит поражен, Стефан стиче велику славу. То му је омогућило да потражи нове савезнике и да се Србија и даље подиже и учвршћава. Милица је могла да одговори на „питања која су годи- нама и Стефану и њој растрзала душу. ‘Да ли је вреде- ло све што су чинили? Да ли је требало тако?‘ Сада је знала да јесте. Да је пут којим су кренули био једини излаз из несреће.”(368) Бајазит умире у Тамерлановој тамници. Стефан најзад може да усхићено узвикне: „Ово сам чекао још откако сам му први пут пољубио папучу. Бајазитову пропаст и наше ослобођење.”(380) Међутим, нова опасност надвија се над Србијом. Стефанов сестрић Ђурађ Бранковић, син Вука Бранковића, тражи пола Србије. Стефан је разумео „да постоји само један начин да Србију спасе од нових сукоба. Да мањим злом мора веће да се спречава. ‘Нећу дозволити да хришћани на хришћане насрну, Срби на Србе! Јер то није за опстанак, већ за власт Бранковића!‘” (375) Бацио је Ђурђа у тамницу, али у његовом одсуству неко га је ослободио и Ђурађ је затражио помоћ од Турака. Сукоб је неизбежан. Стефан потуче Турке и Ђурђа са њима. Стефан је чврсто убеђен да ради корисну ствар за Србе: „Ја хоћу да градим јединствену и снажну Србију, слободну од Турака и окренуту хришћанима на истоку и на западу! И нико ме, осим Господа, неће спречити да то остварим!”(385) Милицајош једном одлази султану, овог пута Сулејману, да га одврати од подршке Ђурђу и (Крај на страни 30/2)

Iskra 1. decembar 2004


REHABILITACIJA DRAZE MIHAILOVIĆA (II) Ovde donosimo prikaz jedne doktorske disertacije o istoj temi koja glasi: „SIGNALS INTELLIGENCE, THE BRITISH AND THE WAR IN YUGOSLAVIA 1941-1944." (Obaveštajna služba signalima, Britanci i rat u Jugoslaviji 1941-1944.) Pisac je Dr Nicholas Cripps Brashaw. po struci advokat, sada u penziji. Pre nego pređemo na izlaganje, postavlja se pitanje šta je navelo jednog britanskog pravnika da se bavi stvarima Jugoslavije i da piše istorijsku studiju iako nije istoričar. Autor je posetio Jugoslaviju prvi put početkom sedamdesetih godina, kad je Jugoslavija bila mnogo reklamirana kao ugodna zemlja za provođenje godišnjeg odmora. Napravio je nekoliko uza- stopnih poseta Jugoslaviji za vreme leta. Nije znao jezik niti istoriju zemlje, ali je stupio u kontakt sa Jugoslovenima koji su govorili engleski. Tada je doznao neke istine koje ne idu u korak sa zvaničnom britanskom propagandom niti sa javnim medijima, a koji pomažu jednostrana gledišta. Autor je doznao nešto o prevratu u Jugoslaviji i njenom kasapljenju od strane okupatora. Sledstveno tome još u leto 1941. g. pojaviće se dve gerile u Jugoslaviji: jedna nacionalna koju je vodio pukovnik Draža Mihailovič, i druga anacionalna i revolucionama komu- nistička gerila koju je predvodio čovek sumnjivog i nikad tačno neutvrđenog porekla koji se zvao ‘Tito’. On je bio čovek međunarodne organizacije Kominteme koja je pod sovjetskim plaštom vodila politiku svetskog komunizma. Autor Dr Brashaw doznaje da je Britanija u početku pomagala pukovni- ka Mihailovića i njegov pokret malim količinama oružja i druge ratne spreme. Zahtevala je od Mihailovića da vodi oružanu akciju protivu nemačkog okupatora, koji je odmah definisao svoj stav i odgovor: Stotinu Srba biće streljano za jednog poginulog nemačkog vojnika, pedeset za ranjenog. Nemci nisu tragali da pronađu gerilske napadače, već su hvatali lokalni narod nad kojim su vršili odmazde. Za Mihailovića ovakva stvamost, posle krvavih nemačkih orgija tokom 1941., prisilila ga je da ne izlaže svoj narod istreblje- nju, ali ne i komuniste, koji su govorili: „Ако nestane Srba u Srbiji, mi ćemo naseliti Srbiju Kinezima; kod nas nema senti- mentalnosti”. Tokom rata, pred kraj 1942. g. Čeričil će promeniti svoje mišljenje, napustiti Mihailovića i prihvatiti Tita, pomoći mu da zgrabi vlast u Jugoslaviji i zavede diktaturu. Ove činjenice naterale su autora da prouči i dozna zašto je Čerčil to uradio. Pošto nije istoričar, nije poznavao uopšte Balkan i nije znao jezik Jugoslavije. Iako kasno, upisao se na Southampton- ski univezitet da studira Balkansku istoriju i istoriju Jugoslavije. Posle uspešno završenih studija dao se na temeljno istraživanje britansko-jugoslovenskih odnosa 1941. 1944. Bio je mnogo srećniji nego istraživači pre njega, jer je Britanska vlada sprovela zakonsku odredbu kroz Parlamenat, kojom se ukida ranija zakon o neobjavljivanju tajnih ratnih dokumenata. Od 2003. g. gotovo sva dokumentama građa iz rata pristupačna jejavnosti. Autor je uspešon završio studije; prvo dobio je diplomu iz istorije, a zatim se rešio da prostudi- ra celokupnu građu tajnih ratnih signala kako nemačkih tako i britanskih. Najzanimljiviji delovi pomenute disertacije odnose se na 1943. i 1944. godinu. Autor iznosi stanje i zbivanja u NDH u ovom periodu. Iz signala doznaje o stanju odnosa između Italijana i Nemaca. Italijanski general Mario Roata u Splitu pokazivao je celo vreme prezir prema nemačkim saveznicima ustašama, hladnoću prema Nemcima; hladnoću koja je morala biti umeravana učtivošću. Roatine naklonosti

bile su prema četnicima, prema D.M. i prema jugoslovenskoj monarhiji. Signali, šifrovanje, dešifrovanje i posledice Kakav je bio odnos Čerčila prema informacijama ove vrste. Na veliku žalost, imao je nekritičan stav. Čerčil je imao od samog početka rata informacije iz ENIGME provaljenu nemačku kriptografiju komuniciranja. Nemačke vojne tajne Čerčilu su bile poznate. On, naravno, to nije smeo nikom reći, niti je bilo ko drugi u njegovoj zemlji to znao. Komunisti, si- gumo po naređenju Kominterne, bili su na svim važnim mes- tima komuniciranja. Za vreme mojih istraživanja sedamde- setih i osamdesetih godina, nailazio sam na pojedine takve osobe koji su bili i šifranti i dešifranti materijala za predsed- nika vlade Čerčila. Da pomenem samo jedan primer između mnogih. MacLean je podneo Čerčilu svoj prvi izveštaj u sep- tembru 1943. g., posle samo 18 dana provedenih kod Tita - bez znanja našeg jezika, poznavanja istorije i jugoslovenskih pri- lika - preporučio je svom šefu da ne samo treba, već mora da pomaže Tita a odbaci Mihailovića. A glavni britanski obave- štajac kod Tita Stewart, bio je komunista i učio Maklina šta da kaže Čerčilu. Ovaj se slučaj nije uopšte pominjao ni u posleratno vreme, a kamoli u ratno. Pored Stewart-a, komu- nisti u SOE u Kairu bili su major Basil Davidson i major James Klugmann. Prvi je obrađivao Čerčilovog literarnog lektora W. Deakina, a Davidson i Čerčila i Maklina. Major James Klugmann je torpedovao izveštaj brigadira Charles Armstrong-а i pukovnika Bailey-a koji su bili kod Draže. Plus Klugmann je bio regrutni oficir u Kanadi tokom 1942. i 43., hrvatskih rudara koji su bili učlanjeni u kanadsku komunističku partiju. Ovi regruti su pripremani u SOE u Kairu, a zatim obučeni avionima spuštani kod Tita. Pisac ovih redova vrlo je skeptičan prema ovim signalima, šiframa i dešifriranoj građi. Čerčil je nasedao ovoj građi njemu namenjenoj, a prethodno sročenoj i propuštenoj kroz komunstički filter. Titova ocena početkom 1943. Bitka na Neretvi februara i marta 1943. nije dala partizanima punu satisfakciju niti pobedu. Vojnički četnici nisu uspeli da partizanima nanesu velike žrtve. Partizani bolje vođeni u ovoj bitci, naneli su i žrtve i psihološki poraz četnici- ma. Uspeli su da ih potuku i poraze, jer četnici nisu imali jedinstvenu strategiju. Četničko vođstvo je sigumo dosta naučilo iz debakla na Nertvi, gde je učestvovao i pisac ovih redova. Kapitulacija Italije dala je krila jugoslovenskim komu- nistima. Italijanska vlada u sporazumu o kapitulaciji naredila je svojim snagama u Jugoslaviji da omžje i spremu predaju komunistima, nikako ne četnicima. Da ovo ilustrujem jednim slučajem. U toku mojih istraživanja osamdestih godina posetio me je generalštabni pukovnik Rudolf Perhinek, vrlo važni savetnik generala Mihailovića. Draža je naredio Perhineku da sa pukovnikom W. Вапеу-е,m, Britancem, pođu za Berane i razoružaju italijansku divizuju od 20 hiljada i uzmu celokupnu spremu. Kad su stigli u štab divizije pukovnik Bailey rekao je Perhineku: „Dozvoli mi samo pet minuta da vidim nasamo komandanta divizije.” Sta je učinjeno? Pukovnik Bailey ušao je kod komandanta divizije generala OXILI-a i rekao mu da on mora predati (Kraj na str. 30/1)

Iskra 1. decembar 2004

27


Трагање за историјском истином

MILUTIN PROPADOVIC „ТНЕ APPALLING

СВЕДОК ВРЕМЕНА У салону Удружења књижевника Србије, који је био мали да прими све заинтересоване, јуче је пред- стављена књига мемоарске прозе Светомира Р. Пауновића (1923), под насловом „Сећање сведока једног времена", у издању аутора. Пауновић је човек занимњиве биографије: био је југословенски добровољац, затим у заробљеништву у Немачкој, учестовао је у јединицама српских добровољаца у Истри, боравио у Великој Британији, био сарадник и главни уредник часописа „Искра”... Аутор пише о свом детињству, јужном Банату, селу Гај, обичајима, организовању омладине „Збора” у Вршцу и организацији Белих орлова, Димитрију Љотићу, 27. марту 1941. године, данима у зароб- љеништву, уређивању листа „Искра”, посетама Светој гори и Хиландару, повратку у Југославију после педесет година... Изучавање прошлости, трагање за историј- ском истином, каже Ђорђе Ј. Јанић, има многоструки значај. Доћи до историјске истине све је теже што се више приближавамо нашој савремености. Пауновић не украшава, не идеологизира живот наших политичких емиграната. Има у овој књизи и доста опаски, које задиру у многобројне сукобе у нашој емиграцији, који се и дан-данас рефлектују на нашој политичкој сцени својим негативним дејством. - Добро би било да писац, који је много рекао, али и много прећутао, напише и своја сећања о раду редакције „Искре”, као и о животу наших емиграната у логорима у Италији и Немачкој. Те две будуће књиге би отргле од заборава многе догађаје и оставиле многе доживљаје Срба на слободном западу као поуку будућим нараштајима - истиче Ђорђе Ј. Јанић. „Књига представља”, напомиње Драган Суботић, „сведочанство о крвавој историји 20. века, једног од најкрвавијих векова у људској историји, у којем су се одиграла два светска рата, са великим жртвама, и појавиле две погубне идеологије: фашизам и комунизам. Ова књига је значајна и зато што први део обилује етнолошким записима о јужном Банату, а други озбиљним политичко-антрополошким студија-

ST0RY OF EURO-AMERICAN MEDDLING IN YUGOSLAVIA" (Užasna priča o evropsko-američkom vršljanju u Jugoslaviji) Knjiga na engleskom je dokumentovana iz raznih izvora sa namerom da prikaže pozadinske manipulacije i laži u razbijanju bivše Jugoslavije. Knjiga je u mekom povezu i ima 376 stranica. Cena knjige je $ 12 (SAD dolara) ili odgovarajući iznos u drugoj valuti i može se dobiti na sledećim adresama:

Andra Mandić

Mirko Cečavac

1625 S. Clover Knoll Pl.

8 Bairstovv Cres.

NEW BERLIN, Wl 53151-1622

REXDALE, ONT.

U. S. A.

M9W 4T4 CANADA Dušan Popović 141 Dendy St. EAST BRIGHTON, Vic. 3187 AUSTRALIA Cena u SAD dolarima ili ekvivalenat u drugoj valu- ti:

SAD -$ 12; Kanada - $ 15; Evropa i Australija: obična pošta $15; avionska pošta - $23.

САБРАНА ДЕЛА

ДИМИТРИЈА B. ЉОТИЋА 12 КЊИГА МОГУ СЕ У СЦГ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 011582 179 (Од 14 до 20 ч.)

ЦЕНА КОМПЛЕТА (12 КЊИГА)

(Просечан број страница по књизи - преко 350) БРОШИРАН ПОВЕЗ 100 ЕВРА ТВРД ПОВЕЗ 120 ЕВРА

ма

ПОЛИТИКА, 11.11.2004.

З.Р.

Књига се може наручити код писца; цена 10 евра.

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, ДРАГАН ЧАВИЋ, апеловао је да се сви они који се налазе на

оптужници Трибунала добровољно предају Хагу, посебно зато што је РС у много тежој ситуацији од Србије, јер изнад себе има високог представника међународне заједнице: „РС због своје несарадње са Хагом кочи напредак БиХ у евроатлантским интеграцијама и озбиљно угрожава Дејтонски споразум. Најаве које долазе из разних међународних кругова у Сарајеву, доста су оквирне и доста релативне, али су у принципу подједнако тешке да РС, у случају таквих квалификација, може да очекује санкције.” (Б92, 22.11.2004.)

28

ИЛИ ЕКВИВАЛЕНАТУ ДРУГОЈ ВАЛУТИ

Плус поштарина за европске и прекоморске земље.

РИЖКОВ: „НАПАД НАТО НА ЈУГОСЛАВИЈУ БИО ЈЕ АГРЕСИЈА, којом су подривене норме међународног права и одредбе Повеље УН-а”, изјавио је Николај Рижков у Хагу на суђењу Милошевићу цитирајући документ Думе поводом почетка бомбардовања СРЈ. Рижков је бивши пре- мијер СССР-а, а данас члан руске Думе, а био је и од 1999 до 2003. године председавајући Специјалне комисије Думе о Ј ј (Б92 22 11 2004 ) Iskra 1. decembar 2004


† ГОРДАНА ВЛАХОВИЋ Октобра 19., 2004. године, изгубили смо у Садбурију, Канада, верног друга и пријатеља Гордану Влаховић (рођену Крстић), вољену и поштовану од свих. Гордана је рођена у Жабарима 1921. године где је стекла и основно образовање. Гимназију са матуром завршила је у Пожаревцу, где се и упознала са идејама ЈНП Збора и постала члан омладинске организације „Бели орлови". Отпочела је студије на Филозофском факултету у Београду које је рат 1941. прекинуо. Са својом сестром Видом и другим доброво- љачким породицама повукла се октобра 1944. из Србије у Словенију. Ту убрзо постаје добровољна сес- траболничарка у болници СДК у Логатецу, а потом и у свим другим нашим логорским болницама Форлију, Еболију и Меркателу. После пресељавања наших логора у Немачку, емигрира за Канаду где са својим супругом, покојним Мирком Влаховићем (умро 1983.), заснива своју породицу - имају троје деце: кћери, Милену и Александру и сина Александра. Поред старања о породици, Гордана је до 1970. радила као дипломирана сестра у болници у Садбурију, а уз то студирала на Лорентијен универзитету, где дипломи- ра филозофију и француски језик.

22. октобра. Опело у цркви Св. Петра и Павла служили су, месни парох отац Милан Јовановић, прота Михајло Додер (Мисисага - Торонто) и из грчке цркве ђакон, отац Лука, уз пратњу нашег малог хора. Прота Додер је говорио о Горданином позитивном гледању на живот и њеној великој љубави за породицу, другове и пријатеље. На гробљу када су свештеници завршавали молитве, облаци су исчезли, појавило се плаво небо и сунце обасјало ковчег наше добре и драге Гордане. Поред много лепог цвећа на гробу, истицао се диван венац Српских добровољаца. Наше најискреније саучешће породици, а нашој драгој Гордани, молимо се, да Господ подари заслужено рајско насеље. Слава јој и хвала!

Милан Билбија

† ВИТОМИР-ВИТА ЦУКИЋ

Гордана је поред врло слабог здравља имала пун и задовољан живот. Била је благословена добром, блиском и ваљаном породицом. Унуци су били вели- ки део њеног живота. Пазила их је и чувала а када су порасли, учествовала је у свим њиховим активности- ма. Најстарији унук Никола, који служи у морнарици, користио је свако одсуство да посети своју баку.

У Вустеру, средња Енглеска, преминуо је 3. новембра о.г. наш стари друг и добровољац Вита Цукић. Покојни Витомир је рођен 27. јануара 1917. г. у селу Дивље поље у близини Крагујевца. Родитељи су му били, отац Милоје и мајка Божана, побожни и родољубиви па су у том духу и Виту васпитали.

После Миркове смрти остала је да живи у сво- јој кући све до смрти. Гордана није волела да буде никома на терету. Никоме се није жалила о свом здрављу. Увек је гледала потребе других. Била је јединствена особа. Све што је радила, радила је са љубављу, дајући све ��д себе. Била је даровит сликар (уљем и воденим бојама) природе и цвећа. Волела је да ради у башти и била врло поносна цвећем око своје куће.

Вита је у Крагујевцу завршио ковачки занат. У добровољце је ступио 1942. г. у Пети добровољачки одред, а када су формирани пукови, служио је у Шестој чети другог батаљона Другог пука. Узео је учешћа у свим борбама своје јединице у Србији и Словенији. Кад је у пролеће 1945. г. његов пук био предат партизани- ма од стране Британаца, Вита је пуким случајем избе- гао предају и успео да се придружи остатку корпуса у Италији. .

Гордана је била редован посетилац месног позоришта и концерата. Веран члан цркве, учествује на богослужењима и свим њеним приредбама. Славу је увек славила у кругу најшире породице. Волела је да путује и сваке зиме је ишла у Флориду и тамо се сретала са другим нашим добровољачким породицама. Посећивала је све добровољачке славе и састанке у Канади и иностранству. Остала је до краја верна иде- јама Збора, добровољачкој борби и свим својим дру- говима. Много је ценила неуморни рад друга Мирка Чечавца.

Прошао је кроз све логоре у Италији и Немачкој, а када смо пуштени из Мунстерлагера он се са већином од нас такође пријавио за рад у Енглеској. Прво је радио код војске, а после је дошао у Вустер где је прво радио у једној фабрици металне индустрије, да би прешао да ради на оправци железничке пруге и на крају понову се вратио у металну индустрију где је радио све до пензије.

Задње недеље њеног живота било је све нор- мално. Посећивао сам је неколико пута. У суботу вече ишла је у позориште, а у недељу ме је звала да неће моћи да иде у цркву пошто је била уморна и замолила ме да дам прилог за неког умрлог члана наше цркве. У понедељак је отишла у болницу, а у уторак ујутру умрла од срчаног напада. Велики број пријатеља и позника разних националности присуствовали су Горданином погребу,

Вита оставља иза себе супругу Миланку, сина Драгишу, снаху Бранку са три унука: Петра Павла и Мирка са неколико праунучади. Сахрана је обављена 15.11.2004. на локалном гробљу у Вустеру. Опело су служили протојереји о. Миленко Зебић и о. Никола Котур. Наше најискреније саучешће његовој породи- ци, а нашем другу Вити нека милостиви Господ подари вечни мир у Царству Своме. Нека му је лака туђа земља и вечан помен међу нама!

Станко Васиљевић

Iskra 1. decembar 2004

29


Ревизионизам ...

Rehabilitacija ... oružje, svu vojnu spremu i sebe komunistima a nikako četnici- ma. To je naređenje britanske vlade, koja je u uslove itali- janske kapitulacije unela ovu odredbu. Bailey je odmah izašao iz štaba divizije i rekao Perhineku da izvoli ući kod generala. Komandant divizije je ustao da pozdravi Mihailovićevog iza- slanika i između ostalog odmah mu rekao: „Моја želja je bila da se predam generalu Mihailoviću sa mojom divizijom i rat- nom spremom. Međutim pukovnik Bailey kategorički mi je naredio da se vama ne predajem već komunistima. Ja moram da izvršavam naredbe moje vlade. Zatim je general otpasao svoj pištolj i pružio ga meni, a ja sam mu rekao da pištolj zadrži”. Da je Draža Mihailović bio u stanju da pohvata i uništi sve Nemce u Srbiji, bio bi mu uzaludan posao. Cerčil je već tada prelomio štap nad Mihailovićem i sudbinom Jugoslavije. U odluci o sudbini Jugoslavije, posle italijanske kapitulacije, Čerčil se pored brojnih drugih obaveštenja, bez daljeg oslonio na informacije W. Deakina i brigadira Fitzroy MacLeana. Od interesa je da se zna, da nijedan od ove dvojice, nije znao ni reči srpsko-hrvatskog jezika, niti istorije, književnosti i kulture. Obojica su bili poverljivi, vrlo poverljivi i uticajni u savetima da se po svaku cenu favorizira Tito. Priče o prikivanju 34 osovinske divizije na jugosloven- skom tlu su propaganda. Ne znam da li je Brashaw bio u Bletchley, tajnom centru za vreme rata. Ni da li je konsultovao gospođu Jeait Howard koja je za vreme rata, kao lingvista radila na dešifriranju informacija dobijenih iz ENIGME. Kad sam posetio gospođu Jean Howard, pokazala mi je imena i broj nemačkih divizija na celom Balkanu. Taj broj se kretao između šest do osam divizija, plus elitna Branderburška Brigada koja je probijala put u svakoj situaciji. A takođe se ne pridaje dovoljna važnost činjenici, da su Nemci sa dve divi- zije prikovali Titove armije na Sremskom frontu i tako ih držali do kraja rata, t.j. nemačke kapitulacije. Od interesa je da Dr Brashaw nije uzeo u obzir dve ili tri važne Cerčilove izjave, kao onu: „Моја najveća greška u ratu je što sam pomagao Tita”! Doktorski rad gospodina Brashaw, kao i ovaj profesora Dr Heather Williams, pomoći će budućem piscu da podere obrazinu laži sa „Izdaje generala Mihailovića”, jer je u stvari - on bio izdan.

Вуку, млађем брату Стефановом, који такође тражи свој део власти. Стефан све победи и влада у Србији мање-више мирно све до смрти. У својој старости и опхрвана болестима, боли- ма и сумњама, Милица очекује смрт. Пред крај појављује се онај старац који је предсказао да ће Оливера спасти Србију. „Разлог твога рођења, књеги- њо, увек ће се помињати. Није важно каква си ти била. Ни каква си сада. Причаће се оно што твој народ о теби запамти и стави у песму. То је најпостојанија истина. Истина успомене и предања.”(438) Кад је издахнула, анђели је носе у рај. „Ка Вечној Љубави. Ка првој искри и жижи свих светлости. Ка извору у утоку истине. Ка почетку и крају свих питања и свих одговора. Ка Јединоме Који све зна. И открива од своје тајне колико је потребно. Људима за духовно усавршавање и спасење. А анђелима за послуша- ње.”(458) Поред значењског аспекта романа и враћања у далеку прошлост да би покрио један од најсудбонос- нијих догађаја у српској историји, Игра Анђела има и друге вредности, које се односе углавном на умет- ничку зрелост и способност Љиљане Хабјановић Ђуровић. Она је успела да прожме дух целог тог доба и да га приближи данашњем читаоцу. Није ни чудо што је роман толико популаран. Али ауторка не силази на ниске степенице петпарачког романа, већ остаје на висини истински уметничке обраде теме романа. Чак је и њен речник прилагођен духу тог доба, употре- бљавајући многе „старинске” изразе из тог времена и стварајући нове (колико је мени познато). Највећа вредност романа лежи у истицању двеју великих, данас скоро заборављених врлина служење своме роду и жртвовање за њега. У том погледу има великих сличности са добом за време Другог светског рата и улогом и жртвовањем генерала Милана Недића и његових сарадника, како је то мај- сторски описао Сава Јанковић у својој тетралогији На прелому. Треба и то имати у виду при читању овог значајног романа.

Васа Михаиловић

Staniša Vlahović

† BONI J. RADMANOVIĆ Noću između 22. i 23. oktobra 2004. godine, iznenada je umrla u svojoj 64. godini supruga našeg druga, Miše Radmanovića, jednog od najmlađih Srpskih dobrovoljaca. Svo svoje radno vreme provela je u administraciji osnovne škole u Milvoki. Baš kao da joj je Gospod rekao: „Čedo moje ispunila si sve na tom svije- tu zašto si bila zadužena i sada dolazi k meni”. Boni je bila vrla supruga, majka, sestra, baka i veliki prijatelj sviju. Opelo u četvrtak 28. oktobra u katedrali Sv. Save u Milvoki služio su mjesni paroh o. Dragan Veleušić i o. Rade Čutilo, a sahrana obavljena na groblju Dobre Nade uz prisustvo velikog broja naroda. Posle sahrane bila je daća u Srpskom domu. Bog joj dao pokoj viječni, a našem drugu Miši i ostaloj rodbini naše iskreno saučešće. M.S.

30

1. Љиљана Хабјановић Ђуровић, Игра Анђела (Београд: Чигоја, 2003), десето издање. Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

† ЈОВАНКА ГОТОВАЦ Супруга нашег покојног друга Невенка Готовца, упокојила се 20. октобра у Мона Вејлу, пред- грађу Сиднеја. Сахрањена је 25. октобра на месном гробљу. Опело у храму Св. Саве на Елонора Брду служио је синђел о. Лазар. У име заједнице Сиднеј опростио се од покојнице над гробом Брале Стевановић. Покојној Јованки слава и хвала, а њеном деверу Николи, снахи Гордани и осталој родбини наше искрено саучешће. Б.С.

Iskra 1. decembar 2004


Прилози „Искри” Уместо цвећа на гроб и успомену на веома поштованог недавно преминулог Миливоја Станковића. Нека му је слава и хвала! Ленка Дикановић-Coles £10,Р. Тодоровић-Тоша £10,Драган Живановић £10,Бора Радовановић £ 6,Недељко Кодић £ 5Станко Штулић £ 5.Јефта Вучинић £ 5,МиркоЈовичић £5.Хранислав Ђорђевић £ 4,„Бог је творац свега и Отац Човека, Човек сЂогом смирено своју смрт чека.” Такав нам је био наш друг Миливоје. Уместо цвећа на гроб дивног друга Ми- ливоја Станковића Милан Трубарац £10.Уместо цвећа на гробове Вите Цукића и Буде Шпановића. Нека би им милостиви Господ подарио мир у царству Своме. Паун Вуковић £ 5.Марјан Берета £ 5,Уместо цвећа на гроб моје драге пожаревљанке Гордане Влаховић. Господ да јој душу прости! Драган Живановић £10,Умјесто цвијећа на гробове недавно преминулих Гордане Влаховић, Миливоја Станковића и Bonnie Радмановић, нека би им Бог подарио покој душа. Марко и Радмила Сунара $ 50

Kao знак сећања на Гордану Влаховић и нека јој милостиви Господ подари покој души Андра Мандић $ 10

Уместо воштанице на гробове Миливоја Станковића и Гордане Влаховић Васа Кошевић К$ 20

Поклон Искри Димитрије Љотић $ 60 Властимир и Вера Ђорђевић $ 20 А. Црногорац, Немачка Е 50 Шпиро Шукара K$ 20

У знак сећања на нашу драгу и никад незаборављену куму Гордану Влаховић Сретен Џагић К$ 100 Вера Попадић К$ 50

Уместо воштанице на гроб наше драге другарице Гордане Влаховић Бата и Анђа Васић

$ 30

Као успомену на наше драге пријатеље Ђорђа-Ђоку Коларовића, Гордану Влахо- вић и Bonnie Радмановић Стеван и Вера Пироћанац$ 2 За успомену на драге другарице Гордану Влаховић и моју драгу куму Bonnie Радмановић. Молим се Господу да њиховим душама подари рајско насеље, а њиховим породицама да вере и снаге да ове болне растанке храбро издрже. $ 20 Сека Ојдровић Нека милостиви Господ подари покој души и за вечно сећање на нашег драгог „комшију” и пријатеља Животу Канића Бранка Деспотовић са породицом А$ 20 Уместо воштанице на гробове наших добровољаца: Ваљевца Трајана Јованови- ћа, ваљевског зета Десимира Богдановића. Њиховим верним брачним друговима Цани и Цуби моје најискреније саучешће. Вуле Ћирић А$ 30 Уместо воштанице на одар драге другарице Гордане Влаховић. Нека јој Господ душу прости! Лујза Николић А$ 20 Вера Живојиновић А$ 20 Нека добри Господ подари покој души драгог друга Жарка Данила Богдан МалешевићА Нада Делић А$ 20

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF. England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Clanci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23,- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: „Jadran", c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7EX. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

За успомену на Миливоја Станковића који је преминуо 9ог октобра 2004. г. Деветог октобра 1934. год., пре 70 година, погинуо је блаженопочивши Краљ Југославије Александар I Карађорђевић, кога је Мили- воје веома ценио. Миливоје је био велики хришћанин, православац, поборник за ост- варење југословенске заједнице од Три- глава до Црнога мора, слободне и неза- висне од светских силника. Животом он је „ином потврђиво својим чином”! Нека му је слава и вечан помен међу нама! Драгомир и Невена Петровић £10.Уместо цвећа на Влаховић Драгољуб Текић Вера Лазић Миленко Пиперски Бранислав Поповић Милован Ратковић Душко Ћелпер Јеврем Мркоњић Даница Павлица Бора Драгашевић

гроб

драге

Гордане К$ 20 K$ 20 K$ 20 K$ 20 К$ 20 К$ 20 K$ 30 K$100 K$ 25

Уместо воштанице на гроб друга К$ 20 Миливоја Станковића Драгољуб Текић

За покој душе наше драге Гордане Влаховић и друга Тоше Јерамаза Стојан Арсенијевић Сеља К$ 100 За покој душе драге Гордане Влаховић Милан Билбија K$ 100 Уместо цвећа на гроб Бони Радмановић Милан Билбија К$ 25 За успомену на моју мајку Гор- дану Влаховић Александра Фиеволи (Влаховић) К$ 100 Уместо Богдановић Вера Попадић

цвећа

на

гроб

Десимира К$ 50

Уместо цвећа на гроб упокојне Љубице Мирчић и сећања на њеног покој- ног мужа Добривоја Марион и Брале Стевановић А$ 20 Уместо цвећа на гроб Јованке Готовац, супруге покојног друга Невенка Г отовца Другови и другаррице из Сиднеја А$ 50 Уместо воштанице на гроб Јо- ванке Готовац Марион и Брале Стевановић А$10

† DRAGI SOKACIC Jedan od najmlađih dobrovoljaca, naš dobri drug Dragi Sokačić premi- nuo je 2. novembra 2004. g., posle duge i teške bolesti. Pokojni Dragi (rodjen 1929.) je bio najmlađi brat pokojnog druga Ante Sokačića koji je poginuo krajem aprila 1945. godine u Gorici (Istra). Dragi je sa svojom porodicom živeo u Lingenu, gde je i kuću za svoje mile i drage sagradio. Sahranjen je u Lingenu 5. novembra u porodičnoj grobni- ci, ispraćen od mnogobrojnih prijatelja i drugova. Njegovoj supruzi, ćerkama, sinu i unucima naše duboko saučešće, a njegovoj duši neka Bog podari mir u carstvu Svome i večan pomen medju nama! Udruženje dobrovoljaca Osnabriick

Ha самом закључењу овог броја стигла нам је вест да је на југу Енглеске преминуо наш друг Буда Шпановић, добровољац Првог пука СДК. Опширније у следећем броју Искре

lskra 1. decembar 2004

31


0 књизи Велибора Берка Савића

„НЕНАДОВИЋИ“ Велибор Берко Савић: „Ненадовићи”, стр. 747, 25 см., илустровано, самостално издање аутора, штампа „Ваљево принт”, Ваљево, 2004., тврди повез са сликама у боји на корицама.

Велибор Берко Савић је дао мото књизи из Мемоара проте Матеје Ненадовића: „Молим Бога да такови хиљадама буде који ће истраживати и приказивати (што но вели Вук Караџић, који су први кроз трње стазу начинили), премда се засад неки, но не сви, налазе који оно старо ни у шта не рачунају”.

Добротом писца стигла је из Ваљева књига са једноставним и простим насловом „Ненадовићи”, али фасцинирајућа по своме изгледу, опреми и садржини. Заиста, књига над књигама.

После ових значајних речи, почиње епско казивање професора Савића.

У књизи је кратка и сажета белешка о писцу: „Велибор Берко Савић је рођен 1930. године у Ваљеву. После завршеног Правног факултетЗ Универзитета у Београду, радио је у органима управе, Среском јавном правобранилаштву, бавио се адвокатуром и судским позивом. Од 1980. године до пензионисања, држао је катедру Грађанског права на Вишој економско-правној школи Прота Матеја Ненадовић у Ваљеву. „До сада је објавио књиге из националне и историје књижевности о: Љубомиру П. Ненадовићу - Живот у писмима (1982), Проти Матеји Ненадовићу - Акта и писма (1984), тротомна књига Карађорђе - документи (1988) (Вукова награда), Споменица о Војводи Живојину Мишићу (1989), монографија Карађорђевићи (1990), Споменица о Љубомиру П. Ненадовићу (1995), Споменица о Миловану Глишићу (1997) Споменица о 100-годишњици рођења Десанке Максимовић (1998) Збирка Песници Десанки (1998), Савременици о Карађорђу (2000), Суноврат, Драма из живота Војводе Мишића (2000), Синови Војводе Мишића (2001). Објавио је више стручних чланака, прича и есеја из националне историје. Приредио је књигу Мојих осам деценија Павла Ђурића (2001), члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ради у Ваљеву”. Заиста кратка, али величанствена биографија каквих је мало међу писцима. „Књига Ненадовићи” има ова поглавља: Јуначко племе, Порекло, Бранковина, Обор кнез Алекса С. Ненадовић и његово потомство, Војвода Јаков С. Ненадовић и његово потомство, Јуначко племе Ненадовићи (рецензија професора др Драгољуба Живојиновића), Задужбинари, Белешка о аутору, Регистар имена и Садржај. У

историји савремене Србије три су породице врхуниле међу Српством: Карађорђевићи, Обрено- вићи и Ненадовићи. Аутор се прихватио обимног и значајног посла да за историју остави сведочанство о ваљевским Ненадовићима. И то је учинио врло савес- но, поткрепљујући своја казивања бројном доку- ментацијом и многим фотографијама које улепшавају књигу и дају јој још већу вредност. Зато књига и по своме изгледу и по свом садржају заиста представља монументално дело.

У првим поглављима аутор је врло лепо осветлио порекло породице Ненадовић, служећи се и историјом и песништвом, цитирајући и стихове чувеног песника Симе Милутиновића Сарајлије из песме „Опјевка младог српског племића Симе Алексића - Ненадовића, погинувша 14. јула 1815. године у јуришној битци на Дубљу у Мачви” где се говори о пореклу Ненадовића, те онда распреда историју славних предака: Обор кнеза Алексе и војводе Јакова. У поглављу „Обор кнез Алекса Ненадовић и његово потомство” писац даје потпуну биографију седамдесет и осам Ненадовића по Алексиној страни, доносећи и бројне фотографије мушких и женских. Па онда даје и пуне биографије осамнаест потомака војводе Јакова. То је, заиста, нешто величанствено. Што је необично важно у овим биографијама, а што даје историјску тачност и солидност целој књизи јесте то, што писац наводи и све побочне линије које су у сродству са Ненадовићима. Не само да им наводи имена, већ доноси и где ко данас живи, ма у коме крају света био. Тако је по кнезу Станоју од Зеоке са Ненадовићима повезао Недиће и Љотиће, наводећи и њихове потомке по мушкој и женској линији. Мене је фасцинирало када сам видео да поред Владимира и Љубице, Димитрија и Јакова, наводи сву Димитријеву децу, као и сестру Јелену и њене синове Милана, Владимира и Мићу, наводећи и где ко живи. То је педантност која се ретко среће. Вреди истаћи да је писац веома коректно написао и о Владимиру Љотићу, конзулу Србије у Солуну, као и о Димитрију, министру правде у влади Краљевине Југославије. Такође је врло лепо споменуо и Недиће, а нарочито Милана и његове положаје у војсци и највиша одликовања која је добио. Споменуо је Станислава Кракова, наводећи да је написао књиге о Милану Ђ. Недићу. Таква објек- тивност служи на част писцу. Важно је истаћи да је писац узимао и изјаве од данас још живих потомака, те је све то лепо унео у књигу. Та казивања дају целовитост овом заиста историјском делу. Књигу красе бројне фотографије које у мно- гоме улепшавају ово дело. Цела књига је писана дивним стилом и језиком којим се одликује цео ваљевски крај. Овим делом је Велибор Берко Савић обогатио српску историју као и српску књижевност, па му из свег срца честитамо.

Бора М. Карапанаџић


iskra1123