Page 1

Док странци протествују, Срби „мудро" ћуте...

МИЛОШЕВИЋУ ОДУЗЕТО ПРАВО ДА СЕ САМ БРАНИ?! Слободану Милошевићу - као што се зна - суди се у Хагу за „ратне злочине" почињене у ратовима који су беснели током 90-тих на тери- торији бивше СФРЈ, а који су уследили поводом њеног растакања. Дакле, суди се човеку који се једини успротивио разбијању Југославије, док се не суди људима и политичарима који су, ако хоћете, чак и формално отпочели своје побуне против СФРЈ нападима на њу. Тако, на пример, не суди се Кучану из Словеније за бесправно заузимање федералних царинских испостава према Аустрији и Италији, нити хрватском Туђману због оружаних напада на војне објекте СФРЈ у Хрватској, а још мање Алији Изетбеговићу због убиства младожењиног оца са једне српске чисто цивилне свадбе пред православном црквом у Сарајеву, што је био повод за рат у БиХ. Напротив, не само да се ови не суде, већ су они (изузев донекле Туђмана) оцењени најпозитивнијим оценама. Хаг планиран да осуди Србе Befc сама та чињеница да се суди само Милошевићу због тога што је он био једини бра- нитељ СФРЈ док се другима директно одговорним за распад СФРЈ не суди, врло речито говори о унапред планираном „пројекту" разбијања СФРЈ. Ако се томе дода и чињеница да су кључну улогу имали Американци - у стварању Хага, финансирању његовом, одабиру судског и правног персонала (како то да тамо нема ни једног, рецимо, Руса?!), „расподелу кривице" у горњој размери по којој је бранитељ СФРЈ „крив" (док не докаже да је прав), док су њени стварни разбијачи унапред „прави" -, онда то некако природно наводи на мисао да је речено пре-планирање разбијања СФРЈ „закувано" у њиховој кухињи. Уосталом, једна Канађанка, Тифен Диксон, иначе адвокат која је као бранилац била у истом суду у ком се суди Милошевићу само у одељку за Руанду, а која је несумњиво имала и добар увид у рад дела тог суда који се бави Југославијом, па у свом допису преко Интернета, цитира <http://globalresearch/articles/dic409A.html>l, професора Шарфа, иначе стручњака за међународ- но кривично право и бившег стручњака у Стејт департману, који је, врло могуће, као такав, и сам конципирао идеју Хага (или о њој знао из прве руке) где овај каже (Вашингтон Пост, 9.6.04): ,,ICTY

(Мећународни кривични трибунал за Југославију) је основан 1993 г. због три циља (objectives): (1) да „опере мозак" (to educate), српском народу (у смис- лу како би се то у Хагу волело, моја примедба) о почињеним Милошевићевим злочинима („невла- дине организације" ИВО - одмах су почеле to edu- cate српски народ у том смислу, м. пр.); (2) да омогући (to facilitate) измирење народа (Југославије, м. пр.) „качећи" (by pinning) на Милошевића главну одговорност (за ратове, м. пр.); и (3) да популарише (to promote) политичку катарзу међу будућим срп- ским лидерима (овим садашњим, м. пр.) како би се они дистанцирали од политике претходног (Милошевићевог) режима. "Сведочанство професо- ра Шарфа казује врло експлицитно две ствари: прво, део суда у Хагу који се означује са „за Југославију" носи погрешно име; требало би да се зове „за Србију" или „за српски народ" са Слободаном Милошевићем у главној улози; и, друго, постаје јасно зашто је Милошевић већ одмах на почетку рата проглашен од стране антисрпске светске и хорске пропаганде за „балканског каса- пина" а Србија од стране Буша старијег за „парију". То је, дакле, што нам је професор Шарф, истина невољно, казао експлицитно; имлицитно, међутим, казао нам је он оно исто што смо и ми закључили све је то „закувано" у истој (зна се већ у којој) „кухињи"! „Свако је невин..." сем ако нисте Слоба односно Србин Споменуто је већ напред да је једна, иначе много глорификована, као врхунац заштите тзв. „људских права", западњачка правна форма, у Милошевићевом случају, преокренута на главу. „Свако је невин док се не докаже супротно" сем ако нисте Милошевић односно Србин; тада за вас важи - криви сте док не докажете да сте невини! А ових дана отишло се и корак даље: не само што му је одузето право на а priori невиност, већ је чак и фор- мално угрожено Милошевићево „право" да њу доказује. То, пак, има своју предисторију коју је вредно споменути. Хаг: Милошевић крив а САД „хуманитарне" Хашки трибунал за Југославију (боље - за

'


Милошевићу ... Србију, јер се углавном само Србима суди, док су други ту само као декорација непристрасности) финансиран је углавном од стране САД-а; његов годишњи буџет је око $100 милиона; има преко хиљаду намештеника (углавном адвоката, истраживача, аналитичара и обавештајаца); највећи део свог радног времена та огромна бирократска машинерија концентрисана је на „случају Милошевић". Зашто? Порука је са „највишег места": Милошевић мора да буде правно крив по свих 66 тачака оптужнице. Једном то успешно обављено, све друго ће пасти као кула од карата: Срби као народ ће бити комплетно осуђени, а САД напори и акције не само ослобођени сваке одговорности за разбијање СФРЈ и ратовима који су због тога уследили већ глорификовани као велики допринос „хуманитарнијем" разрешавању кризних ситуација у свету. (Као пример „хуманости" поносно се истиче бомбардовање и рушење ТВ Београда што је обављено с „хируршком прецизношћу" са свега 16 мртвих док су суседне зграде остале неповређене и без људских жртава!?) Хаг није доказао Слобину кривицу Дошло је и до суђења Милошевићу. Прет- ходно је овај, као што се зна, на Видовдан 2001 године, кршењем Устава и Србије и СРЈ - дакле, противправно - предат Хагу. Тамо му је велико- душно дозвољено да се сам брани, мада он тај суд не признаје. Тужилаштву, с његовим огромним бирократским апаратом, дато је 26 месеци да докаже Милошевићеву кривицу. По оцени бар неких судских стручњака, врло је сумњиво да су тужиоци успели чак и приближно да постигну свој циљ тј. да је Милоћевић „изван сваке сумње" (beyond reason- able doubt) крив. Такав сумњив учинак тужилаштва има се највише приписати вештим унакрсним Милошевићевим испитивањима сведока оптужбе. (Фијаско је Карла дел Понте доживела када су као сведока против Милошевића довели из београдског затвора Рада Марковића, бившег шефа тајне поли- ције - за кога је досовска власт вероватно гаранто- вала Карли да је добро „препариран" и да fce бити „поуздан" сведок - кад је овај у хашкој судници јавно рекао да је у Београду тучен, а о Милошевићу све најбоље. „Сведок" је одмах враћен у Београд, а о његовој даљној судбини се више ништа не зна.) Чини се да је Милошевић, у својству свог адвоката, имао много успеха. И то, упркос томе, што је затвореник, што му документа нису доступна, што је без пара, што иза себе као помагаче има свега неколико људи, који и сами имају огромне тешкоће због затворских правила у комуницирању с њим.

је дотадашњи председник судског већа Британац, судија Меј, поднео оставку због болести (ускоро потом је и умро). Да се попуни судско веће, на место Меја, дошао је један судија из Шкотске, потпуно неприпремљен јер се требало упознати са неких стотину хиљада страница куцаног материјала. По свему, међутим, изгледа да је такво једно судско веће унапред „задужено" да се Милошевић нађе кривим. Како то извести, кад тужилаштво, како изгледа, није обавило свој задатак како је тре- бало да он буде обављен. А долази и други део суђења у коме би Милошеви^ имао страховиту предност. Он је био успешан и у првом делу, како ће тек сад, кад има следеће предности: Прво, слободу да развија свој концепт одбране по коме је он само бранио СФРЈ а да је стварни разбијач Југославије Запад који је тај посао обавио уз припомоћ локакних републичких лидера као што су Кучан, Туђман и Изетбеговић; Друго, отвореније је Запад показао своје намере у вези разбијања СФРЈ, кад је Зимерман, САД амбасадор у СФРЈ, торпедовао Лисабонски споразум који је имао потенцијал да спречи рат; потписали су га тадашњи челни људи Срба, Хрвата и Муслимана из БиХ, па је Изетбеговић по његовом наговору повукао свој потпис и тако омогућио рат; илегалан увоз оружја, новца, мухаџедина из Ирана и арапских држава за рачун Изетбеговића, уз прећутан благослов САД-а и Запада; најзад САД авијација је постала и отворено муслиманска; у Хрватској су пензионисани амерички генерали обучавали хрватску војску за акције „Бљесак" и „Олуја" којима је уништена Република Српска Крајина; Треће, врхунац, пак, те намере разбијања СФРЈ (односно тад СРЈ), била је отворена агресија 19 НАТО држава и 78 дана дуго бомбардовање СРЈ, наводно због Косова; у ствари да Запад оконча своју намеру да потпуно уништи и последњи остатак Југославије; Четврто, за сваку фазу разбијања СФРЈ и многе друге које овде нису поменуте, Милошевић је имао и има релевантне сведоке који су требали да јавно дефилују и поткрепљују његов генерални кон- цепт одбране, а по коме је он једино покушао да спасе Југославију од злочиначких намера Запада и његових унутрашњих помагача. Илустрација једног антизападног сведочења Као илустрацију таквог једног по Запад

Бриге Хага: посао није обављен, а долазе Слобиних „пет минута" Завршио се доказни поступак тужилаштва, које, упркос огромне предности у сваком погледу у односу на Милошевићеве скоро никакве могућности, није успело да постигне свој циљ. Судско веће сачињавају Јамајканац Патрик Робинсон, председник већа и још двојица судија један из Јужне Кореје а други Шкотланћанин. Судија Робинсон је дошао на дужност председника, пошто

IZ SADRŽAJA Opštinski izbori u Srbiji .............................................................................. 5 Iskazi prvih svedoka odbrane Miloševića ................................................ 6 O Kosovu i deindustrijalizaciji Srbije ...................................................... 8 Nema razdruživanja SCG bez referenduma ................................................. 9 Post mortem on Yugoslavia (II) ................................................................12 Manifestacija ad hoc pravde ......................................................................15 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (95) ............................19 Svet srpskim patnjama ne veruje ..............................................................21 Dosijei UDBe i SDB kriju krvave tajne ......................................................27

2

Iskra 1. oktobar 2004


убитачног сведочења, доносим овде у најкраћим цртама сведочење Џемса Џатраса (James Jatras). Пре тога, треба рећи да је Џатрас други сведок са Милошевићеве листе од неких 1400 сведока који би требало да се појаве у Хагу. Он је адвокат и као аналитичар за спољну политику у САД Сенату, он припрема за републиканску већину одговорајуће анализе. На тој функцији је од 1985 г. Ево, нај- важнијих ствари из његовог сведочења: Клинтонова администрација је већ 12.8.1998 г. (није јасно да ли је 12.8 по америчком или европском обележавању датума) донела одлуку за војну интервенцију на Косову; Србима се даје ултиматум: или ће они прис- тати на услове САД-а или fce бити нападнути; тражи се само повод; „улоге су биле подељене": Срби су били „зли", тзв. Ослободилачка војска Косова (ОВК) „претворена у позитивну организацију", док је САД припала улога „анђела". Џатрас је говорио и о Рачку као „повод" за војну интервенцију па је ту споменуо да је он „сличан" оном у Сарајеву кад су људи „гранатирани" чекајући „у реду за хлеб" поводом чега су Србији наметнуте санкције. Вођство ОВК је „било вођство једне злочиначке организаци- је"; било повезано са терористичким организацијама ..... као што су Ал Каида која је деловала и у БиХ". О Ирану је Џатрас рекао да је он био „нека врста америчког сурогата у пружању помоћи (б-х) муслиманима"; тврди да је Клинтон одобрио „испоруку оружја из Ирана у БиХ преко Хрватске"; кад се о томе почело да говори, Џенет Рино, Клинтонов државни правобранилац, је одбила да покрене истрагу. У унакрсном испитивању адвокат тужи- лаштва Џефри Најс је - ваљда због недостатака против-аргумената - оптужио сведока Џатраса да је пристрасан јер је републиканац, Грк и православац!? Могућа катастрофа; Слобу треба ућуткати Стојећи, дакле, пред могућношћу да се Милошевићу пружи прилика да, оваквим и сличним сведочењем, јавно раскринка све закулисне радње око разбијања Југославије где би се као сведоци морали појавити и главни виновници тих прљавих операција као што су Клинтон, Блер, Весли Кларк, г-ђа Олбрајт, итд. судско веће је дошло до закључка да би то била катастрофа не само за саму идеју Хага већ и за све оне који су стајали иза ње, јер би се сви они, после тога, уместо Милошевића, морали наћи на оптуженичкој клупи у Хагу. Закључак је судског већа: То се не сме догодити! Најзад, нисмо ли плаћени да осудимо Милошевића а не обратно?! И тако се дошло до идеје да се Милошевићу не дозволи таква једна јавна трибина као што је његова одбрана у Хагу. Треба га ућуткати! Како? Искуство учи да се готово све злочиначке акције састоје од два злочина: први је оригиналан злочин, а други је злочин прикривања оригиналног. У случају Хага, неопходан је био и трећи злочин, који нужно мора бити „хуманитарно" обојен, да би покрио и један и други. Конкретно, лаж о Милошевићу (први злочин), покрива се убијањем његовог неотуђивог права да саопшти свету своју верзију распада СФРЈ (други злочин), а трећим злочином постиже се да изгледа као да Милошевић није уђуткан већ, напротив, да је све то урађено (о,

Iskra 1. oktobar 2004

колика доза хипокризије је потребна да се тако нешто уради!) само ради његове здравствене добробити. Наводно, бранилац му је наметнут зато јер његова сопствена одбрана изазива нежељене стресове који повећавају „злоћудан висок прити- сак" који га може усмртити. Као да га неће стварно усмртити чињеница да мора да слуша, као „своју" одбрану, „браниоца" (наметнут од судског већа, а кога он не признаје, који прича причу о њему по укусу Хага, а он чак не може да каже ни да је то лаж. То би била сигурна смрт и за потпуно здравог човека, а камо ли за болесног Милошевића. Био би то последњи злочин према Милошевићу од стране Хага. Међутим, можда је тај злочин и нужан да би се његовом смрћу - јер се судски процес против њега аутоматски прекида - бар колико-толико сачувао „кредибилитет" Хага. Мит о „индивидуализацији" кривице Да, међутим, завршим... По свему - тако ваљда стоји у „скрипту" Хага - Милошевић мора бити осуђен, не дајући му параво да јавно каже и докаже да за распад СФРЈ није његова кривица већ оних који га туже. И ту нема ничег чудног: Хаг и пос- тоји само због тога да „правно" утврди да су Милошевић и Срби кривци и да их као такве осуди. Велики је мит - коју заговарају све присталице Хага - да се Хагом „индивидуализује" кривица на Милошевића лично и поједине Србе тзв. „ратне злочинце" и да се на тај начин српски народ осло- бађа од било какве одговорности и везе са почињеним злочинима. Апстрактно гледано, то тако може само да изгледа, али у пракси - јер толико је блата набацано на Србе као народ - и кад се каже Милошевић мисли се на Србе. Уосталом, да ће то баш тако бити, Срби имају своје сопствено искуство. Кад се, рецимо, помену усташе, Павелић и њихови злочини, прва српска ментална генерализација - а не индивидуализација! - јесте: ... „Хрвати... зликов- ци..." Хаг не чуди, понашање Срба чуди Дакле, у понашању Хага нема ничег чудног. Он тачно ради због чега је и устројен - да осуди Милошевића и с њим Србе, а да у исто време спере одијум за разбијање СФРЈ и бомбардовање Србије са оних који су Хаг организовали и плаћају га. Оно што, међутим, крајње чуди то је понашање Срба генерално, укључујући ту и српску владу. Где су, међутим, ако ишта друго, српски протести због угрожавања основних Милоше- вићевих људских права да се сам брани. Странци су то увидели, па је око 70 правника света из 14 држа- ва упутило протест Генералном секретару УН, Кофи Анану, док Срби од „протеста" ни „п" нису рекли. Где је г-ђа Кандић из „невладине организације" (НВО) „за хумано право" да у име њега („хуманог права") брани Милошевићево „људско право" да се сам брани. Где је влада Србије да спозна, ако ништа друго, да је, у овом тренутку, и конкретно, одбрана „случаја Милошевић", у крајњој линији, и одбрана највиталнијег српског националног интереса - економије! Јер, ако Милошевић буде осуђен због ускраћивања његовог права на сопствену одбрану, огромне су шансе, да ће Србија пре него што уђе у

3


КОСОВО ЧЕТИРИ ГОДИНЕ ПОСЛЕ Прошло је више од четири године од када су, 9. јуна 2000. године, на Косово дошле међународне оружане снаге са намером да на овом подручју заведу ред, нормализују живот, обезбеде равно- правност, слободу, демократију, људска права и друге битне цивилизацијске тековине. У овој српској покрајини налази се највећа концентрација међународних оружаних снага у Европи. Њу чини неколико десетина хиљада војника, углавном из земаља чланица НАТО пакта. Доминантан утицај има Америка, како у оружаном тако и у политичком, административном и сваком другом смислу. Као што је познато, Косово и наводна неравноправност Албанаца на њему, односно њихово наводно етничко чишћење, послужило је као повод Америци да организује НАТО бомбардовање Србије, односно тадашње Савезне Републике Југославије. После 78 дана разорног бомбардовања земље, огромних људских жртава и непроцењиве матери- јалне штете, та међународна агресија под диктатом Америке окончана је Кумановским споразумом 9. јуна 2000. године. Косово је остало у саставу Србије, али под међународним протекторатом и без при- суства српске војске и полиције. Али, што је најбит- није и најтрагичније, Косово је остало и без Срба јер је око осамдесет одсто српског становништва про- терано од стране албанских терориста који су при свему имали огромну подршку и помоћ сваке врсте од стране САД. Било је то, после протеривања Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине, највеће поме-

Милошевићу . . .

ЕУ, морати да исплати као "ратну штету" око $ 200 милијарди Хрватској и БиХ, а по одлуци Међунаро- дног суда правде пред којим су тужбе ових двеју против СЦГ (исти суд ће вероватно, Милоше- вићевом осудом, одбацити „као ирелевантну" тужбу СЦГ против 8 НАТО држава за агесију и бомбар- довање). Где је, дакле, ауторитет владе Србије, па да, у име „двосмерне сарадње" с Хагом, ускликне - „да се до неба чује", да чује цео свет, да се такав један демарш српске владе проследи УН, ЕУ, влади САД-а, свима члановима Конгреса, Врховном суду САД-а, свим страним амбасадама у СЦГ и свим најважнијим светским медијама: хеј! г-ђо дел Понте, тако се више не може! Ви вршите злочин! Вратите Милошевићу његово право да се сам брани, иначе ми вас, српска влада, не признајемо! Кладим се, ако би српска влада тако или слично поступила, Хаг би био принуђен да преиспи- та своје понашање! Бојим се, међутим, да српска влада, због поремећених схватања шта су српски национални интереси, а и у складу с тачком 3 циљева Хага (по опису напред поменутог професо- ра Шарфа) неће имати храбрости да тако поступи. Дај Боже да се варам...

рање једног народа са својих вековних огњишта. После четири године међународне управе Косовом, може се сасвим документовано тврдити да је реч о комплетној окупацији великог и битног дела једне, наводно, независне и суверене државе. Стање на Косову данас је можда најтеже у његовој дугој и деликатној историји. То стање је право наличје елементарне цивилизације. Нигде теро- ристи и мафија у свим облицима не доминирају тако и толико. Косово се претворило у највећег дистри- бутера дроге у Европи. Косово је највеће тржиате „белим робљем". Косово је центар окупљања и координације међународних терористичких снага. Косово је постало симбол криминала, пљачке, проституције, дроге, убистава, прогањања једног народа! Какав и колики је учинак такозваних међународних снага на Косову можемо судити, између осталог и по чињеници да је у марту ове године у присуству тих истих снага порушено и спаљено преко сто педесет цркава и манастира, углавном из средњег века. То је историјска, култур- на трагедија не само Србије, него и Европе. Истовремено је спаљено десетак хиљада српских кућа, а хиљаде српских гробова је унакажено. Тешко је замислити већи вандализам и варваризам. Оно мало Срба што је остало у пар косовских енклава живи у крајњој несигурности и неслободи, а њихова деца иду у школу у пратњи борних кола. Где је ту слобода, где демократија, где је мир, где су људска права и остала заводљива обећања која је гарантовала, пре свега, Америка. Да ли, рецимо Немац, може замислити неку своју покрајину у којој нико од Немаца не би имао еле- ментарна права, а сва богатства, природна, држав- на и приватна била у рукама окупатора који је ту дошао обећавајићи највеће цивилизацијске благодети. Српска трагедија звана Косово, добрим делом је срамота и за Европу која скоро рав- нодушно гледа како се на овом делу остварују амерички хегемонистички интереси. То је, ваљда, после свега поражавајућег јасно свима, да од међународне мисије на Косову нема ништа изузев трагичних последица по цео један народ. А власт у Београду, под очигледним америчким диктатом, скоро да није дигла глас протеста. Народ, чији је стандард неподношљив, као да је ошамућен, у једној врсти нокдауна, као да се тек освешћује после губитака свих илузија о наводној демократији која се овде претворила у мафиократију под међународном заштитом. APTEJl. 1. 9. 2004. <artel@tehnicom.net>

Милош

Марковић, новинар

Н. Љотић

4

Iskra 1. oktobar 2004


Intervju sa dr Srđom Trifkovićem

OPŠTINSKI IZBORI U SRBIJI: SEPARATIZAM VS. ZAJEDNIŠTVO Ambicije separatističkih vođa u Srbiji i Crnoj Gori ne jenjavaju. Vesti nam govore da se svaki incident koristi za ukazivanje potrebe da se “zaštite” etničke ma- njine u SCG. Najnoviji primer su Vojvodina i Raška. Šta je u pitanju i kuda to vodi? - Kuda bi oni želeli da to vodi - nema nikakve sumnje. Primere imamo kako na Kosovu tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Oni žele dalju dezinte- graciju Srbije na njene predkumanovske razmere iz 1911. godine. Hoće li u oni tim namerama uspeti u velikoj meri zavisi od događaja van Srbije. Trenutno zavisi u prvom redu od ishoda američkih predsedničkih izbora. Ukoliko bi Demokrati na čelu sa Džonom Kerijem došli na vlast, dali bi podstrek i nesumnjivo veliku podršku sepa- ratističkim tendencijama. Kerijeva administracija bi insis- tirala na što bržoj nezavisnosti Kosova a podsticala bi i crnogorski separatizam i radila bi na miniranju opstanka državne zajednice. Imajući u vidu etničku strukturu kako Raške oblasti tako i Vojvodine - kao celine i jedna i druga imaju ubedljivu srpsku većinu, koja je u slučaju Vojvodine premašila dve trećine - očigledno je da separatisti jedino mogu da se nečemu nadaju ukoliko insistiraju na poseb- nom statusu pojedinih delova tih terititorija, severne Bačke u slučaju Vojvodine i opština Novi Pazar, Sjenica i Tutin u slučaju Raške oblasti (ili tzv. “Sandžaka”). Separatisti žele da stvore neke nove modele autonomija i lokalnih samouprava sa primesama državnosti koje bi posle mogle da predstavljaju odskočnu dasku za dalje sečenje srpske salame na što tanje šnite. Treba videti kako će proći predstojeći lokalni izbori u Srbiji. Za očekivanje je da će Nenad Canak i nje- gova stranka pretpeti veliki neuspeh. Oni i njegovi sled- benici su uspeli da zaoštre medunacionalne odnose u Vojvodini, rade na internacionalizaciji ovog, za sada i srećom nepostojećeg, “vojvođanskog pitanja.” To im je sve pošlo za rukom samo zato što su se provukli na vlast kroz mala vrata preko DOS-a. Velikom greškom tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije, Vojislava Koštunice, dopušteno je da čltav niz minornih i duboko štetnih političkih ličnosti uđe u strukture vlasti Srbije na decembarskim izborima 2000. godine. Dakle, došli su na vlast zahvaljujući tome što su bili na listi DOS-a koja je nosila njegovo ime. Ovog puta ćemo napokon imati priliku da vidimo kako stoji Čankov rejting u biračkom telu. Bar u slučaju Vojvovine pokazaće se da separatisti nemaju nikakvu podršku. Što se tiče Raške oblasti, situacija je delikatni- ja zato što tamošnji Muslimani uživaju podršku kako islamskog sveta tako i Stranke demokratske akcije u

Iskra 1. oktobar 2004

Sarajevu i nalaze se na izuzetno važnoj strateškoj tački koja potencijalno može da predstavlja važnu kariku u zelenoj transferzali izmedu Kosova na jugoistoku i Goraždanskg džepa na severozapadu. Trifković smatra da bi vlada premijera Koštunice trebalo da ubrza posao na donošenju novog Ustava Srbije kako bi se utišale strasti u Vojvodini i u Raškoj oblasti. “Kada bude prošao novi Ustav, pretpostavljamo uz saradnju svih ključnih skupštinskih stranaka, biće veoma teško za prodavce separatističke magle da i dalje insistiraju na novim modelima i oblicima teritorijalnog samoorganizovanja,” smatra Trifković. “Posle donošenja Ustava vlada Srbije treba da zauzme stav da od tog trenutka država prestaje da bude Alajbegova slama. Njena politika na očuvanju državnog suvereniteta i integriteta mora da odražava konsesualni odnos vodećih stranaka. Nedopustiva je dosadašnja situacija u kojoj po pitanju učešća Srba na izborima u Kosovu ministar inostranih poslova izjavljuje da Srbi treba da izađu na izbore samo nekoliko dana pošto je vlada zauzela stav da oni to ne treba da učine.” Bilo je dosta govora o regionalizaciji Srbije u medijima i u polititičkim krugovima. Što se tiče ustavnih rešenja naš sagovornik smatra da je bitno “da se ne ide na regionalizaciju Srbije. Regionalizacija je u očlma se- paratista vazda predstavljala tek prvi korak na putu ka dezintegraciji. Drugo, trebalo bi insistirati da Milo Đukanović već jednom raspiše taj svoj referendum, uko- liko je uveren da uživa podršku za ocepljenje Crne Gore, ali nikako mu ne dopustiti da na mala vrata to oceplje-- nje progura parlamentarnim putem. Beograd treba da zauzme stav da Srbija neće stojati na putu ocepljenja Crne Gore ukoliko ono bude sprovedeno demokratskim i ustavnim sredstvima. Ono šta Đukanović očigledno želi da uradi jeste da skrpi neku prostu većinu poslaničkih glasova koja bi predstavljala kvazi-pravno pokriće za takav potez. To bi bilo apsolutno nedopustivo. U geostrateškom je interesu Srbije, da ne govorimo o emo- tivnoj i istorijskoj strani problema, da se državna zajed- nica očuva. Pobornika za čuvanje državne zajednice u Crnoj Gori ima mnogo i krajnje je vreme da Beograd prema njima zauzme manje ambivalentan stav. Vlada ne sme da dopusti pojedinim strankama u vladajućoj koali- ciji, kao što je G-17 plus, da se potiho izjašnjavaju za raspuštanje te državne zajednice, jer bi to bilo katastro- falno ne samo za pobornike srpstva u Crnoj Gori već i za budućnost Crne Gore kao celine, a u dobroj meri i za samu Srbiju.” Srđa Trifković smatra da učestala kampanja pro- tiv premijera Vojislava Koštunice oslikava ne samo odnose političkih snaga u Srbiji i Crnoj Gori već govori

5


ИСКАЗИ ПРВИХ СВЕДОКА ОДБРАНЕ НА СУЂЕЊУ С. МИЛОШЕВИЋУ

Професор др Смиља Аврамов

На суђењу бившем председнику Србије Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом, сведок одбране Смиља Аврамов јутрос је тврдила да је Србија 1991. имала законско право да брани Југославију од словеначких и хрватских сецесио- ниста. У наставку унакрсног испитивања сведока, тужилац Џефри Најс је сугерисао да Србија није имала право на самоодбрану, јер је ни Словенија, ни Хрватска нису територијално угрожавале. "Али, угрожавале су Југославију побуном која се претво- рила у рат и, на крају, међународни рат против једине признате и легалне државе, Југославије... Србија је имала право на самоодбрану против про- тивправне сецесије", узвратила је Аврамов, наводећи да је сецесија у Југославији једина коју су УН признале у историји.

Opštinski ... dosta i о utisku kojeg domaći pobornici tzv. medunarod- ne zajednice, Ijudi koji uživaju podršku raznih institucija tzv. nevladinog sektora i vode njihove beogradske ekspoziture, žele da stvore o sebi. Odnosno, da ono šta oni zagovaraju, pa samim tim i ličnosti koje oni napada- ju, uživa blagoslov zvaničnih krugova u Briselu i Vašing- tonu. “To nije nužno slučaj,” smatra Trifković. “Primer smo imali posle izbora u Srbiji decembra prošle godine, kada su takvi domaći komentatori upozoravali na posledice koalicije DSS i SRS. Njihovi su glasovi upo- zorenja bili daleko histeričniji nego što su bila upozore- nja spolja. Na isti način u izbornoj kampanji za predsed- nika Srbije u junu mesecu ove godine upravo su ekspo- ziture stranih NVO u Beogradu bile daleko oštrije u upo- zoravanju šta će se desiti ukoliko Toma Nikolić bude izabran umesto Borisa Tadića, nego što su to bili zvani- čni krugovi stranih zemalja. Drugim rečima, beogradske ekspoziture “međunarodne zajednice” imaju materijalni i politički interes da svoje stavove zapakuju u format koji će onda medijski biti prezentiran narodu u Srbiji kao odraz stavova “sveta”. Nažalost i sam premijer Koštunica doprineo je izvesnoj krizi u svom rejtingu. U proteklih nekoliko mese- ci nije se najveštije postavljao na čitav niz pitanja i nije na pravi način komunicirao sa narodom. Ostavio je prazan prostor, kako medijski tako i politički, u kojeg su se njegovi protivnici vešto i brzo ubacili.

Hajc je сведокињу питао шта je био циљ председника Србије када је у пролеће 1991. форми- рао "црвене беретке", што је изазвало љутит Милошевићев протест. "Господин Најс доводи све- дока у заблуду. "Црвене беретке" су као јединица МУП Србије формиране 1996, никако 1991, а ви сте овде приказали и филм са прославе прве годишњице. Најс нема право да сведока доводи у заблуду навођењем података који нису тачни", рекао је Милошевић. Тужилац је затим прецизирао да је оснивач "црвених беретки" Франко Симатовић Френки рекао да је јединица основана у мају 1991. На питање председавајућег судије Патрика Робинсона да ли је право на самоодбрану било основа за формирање "црвених беретки", сведоки- ња Аврамов је одговорила да "може да буде". "И САД имају маринце које чак шаљу у амбасаде широм света. По међународном праву, то се не би могло прихватити", нагласила је она. Упитана зашто је ЈНА у јесен 1991. нападала Дубровник и Вуковар док је у Хагу трајала мировна конференција, на којој је и она учествовала, Аврамов је рекла да је српској делегацији тада било речено да "није нападнут центар Дубровника и Стари град, већ да се борбе воде око града" и да су "хрватске трупе ушле у Дубровник, иако је био демилитаризован". "Али, Срби нису имали никакво право на Дубровник, зашто су га, забога, напали", питао је тужилац. "Није реч о Дубровнику, већ о Југославији, а Дубровник је био део Југославије", одговорила је Аврамов. Тужилац Најс је тврдио да је мировни план лорда Карингтона тада у Хагу одбила само Србија, иако је нудио југословенску конфедерацију, а срп- ским мањинама у другим републикама нудио значајну аутономију, на шта је Аврамов објаснила да је став српске делегације био да се о тако значајним питањима може одлучивати само на референдуму народа Југославије. "Да је Србија тада прихватила план, не би дошло до смрти и протеривања хиљада људи у наредним годинама, да ли је то тачно", питао је Најс, али су га судије упозориле да питање није примерено. Милошевић је затим поново протестовао, оцењујући да Најс сугерише да је он крив за распад Југославије зато што "није пристао на растурање легалне државе једним потезом пера", а не сеце- сионисти који су "газили преко лешева својих сународника да би створили етнички чисте државе".

15.9.2004. BOBA BOROJEVIĆ, urednik Radio programa “Susreti Ponedeljkom” <petar@cyberus.ca>

6

Iskra 1. oktobar 2004


Амерички аналитичар Џејмс Џатрас Амерички адвокат и бивши политички ана- литичар у Сенату Џејмс Џатрас (Jatras) изјавио је данас, у наставку суђења Слободану Милошевићу у Хагу, да је влада бившег председника САД Била Клинтона одиграла значајну улогу у распаду Југославије јер је прећутно одобрила Ирану испоруке оружја исламским екстремистима у Босни. "Темељ онога што данас називамо терористичком организацијом Алкаида делимично је постављен за време рата у Босни", рекао је Џатрас, додајући да је у Босни постојала мрежа финанси- рања "светог рата" из саудијских извора. Објашњавајући како је Клинтонова влада зажмурила на деловање радикалних исламиста на Балкану, Џатрас је рекао да су бившег председника САД на то наговорили Ентони Лејк и Питер Галбрајт. Џатрас је, такође, рекао да је одлука о "инвазији, агресији, односно бомбардовању" Србије донета пре октобра 1998. године - датума који у оптужници против Милошевића важи као период отпочињања "злочиначког подухвата". Џатрас сутра наставља сведочење, а што се осталих сведока одбране тиче, засад је неизвесно да ли ће се сви позвани појавити пред Трибуналом. (РТС, 8.9.2004.)

Џатрас о припремама напада на СРЈ у августу 1998. Администрација Била Клинтона донела је још 12. августа 1998. одлуку за НАТО интервенцију на Косову 1999. Ово је изјавио данас Џејмс Џатрас, сведок одбране на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу. „Влада САД већ је донела одлуку о војној интервен- цији, и то ултимативно - или ће Србија пристати на услове САД или ће бити нападнута, једино је недостајао одговарајући повод. Улоге су биле по- дељене тако што су Срби били зли, а Албанци невини, такозвана ОВК претворена је у позитивну организацију док је САД припала улога анђела”, сведочио је Џатрас. Амерички адвокат Џатрас, други сведок Милошевићеве одбране коме у главном испитивању уместо оптуженог питања поставља наметнути бранилац, британски адвокат Стивен Кеј, од 1985. до 2002. године радио је као аналитичар Републиканске странке у политичком комитету америчког парламента. Он је нагласио да је при- ликом писања свог извештаја 'Босна 2’ користио званични извор да је шест месеци пре напада доне- та одлука о нападу, а два месеца пре него што је наведено у оптужници против Милошевића као почетак заједничког злочиначког подухвата у којем је учествовао. Реч је о октобру 1998. године. У вој- ним плановима САД су пре јуна 1999. године, пре него што је било познато да су се са Косова пову- кле српска полиција и југословенска војска, имале

Iskra 1. oktobar 2004

назив снага (КФОР) које ће ући на Косово. О догађајима у Рачку, Џатрас је рекао како је у „августу 1998. написао у извештају да је једино чекан повод за интервенцију на Косову, као што је својевремено у БиХ као повод искоришћен масакр као последица гранатирања грађана који су стајали у реду за хлеб”. „Поента је била да се крене у реализацију политичке намере да се нападне Србија. Веровало се да се десило оно што се деси- ло, а то је да је извршен масакр над Албанцима у том селу”, објаснио је сведок. „Вођство ОВК било је вођство злочиначке организације повезано са терористичким органи- зацијама, као што је Ал Каида која је деловала и у БиХ”, рекао је сведок и додао да су „Срби трети- рани као нацисти”. Он је нагласио да, због тога што би могли да буду дискредитовани, он у својим извештајима није користио српске изворе. Говорећи о ситуацији у Босни и Херцеговини, Џатрас је изјавио да је „Иран био нека врста америчког сурогата у пружању помоћи Муслима- нима у БиХ, као и да је ЦИА била упозната с тим тек пошто је тадашњи председник САД Бил Клинтон донео одлуку да су САД сагласне са испорукама оружја из Ирана у БиХ преко Хрватске”. „Осим директне војне подршке Ирану, финансијска подршка ишла је и посредством хуманитарних организација”, рекао је Џатрас. Замољен да објасни то, он је рекао да „Хамас, на пример, финансира терористичке нападе, али и болнице и школе, као и да је такав систем деловања познат свима који анализирају терористичке активности као и да је у таквим окол- ностим тешко ући у траг новцу”. Џатрас је нагласио да овоме није придавана већа пажња у САД све до напада на Светски трговински центар у Њујорку 11. септембра 2001. године. „У извештају 1996. године навео сам да је то била краткорочна погодност, али дугорочна штета за САД”, констатовао је Џатрас. По његовим речима, Хрватска је послужила као средство да се прикрије дотурање оружја из Ирана у БиХ уз сагласност Сједињених Америчких Држава. Нагласивши да је била реч о прикривеној операцији, Џатрас је рекао да је тадашња ми- нистарка правде САД, Џенет Рино, одбила да покрене истрагу о томе. У унакрсном испитивању, тужилац Џефри Најс је успео да покаже да извештај који је презен- тирао Џатрас представља ставове и закључке само републиканске већине у сенатском подкомитету, а да је њему приложен издвојени извештај демократске мањине са дијаметрално супротним закључком. Да, наиме, америчка администрација ни на који начин, ни директно ни индиректно, није учествовала у иранској операцији наоружавања босанских снага, нити у било каквом кршењу ембарга УН на испоруке оружја државама бивше Југославије. (ФоНет , 9.9.2004.)

7


Др Срђа Трифковић

О КОСОВУ И ДЕИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈИ СРБИЈЕ Какве све последице трагични догађаји на Косову из марта месеца могу имати по српску и по албанску страну? Албанци су привремени губитници утолико што је у непосредном периоду после 17. марта дошло до престројавања у тзв. међународној заједници што ће рећи у западном свету и до извесног преиспитивања дотадашњих устаљених ставова по којима смо вазда ми били дежурни кривци током не само периода које је претходило бомбардовању и за време њега, него чак и у периоду након њега су етничко чишћење, убиства, отмице и све остало били називани актима одмазде, другим речима, условљени претходним српским понашањем. Међутим, тај краткотрајни предах и извесна бреша у досадашњем медијском монолиту не могу бити адекватно искоришћени уколико са српске стране не буду активни потези како у смислу предло- га о дугорочном решењу косовског проблема који би били обједињени, и око којих би сви српски чиниоци били обједињени, тако и око деловања у односу на медијску, економску и политичку сцену западних земаља. За сада и једно и друго недостаје на српској страни што прети могућношћу да тај скупо плаћени предах и скупо плаћена пукотина у перцепцији косовске реалности од стране западног света на крају такође буде узалудна. Већ се са друге стране осећају главни правци политичког и пропагандног деловања, а то је да су Албанци оправдано фрустрирани јер ето пуних пет година након завршетка рата они још увек немају решени дугорочни статус, тј. независност, и да губе стрпљење и да једини начин да се ситуација смири је да се њима да тај статус, а након што добију статус, стандарди ће тобоже доћи сами од себе. Имали сте прилику да недавно боравите у Косовској Митровици. Како оцењујете морално и организационо стање Срба у северном делу Косова? Утисак је несумњиво импресиван. Оно што је посебно занимљиво јесте да, нетипично за Србе, пос- тоји колегијално или саборно деловање челних људи те регије, који су бар на изглед ослобођени оних штет- нолидерских амбиција које нажалост карактеришу многе друге наводно српске представнике, поготову оне који и даље на жалост српских националних интереса и на своју личну срамоту и даље учествују у тзв. косовским институцијама. Да ли нова влада треба одлучније да брани Србе на Космету? Нова влада Србије не да треба да наступи одлучније, него треба да предузме радикалне мере заштите преосталих Срба који евидентно је не могу да на ту заштиту рачунају од тзв. међународне заједнице. Уколико дође до нове ескалације не би било довољно само груписање снага и премештање јединица дуж административне границе, физички њихов продор и боравак у преосталим енклавама у циљу заштите на- рода би био оправдан и са становишта међународног права и са становишта резолуције 1244. Рат на Косову је и вођен тобоже да би се спречило насиље и етничко

8

чишћење, али и насиље и етичко чишћење се нас- тављају успешно пуних пет година након што је тај рат наводно успешно окончан, с тим да би са српске стране чак требало да се власти позивају на исте те принципе и исте узусе који су номинално мотивисали рат на првом месту. Мислите да би употреба наших оружаних снага била потпуно легитимна? Не само легитимна, него и легална. * * *

Како процењујете перспективе нове српске владе, њене сопствене унутрашње противречности, да ли верујете да је по постојећем програму могућ економски опоравак Србије? Србија се може економски опоравити али не под овом владом из више разлога. Као прво зато што је реч о влади која предеставља далеко противречнији спој међусобно несравњивих визија будућности Србије, бар кад је о опредељењима реч, него кад је реч о досовској влади која је била јединствена на путу уништења. Бојим се да абдицирајући сваки утицај на формирање економске и финансијске политике ДСС практично препушта Г17 плус отворен простор за процес постепене деиндустријализације Србије и њеног довођења у потпуни положај неоколонијалне завис- ности у односу на стране центре финансијске, техно- лошке и научне моћи. Такође се бојим да у ових првих неколико недеља нове владе немамо знакове да би дошло до преиспитивања такве орјентације кроз ре- цимо девалвацију динара која би га довела у један нормалнији однос према евру 120, 130:1, заштите домаћих остатака индустријске производње, да не говоримо о селу и пољопривреди који су највеће жртве неконтролисаног увоза који је последица непостојања тих механизама и прецењеног динара. Уколико се овај суноврат настави, а он представља само наставак оног што је чињено и под досовском владом, реторика у тим опредељењима неће бити нарочито битна, значиће да је ова влада на путу уништења Србије, као и претходна. Такође мислим да је крајње запрепашћујуће да изузетно осетљиви ресори попут одбране, хладно бивају препуштени минорном парт- неру у владајућој коалицији и то не знам на основу ког претходног договора, ако га је икада и било, а реч је о комбинацији која би после Тадићевог рака проблем конципирања одбране земље лечила леукемијом Г17 плус. Лидери Г17 су рекли да ће напустити владу ако победи Томислав Николић. Стално се грађани Србије нечим плаше? Делегитимисање странке као тобоже елемен- та у српској једначини који је недодирљив који треба да има статус „парије" је неухватљив, јер то де факто значи одузимање права гласа једној трећини српског (Наставак на стр. 10. 2. стубац)

Iskra 1. oktobar 2004


Коштуница у изјави „Дану,,

НЕМА РАЗДРУЖИВАЊА СЦГ БЕЗ РЕФЕРЕНДУМА Председник Владе Србије Војислав Ко- штуница изјавио је да је уверен, "ништа мање него у време када је потписан Београдски споразум", да је државна заједница Србија и Црна Гора у интересу њених грађана, будућих европских интеграција и стабилности и мира у региону. Последице нових промена или експериментисања са променама граница на Балкану могу бити несагледиве, упозорио је Коштуница у интервјуу сутрашњем броју подгоричког листа "Дан". "Сматрам да ако о процесима интеграција говоримо у позитивном смислу, да једноставно нема примера природније интеграције од интеграције Црне Горе и Србије у државној заједници", оценио је он.

поређењу са односима измеду Срба и Црногораца. Чешкословачки модел се, осим тога, заснива на договору политичких елита, а не на непосредном изјашњавању самог народа", нагласио је Коштуни- ца. Говорећи о предстојећим локалним избори- ма и да ли они могу да утичу на посланичку већину, председник владе је истакао да Влада већину у парламенту "одржава демократским, а не неде- мократским методима, на законит, а не незаконит начин". "Онога часа, када и ако Влада остане без подршке већине, она ће ту чињеницу прихватити на најнормалнији могућ начин", обећао је Коштуница. Он је подсетио да је, као ретко када, донето за краће време више важних системских закона и одлука на предлог Владе, "којима се уноси више правне сигурности, покреће привреда, побољшавају социјалне прилике у земљи, омогућава беспо- штедна борба са корупцијом..."

Да ли стварно неко верује да је Србији или Црној Гори лакша, природнија и боља било која друга врста интеграција и повезивања од наше међусобне повезаности у државној заједници и заједничког прикључења Европској унији, запитао се Коштуница, нагласивши да су примери зајед- ништва Србије и Црне Горе, Срба и Црногораца "више него многобројни и познати" да би се на њих подсећало.

Влада је припремила и план за Косово и Метохију, поред тога што је Скупштини упутила свој нацрт Устава, додао је он.

На питање да ли је добио предлог Владе Црне Горе да почну разговори о раздруживању по тзв. чешкословачком моделу, Коштуница је рекао да није било никаквих формалних иницијатива те врсте, "а и када би до ње дошло она би имала једну суштинску ману: значила би директно кршење слова и духа Уставне повеље".

Осврнувши се на предстојеће изборе на Косову и Метохији, Коштуница је поновио да би Срби и неалбанци, уколико би добили неопходне институционалне гаранције зарад своје сигурности, права и пуког опстанка, били охрабрени да изађу на парламентарне изборе, "јер без тога избори за њих немају смисла".

Он је подсетио да Уставна повеља предвиђа само да се статус држава чланица може мењати три године од ступања на снагу Уставне повеље и то иступањем из државне заједнице после одлуке донете на референдуму.

"Полазећи од предлога изнетих у плану владе Србије и у УНМИК-овом Оквиру за реформу локалне самоуправе, треба учинити све, уз учешће свих релевантних чинилаца - Контакт групе, шефа УНМИК-а, Београда и Приштине - да се дође до решења које би омогућило безбедан, нормалан живот и повратак Срба и неалбанаца на Косово и Метохију, а самим тим учинило њихово учешће на изборима и у косовским институцијама смисленим".

"Дакле, не може пре три године и не може на било који други начин, осим референдумом", рекао је Коштуница додавши да, ако дође до ре- ферендума, он мора најпре бити ствар договора ре- левантних политичких снага у самој Црној Гори. Прво морају бити одржани непосредни избори за Скупштину државне заједнице, а затим, најмање годину дана касније, може, али не мора бити одржан референдум о иступању из државне заједнице. Непосредни избори су, дакле, предуслов за евентуални референдум, истакао је Коштуница. "Чешко-словачки модел, који се у последње време помиње код нас, односи се на другачију историјску ситуацију, поред тога што су односи измеду Чеха и Словака нешто сасвим друго у

Iskra I. oktobar 2004

"Без тога данас нико нема морално право да их из Београда наговара да изађу на изборе", нагласио је Коштуница. На питање да ли постоји могућност да се оптуженима за ратне злочине суди у нашој земљи, премијер Србије је рекао да није реч само о могућности, већ и потреби да ти процеси започну у СЦГ. Неки процеси су започели, у суседним земљама [Хрватској] то је већ пракса, а и сам Хашки трибунал наговештава такву оријентацију, рекао је

9


ТРИФКОВИЋ: ХАГ - „БЕЗ ПРАВДЕ И ИСТИНЕ". Разлог је наравно зазирање Трибунала од могућности да Милошевић успешно води своју одбрану у постојећој фази суђења. "Односно да кроз довођење сведока по свом избору, кроз њихово испитивање, укључујући веома угледне личности из западног дипломатског, политичког и медијског естаблишмента доведе у питање тврдње оптужбе, које као што смо видели у протекле две године, остају недоказане. Ово што је Трибунал урадио је још један доказ да је то институција која нема правду и истину као свој циљ, већ само да на простору бивше Југославије, кроз квази правни систем верификују политичке тежње земаља, пре свега ЕУ и САД. Пада у очи да су се чак и двојица адвоката из Велике Британије, које је суд именовао као браниоце... бунили против те одлуке у овом тренутку. Они су сматрали да би њоме била створена основа за жалбу, за апелациону процедуру после доношења пресуде Милошевићу - која је, можемо слободно рећи, већ унапред написана и ковертирана. Такође је интере- сантно да већи број сведока који су имали намеру да се појаве као сведоци одбране и одазвали Мило- шевићевом позиву да дођу у Хаг, сада одбијају да дођу јер сматрају да би њихово учешће... под овим условима само дало кредибилитет једној институцији која је потпуно дискредитована и која сада води суд- ску фарсу првог реда.” (Б. Боројевић, Сусрет поне- дељком, 15.9.2004).

Нема р аздр уживања ... Коштуница, указавши да проблем представљају већ подигнуте оптужнице, "али и у том случају било је примера трансфера на домаће судове, такође у суседној Хрватској". Он је оценио да прилика мора бити пружена и домаћим судовима, "утолико што оснивач Хашког трибунала - Савет безбедности - наговештава привођење крају његовог рада". "Најзад, са праксом треба да започне суд који не би судио за ратне злочине почињене само у појединим земљама, већ у свим земљама света. Реч је, наравно, о Међународном кривичном суду", казао је Коштуница. Осврнувши се на истрагу о убиству главног и одговорног уредника "Дана" Душка Јовановића, Коштуница је нагласио да се до истине мора доћи и да верује да ће сви учесници овог злочина бити приведени правди. "Верујем и да је откривање пуне истине интерес свих и у Црној Гори и у државној заједници. Имајући у виду природу државне заједнице и надлежности држава чланица, мислим да би право- судна или вансудска истрага дала пре резултата, уколико би се одвијала у самој Црној Гори", закључио је Коштуница у интервјуу "Дану". РТС, 3. септембар 2004.

10

ИЗБОРИ: БОГДАНОВИЋ (ДС) 32,9, ВУЧИЋ (СРС) 29,8 ОДСТО. У другом кругу за градоначелника Београда наћи ће се Ненад Богдановић и Александар Вучић, процена је ЦЕСИД-а. На трећем месту је кандидат ДСС Зоран Дракулић (15,2 одсто). Кандидат Демократске алтернативеСоцијалдемократске партије Небојша Човић је четврти са (5,9), а на петом кандидат Покрета снага Србије Јасмина Митровић-Марић (5,5), проценио је ЦЕСИД. Кандидат Социјалистицке партије Србије Жарко Обрадовић освојио је 3,5 одсто, Г17 Плус Бранка Бошнњак 2,8, кандидат Српског покрета обнове Драган Којадиновић 1,5, а Народне демократске странке Слободан Вуксановић 1,4 одсто. То су резултати са око половине узорка који прегледа ЦЕСИД. Искуство показује да евентуалне промене на остатку узорка неће бити велике. Излазност бирача у Београду је око 35 одсто. Према првим резултатима, ДС ће у Скупштини Града Београда имати 32 мандата, СРС 27, ДСС 13, СПС 5, Г17 Плус 5 и ПСС такође пет. (Б92, Бета,19.9.2004.)

О Косову... бирачког тела, његовог срубљивања на статус ста- тиста у политичком процесу. Мислим да би далеко било разумније да статус 'парије’, статус недодирљивих, имају оне странке које су биле саучесници у илегалном изручењу Слободана Милошевића хашкој инквизицији. Реч је наравно о човеку о коме су моја мишљења позната и који би вероватно требало да буде у затворско ћелији, али београдској, требало би да буду недодирљиве и за сваку владајућу коалицију неприхватљиве оне странке које су биле саучесници у даљој криминализацији Србије после 5. октобра, у њеној деиндустријализаци- ји, у распродаји њених економских ефектива и ресур- са, власницима криминалног или неизвесног порекла и у процесу разградње земље до тачке где би и када и како њен потенцијал могао да буде повраћен. То су странке и личности које треба да буду проскрибоване и искључене из политичког живота ове земље на дуге стазе. Радикали су неке грешке направили, али те грешке у поређењу са овим киксевима, кикс је само оно што није промишљено и намеравано, су наивне играрије. Да ли се слажете са мишљењем да је реч о патриотској странци? Апсолутно је реч о странци која је не само на реторичком плану изразито патриотска. Требало би испробати те њене декларативне намере и у пракси и у сваком случају то би био и за ДСС добар адут у кон- такту са тзв. међународном заједницом да указују да би даља политика завртања руку, уцењивања и трети- рања Србије као монете за поткусуривање значила да у неком догледном року више чак ни о двојној коали- цији не би било реч, већ сасвим извесно и о влади само једне странке, а то не би била ниједна од тзв. страна- ка демократског блока. Из интервјуа Др Срђе Трифковића

Часопис ТЕПОЛИТИКА" 21.6.2004.

Iskra 1. oktobar 2004


AMERIČKI PRIJATELJI ČEČENACA Odlučnost vašingtonskih neokonzervativaca za rat protiv terora isčezava kad je u pitnaju Čečenija, jer su njenu stvar učinili svojom. Ogroman pritisak nagomilan je iza gledišta da je predsednik Putin nekako glavni krivac za zastrašujuća događanja u Severnoj Osetiji. Parole i naslovi kao „Žalost postaje Ijutnja", „Oštre reči vladi", „Gomila se kri- tika Putina" obiluju, dok se televizijski i radio reporteri u Beslanu guraju u etar da kažu kako narod tamo krivi Moskvu koliko i teroriste. Pojavili su se brojni uvodnici koji nas ohrabruju da shvatimo kako kaže Sunday Times - „podložne uzroke" čečenskog terorizma (obično ruski autoritarizam), dok naširoko upotrebljena reč „ustanici" da se opišu Ijudi koji ubijaju decu pokazuje iznenađujuću širokogrudost u suočenju sa krajnjom bru- talnošću. Pažljivije ispitivanje pokazuje da iza tzv. „gomila- juće kritike" stoji specifična grupa ruskog političkog spek- tra - i njihovi američki podržavaoci. Vodeći ruski kritičari Putinovog rukovođenja Beslanske krize su pro-SAD poli- tičari Boris Nemcov i Vladimir Riškov - Ijudi povezani sa ekstremnom neoliberalnom reformom tržišta koja je tako ruinirala rusku privredu pod miljenikom Zapada Borisom Jeljcinom - i Moskovski centar Karnegi fondacije. Finansirana od strane svoga glavnog stana u Njujorku, ova uticajna ustanova - koja deluje zajedno sa vojno- političkom Rand korporacijom, na primer, u pripremi poli- tičkih р1апота o ulozi Rusije da pomogne SAD u restruk- turiranju „Šireg Srednjeg istoka" citirana je više puta poslednjih dana okrivljjući Putina za čečenska zlodela. Ovaj centar bio je, takođe, revnostan poslednjih meseci u osporavanju moskovske tvrdnje o vezi između Čečenaca i al Kaide. Ovi Ijudi u bitnom zagovaraju istu liniju kao i sami čečenski lideri, kao Ahmed Zakajev, londonski izbeglica koji je juče pisao na stranicama ovog lista. Druge prominentne ličnosti koji koriste čečensku pobunu kao motku kojom tuku Putina uključuje Borisa Berezovskog, ruskog oligarha, koji je, kao i Zakajev, dobio politički azil u ovoj zemlji, mada ga ruske vlasti traže zbog brojnih zlodela. Moskva je često optuživala Berezovskog da je finasirao čečenske pobunjenike u prošlosti. BBC i drugi mediji na sličan način sugeriraju da je ruska televizija umanjivala Beslansku krizu, dok su je samo zapadne tv mreže prenosile uživo, iz čega se zaključuje da je Putinova Rusija strogo kontrolisana poli- cijska zemlja. Ali ovo gledište o ruskim medijima je upravo suprotno utisku koji sam ja stekao dok sam gledao CNN i rusku televiziju u toku poslednje nedelje: ruski tv kanali davali su daleko bolje informcije i slike iz Beslana nego njihovi zapadni konkurenti. Ova oštrina prema Putinu može se izgleda objasniti činjenicom, da je u SAD vodeća grupa koja zastupa čečensku stvar, Američki komitet za mir u Čečniji (ACPC). Listu samostilizovavanih „uglednih Amerikanaca" koji su njegovi članovi čine imena najprominentnijih neokonzervativaca koji inače tako oduševljeno podržavaju ,,rat protiv terora".

Iskra 1. oktobar 2004

Tu su Ričard Perl, po zlu poznati savetnik Pentagona; Eliot Abrams iz Iran-kontra afere; Kenet Adelman, bivši SAD ambasador u UN koji se angažova za invaziju Iraka predviđajući je kao „1ак zalogaj"; Midž Decter, biograf Donalda Rumsfelda i direktor desne Hertejdž fondacije; Frank Gafni iz militarističkog Centra za bezbednosnu politiku; Brus Džakson, bivši oficir vojne obaveštajne službe i jedno vreme potpredsednik Lokid Martin kompanije, a sada predsednik SAD NATO komiteta; Majkl Ledin iz Američkog preduzetničkog instituta, nekadašnji obožavalac italijanskog fašizma, a sada vodeći zastupnik promene režima u Iranu; i R. Džejms Vulsi, bivši direktor CiA, jedan od vodećiih navijača u pozadini plana Džordž Buša za remodeliranje musliman- skog sveta po SAD nacrtu. ACPC uporno podržava ideju da čečenska pobuna pokazuje nedemokratsku prirodu Putinove Rusije i organizuje podršku čečenskoj stvari podvlačeći ozbiljnost povreda Ijudskih prava u malenoj kavkaskoj republici. Upoređuje čečensku krizu sa drugim pomod- nim „muslimanskim" slučajevima, Bosna i Kosovo - su- gerirajući da samo međunarodna intervencija na Kavkazu može tamo da stabilizuje situaciju. ACPC je ovog avgusta pozdravio dodelu političkog azila u SAD i finansijsku podršku SAD vlade, llijasu Ahmadovu, mi- nistru spoljnih poslova u opozicionoj čečenskoj vladi, čoveku koga Moskva smatra teroristom. Pošto dolaze iz obe glavne političke partije, ACPC članovi predstavljaju kičmu spoljne politike SAD establišmenta i njihovi stavovi su stvarno ovi SAD administracije. Mada je Bela kuća osudila uzimanje taoca u Beslanu, njen služben stav ostaje da čečenski sukob mora da bude politički rešen. Prema članu ACPC-a, Čarlsu Ferbanksu sa Džon Hopkins Univerziteta, SAD će sada povećati pritisak na Moskvu da ostvari političko pre nego vojno rešenje - drugim rečima da pregovara sa teroristima, politika koju SAD odlučno odbacuje na drugim mestima. U Rusiji se čak tvrdi da je i sam Zapad na neki način pozadi čečenske pobune i da je namera te podrške da oslabi RusijuJ da je istera sa Kavkaza. Činjenica da se veruje da Čečeni upotrebljavaju Pankisi tesnac kao svoju bazu u susednoj Gruziji - zemlji koja se nada da pristupi NATO-u i ima ekstremno pro-američku vladu i gde SAD već imaju znatno vojno prisustvo - samo ohrabruje takve špekulacije. Izgleda da je čak i sam Putin poverovao u takvu ideju u svom intervjuu sa stra- nim novinarima prošlog ponedeonika. Dokaze o takvom zapadnom udelu bilo bi teško dobiti, ali zar je ikakvo čudo da Rusi postavljaju sebi takva pitanja, kada isti Ijudi u Vašingtonu koji zahtevaju upotrebu nadmoćnih vojnih snaga protiv tzv. terorističkih neprijatelja Amerike, takođe insistiraju da Rusija kapituli- ra pred svojim teroristima? The Guardian, 8.9.2004. John Laughland <guardian.co.uk> Britanski poverenik Helsinške (Prevod - „Iskra") grupe za Ijudska prava

11


POST MORTEM ON YUGOSLAVIA (II) OBDUKCIJA NAD JUGOSLAVIJOM Monsieur Michel Collon . Vašington našao soluci- ju: ,,Da podelimo Irak kao što smo podelili Jugoslaviju”. A posle će sve ići glatko - prognozirali su „mudraci i žreci” Nove Imperije. I Amerikanci nađoše rešenje: „Podeliti Irak na tri majušne državice, zatim ih međusobno zavaditi da se satiru. Zar ovo ne podseća na neki raniji slučaj, tako bar izgleda. Nije ovo prvi put da se nešto slično dešava. Njujork Tajms objavio je u svom uvodniku 25. novembra 2003. napis Leslie Gelbs-a, vrlo uti- cajnog čoveka, koji je do nedavno predsedavao sastanku Council of Foreign Affairs (Savetu za spoljne poslove) trust mozgova, skupa sa CIA, ministrom spoljnih poslova i neko- liko valikih tajkuna multi nacionalnih kompanija." Gelbsov plan ukratko: „Rascepati Irak u tri mini- jatume državice: Kurdski deo na severu, Suni u centru, Sijate u južnom delu. Šta su ciljevi? Koncentrisati najviše novca i trupa tamo gde će ostvariti najbrže najbolji učinak sa Kurdima i Sijatima. Amerika bi tada bila u stanju da povuče najveći deo svojih snaga iz takozvanog Suni trougla na severu i zapadu od Bagdada. Amerikanci bi onda mogli da čekaju na reakciju nemimo svadljivih Suna u čijem trouglu nema nafte i priho- da od nje, koji bi umirili njihove ambicije, te će shodno tome trpeti i konsekvence”. Ukratko: oslabiti centralnu državu oko Bagdada, jer su Suni uvek oponirali američkom imperijaliz- mu. Stari izraelski plan „Mi smo odbacivali CIA plan, koji je bio među nama poduže vremena i diskretno se ponovo pojavio u septembru 2002. Ustvari podela Iraka bio je stari izraelski san. Tokom 1982. Oded Yinon zvaničnik ministarstva spoljnih poslova Izraela pisao je: „Razbijanje Iraka za nas je mnogo važnije od razbijanja Sirije u kratkom vremenskom roku. Iračka sila najveća je opasnost sa kojom se Izrael suočava. Iračko-iranski rat gotovo je razbio Irak i doterao ga do samog kraja. Arapsko međusobno trvenje pomaže nam da ubrzamo naše napore na razbijanju Iraka u male i različite komade.”

U Iraku je takođe slična situacija. Tri glavna dela na- roda ne žive u svojim od tuđina određenim regionima, već su najvećim delom izmešani. Pri svemu ovome, Gelbsu je vrlo dobro poznato da će ustanovljenje njegovog nacrta prouzroko- vati još jednom „etničke sukobe”, možda i građanski rat. Gelbs cinično izjavljuje da region u centru Iraka (narod) može posegnuti za kažnjavanjem znatnih manjina, Kurda i Šijata, koje su tu ostale. Ove manjine moraju imati vremena i mogućnosti da se nagode i odluče, te da krenu na sever ili jug. Ovako će više od milion naroda biti primoran da se seli iz kraja gde su rođeni i odrasli. Ali g. Gelbs ne smatra ovo pre- seljavanje nikakvom glavoboljom, ukoliko služi američkom cilju kolonijalne dominacije. A nije li baš slučaj Jugoslavije ovo posvedočio? Istina, po mišljenju g. Gelbsa građanski rat u Jugoslaviji bio je „veliki uspeh” za Ameriku, jer je uspela da razbije jednu zemlju koja je pružala otpor multinacionalnim korporacijama i američkom kolonijalizmu. Ova priča nas vodi u teoriju „čiste rasističke države”! Za Gelbsa slučaj Jugoslavije je presedan sa puno nade. Cudnovato zaista, nije li nama rečeno da je Amerika intervenisala u Jugoslaviji da spreči „etničko čišćenje”! Ne, ni najmanje, ako etničko čišćenje služi američkom kolonijaliz- mu. Etnički ćiste države dobro su došle, ako to služi američkim interesima planovima g. Gelbsa. On zamera Titu što je nabio u jednu državu ‘sve narode’. Govoreći o etničkom čistunstvu, g. Gelbs nas vodi ‘prirodnim državama’, što Irak nije, a zaboravlja da njegovo teorisanje vodi hitlerovskom rezonovanju ,J?in Volk, Ein Reich, ein Fiirer”\ Sličnu teoriju su adoptirali i Cionisti koji sanjaju o čišćenju Izraela od Arapa. U Jugoslaviji teoriju o rasnom čistunstvu držali su Tuđman i Izetbegović i donekle Karadžić, ali Zapad je podržavao samo prvu dvojicu. Istina je da su rasizam i etničko čistunstvo potpuno uredu ukoliko to služi američkom imperijalizmu. Amerika je usvojila pravilo: prvo podeli i zavadi, a onda podčini. Ovome služi i metod Britanije u slučaju podele Irske, Indije i Pakistana. Uticajni Zbigniew Brzezinski

Tako Gelbs hoće razbijanje Iraka transformiranjem seveme kurdske i južne šijatske većine u samoupravne regione, omeđene granicama što je bliže moguće etničkoj stvamosti? Zar nije ovakav metod prouzrokovao u Jugosla- viji građanski rat i krvoproliće? Ovo se desilo jer su sve republike Jugoslavije sadržavale značajne narodnosne ma- njine, a pokazalo se da podele nisu moguće bez nasilnog čišćenja - izgona stanovništva (što je posebno godilo američkom srcu, ukoliko se izgon odnosio na Srbe - naša primedba). Zbog toga su Berlin i Vašington potajno finansirali, naoružavali i podsticali rasistički ekstremizam. I Berlin i Vašington su žudeli za stanjem u vreme Drugog svetskog rata, podržavajući vlast neo-ustaštva. Ovoga radi građanski rat je bio neizbežan, jer su Međunarodna banka i Monetarni fond survali Jugoslaviju u ekonomski ponor. A sve ovo, da se Jugoslavija privoli i glavu prikloni dolazećem triumfu neo-liberalizma”.

On zagovara teoriju o osvajanju i podeli Rusije u tri države da bi tako izolirao Moskvu od izvora nafte. CIA ima ‘svoj vlastiti plan’ o podeli Saudijske Arabije. U vreme kad velika politika i ekonomski jake države organizuju „balka- nizaciju” drugih država oko Evroposke unije, zato što ne žele američko pokroviteljstvo, u američkoj spoljnoj politici nema načelnosti, već samo pragmatizma. Praktikovanje otpora etničkom čišćenju jednog dana, a već sledećeg pokroviteljstvo rasističkog čišćenja. Slučaj Kurda to potvrđuje. Jednog dana je bolje za Kurde da ostanu u Turskoj pod vojnim režimom, a sledećeg za Ameriku je bolja zasebna država Kurda, zasno- vana na načelu „samoopredeljenja”. Amerika se prirodno (i lažno) predstavlja kao donosioc demokratije, dok se na drugoj strani zalaže za čisto rasističko - fašističko uređenje, tamo gde njoj to pogoduje. Rečju, Amerika je nosioc i donosioc haosa i rasula. (Nastavak na str. 14. 2. stubac)

12

Iskra 1. oktobar 2004


Шта се заиста дешава у Рашкој области

РАТ ЗА САНЏАК Иза политичке борбе за власт у Новом Пазару исламски јуришници под- стичу Бошњаке на интернационапизацију муслиманског питања у Србији Заседе, барикаде, оружани обрачуни... То су само неке од слика из Новог Пазара које су обишле свет. Званични државни органи и лидери зараћених муслиманских партија у Санџаку у првим реакцијама утркују се да докажу да се ради "о обичном међупартијском сукобу, нешто жешћој борби за општинску власт и неодговорном понашању поједи- наца, које треба казнити”. - Јасно је зашто лидери муслиманских партија у Новом Пазару настоје да минимизирају крваве догађаје, да их обуку у политичко рухо и пребаце на терет појединаца. Неспорно је, чак, да су и Сулејман Угљанин и Расим Љајић спремни да жртвују по неколико својих следбеника, само да одвуку пажњу од праве позадине догађаја у Санџаку, а то су припреме да се и питање муслимана, или, како себе називају - Бошњака, интер- национализује и стави на дневни ред пре решавања коначног статуса Косова - каже за НТ извор близак једној српској тајној служби, који нема овлашћење да говори јавно. Спајају "зелену трансверзалу” Он се у чуду пита зашто надлежни органи Србије "не изађу са истином”. Јер, како каже, још пре ових догађаја имали су информацију о свему што се спрема у Санџаку. Оружани обрачун Угљанинових и Љајићевих следбеника само је потврдио извештаје наших тајних служби "да су милитантни муслимани у Санџаку наоружани и дугим цевима” и да се спре- мају, подстакнути и потпомогнути од разних исламистичких организација, да се боре наводно за своју аутономију, а у ствари за спајање "зелене трансверзале” од Косова, преко Санџака до Босне. Наш извор каже да се међумуслимански оружани обрачуни користе и за застрашивање преосталог малобројног српског становништва у Новом Пазару, Сјеници и Тутину. Закључује да недавни обрачун Угљанинових и Љајићевих следбеника "никако не треба изоловано посматрати”, већ сагледати "које су све исламистичке групације присутне на том простору” и какви су им циљеви, и додаје да је неоспорно да су екстремне муслиманске групације у Санџаку искористиле тренутак да упозоре

Iskra 1. oktobar 2004

демократски опредељено муслиманско становниш- тво и његове лидере "да не шурују превише са Београдом”. Да би смо сазнали шта се тачно дешавало у Новом Пазару, обратили смо се лидерима тамошњих муслимана. Сулејман Угљанин, председ- ник СДА, и његови сарадници најпре нису имали времена за разговор, затим су тражили написана питања, а онда ни на њих нису одговорили. Зашто, нису образложили до закључења овог броја. Телефонска објава рата Расим Љајић, председник Санџачке демо- кратске партије (СДП) и актуелни министар за етничке заједнице и људска права СЦГ, каже за НТ да "нема никаквог раскола у Санџаку, јер се он већ одавно десио”: - Све је инспирисано тиме што је Угљанин у Новом Пазару кандидат за градоначелника. Одлучио је да сав улог стави на коцку - ово је за њега борба на живот и смрт! Пораз би представљао крај његове политичке каријере, дефинитивно би изгубио све позиције у бошњачком политичком кор- пусу. Годинама већ дели Бошњаке причом о навод- ним патриотама, борцима за националне интересе и издајницима... Као очевидац суботњих дешавања испред седишта његове странке, Љајић описује за НТ оно што је видео: - Чуо сам сирене, а одмах затим и пуцањ. На мах, учинило ми се да је реч о сватовима. Међутим, одјекнуо је прави рафал. Погледам кроз прозор, видим човека у зеленом оделу који је упе- рио пиштољ према нашем активисти. После су га они препознали, реч је о човеку из села Себечово, код Тутина. Затим настаје хаос: туча, ломљава, обрачун... Истрчавају још двојица из комбија и почињу да пуцају. Као одговор, припуцали су и момци из агенције за обезбеђење коју ангажујемо, али у ваздух плашили су се да нападачи не упад- ну у зграду. Полиција је стигла тек кроз пола сата. И у недељу увече дошло је до сукоба између присталица СДА и СДП, открива Љајић: - Поново су пролазили поред наших прос- торија, псовали, гађали камењем. Спремни су на све! СДА не бира средства да остане на власти! Сат пре пуцњаве, потпредседник општине Нови Пазар, господин Фочић из СДА, зове Касима Зоранића, председника Либералнобошњачке организације Санџака, партије која је у савезу са нама, и каже: "Ја вам објављујем рат!” Вехабије у позадини Љубиша Јовашевић, савезни посланик ДСС,

13

\


ПРЕКИНУТО СУЂЕЊЕ МИЛОШЕВИЋУ Судско веће Хашког трибунала је донело одлуку да суђење Слободану Милошевићу прекине на четири недеље. То време је дато наметнутом браниоцу Стивену Кеју да припреми сведоке одбране, одлучило је судско веће... Скоро паралел- но са расправом у Хашком трибуналу, у Београду сведоци одбране најављују да се неће појавити док суд не промени одлуку о "наметању" адвоката оптуженом... На питање да ли би “желео да има четири недеље за припрему", Кеј је одговорио "Свакако". Овај његов одговор је главни разлог за одлуку суда да суђење бившем југословенском председнику Слободану Милошевићу буде преки- нуто до 12. октобра... Али, судско веће је остало при одлуци да ће суђење бити настављено тако што ће главно исптивање водити Стивен Кеј. Одбијен је и захтев за поновне лекарске прегледе Слободана Милошевића. Стивен Кеј је предочио да му суд није доставио ни основне информације о сведоцима, попут адреса. (Б92, 15.9.2004).

Рат за Санџак ... каже за НТ да у Санџаку постоји константан сукоб између СДА и СДП: - По свему судећи, овај окршај је последи- ца губљења нерава Угљанинових присталица. Битно је што српска страна ни на који начин не подстиче нити учествује у сукобу. Очигледно је да на овом делу државне територије мора да се уведе ред. Љајића подржава углавном градско становништво, интелектуалци, а Угљанина је у претходном перио- ду подржавао слој приградског и сеоског становништва. Јовашевић не искључује могућност да иза ових дешавања стоје одређени радикални исла- мистички кругови, вехабије: - Садашње седиште вехабија је у Пећи. Не знамо да ли они стоје иза Угљанина, али одређени милитаризам, приметан у оквиру политичких фор- мација које предводи Угљанин, може да буде крај- ње индикативан у смислу његове везе са вехабија- ма. Државни органи треба да саопште праву истину. Царује шверц са Косовом У Новом Пазару званично живи око 85.000 људи, а процењује се да их има и целих 100.000. Од тога су 80 одсто муслимани, а 20 одсто Срби. У целом Санџаку има 440.000 становника, скоро под- једнак број Срба и Црногораца и муслимана. Привреда је у паду. После друштвених, крахирала су и многа приватна предузећа. Царује шверц са Косовом. Заштитни знак новопазарских богаташа су најновији "мерцедеси” и велелепне грађевине. НЕДЕЉНИ ТЕЛЕГРАФ, 15.9.2004. М. А. - Б. Б. бр. 438 <nedeljnitelegraf.co.yu>

14

Преговори СПЦ са МПЦ? У Скопљу се тврди да је на крају редовне седнице Сабор СПЦ, 8. септембра, одлучио да заустави све црквене судске процесе против чланова Синода МПЦ и да са македонским цркве- ним великодостојницима настави прекинуте пре- говоре. (Вести, Франкфурт - 12.9.2004.).

Post mortem . . . Opasnost od teorije koja se izvozi kroz ceo svet Opasnost od ove lažne teorije ide mnogo dalje od granica Jugoslavije. Najveći broj država u svetu danas jesu „multietičke”, a pametni ljudi smatraju ovo obogaćenjem sop- stvene kulture. Ali, gde iz pragmatičnih razloga preoivlada teorija „etički čiste” države, Amerika će naći povoda da razbi- je u komade takvu „višenacionalnu” državu, ako bi joj se usprotivila. Vašington je nameran da ne poštuje međunarodno pravo i suverenitet države (zakon mu u topuzu leži - naša pimedba). Amerika je spremna da uradi kroz ceo svet, ono što je učinila sa Jugoslavijom i Avganistanom. Nažalost, levičari na zapadu su iz najgorih motiva dozvolili Americi da ovo čini. To treba zaustaviti. Vreme je da se proceni nesrećni savez zapadnih levičara sa SAD u stvarima Jugoslavije i Avganistana. Ako bilo ko želi da se odupre globalnom ratu, ili, bolje rečeno, pretvaranje sveta u globalnu koloniju, vreme je da se ustane u odbranu suvereniteta Trećeg sveta, kako je sadržan u UNO POVELJI. A SAD namerava da to razbije. Poziv na otpor Autor Post Mortem Jugoslavije, kaže: „U bitnosti Gelbsov plan hoće da surva Irak u dugi građanski rat, da bi time spasao SAD kolonijalnu politiku u Iraku i da uzgredno drpi iračke izvore nafte. Američki plan podele zavađenog Iraka ima cilj da demonizuje Sune (kao što je demonizirala srpski narod u raspadu Jugoslavije) da bi tako skrhala otpor dolazećem imperija- lizmu. Da li će Vašington ostvariti Gelbsov plan? Postoji strah da bi irački Šijati mogli prići Iranu, te tako ojačati najsnažniju armiju na Srednjem Istoku. A bojazan postoji da bi iračka kurdska država mogla postati povod da se Kurdi odvoje od Turske, uvažavanog strateškog saveznika SAD na raskršću Balkana, Kavkaza i Srednjeg istoka. Ako se, pak, irački otpor nastavi i uspe da sjedini iračke delove, uključujući Šijate, onda bi američki plan da razbije Irak propao. Jugoslovenski presedan mora da služi kao svečana opomena. Survati druge države u sličan haos, takva drama nije u izgledu. Ali, obzirom da je Buš razuzdao velike nove opasnosti kroz ceo svet, on ustvari oživljava mrtve fašističke teorije. Ovome se mora dati otpor ujedinjenjem protiv američke politike diljem sveta. Neka hrabri otpor u Iraku posluži za primer i pored toga što masovni mediji nazivaju Iračane „teroristima”. Irački otpor sputava Bušove namere da napadne Iran, Siriju, Severnu Koreju i Kubu u jednom zamahu i o jednom trošku. To donekle pokazuje svetu da je SAD „tigar od papira”. Optimizam posle „oslobodjenja Bagdada” nije se ostvario - rat nije završen, rat je tek otpočeo!"

Staniša R. Vlahović

Iskra 1. oktobar 2004


Den Hag - drugo poluvrijeme

MANIFESTACIJA AD HOC PRAVDE Dok rad sudskih pretresnih vijeća prati ocjena Žalbenog vijeća, sa mogućnošću izuzimanja mišljenja pojedinog sudije ili sudija još u prvostepenom postupku, izmjene konačne presude - tužilac Međunarodnog suda sam predlaže odluku o progonu pojedinih lica i za svoj rad ne odgovara bukvalno nikom, nego (eventualno) svojoj savjesti. Zbog toga se desilo da su pojedini sukrivci za rat ostali van domašaja pravde (kao Tuđman i Izetbegović) lako se protiv njih navodno vodila istraga. Poznato je da je Račanova vlada svojevremeno preuzimajući funkciju morala platiti jednoj advokatskoj kući iz Njujorka svotu od preko 27 miliona USA dolara radi lobiranja u korist "oca hrvatske nacije" i odugovlačenja izviđajnog postupka do prirodne smrti

cija: 1106, 1239, 1422, 1431 i 1481) osnovao Međuna- rodni krivični sud za ratne zločine za prostor (kopneni, vazdušni i morski) bivše Jugoslavije i Ruande. Kao kritičan termin praćenja i procesuiranja određen je 1. ja- nuar 1991. godine, bez krajnjeg datuma za prestanak njegovog rada.

***

Sud je po svojoj koncepciji stručnog rada mješavina najpoznatijih svjetskih pravnih sistema, s tim da u procesnopravnom postupku preovlađuje anglosak- sonska škola prava.

Početak građanskog rata na tlu prethodne Jugoslavije prati i adekvatna medijska propaganda kao jedna od dimenzija rata na strani Slovenije, Hrvatske i tadašnje Republike Bosne i Hercegovine, jer je njihova samostalnost bila dio scenarija tadašnjih najjačih zema- Ija Zapadne vojne alijanse kojima je medijska "preparaci- ja" srpske nacije trebalo da bude stereotip za ono što će se desiti sa SFRJ, a finiširati "Bljeskom" i "Olujom" - stvarnim etničkom čišćenjem više od 700.000 Srba auto- htonih žitelja Hrvatske. Oni su sa 12% svedeni na 4,3 % pri posljednjem popisu, što je sasvim "pristojan" broj, koji više neće biti hrvatski problem, ni problem Vatikana. Godine 1942. fra Dominik Mandić, predstojnik hrvatskog katoličkog Zavoda "Sv. Jeronim" pri Vatikanu, šalje sličan projekat Ninčiću, ministru Kraljevske vlade u Londonu, kojim predlaže da se isele Srbi iz Dalmatinske, Slavonske i Bosanske Krajine i lociraju istočno od rijeke Bosne i Neretve u sklopu pravljenja novog projekta jugoslovenske konfederacije. Taj projekt realizovan je u potpunosti potpisom Dejtonskog mirovnog sporazuma, 1995. godine, ali bez konfederacije. U takvom ozračju, a na poticaj američkog Kongresa i tadašnjeg državnog sekretara Lorensa Iglbergera, decembra 1992. godine, data je inicijativa međunarodnoj javnosti da se formira sud za ratne zločine koji bi na neki način bio paralela sa Nirnbergom, s tim da je u realizaciji dugoročnih ciljeva Vatikana, američke i njemačke politike problem zločina "induvidu- alizovan", za razliku od suda u Nirnbergu i Tokiju poslije II svjetskog rata, gdje su krivičnim inkriminacijama bile obuhvaćene i nacional-socijalističke partije, fašistička udruženja itd. Pravda i donatori Na poticaj SAD, Savjet bezbjednosti je rezoluci- jom 827 od 25. maja 1993. godine (sa dopunama rezolu-

Iskra 1. oktobar 2004

Interesantne su sume budžeta samog suda, koji se po usvojenom i ažuriranom Statutu čl. 32 treba finan- sirati iz budžeta UN-a i "donacijama", od kojih su najiz- dašnije od SAD i Saudijske Arabije. Sam budžet se kreće od 276.000 USA dolara 1993. godine, 2001. dostiže sumu od 96.443.900 USA dolara, da bi za fiskalnu godinu 2004. dostigao sumu od fantastičnih 27l.854.600 USA dolara! Sud kao institucija ima 1.248 zaposlenih iz 82 zemlje svijeta, a njegova organizacija i način funkcionisanja, izbor sudija i ostalih organa detaljno predviđa Statut.

Ne ulazeći u način izbora stalnih sudija i sudija "ad litem" (lat.=za sudsku raspravu) činjenica je da su čl. 19 Statuta data ogromna ovlaštenja tužilaštvu i da ne postoje kontrolni mehanizmi koji bi mogli uticati na nje- gov rad. Istina (više formalno), dato je sudskom vijeću, odnosno nadležnom sudiji da da konačnu riječ o pokre- tanju izviđajnog postupka i progona, ali takva mogućnost ostaje u sferi teorije, jer nije poznato da su odbacivani krivični predmeti "zbog nedostatka dokaza" iako je do sada bilo oslobađajućih presuda, bilo u primarnom ili ponovljenom postupku. Dok rad sudskih pretresnih vijeća prati ocjena žalbenog vijeća, sa mogućnošću izu- zimanja mišljenja pojedinog sudije ili sudija još u prvostepenom postupku, izmjene konačne presude - tužilac Međunarodnog suda sam predlaže odluku o pro- gonu pojedinih lica i za svoj rad ne odgovara bukvalno nikom, nego (eventualno) svojoj savjesti. Zbog toga se desilo da su pojedini sukrivci za rat ostali van domašaja pravde (kao Tuđman i Izetbegović) iako se protiv njih navodno vodila istraga. Poznato je da je Račanova vlada svojevremeno preuzimajući funkciju morala platiti jednoj advokatskoj kući iz Njujorka svotu od preko 27 miliona USA dolara radi lobiranja u korist "oca hrvatske nacije" i odugovlačenja izviđajnog postupka do prirodne smrti. Osim toga, tužilaštvo je duboko "zaronilo" u poli- tičke vode, jer kako objasniti da van domašaja pravde ostaje većina onih koji su protjerali 700.000 Srba iz Hrvatske - izvršili zločin etnocida, ili kako to da se u inkriminaciji šestorice Hrvata iz BiH (Jadranko Prlić i ostali) ne nalazi inkriminacija za ubistvo preko 80 srpskih civila u martu - aprilu 1992. godine i devet pripadnika JNA u širem rejonu Kupresa, pored činjenice da je to učinila paravojska paradržave "Herceg-Bosne" i regu- larne vojske Hrvatske, dok su zločini nad muslimanskim civilima i vojskom opisani do detalja, kako po mjestu

15


Manifestacija ...

Владимир Путин

izvršenja, tako i po vremenu. Kosovo i kosovska situaci- ja je posebna priča, uostalom kao i mnoštvo drugih prim- jera. Sud "bez teksta" Ipak najteža situacija i za neobjektivnog pratioca haških zbivanja stoji u činjenici da je kompletno bivše državno političko i vojno rukovodstvo Republike Srbije završilo u haškom kazamatu, da Srbija još uvijek "duži" četiri generala koji se moraju naći u Hagu i da tu nije kraj haške priče. U takvom ozračju nastavljeno je "drugo poluvri- jeme" suđenja Slobodanu Miloševiću iznošenjem lične odbrane. Njegov nastup prvog dana je bio impresivan, ne samo radi iznošenja vrlo snažnih argumenata koji su bili ključni dokazi u rasturanju jedne zemlje i svaljivanju krivice na jedan narod. Raspolažući mnoštvom informa- cija, složenih logičnim metodološkim redom ostavio je "bez teksta" čitav prisutni personal, ali bogami i gledaoce pored malih ekrana. Zbog toga će ovih dana pomenuto suđenje dobiti novi zaplet. lako je čl. 21 tačka 4 pod d Statuta Međunarodnog suda data mogućnost optuže- nom da se sam brani, Tribunal je van svakih pravnih i moralnih normi odlučio da se Miloševiću odredi branilac po službenoj dužnosti "zabrinuti" jer su za njegovo zdravstveno stanje i dužinu trajanja samog procesa. Poenta je u nečem drugom. Ako je glavni prob- lem problem njegovog zdravlja, onda po svim Ijudskim moralnim i pravnim normama takav čovjek treba da bude smješten u bolnicu, jer nije moguće nekom suditi u "odsustvu" - bar to (zasada) nije predviđeno Statutom, nezavisno da li ima jednog ili deset advokata! U timskom radu njegove odbrane pripremljena su mnoga neugodna pitanja za svjetske moćnike koji treba da se pojave i kao svjedoci i time okrenuti ne samo tok suđenja nego i ozbiljno uzdrmati "zabetonirane" istine kao što je npr. priča o Srbima kao "agresorima" na vlastitu zemlju i "lošim momcima", rasturanje jedne suverene države (Jugoslavije) 90-ih godina van svih međunarodnih pravnih normi, cijena koštanja Dejtonskog sporazuma, uloga NATO-a u destabilizaciji Kosova, na koncu i uloga Rusije u jugoslovenskoj krizi, koja se našla u istoj ulozi kao zemlje NATO, svakako uloga Primakova i posebno Černomirdina u pregovorima NATO-a i SRJ. Kojaje bila cijena i šta je "plaćeno" Rusiji za davanje njene saglas- nosti na rezolucije Savjeta bezbjednosti da osude Srbiju i Srbe kao "agresore" do uvođenja genocidnih sankcija za jedan čitav narod i građane SRJ. Agresija na SFRJ i posebno na SRJ 1999. bio je "probni kamen" za američki imperijalizam koji je kuliminirao agresijom na Afganistan i Irak. U godini predsjedničkih izbora najmoćnije zemlje na svijetu, sve ono što za jednu ili drugu stranu u izbor- nom procesu može imati neugodne posljedice i ugroziti "američke interese" treba gurnuti pod tepih. Zato je naj- pogodnija gospođa Karla del Ponte jer je ona "potčinje- na" (samo) generalnom sekretaru UN-a, a ovaj, zna se odavno, u funkciji je američkog imperijalizma i zadužen za aminovanje onih nedjela koja radi ova moćna država po sopstvenom izboru, širom planete Zemlje. PATRIOT (RS), br. 133; 6.9.2004. <www.patriotmagazin.com>

16

Milan Stanić

ТЕРОРИСТИЧКИ AKT У БЕСЛАНИ НАПАД HA РУСИЈУ Председник Русије Владимир Путин оценио је терористички акт у Беслани као напад на Русију. Путин је ово изјавио у обраћању грађанима Русије преко телевизије. "То није изазов председнику, парламенту или влади, то је изазов целој Русији, читавом нашем народу. То је напад на нашу земљу” - изјавио је председник Путин. Владимир Путин је признао, да "уопште узев, ми нсимо испољавали разумевање сложенос- ти и опасности процеса који су се одвијали у соп- ственој земљи и у свету”. "У сваком случају, нисмо на њих адекватно реаговали. Испољили смо сла- бост, а слабе туку” - додао је председник. "Једни желе да од нас отргну комадић "што маснији”, други им помажу, рачунајући да Русија као једна од највећих нуклеарних држава још увек представља опасност за њих”, подвукао је Путин. "Зато, - нагалсио је он, - ту опасност треба уклони- ти. И тероризам је, наравно, само инструмент за постизање таквих циљева”. "Ми смо се не једном суочавали са кризама, побунама и терористичким актима. Али оно што се сада догодило је нечовечни и досад незабележени по својој свирепости злочин терориста", - казао је председник Русије. Он је нагласио, да се после распада СССР Русија нашла незаштићена ни са Запада, ни са Истока, а за стварање реално заштићених граница потребне су милијарде долара. "Без обзира на све тешкоће, ми смо успели да очувамо језгро тог гиган- та - Совјетског Савеза. И назвали смо нову земљу Руска Федерација” - казао је председник. "Сви смо ми очекивали промене. Промене набоље. Али за много штошта што се променило у нашем животу ми смо били неприпремљени. Зашто? Ми живимо у условима прелазне економике - који не одговарају стању и нивоу развоја друштва и политичког сис- тема. Ми живимо у условима заоштрених унутра- шњих конфликата и међуетничких противуреч- ности, који су раније оштро гушени владајућом иде- ологијом” - казао је шеф државе. "Ми смо престали да поклањамо дужну пажњу питањима одбране и безбедности, допус- тили смо корупцији да порази судску и правосудну сферу. Сем тога, наша земља, са некада моћним системом заштите својих спољних граница, за тили час се нашла незаштићена и са Запада, и са Истока” - истакао је Владимир Путин. "За стварање нових, савремених и реалнио заштићених граница отићи ће многе године, биће потребне милијарде рубаља. Али и овде бисмо ми могли бити ефикаснији, ако бисмо деловали благовремено и професионално” - казао је Путин. Москва, 4.9.2004.

РИА “Новости”

Iskra 1. oktobar 2004


BLISKOISTOČNI HORIZONTI SPOLJNE POLITIKE RUSIJE Pred nama se danas nalazi pitanje: da li je Bliski Istok potreban Rusiji, i da li je Rusija potrebna Bliskom Istoku? Rusija nikada nije napuštala taj region. To prak- tično i nije moguće učiniti. Celokupna istorija i kultura naše zemlje na ovaj ili onaj način skopčana je sa Istokom. Uz to, zbog formiranja nezavisnih država u Zakavkazju i Srednjoj Aziji Rusija i države Bliskog Istoka faktički su se našli u istom geopolitičkom prostoru. Stoga je i povećana njihova uzajamna zavisnost. Konflikti, koji tinjaju u tom regionu, na neposredan način zadiru u nacionalne interese Rusije, pre svega na Kavkazu i Srednjoj Aziji. Situacija, koja danas postoji na Bliskom Istoku, za Moskvu nije jednostavna, s obzirom na činjenicu da novi geopolitički realiteti ovde mogu biti formirani bez njenog učešća i bez dužnog uzimanja u obzir njenih interesa. Zato Rusija ne može dopustiti sebi da ostane po strani od događaja koji se tamo odvijaju. Aktivna spoljnopolitička uloga Rusije u tom regionu može da odi- gra pozitivnu ulogu u obezbeđivanju balansa snaga i interesa, da doprinosi uspešnom razrešavanju zaoštrenih regionalnih problema. Tim pre što su pozicije Moskve i većine arapskih zemalja o ključnim pitanjima razvoja političke situacije u regionu u celini podudarne. Značaj bliskoistočnog regiona za Rusiju još je i u tome, što je to jedan od osnovnih izvora energoresursa, značajno čvorište presecanja svetskih komunikacija i kapacitativno tržiste za plasman roba. U uslovima ubrzane evolucije sistema međunarodnih odnosa spoljna politika Rusije realizuje se u skladu sa sledećim principima: kontinuitet, modernizaci- ja, balans između željenog i ostvarivog u cilju osiguranja maksimalno povoljnih uslova za ostvarivanje unutrašnjih reformi. Spoljnu politkiku Rusije danas bi smo mogli okarakterisatri kao “multivektorsku”. Problem iznalaženja harmoničnog kombinovanja zapadnog i istočnog pravca sa aspekta jačanja autoriteta na međunarodnoj sceni i stabilizacije socijalnoekonomske situacije u zemlji postaje krajnje aktuelan. O tome je go- vorio i predsednik Rusije Vladimir Putin na susretu sa ambasadorima u Moskvi, jula 2004. godine. On je, između ostalog, apelovao na obnavljanje veza sa svim zemljama sa kojima Moskva ima davnašnje prijateljske odnose i u koje su u sovjetskoj epohi uloženi značajni materijalni i intelektualni resursi. Arapske države su upravo takve zemlje. Zahvaljujući sovjetskoj pomoći mnoge od tih zemalja uspele su da steknu političku i ekonomsku samostalnost, da započnu proces industrija- lizacije, stvaranja grana teške industrije i elektroener- getike. Od početka 60-ih godina prošlog veka arapske zemlje bile su glavni trgovinsko-ekonomski partner SSSR među svim zemljama u razvoju. Sve do raspada SSSR na njih je otpadalo oko

Iskra 1. oktobar 2004

30 procenata vrednosti sovjetskog robnog prometa sa svim zemljama Azije i Afrike i oko 20 procenata vrednos- ti sovjetske tehničke i ekonomske pomoći. Istovremeno, isporuke iz arapskih zemalja u potpunosti su pokrivale sovjetske potrebe u reeksportu nafte, nizu poljoprivred- nih proizvoda i proizvoda široke potrošnje. Arapske zemlje bile su i jedan od osnovnih kupaca sovjetskih mašina i opreme - oko 50 procenata ukupnog izvoza SSSR u zemlje u razvoju. Sem toga, desetine hiljada studenata iz arapsjkih zemalja sticalo je obrazovanje u SSSR. Odlazeći u otadžbinu oni su sobom nosili ne samo stečena znanja, već su vodili i supruge. Ti Ijudi i nji- hova deca su snažan Ijudski potencijal koji utiče na rusko-arapske veze. Međutim, nisu uvek bilateralni odnosi tekli po uzlaznoj liniji. Bilo je i perioda padova. Posle raspada SSSR nova Rusija je preživljavala teške trenutke. Bliskoistočna komponenta njene spoljne politike otišla je u drugi plan. Istovremeno, u promenjenoj geopolitičkoj situaciji arapske zemlje su na nov način doživljavale sebe i tragale za mestom na svetskoj areni. Odustajanje od pređašnjih dogmi i ideologije u spoljnoj politici Rusije neki predstavnici bliskoistočnih elita protumačili su kao signal za traženje novih saveznika, koji su sposobni da situiraju njihovu nacionalnu bezbednost. S druge strane, u ruskoj politikološkoj literaturi sve češće se počeo pojavljivati termin “marginalne zemlje”, u koje su svrsta- vani Irak, Libija, Sirija, Jemen, Sudan i niz drugih država. A upravo su tamo radile stotine, hiljade naših stručnjaka, tamo su ulagani značajni materijalni resursi koje su stvarale generacije Rusa. Danas su tržišta tih zemalja arena velike konkurentske borbe američkih i evropskih kompanija. Međutim, prisustvo Rusije na Bliskom Istoku, u vidu izgradenih u sovjetsko vreme elektrocentrala, brana, fabrika, škola, opremlejnih nalazišta nafte i gasa, zadržano je i do dana današnjeg. Sem toga, za mnoge na Bliskom Istoku Moskva kao i pre služi kao primer borbe za ekonomsku i političku nezavisnost, kao pouz- dani izvor političke i vojno-ekonomske pomoći. Pred Rusijom danas stoji zadatak kardinalnog preosmišlja- vanja politike u arapskom svetu i u celini na Bliskom Istoku, usklađivanje te politike sa potrebama ruskih unutrašnjih reformi ruske diplomatije u celini, kao i sa opštenacionalnim ciljevima. Rešavanje tog zadatka sagledava se u automatskom uspostavljanju predašnje strukture poli- tičkih i ekonomskih veza sa arapskim zemljama, pošto su se i Rusija, i Bliski Istok, i svet u celini, veoma prome- nili u poslednjih deset-petnaest godina. U novim međunarodnim uslovima bilateralna i regionalna sarad- nja moraju se razvijati na bazi pređašnjeg pozitivnog iskustva, ali uz novo poimanje kako ruskih, tako i arap- skih interesa. To se može postići ako postoji dobra volja sa obe strane. Obnavljanje u punom obimu odnosa sa

17


ТЕРОРИЗАМ СА ЗАШТИТОМ Трагедија у школи у Северној Осетији, експолозије и рушење два путничка авиона и самоубилачки бомбашки напад испред станице метроа у Москви разоткрили су, нема сумње, низ слабости у систему безбедности Руске Федерације, што је признао и председник Владимир Путин у говору грађанима Русије. Крвави расплет тродневне драме у школи у Беслану понегде на Западу је дочекан несхватљиво лицемерно, демонстрирајући по ко зна који пут политику "двоструких аршина”, кад је реч, како о глобалном, тако и свим облици- ма тероризма. То је она "опака” политика која изједначава жртве и злочинце, која терористе преко ноћи претвара у "борце за слободу” и обрну- то, зависно од краткорочних или дугорочних интереса појединих најмоћнијих земаља. У ту погуб- ну шему готово идеално се уклапа, најблаже речено, неумесна политизација масакра у основној школи у Беслану, у чему предњачи део британске штампе блиске Даунинг стриту број 10. И тако главни крвици за један од најстравичнијих теро- ристичких злочина у последњој деценији, нису чеченски екстремисти већ председник Путин и његова политика силе у Чеченији. Следећи ту логику за оних три хиљаде погинулих у кулама близнакињама у Њујорку нису одговорни Осама бин Ладен и његови исламски фанатици, већ искључиво Џорџ Буш и дугорочна политика САД на Блиском истоку и исламском свету. За злочине католичких и протестантских екстремиста у Ирској могао би се оптужити Лондон. Или Израел због бомбаша самоубица из редова Хамаса и Хезболаха. Врхунац те хипокризије без сумње је крајње неумесна изјава холандског министра иностраних послова Бернарда Бота, у својству председавајућег ЕУ, који је од Москве затражио објашњење за

Bliskoistočni... tradicionalnim ruskim partnerima na Bliskom Istoku i dalje unapredivanje saradnje sa “novim prijateljima” - Saudijskom Arabijom i drugim monarhijama Persijskog zaliva - doprinosiće jačanju uloge Rusije u regionu kao značajne ekonomske i političke snage. Tim pre što Rusiju kao i pre doživljavaju kao tradicionalno prijateljsku zemlju i povoljnog ekonomskog partnera. To su u više navrata izjavljivali mnogi arapski lideri. I, kako pokazuje iskustvo niza ruskih kompanija u arapskim zemljama, njima polazi za rukom da obezbeđuju tehnološki konti- nuitet. Međutim, glavni zadatak danas nije obnavljanje starih veza, već traganje za novim sferama saradnje sa zemljama Bliskog Istoka. RIA “Novosti, 25.8.2004. Specijalno za Artel-Geopolitiku <artel@tehnicom.net>

18

Mihail MARGELOV predsednik Komiteta za međunarodne odnose Saveta Federacije

крваво решење кризе талаца у Беслану. Иако је касније покуашо да се одбрани објашњењем да је реч о "неспоразуму”, штета није потпуно отклоње- на. Управо је политика "двоструких стандарда” један од главних узрока ширења међународног тероризма. Савет безбедности је, истина, осудио узимање талаца као гнусан терористички чин. Осуде и гнушања су изрекли британски премијер, француски председник, Џорџ Буш. Али авај, речи су једно, а дела нешто сасвим друго. Вашингтон тако разматра могућност да изда дозволу боравка бившем министру иностраних послова Чеченије Аслану Масхадову, као што Британија већ дуже времена пружа политичко уточиште једном од вођа чеченских терориста Ахмаду Закарјеву. Небитно, што је Интерпол издао потерницу за обојицом, јер их руске власти сматрају одговорним за многе злочине, а запад вођама "ослободилачке борбе чеченског народа”! Нема збора да је феномен тероризма ком- плексан по својим узроцима и да се стога његова изворишта и жаришта не могу искоренити искључиво војном силом и мерама безбедности ма како оне биле ригорозне. Поред свих мера поли- тичке, економске, верске и образовне природе, у борби против глобалног тероризма, а чеченски је нема сумње део те патогене појаве, превасходно је неопходн успоставити јединственији фронт, стратегију и сарадњу свих битних учесника светске политике. Терористички ђаво ће увек, међутим, долазити по своје све док постоји "тероризам са заштитом” и влада логика типа "моји су теро- ристи, а твоји су борци за слободу”. Данас, 7.9. 2004.

Р. Д.

Повратак Поново у своме на брзину раскућеном, давно напуштеном, родитељском дому, мајчине беле, временом и употребом испране пешкире, меке као њена рука, као душа, у њеном орману нађене и тек сада цењене, на ране живота превијам. Успомене као сузе покуљале. Мајко, земљо животворна! Мирјана Н. Радованов-Матарић

Iskra 1. oktobar 2004


Ревизионизам у савременој српској књижевности (95)

ЗАДУЖБИНА НА ВЕТРИЛУ ТИХОМИРА НЕШИЋА

Роман Тихомира Нешића, Задужбина на Ветрилу (Београд: Просвета, 2003), је прича о морал- ном карактеру савременог Србина. Наш човек, успешни инжењер из Спрингфилда, Илиноис, враћа се у родни крај, како би доказао својој жени Американки да Срби нису толико лоши колико их блати светска пропаганда средином деведесетих година прошлог века. Дошавши у Дечане, среће једног старог калуђера који му приповеда о инжењеровом крају Ветрило код села Каменице, близу Ниша, нарочито чудесну причу о обнављању једног манастира несталог пре доста времена. Калуђер му казује о необичним напорима дрводеље Ђорђа Крстића, који је, махом сам обновио манастир. Кроз причу огледају се врлине и мане срп- ског карактера. Ђорђе је у сну сазнао где се манастир налазио. Стари мештани понављају легенду: „Наш манастир није у земљу пропао, већ се, с онима који су се у њему молили, од земље подигао и, уз Божју помоћ, далеко побегао од мука, које нас, откад постојимо, не заоби- лазе.”(27) Они су се такође подсећали „да је њему, као најбољем дрводељи, било поверено да, за спомен-собу ветриловске народноослободилачке борбе, на читавом зиду дуборезом овековечи најславнију битку завичаја...” Међутим, то се власто- дршцима и партији није свидело: „Партијска комисија је доказала да, када се резбарија боље погледа, изгледа као да велики вођа, односно најхрабрији син нашег народа јаше на јарцу, и као да са страхом на лицу гледа у небо, он који се ни бога није бојао.”(35) Ђорђев рад је спаљен. Ђорђу то није сметало. Наставио је са радом на обнављању манастира, од темеља па до крова. „Напустио сам дом да манастир наш на земљу вратим, и ми да имамо нешто за понос и дику.”(51) Поп Спасоје каже за њега да је „нашао манастир за који се причало да није срушен већ да је нестао у земљи.”(101) Ђорђе чврсто верује у мисију манастира: „Туђе смо темеље дужни да оставимо какви су, а наше, и кад их из земље ископамо, да искористимо, да бисмо имали у шта да верујемо и чему да се надамо.”(11) Он даље објашњава да „манастир наш обнавља на темељима без којих, каже, нико од нас, а да то не зна, не може да буде то што мисли да јесте. То што подиже и прави свакоме од нас ће, чим га види, непобитно да казује ко је, шта је и какав је. Јер, без тога као да нас никад на Ветрилу није било. Као да нас ни сада овде нема. Без тога нико за нас неће ни да чује. Не обновимо ли ма- настир који нам је земља прогутала, нећемо, поручује Ђорђе, ни сами да знамо измишљамо ли да потичемо од мудрих и храбрих, јесмо ли, како мислимо, лепши и бољи од свих, или смо, како други кажу, од најгорих најгори и стварно луди...”(48) Мада Ђорђа муче и недоумице, сумње и слабости („Колико човеку вреди и милост драгога Бога кад ради а не зна за кога?...” 141), Ђорђе истрајава. Ђорђе верује „... да сада спас од свих мука,

Iskra 1. oktobar 2004

утеху у свакојаком јаду и помоћ у несрећама и нево- љама од Бога имају где да потраже, у ономе што је он, на месту до тада познатом само по славним погибија- ма, својеручно сазидао, и то на темељима нашег нај- старијег манастира, који је, можда зато што је и тада било нестало стида и срама, земља прогутала... Помучио се. каже, зато што му је у сну казано да ће то здање, које је земља од нас сакрила, ако буде верно обновљено, наше старе и нове болести да лечи, снагу да нам враћа!”(69) Кад је Ђорђе најзад ставио крст на кров, „блеснуо је као кад је Ветрило први пут осветљено електриком, ... који је учинио да неугледна дашчара личи на храм Божји.”(87) Приликом копања темеља пронашли су каментемељац. „Из рупе у којој је тај чудно искле- сани камен био откад ми овде постојимо, сад извире вода! Настао је кладенац бистар као дубоко око, а из њега се вода прелива и као свила пада у Реку.”(150) Тако је и камен-темељац показао да је неуништив и, као извор, животодаван. Властодршцима није било право шта Ђорђе ради и на шта циља. Подсмевали су му се, највише из зависти: „Нико као Ветриловци не уме свога, кад им се учини да се изнад њих уздигао, да наружи.”(37). Кажу да је „...најбоље израђивао столице, и да би му паметно било да је и даље угађао гузицама, уместо што се одљудио да би на темељима које је сањао гра- дио цркву од које ко зна да ли и бог корист може да има.”(36) Називали су га најгорим именима, што је вредно да се у целости наведе: „Занесењак, непро- мишљенко, залудник, блесан, безумник или малоум- ник, замлата, усијана глава, ветрогоња или ветропир, туђа срећа а своја несрећа, букова глава, ништа од човека, стока без репа и говедо без рогова, лаковерник, сметењак, рђа и ништа од човека, задрибалда, чудак, јебиветар и трчимоча, обузет и омамљен, заћорен, зачаран, омађијан, ударен мокром чарапом, ношен па испуштен...”(37) Ђорђе се не обазире на све те увреде: „А ја остајем то што јесам. И све јасније видим да сам. ипак, само човек, и кад ми се чини да се понашам као да сам анђео.”(42) „А да је Ђорђе нашао и крије нешто вредније од свега што сви други имају, у то више нико није сумњао.”(45) Сретен, партијски вођа, овако оцењује Ђорђев рад: „Уместо да обрађује земљу да би сејао и садио, копа само кад тражи оно што нам је у родну груду, откад на њој постојимо, пропадало! Зато, манимо се манастира, напред у новоградње!... Власт је једини бог на земљи, па су и цркве само тамо где она одреди!”(61) Иначе, Сретен је, „као наводни представник народне власти, више штете у нашем крају починио неголи сви поробљивачи, наши лопови и светски криминалци заједно.”(68) Други партијац, Јаков Мученик, који је уз партију ради личне користи, каже двосмислено: „Ђорђе је, пошто нам по прошлости ровари, наш унутрашњи, значи, најопаснији непријатељ!... Свака сила говори да само она бога има, а да су сви моћници

19


Ревизионизам . . . пре и после нас безбожници. И не беше власти која није све чинила да би на Ветрилу нашла темеље, па их уништила, како не би доказивали да је и пре ње нечега било. И нема власти која не би сваки камен прогласи- ла за доказ да је њена вера најбоља, једина исправна и непогрешива... Али, и кад те слатким речима опија, и кад те чворноватим песницама меље, и кад те дарови- ма кити, као и кад крвав нож о твоје грло брише, свака те власт, уверио сам се, мерка као ускршње јагње, без обзира да ли проверава јеси ли спреман да се жртву- јеш за оно у шта верујеш или испитује да ли си вољан њеној вери да се предаш!”(62) Други властодршци се слично понашају. На пример, Продановић режи: „Каква црква, какве трице!... Само будале верују да постоји човек који ће било шта да уради а да од тога неку личну корист нема или је не очекује.”(71) Гвозден се ослања на грубу силу: „Нема ни истине, а не речи, коју песница не може да здроби. И ја, упозоравам те, само једним пуф могу да одувам и твој и Ђорђев сан.”(153) Интересантно је да су, кад је манастир најзад завршен, властодршци Сретен и Гвозен уписали себе на мраморној плочи као обновитељи (176), чиме показују да су обични камелеони. Међутим, Ђорђе налази подршке у свештенику, учитељу, професору, као и у младићу Михаилу. Учитељ Сава објашњава зашто је толико неверице у Ђорђев рад и у религију уопште: „Нисам ја крив што веронауке нема у настави. Да је има, зар ја не бих, не само Ђорђу, сваком ученику на време осветлио целу нашу прошлост, објаснио шта пред- ставља и шта значи сваки закоровљени темељ. Упутио ђаке у шта може да се верује увек, а у шта привремено и повремено. Али, ја као учитељ, иако сам мислио другачије, морао сам онако како у наставном плану пише...”(121) Михаило подржава Ђорђа: „Ја то могу јер сам млад и, за разлику од вас, још се надам и хоћу у нешто да верујем!”(71) Михаилов случај је интересантан и из једног другог угла: заљубљен је у кћер једног властодршца и мајка га упозорава да се не жени ћерком таквог човека. Притом она описује људе на власти тако суштински, да заслужује да се цитира у целини: „За њих у животу постоји само једно власт: да стекну могућност и силу да одређују, да деле, да чине и рашчињују, да наређују а да буду мољени, да им се сви прилагођавају а да они угађају коме желе, да свакога, кад им је воља, могу под ноге да баце, а да га одбаце кад виде да им више није од користи. Такви, кад јед- ном окусе и дограбе власт, само њу до гроба воле и желе, свака друга љубав је за њих само додворавање, и верују да их воли једино онај који им неуморно и неумерено повлађује, који им никад не противречи, већ им се стално лажима улагује. Јер, истину не подносе, као што, убеђени да само они читав свет виде а да цео свет само у њих гледа, појединца не примећују. Нити ће икоме, ако им није од користи, да посвете и секун- ду свога времена. Не само зато што мисле да је њихо- во време драгоцено, већ и зато што верују да су они непоновљиви и незаменљиви. Такви чак и вољенога подносе само ако је ниже од њих, док у њих гледа као у бога и док им даје тако као да они њему чине услугу што поклоњено узимају. За њих постоји само срећа коју они створе кад нешто уделе. Њихов пољубац је

20

вампирски - сладак само док у теби има крви која њих јача, одржава их на власти, или уз њу...”(94) На жалост, Михаило врши самоубиство због тога што не може да испуни искрену жељу свог срца. И тако, аутор објективно описује и врлине и мане нашег човека. На жалост, мане преовлађују, а оне потичу највише из недостатка његовог ослонца на Божију милост, како вели поп Спасоје: „Свак је више угрожен од себе неголи од Господа, који би, да није Бог, могао да се уплаши од тога каквих све међу нама има.”(71) А о судбини Србаља аутор закључује ................ да од рођења расту и умиру на неумитним ватрама или да до смрти као смирујућег ушћа, кроз свакакве брзаке и вирове, буду неумољиво ношени подводним струјама и гоњени невидљивим силама.”(171) Кад је Ђорђев ма- настир (или оно што личи на њега) поново срушен срп- ским манама, неко је изгребао Ђорђеве слике (иконе), „да су већини светаца, чак и Христу и Богородици, очи ископане,” што Ђорђе с тугом коментарише: „Свеци с ископаним очима ће сваком Ветриловцу да личе на слике његових страдања. А пошто оно што имају цене тек кад га упропасте, можда ће, кад мене не буде, и мој труд...”(73) Једна од Ђорђевих најбољих слика (икона) у новој цркви показује Светог Ђорђа како убија аждају. Да ли је сличност имена случајна? (Узгред, и Српски добровољци су носили лик Светог Ђорђа на грудима у борби против црвене аждаје!) Не разумеју сви прави смисао те слике коју је Ђорђе насликао. За Сретена је то „мазарија”, али Професор овако коментарише слику: „На тој слици је оно што ћемо једном сви да мислимо и осећамо. Да нису ратови, да су политика и наука, забрањујући или поричући божје, убиле највише људског.”(185) Сам приповедач тврди: „Широко је поље за нагађање и претпоставке зашто су Вет- риловци окренули главе од слике којом је пред- стављено како на Ветрилу Свети Ђорђе убија аждају, Да ли нису желели, нису могли или нису смели да је гледају? Зато што су се, најзад, нечега постидели? Или зато што су веровали да једино кад погледаш мртваца стварно знаш шта видиш?!”(188) На жалост, „Обновљени манастир је најпре засула прашина, па уситњено камење, поломљена дебла с корењем, бусење с грудвама земље, поступно га затрпавајући до прозора, до крова, до крста...”(190) Опет је земља „у себе увукла манастир, полако, као да је горак залогај који је тешко прогутала.”(190) Ипак је међу остацима остао неуништен лик Светог Ђорђа како убија троглаву аждају. Овиме као да је аутор желео да каже да је процес обнове и повратак моралу оличеном у Светом Ђорђу тек почео (не заборавимо, роман се дешава средином деведесетих година прошлог века) и да ће Србима бити потребне дуге године да оздраве. Као што сам приповедач каже: „Не умем причу да довршим.”(197) Приметно је да у савременој српској књижевности има све више дела која се баве религи- јом, нарочито њеним слабим присуством у народу или потпуним непостојањем. Али, има знакова да се вера у Бога полако враћа у народ у ширем обиму, што би наша црква морала у потпуности да искористи ради духовног оздрављења народа, а са тим и свега оста- лог. Васа Михаиловић

Iskra 1. oktobar 2004


СВЕТ СРПСКИМ ПАТЊАМА, СУЗАМА И СТРАДАЊИМА НЕ ВЕРУЈЕ Косово и Метохија су de facto протекторат Сједињених Америчких Држава, а de jure кондоминијум „међународне заједнице”. Разлог за то, сигурно нису некаква демократс- ка права „етничких Албанаца” него готово савршени положај ове српске покрајине и њена непроцењива рудна богатства (рецимо само резерве угља се про- цењују на 500 милијарди долара). Није ни нека посебна тајна, да Американци Арнаутима обећавају некакву државу „Косово”, која би наравно била под њиховом управом, а вечито би била дестабилизирајући фактор у Европи. Ту, Американци (главни светски паразити) правилно процењују, да су Шиптари у целости последњи вандалски европски народ, прави расадник за све криминалне работе. Отуда у Америци, Арбанаси и имају веома снажан „албански лоби”. Најдоминантнији фактор (људи) у њему су све чланови бивше Клинтонове администрације (Ричард Холбрук, Мадлен Олбрајт, Весли Карк, Вилијам Вокер и сличне персоне). Интересе „етничких Албанаца" заступају и фирме Боба Дола (пореклом Шиптар) који је деценија- ма био сенатор, конгресман, па чак и кандидат за председника САД, (а он заступа и интересе „Црногорца” Мила Ђукановића) веома омиљеног међу Арнаутима). Исте делатности за Шиптарију (али за дебеле паре) чине и фирме, бивших такође сенатора и конгресемна Лантоша и Џосефа Диогардије (и тај је арнаутског порекла). Бартоломејски дани и ноћи, који су се за Србе на Косову и Метохији догађали од 17. до 20. марта, управо су они осмислили. Логистичку подршку им пружа Нортон Абрамовиц, из „Међународне кризне групе” који је у тексту, објављеном у „Вашингтон посту” навео и следеће (фрагменти): „Трајни мир и напредак у региону су немогући, док питање Косова, ма како тешко не буде решено... Представа о мултиетничком Косову је постала нереална... Тамне силе су на делу у Србији и на Косову. Међутим, ослобођење Србије од Црне Горе и Косова је основно за фундаменталне промене у Србији и смањење нестабилности на Балкану... (то је дакле поента!)”. Истомишљеник Нортона Абрамовица, је и Данијел Сервер, директор Балканске иницијативе вашингтонског Института за мир. Он предлаже: „САД би требало да се енергичније укључе у решавање косовског питања, доношењем нове Резолуције о Косову са параметрима за одлуку о коначном статусу Косова и са постављањем Американца на месту специјалног изасланика генералног секретара УН (уствари и он предлаже одвајање Косова као и Абрамовиц). За време дивљачког прогона и крволочног „лова” на Србе, као и културоцида над светињама

Iskra 1. oktobar 2004

Српске православне цркве у марту 2004. године, као посебна интересантност је запажено да су у Београду Американци затворили своју амбасаду, а у своме саопшењу су истакли могућност вишедневних демон- страција по Србији. И демонстрација је било у свим већим српским местима, и то у трајању од више дана. На ноге се подигао и Нови Сад и друга места Српске Војводине. У Новоме Саду, најпре су уништили заставу аутономне покрајине Војводине, а потом су демонстранти кренули према Липовом Гају, где живи „председник" Војводине Ненад Чанак. И поред тога, што је ово „елитно” насе- ље добро чувено и још више обезбеђивано, народ је у њега продро. Бројне трупе полиције (сада је ваљда жандармерија) су спречиле да ово насеље буде демолирано. 21. марта у Србији је био дан жалости и све заставе су биле спуштене на пола копља. Само то није важило за Нови Сад (одговорни за ову нечувену бруку нису откривени, али се спроводи (и спроводиће се „истрага” до нових покрајинских избора, када следује неминовна детронизације „председника” Ненада Чанка. Два или три дана касније заседала је Скуп- штина Аутономне Покрајине Војводине, те је донела следећи закључак: „Осуђује се насиље над Србима на Косову, али се осуђују и дивљања демонстраната, која су била присутна у свим градовина Србије”. Срби из Српске Војводине (а чине 90% од свеукупног становништва у овом делу Србије) за некакве изјаве Чанкове скупштине која никога не поредставља не дају ништа. Својој браћи на Косову и Метохији, као и Срби из „преосталог дела” Србије упутили су велику хуманитарну помоћ. Ни Влада Србије није заказала на томе плану. Потребно је само истаћи да је Међународни црвени крст, уз админис- трацију Унмика, на све могуће начине отезао са достављањем те помоћи. У тим страшним данима по Србе на Косову и Метохији, који су се налазили и пред хуманитарном катастрофом, једино је председник Русије Владимир Путин кратко и јасно рекао „да се над Србима на Космету чини прави геноцид”. За српске патнике на светој српској земљи он је упутио читаве конвоје са хуманитарном помоћи и обећао да fce упутити још 2 хиљаде монтажних кућа. У Србију је онда и упутио Сергеја Шојгу, министра за ванредне ситуације и још неколико депутата. По страни нису остали ни Бугари, у званичном државном гласилу „Монитору” који излази у Софији, они су истакли да иза ових погрома над Србима стоји ОВК и политички лидери Шиптара. Када је зверски прогон над Србима започео, политичко руководство Србије и Црне Горе са Генералштабом је понудило, као помоћ Кфору и Унмику, српску војску и полицију, али је врховништво Северноатланског пакта то резулутно одбило.

21


Свет српским . . . 18. марта у Београду на ногу су се дигла и срп- ска деца (средњошколци), па су кренули ка албанској амбасади, али до ње нису стигли пошто их је у томе спречила полиција. Онако уз пут, мало су каменовали хрватску амбасаду, Велепосланик је са људством одмах евакуисан. А два дана кансије свеукупни хрватски тисак из Загреба је збивања на Косову и Метохији наз- вао „међуетничким сукобима”, за које су одговорни Срби, колико и Албанци. Над каменовањем своје амбасаде су се згражавали, као што су се згражавали и када су у Суботици били (марта месеца) на Керском гробљу поломљени надгробни споменици, премда је оно више православно него католичко, и мада је поломљено колико православних толико и католичких споменика. За ово су им били криви „српски четници”. Учиниоци овога вандалског чина су ухваћени. Сви су малолетници и по свему судећи нису Срби, јер се о томе догађају хрватски тисак одједном ућутао. Зато и не искључујем могућност, да када се руше било која гробља по Српској Војводини или када се испису- ју пароле противу Мађара (а задњих месеци догађа се често) да иза тога стоје они који нису Срби (нашем национу сасвим је страно да ратује са туђим светиња- ма или гробљима). Истога дана, у Београду је запаљена Бајракли џамија, а у Нишу Ислам-агина џамија. Такви поступци, нису својствени нама Србима, и по мом скромном мишљењу ово су урадили неки младићи (или) људи али по нечијем налогу (највероватније Американаца) у сврху прављења неке равнотеже према збивањима на Косову и Метохији. Због ових недела спроведена је велика истрага. Са дужности су смењени начелници Службе унутрашњих послова у Београду и Нишу. А, уз то, Влада Србије је донела одлуку да ће обе џамије и у целости обновити. Све је то до детаља било пред- виђено, (мисли се на паљење џамија), пошто је дан касније у Прешеву, један Шиптар покушао да подметне пожар у једну џамију. У том злоделу, омела га је поли- ција која га је ухапсила (убрзо ће се утврдити да је исти ненормалан). Исте вечери, у Бугојну, запаљена је црква посвећена Рођењу Пресвете Богородице. Истрага је у пуном току, али кривца не могу да нађу. Муамер Зукорлић, муфтија из Новог Пазара, а председник Мешихита Исламске заједнице Санџака упутио је писмо председнику Владе Србије у коме изражава очекивање, да ће припадницима Исламске заједнице бити обезбеђена сигурност (дакако да је имао у виду паљевину две џамије). Муфтија Муамер Зукорлић, што се тиче запаљених џамија, може мирно да спава јер су већ донете одлуке о њиховим обновама. Када су у питању српско - православне светиње на Косову и Метохији, то је већ друга ствар. За њихову обнову или подизање „задужен” је српски народ, а за њихово разарање Шиптари који су муслимани. Не знам, или се можда варам, али уважени муфтија Зукорлић, никада није рекао ни једну једину реч када је у питању прогон срп- ског живља са Косова и Метохије, нити је и са једном реченицом осудио културоцид над светињама Српске православне цркве на Космету.

22

Баш у томе, разликује се он од београдског муфтије Хамдије Јусуфспахића или његовог сина. Колико ја знам, или ми није можда познато, али муслимане нико не прогања по „осакаћеној” Србији или Српској Војводини, што није случај са православним Србима у Новом Пазару. Нешто се муфтија Муамер Зукорлић није јасно ни определио о присуству вехабија (вехабита) у Рашкој. Признао је да су они ту присутни и рекао: „Ако се неко бави борилачким вештинама и упражњава стрељаштво, не значи да је он претња држави”. Сличног је „мишљења” и министар за националне мањине и верске односе у Влади Србије и Црне Горе Расим Љајић. Мало упућенији добро знају да су вехабије, иначе припадници једног исламског верског покрета и те како опасни за сваку државу у којој бораве. Заправо, то су најмилитантније исламске формације. Имају задатак да радикализију муслимане и у верском и у терористичком смеру. Добро је знано да имају три центра Казахстан, Ирак и Балкан. Финансирају их богати шеици из Саудиске Арабије. Из Саудиске Арабије је и Осама бин Ладен, вођа „Ал каиде”. Припадници ове организације, под именом „Абу Беки Садик”, у мањим групама пре 1999. године су обучавани по шумама и врлетима Дренице. Присутни су и данас на Косову и Метохији, а врло вероватно су инфилтрирани и раде у Унмику и у свим привредним институцијама на Космету. Ратовали су против Срба у Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији, али и против Срба - Македонаца у овој бившој југословенској републици. Противу Срба су починили незамисливе злочине (кажу да је у бившој БиХ, „Ал каида” имала око 10 хиљада бораца терориста). Није примећено, ни да се цењени муфтија Муамер Зукорлић, о њима уопште изјашњавао, не - нарочито - у негативном смислу. Колико је познато, а у вези најновијег страдања српског национа патријарх Павле, са члановима Синода (међу њима био је и митрополит црногорско - приморски Амфилохије (Радовић) који је активно бранио Бајракли џамију у Београду од паљевине) се за помоћ обраћао и Европској унији и Савету безбедности УН, и НАТО - пакту, и Сједињеним Америчким Државама, али без икаквог ефекта. Остаће забележено да су мученике са Косова и Метохије подржали путем демонстрација Срби који живе у Атини и Паризу. Срби, насељени у Лондону, демонстрирали су пред кућом првог министра Велике Британије, који је обећео и помоћ Србима са Космета. У Скопљу су чак и свештеници у такозваној Македонској православној цркви служили литургију за угрожени и прогоњени народ српски са Косова и Метохије. У самој Србији, а како нису се огласиле разно - разне „невладине организације” које финансира Џорџ (Ђерђ) Сорош. У питању су славни борци за „људска права” у лику Соње Бисерко, Соње Лихт,

Iskra 1. oktobar 2004


Борке Павичевић, вампирасте Јелене Милић, Биљане Ковачевић - Вучо и наравно, најславније међу њима Наташе Кандић Ова последња је председник Фонда за хуманитарно право. Веле да је раније била удата за неког Шиптара Кељмендија. Славу, неслућених димензија стекла је јуна прошле године (2003.) када је ошамари- ла једног старца из Пећи. Он је јадник, учествовао на митингу родбине 1300 киднапованих и вероватно од Арнаута побијених Срба. Отели му Арбанаси децу, а хуманитарка Кандић му ударала шамаре, што тражи своје најрођеније. Од пре неки месец Наташа Кандић почела је да „брани” Роме (Цигане) од Срба. Роми се од такве „заштите” преплашише (уосталом са Србима они су увек били судбински повезани) па јој на крају обећаше и кривичну тужбу уколико настави да их „штити”. Моралну подршку, материјалну и хумантирану помоћ Србима са Косова и Метохије пружише и Срби из Републике Српске. Гаулајтер бивше Босне и Херцеговине лорд Педи (право име му је Џереми) Ешдаун после тога просто подивља. Смени са положаја неке општинске челнике у Републици Српској, обећа да ће „ускратити” материјална средства Српској демократској странци (можда је и забранити) и нареди да се за који месец мора избрисати префикс „српски” код 11 градова и насеља у овом српском „ентитету”. Онда је интензивирао потрагу за легендарним др Радованом Караџићем. У касним вечерњим часо- вима, четрдесет његових убица, на Палама је улетало у парохијски дом проте Јеремија Старовлаха (52). Бомбама су разнели врата, а онда су проту и његовог сина Александра (28) тукли и малтретирали до бесвести. У коматозном стању су на крају пренети у болницу у Тузлу (1. априла 2004.). У болници их је посетио дабро - босански митрополит Николај који је изјавио: „Главе су им толико натечене, да сам их једва препознао”. Прота Јеремија Старовлах служи у цркви Успеније Пресвете Богородице, коју су Ешдаунови хуманоиди „окупирали” и у јануару 2004. године „тражећи” Радована Караџића. Портпарол Сфора Дејв Саливан о догађају, а приликом кога су проти Старовлаху и његовом сину разбили лобање и нанели читав низ других тешких повреда је изјавио: „Употребљена је минимална сила" (како ли би тек ови патници изгледали да је примењена „права” Сфоровска сила). Педи Ешдаун, познат и по томе, што је кукао и лелекао над „јадном судбином Албанаца” које је тобоже протерао Милошевић, пред камерама ВВС-а у Кукешу у Албанији, а у поводу напред изнетог случаја је рекао између осталога: „Овај инцидент се не би десио да су власти из Републике Српске испуниле своје међународне обавезе да у потпуности сарађују са Хашким судом за ратне злочине почињене на подручју бивше Југославије”. По директивама човекољупца Педи Ешдауна,

Iskra 1. oktobar 2004

18. априла 2004. године, у касним вечерњим часовима, у породичну кућу Новице Лукића (42) упали су припад- ници Службе специјалне полиције и једноставно га изрешетали. Збило се то у Вишеграду где су наводно тражили његовог брата који је под „сумњом за ратне злочине”. Починиоци овога злочина су наводно ухапшени, само се њихов идентитет не спомиње. Притисак на Српску православну цркву у Србији не јењава. Пред кривичним већем у Врању 1. априла 2004. године, започело је суђење владици Пахомију (Томиславу Гачићу). Владика Пахомије је оптужен за „педофилију”. Сасвим случајно је откривено да је у писању оптужнице противу њега учествовао други секретар америчке амбасаде. А онда је и ономе који је и нај- мање обавештен све јасно. И док су још трајали „Бартоломејски дани и ноћи” на Косову и Метохији 18. марта огласили су се Ибрахим Ругова, Хашим Тачи и Рамуш Харадинај, тражећи ванредну седницу „косовског партламента” на коме би се прогласила независност Косова, јер је то једини начин да се смири ситуација. Шеф Унмика Хари Холкери изјавио је за електронске медија: „да је запрепашћен постојећим догађајима”. Шеф „косовске владе” Бајрам Реџепи („главосеча”) патетично је констатовао „са овим зби- вањима сви смо изгубили”. За разлику од њих, француска дипломатија и јавност, одлучно и веома оштро су осудили насиље над Србима, док су у првим тренуцима тероризам Шиптара осудили и италијански медији, означивши га као „лов на Србе”. На смиривање ситуације, неискрено је апело- вао и албански премијер Фатос Нано, на конференци- ји о проширењу Европске уније у Братислави, позива- јући Албанце да сарађују са Кфором и Унмиком. Парадоксално јесте, али заштиту Срба је затражио и „Хјумен рајтс воч”. Веома је дискутабил- но, колико они то заиста и желе. Само дан касније уследила је срамотна изјава шефа Унмика Харија Холкерија америчком национал- ном радију: „Етничко чишћење је прејака реч за оно што се догађало на Космету... Спаљено је само пар црка- ва...” (По мишљењу Небојше Човића, Холкери је узео паре од Албанаца да заташка злочине). „А ситуација на Косову и Метохији је знатно побољшана”! Стварно је и заиста истинито, али командант јужног крила НАТО - пакта, адмирал Грегори Џонсон (Американац) оценио је 19. марта, да „је масивно насиље, које још траје, етничко чишћење Срба". Проговорио је коначно и сада већ бивши министар СЦГ, Горан Свилановић (веома надарени анти - Србин и глобалистички слугерања): „Немачка се у Савету Безбедности УН најодлучније супроставила усвајању декларације, којом би насиље над косовским Србима било јасно дефинисано. Немачка води политику у прилог независности Косова, али то не ради само у своје име" (са заседања Савета безбедности УН саз-

23


Планетарна лаж или

КАКО ЈЕ ИЗМИШЉЕНА СРЕБРЕНИЦА

Олбрајтова лансирала вест о наводном масакру - Низ медијских подвала - Лажне медијске сирене - Зашто се не говори о масакру над Србима у Сребреници. Сребреница као и многе медијске подвале свету је исфабрикована и третира се на западу као највеће послератно масовно убиство 8000 Муслимана. Сребреница још увек окупира светске моћнике и сам Хашки трибунал у намери да се докаже истинитост о злочину над Муслиманским живљем. Многобројни контрадикторни извори и извештаји светских медија побудили су пажњу

Свет српским ...

светских аналитичара и стручњака да се позабаве трагом извештаја о масакру у Сребреници. На основу свих тих анализа се закључује да је Сребреница измишљена са циљем да се окриви српски народ као геноцидан народ и подигне оптужница против српских лидера и генерала. Извештаји ЦИА базирани су на основу написа из штампе и као такви су презентирани Пентагону и Клинтону. Сви покушаји да се масакри Сребренице докажу као стварност падају у воду. Судија Трибунала Голдстон тражио је званичне извештаје од Пентагона и УН на основу чега се темељи злочин у Сребреници. Извештај ни са које стране није достављен Голдстону. Тражио је и транскрипт Младића и Милошевића о случају Сребренице. Тражио је и снимке шпијунских авиона о масовним гробницама и наводним свежим хумкама у којима су Срби преместили жртве близу стадиона у Сребреници. МЕДИЈСКА ПОДВАЛА

ваном по хитном поступку). 21. марта 2004. године, британски медији су објавили да на Косову и Метохији треба да дође до разграничавања између Срба и Албанаца. Уствари они предлажу поделу Косова и Метохије. Влада Србије се залаже за регионализацију (кантонизацију), а да српске светиње добију екстратериторијалност. Истоветан став има и Русија. Они веле: „Косово и Метохија и морају и треба да остану у саставу Србије, али подељени на кантоне, где би Срби имали пуну аутономију". Европска унија, залаже се опет за рецепт који је примењен у „Македонији”, за његову доследну при- мену на Косову и Метохији. Високи представник Европске уније за спољну политику и безбедност Хавијер Солана и европски комесар за спољне послове посетили су Приштину 24. марта 2004. године. Напоменули су: „Нећемо толерисати насиље. Учинићемо све да гарантујемо безбедност и сигуран живот свим грађанима (није директно споменуо Србе). Хитно морамо учинити све да се запаљене куће обнове, али то неЋе урадити међународна заједница" (а то значи не липши магарче...). Онда се окренуо Холкерију и прозборио: „Зар није чудно да су све српске куће и објек- ти спаљени, а ниједна албанска”? Хокери је одвратио: „Нападнути су системат- ски и организовано”!

Савет безбедности, портпарол, Голдмен извештава судију Хашког трибунала Голдстона да подаци о Сребреници којим Пентагон располаже представљају војну тајну и не могу се обнародовати пре 30 - 50 година. На основу чега се онда може темељити оптужница за масакр Муслимана у Сре- бреници ако америчка администрација инсистира на покретању оптужнице без конкретних доказа. Вест о масакру Муслимана у Сребреници лансирала је Олбрајтова на основу снимака шпијун- ских авиона и сателита да је у масовним гробница- ма Сребренице покопано 7.500 цивила и војника муслиманске националности. Та цифра је из дана у дан расла у медијима и достиже цифру од 10.000. На основу тих шпијунских снимака о масов- ним гробницама, приступило се прекопавању тере- на како би се откриле те гробнице и идентифико- вали лешеви. Локације гробница су означене жутим заставицама. Када су се екипе америчких и свет- ских истраживача појавиле на терену заставица више није било. Пуштена је у јавност вест да су Срби преместили лешеве крај стадиона у Сребреници. Вест је темељена на основу фришких хумки које су откриле шпијунске летелице. Ни овом приликом лешева у тим хумкама није било. Никакви трагови лешева нису пронађени. Чини се нова медијска подвала. Објављена је нова фамозна вест да су Срби попрскали лешеве керозином и другим хемикалијама којим су уништени сви трагови лешева. Тек 1996. детаљним претраживањем Сребренице откривено је свега 460 лешева без

терена

(Наставак у следећем броју). Др Војислав Недељковић

24

Iskra 1. oktobar 2004


икаквих трагова масакрирања ни идентификованих националности. Ако их је према ранијим извештаји- ма у масовним гробницама изгубило животе 7.500, или 8.000 или чак и 10.000 шта је са њима, где су нестали ако су већ нестали или побијени у освајању Сребренице од стране војске Републике Српске?

уласка Срба. Средином септембра Црвени крст потврђује да су тих 5.000 Муслимана стигли у цен- тралну Босну, да би се након три године још увек водили као нестали.

Неистине о Сребреници су и даље ширене у светским медијима. Шта је од свега тога тачно није тешко закључити да су то све фабрикације и лажи подметане светској јавности.

У Лондонском Тајмсу 2. августа 1995. године пише да су првобитно побијени Муслимани стигли у Северну Ирску и Даблин.

Чињенице су да су се многи наоружани муслимани пробили и прикључили се Орићевом одреду у Тузли. Многи су напустили Сребреницу пре уласка Срба. Многи су стигли до Сарајева и наставили даље борбе против Срба. У одбрани Жепе бивши борци Сребренице, по њиховим изјавама су се прикључили муслиманским формацијама. Неки су доспели у заробљеништва и након ослобађања, по Дејтонском споразуму, прихваћени као избеглице од европских држава, Канаде, Америке и Аустралије. Рањени су, по српским изворима, пребачени у бол- ницу на Кошеву. Трагом тих информација, светска штампа и ТВ куће су манипулисале на свој начин како њима одговара. СТИГЛИ, А ВОДЕ СЕ КАО НЕСТАЛИ Пођимо трагом тих извештаја. Новинар Џонатан Хардли извештава да је 30.0 муслиманских жена из Сребренице евакуисано аутобусима. На ту вест професор Чикашког универзитета, Петар Махер, јавно пита Џонатана, чији су аутобуси и колико је њих учество- вало у евакуацији жена. Џонатан затечен питањем одговара да је у евакуацији учествовало 30 ауто- буса. Власник аутобуса није познат. Махер иде даље и пита колико је жена трпано у аутобусе или колико тура су направљене да се 30.000 жена евакуишу из Сребренице. Одговор је изостао, што ће на то Махер рећи, значи да је у сваком аутобусу трпано по 1.000 жена, или направљено 500 тура. На аустралијској телевизији, Ричард Карлстон изјављује да је било 20.000 жена. Где је нестало 10.000 жена? Интернационални комитет Црвеног крста у извештају каже да је 3.000 муслиманских војника заробљено. Трагом тих информација пронађено је 8.200 заробљеника и ниједан мртав. На питање шта је са 5.000 жена које су напустиле Сребреницу по ранијем извештају доспеле у централну Босну одговора није било. Њујорк Тајмс 15. септембра објављује да је 8.0 Муслимана нестало у Сребреници. Црвени крст констатује да је 10.000 нестало у Сребреници а да је 5.000 Муслимана напустило Сребреницу пре

Iskra 1. oktobar 2004

По извештају УН 3 - 4.000 Муслимана про- било је обруч и доспело у централну Босну.

Црвени крст Зенице извештава да су 2.000 војника из Сребренице пришли босанској армији. Босански ауторитети нису дозволили проверу ових навода. Значи да су тих 2.000 и потврђених од УН 3 - 4.000 војника и 5.000 несталих прикључени босанској армији. Њујорк Тајмс извештава да су нестали борци из Сребренице учествовали у одбрани Жепе. Бивши борци Сребренице у Жепи изјављују да су своје породице оставили у Сребреници. Рањени су пребачени у болницу на Кошево, а многи који су вођени као нестали вратили се својим кућама. Манчестер Гардијан 17. јануара 1996. године доноси вест да су Муслимани заробљеници из Жепе стигли у Даблин. Они изјављују да је у српском заробљеништву још 800 бораца који ће бити по Деј- тонском договору врло брзо ослобођени. У свом извештају у УН, Олбрајт на тражење конкретних доказа о масакру у Сребреници једнос- тавно је поновила да су Срби сакрили све трагове лешева премештањем на друге локације а да су добар део уништили хемикалијама и керозином. „Ја пратим редовно шта се тамо дешава и о свему ћете били извештени.” Како је било могуће да прелоцирање масовних гробница, или уништавање трагова, није регистровано шпијунским сателитима и летилици- ма? То је питање које Олбрајт дугује јавности. Сви наведени извештаји о масовним гробни- цама у Сребреници остају без званичних одговора оних који су их фабриковали. Општи је закључак да масакра у Сребре- ници није било. Масакра српског живља у околини Сребренице је свакако било, али о томе се не гово- ри. Јавност и западни медији то не желе да знају. То је истина коју треба свету показати. Милићи, Кравице и друга места су жртве муслиманског терора. Како је Морион у изјави као сведок против Милошевића, рекао „Сребреница је изнуђена. Срби су кренули да заштите српски живаљ.” ОГЛЕДАЛО, 5. 9. 2004. <srpskenovineogledalo.co.yu>

Сава

Видановић

25


† ЂОРЂЕ -ЂОКА КОЛАРОВИЋ У петак 6. септембра увече у Лос Анђелесу, Калифорнија, изненада је преминуо Ђока Кола- ровић, смрћу праведника - онако како се сви молимо Господу да нам „непостидну и мирну" смрт, „без бола и патње", удели. Живот покојног Ђоке је био узоран, било где био и било шта радио, могао је увек бити пример, како се живи и како се своја отаџбина воли и њој служи. Ђорђе је рођен 21. септембра 1922. у Сремским Карловцима, у патријархалној породици, која је већ од 1796. године била позната као произ- вођач вина, са чиме се и покојни Ђока до смрти бавио. Као млади гимназијалац Ђока, одани Југословен, постаје члан Белих орлова, омладинске организације Југословенског народног покрета „ЗБОР" чији је председник био Димитрије Љотић. Од тих дана, па све до своје смрти, Ђока је остао веран ономе што је у покрету „ЗБОР” нашао, а надасве љубав према народу и отаџбини и несаломљива жеља да им се предано служи и помогне. После несрећног рата априла 1941. г. и стварања Независне Државе Хрватске, и терора усташа над Србима, Ђока је морао да бежи из Карловаца у Србију, где ускоро приступа једном од првих добровољачких одреда, у коме остаје до почетка 1942., када са групом студената стипендиста српске владе генерала Недића одлази на студије у Аустрију. У Бечу студира од 1942. до 1944. и студије завршава у Минхену 1947., где дипломира пољопривредне науке, грана винарство. Када су српски добровољци дошли, октобра 1944. у Словенију, у Бечу је отворена Српска канце- ларија, коју је водио добровољачки капетан Будимир Никић. Циљ ове канцеларије је био да пружи, колико је то било могуће, помоћ избеглица- ма из Србије, као и многим нашим радницима, који су се нашли у тешком положају при крају рата у Немачкој. Коларовић је тада био од велике помоћи генералу Недићу и капетану Никићу, нарочито око прихватања и смештаја патријарха Гаврила и владике Николаја, после њиховог пуштања из лого- ра Дахау, којима је он био додељен као тумач и у сваком другом погледу при руци. Ђока је ово са великим пожртвовањем радио, што му је било приз- нато са захвалношћу и од Патријарха и од Владике. По завршетку студија Ђока емигрира за Аустралију, где добија запослење у једној винарској компанији у Аделаиди, Јужна Аустралија, у којој брзо напредује, да би 1956. после признавања дипломе стечене у Немачкој постао главни мена- џер и од мале компаније створио једну од највећих и најмодернијих у Аустралији. У Америку долази

1977. где неколико година ради за једну винарску фирму, да би 1981. створио сопствену винарску компанију. Од 1991. до смрти био је председник компаније за купо-продају вина. Угледан, стручан и поштован од свих, Ђока је био у разним међународним комитетима, судија на разним винарским конкурсима, одликован многим наградама разних држава. Био је и један од организатора посете краљице Елизабете II Аустралији, те одликован поводом Сребрног јубилеја краљичине владавине. Ђока је био и један од оснивача Срспког покрета уједињења (Serb Unity Congress), где је са супругом Јеленом био један од најагилнијих члано- ва. Оптимиста до краја живота, веровао је да ће Срби најзад пронаћи пут спасења и кренути њиме, како би и њима синуло сунце слободе и напретка. Уз помоћ те организације, Ђока преноси у биб- лиотеку Карловачке богословије велику збирку књига војводе Ђујића, некадашњег ђака те школе. Ђока је, колико је могао, и лично помагао многе, нарочито школе и цркве у Карловцу. Породици Коларовић, супрузи Јелени, рођеној Џигурски, сестри Љуби, сину Павлу и ћерци Мирјани (деци из првог брака), као и од Ђорђа усво- јеној деци (Јелениној из првог брака) Раши и Ласти Драшковић, нека Господ подари утеху у тешком болу, а нашем драгом другу, пријатељу и саборцу Ђорђу заслужено место у Своме вечном царству небеском! Стеван Пироћанац

26

Iskra 1. oktobar 2004


Поводом захтева Министарства за дијаспору да се расветле убиства емиграната

ДОСИЈЕИ УДБЕ и СДБ КРИЈУ КРВАВЕ ТАЈНЕ Јосип Броз је у Европу и Америку слао убице да ликвидирају потенцијалне противнике његовог режима, тврди историчар Бора Карапанџић из Кливленда. - Међу жртвама су интелектуалци, бивши официри, али и деветогодишња Иванка Милошевић, убијена заједно са очухом Драгишом Кашиковићем. Министарство за дијаспору Србије упутило је допис Драгану Јочићу републичком Министру унутрашњих послова (МУП) и Радету Булатовићу, директору Безбедносно информативне агенције (БИА, захтевајући да се отворе досијеа везана за убиства припадника истакнутих антикомуниста из европског и прекоморског расејања, припадника српске политичке емиграције. Јер, по речима Александра Чотрића, заменика министра дијас- поре, „постоји више него основана сумња да су их починили припадници Управе за државну безбед- ност (УДБЕ), односно потоње Службе државне безбедности (СДБ) из бивше СФРЈ”, чији су архиви сада у поседу МУП-а и БИА Србије. - То што је чинио Јосип Броз, шаљући у европске центре и Америку терористе које је СФРЈ обучавала да би ликвидирала потенцијалне противнике Броза и његовог режима, није радила ниједна друга комунистичка земља тог времена, осим Совјетског Савеза чије је терористичке методе Тито у целости прихватио, чак их и превазишао по њиховој грозоти и језивости - тврди књижевник Бора Карапанџић из Кливленда, аутор бројних историјских дела. Масакр секирама - Брозови егзекутори често су жртве тако масакрирали да их је било тешко идентификовати. По начину како су извршена убиства, иследници страних земаља би утврдили да су то извежбани злочинци који су изгубили и сам људски лик - прича господин Карапанџић, додајући да су се „терористи Јосипа Броза Тита служили безгласним пиштољима, секирама, камама, отровима, бомбама, дављењима”. Подсећања ради, са Драгишом Кашиковићем, који је по многим емигрантским документима симбол антикомунизма у српској емиграцији северноамеричког континента, убијена је и његова поћерка деветогодишња Иванка Милошевић, једини сведок злочина. Обоје су измасакрирани у ноћи између 18. и 19. јуна 1977. у Чикагу. У емиграцији се сматра да је за овај злочин одговорна УДБА, односно СДБ којој се, такође у САД, приписује потоња смрт др Михајла Наумовића из Чикага, који је под неразјашњеним околностима изгубио

Iskra 1. oktobar 2004

живот у аутомобилу, као и убиство Борислава Васиљевића, 1. фебруара 1979. у Гери (Индијана- САД). Боро Мамула је ликвидиран 17. августа 1977. такође у Гери, док је тело Боривоја Манића пронађено 9. марта 1986. у пртљажнику његовог аутомобила у јужном Чикагу. - Након што је 1963. године СФРЈ допустила одлазак на рад у иностранство, Брозова Служба државне безбедности је настојала да ту економску емиграцију држи под контролом отварањем клубова, ресторана и организација. Сатаром по Андри За име Андрије - Андре Лончарића везује се и оснивање емигрантског Српског ослободилачког покрета Отаџбина (СОПО) у САД. Након што је Лончарић убијен у Паризу, „Њујорк тајмс” је написао: „Њега је убио један југословенски агент”. - Нађен је у локви крви са размрсканом лобањом. Титови терористи су га убили месарском сатаром. Андрија Лончарић је својевремено одлежао у Титовим казаматима 14 година робије, па је 1962. пуштен на слободу, те је преко Трста дошао у Париз - каже Карапанџић. Али, није у потпуности успевала да их одвоји од утицаја старе политичке емиграције, па је прибегла ликвидацијама челника антикомунистичких српских организација, као и оних политичких емиграната који су се бавили новинарством, публицистичким и књижевним радом, затим издавача и уредника националних новина и српских радио- емисија у свету... У Европи, међу побијеним антикомунистима су Ратко Обрадовић ликвидиран 17. априла 1969. у Минхену, затим Јаков Љотић, који је задављен 8. јула 1974. у истом граду, док је Душан Седлар убијен 16. априла 1980. у Диселдорфу. Бора Благојевић је усмрћен 8. марта 1975. у Бриселу. Хитац у Обрадовића Мира Бехам из Минхена, наш познати писац и борац за истину, својевремено је испричала за Вести да је њен отац Ратко Обрадовић убијен 17. априла 1969. године у 21 час и 12 минута, иза зграде која је била преко пута куће у којој су становали у Минхену. - Никад нећу заборавити тај дан. Сећам се окупљања људи, полицијских сирена, да смо изла- зили на прозор с питањем шта се десило, јер се из наше зграде није видело место злочина. После два и по сата од убиства мог оца, немачка кримина- листичка полиција је покуцала на врата нашег стана и саопштила нам страшну вест. Сахрањен је на

27


† МИРКО ДОБРОТА

САБРАНА ДЕЛА

ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА 12 КЊИГА

МОГУ СЕ У СЦГ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 011-582 179 (Од 14 до 20 ч.) ЦЕНА КОМПЛЕТА (12 КЊИГА) Просечан број страница по књизи - преко 350 БРОШИРАН ПОВЕЗ 100 ЕВРА ТВРД ПОВЕЗ 120 ЕВРА ИЛИ ЕКВИВАЛЕНАТ У ДРУГОЈ ВАЛУТИ

Плус поштарина за европске и прекоморске земље.

Досијеи ...

У близини Лондона, умро је у дубокој старости (94), правник и судија Мирко Доброта, српски добровољац и један од познатијих чланова Југословенског народног покрета "Збор" из Далмације. Покојни Мирко потиче из угледне српске задарске породице Доброта. У добровољцима је служио у Правном одсеку штаба СДК. После повлачења из Србије и касније Словеније, октобра 1944., односно маја 1945. године, прошао је кроз све наше војно-избегличке логоре у Италији и Немачкој, одакле је емигрирао у Брадфорд, северна Енглеска, где је радио у индустрији. Касније, када су му се придружили супруга и син из Југославије, живео је у јужној Енглеској. Добар правник, Мирко је често писао у "Искри" о стручним правним питањима, а као зналац италијанског језика и италијанских политичких прили- ка и из те области. По одобрењу епископа Британско-сканди- навског, а после опела у цркви Св. Саве у Лондону, Мирково тело је кремирано и по његовој жељи урна ће бити пренесена у Задар и тамо сахрањена у породичној гробници, где му супруга и остали чланови породице Доброта почивају. Наше дубоко саучешће Мирковом сину, а нашем старијем другу Мирку слава и хвала и вечан му помен у непролазном Царству Христовом!

гробљу у Минхену. Остало је троје његове сирочади, две кћери и син, као и супруга удовица. До данас нисмо открили ко је убица нашег оца - испричала нам је Раткова млађа кћи Мира (Обрадовић) Бехам. У Белгији су, такође, побијени Петар Валић, 13. маја 1975, те Миодраг Бошковић и његов син, као и Урош Милићевић - сва тројица усмрћени су 6. августа 1976. Јово Царичић је убијен 17. фебруара 1986. у Бечу, а с пролећа 1945. у Аустрији је нетрагом нестао и официр Драже Михаиловића Синиша Оцокољик. Саво Чубриловић је ликвидиран у Стокхолму 15. децембра 1969, док је АндријаАндра Лончарић убијен 10. марта исте године, у Паризу. - Терористичка дела Тито је редовно спроводио кроз званична дипломатска представништва СФРЈ, где су се југословенски терористи крили и припремали своја злодела. А када изврше гнусна убиства, терористи су уз помоћ Титових дипломата несметано одлазили са места злочина и враћали се у СФРЈ - прича Карапанџић. Он је Брозове злочине, како напомиње, описао у својој књизи "Југословенско крваво пролеће 1945 - Титови Катини и гулази”, која је издата 1976. у САД. - Титов тероризам, према нашој политичкој емиграцији - указује Карапанџић - био је најснажнији 1969. године и није престајао до краја Брозовог живота, а настављен је и после његове смрти, готово до распада бивше СФРЈ. ВЕСТИ, Франкфурт, 30.8.2004. Радмила Лончар

Искра

MILUTIN PROPADOVIC „ТНЕ APPALLING ST0RY OF EURO-AMERICAN MEDDLING IN YUGOSLAVIA" (Užasna priča o evropsko-američkom vršljanju u Jugoslaviji) Knjiga na engleskom je dokumentovana iz raznih izvora sa namerom da prikaže pozadinske manipulacije i laži u razbi- janju bivše Jugoslavije. Knjiga je u mekom povezu i ima 376 stranica. Cena knjige je $ 12 (SAD dolara) ili odgovarajući iznos u drugoj valuti i može se dobiti na sledećim adresama: Andra Mandić

Mirko Čečavac

1625 S. Clover Knoll Pl.

8 Bairstovv Cres.

NEW BERLIN, Wl 53151-1622 REXDALE, ONT. U. S. A.

M9W 4T4 CANADA Dušan Popović 141 Dendy St. EAST BRIGHTON, Vic. 3187 AUSTRALIA Cena u SAD dolarima ili ekvivalenat u drugoj valu- ti:

SAD -$ 12; Kanada - $ 15; Evropa i Australija: obična pošta -$15; avionska pošta - $23.

28

Iskra 1. oktobar 2004


† РАДОВАН БРАТИЋ Након краће болести преминуо је 30. јула 2004. године у Ошен Ситиу Њуџерсиј, блиски рођак покојног професора Јована Братића, дугогодишњег уредника Американског Србобрана и писца Радослава Братића из Београда. Радован Братић рођен је у Сарајеву 1. децембра 1914. године од оца Душана и мајке Митре, рођене Гаћиновић. Отац му потиче из чувеног братстава Братићи из Фојнице код Гацког. Деда му је био Никола Братић, један од устаника чувеног Херцеговачког устанка 1876. године. Отац му се бавио трговином, која га је довела у Сарајево, где је држао неколико радњи. Када је 1914. године отишао у рат, имовина му је разграбљена а "шуц- кори" су мајку Митру са ћерком Драгицом протерали у Зеницу, где се ускоро родио Радован. Основну школу је завршио у Зеници, а неколико разреда Трговачке академије у Сарајеву, коју је морао прекинуто да би помо- гао издржавање породице у Зеници, где се као рачуновођа запослио у "Жељезари". На једном збору у Сарајеву 1936. године Радован је упознао Димитрија Љотића и јеромонаха Митрофана Матића и постао збораш. Био је постављен, најпре за старешину "Белих орлова" у Зеници, а потом за старешину организације ЈНП „Збор". У краткотрајном Априлском рату избегао је заробљавање од Немаца, али кад је формирана Независна Држава Хрватска морао је да бежи у Србију. У Србији је био постављен за чиновника у Комесаријату за цене и наднице чији је комесар био Дарко Петровић. Године 1943. Радован Братић је отишао на рад у Беч, где је остао до свршетка рата. Када је Аустрија била окупи- рана, Радован се прикључио нашим заробљеницима у логору Понгау код Салцбурга, где је помагао генералу Брашићу при организовању Југословенског националног комитета "Краљ Петар II". У Аустрији се Радован 19. октобра 1945. године венчао са Пољакињом Терезом Добровољски. Ту су се родила два сина. Године 1948. породица је емигрирала у Венецуелу, где је Радован добио посао помоћника књиго- вође. Ту им се породица повећала са још два сина и ћерком Ритом. Године 1956. цела породица сели се у САД и настањује у Филаделфији. Радован се укључио у живот српске колоније у Филаделфији сабране око Црквено-школске општине Св. Николе. Увелико је помагао цркву и све хумане акције. Међу првима је постао задужбинар спомен храма Св. Саве на Врачару и манастира Хиландар на Светој Гори, а када је са сином Александром посетио Хиландар дао је замашан прилог да би се обновио стари манастир Св. Василија на морској обали. Поред задужбинарстава Радован је за време небивалог рата у Босни и Херцеговини много задужио тамошњи српски народ. Заједно са писцем овог некроло- га Радован је организовао слање помоћи самохраним мајкама, деци без родитеља, болницама, као и слање одеће и обуће српским борцима на фронту. Све су то слали преко о. Митрофана Хиландарца, који је лично носио ту помоћ у Босну. За ту указану помоћ за време рата, Република Српска доделилаје 1993. године специ- јалну Грамату - Захвалницу Радовану Братићу и Боривоју Карапанџићу. Поред овог Радован се бавио и писањем. Тако му је манастир Хиландар објавио књигу "Сећања и успомене - забелешке из мог живота" где је описао своје породице и свој мукотрпни емигрантски живот. Књигу му је на енглески превела ћерка Рита, па је у САД објављено

Iskra 1. oktobar 2004

и енглеско издање о којој је лепу оцену дао прота др Матеја Матејић. Сахрана је обављена 4. августа 2004. Заупоко- јена служба је служена у цркви Св. Николе у Фила- делфији. Богослужили су - старешина цркве протојереј Синиша Јоцић, протојереј Мајк Дугалић, ректор манасти- ра Св. Тикона у Саут Кенану, и презвитер Ђан Федорнок, старешина Руске православне цркве у Фениксвилу. У цркви се са покојним Радованом опростили прота Јоцић и прота Дугалић, а на гробљу председник црквено-школске општине Св. Николе брат Стеван Дугалић у име Српског народног савеза и Душанка Глумац Кен у име старих чланова цркве Св. Николе. Покојни Радован је сахрањен поред своје супруге Терезе. Уместо цвећа, дати су бројни прилози за обнову манастира Хиландара. Бројној породици покојног Радо- вана изражавамо дубоко саучешће, а узносимо топле молитве Господу да му подари живот вечни у Царству Своме. Нека му је вечна слава и хвала. Бора М. Карапанџић

† ЈОВАН АНДАСУРА После дуже болести преминуо је 13. августа 2004. у Кливланду, Охајо, Јован - Јово Андасура, бивши српски добровољац. Јован је рођен 5. маја 1921. године у Босанском Новом, где је завршио основну школу и гимназију. По проглашењу Независне Државе Хрватске, Јово је пребе- гао у Србију, где му је живела сестра Олга, студент Београдског универзитета. Олга је припадала ЈНП Збору и заједно са другарицом Небесном Јојкић - Протић ради- ла је на организовању зборашке студентске омладине. По савету сестре, Јово је 1941. ступио у Седми доброво- љачки одред чији је командант прво био Аца Лазаревић, а после њега Мијат Бардак. Крајем 1942. напушта добровољце и жени се. Почетком 1943. одлази на рад у Немачку, где остаје до краја рата. По добијању Ди-Пи статуса, Јово 1950. емигира у САД и настањује се у Кливланду, где затиче другове добровољце Милана Бајића, богослова, и Слободана Живадиновића - „Ко- кана", те се са њима уписује за члана Црквено-школске општине Св. Сава и певачког друштва "Његош", а 1956. постаје и члан Добровољачког удружења "Св. Ђорђе". Доцније се (по други пут) жени Пољакињом Лилијаном Розицки. Иначе, Јово је ујак нашем проти Ненаду Ресановићу, а у роду је и са угледном исељеничком породицом Милинковић из Кливланда. Јован је био запослен у кливландској општини, али је због нежног здравља рано отишао у пензију. Сахрана је обављена у уторак 17. августа у Саборној цркви Св. Саве. Опело је служио месни парох јереј Живојин Јанковић који се опростио од покојног Јове, нагласивши његову верност СПЦ, редовно присуство богослужењима и учешће на националним приредбама. У паперти се с Јованом у име црквенога чланства опрости- ла секретарица Дороти Виновић. Члановима Јованове породице у Кливланду и Петровцу на Млави изражавамо дубоко саучешће, а Свевишњем се молимо да у Царство Своје прими правед- ну Јованову душу. Нека му је вечна слава и хвала!

БМК

29


† TPAJAH ЈОВАНОВИЋ У Брадфорду, Северна Енглеска, преминуо је 31. августа о. г. после дуже болести, наш друг и бивши Српски добровољац, Трајан Јовановик Иако је Трајко био срчани болесник, ипак нам је његова смрт дошла некако изненада. Покојни Трајан је рођен 23. фебруара 1923. године у Тетову, Јужна Србија, данашња Маке- донија, или, како се сада званично зове, F.Y.R. Macedonia. Пошто су се његов отац Андрија (родом из Ваљева) и мајка Славка, непосредно по његовом рођењу преселили у Ваљево, где је Трајан одгајан у духу националних и верских традиција, он је себе увек сматрао Ваљевцем. Док је још био у Средњотехничкој школи, коју је завршио пред сам Други светски рат, Трајан ступа у редове Белих орлова, омладинске органи- зације ЈНП Збор, где се ангажује у раду против ширења комунизма међу ваљевском средњошкол- ском омладином. Када су се комунисти у окупираној Србији, после немачког напада на Совјетски Савез, дигли на устанак и својим радом изазвали страховите немачке одмазде, Трајан се одазива на позив генерала Милана Недића да брани Српски народ од биолошког уништења. Он ступа у Други јуришни одред под командом Ратка Обрадовића. У борбама се одликовао храброшћу и пожртвовањем, показујући способност предводни- штва, тако да је по формирању пукова постављен за водника вода тешких бацача у пратећој чети другог батаљона Првог пука, учествујући у свим борбама које је његова јединица водила. Последња борба му је била на мостобрану на Сочи код Горице где је испалио задње расположиве гранате пре него је Младен Билић погинуо на мосту а Гојко Цвјетан и Милутин Остојић дигли мост у ваздух. Тада се већ налазио ван отаџбине, као и све присутне нацио- налне снаге (т.зв. Истакнути део Краљевске југо— словенске војске) и пада у ратно заробљеништво код такозваних „наших” савезничких снага. Боравио је прво у логору у Форлију, а онда у Еболију у Италији, да би 1947. г. био пребачен у Мунстерлагер у Немачкој. После пуштања из лого- ра настаје потуцање по Немачкој као расељено лице све док се није појавила прилика да Енглеска понуди избеглицама да надокнаде њену послератну оскудицу радне снаге. Тако се Трајан, при крају четрдесетих година прошлог века нашао на 50 го- дина дугој стази мукотрпног изгнаничког живота. Првих година у Британији нису се могла би- рати запослења и Трајан је пет година радио у руд- нику у Шкотској, затим кратко време у једној топи- оници у Бермингаму. После тога долази у Брадфорд да ради са својим братом Бранком у његовом деко- ратерском предузећу, да би се потом упослио у фабрици трактора, где је остао све до свог пензио- нисања. У Брадфорду се венчао 1958. године са Цаном и са њом провео 46 година у брачном живо-

ту у коме их је Господ благословио са две ћерке, Љиљаном и Славком, и сином Љубомиром. Не забо- рављајући домаћинску традицију научену од свога оца, Трајан је дубоко осећао дужност да своју децу опреми хришћанским врлинама и изведе их на прави пут. Трајан је говорио да га је љубав према Отаџбини и свом напаћеном народу потстрекла да почне да пише песме у емиграцији. Године 1996. он објављује збирку од око 200 песама. На полеђини збирке су речи оца Јована Хиландарца (Вите Радојичића) које речито говоре о садржини књиге: „Певао си о свему чега се твоја мисао дотакла. Велики букет цвећа си дао на олтар Отаџбине да вечно мирише.” Песме су му објављиване у „Србобрану”, „Књижевним новинама” и у „Искри”. Бора Карапанџић, Трајков Ваљевац, је из С.А.Д. послао свој опроштај у коме између осталог каже: „Драги наш друже Трајко! Одлазиш нам са овога света светла и честита образа, јер си поносно испунио свети завет дат Отаџбини и зато ћеш се светла лика прикључити плејади бесмртних Српских добровољаца у Царству Божјем.” Сахрана је обављена у четвртак 9. септем- бра. Присутан је био велики број пријатеља Трајанове породице и познаника, такође и остатак његових ратних другова. На опелу су чинодејство- вали Архијерејски заменик протојереј-ставрофор отац Миленко Зебић и месни парох протојереј отац Жарко Недић. На крају опела се прота Миленко опростио од свог ратног друга и верног парохијана Брадфордске парохије пригодном беседом на срп- ском и енглеском језику - да би Трајанови зетови и унуци могли боље да разумеју. На гробљу се од Трајана опростио Предраг Петровић у име свих другова и бивших Српских добровољаца исцрпним говором на српском и енглеском језику. Наше најискреније саучешће Трајановој подорици са молбом Господу да му подари мир и покој у Царству Своме. Нека му је слава и хвала! ИСКРА

30

Iskra 1. oktobar 2004


Прилози „Искри” Доживотна порука остатку српског наро- да: Дошли смо до седамдесетогодишњице смрти оног чији је мото био „Брат је мио које вере био" и који је био отац и ује- динитељ Југославије, а не њен гробар као неки од потомака и отуда сваког деветог октобра станимо мирно и погнуте главе одајмо дужну пошту покојном краљу Алек- сандру I Карађорђевићу уз тужни ламент: Планинама твојим и пољима цветним Орила се песма - поезије крила И радост се плела фрулицама сетним, А ти данас плачеш Отаџбино мила! Из неизмерно дубоког поштовања према нашем блаженопочившем краљу Александру, прилажем скроман прилог Искри да би што дуже могла да наставља наш завет Краљу и Отаџбини. Драгољуб Шестић £ 50,-

Kao знак сећања на нашег друга Милана Петковића К$ 20 Мирко Чечавац

Уместо цвећа на гроб нашег ратног и поратног друга Трајана Јовановића и нека му милостиви Господ подари вечни мир у Царству Своме Паун Вуковић £ 5.Марјан Берета £ 5.-

Нека Господ подари покој души милог девера Бранка Јовановића, преминулог 7. јула 2003. године Цана Јовановић са породицом £10,-

Уместо цвећа на гроб преминулог друга Десимира Богдановића Даница ПавлицаК$ 40 Милан Билбија K$ 20 Душан Ћелпер К$ 20 Мирко Чечавац K$ 20 Гордана Влаховић K$ 20 Kao знак сећања на Милана Петковића Борка Јовановић K$ 20

Уместо цвећа на гроб преминулих другова Анђелка Петровића - Пуће, Трајка Јовановића и Десимира Богдановића Драгољуб Текић К$ 60 Уместо воштанице на гроб друга Трајка Јовановића Мирко Чечавац К$ 20

Уместо цвећа на гроб и за дуго сећање на старе и добре другове Трајка и Бранка Јовановића Драган Живановић £10,Нека милостиви Господ подари рајско насеље мом драгом супругу Трајану Јовановићу Цана Јовановић са породицом £10.-

Уместо цвећа на гроб Трајана Јовановића прилажу другови и пријатељи Јовановић Илија £10.Петровић Предраг, Поповић Даница, Јовановић Миша, Атанацковић Љубо, Милетић Воја, Бошкић Сава и Ивковић Душан сви по £ 5.Нека милостиви Господ подари покој души и за вечно сећање на нашег драгог „комшију” и пријатеља Животу Канића Бранка Деспотовић А$ 20

СРБИЈО ДРАГА Волим те љубављу Косовских јунака, никаква је сила смождити не може; чврста као гранит, одана и јака, то највеће благо сачувај ми Боже. Не дају ми мира јауци предака, док тело ми жеже осветничка снага; чујем њиску коња беснијех Турака, а навире вера спонтана и блага. Прошло је крваво петвековно доба зулумћара, паша и силних дахија. Србин збаци ланце напаћеног роба, неста јаничара, страшних пустахија. И невоље ове ко вихор ће проћи, и злодела нових ага и дахија. Србији ће драгој тад слобода доћи, са двоглавим орлом да се њоме вије.

Трајан Јовановић

† Žarko Danilo „ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

БРАНКОВА МОЛИТВА Бранкова „Молитва” је најнеобичнија молитва српске поезије. Попут свих истинских вјерника, у њој се пјесник потпуно привија уз Бога и његово дјело, од кога љепшег нема, које је у сваком погледу савршено. Све што постоји само је дио тог савршенства, па и пјесник, који то види и слави. Али, супротно сличним средњевјековним творевинама, он се не поништава у молитви, не одриче се земаљског живота, него у складу с осјећајношћу свог времена, као природан врхунац пјесме, оно због чега се молитва пише и изриче, потцртава своје повјерење у Бога, потпуно предавање у његове руке, младалачком молбом: „Да ми како с права пута Душа млада не залута” Који је то „прави пут”? Ко ће то пјеснику рећи? Пут којим он управо иде, или неки други? Земаљски или небески? Ако је свијет тако диван, а јесте, због чега је тако диван? Смије ли да му се радује, да кличе и слави то прекрасно Божије дјело? Није да је оно саздано само да би Господ човјека кушао, да се покаже колико је слаб и полети да ужива умјесто да се одрекне тог ужитка и похита на небо?!

Ранко Рисојевић

(Из беседе на свечаном отварању 33. Бранковог кола, 3. септембра о.г., у најстаријој српокој гимназији, у Сремским Карловцима.)

Iskra 1. oktobar 2004

U Sidneju, Australija, umro je 24. avgusta 2004. godine, Žarko Danilo, Hrvat i bivši srpski dobrovoljac. Žarko se rodio 28. aprila 1928. u jugoslovenski opredeljenoj porodici Danilo u Splitu, gde je stekao i srednje obrazovanje. Naše saučešće bratu Vinku i ostaloj Žarkovoj porodici. Žarku slava i hvala i večan pokoj u Gospodu!

Iskra

† ДЕСИМИР БОГДАНОВИЋ, наш друг и бивши српски добровољац, преминуо је у Канади, 14. септембра 2004. г. Опширније у следеђем броју. Уредништво Искре је сазнало да је Воја Пандуровић, редовни читалац Искре, августа о.г. преминуо у Сарајеву. Рођен у Сарајеву 8.9.1920. г. Био је у Четвртом пуку. Живео је у Велсу до прошле године, кад ce вратио у Босну. Такође смо сазнали да је у Корнволу недавно преминуо Гојко Стојановић, рођен 27.8.1920. у Доњој Пакленици, Босна. Био је у 4. пуку а пре песељења у Корнвол живео је дуги низ година у Велсу. Нека им Господ подари мир у Царству Своме.

Искра

31


„КОТАРЧИНИНА ПРИЧАЊА,,

ПОКОЈНОГ ПРОТЕ СТЕВАНА ПРОСТРАНА Више од пола века је прошло како је покојни прота Стеван Простран, цркве Светог Ђорђа у Ђолије- ту, Илиноис, објавио 1951. године своју књигу „Котарчинина причања”. Био је први „Дипијевац” (расељено лице) који је у Америци објавио књигу сећања на српском језику, која се више не може наћи, па нам је жеља да подстакнемо Покрет српских четни- ка „Равне Горе” војводе Момчила Ђујића, који имају у Канади своју модерну штампарију, да штампају ново издање ове ретке књиге. Прота Простран је у своју литерарну „корабљицу” (бродић) унео следећа причања: „Ни увод ни предговор - а опет је то”, „Из Мемине књиге”, „Морепловац Павле”, „Ко у предњу - ко у стражњу”, „Мој орко”, „А куд ће Стојан”, „Један незапажен међународни догађај... и прочаја с њим”, „Нек се бар једно зна”, „Једна молба читаоцима”, „Ипсилонски Универзитет” и „Рјечник и неколике биљешке уз текст”. Сви су текстови краћи осим задњег „Ипсилонски Универзитет” који је једна својеврсна студија на 50 страна о животу заточеника у чувеном „Ипсилон лагеру” у Немачкој, где су Енглези били затворили сто четрдесет заточеника бивших припад- ника Краљевске југословенске војске” (Ђујићевих, Јевђевићевих и Ђуришићевих четника, Српских добровољаца, Недићевих стражара и полицајаца и неколико Словенаца), који су по Тито-Маклиновом „Бледском споразуму” из 1947. године требало да буду предати југословенским комунистичким властима у Београду на кланицу. Прота Стеван Простран је у својим казива- њима навео низ имена из српске Далмације, а нарочито знатан број бораца, припадника Динарске четничке дивизије којом је командовао прослављени војвода Момчило Ђујић. У доба када је књигу писао, протини јунаци су још били у животу, али за ових про- теклих педесет година сви су отишли Богу на истину, изузев млађег протиног сина Драшка (живи у Калифорнији), док су старијег Душана Титови кому- нисти стрељали у Кочевју 1945. године, заједно са три хиљаде Српских добровољаца. Писац је овековечио српску Далмацију и виђене породице кроз своја причања. Нарочито свештеничку породицу Доброта, која је кроз задњих стопедесет година дала пет генерација свештеника међу којима је о. Милорад Доброта био седми. Овековечио је и породицу проте Павла Зелића, чији је прадеда архимандрит Герасим Зелић (има и дан данас своју улицу у Београду) „вукљао” пре 160 година чак из Русије царске двери „за свој омиљени постриг у мана- стир Светог Успенија у велебитској Крупи”. Описује како је архимандрит Герасим био на свадби Наполеона I, па кад је видео да „у протоколу” нема здравице Цару, он је устао и на италијанском одржао здравицу Наполеону. Описујући ове две породице, о. Простран наводи како су прота Милорад Доброта и прота Павле Зелић први од новодошлих „дипијевских” свештника подигли дивне цркве - први Светог Ђорђа у Мидланду,

Пенсилванија, а други Св. Стефана Дечанског у Стубенвилу, Охајо, одавши им велику захвланост. (Данас се млади свештеници који долазе из отаџбине или из Богословије у Либертвилу јагме за што већу и бољу парохију, а нико не иде да оснива парохије и гради нове цркве). Отац прота Простран је овековечио и многе друге личности које су тада биле у животу: Милана Цветичанина, Милентију Тривића - који је свима био познат по надимку „Меме” или „шјор Меме”, судију Косту Кулишића, школског надзорника Војина Малешевића, Богду Дропца, Иву Јанкова, сина Драшка, па чак и „брицу” Динарске дивизије, Данила Дебељачког, који се - иако Лала - нашао у Војводином штабу. И још многе друге. Све их је врло лепо и кроз анегдоте верно описао тако да остају у сталном сећању читалаца. Врло духовито описује бројне ликове из чувеног логора Краљевске Југословенске војске у Еболију, Јужна Италија, казујући да четници нису баш тако рђаво живели, јер су многи трговали широм Италије, а нарочито у Напуљу, па цитира песмицу која се певала: „Шта ће мени моје Книнско Поље, Шта л’ Војводи његово Топоље; И Пађене и сво Мокро Поље Да Љубану дадеш - чак до доље, Па да с њиме има главобоље, Кад је нама боље у Напоље!...” Веома је интересантна студија проте Пространа о „Ипсилонском Универзитету”, који су попут Народног универзитета основали заточеници где су „Ипсилонци”: прота Простран, Јаша Љотић, др Ђоко Слијепчевић, Ратко Парежанин, Радојица Меденица и други, држали предавања из историје, религије, дипломатије, књижевности и других пред- мета. Отац Простран је држао бројна предавања, па наводи цело своје предавање о Дантеу и његовим делима као вредну студију о италијанској књижевнос- ти, цитирајући на оригиналном италијанском бројне Дантеове стихове, што су сви са великом пажњом слушали: генерал Света Ђукић, командант логора, пуковници Страњаковић и Брана Живковић, пот- пуковник Лука Лукић и сви остали слушаоци. Тапре- давања била су не само интересантна, већ су одвлачила пажњу заточеника од суморне логорске тадашњице и подизала им дух и морал да издрже искушења којима су били изложени. Ту је прота Стеван Простран био прави мајстор - уметник, који је најзаслужнији што су ипсилонски заточеници издржали ту „робију” под Енглезима, те зато остао у незаборавном сећању свих заточеника логора „Ипсилон”. Због свега горњег, велико би дело учинили четници војводе Ђујића да објаве ново издање књиге проте Стевана Пространа „Котарчинина причања”. Бора М. Карапанџић

iskra1121  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1121.pdf

iskra1121  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1121.pdf

Advertisement