Дискусија о насловној теми у светлости националног интереса
ХАГ - „НАША МЕЂУНАРОДНА ОБАВЕЗА"!? Хаг као „наша међународна обавеза" поста- ла је управо парола у Србији свих оних који се здушно залажу за „европске и светске интеграције". Као први акт свог устоличења у фотељу министра спољних послова Србије и Црне Горе (СЦГ), Вук Драшковић је устоличио и ову паролу. Данас, ето, сви „европски интегралци" њу у Србији, папагајски понављају, укључујући ту и премијера др Коштуницу, за кога, ако сећање траје, још до пре три месеца Хаг није био „приоритет". Будући, дакле, да је то парола, некако природно на крају долази усклик као што се то види у наслову. На своју руку, пак, додао сам на крају насло- ва и један упитник, тек толико да изразим сумњу питањем: је ли заиста Хаг „наша међународна обавеза" и то још „без алтернативе", што заговорници Хага радо додају на већ поменуту „обавезу" да би себе, изгледа, двоструко уверили да су у праву. Додуше, тиме они показују да и сами сумњају у „Хаг" као „међународну обавезу", па да би ваљда убили ту сумњу, додају горњу „безалтернативну" завршницу. Утолико боље: у Србији постоји, значи, један консензус сумње у Хаг. Само једни о томе отворено говоре и испољавају, док други то крију и од самих себе, путем поштапалица о Хагу за кога се вели да је наша „безалтернативна" „обавеза" и то још и „међуна- родна"!? (За Адама, пошто је згрешио, Библија каже, да се сакрио и покрио своју голотињу. Ваљда је и код наших хашких „безалтернативаца" такво једно „покривање" одсјај неке врсте њихове гриже савести. Дај, Боже! Јер, знак је то, да и за њих има наде. Наредне редове, због тога, њима посвећујем.) Драшковић као „поштанско сандуче" Као што је ред и по закону при влади СЦГ пос- тоји Национални савет (НС) за сарадњу са Хагом од девет чланова: по три из Србије (Драган Јочић, Зоран Лончар и Бранислав Бјелица) и Црне Горе (Вукашин Мараш, Предраг Бошковић и Срђан Спаић) и ове тро- јице из владе СЦГ: Вук Драшковић, Расим Љајић, ми- нистар за људска права СЦГ и Првослав Давинић, министар одбране СЦГ). Функција НС, измећу осталог, била је да отпочне процедуру изручења хашких оптуженика. Тако је било док Вук Драшковић није постао министар спољних послова СЦГ. Он је, међутим, ту основну функцију НС пренео на себе и у својству - како рече - „поштанског сандучета" само пренео захтев међународне заједнице општинском суду у Београду за изручење Хагу четири генерала. Зашто је Драшковић приграбио функцију НС? Најкраће, да спроведе у дело наредбу својих америчких налогодаваца, јер НС, изгледа, није много поуздан саговорник кад је о сарадњи с Хагом реч. То је
једно, док је „поштанско сандуче" ту да би српски народ стекао утисак да није Драшковић крив за предају генерала већ - замислите?! - „поштанско сандуче"?! Оно, пак, није да и ново-именовани чланови НС и сами нису за 100-постотну сарадњу са Хагом, него је нешто друго посреди: боје се они издајничке љаге која сигурно пада на њих и с њом евентуално губљење фотеља у власти. Да је то баш то, види се по много чему. Нови НС требало је да се устроји, по формирању Коштуничине владе, али је он сад, после четри месеца, успео тек да се окупи, али не и да се оформи. Верификација мандата нових чланова је узела читаву једну седницу од четири сата, што је наг- нало бившег председника НС и министра спољних послова СЦГ, Горана Свилановића, да то јавно исмеје, рекавши да је верификација мандата у његовом НС узела „само 5 минута". Али ова намерна задржавања формирања НС, теку и даље. Тако до сад (16.7.) нико неће да се прихвати председничког положаја, уључујући ту и Вука Драшковића, који се - колико наивно - успешно заклонио иза већ фамозног „поштанског сандучета". Накнадно сазнајем да је јуче, 16.7., за председника изабран Расим Љајић (пошто нико други није хтео да се прими), а он се „невољно" примио само због тога да би покренуо с мртве тачке „сарадњу са Хагом" која, позитивно решена, отвара врата за улазак СЦГ у ЕУ. У сваком, пак, случају, својом бесправном акцијом Вук Драшковић је мислио да је успешно преба- цио „лопту" изручења четири генерала у „крило" београдског општинског суда, али, изгледа, да су и они из тог суда свесни прљаве његове игре с очигледним циљем да одијум изручења падне на суд уместо на њега, па сад они захтевају да по Уставу СЦГ покретање поступка припада само НС. Шта ће Љајић урадити, остаје да се види. Међутим, у крајњој анализи, сва ова околишања и задржавања, значе и много, много више, значе - и тога су свесни чланови НС - да је посао изручења прљав и у супротности са националним интересом! Јер да није, сви би се они и те како утрки- вали ко ће пре уграбити фотељеу тамо, нарочито ону председничку. Сарадња са Хагом - пуцањ у национални интерес! Некако смо заобилазно дошли до закључка да је „сарадња са Хагом" прљав посао и у супротности са националним интересом. У последњем, јулском броју Искре у чланку насловљеним Даље од 27-мартовских вода! један поднаслов гласио је баш то: да је Сарадња с Хагом - пуцањ у народни интерес!. У том чланку,