Page 1

Cpeћa je, можда, што улазак СЦГ у ЕУ неће се десити пре 2010. године

ДАЉЕ ОД 27-МАРТОВСКИХ ВОДА! Избори који су одржани 13. јуна ове године нису обични. Они су најмање због личности и институ- ције председника (Србија живи - друго је сад питање: како - без њега већ годину и по дана, па би могла и даље). Специфичност, па због тога и важност, ових избора је у томе што ово у ствари и нису избори у обичном смислу, већ један референдум о питању српске будућности. Ради се, дакле, о једном прелом- ном и судбоносном тренутку и реткост у животу једног народа - кад се бира пут којим ће се ићи даље. С обзиром, пак, да он може бити добар или рђав, а пред чињеницом да повратка, ако се погреши, нема за дуги низ година, једног искреног родољуба мора да хвата страва од овог референдума. Поготово, кад се зна да данашњи водећи Срби, сагледавају судбоносно питање пута, у најбољем случају, из свог партијског угла, па они поштени, малобројни, међу њима, у тој „игри" некако наивно али искрено га поистовећују са српским националним интересом, док они други, већина, пошто им је циљ - власт, о њему нити знају нити желе да знају. Поражена је полутанска политика ДСС У међувремену одржани су избори у Србији за председника са овим резултатима. Од 3,1 милиона (око 47% бирачког тела) изашлих на изборе, Томислав Николић (СРС) је добио 30,44% или око 950 хиљада гласова; други је Борис Тадић (ДС) са 27,60% или око 830 хиљада; Богољуб Карић (основао своју странку) неочекивано је добио 18,18% или око 560 хиљада; Драган Маршићанин (из владајуће странке, ДСС) са свега13,3% или око 410 хиљада, на овим изборима је поражен. Ови избори показују не само да је Маршићанин катастрофално поражен већ и сама Коштуничина ДСС. По свему, не само да су Коштуницу бојкотовали његови коалициони партнери Вук Драшковић, Мирољуб Лабус и Веља Илић, већ су они своје гласове поклонили Тадићу, док је вероватно добар део Коштуничиних гласова отишао Богољубу Карићу. ДСС је, дакле, поражена не због свог канди- дата, већ и неодољиво се намеће - због Коштуничине „полутанске" политике. Хтео је он и да сачува српске националне интересе и да се, под диктаторским условима европских моћника, интегрише у свет и Европу. Хтео је, дакле, да споји, под овим условима, две неспојиве ствари, што ће, у наредном тексту, бити покушано да се и докаже. Међутим, ови избори, због недостака апсолутног победника, имаће свој епилог у другом кругу који је одређен за 27. јуни ове године. Изгледа, да се припрема једна ситуација слична оној из прошлогодишњих избора у Француској кад је Лепен потукао Ширака на изборима, да би га овај потоњи, у другом кругу, пошто су алармиране и мобилисане све

тзв. „демократске" странке на опасност од Лепена, најзад победио. Због Коштуничине полутанске поли- тике, добри су изгледи да српски „Ширак" (Тадић) на овом референдуму победи на сличан француски начин, јер и код нас убрзано се мобилизује уплашени „демократски блок" ради интеграција у свет и даљњег очување своје власти. У свету и Европи ништа нема „забадава"! Без обзира на резултате избора и неизвесност другог круга, чињеница остаје да суштина овог референдума није у личности председника већ у путу којим кренути у будућност. Конкретно и најкраће: да ли су Срби за самосвојност или су за „европске и светске интеграције". Изразом „самосвојност" људи тачно кажу шта хоће да буду: „своји" у сваком смислу (економском, политичком, културном и духовном), а што све подсећа на сопствени рад, креативност и „засукане рукаве", и на „своме", што подразумева земљу Србију. Мислим да се једино тако живи у складу с највиталнијим националним интересом, што опет не значи да је таква Србија у опреци са економ- ском, политичком и културном сарадњом, партнер- ством и добрим суседством и са Европом и са светом. Док је, дакле, израз „самосвојност" потпуно јасан и одређен, с изразом „европске и светске интеграције" ствари тако не стоје. Чини се да је он нарочито иско- ван да лепо и модернистички звучи, с једне, да ништа не каже, с друге стране, али да оставља примамљиви „укус" лагодног уживања и „земље Дембелије", која је ту, ето, на прагу и само чека наш пристанак да нам падне у загрљај. Кад се, пак, зна да у Европи и свету (а мисли се, кад се каже „свет", у ствари, на САД), поготово у њему, ништа нема „за бадава" (something for nothing), онда с крајњом скепсом треба гледати на рефрендумску опцију под именом „европске и светске интеграције". „Улазнице" за ЕУ и фудбалску утакмицу нису исто Под претпоставком да смо се на основу резултата „референдума", дефинитивно одлучили за ЕУ и да смо тако у процесу укључивања у „европске и светске интеграције", да бар сад видимо - јер је про- цес укључивања врло дуг, те тако даје могућност да се одлука и измени - које су предности, добробити и ле- поте таквог једног акта. Кад је, пак, реч о „финесама" треба упоредно сагледати и „цену" која се мора плати- ти, пре свега као „улазница" у речене интеграције, а затим плаћати као годишња „кирија", јер је већ речено да у свету у који се жели интеграција ништа нема „фрај". Ово, дакле, двоје, „финесе" и „цене", су обавезне да иду упоредо, јер тек тада може се, ако не


Даље од 2 7 /3 .. .. видети онда бар наслутити, шта се с „интеграцијама" у ствари - „купило”! Као прво, хајде да почнемо од „улазнице" за „европске и светске интеграције". Кад је реч уопштено о улазници, ево. један пример. Рецимо, кад се иде на фудбалску утакмицу, увек се плаћа унапред - у готовом, дакле, тврдом и реалном новцу - за ништа конкретно, већ за само једно очекивање да ће уложене паре донети неко задовољаство. Колико пута се чуло: „у шта бацих паре"!? У самој, дакле, основи улазнице је утиснута идеја клађења и хазардерства! Слично је и с интеграцијама - кладимо се да ћемо уживати у лепотама и чарима „земље Дембелије". И, као да се иде на фудбалску утакмицу, безбрижно плаћамо улазницу! Колико? - то је сад питање о ком се морало много мислити, али и сад није касно. Ово тим пре, јер је улазница за фудбалску утакмицу рела- тивно мала и погађа, ако се погреши, само индиви- дуално, док је питање цене улазнице за интеграције можда судбоносно јер је колективно па, као такво, погађа цео српски народ. Наук је овде велики за носиоце власти: док је хазадерство у фудбалу готово безболно и индивидуално, хазардерство у народном животу може да буде кобно и, као такво, може да кошта не само садашњу већ и будуће генерације. Треба, дакле, много пазити да се не оде у 27-мар- товске воде. Ово, о 27. марту, кажем због тога јер се његове последице плаћају још и данас, неких 63 го- дина доцније! Не плаћа се улазак у ЕУ главним „адутом" А, ево, сада неких конкретних ситуација којим се плаћа „улазница" за ништа конкретно а, што се, под најбољим условима, може поистовети само с идиличним сновима. Као прву ствар, што се тиче „улазнице" која се плаћа на „невиђено", мора СЦГ повући своју тужбу пред Међународним судом правде (МСП) у Хагу против НАТО држава које су извршиле агресију на СРЈ (њих 19), кршећи тако одредбу Уједињених нација (УН), која и њих обавезује, а забрањује било какав рат уколико га Савет безбедности (СБ) УН не одобри. СБ такав рат није одобрио, па се онда овде, дакле, ради о тешкој повреди међународног права од стране НАТО држа- ва. И сад, уместо да постмилошевићевска вођства СЦГ до бесвести „јаше" на таквом једном „адуту" коју им је НАТО својом бахатом несмотреношћу пружио, и, тако, својом уценом сузбијају уцене Запада и Европе, та наша вођства, тај Богомдобијени „адут", олако, по формули Вука Драшковића, ради „интеграције" у неки имагинарни свет, препуштају случају: нек сви повуку своје тужбе. Па чак да Хрватска и БиХ, које пред истим судом имају своје тужбе против СЦГ, у вредности од $100 милијарди свака, као резултат Драшковићеве формуле, повуку своје тужбе - што се по свему неће догодити - СЦГ не би смеле да повуку своју тужбу против НАТО-а. Зашто? Прокоцкао би се хазардерски свој главни и једини „адут" - индиректно би се призна- ло да је НАТО био у праву кад је, прекршивши своју међународну обавезу о ненападању, извршио агресију на СРЈ. Нити првим под-адутом Поред тога, та НАТО агресија је додала и неколико конкретних случајева свесног упражњавања геноцидних радњи које се не дају подвести под никакву „колатералну штету". Од многих да споменем само један, у суштини, врло мали детаљ, али који

много говори о српској глупости и ауто-деструк- тивности. Бомбардована је намерно и свесно једна цивилна установа - ТВ Беград. Погинуло је 16 особа, цивила, занемарљива једна количина кад се узму у обзир друге много веће жртве. Бомбардована је, дакле, установа чија само забрана или на други начин угрожавана слобода деловања, на Западу би се оквалификовало као највећа повреда људских права, а о бомбардовању и да не говоримо - то би био злочин геноцида! Уместо, дакле, да се овај аргуменат, као један од облика „двосмерне" сарадње са Хагом, упорно и свакодневно набацивао Карли дел Понте под нос (па би и она због те упорности била принуђена да уместо своје бахатости приђе проблему српских злочина са више људскости), ондашње српско вођство (под Ђинђићем) је осудило - о, каквог лицемерја и соп- ственог ауто-гола!? - Драгољуба Милановића, директора ТВ Београд, на дугу робију за смрт 16 погинулих, јер их, наводно, није иселио из ТВ зграде (па је питање овде: зашто би их иселио кад је ТВ цивилна установа, а они, на Западу, будући „хумани", не гађају цивиле, поготово оне из медијских кућа!?). А један из садашњег вођства (Вук Драшковић, на несрећу, министар спољ- них послова СЦГ) спреман је да овакав један адут (који је још увек у важности и може се - али само у руци „Мандушића Вука" - као такав још увек добро да искористи) спреман је, дакле, овај Вук (нажалост, није „Мандућић"!) повлачењем тужбе пред МКС, да амне- стира злочине НАТО-а према СЦГ и да такав један адут жртвује ради неких небулозних својих интеграција. Сарадња с Хагом - пуцањ у народни интерес! Други „предујам" којим се СЦГ обавезују да плате пре уласка у „европске и светске интеграције" јесте „сарадња" са Хагом. Под тим се мисли да СЦГ мора да изручи Хагу све српске осумњенике, укључујући ту Караџића и Младића. Управо, потрага за овом двојицом је сад и најжешћа. Ево, зашто? Ако се чак и овлаш погледа статистика хашких оптуженика, одмах су две ствари очигледне: (а) у Хагу је близу сто- тине Срба, петнаестак Хрвата и свега неколико мус- лимана; и (б) у Хагу је скоро целокупно вођство срп- ских држава из времена ратова (Милошевић, Милутиновић, Шаиновић, Шешељ из Србије; Милан Мартић и Милан Бабић из Републике Српске Крајине; док су из Републике Српске само Биљана Плавшић и Крајишник), док од стране хрватског и муслиманског вођства у Хагу нема нити је било неког значајног. Нису ли врло сиптоматичне ове статистичке чињенице?! Специјално кад се узме у обзир да по реакцијама на кризне ситуације као што су ратови, Срби, Хрвати и муслимани, будући сличног менталитета, реагују на исти или сличан начин, те је рационално било очеки-

IZ SADRŽAJA Evropska unija nije ni nužnost ni blagodet Srbije .............................. 5 Ciste i prljave kampanje..................................................................... 7 Osuda SAD zbog vređanja ljudskih prava .......................................... 8 Šta brine „Veliku osmorku” .............................................................. 9 Uzroci albanskog terorizma ............................................................... 10 Srbi nisu bili za rat ........................................................................... 17 Bartolomejski dani i noći na Kosovu ................................................. 20 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (92) ....................... 25 „Čika Adam” - otac srpskih dobrovoljaca ......................................... 28

2

Iskra 1. juli 2004


вати да међу хашким оптуженицима постоји нека врста статистичке пропорционалности у складу са, рецимо, становништвом, па да у Хагу због тога буде око 38% Срба, 25% Хрвата и око 20% муслимана). Хашка ста- тистика, међутим, говори супротно. У чему је проб- лем? Проблем није у статистици, проблем је у чињени- ци да су Срби унапред предодређени да као један „геноцидан народ" буду „жртвени јарци" којим се НАТО, Запад и САД искупљују од свог пресудног удела у разбијању СФРЈ и ратовима који су из тога уследили. То је што се тиче статистичких података под (а) напред. Подаци под (б) о једино српском вођству које тамо лежи, треба да докажу да геноцидност српског народа није само једна сангвинична („зов крви", раз- буктале страсти, итд.) реакција, већ да је она и рационална и, као таква, врши злочин геноцида с пре- думишљајем. Треба, значи, правно доказати - и то је циљ Хага и да су српски злочини не само последица њихове генетске геноцидне природе (нашто указује хашка статистика под (а)), већ и израз њихове интелектуалне и моралне изопачености (статистика под (б)). Тако српска геноцидност није само случајна или спорадична и зависна од оклности, већ је она неопходна и нужна, дакле и тотална! Ако та тоталност злочиначке природе Срба дође путем Хага у први план, онда не само да злочини разбијања СФРЈ почињени од Запада, НАТО-а и САД, падају у забо- рав, већ те агресије, бомбардовања, итд., западних моћника добијају, опет путем Хага, своје морално и правно оправдање и реаговали су, како треба и хумано!? То и објашњава тај бесомучни потрк Карле дел Понте, и друштва које стоји иза ње, за Караџићем и Младићем. Јер недостатак ове двојице у Хагу, може да баци сумњу у тоталност српске геноцидности, с једне, а западне хуманости, с друге стране. Јер функција Хага је да такве две сумње 100% отклони, што се може постићи једино ако Караџић и Младић тамо буду присутни и правоснажно осуђени. Историја о правом Хагу - у „фусноти"; ако и то Тако да кад један будући историчар буде писао историју разбијања СФРЈ, он ће стручно и професионално свој суд доносити на основу званичних докумената. А једини званичан докуменат биће онај из Хага. Будући да је суд у Хагу, дакле - једна, за будућег историчара, а приори непристрасна установа -, његов суд нужно мора да буде Хагов суд: Срби су кривци, агресори и геноцидан народ. Такав његов суд ће оста- ти и упркос чињенице што ће он сигурно доћи и до документа (новине, књиге, чланци, итд.) која бацају и другојачију светлост на Хаг. Наиме, да је суд у Хагу, могуће, и пристрасан и политички обојени суд. Све у свему, његов суд о српској геноцидности и запад- њачкој хуманости остаје као главна поента написа, а пристрасност и политичност Хага, ако и то, поменуће се у том напису само као једна неопажена, ситним словима исписана, „фуснота". Хашки рачун - најмање $200 милијарде Додатно хтео сам рећи, да сви они Срби који ради интеграција проповедају да је изручење хашких оптуженика „наша међународна обавеза" (Вук Драшковић, па и премијер Коштуница према Хагу - који му до пре три месеца „није" био „приоритет" - сад је направио један коперникански обрт у вуковском сми- слу), сви, дакле, они забијају баш економији Србије, тренутно највиталнијем националном интересу, нож у леђа. Кад српски оптуженици у Хагу буду и осуђени, што им је судбина, Међународни суд правде, опет у Хагу, добиће одличан аргуменат да по тужбама БиХ и Хрватске против СЦГ (свака од око $100 милијарде)

донесе повољну одлуку по њих, а да истим аргументом учини тужбу СЦГ против НАТО-а безпредметном. „Срећа" у држави с 100% диктата и 2% одлуке о њима Трећа ствар с којом СЦГ плаћају - и то „наневиђено" и своју жељу за прикључење Европској унији (ЕУ) јесте њихова независност. Не доносе Скупштине СЦГ и Србије законе који одговарају нашим потребама, већ само озакоњују диктате који долазе из ЕУ. Да би се видело какав ропски систем СЦГ уласком у ЕУ себи добровољно товари на главу, под- сетимо се, да уласком у ЕУ, тамо у одлучивању, не влада принцип „једна држава - један глас", већ је гласовна моћ држава у пуној сагласности са „сениоритетом" тј. годином приступа ЕУ. Тако оснивачи и оригиналне чланице имају лавовски део процената у одлучивању; доцније придошлице мањи; процењује се да на најновије чланице долази само око 2%. Стопостотно прихватање диктата ЕУ, а 2% утицаја на те диктате - каква је ту срећа!? Али то није све. Паралелно с жртвовањем своје независности због ЕУ, долазе и два друга вида интеграције. То су улазак у Партнерство за мир (ПзМ) и, нешто доцније, евентуално у НАТО. На страну та брука што СЦГ, улазећи у ове институције, нису замо- лиле ове НАТО државе да се за бомбардовање и учињено зло бар извине, а камо ли да су замољене за плаћање ратне штете - па макар то било и чисто сим- болично. Уместо, дакле, тога на СЦГ се намеће двострука обавеза да своје војне ефективе за ПзМ и НАТО ускладе са стандардима ових институција, што све кошта огромне суме новаца. Како их СЦГ нема, морају се оне, значи, додато задуживати код западних лихвара да би се удовољили ови захтеви. А, друга обавеза је још гора: војска СЦГ мора бити спремна да иде на било који крај света да тамо ратује за интетресе великих белосветских моћника, а да власти СЦГ не морају чак бити ни консултоване. Најкраће, војска СЦГ постаје вазална и плаћеничка, с том разликом што њено плаћање неће долазити од великих моћника већ из сопствених извора, којих, као што смо видели, нема - што, у крајњој линији, опет значи додатно задужи- вање код истих западњачких извора. Међутим, највише зачуђујуће у целој ствари је чињеница да наше вођство у целу ту могуће врло опасну авантуру, улази, добровољно, с великим оптимизмом и, чак, рекло би се, певајући - Србин иде радо у војнике!? (Да би иронија била комплетна, ти исти Срби, који би сад радо - у војнике - пардон, не они нити њихови синови! -, побегоше главом без обзира, кад оно беше рат око Косова.) Најзад, дође и „срећа" живљења у ЕУ То је, дакле, што се тиче саме „улазнице" у европске и светске интеграције. Кад се, међутим, тамо једном нашло, наравно после једно пет година, онда одмах треба рећи да неће потећи „мед и млеко" јер треба плаћати годишњу „кирију" да би се у тим инте- грацијама остало. Наши властодршци - специјално они самозвани монетарни „експерти" из Г17+ - то знају , па да би ваљда „утешили", говоре Србима да ће „у почетку бити горе да би им доцније било боље". Та формула се, пак, већ одмах, на самом почетку, деман- тује јер се говори - и поред неких 14 милијарде дуга ММФ и СБ - да дужничка криза не постоји, а да ће с годишњим отплатама дуга бити „малих проблема" тек 2007 године кад отплата достигне цифру од 1 милијарде долара годишње. Како се СЦГ и Србија стално задужују (увоз много већи од извоза) плус оно што се плаћа и мора плаћати за остајање у ПзМ и НАТО-у,


Даље од 27/3.. . . дужничка криза тек долази, што значи, да ће се она повећавати да би негде после 2007 године од „малог проблема" могуће прерасла у банкротство. А како „мед и млеко" и банкротство никако не иду заједно, знак је то да „европске и светске интеграције" нису само велики мит већ су оне лаж и велика обмана пошто ће фактички стање бити, уколико није ката- строфално, онда свакако горе него што јесте. Путем ЕУ, Немачка осваја Исток Има, међутим, и многих других показатеља који сви указују да ће се СЦГ уласком у ЕУ, ПзМ и НАТО све више удаљавати од обећаване идеје „земље Дембелије". Простор, међутим, не допушта да се то све дискутује. Задржаћу се, због тога, само на анализи стања источноевропских земаља које су већ у ЕУ или недавно примљене у њу, а који је припремио др Срђа Трифковић, један луцидан коментатор балканских и светских прилика, нарочито оних кризних, приликом своје недавне посете тим државама и Берлину. У свом писму насловљеним Један деликатан мали Дранг (а који је др Трифковић позајмио од једног енглеског новинара, за кога овај рече, мада је „мали" ипак је „Дранг". Алузија је овде на већ познату немачку доктрину о војном и освајачком походу под именом Drang nach Osten (Продор на Исток) а коју Немачка, као главна економска сила ЕУ, уласком 8 источно-европ- ских земаља, васкрсава али и у измењеној форми, под заставом ЕУ, примењује тамо. Тај Дранг се уноси „на мала врата" - без помпе, дакле - зато је „деликатан"; није више војнички, зато је „мали", али је ипак осва- јачки у економском и хегемонистичком смислу. Др Трифковић полази од питања шта ЕУ статистички добија од пријема нових 10 чланова од којих су 8 источно-европске државе (даље, 8ИЕД), све из бившег Совјетског савеза. То су Естонија, Летонија, Литванија, Чешка, Словачка, Словенија, Мађарска и Пољска. 8ИЕД државе повећавају становништво ЕУ за 20% (укупно 450 милиона); њихово учешће у међуна- родној трговини је 25%; а повећавају Укупан друштвени продукт (УДП) ЕУ само за 5%, док је њихов тоталан УДП једнак оном западно-европске Холандије са свега око 15 милиона или, дакле, једна петина становништва 8ИЕД. А, ево како се тај Дранг примењује у пракси. (Споменимо, с тим у вези, да се том праксом неосетно разбијају мегаломански апетити и прохтеви за лаким и економски богатим животом 8ИЕД, што је - као и у случају СЦГ - главни мотив њиховог прикључења ЕУ.) Немачка храна на рачун оне пољске Кад је реч о прехранбеној индустрији - а она је главни продукт источно европског простора - главне државе ЕУ, дакле, њено „језгро" (Немачка, Француска, Енглеска, Италија), наметнуле су ригорозне производне стандарде не само новим државама већ и себи. И док произвођачи хране у језгро државама своје додатне трошкове несметано утискују у цене, то они у 8ИЕД не могу. Због тога се процењује да ће од неких 2 милиона пољских фармера свега око 100 хиљада остати на фармама. У Словачкој већ је отпуштено преко 3 хиљаде радника млечне индустри- је. Крајњи резултат свега тога биће, уместо својих ре- лативно јефтиних производа, на полицама „супер мар- кета" тих 8ИЕД налазиће се скупи немачки прехрабрени производи.

индустријских предузећа у 8ИЕД. Та предузећа не могу да следе ригорозне еколошке стадарде за очување животне средине наметнуте приликом пријема од стане ЕУ, па се због тога затварају, а беспослица расте. То је с једне стране; с друге пак стране, језгро државе ЕУ су увеле квоте којим се спречава улазак незапослених радника са Истока у Западну Европу. Да те квоте постоје према Истоку, то се види чак и из ста- тистике незапослености Источне и Западне Немачке (и то у пркос чињеници што обе Немачке припадају сад истој држави). По њој, незапосленост оне на истоку је двапут већа од западне. Сходно томе очекивати је да ће незапосленост у 8ИЕД бити између 10 до 15 већа у односу на Запад. С друге, пак, стране западни индустријски концерни купују јефтино одговарајућа npe- дузећа на Истоку (приватизација), користе тамошњу јефтину радну снагу, и тако по скупе паре продају своје продукте (аутомобиле, рецимо) локалном становништву. Три круга контроле Истока На крају, др Трифковић говори о оживљавању још из 30-тих година п. в. немачког концепта контроле Истока. Он се састоји из „три круга држава". У савре- меној ЕУ верзији овог концепта у „првом" најприви- легисанијем (ипак испод чак и стандарда Источне Немачке) „кругу" су Пољска, Чешка, Мађарска, Словачка, Словенија; у другом, мање привилегованом, су 3 балтичке државе, Румунија и Бугарска и Хрватска; трећи „круг" (који је већ и Хитлер предвидео за немачки Лебенс раум (животни простор) на штету житеља тог простора) сачињавају Украјина, Молдавија и Белорусија. Ове задње три се не пред- виђају за чланове већ само за „партнере" ЕУ, а служе као „санитарни кордон" према Русији. Међутим, и као потенцијалним партнерима већ сад им се намећу ригорозни стандарди које они морају да задовоље да би бар постали партнери. СЦГ највероватније - у „четвртом кругу"! Др Трифковић у свом писму не говори о томе како је, из немачког угла, виђен однос ЕУ према СЦГ. Дакле, тога у његовом писму нема. Ипак, мада је писано на енглеском (српски превод, међутим, треба очекивати), стиче се утисак, да је писмо углавном баш и писано ради СЦГ и њеног вођства (које понесено јед- ним наивним оптимизмом без покрића, по коме све српске проблеме решава улазак у ЕУ), да му се, на један фини и господски начин, каже да евентаулни улазак у ЕУ треба објективно промислити а не из угла мегаломанских жеља и прохтева, што је сад случај. Јер, изостанак СЦГ у немачким „контролним кругови- ма" о Истоку, није случајност. Напротив, имплицира да СЦГ нису ни у трећем, најнижем, кругу (зато, вероват- но, нису ни споменуте). Како се, пак, вођство СЦГ бук- вално и упорно подаје и продаје ЕУ, они тамо у Брислу (престоница ЕУ) биће принуђени да мисле и о „четвр- том кругу" контоле. Биће то у суштини један ропски круг (тако се, наравно, неће звати) и Србија у њему једино добра као депонија за европско смеће и нук- леарни отпад! Срећом - Бог је ипак милостив према Србима! - од данас до стварног уласка СЦГ у ЕУ има још око 5 до 6 година, за паметне довољно да са својих носева скину лажне наочаре и ствари погледају онакве какве јесу реално! То је, мислим, смисао писма др Трифковића.

Н. Љотић

Сличан је и случај пропадања малих и средњих

4

Iskra I. juli 2004


ЕВРОПСКА УНИЈА НИЈЕ НИ НУЖНОСТ НИ БЛАГОДЕТ СРБИЈЕ (АЛИ МОЖЕ ДА ЈОЈ БУДЕ УСУД И ПРОКЛЕТСТВО) Проширење Европске Уније на 25 држава, укључујући све бивше чланице Варшавског уговора у Средњој Европи и три прибалтичке републике СССР-а, требало би да буде прилика за славље: падају старе баријере, народи деценијама принудно раздвојени блоковским поделама приступају про- ширеној европској породици којој су духовно вазда припадали и у чијим tse оквирима тек доживети свој пуни економски и културни процват. Места слављу нажалост нема. Нити је данашња Европска Унија заснована на прет- поставци о културном и духовном јединству Старог континента пониклом на аутентично европским, што ће рећи античким и хришћанским темељима, нити даљи правци развоја Уније који су увелико зацртани - иду на руку неговању јединства европ- ског духа у богатим разликама националних идентитета.

Европа је Током протекле три деценије метаморфозирала од Шумановог и Монеовог мо- дела Заједнице „унутар које свака чланица остаје суверена" у бирократског монструма којим диригују неизабрани технократи и чиновници поникли на тековинама грамшијевске постмодерне. Устав ЕУ указује да је идеологија Уније до корена прожета потенцијално тоталитарним духом политичке коректности и милитантног секуларизма. Она одражава тежње и интересе постхришћанских владајућих елита кључних земаља ЕУ, али не тежње и интересе већине садашњих 450 милиона житеља земаља-чланица. Спознаја о опасностима и замкама уједи- њене Европе за спас тела и душе Европљана зачудо је присутнија међу новим чланицама него у старом језгру Дванаесторице - у земљама које, уосталом, сносе главну одговорност за прерастање Брисла у најотуђенији центар финансијске и поли- тичке моћи у историји.

Током недавне посете Прагу, две недеље после уласка Ческе у ЕУ, на оба краја политичког спектра наишао сам на изненађујући степен скепсе, зебње и нелагоде по питању Европе. Beti прве вечери један локални, на сопствени захтев ано- нимни саговорник ми је указао да су прашке улице „безбедне и у ситне сате, а то је зато што још

нисмо постали мултиетничко, мултирасно друштво по западноевропском рецепту: још немамо наше Муслимане, још немамо назови-азиланте из Трећег света, а немамо ни Албанце

али када нам их дове- ду, а довешће нам их, све ће се променити."

Михал Семин, суоснивач Грађанског инсти- тута у Прагу и неуморни политички активиста кон- зервативне оријентације који је своју дисидентску каријеру још под Густавом Хусаком почео као ма- лолетник, такође очекује драстичну промену етничке слике своје земље у релативно кратком року. Како истиче, имиграциона политика земаљачланица ЕУ више није у надлежности њихових

Iskra l.juli 2004

законодавних тела или влада већ - Брисла: „Више нисмо господари будућности соп- ствене земље јер немамо утицаја на одлуку ко ће у њој да живи. Мораћемо да водимо исту имиграциону политику као Немачка или Француска, несумњиво са истим резултатима у року од неколико година. У Француској већ сада Муслимани чине десет посто становништва, са тенденцијом пораста; у Немачкој се ближе истом проценту - и нико не сме да се побуни, јер не само што би одмах био оптужен за расизам и нетолерантност, већ би дошао и под удар кривичних прописа ЕУ о тзв. говору мржње." Претходни саговорник последице уласка у ЕУ на плану имиграционих прописа описује са нешто мање такта од г. Семина: „То је као да неком потпуном странцу дате право да вам усели у кућу сустанаре по свом нахођењу. Ви мислите доћи ће неки сиромаси слични вама, само лошије среће; а кад оно он вам уваљује неке беспризорне типове из

целог света, пробисвете, наркомане, проститутке, Исламисте и потенцијалне терористе - и притом вас још убеђује да вам тиме чини услугу, јер тобоже проширује сужене видике ваше досадно једнонационалне, јед- нокрвне породице." Спознаја отварања имиграционих двери под окриљем Европе леди многим Чесима крв у жила- ма, али је касно за кајање. Михал Семин указује да је наговештај губитка контроле над сопственом судбином за Чехе дошао још у пролеће 1999, када су уласком у НАТО били изложени притиску да се придруже војним операцијама против Србије: „Подлегли смо притиску и бомбардовали Југославију, што сматрам злочином. Постали смо део једне организације која је потпуно изменила своје принципе и циљеве. После краја хладног рата преотели су је ђаци Франкфуртске школе попут Хавиера Солане и Јошке Фишера. Они наравно кон- тролишу и Европску унију. Лева реторика им више не треба, своје радикалне циљеве сада остварују кроз институције које су наследили од генерације која је победила у хладном рату." И уредник братиславског недељника Домино Франтишек Себеј, који није еуроскептик и својевремено је као посланик словачког парламен- та био шеф Одбора за европске интеграције Скупштине, упозорава да поборници пост- националног погледа на свет теже да ЕУ употребе као оруђе радикалних промена у складу са својим идеолошким убеђењима. Михал Семин иде корак даље и упозорава да је на плану социјалног инжењеринга ЕУ опасније средство и од НАТО пакта: Европска Унија намеће секуларни хуманизам од врха до дна кроз безброј биро-

5


кратско-административних, правних и финансиј- ских инструмената. Гласајући за Унију Чеси су и несвесно гласали за њен Устав, за Повељу о основним правима, којима се прави радикалан заокрет у правцу централизације моћи унутар ЕУ. Ческа република ће имати само два и по посто ути- цаја и 100% одговорности да примени све законе које Брисел буде диктирао. Три четвртине свих закона долазиће из ЕУ, које парламенти земаља-чланица више неће ни формално усвајати: они ће директно бити инкор- порирани у национално законодавство. Неће посто- јати никаква правна нити политичка могућност да се бриселске стеге избегну. За све народе Европе, а поготову за оне у источном делу континента који су успешније од Западњака очували наслеђене инсти- туције породице, Цркве и традиционалног морала, ипак је најопаснија Повеља европског Устава. Она инсистира на постмодерном концепту права и антидискриминације, уз инсистирање на посебним правима расно-етничких мањина попут Цигана (Рома), хомосексуалаца, имиграната итд. ЕУ одбацује дефиницију брака као институ- ције мушкарца и жене, а намере антидискримина- торског лобија јасне су и из инсистирања Брисла да монаси на Светој Гори морају да допусте женама приступ у њихове манастире. Наравно, једини овлашћени да интерпретирају Устав ЕУ биће судије Европског суда у Луксембургу. Изнад њих неће пос- тојати ниједна судска инстанца. За све чланице ЕУ њихова реч биће последња и беспоговорна, Како упозорава Семин, „Чешки парламент је до сада у четири наврата одбацио иницијативу хомосексуалних активиста да се призна као важећи ’брак’ између особа истог пола. Међутим, уколико судије ЕУ суда у Луксембургу закључе да је таква одлука 'дискриминаторска’ - а нема сумње да ће тако одлучити - тзв. бракови хомоскесуалаца биће принудно легализовани потезом луксембуршког пера, без обзира на жеље народа и његових изабраних заступника." Није мали број Чеха који имају беспрекорне биографије бораца против комунизма али који сада закључују да секуларно-либерални облик те- рапеутске, плишане репресије може да има последице далеко опасније за опстанак здравог друштва од комунизма. Они кажу да је под кому- нистима у оквиру породице било могуће очувати све битне елементе цивилизованог живљења. Чак и један својевремени отворени дисидент, попут Михала Семина, сада закључује да је либерализам Европске Уније опаснији од совјет- ског комунизма, јер раствара моралну основу човека: „Људи мисле да су 'ослобођени’ ако се не венчавају, ако се предају содомији и осталим пер- верзијама, ако убијају плод у својој утроби, ако имају приступ порнографији, дрогама, богато опремљеним робним кућама." Са горким осмехом он закључује да је можда дошло време да се поборници очувања аутентичних вредности, маргинализовани од стране доминантних елита лево-либералних опредељења

6

(издашно субвенционисаних са Запада) врате кул- тури Самиздата и новом 'подземном универзитету’. „Једина разлика у односу на комунизам је да нисмо у затвору, бар за сада. Родољубима, конзервативцима, Хришћанима, немогуће је да добију неку катедру или уредничко место, о стипендијама за истраживачки рад да не говоримо. Раније смо имали поборнике Сороша као слободне стрелце, са пара- ма додуше али без икаквог упоришта у народу и без неког утицаја на државну политику. Сада они лику- ју јер у Европској Унији виде свог савезника који ђе их преко Брисла и Луксембурга довести на власт." Наш први, анонимни саговорник са гневом констатује да су народи централне и источне Европе од 1944. до 1948. добили један облик теро- ра својих идеолошки препарираних сународника, који је трајао пола века, а да сада добијају други - често спровођен од стране деце или унука оних првих. У земљи Србији данас, необјашњива је тежња ка чланству у Европској Унији међу онима који би били поимани као априорни непријатељи номенклатуре у Брислу

и који би се нашли на удару домаћих корифеја тог истог Брисла који су сада моћни али не и на власти.. Тек са Србијом у ЕУ до

пуне мере би се остварио - без икаквих избора, икаквог учешћа народа или његових изабраних представника комплетан социјални, национални и сваки други програм Жарка, Наташе, Борке, Соње, Теофила, Верана и компаније. У време комунизма Ми смо били нормалан, пристојан свет, а Они су били Партија, Омладина, режим, Удба. Пола века касније ствари се изгледа мењају да би остале исте. Заговарати чланство у СКЈ онда - значило је бити „Они". Заговарати чланство у ЕУ данас - значи бити уз Њих. Ко није са Нама тај није нужно уз Њих; треба му дати шансу да-сазри, одрасте, постане човек. Ко је са Њима, међутим, тај је дефинитивно против Нас. Бити ЗА или ПРОТИВ Србије у сатанској, смртонос- ној, христофобној Европској УнијИ мора да постане литмус тест лич(не зрелости, културне заокру- жености, политичке писмености и хришћанске изграђености сваког Србина. У Чикагу, 14. јуна 2004. ctrifkovic @ netyero.com>

Срђа Трифковић

Koštunica: Verujem da će Tadić pobediti. Premijer Srbije Vojislav Koštunica izjavio je da veruje da će kandidat Demokratske stranke Boris Tadić pobediti u dru- gom krugu predsedničkih izbora. "Nema nikakve dileme" da je Tadić dobio podršku DSS za drugi krug izbora... Ukoliko Tomislav Nikolić postane predsednik "bojim se da bismo se tada našli u jednoj vrsti meke izolacije", rekao je Koštunica i dodao da Zapad ima svoja "predubeđenja i opterećenja povodom Srba i Srbije". (Beta, 19.6.2004.)

Iskra 1. juli 2004


Predsednički izbori u Srbiji

ČISTE I PRLJAVE KAMPANJE Strategije izbornih štabova, šta u kampanjama reći, šta prećutati i gurnuti pod tepih, i kako izbeći neugodne prozivke Politička scena Srbije vri. Kampanje pred- sedničkih kandidata su u punom jeku pa se u hodu ojačavaju izborni štabovi ali i taktike menjaju. Maršićanin je najzad shvatio da kampanju ne može da vodi po poturenoj Tadićevoj recepturi »čiste kampanje«, jer bi u takvoj partiji preferansa njegovi najjači aduti ostali neisko- rišćeni. Zato se Dejan Mihajlov odvažio da na konferenci- ji za štampu izbornog štaba Maršićanina iznese deo pr- Ijavština DS-a i samog Tadića. Odmah su graknuli B92 i ostali Soroš mediji, stručnjaci i analitičari istog provizorijuma kako je to prlja- va kampanja, nedopustivo blaćenje, uznemiravanje porodice Đinđić.... Ali niko srpski da uzvikne Mihajlov laže!?Nema tog uzvika jer Mihajlov očigledno nije izneo laž. Izneo je deo izjave Đinđićeve majke, a nijednoj majci nije do politike laži, već do ubijenog sina. Izneo je da Ružica Đinđić ne prima najbliže saradnike svog pokojnog supruga, što iole obavešteni političari dobro znaju. Upozoravajući Živkovića a posebno Tadića da se zna i da nije zaboravljeno njihovo dilovanje sa mafijaškim krugovi- ma, da se od tih krugova odvoje i da ne manipulišu ubistvom Đinđića. lako je izjava Mihajlova sročena na bazi onoga što su mediji već objavili, u DSS-u su se uplašili težine sopstvene izjave i buke koju su soroševci podigli, što je i svojstveno DSSu. Oni su i dosad često puta pokušavali da razotkriju mnoge afere ali su te akcije uglavnom zas- tajale na pola puta. Sada sa skoro potpunom kotrolom izvršne vlasti to može biti drugačije. Tadić je odmah uvideo opsnost i izašao sa amortizujućim izjavama da on ipak neće napadati Maršićanina i voditi »prljavu kampa- nju«. Pokušavajući da zalutali autobus vrati na put stare recepture o »čistoj kampanji« jer mu bilo kakvo otvaranje diskusije o prljavštinama predhodne DS vlasti nikako ne odgovara. Da li će se Maršićanin ponovo upecati na ovu Tadićevu varalicu o nenapadanju, videćemo. Možda će najzad on i njegov štab shvatiti da ne postoje čiste i prl- jave kampanje. U kampanji nisu dopustiva lična, poro- dična ili trač vređanja svojih suparnika ali je itekako dozvoljeno potencirati političke greške, iznositi korup- cionaške ili bilo koje druge afere protivnika. To je na izves- tan način i obaveza kako bi građani mogli da steknu pravu sliku o svakom kandidatu i ne dozvole da budu obmanuti. U toj Tadićevoj igri zvanoj čista kampanja Maršićanin si- gurno gubi, što vladajuću koaliciju a i Vladu Srbije dovodi u ozbiljne probleme. Ako ne Maršićanin hoće li njegov štab shvatiti da se u svim kampanjama učesnici prethod- ne vlasti »čačkaju« u najosetljivija mesta potencirajući političke i sve druge greške, kao što Keri već sada nabija Bušu na nos ratne avanture u Avganistanu a pogotovu Iraku. u c Da li mislite da zbog džentlmentstva Keri ne bi izneo da Buš ili visoki funkcioneri njegove stranke sa

nekim »Alka Poneom« asvaltira puteve po Americi, diluje sa sicilijanskom mafijom ili krije i montira dokaze o ubistvu Kendija. Ne gospodo, to bi bilo prvo što bi Keri izneo, ali niko u američkim medijima to ne bi okarakterisao prljavom kampanjom. U stvari, Keri takvu priliku nebi ni dobio jer se Buš pod pritiskom svih tih afera ne bi ni kandidovao. Ako bi se pak u kampanji pojavile takve afere, bio bi prinuđen da kampanju napusti ili podneo ostavku kao što je to svo- jevremeno učinio Nikson zbog afere Votergejt. Ta afera prisluškivanja u poređenju sa našima izgleda kao dečija igra, ali ni mi nismo Amerika. Tadićev moto u kampanji je da i mi usvojimo visoke vrednosti Evrope i razvijenog sveta. Ne navodeći da se te visoke vrednosti odnose i na moralni kodeks pri kandidovanju, načinu vođenja izbornih kampanja kao i na medisko praćenje i reagovanje. Ako se već neko poziva na visoke vrednosti Evrope, logično bi bilo da u spro- vođenju tih vrednosti pođe prvo od sebe. Ne može se na rečima zalagati za evropske vrednosti a u kampanji »Valjevska podvala« i »Šabačka čivija«. Legija je imao dosta vremena za razmišljanje i svakako se ne bi predao da nema dokaze da je istina o organizaciji i ubistvu Đinđića znatno drugačija od dosad prezentirane javnosti. Pa je opšta nedoumica sa kakvim će dokazima Legija izaći. Ovih dana je ponovo u žiži šećerna afera i raspisivanje poternice za Kostićem čija su dva direktora već u zatvoru. Ako tome dodamo da zaštićeni svedok iz surčinskog klana Čume na bazi ugo- vora sa DS vladom još uvek asfaltiraju puteve po Srbiji, te da se ubrzano pripremaju dokazi za još nekoliko ministra i visokih funkcionera DSa,Tadiću neće biti lako. U nje- govom štabu je shvaćeno da će teško uspeti da pobegnu od otvaranja brojnih afera koje su se dogodile za vreme vladavine DS a gde je i Tadić bio vrlo aktivan učesnik. S toga su ojačali štab »proverenim kadrovima« iz svojih redova i priklonili se taktici balansiranja na više strana. Stalnim retoričkim i medijskim pritiscima Maršićanina navlačiti na »čistu kampanju« gde on ima najmanje šansi za uspeh, a sve to pravdaju džentlmetstvom i višim cilje- vima u očuvanjau nekog imaginarnog demokratskog bloka. Na drugoj strani birače plašiti radikalizacijom Srbije i vraćanjem na Miloševićevo vreme koje navodno donosi Nikolić. Koliko će ova vešto smišljena taktika Tadićevog štaba biti uspešna zavisi i od pronicljivosti ostala dva igrača. Partija preferansa dobija na dinamici, pale su i prve kontre, a »Kibicere u transu probio znoj« (Balašević), samo onaj treći igra svoju igru. U rukama drži sedam si- gurnih štihova pa ga jedino interesuje ko će od Tadića i Maršićanina bolje iskoristiti svoje adute i ostati u trci za predsednika. Beograd 28. maj 2004. <trajkovic.co.yu>

Iskra 1. juli 2004

Zvonimir

Trajković

7


Izveštaj Amnesty International za 2003. godinu

OŠTRA OSUDA AMERIKE ZBOG UPORNOG VREĐANJA LJUDSKIH PRAVA SAD politika čini svet mnogo opasnijim Sjedinjene Države su učinile svet mnogo opasnijjim, tvrdi organizacija Međuna- rodna amnestija (Amnesty International - Al) u svom jučerašnjem saopštenju o stanju Ijudskih prava u svetu. „SAD povređuju Ijudska prava u sopstvenoj zemlji, zatvaraju oči pred njihovom povredom koja se čini u inostrantsvu i preven- tivno upotrebljavaju svoju vojnu silu gde i kada im se prohte, nanoseći tako štetu pravdi i slo- bodi, pretvaraju svet u mnogo opasnije mesto", saopštava Al. Al navodi da je ovo rezultat rada Vašingtona u ime „rata protiv terorizma". Na konkretnom planu, Al optužuje viadu Džordža W. Buša za vanpravnu egzeku- ciju iračkih civila, arbitrarno hapšenje i maltretiranje zarobljenika u Iraku, u Gvantanamu na Kubi i u Avganistanu.

istovremeno je ugrozio delovanje Ujedinjenih nacija. Ignorisane u ratu protiv Iraka, marginalizovane posle sukoba, optužene da se podaju pritisku moćnih zemalja, UN izgledaju praktično paralizovane u svome nastojanju da obavežu države da poštuju međunarodno pravo i saobraze svoje postupke Ijudskim pravima, izveštava Al. U 28 zemalja se praktikuje smrtna kazna. Ali 90 odsto smrtnih kazni se izvršava samo u Kini, SAD, Iranu i Vijetnamu. Al Izveštaj zaključuje, „Svakako je napredak da se uprkos krstaškom ratu SAD da osujeti međunarodnu pravdu i garantuje imunitet svojih građana na celoj pla- neti, da je MKS ipak imenovao svoga glavnog tužioca i počeo ozbiljno da radi." (£/ Pais, 27.5. 2004.)

PREVARA SRBIJE

Sjedinjene Države su odbile da dadu status rat- nih zarobljenika 600 sužnja u Gvantanamu, pravo koji im daje Ženevska konvencija. Mučenja Iračana u kaznioni Abu Graib su, po rečima Al, „logična posledica politike SAD posle atentata od 11. septembra."

Katanci i lanci, salata, krastavci i ekseri koje je Karić pokazivao tokom čitave kampanje vrlo jasno ukazuju na razarajuću antisrpsku politiku Tadića i DOSa. Postavlja se pitanje kako sad Karić podržava Tadića. Ko tu koga laže i pokušava da prevari?

Samo juče desetine milicajaca su poginuli u novim borbama između čija i američkih trupa u svetom gradu Nadžafu i gradu Sader u Bagdadu.

Stvorena je krajnje neprincipijelna koalicija “svi protivi jednog”. Gde i jedna navodno patriotsko-privred- na Karićeva opcija podržava Tadića. Dali je to Tadić preko noći postao naša patriotska varijanta ili je u pita- nju pokušaj prevare, kao što su i Koštunicu prevarili u prvom izbornom krugu, nije teško zaključiti. Angažovali sve resurse u toj pljavoj igri ali ta prevara neće i ne sme proći.

Al smatra spoljnu i bezbednosnu politiku SAD slepom i nenačelnom. Tvrdi da SAD svojom trajnom i neprestanom povredom Ijudskih prava „pretvara svet u vrlo opasno prebivalište". U svom izveštaju za 2003. godinu Al daje pregled stanja Ijudskih prava u 157 zemalja ukazujući na njihovu zloupotrebu u mnogim državama. Ali insistira u isticanju njihovih povreda od strane SAD pod vidom „rata protiv terorizma". Prema izveštaju Al, vlada u Vašingtonu je „žrtvovala Ijudska prava" i govori 'dvo-jezikom' u svojim postupcima u Iraku i protiv terorizma. „Povređuje Ijudska prava u sopstvenoj zemlji, zatvara oči pred njihovom zloupotrebom koja se praktikuje u inostrastvu i preventivno upotrebljava svoju oružanu silu gde i kada joj se prohte" i frontalno se suprotstavlja Međunarodnom krivičvnom sudu (MKS). Koliko poverdama (Ijudskih prava) od strane oružanih grupa - kao Al Kaede - toliko i zloupotrebama, samo brojno mnogo većim, koje čine vlade, stvorio se jedinstveni efekat „najvećeg trajnog napada na Ijudska prava i međunarodno pravo za poslednjih 50 godina", tvrdi Huan Lucas, predsednik Španske sekcije Al. Irak i ,,rat protiv terora" označili su najveći izazov sa kojim se suočavaju Ijudska prava u našoj epohi, kaže Al. „Ratom protiv terorizma mnogi autoritarni režimi i neki pseudo- demokratski se koriste da istovremeno potisnu suštinu Ijudskih prava", kaže Andreas Ortega, direktor časopisa 'Spoljna politika' i ko-predstavljač Al izveštaja. Prema Al izveštaju, jednostrani rat da se „ulovi Sadam Husein"

8

Stoga hoću sve vas da zamolim da se u cilju očuvanja Srbije i Srpstva toj krajnje prljavoj kaoliciji zajedno suprostavimo. Ja nisam Radikal, nije ni Nikolić idealan kandidat, ali je kao čovek i Srbin daleko iznad DOS-ovih hohštaplera i lopova koje predvodi Tadić. Ne dozvolite da vas mediskom bukom prevare i nastave sa uništavanjem Srbije i ovog napaćenog naro- da, kako su to činili u ove četiri godine. 21.6.2004.

ZvonimirTrajković <trajkovic.co.yu>

SLAB ODZIV ISTOČNE EVROPE NA IZBORIMA ZA SKUPSTINU EU Izlazak birača na izborima za parlament EU, 13. juna 2004., izražen u procentima od ukupnog elektorata (100%) bio je sledeći: Slovačka - 17%; Poljska - 20%; Estonija - 26,8%; Slovenija - 28,29%; Češka - 29%; Mađarska - 38,47%; Letonija - 41,2%; Litvanija °Чб%. Apstinencija birača se tumačl „razočarenjem biraČ3rpoli- tičarima i politikom posle pada komunizma".

Iskra 1. juli 2004


ŠTA BRINE „VELIKU OSMORKU”? Piše: Genadij ČUFRIN, dopisni član Ruske akademije nauka, zamenik direktora Instituta za svetsku ekonomiku i međunarodne odnose Ruske akademije nauka. ★ ★★ Centralna tema samita “velike osmorke”, koji će se održati u Džordžiji (G-8 se sastaje u Atlanti - Iskra) početkom juna, svakako će biti situacija u Iraku. Pošto članovi “G-8” imaju različite poglede na puteve izlaska iz iračke krize, svakako će uslediti veoma žučna diskusija. Mišljenja smo da ni Rusiji, ni Francuskoj, ni Nemačkoj ne odgovara anglo-američki projekat nove rezolucije Saveta bezbednosti OUN o Iraku, koji taktički daje OUN ulogu nekakvog sporadičnog statiste koji treba da svojim autorite- tom pokrije ono što će u Iraku ciniti SAD i Velika Britanija. A u svom delovanju oni, po svoj prilici, ne nameravaju da bilo šta menjaju. Vašington neće povlačiti svoju vojsku iz Iraka i namerava da i dalje u potpunosti drži u rukama kontrolu nad tom zemljom, čak ako i formalno vlast bude prenesena na prelaznu iračku vladu sa ograničenim ovlašćenjima. Međutim, jasno je da odlučujuću ulogu u sređiva- nju situacije u Iraku treba da odigra upravo OUN. I američki vojni kontingent, koji se iskompromitovao svojom suro- vošću u očima stanovništva Iraka, a i čitave svetske zajed- nice, svakako treba zameniti mirovnim snagama OUN. Kako će se završiti burne debate o Iraku na samitu, za sada je tešo predvideti. Irački problem će, neizostavno, zauzeti veći deo (do 80 procenata) ukupnog vremena koje će stajati na raspolaganju učesnika susreta. Preostalo vreme (oko 20 procenata) biće posvećeno, verovatno, ekonomskoj problematici. Svetska ekonomika danas preživljava nimalo laka vremena. To je, u prvom redu, skopčano sa energetskom krizom. Članovi “osmorke” nesumnjivo shvataju neophod- nost usavršavanja mehanizama upravljanja cenama energoresursa, imajući u vidu interese kako proizvođača nafte, tako i njenih potrošača. Jer visoke cene “crnog zlata” (a danas su one iznad 40 dolara po barelu) negativno utiče na ekonomiku ne samo zemalja - uvoznica, nego i, ma kako to čudno zvučalo, njenih izvoznika. Recimo, vlada mišljenje da Rusiji - jednom od većih isporučilaca goriva na svetska tržišta - veoma pogo- duje sadašnja naftna konjunktura. Međutim, to apsolutno ne odgovara stvarnosti. Zbog visokih cena nafte rastu cene roba koje Rusija uvozi, sirovina i tehnologija. Ona gubi na uvozu onoliko, koliko dobija zahvaljujući rastu cena nafte, a možda je čak zbog toga i u minusu. Otuda i usporavanje ekonomskog rasta. Rezimirajući rečeno, mogu ustvrditi da veoma visoke cene nafte ne odgovaraju nikom, pa su članovi “G-8” dužni da zajedničkim naporima reše taj problem.

iračke nafte u većim količinama, do kraja leta srušiti sadašnje cene, ali je to tek trenutačno, a ne i kardinalno rešenje. Uz to, nade Vašingtona u iračku naftu mogu se i izjaloviti. Prema tome, potrebno je rešenje tražiti na drugim putevima, i obavezno uz učešće svih članica elitnog kluba “osmorice”. Najverovatnije su oni zabrinuti i zbog rasta inflacije u SAD, zbog niske dinamike ekonomskog rasta u Evropi, njegovog usporavanja u Kini, oticanja novca iz regiona u razvoju. Mišljenja smo da će lideri “G-8” naći vremena i za razmatranje situacije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, u čijem radu se takođe oseća izvesna kriza. Ta kriza je skopčana sa time, što se u STO najčešće donose odluke u interesu grupe visokorazvijenih zemalja, bez uzimanja u obzir interesa zemalja u razvoju ili država sa takozvanom prelaznom ekonomikom u koje, pored ostalog spada i Rusija. U poslednje vreme u raznim zemljama, naročito onim malim, sve češće se podvrgava kritici i samo posto- janje elitnog “kluba osmorke”. Njegovi protivnici smatraju, da ne treba da postoji takav “klub” koji šteti interesima malih zemalja. U odgovoru na takve sudove treba kazati da “osmorka” ne donosi nikakve odluke koje su obavezne za izvršenje. To je diskusioni klub, u kome rukovodioci najrazvijenijih država razmenjuju mišljenja o najznačajnijim problemima savremenosti, postižu ove ili one dogovore, po pravilu, usmene, koji pomažu u rešavanju tih problema. Prema tome, postojanje “G-8” apsolutno je opravdano i korisno, i njega ne treba brkati sa “velikom trojkom” u sastavu Staljina, Ruzvelta i Čerčila iz vremena Drugog svetskog rata, koja je zaista donosila odluke, obavezujuće za sve i koje su se, ako treba, i silom oživotvoravale. Međutim, bile su to godine rata i saveznici iz antihitlerovske koalicije imali su pravo da deluju tako drastično. Uostalom, i sada s vodi rat, ali ne protiv fašizma, već protiv “kuge XXI veka” međunarodnog terorizma. I ako bi Rusija, SAD i Velika Britanije isto onako jasno kao i pre šest decenija koordiniraii svoje akcije u borbi protiv tog za sve zajedničkog neprijatelja i bili isto onako dosledni kao tada, onda bi izašli na kraj sa opasnostima od terorizma koji pred- stavlja sve veću opasnost po čovečanstvo, i bilo bi sve kudikamo lakše. Poznato je da je Džordž Buš radi učešća u radu samita pozvao lidere Alžira, Avganistana, Bahreina, Jordana i Jemena. Amerikči predsednik želi da sa njima razmotri perspektive sprovođenja reformi u bliskoistočnom regionu. Sama ta namera da porazgovara o bliskoistočnim poslovima sa onima kojih se to tiče, pre svega, veoma je pohvalna. Samo da se ona ne pretvori u pokušaj da se navedenim zemljama nametne još jedan, razrađeni u Beloj kući, model reformisanja po-američki. Na Bliskom Istoku, kako pokazuju događaji u Iraku, američki modeli ne funkcionišu. Očigledno je da se reforme moraju rađati iznu- tra, a ne dovoziti s one strane okeana. RIA “Novosti”, 25. 5. 2004. Specijalno za Artel-Geopolitiku

Istina, SAD se nadaju da će, uspostavivši eksport

Iskra 1. juli 2004

9


УЗРОЦИ АЛБАНСКОГ ТЕРОРИЗМА Познат и признат правник Антони Сотил започео је своја предавања на Академији за међуна- родно право у Хагу 1938. године речима: „Јачање терористичих активности током последњих година довело је до тога да тероризам постане једна од најак- туелнијих проблема данашњице”.(1) Упоређење битних обележја тероризма из тог периода и на почетку овог века омогућава да се формулише следећа оцена: тероризам данас представља једну од највећих претњи безбедности и миру међународној заједници. Ово, пре свега зато што вишеструка међусобна повезаност актера тероризма има за последицу то, да просторно не ограничава њихово насиље само на једну државу или регион, непосредну жртву све чешће нападају употребом специфичног „оружја”, односно терористима самоуби- ца (2) и опсежно се припремају да употребе оружје за масовно уништавање. Имајући у виду познату чињеницу о томе да се друштвени проблеми најуспешније решавају идентификацијом и откла- њањем њихових узрока, искрсава незаобилазно питање: да ли међународној заједници није познат (овај) најефикаснији начин одбране од тероризма или јесте, али није у стању да се њиме користи? Бројни и разноврсни, променљиви, отклоњиви, делимично отклоњиви или неотклоњиви и, посебно, специфични узроци тероризма за сваку микролокаци- ју (државу), који се начелно могу разврстати на објек- тивне и субјективне, одговор на питање чине веома компликованим. С тим у вези, поменимо то да Ад хок Комитет ОУН за међународни тероризам (3) на седни- ци од 19. марта до 6. јуна 1979. године, иако није успео да усагласи ставове о дефинисању тероризма, сложио се да његови узроци могу се разврстати на спољне и унутрашње. Као спољни су идентификовани колони- јализам, агресија, страна окупација, мешање у унутрашње односе држава, политика експанзионизма и хегемоније и економска експлоатација природних извора држава, а као унутрашњи - расизам, расна дискриминација, апархејд, геноцид, неофашизам, повреде људских права, сиромаштво, беда и слично. Евидентно је да су идентификовани узроци у супротности саједним значајним обележјем тероризма (аморалност), јер многи од њих, посебно унутрашњи, објективно, за терористе представљају „оправадање” за брутално насиље којим се служе ради постизање политичког циља. И поред оваквог чудноватог алибија за терористичко деловање, анализа савременог тероризма у свету указује на то да преовладују микролокације овог бруталног насиља, где ниједан од наведених или других објективних узрока није покре- нуо његове актере да се користе њиме. Напротив, уочава се да је главни узрок њиховог насилничког опредељења и испољавања субјективна процена руководства дотичног терористичког субјекта о томе да друштвени статус људског колективитета (етнички, социјални, верски...) „у чије име” примењују тероризам није задовољавајуће уређен (неадекватан) у матичној држави или међународној заједници и да га је могућно и „допустиво” мењати применом насиља. Таква проце-

10

на искључује могућност да се актуелни или потенци- јални проблем размотри и реши на легитиман (парла- ментаран) начин. У ствари, таква психопатолошка процена прозизводи бројне илузије, првенствено у смислу да је насиље најцелисходнија, најбржа и једино могућа алтернатива. Када разршење спорног или „спорног” проблема отпочне употребом тероризма, почетни мотиви терориста се оснажују и искрсавају нови, а све то доприноси ескалацији сукоба. Тероризам албанских екстремиста против Србије и Црне Горе и Македоније представља карактеристичан пример који указује на то да нема упориште у тзв. оправданим (објективним) узроцима, већ да је резул- тат субјективне (илузорне) процене њихових вођа о томе да је „неко некад отео територију Албанцима” и да је ту „неправду” могућно отлонити овом врстом насиља. Дакако, истина је сасвим другачија. Територија на коју претендују албански екстремисти никада није била албанска. Међутим, они у складу са теоријом о џихаду о стварању свестког исламског Калифата, опседнути су илузијом да ће тероризмом успети да разбију територијални интегритет матичне државе и устоличе исламску „велику албанску државу” на Балкану, проблем који се разматра у овом раду. Џихадовско легитимисање албанских екстремиста Албански терористи на Косову и подручју општина Прешево и Бујановац на југоистоку Србије, у раздобљу јануар - април 2003. године, извели су око 40 аката насиља у којима је убијено осам и рањено седам лица (4). Вођа терористичке самозване „Албанске националне армије” („АНА”) Виган Градица, у саопштењу за јавност (у фебруару) изјавио је да „АНА делује на свим албанским територијама које узурпира- ју српски, македонски, црногорски и грчки православ- ци", поново је подсетио на познату али из непознатих разлога системстки занемаривану чињеницу о томе да је џихад (5), а не неповољан или „неподношљив” ста- тус албанске етничке заједнице на Балкану, главни узрок њиховом насиљу, посредством којег сматрају да могу разбити територијални интегритет матичне државе и да успоставе исламску „велику албанску државу” на Балкану. Такође у фебруару 2003. године, комерцијална (израелска) обавештајна агенција „Дебка”, позивајући се на стручњаке за борбу против тероризма упозорила је јавност на повезаност албан- ских терориста са ударном песницом планетарног џихада - исламистичко терористичком мрежом „Ал Каидом”. Према „Дебки”, припадници „Ал Каиде” се инфилтрирају у Европу преко Косова уз помоћ албанске мафије, односно крећу у Европу из Чеченије и путују бродовима преко Црног мора до Бугарске, где их дочекује албанска мафија и потом пребацује у Скопље и Приштину. Ту их снабдева фалсификованим путним исправама и ускладиштеним оружјем, укључујући и хемијско оружје (отров рицин) које транс- портује од скровишта до скровишта, пре него стигне на крајно одредиште. Терористички напади на полицијске станице

Iskra 1. juli 2004


УНМИК-а у Приштини (21. марта у 20.30 и 21 00 часова бачене су ручне бомбе) извршени у тренутку када су медији објавили почетак војне операције САД и Велике Британије на Ирак, представљају још једно у низу легитимисања албанских терориста као верни следбеници џихада. У ствари, наведеним актима насиља албански терористи су подсетили „необавештену” међународну заједницу да представљају значајан контингент „Ал Каиде” у предворју Европе и упозорили је на одлучност да ће у наредном периоду израженије угрожавати њену безбедност и интересе на начин како су то чинили и чине против Србије и Црне Горе и Македоније. Поменуте чињенице у вези са кључним узроком тероризма албанских екстремиста на Балкану (Џихад) указују на потребу његовог свестраног обухва- та. То ће омогућити да се отклоне многе заблуде које су вишеструко погодовале одржавању и сукцесивном појачавању њиховог насиља на Балкану. У ствари, створили би се услови за елиминисање ове, не- сумњиво, највеће претње безбедности и просперитету региона. Џихадом до туђих територија У 14. веку српска држава, посебно у раздобљу владавине цара Душана, обухватала је скоро цео Балкан. Албанци (звали су се Арбанаси) пре њеног успостављања нису били организовани у државну заједницу, односно нису имали границама омеђену територију, већ су били расштркани на појединим микролокацијама данашње северне Албаније. Турски агресор је 1501. године заузео Драч и тиме окупирао територију данашње Албаније. Османлијски окупатор је завео војно-спахијски терорски систем, односно доследно примењивао џихад под геслом „ислам или смрт", што је имало за последицу да највећи број Албанаца прихвати ислам за своју веру, док су Срби и Власи који су чинили већину становништва на прос- тору између Скадра и Драча одбили да се преверују и доживели су геноцид. Исламизирани Албанци постали су поуздани поданици турском окупатору у сваком погледу, посебно у војно-терорском. Наиме, окупатор је међу њима регрутовао контингенте башибозука (турска нерегуларна војска) које је ангажовао за чињење најтежих злочина (убиства, силовања и пљачке) над православним цивилима на Балкану. Њихов злочиначки допринос је награђивао додељи- вањем имања убијених и прогнаних православаца на простору данашње Албаније, Македоније и Србије и подстицао њихово надирање (насељавањем) према Епиру, Вардару, Нишу и Подгорици. Све израженије слабљење Турске имало је за последицу појачавања терора над српским становништвом на Балкану. Тако је у раздобљу од првог српско-турског рата (1876) до 1912. године када су Стара Србија (Космет) и Македонија ослобођени од турског ропства, са тог простора око 400 000 Срба било је принуђено да побегне (6). Турски окупатор очигледно свестан почетка краја своје владавине на Балкану (7), у дослуху са ауторитативним Албанцима, 23. маја 1878. године у Призрену организовао је сас- танак (скупштину) на коме је присуствовало 300 деле- гата (Албанци и представници муслиманских веле- поседника из Босне и тадашњег Новопазарског сан- џака). Овај скуп представника Муслимана на Балкану назван је Лига (Конгра), а због места где је одржан - Призренска. Евидентне су многе чињенице које указу-

Iskra 1. juli 2004

ју на то да је формирање, наводно албанске Лиге у Призрену, у ствари, смишљена ујдурма турског окупа- тора (потпуно у складу о теорији о џихаду), како би уз подршку својих верних поданика (Албанаца) продужио трајање своје окупације на Балкану. Тако је Одлука Конгрина - зборска написана у форми маузара (петиција) у два примерка. Један је примерак одмах послат турском Султану у Истанбулу, а други је био намењен Берлинском конгресу (8). Немачки научник др Штули у свом раду „Албанско питање 1875 - 1882” установљава да је резултат зборовања у Призрену било доношење Статута (Карарнаме) политичког савеза албанских представника и Упутства (Талимат) датираних од 5. до 17. јуна 1878. године. У најопштијем смислу, садржај ових докумената је протурски и панисламистички, односно (1) изражава оданост Албанаца Турској („Лига не признаје ниједну другу државу као своју, сем Османлијске империје”), док се национални (албански) карактер тек назире („Ми посланици неумрлих хероја Северне Албаније, Епира и Босне, који су спремни да пролију своју крв за Царство, нацију и домовину изабрали смо Призрен за главни град наше Лиге”), (2) одише верском заслепљеношћу (Лига осуђује за „непријатеље нације и отаџбине” све оне који раде на слабљењу османлијске власти и „узнемиравају законите грађане” империје, затим, Лига ће уз узвишен закон шеријата (исламски пропис, верозакон) бранити „част и имање муслиманских подручја ако се буду покоравали законима. Ову Лигу ћемо пренети на наше синове унуке. И сваки онај који је напустио сматраће се да је напустио везу са исламом. На њега пало проклетство и презир ових осталих” и (3) иако се у документима Лиге нигде изричито не помињу Албанци и Албанија,(9) већ се као политички субјекат идентификују Муслимани, с обзиром на то да се захтева територијална аутономија Албанаца у оквиру Турске која би обухватала простор турских вилајета (скадарски, косовски, битољски и јањински) у којима су Албанци чинили само 44 одсто становништва, тиме су јавно изражене територијалне претензије према суседним народима. Вође албанских екстремиста су у наредном периоду (и данас) да би заварали хришћанске народе и земље, суксесивно и прилично опрезно (лукаво) истицали верско обележје пројекта о „неотуђивим албанским територијама” и начина његове реализације (тероризмом и оружаном побуном), док су у први план истицали национално обележје, односно овакве своје претензије промовишу кроз захтев за формирање „Велике Албаније”. Садржаји Програма и других докумената донетих 1878. године приликом конституисања Призренске Лиге, привидно албански а у суштини про- турски и панисламистички, представљају извориште насиљу које албански екстремисти од тада наовамо примењују против матичне државе, првенствено руко- вођени илузијом да ће разбити њен територијални интегритет и обновити шеријатске владавине на Балкану, односно успоставити исламску „велику” албанску државу у региону. У ствари, садржај тих докумената (10) представљају верну копију теорију о џихаду, чињеница која омогућава да се увиди због чега албански екстремисти већ 125 година (од 1912. наова- мо) континуирано се служе тероризмом који повремено ескалира у оружану побуну. То је евидентно и данас, јер нико не угрожава људска и мањинска права албанске етничке заједнице, али они изводе теро-

11


Узроци албанског ... ристичке акте. Занемаривање ове кључне чињенице, односно кључног узрока тероризму албанских екстремиста има за последицу да се покушава не- утралисати неадекватним мерама, постигнути резул- тати у том смислу су занемарљиви и ствара утисак о његовој „неуништивости”. Уколико не буде узет у обзир овај необорив аргумент, то ће одржавати и оснаживати илузије албанских екстремиста о томе да ће у складу са теоријом о џихаду постићи своје политичке циљеве - успоставити на Балкану исламску шеријатску државу као део такође, ирационалног исламског пројекта (Светског Калифата) (11). О верском фанатизму албанских екстремиста с овим у вези, доказа је на претек, ради чега се презентују само неки. Више деценијско насиље у име џихада Први озбиљан покушај албанских екстемиста да насилно преотму српске територије десио се у сеп- тембру 1913. године, дакле само годину дана после ослобођења Старе Србије и Македоније од осман- лијско - џихадовског турског окупатора. Наиме, 1912/1913. године Влада Албаније уз подршку Аустроугарске наоружала је око 20 000 Албанаца (бивши припадници турске војске) са Косова и из Македоније. Они су 14. септембра 1913. године подигли оружану побуну на том простору с циљем да избију на десну обалу реке Вардар и заузму Косово (Војска Краљевине Србије је за непун месец дана раз- била побуњенике и протерала их на територију Албаније). Подстакнути од Италије, албански екстремисти предвођени Аземом Бејтом, 1919. године отпочели су побуну против Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на микролокалитету Дреница (Космет) и потом све до 1941. године, посредством мањих теро- ристичких банди (њихови припадници су називани Качаци) изводили су акте насиља против матичне државе. Убрзо после капитуалције и окупације Краљевине Југославије од стране немачких и итали- јанских фашиста, Мусолини је својим Декретом од 29. јуна 1941. године успоставио „Велику Албанију” у коју је уврстио тадашњу Албанију, Косово и Метохију, делове западне Македоније и Црне Горе. Више хиља- да Албанаца је потом ступило добровољно у квинслиншке оружане формације. После капитулације фашистичке Италије (у септембру 1943) немачки окупатор искористио је џихадовски експанзионизам Албанаца на Косову, тако што је иницирао обнављање „Призренске Лиге” (12) и формирао 21. СС дивизију „Скендербег”, чији војнички састав су чинили Албанци. С обзиром на то да је про- грам обновљене „Друге Призренске Лиге” првенствено представљао „верски покрет Муслимана чији је основни задатак стварање верске државе”, па тек онда етничка албанска организација, (13) привукао је око 12 000 албанских фанатика да ступе у немачку 21. СС брдску дивизију „Скендербег”. Њена прва „војна” акција значила хапшење и убијање 281 Јеврејина у Приштини а потом је извела низ масакара над „невер- ницима”, међу којима је посебно био монструозан у селу Ваница на Чакору у Црној Гори када су њени при- падници заклали 380 Срба, од тога 120 деце и опљачкали и запалили 300 кућа. Насиље у име џихада које су примењивали припадници дивизије „Скендербег” било је резултат верских активности

12

лидера „Друге призренске лиге” (Џафер Дева, Али - бег Драга, Вехби Фрашери, Бајазит Бољетин и други) а посебно јерусалимског муфтије Ел Хаџ Емин Хусеина који су истицали да је ступање Албанаца - муслимана у ову дивизију њихова верска обавеза. У јесен 1944. године док су партизанске јединице ослобађале Космет од немачког окупатора, Сокољ Доброши, ути- цајни лидер албанске екстремистичке организације „Бали комбетар” („Национални фронт”) упутио је про- глас албанском становништву у коме га је позвао на свети рат - џихад против комунизма (14), после чега (у новембру 1944) је отпочела оружана побуна Албанаца на Космету, неутралисана у фебруару 1945. године. Евидентни су поуздани бројни докази о томе да припреме албанских екстремиста на Космету у периоду од 1990. до 1997. године и терористичко насиље које су испољили 1998. године и које данас траје, одишу џихадом. Ова суштинска чињеница у вези са тероризмом албанских екстремиста која је истовре- мено и усклађено пропагирана у Републици Албанији и на Космету, правовремено и ваљано су регистровали одбрамбени субјекти и снаге Србије и Југославије, али и многи међународни невладини и владини субјекти и о томе, између осталог, обавештавали јавност (15). Ради се једноставно о томе да су оснаживању теро- ристичке „ОВК” на територији Албаније у раздобљу од 1992. до 1997. године више струко допринели међународни „Исламски оружани покрет” и исламистичка терористичка мрежа „Ал Каида” на челу са Осамом Бин Ладеном. Наиме, Исламски оружани покрет је у априлу 1995. године на Народној арапској исламској конфе- ренцији (ПАИС) у главном граду Судана, Картуму, формирао нове команде за вођење џихада на Балкану (одлучено је да за „одбрану ислама” у Босни буде надлежна команда са седиштем у Техерану, а да се центар у Карачију бави организовањем „исламских ратника” у Албанији, укључујући и Косово). Са друге стране, располаже се провереним подацима о томе да је више хиљада Албанаца из Србије (са Космета) у Албанији, обезбеђени новчано и инструкторски од припадника „Ал Каиде” и држављана радикалних исламиста из појединих исламских земаља завршили војно-терористичку обуку. На овакву њихову џихадовску ангажованост упозорио је тадашњи функционер албанске обавештајне службе Фатос Кљоси, изјавивши: „Када је Бин Ладен посетио Албанију 1994. године, наводно на челу издашне хуманитарне акције за помоћ сиромашним Албанцима и онима на Косову, он је у ствари оформио теро- ристичку мрежу која оперише из Албаније, а регруто- вао је и борце за сукобе на Косову 1999 .године”. Тадашњи шеф албанске дипломатије Паскал Миљо, у интервјуу листу „Коха Јоне” (август 1998) изјавио је да је „Албанија постала стециште исламских фундамен- та-листа, који, у сарадњи са елементима у земљи, али и шире, желе да дестабилизују земљу”. Ибрахим Ругова и Хашим Тачи, вођа терористичке „ОВК” негирају било какву повезаност са муџахединима и Осамом Бин Ладеном а познато је и зашто да би одагнали са себе било какву сумњу Вашингтона. Међутим, пракса их аргументовано демантује, јер су се припадници „ОВК” обучавали у камповима које води исламски вођа Осама Бин Ладен, писао је (4.5.1999) „Вашингтон пост”, позивајући се на изворе америчких обавештајних служби. Према извештајима тих служби, Бин Ладен је финансирао

Iskra 1. juli 2004


„ОВК” тако што је обучавао њене припаднике у својим центрима размештеним у Албанији и Авганистану и што је помогао „ОВК” да регрутује исламске терористе - припаднике муџахедина - за борбу против Србије.(16) Верско обележје тероризма албанских екстремиста на Космету је систематски и на друге начине испољавано. Тако је председник „Исламске заједнице Косова” др Реџеп Боја приликом одржавања заједничке молитве (10.7.1998) са хоџама, муфтијама и имамима Космета у Приштини потенцирао верску обавезу муслимана у рату против Срба, односно после молитве, преко разгласног уређаја џамије у центру Приштине, у подне, емитована је 30-минутна фафта - издајницима (Албанцима исламске вероисповести лојални Србији) и објаве светог рата Србима. Наиме, Албанци су позвани на џихад, истицане су похвале терористичкој „ОВК” и објављен „општи устанак про- тив Срба”. Имајући у виду да у тренутку када је објављена оваква порука џихада, иако су банде терористичке „ОВК” бројале око 20 000 терориста, приличан број Албанаца је био лојалан матичној држави Србији. Зашто та порука им је упућена с циљем да их подсети и опомене на обавезу да узму учешће у верском тероризму против матичне „безбожничке” државе. Такође у том периоду, у терористичкој „ОВК” се налазило више стотина тамнопутих муџахедина познати као „Авгани” (17) и припадника „беле Ал Каиде” (муслимански фанатици из Босне), између осталог, организовани у посебне муџахединске јединице (18) а поједине вође терористичких банди надмено су истицали да воде џихад. На пример, при- падник терористичке банде „ОВК” Беким Мазреку у селу Клецка (Косово) где је убијено и масакрирано неколико десетина српских цивила, истражним орга- нима власти Србије је изјавио: ”Наши команданти Фатмир Љимај, Гани Красници и Хисни Киљај говорили су нам да сви Срби морају да буду убијени, па ће наша република да буде најбоља држава. Аслан Клецка био је задужен да нам сваки дан као шах држи молитве и учи нас да клањамо. Говорио је да ће сви Албанци после протеривања Срба бити најбољи муслимани и да католика међу Албанцима више неће бити. Мораће да буду муслимани или ћемо и њих побити”. Актуелни џихад албанских екстремиста Током 2001. године, уз наглашено ангажовање међународне заједнице а у вези са стабилизацијом безбедносног и укупног стања на Балкану, коме је тероризам албанских екстремиста представљао највећу претњу, покренуте су и предузете многе значајне мере.(19) Албанским екстремистима у Србији и Македонији аргументовано им је стављено на знање да људска и колективна права албанске етничке заједнице у региону нису угрожена, да имају могућност за демократско изражавање свог евентуалног незадовољства по било ком питању и наравно, да га на цивилизован начин отклањају и најзад, да ће евенту- ално посезање за тероризмом бити третирано на начин како се поступа против носилаца оваквог насиља. Вође албанских екстремиста суочени са оваквом реалношћу, уместо да се одрекну своје верске и насилничке заслепљености и усмере своју енергију у изградњи и јачању међуетничке толеранци- је и поверења, определили су се за „Алахов пут”, односно још чвршће су пригрлили теорију о џихаду.

Iskra 1. juli 2004

У ствари, реаговали су муњевито, јер Здружене снаге безбедности СРЈ су 31. маја 2001. године окончале улазак у Копнену зону безбедности на југоистоку Србије а они су се 10. јуна састали и формирали нову илегалну терористичку организацију коју су назвали „Национални комитет за одбрану и ослобођење албанских територија” („НКООАТ”). Да би прикрили место где је њено седиште, с једне стране, и да себе прикажу као легитимни представници свих Албанаца, са друге стране, у заглављу Платформе „НКООАТ” су записали „Дебар - Тирана Приштина”, а на њеном крају „Скопље - Тирана Приштина”. Анализа садржаја Платформе (обима је 10 страница текста и доступна је само истакнутим албанским екстремистима, н.п.) терористичке „НКООАТ” поуз- дано указује на то да овај памфлет у потпуности уважава теорију о џихаду а тиме и на обим и ниво угрожености безбедности Западног Балкана. Прво, у њој је неистинито и тенденциозно приказан друштвени положај албанске националне заједнице, јер се оцењује као крајње неповољан („Албанци су потлачени, дискриминисани и изложени геноциду и 1912. године су им отете територије”), несумњиво с циљем да правдају властити тероризам у продуженом трајању. Друго, неосновано се оптужује промењен (негативан) однос Албаније према тероризму у суседним земљама („миротворна политика скраћене албанске државе - Албаније је слепи инструмент стратешких циљева великих сила”) и међународне заједнице („УНМИК заједно са мировним снагама Кфор-а не само да не уважава историјско и природно право поновног уједињења албанских територија већ неправедно Косово третира као регион СРЈ”). Треће, одбацује могућност решавања спорних питања мирним путем („албанска политика неће постићи више од заблуде у будућим споровима и обећањима међународне заједнице политички и ту болно видимо окрвављене руке међународне поли- тике на албанским територијама под Македонијом и ове на Источном Косову”). Четврто, осуђује и противи се укључивању припадника бивших и актуелних албанских екстремистичко - терористичких организација у Македонији и на југоистоку Србије у парламентарне облике поли- тичке борбе ради решавања тзв. албанског питања („без преседана је чињеница да се у свим крајевима, политичке структуре ОНА укључују у политички про- цес решавања проблема Албанаца унутар Маке- доније...”). Пето, заговара се оружано насиље против матичне државе чији реализатор ће бити снажна војна организација („Комитет не признаје ниједну другу власт на свим албанским територијама, а пре свега на окупираним... Комитет сматра да у тренутним услови- ма само бескомпромисна оружана борба омогућава сигурну и дефинитивну реализацију националних тежњи Албанаца... Основни задатак Комитета је наоружавање и формирање снажне националне арми- је”). Ударна песница „НКООАТ” самозване терористичке „АНА” креће се од 700 до 800 исламских фанатика, криминалаца, наркодилера, макроа... који,

13


Узроци албанског ... ради заваравања јавности представљају се као четири дивизије: „Адем Јашари”(надлежна за извођење терористичких дејстава на Космету и југоистоку Србије), „Скендербег” (Македонија), „Уљцињ” (Црна Гора) и „Цамерија” (Грчка). Њихово бројно стање не- двосмислено показује да је реч о криминално-теро- ристичким бандама које ниуком случају нису способне да изводе опсежне војне операције. Међутим како ово језгро чине окорели терористи над којима исламистичка терористичка мрежа „Ал Каида” има огроман утицај, овај контигент албанских терориста представља озбиљна претња безбедности региону, јер је у стању да изводи разноврсне акте насиља. С тим у вези, посебно треба имати у виду чињеницу да је вели- ки део албанског становништва заокупљен наведеном идејом и програма екстремиста, ради чега постоји реална могућност да се у одређеним околностима више хиљада наоружаних Албанаца придружи теро- ристичкој „АНА” и отпочну са применом масовног оружаног насиља против матичне државе и припадни- ка и састава међународних мировних мисија у региону. Дакле, претња безбедности Западном Балкану од албанских терориста је евидентна. На истоветност тероризма (исламски џихад) на Космету, у Авганистану, Чеченији, Саудијској Арабији..., али и вишеструке повезаности његових актера (под окриљем терористичке мреже Ал Каида), указују и многе друге чињенице. Тако је председник Русије Владимир Путин, у изјави за водеће америчке медије (11. 11. 2001) у Москви истакао да су чеченски теро- ристи повезани са Ал Каидом и да је само на тери- торији Чеченије од 1995. године прошло обуку више од 2.0 терориста, који су потом учествовали у борбама на Косову, у Кашмиру, Судану и Авганистану. Повезаност албанских терориста са Ал Каидом је потврдио и амерички секретар за одбрану Доналд Рамсфелд на састанку са министрима одбране земаља Нато у Бриселу (19.12.2001) рекавши да је „тероризам потучен у Авганистану и на Балкану”, појаснивши како су „у Босни и на Косову разбијене терористичке ћелије Бин Ладена”. С обзиром на то да су албански теро- ристи у пролеће ове године на суптилан начин запретили Кфору и УНМИК-у на Космету, а вође терористичке „АНА” насиље које изводе њени припадници јавно доводе у везу са џихадом, тиме је у великој мери демантован Доналд Рамфсфелд у вези са „уништеним” ћелијама Ал Каиде на Балкану. На њихову повезаност са Ал Каидом је указао заменик директора вашингтонског Центра за стратешка истраживања Томас Андерсон изјавивши (16.7.2002) за „Глас Америке” да је Балкан постао „приступачан терен за терористичке организације попут Ал Каиде, због добро уходаних активности међународних крими- налаца, али и чињенице да на том простору има муџа- хедина обучаваних у логорима Ал Каиде”. Истинитост оваквог навода је потврђена у марту 2003. године када је амерички Стејт департмент упутио упозорење УНМИК-у на Косову у коме се наводи да су „због војне интервенције против Ирака могућне одмазде над америчким грађанима”, као и то да „постоји бојазан од акција бомбаша самоубица”. Најзад, варваризам албанских терориста на Косову над српским православним верским објектима у присуству око 50.0 међународних војника и полицајаца, пред- ставља још један веома јак аргумент о њиховој џихадовској опредељености и агресивности. Наиме, они су само у периоду од 20. јуна до 20. августа 1999.

14

BILDERBERG GRUPAŠI Ко је ko u SAD medijima (Fotografija pokazuje Grand Hotel des lles Borromees u Strezi, Italija, gde je Bilderberg kabala održala svoj sastanak, 3-6 juna 2004. godine) Ko radi za vladu 'Jedinstvenog sveta' u Sjedi- njenim Državama? Medisko zamračenje osigurava da ova imena nećete naći u ekspoziturama Udružene propagande (sveprisutnom AP ili Asošijetid presu, kako stidljovo sebe nazivaju). Bilderberg grupa je samo-po-pozivu, tajnovita Globalna kabala prekaljenih iluminata, mini i mega poli- tičara i korporativnih gazda, zakletih na tajnost da neće otkriti konspiraciju koja ih povezuje. Njihovi eksponenti u SAD medijima su: * Mort Zuckerman, predsedavajućl US News and VVorld Report * Arthur Sulzberger, urednik New York Times * Conrad Black, predsedavajući The Telegraph * Lesley Stahl, CBS 60 Minutes * George Will, James Reston, Joseph Kraft, politički kolumnisti * William F. Buckley, National Review (takođe član tajnog društva 'Lobanja i kosti" kao i njegov sin, novelista Christopher Buckley) * Thomas L. Friedman, New York Times kolumnista * Bill Moyers, PBS Television * William Kristol, urednik / izdavač Weekly Standard * Peter Jennings, ABC World Tonight * Jim Hoagland, Washington Post * George Stephanopoulos, medijski stručnjak * Charlie Rose, PBS, Charlie Rose šou * Andrea Mitchell, NBC

Kada vidite njihova imena ili čitate njihove napise, setite se da oni rade na vašoj propasti. 6. jun 2004. <conspiracyplanet.com>

URI

DOWBENK

године, уништили 59 средњевековних српских цркава и манастира, међу којима су неки под заштитом УНЕСКО-а и уништили и оштетили око 150 парохиј- ских домова и цркава новијег датума. Овакав културни геноцид су наставили у наредном периоду и траје данас (20).

(Двадесет опширних бележака аутора, озна- чених у горњем тексту бројевима 1-20 у заградама, објавићемо у следећем броју Искре). АРТЕЛ, Пуковник Проф. др Милан Мијапковски април 2004. Војна академија Војске СЦГ

Iskra 1. juli 2004


БАЛКАН И БЛИСКИ ИСТОК: ПРОБЛЕМИ РАЗЛИЧИТИ, ПРИЛАЗ - ИСТИ На одржаном прошле недеље сусрету са премијером Србије Војиславом Коштуницом председник Русије Владимир Путин казао је следеће: „Да је међународна заједница својевре- мено имала храбрости и снаге да спречи бомбар- довање Београда, данас не би било тако тешке ситуације у ирачкој кризи и она би имала сасвим другачији карактер”. Тешко је не сложити се са таквим мишљењем.

i

Копча између балканске кризе 1999. године и садашњим догађајима у Ираку очигледна је. И за балканску, и за блискоисточну акцију пронађени су измишљени разлози. Како се могло и очекивати, није било пронађено ни трагова геноцида над Албанцима, нити су пак откривени трагови посто- јања оружја за масовно уништавање у Ираку. Али то веђ није имало никаквог значаја, јер су војне акције постале свршени чин, а његове последице још дуго ђе осеђати на својој кожи и Балкан, и Блиски исток - целокупни простор од Средоземног мора до Индијског океана. Ни Слободан Милошевиђ, ни Садам Хусеин не заслужују да се за њима лију сузе. Трагедија се састоји у томе што је њихово свргавање довело до непредвидивих последица и у суштини неуправља- јуђе ситуације. На Балкану је створена кризна зона, која укључује територију бивше Југославије (СФРЈ) без Словеније и Албаније. На тој територији сада постоје три национална проблема - српски, маке- донски и албански. Србија је веђ постала жртва албанског сепаратизма и де-факто изгубила део своје територије - Косово. То исто прети Македонији. На дневном реду албанских екстре- миста налази се стварање такозване Велике Албаније, што може изазвати праву политичку катастрофу на Балкану.

гиозно-етничком принципу на три зоне - сунитску, шиитску и курдску. Антиамерички устанак под руководством Муктаде ал-Садра је показао, да шиитска већина Ирака не намерава да трпи оку- пацију земље и у томе је, узгред речено, у потпунос- ти подржавају сунити. Упоредо са ирачком акцијом ми смо данас сведоци и драстичне радикализације муслимана који живе у Европи. А њих има прилично у највеђим земљама Старог Света. Они данас чине 10 проце- ната становништва Француске, а отприлике их је толико и у Енглеској. И у Немачкој има подоста муслимана турског порекла. Муслимани попуњавају демографске празнине у европским земљама, где наталитет коренитог становништва стално опада. Ситуација на Балкану, експлозија албанског екстремизма која је уследила одмах након агресије НАТО, показују какву опасност носи у себи рели- гиозно-етничка конфронтација. Да би се она избегла, потребне су усаглашене акције водеђих држава и одлуке донете у оквиру и под окриљем ОУН. То може бити постигнуто. О томе говори једногласно усвојена у Савету безбендости ОУН нова резолуција о Ираку, у којој су Вашингтон и Лондон изашли у сусрет практично свим захтевима својих колега у Савету безбедности. РИА „Новости", 10.6. 2004. Владимир ВОЛКОВ АРТЕЛ Геополитика

POSREDOVANJE RUSIJE BITNO ZA BALKAN Odnosi između Rusije i SCG prolaze kroz dramatične promene, izjavio je u intrebjuu dopisniku RIA Novosti, Sergej Rjabkinu, Predrag Simić, koji je na čelu Diplomatske akademije SCG.

Косовски проблем, чијег се решавања 1999. године латила северноатлантска алијанса, доведен је у потпуни ћорсокак. У марту се догодила нова експлозија албанског екстремизма и национализма на Косову, догодио се погром српског становништва које се плански изгони из региона. Све то показује да они принципи „миротворства” са којима је на Балкан дошао блок НАТО или уопште не функционишу или, што је још горе, дају негативне ефекте. Покушаји да се тој узнемиреној вишена- ционалној балканској кошници наметну западни модели мултидемократског, мултиконфесионалног друштва, нису издржали пробу сурове стварности.

Poslednjih nekoliko meseci bili su prekretnica u odnosima Rusije i SCG kaže Simić.

Аналогна ситуација настала је и у Ираку, који представља језгро огромног региона. Војна акција САД и Велике Британије испровоцирала је последице које, по свој прилици, нису предвидели ни Вашингтон, ни Лондон. Покушај да се промени унутарполитичка ситуација у земљи, да се овде успостави демократски режим по западном узору довео је до хаоса, до дивљања тероризма и експлозије религиозних страсти. Садаму Хусеину успевало је да их држи под контролом. Сада је „џин испуштен из боце” и земљи прети подела по рели-

Posle promene vlade u Beogradu 2000. godine zemlja se okrenula Zapadu. Ali, prema Simiću, Rusija je uvek bila i ostaće neizbežna za održavanje mira i stabil- nosti u južnoj Evropi, naročito na Balkanu. Uticaj Rusije na ovom prostoru imao je svoje visine i padove, ali je vekovima bio prisutan. Rat u Bosni i sukob na Kosovu pokazuju da će biti teško doći do rešenja bez posred- ništva Rusije. Neće biti moguće naći trajno rešenje post- jugoslovenske krize bez pomoći Rusije, podvlači Simić, dodajući da je Rusija bitna za Balkan kao što je so za ukus hrane. (RIA Novosti, 8. 6. 2004.)

Iskra l. juli 2004

Simić očekuje da će bilaterlani odnosi dobiti novi kvalitet posle nedavnih poseta Moskvi srpskih predsed- ničkih kandidata (predsednički izbori u Srbiji se održavaju 13 juna) i predsednika vlade Vojislava Koštunice, kao i posete ruskoj prestonici ministra spoljnih poslova SCG Vuka Draškovića koja je večeras počela.

15


Iv En Prentis, britanski novinar lista „Tajms”

„OVEN POTVRDIO DA SU MASAKR NA MARKALAMA POČINILI MUSLIMANI”

IN MEMORIAM

GEOFFREY STEWART-SMITH Britanski

Poznata britanska novinarka lista „Tajms” Iv En Prentis rekla je juče u Beogradu da joj je Dejvid Oven „prije pet-šest mjeseci potvrdio da ima dokaze da su masakr na ‘Markalama’ u avgustu 1995. godine počinili muslimani”.

konzervativni

narodni

poslanik,

Geoffrey

Stewart-Smith, preminuo je pre šest nedelja u sedamdesetoj godini. Pored poslaničke dužnosti bio je i pisac - urednik mesečnog časopisa EAST-WEST DIGEST (Časopis Istok- Zapad), koji se bavio međunarodnom politikom. Ovaj časopis bio je namenjen masovnim

„Razgovarala sam prije pet-šest mjeseci u četiri oka, jedan na jedan, sa Ovenom i pitala ga da li raspo- laže dokazima da su cijelu stvar na ‘Markalama’ učinili muslimani. On me je pogledao direktno u oči i klimnuo mi glavom”, rekla je Prentisova na promociji svoje knjige „Rat jedne žene”.

medijima ne samo u Britaniji već i u Evropskoj uniji (ili kako se tada

Iv En Prentis, dugogodišnji dopisnik „Tajmsa” sa Balkana, kao drugi dokaz navela je da su eksperti bri- tanskog vojnog časopisa „Džejn difens”, čiji su foren- zičari vršili uviđaj na „Markalama”, nedvosmisleno pokazali da je eksploziv postavljen ispod tezgi, jer su ranjeni imali povrede na donjim dijelovima tijela.

i završio žurnalistiku. Bio je mnogo preokupiran problemom širenja

Ona navodi da joj je Ovenov portparol Džon Mils za vrijeme pregovora zaraćenih strana u BiH, koji su vođeni u UN, rekao da su muslimani odbijali prihvatiti mirovni plan.

zapažene u drugoj polovini šesdesetih i sedamdesetih godina. On je

„Njima je u osnovi bilo rečeno da pregovaraju ili propadnu”, navodi Prentisova riječi Milsa, dodajući da je on poslije to demantovao. Ona u knjizi navodi da su preživjeli svjedoci pričali da nisu čuli karakterističan zvuk granate. Prentisova navodi u knjizi da joj je jedan zapad- ni diplomata, koji je u to vrijeme bio u Sarajevu, rekao 1999. godine da je uvjeren da je muslimansko rukovod- stvo postavilo bombu. On je vidio izvještaj UN o inciden- tu, koji bez ikakvih rezervi okrivljuje muslimane, ali kao diplomata nije mogao da iznese ovu informaciju. Zapadni diplomata joj je rekao da je ujutro kada se dogodila eksplozija nekim Ijudima rečeno da „nije baš zgodan dan da idu na pijacu”. Diplomata je rekao da je drugi znak da je muslimanska vlada bila odgovorna je taj što su državni medi- ji ,,s kamerama bili na mjestu u roku od nekoliko sekun- di”. Prentisova navodi da portparol vojnog časopisa „Džejns difens vikli” Pol Biver ima dokaze da su UN bile ohrabrivane da prekinu svoju istragu o masakru. Biver je rekao da mu je jedan od pripadnika britanskih vojnika, oficir stručnjak za eksplozive, tvrdio da su izvještaji UN snaga bili zataškani, jer su inkriminisali Armiju BiH. On je naveo da je pozicija eksplozije bila konzistentna s IEN (improvizovanom eksplozivnom napravom) koja je detonirala na visini između jednog i dva metra od tla. Oficir je slutio da su žica ili vremenski upaljač mogli da budu postavljeni na tezgu. (Srna, 9.6.2004.)

16

nazivala - Evropskoj zajed- nici). Stjuart-Smit bio je po struci oficir u činu kapetana. Zbog znanja francuskog jezika, služio je u Glavnom štabu NATO-a. Rešio se da menja struku kad mu je bilo 30 godina. Studirao je komunizma u svetu. Napisao je i dve knjige, jednu „The Defeat of Communism” (Poraz komunizma), gde je razradio tezu kako da se pobedi komunizam, a druga se bavi- la problemom Evropske zajednice, zajedničkog ekonomskog tržišta i uloge Britanije, koja je oklevala da potpuno prihvati evropsko jedinstvo. Obe knjige su bile verovao da protivnici komunizma moraju posedovati, pored moći oružja i snagu istine, što će razbiti komunizam kad - tad. Upoznali smo se u martu 1970. g. posle čuvenog članka profesora

Dr Tibora Samjuelija u dobro poznatom žurnalu

SPECTATOR (najstariji časopis u Britaniji). Članak se zvao „Enter Tito's Policeman” (Dolazi Titov policajac). Odnosio se na Mitju Ribičića, Titovog predsednika federalne vlade. Profesor Samjueli dodao je posle imena Mitja „murder- er” (ubica). Ribičić je tada došao u zvaničnu posetu britanskoj vladi i napis je imao neprijatne diplomatske reperkusije. Političkim izjavama sa obe strane, stvar je bila prigušena, ali ne i zadavljena. Britanskoj vladi nije pošlo za rukom da zadavi slobodnu reč i kampanja u Spectator-u koja je trajala preko tri meseca. U kampanji su uzeli učešća naročito oni Jugosloveni koje ja britanska vlada nasilno izručila Titu u maju 1945. g„ a koji su uspeli da pobegnu sa streljanja. Punih 11 godina, poslanik Stjuart-Smit otvorao je stranice svog časopisa piscu ovih redova i objavljujući mu članke i recenzije knjiga o Jugoslaviji. Od velikog je interesa kako je on pobedio čuvenog laburističkog poslanika i poz- natog ministra George Brown-& u izbornoj jedinici, koja je bila laburistička nekih 28 godina. Njemu je bilo dobro pozna- to kako je Jugoslavija izdana i predataTitu, zbog čega je imao mnoge sukobe u svojoj stranci. Pisac ovih redova smrću Stewart-Smith-a izgubio je ličnog prijatelja, kao i mnogi Jugosloveni sa kojima je on sim- patisao u protivljenju politici njegove zemlje. Uvek ću ga se rado sećati i pominjaću ga u molitva- ma da mu Gospod podari mir u carstvu Svome. Neka mu je pokoj duši!

Staniša R. Vlahović

Iskra 1. juli 2004


Кривицу за почетак рата у БиХ сносе Алија Изетбеговић и дио међународне заједнице

СРБИ НИСУ БИЛИ ЗА РАТ

На плану проналажења мирног рјешења на потезу је била међународна заједница (коју ни данас није једноставно дефинисати) и тадашња Европска заједница, коју је уцјењивала Њемачка пријетећи да ће разбити тек успостављену спољну политику ЕЗ договорену у Мастрихту ако се не поступи по њеним виђењима рјешења. ЕЗ подлегла је уцјени њемачког министра спољних послова Ханса Дитриха Геншера и признала сецесионистичке репуб- лике као независне државе, а 6. априла 1992. и БиХ. пише:

Зоран Јанковић

У досадашњој историји свијета државе су углавном настајале и нестајале у ратовима. Јер рат је наставак политике насилним средствима, а државе граде и разграђују политике и политичари. Сваки изу- зетак од овог правила позитиван је и пружа наду за будућа времена. Распад бивше СФРЈ догодио се у околностима пропасти комунизма и социјализма на свјетском плану, али и конституисања нових свјетских, униполарних односа са постојањем само једне изрази- то доминантне свјетске силе Америке, и њене жеље да остатак свијета обликује према властитом концепту. Ма колико изгледале прешироке, ово су околности које су највише детерминисале начин дисолуције Југославије, а и данас одређују будућност малих и средњих нација. Прва се отцијепила Словенија уз најмање проливања крви (данас је чланица Европске уније). Слиједила је Хрватска, уз много озбиљнији рат и са озбиљним посљедицама. И површан познавалац овдашњих прилика знао је да ће најтеже бити са Босном и Херцеговином, која је била својеврсна пара- дигма свих југословенских проблема. Јер БиХ је била, такорећи, Југославија у малом. Овдје су се најдубље конфронтирали интереси три најбројнија народа: Срби су искрено жељели остати у Југославији, муслимани су жељели унитарну БиХ, а Хрвати ни једно ни друго. Да и не спомињемо бројне интересе чија се матичност налаз и далеко одавде. Пропуштене шансе да се сачува мир На плану проналажења мирног рјешења на потезу је била међународна заједница (коју ни данас није једноставно дефинисати) и тадашња Европска заједница, коју је уцјењивала Њемачка пријетећи да ће разбити тек успостављену спољну политику ЕЗ договорену у Мастрихту ако се не поступи по њеним

Iskra 1. juli 2004

виђењима рјешења. ЕЗ подлегла је уцјени њемачког министра спољних послова Ханса Дитриха Геншера и признала сецесионистичке републике као независне државе, а 6. априла 1992. и БиХ. Овим чином у неповрат су отишли сви ранији напори да се усагласе интереси три народа и нађу прихватљива рјешења укључујући више кругова Конференције о БиХ, Хашку конференцију, Београдску иницијативу, разговоре и документе из Брисела, и све остале покушаје да се нађе мирно рјешење. Најозбиљнија прилика да се из- бјегне рат у БиХ уважавањем и српских интереса и жеља била је пропуштена. Међународно признање БиХ догађај је који је, хтио то неко признати или не, најнепосредније утицао на почетак рата у БиХ. Посебно тежак шамар ударен је српском народу јер је то учињено баш 6. априла, на датум кад је Њемачка 1941. бомбардовањем Београда отпочела напад на Југославију.

И 6. април 1992. године био је такође крвав. Биланс дана када је призната независност БиХ од стране међународне заједнице, само у Сарајеву био је четрнаест погинулих и више од стотину рањених људи. Лорд Карингтон, који је прије тога упозоравао да је међународно признање једини механизам путем којег се може утицати на републике које се желе отцијепи- ти, повукао се тада из мисије тражења мирног рјешења за БиХ. Једна од озбиљних прилика да буде мирна Босна био је и Европски мировни план, који је, истини за вољу, предвиђао независност БиХ, али и кантони- зацију по швајцарском моделу, која је подразумијевала национални предзнак за сваки од успостављених кан- тона. Национални лидери прихватили су овај план назван Лисабонски споразум или Кутиљеров план, назван по имену Хозеа Кутиљера, дипломате из Португала, који је у то вријеме предсједавао Европској заједници. Иако је још увијек било преостало да се тачно дефинишу границе кантона, Кутиљеров план био је начелно прихваћен. Међутим, Алија Изетбеговић, на сигнал америчког амбасадора Ворена Цимермена да ће подржати Изетбеговића у његовим тежњама за независном Босном, повукао је свој пристанак. И ова озбиљна шанса да се рат избјегне, нажалост, била је пропуштена. Није ли Кутиљеров план, у основи, пред- стављао покушај инсталисања уставно-правног поретка сличног ономе који је данас на снази: БиХ са спољним државним границама и етничким јединицама унутар њих? „Босна и Херцеговина биће састављена од трију конститутивних јединица, заснованих на националном принципу и укључујући економске, географске и друге категорије”, изјавио је 19. марта 1992. пред одлазак за Лисабон Хозе Кутиљеро. План је пропао јер није у потпуности остваривао Изет- беговићев сан о независној БиХ, али и зато јер је Америка показала ЕЗ да се њихова пита. Кад је већ почео рат, бројне покушаје да се поврати мир, неуспјеле договоре, арбитраже, планове, мапе, пропала примирја, па чак и на крају Дејтонски

17


Срби нису били ... споразум треба посматрати у другом свјетлу: све послије априла 1992. били су само покушаји да се заустави рат, али прилика да се нађе мирно рјешење била је неповратно пропуштена. Сачувати мир и заус- тавити рат није једно те исто. Ово прво увијек је боље рјешење. Једна стара кинеска пословица каже да је почети рат исто што и ухватити тигра за реп; сам почетак је најлакши; прави проблеми тек онда почињу; мораш да вучеш што јаче можеш, јер ако попустиш, тигар ће појести и тебе и оне око тебе; или га мораш вући све док га не савладаш или га не смијеш ни повлачити за реп. А почетком деведесетих година у Босни и Херцеговини и Југославији био је превелики број оних који су чачкали тигра за реп, а онда се пра- вили невјешти да нису видјели да је био у питању баш тигар. Сва одговорност на крају се покушава свалити само на Србе. Улоге, ликови и догађаји Свакако једна од најзначајнијих политичких личности из реда српског народа на коју се очигледно покушава свалити одговорност за избијање и вођење рата, а који је осумњичен од стране Хашког трибунала за ратне злочине, јесте Момчило Крајишник, коме је у току суђење. Крајишник је био српски члан Предсједништва БиХ, предсједник Народне скупштине РС, предсједник Скупштина Српске Републике БиХ и српског народа у БиХ, али и предсједник Скупштине СР БиХ и високопозиционирани члан СДС-а. Оптужница Хашког трибунала терети га за период од 1. јула 1991. до 30. децембра 1992. године. Ова чињеница посебно је интересантна јер је очигледно да више од половине овог времена у БиХ није ни био рат. То је период изузетно згуснутих дешавања и догађања на политичкој бх сцени, кад се све одвијало филмском брзином. У најзначајнијим од ових догађаја Момчило Крајишник јесте, без сумње, имао значајног удјела. Али на који начин? Рад Скупштине СР БиХ у другој половини 1991. одвијао се заиста отежано. Муслимански и хрватски посланици покушавали су да „прогурају” одлуке са којима се српски чланови Парламента нису слагали. У ноћи из међу 14. и 15. октобра 1991. посланичке групе СДА и ХДЗ-а са посланицима дијела опозиције донијели су противуставну одлуку прогласивши Босну сувереном. Српски одговор био је проглашење српских аутономних области. Предсједник Скупштине БиХ Момчило Крајишник рекао је тада новинарима: „На претходном засједању Скупштине закључили смо да ниједан народ неће наметати своју вољу другом и ти су закључци објављени у Службеном листу БиХ. Учинио сам напоре да се испоштују закључци и сачува мир и ред, али су преовладали они који су жељели да се упусте у нешто што је вануставно. Одлука која је доне- сена на илегалној сједници за мене нема правне посљедице, али не могу занемарити да се тако нешто десило”, рекао је тада Крајишник и многима се замјерио. У петак 18. октобра 1991. године Клуб српских посланика Скупштине БиХ донио је одлуку о спро- вођењу плебисцита српског народа у БиХ, коју је ве- рификовала Скупштина српског народа на сједници 24. октобра 1991. Плебисцит је заказан за 9. и 10. новембар 1991. а на гласачком листићу налазило се питање о останку у Југославији. Срби су се на

18

плебисциту изјаснили да желе остати у Југославији. И тада је Крајишник „згријешио” јер је предсједавао Скупштини српског народа у БиХ. На сједници 21. децембра 1991. Скупштина српског народа у БиХ донијела је Одлуку да се прис- тупи формирању Српске Републике Босне и Херце- говине, коју је потписао предсједник Скупштине Момчило Крајишник. И тада је „починио злочин”. У Бриселу 7. марта представници три народа разговарали су о будућности БиХ под покровитељ- ством ЕЗ. Организатори су умјесто посредовања понудили готова рјешења: Изјаву о принципима за нови уставни аранжман БиХ, која је била само модификаци- ја закључака Бадинтерове Арбитражне комисије и српски народ у БиХ стављала је у позицију националне мањине. О овом приједлогу расправљала је Скупштина српског народа БиХ на својој десетој сједници. Посланици су одбацили приједлог ЕЗ као неприх- ватљив. Парламент је тада одлучио да српској прего- варачкој делегацији постави ограничења минимум испод којег се не може ићи у будућим преговорима: ре- зултати плебисцита о останку у Југославији или кон- федералном уређење БиХ као заједнице трију националних држава. „Умјесто да одигра улогу помиритеља и помагача, ЕЗ постаје један од партнера у разговору о рјешењу босанскохерцеговачке кризе, постаје пресу- дитељ. Тражили смо да се јасно каже шта је интерес ЕЗ , шта очекује од разговора. Моје је мишљење да ЕЗ наставља свој концепт разбијања Југославије, да се БиХ прогласи независном, уз одређене концесије срп- ском народу којима би, бар се тако надају, он био задовољан и пристао на независну БиХ”, рекао је тада Момчило Крајишник и замјерио се Европљанима и Американцима. Двадесет седмог марта 1992. Скупштина срп- ског народа у БиХ, којој је пресједавао Момчило Крајишник, прогласила је први Устав Српске Републике БиХ. Дана 7. априла 1992. године Скупштина је донијела одлуку о проглашењу независ- ности Српске Републике Босне и Херцеговине, која „може ступати у заједнице са другим субјективитетима у Југославији”. У тексту саопштења са засједања се, из међу осталог, каже: „На овај корак посланици Скупштине српског народа у БиХ су се одлучили сагласно уставним овлаштењима, а као одговор на невиђене манипулације муслиманским народом у БиХ у току јучерашњег дана у Сарајеву од стране руковод- ства СДА и СДП-а. При доношењу ове одлуке посланици су имали у виду резултате плебисцита срп- ског народа у БиХ од 9. и 10. новембра 1991. године, те до сада спроведене а изнуђене активности од стране српског народа и његовог руководства у БиХ у циљу заштите неотуђивих права овог народа” Саопштење је потписао Момчило Крајишник. Муслиманске паравојне формације тих дана још жешће су навалиле на ЈНА. „Зелене беретке те су ноћи заузеле војну индустрију „Игман”", пише у писму генерал Милутин Кукањац, командант Друге војне области, 18. априла 1992. Алији Изетбеговићу: „Господине предсједниче, престаните са нападима на војне објекте, за посљедице ћете ви сносити одго- ворност. Свим акцијама ви лично руководите. Ту више нема никакве дилеме. Не заборавите да смо склопили договор о примирју 12. априла, а да је истог дана из-

Iskra 1. juli 2004


дата она ваша директива у којој објављујете рат ЈНА, наравно Србима и другим недужним грађанима”, стоји у писму генерала Кукањца Алији Изетбеговићу. „Суд о томе ко данас ради за рат, а ко за мир у БиХ, мораћемо препустити другима”, одговорио му је тада Изет- беговић. Нажалост, вријеме је показало да је суд доносио неко са стране. Седму рунду Међународне конференције о БиХ, која се одржавала у Лисабону, Алија Изетбеговић напустио је под изговором да се мора вратити у Сарајево због нарушавања примирја. Током цијелог маја 1992. представници српског народа позивају на наставак Конференције о БиХ, али Изетбеговић не пристаје. Тек 19. маја потписује се договор о тросед- мичном примирју. Након масакра у центру Сарајева 27. маја 1992, у коме је граната пала у улицу Васе Мискина, међу људе који су чекали у реду з а хљеб, Момчило Крајишник упутио је отворено писмо учесницима у рјешавању кризе: лорду Карингтону, Хозе Кутиљеру, Бутросу Галију, Џемсу Бејкеру, Сајрусу Венсу, Андреју Козирјеву и министрима чланица ЕЗ . „Муслиманска телевизијска екипа посјетила је то мјесто пола сата прије овог трагичног чина. Били су на лицу мјеста одмах након убиства. Ваша екипа је стигла неколико сати касније. Ако постоји добра воља да се испитају околности ове трагедије, могуће је доћи до истине помоћу балистичке и медицинске експертизе. Слједећи корак би био да добро загледате у мотиве оваквих поступака”, писао је тада Крајишник. Муслиманска страна ово је искористила и саботирала Конференцију у Лисабону, одбивши било какве преговоре о картама, што је био кључни елемент да се заустави рат. Дана 30. маја Савјет безбједости УН-а усвојио је резолуцију против Србије и Црне Горе којом је наметнут највиши степен економских санкција који се може донијети против једне земље. Борио се за српски народ и његове интересе Оптужница терети Момчила Крајишника по основу индивидуалне одговорности и одговорности надређеног. А познато је да је његова политичка активност била на пољу законодавне а не извршне власти, па није имао ингеренција над војним јединица- ма. У питању индивидуалне одговорности тешко да ће тужилаштво наћи Бошњака да прстом понишани у Крајишника и каже како му је баш тај човјек лично нанио било каквог зла. У оптужници су побројане скоро све општине Републике Српске и ама баш све што се десило у њима, у периоду на који се односи оптужница, ставља се на терет Крајишнику. А дио оптужнице дословце каже да је злочин починио: „формулисањем, покретањем, промовисањем, учешћем и/или подстицањем развоја и спровођења политике СДС-а и државне политике босанских Срба 'Учешћем у оснивању, подршци или одржавању органа СДС-а и државних органа босанских Срба на републичком, регионалном, општинском и локалном нивоу’ Подржавањем, подстицањем, омогућавањем или учешћем у ширењу информација босанским Србима да им пријети опасност угњетавања од стране босанских муслимана и босанских Хрвата.” Очигледно је оптужница сачињена у форми обрасца у који би се могло уврстити име било ког у власти и СДС-у високопозиционираног Србина у том времену. Крајишника оптужују и да је желио подјелу БиХ. А већина мапа које су исцртавали међународни

Iskra l.juli 2004

посредници, као и њихових планова, предвиђали су својеврсну подјелу БиХ. Алија Изетбеговић, посебно код небошњака, остаће запамћен као човјек превртљивог начина размишљања. Осим у основној замисли, коју је тврдоглаво и по сваку цијену слиједио. Мало је његових мишљења и реченица које вриједи цитирати, осим у негативном контексту. О Момчилу Крајишнику, међутим, у Сарајевским Данима од 13. октобра 2000. године изрекао је мишљење које, с обзиром на то да долази од човјека који је Крајишнику био све само није био пријатељ, вриједи споменути: „Провео сам десе- тине сати тешких преговора са Крајишником. Никада нећу заборавити дуго натезање око босанске валуте (у Предсједништву БиХ, оп.аут). То је било право мучење, али нисам имао осјећај мржње према Крајишнику. Једина врста људи које мрзим су издајице. Дугујем то, ваљда, свом затворском искуству. А Крајишник није био издајица. Борио се за српски народ онако како је он тај народ и његове интересе схватао.” ПАТРИОТ (Република Српска), БР. 119 31. 5. 2004. <patriotmagazin.com>

САБРАНА ДЕЈ1А

ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА 12 КЊИГА

МОГУ СЕ У СЦГ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 011-582 179 (Од 14 до 20 ч.)

ЦЕНА КОМПЛЕТА (12 КЊИГА) Просечан број страница по књизи - преко 350 БРОШИРАН

ПОВЕЗ 100 EBPA ТВРД ПОВЕЗ 120 EBPA ИЛИ

Плус поштарина за европске и прекоморске земље.

ЕКВИВАЛЕНАТУ ДРУГОЈ ВАЛУТИ

ВЕРА И ПОВЕРЕЊЕ „ . . . Док је јака вера у Христа, јако је и поверење према човеку. Кад ослаби та вера — слаби и поверење. Ко од вас старијих Срба није то запамтио? Док се веровало и говорило: „Христос по средје нас!” — дотле је реч била Бог и поверење је било савршено. Докле се веровало да је Небесни Сведок при свим нашим пословањима (трансакцијама), дотле није требало ништа „написано”. Кад је та вера ослабљена сумњом, тада се морало писати и могло — фалсифико- вати. Како ћемо се од тог зла излечити, ако не појачањем вере у Христа и поверења човека према човеку? . . .” (Из поука владике Николаја Велимировића приликом свог осмонедељног боравка у Енглеској почетком 1950их година.)

19


БАРТОЛОМЕЈСКИ ДАНИ И НОЋИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (17. ДО 20. МАРТА 2004. ГОДИНЕ) Бартоломејска ноћ или „Париски крвави пир” спомиње се у свим релевантним историјским уџбеницима. Односи се на ноћ од 24. августа 1572. године, на дан римског свеца св. Бартоломеја, када су католици у Паризу побили све хугеноте (општи назив за протестанте калвинисте у Швајцарској и Француској). Због овог масовном погрома над хугенотима, папа Јован Павле II (Војтила) се 2002. године „извинио” протестантима. Да се не лажемо, јер нисмо глобалисти, тј. питомци Џорџа (Ђерђа) Сороша или комунисти, али на Косову и Метохији, над српским народом геноцид и етничка чишћења а култороцид над српско - православним светињама Арбанаси (Шиптари) чине већ 250 година. Ово, сада што се збивало, између 17. и 20. марта 2004. године, није ништа друго до једна „циклична појава” (врх леденог брега) која се по пра- вилу догоди сваких 5 до 10 година. Све је то исто, све је то већ виђено и за земана Турака, времена фашистичке Италија и нацистичке Немачке, доба комунизма и најзад „прелепе” будућности у коју жели да нас увуче Нови светски поредак (политички естаблишмент САД). Према неким информацијама, додуше непровереним (пошто Шиптари ниште не чине на своју руку) почетком марта 2004. године, негде на Космету је одржан скуп арнаутске политичке „елите”. Присуствовали су му Ибрахим Ругова, Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Ветон Сурои, Адем Демаћи и други. Наводно је дошло до међународног самооптуживања због неуспеха да се прогласи независност Косова. Пар дана касније Хашим Тачи је отпутовао за Америку, да се у Вашингтону састане са групом „угледних” албанских (шиптарских) лобиста. И тај састанак је и одржан, некако баш у време када је дошло до „случајног:” пожара на Хиландару, који је много узнемирио српски народ. Овај, изгледа неформални састанак је одржан на иницијативу Дејвида Филипса заменика директора Центра за превентивно деловање при савету за Међународне односе у Њујорку, у његовом стану. То је баш онај Филипс, познат српској јавности, по томе што је за откуп Косова и Метохије „нудио три милиона евра". Знан је и по томе што је објавио без- број антисрпских текства у водећим америчким таблоидима. У раду ове „неформалне групе” учествовао је и Ренди Бирс (иначе Шиптар), а који је виши политички саветник сенатора Џона Керија (кандидат за председ- ника САД-а). Било је ту још неколико чланова некадње Клинтонове администрације од којих је свакако нама Србима највише знан Ричард „Дик” Холбрук („дипло-

20

мата” и један од највећих трговаца оружјем на свету). Овом узвишеном сабору, а као почасни гост присуствовао је и Хашим Тачи, политичар са Косова (иначе мафијаш и сериски убица). Закључак је био од стране учесника овога скупа, кажу једногласан. Одлучено је да се „косовским Албанцима” помогне да „натерају” међународну заједницу да Косову призна независност. Тако је „сценарио” за ново етничко чишћење Срба са Косова и Метохије и нови културоцид над срп- ско православним светињама разређен до послед- њег детаља. Не искључује се могућност, да су се њиме упознати и вођи УНМИКА и Кфора на Косову и Метохији, пошто су потоњим догађајима били „апсо- лутно необавештени” и „тотално” неспремни за било какво сувишно „деловање”. Акцију на „терену” имао је да води Рамуш Харадинај, познати ратни злочинац и један од вођа ОВК. Број „извођача” на терену се кретао до 60 хиљда шиптарских бандита, убица, терориста, тргова- ца дрогом, оружјем, „белим робље” и наравно арнаут- ских „студената” (без њих никада не може). Онда се појавио и „повод”. Електронски медији из Приштине (контролише их Ветон Сурои - члан „Билдербег групе”) у препо- дневним часовима 17. марта објавили су, да су се у реци Ибру утопила три Шиптарчића из села Чабра бежећи испред Срба који су их прогонили са псима. Приликом вађења њихових лешева из набуја- лог Ибра, као сведоци су ангажоване екипе из многих електкронских медија и читаве чете новинара, а о њиховом страдању исказ је дао један Шиптарчић (стар 13 година). По његовој причи ова три дечака бежећи пред Србима и њиховом децом, уз које је била и маса паса они су скочили са моста у Ибар и утолили се. Неће проћи ни сат или два, а већ ће бити утврђено да „овај сведок” уопште није ни присуствовао овоме догађају (значи за њега је био специјално инструисан). Од троје удављених, пронађени су само двоје, а за трећим се већ 5 недеља интензивно трага (а Ибар, баш и није нека велика река). Затим, да би се шиптарске руље још више „распалиле”, изречено је и да је двоје од троје утопљене деце, из веома угледне арбанашке породице, пошто су синови познатог команданта ОВК, а сада официра Косовског заштитног корпуса Кадрија Весељија. Све ово, нама Србима је већ одавно познато и већ толико пута виђено. Узмимо у обзир случај „улице Васе Мискина” у Сарајеву, случај „Маркала I” и

Iskra I. juli 2004


Маркала II”, збивање у вези „Рачка” итд. Лично не искључујем ни могућност да су баш сами Арбанаси ову децу подавили, да би за то могли да оптуже Србе (уопште добро је знано да они са својом децом тргују као са сваком другом робом - увек се држе тржишних закона понуде и потражње). Било какву умешеност Срба у дављење шиптарске деце у својој изјави је одмах одбацио Дерик Чепел, портпарол Унмика. Имао је он у виду да се село Чабре налази 12 километара удаљено од јужног дела Косовске Митровице и да у њему живе само Албанци, углавном досељени после 1999. године из Албаније (значи „етнички”). Село Зупче, а из њега су потицали „гонитељи - Срби”, налази се на левој обали Ибра, на двадесетак километара од северног дела Косовске Митровице (седам км од Зубиног Потока). У њему живе само Срби, њих око 1200. А српска деца се никада не игра- ју или не друже са арбанашком децом. Под „стручним руковођењем” Кети Мортон (жена Ричарда Холбука), најпознатији светски медији примили су овај извештај к знању, али су упорно извештавали да је на: „Косову дошло до међуетничких сукоба, које су испровоцирали Срби, јер су са псима прогонили албанске дечаке, који су у великом страху са моста скочили у реку Ибар и утопили се”. Најпре, ти медији (пре свих ВВС и CNN) причали су о некаквом међуетничком сукобу, а то је био стравичан прогон ненаоружаних и беспомоћних Срба од десетине хиљада до зуба наоружаних шиптарских банди. Друго, по причама „познате" но- винарке (од њених лажи и барон Минхаузен осетио би се постиђен) то су били пси, који су својом величином надмашивали и најкрупније динасаурусе. И после демонстрација, односно окупљења разјарених Арнаута по свим већим градовима Косова и Метохије, већ у поподневним часовима започео је страшан линч и прогон српског живља. Све је чињено оркестрирано синхронизовано, па о некој спонтаности случајности збивања нема ни помена.

и врло свега и

Такође, пуштене су и лажне приче, да се срп- ска војска и полиција спремају да упадну на Косово и Метохију, па је гро трупа Кфора и Унмика, упућен на административну границу да спречи долазак „српског окупатора”. На тај начин, српски живаљ остао је без било какве заштите (а ионако је већ давно разоружан од косовских „миротвораца”), а српско - православне светиње, као на тацни препуштене су на милост и немилост буљицима арбанашких насилника. А да би све чинило врло ефикасно, пред масом „побеснелих” Шиптара су наступали припадници Косовске полицијске службе, које су узнемирене Србе растеривали. Такође, важно је напоменути, да су тих дана из Косовске полициијске службе (КПС) и Косовског

Iskra 1. juli 2004

заштитног корпуса (КЗК) уклоњени сви Срби. Припадници Косовског заштитног корпуса (КЗК) су поскидали униформе, умешали се у масу, давали јој инструкциј и подизали су јој елан, нарочито када је њих стотину (притом и наоружано) насртало на српске старце и старице, трудне жене или ситну дечицу. У раним послеподневним часовима буљуци Шиптара успели су преко моста на Ибру да провале у северни део Косовске Митровице. Припадници француског Кфора, али уз помоћ Срба успели су да их суз- бију и врате на „полазне положаје”. Истога дана хици- ма из снајпера, Шиптари, а пуцајући из јужног ка се- верном делу Косовске Митровице, убили су Јану Тучев (1968) мајку двоје деце и инжињера електротехнике Боривоја Спасојевића (1941). Уследио је и јуриш 20 хиљада Арбанаса (на- равно наоручжаних) према селу Чаглавици, удаљеном 5 км. од Приштине. Будући, да су им се припадници Кфора и Унмика млако супростављали, на перифери- ји села запалили су више десетина српских кућа. Срби су евакуисали, нејач и остали на мртвој стражи наоружани са приручним средствима. Тек са доласком америчких војника, али уз припомоћ неустрашивих Срба, чопори Шиптара су били потисну- ти. Напали су и Косово Поље. Ту су успели да попале све српске куће, до последње. Запалили су и основну школу „Свети Сава”, а онако јуначни и неустрашиви „заузели” су и Дом здравља, где су у „заробљеништву" сатима држали болеснике и меди- цински персонал. Пошто су их „ослободили” успели су да запале Дом здравља (нечувени варваризам). У Косову Пољу, по свему судећи, живог су спалили Златибора Трајковића (1942) и још једнога Србина који није иден- тификован. Одмах, затим су се обрушили и на суседно Бресје, село које се „наслања” на Косово Поље, где су исто тако запалили на десетине српских домова. Технологија паљења српских домова овако је режирана. Припадници Косовске полицијске службе из њих су избацивали праве власнике. На сцену су онда ступали пљачкаши (пљачка је један од најомиљенијих заната међу Арнаутима) узимајући новац и све што се могло однети. Наступале су потом цистерне са бензином. Он је Шиптарима сипан у канистере којим су поливане куће, а онда су започињали са паљевином. Иза ових цистерни са горивом ишла су ватрогасна кола. Поједини Срби су понајпре мислили да ће они гасити запаљене куће. Љуто су се преварили. Ове цистерне су коришћене само и једино, уколико би каквом забуном или случајно била запаљена нека арбанашка кућа. Ситуација у Обилићу и околним селима била је алармантна. На кућним праговима Шиптари су стре- љали српске домаћине (званичних података о томе нема пошто их Кфор и Унмик сигурно прикривају), Напад је започео у цик зоре 18. марта. На десетине Срба је претучено, повређено металним предметима

21


Бартоломејски ... или задобило опекотине када су им палили куће или покретну имовину (аутомобил), онда су смештени у британску болницу у Косово Пољу. Срби су премлаћивани на сваком кораку, а припадници Косовског заштитног корпуса су то све само посматрали. Ступили су једино у дејство када је један старији Србин у страху за свој живот пред побеснелу руљу бацио бомбу. Присутни веле, да је тада међу шиптарским „јуначинама” настала таква паника и бежанија која се не може речима описати. Тога старог Србина су онда шиптарски полицајци ухап- сили. Сви Срби из Обилића су морали затим бити евакуисани у базе Кфора. Много друкчије није било ни у Липљану и сели- ма око њега. Напуштене српске куће, објекте, возила и тракторе су палили. По више стотина Арбанаса знало је да прогања и линчује једнога Србина. У близини тако једног старијег Србина кога су прогањали је експлодирала бомба. Као „страшни” терориста, овај паћеник је промптно ухапштен од стране шиптарских „полицајаца”. Насиље у Липљану настављено је и 18. марта, док „демонстранте” нису разјурили пристигли амерички и фински војници Кфора. У липљанској православној цркви, стотине Шиптара је напало проту Ранђела Денића. Бацили су на њега и бомбу, па је био пун гелера. Онда је ухапшен и тако израњаван је око 5 часова везан, а лежећи на поду арбанашке полицијске станице малтретиран. Неким чудом, на интервенцију Американаца је ослобођен. Српска нејач, евакуисана је у спрска села Суви До и Ново Насеље. Тога 18. марта 2004. године, настављени су и сукоби у Чаглавици, али мањега интензитета. А настрадао је и двогодишњи дечак Живојин Филиповић из околине Липљана. Са знацима тешког тровања, довежен је у српску болницу „Симониде” у Грачаници. Како нису имали ни техничких средстава, а ни лекова да му помогну, хитно су га упутили у болницу у Ниш. Тамо је нажалост касно стигао. Одговорност за његову смрт, сносе припадници Унмика, који су сатима санитетско возило задржавали на „административној граници” са Србијом. У страху од шиптарских силника, 8 српских трудница се пре времена породило у Грачаници у болници „Симонида”, док се Анкица Јовановић из села Бресја, породила бежећи пред Арбанасима, а у Старом Градском (општина Липљан) једна трудна Српкиња је рањена од „неустрашивих” Албанаца. На удару Арнаута била је и општина Бело Брдо. Пре свега село Сливово (иначе надомак Грачанице). Углавном „су се преселили” у селу Бадовац, близу Грачанице и Приштине. Десетак хиљада Арбанаса је нападало на село Бело Поље (повратничко) у опшини Пећ. Надјачали су тридесетак Срба у свом беспримерном „херојству” и успели поново потпуно да га разоре. Какво ли су тек неописиво јунаштво Арбанаси испољили у Призрену, где су попалили све српско православне светиње. Пред Богословијом Св. Ћирила и Методија су ублили и спалили Драгана Недељковића

22

старог 55 година. У подрумима Богословије, вероват- но су убили, а онда и спалили једну Српкињу. Пошто јој идентитет није откривен, та вест је касније деман- тована. У просторијама Богословије су стварно имале противу себе "страшне" непријатеље, пет српских старица, две девојчице и једну трудну Српскињу. Све у свему, у царском граду Призрену, про- тиву 100 хиљада „љутих” Арнаута било је чак 63 при- падника српске националности (сви су страшно мал- третирани и претучени). За дивно чудо, и просто несх- ватљиво, немачки Кфор је заштитио српско поврат- ничко село Новаке са 60 српских породица. У општини Клина, повратничко село Бича није било те среће. Њега су терористи из ОВК опет тотал- но девастирали. Исто важи и за село Градац. Уствари, ово што су починили у Метохији, није ништа друго, до јасна порука српском живљу да од повратка на стара огњишта нема ништа. Припадници последњег варварског и вандал- ског народа у Европи подивљало су деловали и у општини Штрпце где Срби чине већину. Хицима из ватреног оружја, на кућном прагу у селу Драјковац, убили су оца и сина Добривоја (1951) и Борка (1984) Столића. Борко Столић би сигурно преживео да је на време транспортован до медицинске установе (значи највероватније је умро од искрвављености). Пред незамисливим терором расељени су и сви Срби из мешовитог српско - албанског села Рабровац. И то село је у општини Липљан, где су опет убили Ненада Весића старог 53 године. Сви Срби зи Гњилана (до пре десетак година чисто Српско село) из такозване „Српске улице” њих више стотина су пљачкани, премлаћивани, а у селу Кусце (иста општина) је убијен Миливоје Перић (1952) професор физичког васпитања. Сва покретна и непокретна имовина Срба је уништена, а десетине Срба из Гњилана вида тешке повреде (преломи базе лобање, ране нанете хицима из ватреног оружја или преломе) по болницама широм Србије или у болници „Симонида” у Грачаници или „Краљ Милутин” у Лапљем Селу. За оно мало Срба у Приштини тих дана био је прави пакао. Безбројне руље Шиптарије су налетале на зграде из YU програма (насеље Улпијане). Палиле српска возила, а онда се усмериле на те зграде. Тукли су и каменовали српску нејач, а онда на њу осули и ватру из разноразног ватреног оружја. Неким чудом су извучени из овога пакла. Смештени су у базу Кфора, где су такође малтрети- рани. Давани су им врло оскудни оброци, спавали су на голом поду, а за покривање су добијали једно ћебе. Насрнули су и коначно спалили и цркву Св. Николе, чији је парох, незамисливим чудом преживео. Касније у бази Кфора, од Ираца, оптужен је да тај приштински прота међу Србима подиже побуну са Иваном Чарапићем. Уствари, расељени Срби из Обилића и Приштине одбили су „пресељење” у Грачаницу или село Прилужје. Онда су ови насрнули на српске мученике, а Срби су а што је природно почели да се бране. Цела база Кфора у Приштини тада се дигла на ноге. На стотине дугих цеви било је сатима уперено на Србе, а пет Ираца успело је да ухапски Ивана Чарапића.

Iskra 1. juli 2004


У масовном „устанку” Шиптарије, учествовали су и Албанци „дођоши” из Албаније у Ђаковице. По природи, храбри и неустрашиви, успели су да „раселе” неколико српских старица које су живеле у цркви Успења Пресвете Богородице у овом граду. Како и доличи цркву су спалили 17. марта заједно са паро- хијским домом, а наредних дана су је сравнили са земљом. Доиста задивљјуће јунаштво. Више хиљада Арнауташа из Србице, просла- вило се 17. марта, пошто је прво успело да опљачка, а онда и готово уништи манастир Девич (Дренички крај). Услед најезде Арбанаса евакуисани су и Срби из Косовске Витине и околних села. Шиптари су им онда имовину опљачкали и попалили. Ови несрћници су „смештени” у село Партеш код Гњилана. У великој опасности су се налазили и Срби из села Племетине, које је око 13 километара удаљено од Вучитрна (сада се зове „Вуштри”). Тражили су помоћ од Унмика и Кфора и указивали су да уколико помоћ не дође да ће се иселити (више од 70 српских домаћинствава). Из села Слатине су „принудно исељени” сви Срби. Куће су им спаљене (ово село такође се налази у општини Вучитрн). На три километра од северног дела Косовске Митровице, налази се (налазило се) српско село Свињаре. „Демокрацији” склони Арнаути су га прво темељито опљачкали, а онда у њему спалили све куће. За страдање села, мештани оптужују француске војнике из Кфора. Кажу: „Због Француза нема више Срба у Свињарима, а нема више ни Свињара. Они су нас насамарили и преварили. На силу су нас убедили да напустимо наше село.” Један од мештана казује: „18. марта 2004. године смо гледали телеви- зију. Онда око 17 часова чуле су се детонације. Видесмо да Шиптари јуришају. У часу се органи- зовасмо. Тражили смо од Кфора само да евакуишу нашу нејач. Ми мушкарци почели смо да пуцамо. Са лакоћом разбисмо и растерасмо Шиптарију. Онда смо од Кфора тражили да се и они укључе у борбу. Ти покварењаци су то одбили и нама наредили да се евакуишемо у њихову базу. То је бивша касарна ЈНА. Онда су пошто пото хтели да нас удаље из базе. Ми хоћемо у Митровицу, ту је пред нама. Не дају. А онда неке Хрватице из „Црвеног крижа”, почеше да нас убеђују да пређемо у Ново Село, а тамо нема ни једног јединог Србина.” Истога дана, у Косовској Митровици, у такоз- ваној „Бошњачкој Махали”, уствари три солитера, где су зарад „мултиетничности” населили Арнауте, почеше ови из снајпера да гађају Кфор. Ранише једног Данца. Французи тада ликвидираше снајперисту, а солитер испразнише од Арбанаса. Великог комешања међу Шиптарима било је и у Урошевцу. А како у овом граду нема Срба (исељено је око 12 хиљада), жестоко су се обрачунавали са срп- ском имовином који су сву попалили. Нарочито жестоки нису били у општини Зубин Поток где се налазе у огромној мањини. Ипак стално су провоцирали и из јединог села где чине већину

непрекидно пуцали по српским селима. Уочено је овде, иако су стварно у огромној мањини да су веома организовани. Ни 21. марта на Косову и Метохији није било мира. Око 14 часова, шиптарски екстремисти су бацили две бомбе на кућу Жикице Милосављевића у Липљану. Према извештају Унмика, у дивљењу шиптарских екстремиста погинуле су 24 особе. Од тога броја осморо су Срби. Тешко ми је да поверујем да се ту ради о стварним српским жртвама и мислим да тај број мора бити вишеструко већи. Мора се имати и у виду велики број Срба који живи широм Косова и Метохије, по усамљеним домаћинствима или засеоцима до којих ни Кфор ни Унмик никада не долазе. Наводе даље да је повређено 851 лице, а не прецизирају народност. Према мојим подацима више стотина Срба је тешко повређено или рањено. Подаци Унмика казују о 22 тешко рањених (очигледно прикри- вају тачне податке). Може бити да је било и погинулих Арнаута. Рањених је било свакако, будући да су ове неустрашиве „бојовнике” а на лечењу посећивали Хашим Тачи и командант Косовског заштитног корпуса ратни злочинац Агим Чеку. Наводно има и повређених међу припадницима Унмика и Кфора. Дати бројеви су противречни. Казују, такође, да погинулих није било. Поуздано се зна да су скоро потпуно уништени манастир Девич у Дреничком крају и манастир Светих Арханђела (задужбина цара Душана) код Призрена. Уништено је и 35 српско - православних цркава, десе- тине парохијских домова и више десетина српских гробаља. Шиптарске руље су сагореле и тако уништиле зграду старе епархије у Пећи, а у Призрену Владичански двор, уз стару и нову зграду Богословије Св. Ћирила и Методија. Унмик је указао да су паљевином уништили Арбанаси и 628 српских породичних домова и 10 других зграда (мисле на школе и на домове здравља). Уистини број уништених српских домова је бар петоструко већи, а девастирано је и десетак и више зграда (солитера), са више стотина српских станова. Према подацима припадника Унмика око 4 хиљаде Срба је расељно. И то не одговара истини, него је тај број четвороструко или петоструко већи, баш у свет- лости чињеница да је током овога арбанашког дивљања бар педесетак села или градова на Косову и Метохији „ослобођено” од српског присуства. Неодређени број „расељених” је пребегао у Србију, а они други су се „сместили” у збегове у северном делу Косовске Митровице, Грачаници (највише) Лепосавићу, Зубином Потоку и Штрпцу. Живот ових јадника, мученика и јунака, сведен је на одржавање голе егзистенције, па је чак претила и хуманитарна катастрофа од глади и заразних болести. Свој наум, да још више „очисте” у етничком погледу Косово и Метохију, Шиптари су остварили. Савет Безбедности УН, сва ова збивања, јесте

Iskra l.juli 2004

23


------------------------------------- ш

ПРОСЛАВА СВ. ЂОРЂА У ЕНГЛЕСКОЈ Српски добровољци у Енглеској прославили су своју славу Св. победоносца и великомученика Георгија 16. маја 2004 г. у Бермингаму. Ђурђев данак је добровољачки састанак. Али и смотра. Било је пе- симистичких прогноза. И заиста многи нам другови нису дошли. Свеједно, сала је на крају била дупке пуна. Неки мисле да је било више него прошле године. Од раног јутра стизале су групице са свих страна. Другови су се срдачно поздрављали и грлили. То је оно старо другарство које их деценијама везује заувек. Све је више кола стизало у порту цркве Лазарице. Било је очигледно да су свака кола успут скупљала појединце који нису имали превоз. Другови жељни да се један са другим виде. Групице другова опколили Пауна Вуковића, Мирка Јовичића и Јовицу Милетића. Испуњавају своје

Бартоломејски . . . „константовао” али га никаквом резолуцијом није осу- дио. „Међународна заједница" (сем Русије) „саосећала” је са Србима по први пут, али чак ни хуманитарну помоћи није упутила страдалном и мученичком српском народу. На административној граници са Србијом, међународна полиција је чак правила велике тешкоће и тражила разне зачколице, да би онемогућила достављање хуманитарне помоћи коју је од срца упутио српски народ из „преостале” Србије. Српска дипломатија, деловала је успорено, млако и безидејно. Уз светске политичаре, српски политички врх више је осуђивао и више се згрожавао над две запаљене џамије, настрадале током демон- страција у Београду и Нишу. Учиниоци ових паљевина нису нађени. Стога није далеко од здраве памети, да су оне изгореле по нечијем налогу (можда баш Вилијама Вокера). Пажљиви аналитичар, одмах уочава, да је страдање тих џамија за светску јавност требало да буде димна завеса за ону страшну мар- товску Голготу Срба на Косову и Метохији. Бартоломејски дани и ноћи на Косову и Метохији, као што су „изненадно” почели, тако су „одједном” и престали. А за Србе са Косова и Метохије, сада се све наставља по старом. На делу наново „тихи” геноцид и етничко чишћење уз наставак културоцида над свети- њама Српске православне цркве. Или да парафразирам наслов једне књиге Ерих Марије Ремарка: „На Западу (Косову и Метохији) ништа ново (за Србе)”.

Др Војислав Недељковић

24

обавезе за штампу и социјалне фондове. Ови све тачно записују. Боје се да им не остане вишак којим неког нису раздужили. Стиже време и за службу Божију. После службе протојереј о. Миленко Зебић и о. Александар Зебић осветише жито и преломише колач славски. Заједно са домаћином славе и домаћином за идућу годину. Ове године домаћин је друг Станко Васиљевић. До године друг Живан Лазаревић. Из цркве одосмо у црквену салу. На бини икона св. Ђорђа, свећа, колач и жито. Славко Косић пење на балкон прекрасну добровољачку заставу. Велики диван добровољачки знак изаткан у разним бојама на свиленој подлози. Поклон нашег пок. друга хероја Збора Крсте Тодоровића из Оснабрика. Станко, домаћин славе поздравља нас, честита славу и жели добродошлицу. Подсећа нас да смо лик св. Ђорђа носили на нашим младим грудима. Марјан Берета чита поздраве, два из Мелбурна, из Сиднеја, Немачке, Канаде и Америке. Сви нам честитају славу и желе све најбоље. У сваком поздраву молба Господу да нашим палим и помрлим друговима и другарицама да место у Царству Своме. Честита нам славу и Миша Чубрило. Најдирљивији поздрав стиже нам од пок. Аце Богојевића. Пише га пред смрт. Скоро обневидео и дрхтавом руком потписао се „намучени Аца”. Има ли још игде оваквих људи? Телефонирају нам млади наши другови из Србије. Питају је ли тачна вест о Аци? Кад им потврдисмо, почеше на глас да плачу за Ацом. Питају: „Шта ћемо ми без вас старих другова?” Храбримо их. Имате Ацин пример, јачајте дух и молите се Христу Господу да вам буде на помоћи. Пок. Аца је њих редовно обилазио задњих година. Много су Ацу заволели. Ко није. Служи се жито и славски колач. О. Миленко чита молитву и благосиља храну. Ову су од раног јутра и ове године припремиле сестре Лазарице: Биса, Коса, Љубинка и Славка уз помоћ Куке, њене Олгице и Цолетове Милеве. Кад се народ лепо поткрепио изне- соше пуно тањира са колачима. То су наше домаћице донеле и ове године. Народ весео. Граја и смех. За сваким столом друштванце. Ваљда другови из истих водова и чета. Добровољаштво нам се у душу упило. Ближи се време растанка. Остарели јесмо али на овом путу смо до краја. Растајемо се са молитвом св. Ђорђу да се до године опет сви сретнемо. Али ако некога од нас Господ Бог позове, молимо Му се, да нам по милости Својој подари да будемо заједно са нашим учитељем и нашим палим и помрлим друговима и другарицама.

Ј. М.

Iskra 1. juli 2004


Ревизионизам у савременој српској књижевности (92)

ЗАПАДНО-ИСТОЧНИ ДИВАН

МИКИЦЕ ИЛИЋА

Писац млађе генерације из Сремске Митро- вице, Микица Илић, објавио је једну интересантну збирку прозе, Западно-источни диван,1 која се састоји од пет приповедака разног садржаја. Приповетке су ипак сродне у томе што свака од њих има за предмет период српске историје из разних векова и од значаја за народ. Отуда поднаслов књиге „Српска општа места”. Прва приповетка, „Подвижници пирга Светог Саве”, односи се на рад следбеника Светог Саве у 14. веку. Ради се о нападима каталонских крсташа, који су се побунили 1307. године против Византије и стали да нападају манастире на Светој Гори, укључујући и Хиландар, и да их пљачкају и пустоше. Аутор не улази у дискусију о правим разлозима побуне или о томе до кога је кривица. Њега углавном интересује како су се понели српски монаси приликом одбране манастира. Они су заиста храбро бранили и одбранили своју светињу, што показује јачину њихове вере у право- славље. Интересантни су разговори, такорећи преко ровова, игумана Данила са каталонским заповед- ником, који тражи од Данила да му преда манастир. Данило одговара: „Не могу ти предати овај комад Божје земље јер нисам властан над њим. Твоја је насеобина царство у којем влада смрт, бол и туга, твоја су царства широка људска пространства. Ми који смо се одрешили простора и смрти нашли смо своје станове у времену које освећујемо, ходећи уском ста- зом. Наша је борба неравноправна: у сваком случају ти одједном губиш све... Ја сам слободан човек, а ти си роб. Слобода није чинити све што је дозвољено, сло- бода је у спутавању властитог греха...”(15) Наравно, надмени заповедник ово није могао да разуме. У раз- лици између та два света (смисао наслова „Западно- источни диван”) огледа се надмоћ представника духовног света. Игуман Данило храни хлебом непри- јатеље, јер су у дугој опсади остали без хране: „Молио се Данило, клечећи на хладном камену, за спас поср- нулих душа, горећи великом љубављу за цео грешни људски род, молио се за све несрећне и заблуделе који нису никада осетили љубав у својим срцима, који- ма је остао далек сваки плач и који се гуше у незнању и слабостима овоземаљским. Молећи се за ката- лонске пљачкаше, игуман назре у густој тмини несреће трачак будућег спаса и не помену у својим молитвама манастир, јер он већ беше одбрањен.”(20) Други смисао ове конфронтације види се у разлици између света мира и света насиља. У томе је алузија на данашње доба, у коме право јачега често влада над слабијима, без обзира на правду и чести- тост. Чињеница да монаси Хиландара ипак одолевају насилницима и успевају да сачувају манастир од пљачке и пустошења поука је и за данашње доба да сила не мора увек да надвлада или, ако и надвлада, то је само за кратко време. У наше доба које обилује таквим сукобима и повременим победама зла то је заиста важна поука тријумфа добра над злом. Друга приповетка, „Сеобе Стефана Штиљано-

Iskra 1. juli 2004

вића”, говори о „српском сеобнику”, дакле о теми која је Србе мучила кроз историју - вечите присилне сеобе. Деспот Стефан Штиљановић селио се у 15. и 16. веку из племена Паштровића, преко Херцеговине, Босне, и Хрватске, све до Славоније. Ту се Стефан тукао храбро са азијским неверницима, али му је већа опас- ност претила из сопствене куће алузија на вечиту срп- ску неслогу, чак и пред опасношћу спољњег непри- јатеља. Стефан је лакше излазио на крај са азијским непријатељем него са ујдурмама и личним сукобима са својим људима или са иноверцима, који су такође били угрожени од заједничког непријатеља. Кад је најзад његовој борби дошао крај, Срби га сахранише, али морали су да носе његове мошти пред наступајућим Турцима. Кад их Турци престигоше, „Амирпаша погледа у прстен на Стефановој руци, па у свој који је некада давно понео из родних Паштровића у Стамбол, као једину успомену коју му је на растанку даривала мајка. Оба прстена су била иста.”(40-41) Овде се аутор додирнуо једне болне тачке из српске историје питања данка у крви, што је дало повода изреци „Потурица гори од Турчина”. Ово је неоспорна алузија на данашње сукобе балканских племена, која су често потицала из истих корена, али се туку до истребљења. У трећој приповеци, „Ђорђе Ћурчија”, Илић описује доба устанка против Турака почетком 19. века и необичну личност хајдука Ђорђа Ћурчије. Ћурчија је био чувен по својој храбрости у борби против Турака, али и по својој хајдучији. Тиме аутор као да жели да раскринка мит о хајдуковању, показујући да су неки чувени хајдуци били и негативни јунаци. Они су ипак својим учешћем у борби за слободу донекле очистили свој лик. Аутор и у овој приповеци подсећа на емо- ционалне потресе које је свака сеоба доносила собом: „Седећи три дуга кишна месеца у колиби под шумом, браћа су сневала детињство, радости и игре по црно- барским салашима и пустарама, дечаштво проведено у пољу уз чобански штап и шубару, младалаштво зачињено тучама око девојачких погледа, првенстава у јунаштву и хајдучкој вештини.”(57) Оваквим живописним, поетским детаљима испуњена је цела књига. Има и доста драгоцених детаља о Првом срп- ском устанку. Ћурчија је погинуо у устаничким борба- ма, а на скромном надгробном споменику стоји запис: „Овде лежи брат наш бесмертниј, чешњејши Ђорђе Обрадовић - Ћурчија, осветник Косова и народни јунак који паде за славу, чест и слободу сербскога рода. Захвална 0таџбина.”(80) „Изгнанство и краљевство” је прича о Петру I Карађорђевићу. Возећи се у воловској запрези при- ликом повлачења кроз Албанију, Краљ Петар присећа се разних догађаја свог живота и своје каријере, од престолонаследника до краља. Од престолонаслед- ника постао је Лојтенанд Петар Кара у француској Легији странаца, затим Петар Мркоњић у рату против Турака, најзад легендарни Чика Пера као краљ. Кратким цртама и изразима аутор језгровито дочарава читав историјски догађај и улогу јунака приче у њему.

25


Ревизионизам ... Занимљив је ауторов коментар о тешкоћама и завера- ма с којима се Петар морао да носи кроз читаву кари- јеру, без своје кривице, као зе време устанка у Босни: „аустријски шпијуни, агенти кнеза Милана, српске свађе, неуспех због подела у битци код Уне, скупштина у школи банијског села Јамнице, раздор, неслога, опет свађе, недисциплина, сумња, болне одлуке скупштине о удаљавању Мркоњића из устанка, избор Словенца Хубмајера за вођу и његов крах у нападу на Костајницу, успех код Доброг Села, устаници послани из Београда са намером да га убију, обраћање кнезу Милану у којем га уверава у своје часне намере, упорни захтеви кнеза да се истисне из устанка, сплетке, завере, писмо Васе Пелагића у којем га упозорава на опасност, заседа и бег.”(91) Није ни чудо што је устанак пропао. Илић не пропушта а да не спомене и понашање савезника према Србији и Црној Гори, на пример, њихови напори да зауставе српско напредовање у Првом балканском рату и да штите Бугаре у Другом. Најупечатљивије су слике болесног и изнемоглог „Чика Пере” кад узима код себе у кола премрзло дете које жена избеглица не може више да носи и кад води бригу о коњима. О Краљу Петру I се тек последњих година почело да пише отворено и објективно као о нашем најбољем и најдемократскијем владару, што би могло да послужи као упоређење са Титовом вла- давином. Последња приповетка, „Прстен од сребрне банке”, преноси нас у наше доба, у време Другог свет- ског рата и борбе четника у источној Босни против српских непријатеља, Немаца, усташа и комуниста. Четници у Семберији често су прелазили у партизане па опет натраг у четнике, јер су били принуђени обрти- ма ратне среће, али су ипак одбрану српства понајпре имали пред очима, као и опстанак српског живља у овом крају, како је то лепо описао Сава Јанковић у свом роману На прелому. Како сам аутор каже, сви његови преци били су четници у источној Босни, па је зато и његова симпатија за четнике разумљива. Јунаштво легендарног четника Петра Лазића Ребуле изпуњава ову приповетку. С обзиром да је Ребула био међу четницима, и овде се од комуниста потеже злогласно питање издајништва: „У послератној историографији овај и слични догађаји нашли су другачије, ништа мање могуће утемељење, кроз доказе о кола- борацији домаћих издајника и окупатора.” Али: „Семберци и данас пале свеће за покој душе и вечну славу ‘издајника‘.”(120) Ребулу су комунисти на превару убили при крају рата. Његовој ликвидацији био је присутан и његов брат од тетке, али није могао да га спасе: „Потјерали ме из млина њих деветорица, рекоше комуниста си, мораш да се навикаваш на овакве ствари. Људи, мор‘о сам, убили би ме, браћо, праштајте! заплака се Милчић.”(129) И овде, као и у многим другим приликама, српска подвојеност убрала је своје неславне плодове. Ребула је, ипак, остао у заветном предању, јер народ „нашироко и надугачко приповеда о неком Петру Лазићу, званом Ребула, о храбрости и јунаштву, о издаји и убиству, најпосле о памћењу народном и предању. Причаће незнанац о свећама на Петровом необележеном гробу, које горе у глуво доба, запаљене незнаном руком, ноћу или у цик зоре, по киши, вејавици, тајно и невидљиво, од људи које је Ребула живе оплакао, па сад они њега почившег

славе, јер, веле, да су Петра, кад год је којем рођаку, комшији, куму требало главу скинути, морали на пре- вару некуда склонити - толико му је суза отровна била.”(130) У томе се огледа дубина српске трагедије, као да се поново и поново потврђује народна мудрост: „Ко ти ископа око? Брат. Зато је тако дубоко.” Све приповетке, иако постављене у различита доба, имају заједничких црта, чак и истих поднаслова („Бисерје и свиње”, „Хроми вук”). Илић користи многе старе записе, рукописе и хронике, из којих цитира ре- левантне пасусе, затим занимљива народна веровања, чиме додаје приповеткама аутентичност и чини своје причање необично интересантним. Он се такође служи мешавином традиционалног реализма и мал- тене постмодернистичког стила, често мешајући јаву и сан, што оживљава његов приступ писању. За нас је пак најважније што Илић пише о темама које су до скора биле занемариване, ако не и забрањене, при- лазећи им из ревизионистичког угла. Исто тако, језик којим се аутор служи је занимљива мешавина архаичног, народског језика са модерним изразима, често техничке природе. Све то чини Западно- источни диван не само интересантним штивом већ и уметнички обрађеном књигом вредном пажње.

Васа Михаиловић

1. Микица Илић, Западно-источни диван (Крагујевац: Српски културни центар, 2003.), 135 стр. Бројеви страница цитата из ове књиге назначени су у тексту.

MILUTIN PROPADOVIC „ТНЕ APPALLING ST0RY OF

EURO-AMERICAN MEDDLING IN YUGOSLAVIA" (Užasna priča o evropsko-američkom vršljanju u Jugoslaviji) Knjiga na engleskom je dokumentovana iz raznih izvora sa namerom da prikaže pozadinske manipulacije i laži u razbijanju bivše Jugoslavije. Knjiga je u mekom povezu i ima 376 stranica. Cena knjige je $ 12 (SAD dolara) ili odgovarajući iznos u drugoj valuti i može se dobiti na sledećim adresama:

Andra Mandić

Mirko Cečavac

1625 S. Clover Knoll Pl. NEW BERLIN, Wl 531511622 U. S. A.

8 Bairstovv Cres. REXDALE, ONT. M9W 4T4 CANADA

Dušan Popović 141 Dendy St. EAST BRIGHTON, Vic. 3187 AUSTRALIA Cena u SAD dolarima ili ekvivalenat u drugoj valuti: SAD -$ 12; Kanada - $ 15; Evropa i Australija: obična

26

Iskra I. juli 2004


О књизи Душана Бабића:

ЗЛОЧИНИ УСТАША Душан Бабик „Злочини усташа" стр. 363; 24 см.; Нови Сад - Полет прес, 2003.; Едиција: „Збивања и сведочења”. *

* *

Књигу је посмртно објавио син писца Јован Бабић, лекар-радиолог, професор универзитета и песник који живи у Новом Саду, а предговор је написао Ђорђе Ј. Јанић, познати писац есејиста из Београда. Душан Бабић је рођен 21. октобра 1900. године у фрушкогорском селу Ердевику, где је завршио основну школу. Гимназију је похађао у Вуковару и Сремској Митровици. Потом је право студирао у Загребу, где је био секретар Српског културно-умет- ничког друштва „Балкан”. У Ердевику се оженио са Браниславом Костић, те их је Свевишњи обдарио синовима Радојем и Јованом. Почетком тридесетих година XX века постаје следбеник Радикалне странке Николе Пашића, чији је посланик био у Народној скупштини Краљевине Југославине. Потом са групом привредника оснива аутобуско предузеће. Био је оснивач и први председник Соколског друштва. После Априлског рата 1941. године и пропасти државе, коју су окупирали разни окупатори који су почели прогони- ти српски живаљ, једва преживљава погром 9. августа 1941. године када је по наредби усташа требало бити убијен. Залагањем протестантског свештеника Немца који је био члан Соколског друштва, Бабић са групом спашених буде пребачен возом у Србију, где му се после придружила породица. По свршетку рата „нова власт” га 1945. године поставља за помоћника председника Комисије за испитивање злочина нациста и усташа у Срему, а када се председник комисије др Лебел вратио у „своју земљу”, Бабић постаје шеф Комисије 1. јануара 1947. године. На том положају годинама са групом сарадни- ка прикупља документацију о злочинима Немаца и усташа. Али све до своје смрти 19. фебруара 1974. године није дочекао да му се књига објави, јер су кому- нисти водили политику „братства и јединства”, па им није ишло у прилог објављивање злочина хрватских усташа. Комунисти су годинама књигу „сређивали” избацујући што им није било по вољи. Сада је од онога што је остало, лепо средио и објавио Душанов син Др Јован, познат и цењен лекарнаучник, песник, друштвени радник и политичар, који је као члан Српског покрета обнове био и народни посланик. Објавио је преко сто научних радова и две збирке песама: „Кошмар” (1995.) и „Привид” (2000.) А овом књигом се одужио не само оцу, већ васцелом српском народу, који је нарочито у родном Срему, много страдао од Немаца и усташа током Другог светског рата. Књига „Злочини усташа” подељена је на два дела: 205 страница говоре о Јасеновцу и помоћним логорима, а 160 садрже бројне фотостате и исказе преживелих страдалника - мученика. Логор Јасеновац, образован у тзв. „Независној Држави Хрватској” под вођством др Анте Павелића, кога су заједнички устоличили Хитлер и Мусолини - био је највеће мучилиште у Европи током Другог свет-

Iskra 1. juli 2004

ског рата. Према усташкој замисли и огранизацији, логор Јасеновац обухватао је: логор Јасеновац број 1 покрај села Крапја; логор Јасеновац број 2 на крају Лоњског Поља и почетку шуме северно од Јасеновца, логор Јасеновац број 3 на индустријском комплексу Прометне задруге покрај самог села Јасеновца, логор Јасеновац број 4 индустрија за прераду коже звана „Кожара” у Димитријевој улици у селу Јасеновцу и логор Јасеновац број 5 у бившем Казненом заводу у Старој Градишки. Логорска Управа била је смештена у једној од Бачићевих кућа у центру села Јасеновац. Писац каже: „Сам логор Јасеновац је настао после италијанске окулације Лике, по ликвидацији злогласног логора смрти у Госпићу и на Јадовну, као наставак логора смрти и као место одређено за масовну ликвидацију и убијање неких народа и поли- тичких покрета”. (Страна 40.) Ко су ликвидацију?

били

ти

„неки

народи”

намењени

за

Разуме се - Срби, Јевреји и Цигани, који су довођени из свих крајева тзв. „Независне Државе Хрватске”, да би ту били ликвидирани. А главни заповедник овог „логора смрти” био је усташки гене- рал Вјекослав Лубурић - звани „Макс”. Душан Бабић кроз даљих стотину и више страница даје опис сваког логора понаособ уз сведочење преживелих логораша који су кроз изјаве давали језива сведочанства о масовним убијањима невиног народа. У сваком логору је бивало од 1200 до 2000 затвореника, а свакодневно је ножевима, маљевима, секирама убијано по 400-600 заточеника, а да се број у логорима није смањивао\ Зашто? Па свакодневно су довођени све нови и нови затвореници из свих крајева НДХ. Чак су и деца довођена, која су страдала зајед- но са одраслима! По процени писца, а на основу бројних сведочанстава у Јасеновцу је побијено осам стотина хиљада невиног народа: Срба, Јевреја и Цигана. Нарочиито су језива масовна убиства у ужареним пећима у цигланама, где је одједном по осам стотина и више затвореника бацано у пећи, које су паљене тек кад су жртве у пећи биле побацане тако да су умирали у невиђеним мукака и уз крике који су се проламали и земљом и небом. Да би се добио дојам умирања невиних у Јасеновцу, потребно је полако читати изјаве преживелих, које је Душан Бабић тако брижљиво сакупљао. Ту има тако потресних описа убијања, да се читаоцу кожа јежи и коса диже. Има и језивих описа канибалства када изгладнели кидају месо од мртвих и једу. То се од свих нацистичких логора једино дешавало у усташком Јасеновцу. Зато треба књигу изворно читати, да би се видео сав ужас страдања Срба, Јевреја и Цигана у највећем људском мучилиштву Европе XX века! Што је најтрагичније за цело време постојања злогласног мучилиштва у Јасеновцу постојала је на

27


Сећање из добровољачког живота

„ЧИКА АДАМ" - ОТАЦ СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА ЦЕНТРА ЗА ОБУКУ Беше то давне 1943. године, 11. септембра, на велики празник Усековања главе Светог Јована Крститеља и Претече. Присуствовао сам састанку „Белих орлова" чији је старешина огранка у Ваљеву био друг Бора Карапанџић. Ја сам ретко присуствовао састанцима јер сам био „у надлежности" два старија друга за зборашко израђивање Влаје Радовановића и Јована - Јове Радовића. На крају састанка друг Бора ми рече: „Причекај друже Бели, јер имам нешто важно да ти кажем". Кад су сви напустили просторију, Бора ми рече да је добио писмо од друга Председника у коме изражава жељу да сви младићи чланови „Белих орлова" - ступе у добровољце уколико то до сада нису учинили. Рече: „Знам да ти радиш у 'Вистаду’ да би издржавао слепог оца и стару мајку, па зато размисли и договори се са родитељима, па ми јави што пре". Ја му одмах одговорих: „Друже Боро, већ дуго се носим мишљу да ступим у добровољце, па сад кад то друг Председник жели онда сам спреман да

одмах постанем Српски добровољац". Тада ми Бора рече, да се не пријављујем док ми не саопшти где и када то треба да учиним. Чекао сам до краја новембра кад ми друг Бора саопшти да је тек сада добио одго- вор. Дао ми је карту за воз до Београда за 3. децем- бар и рекао, да ће ме на станици сачекати добровољац из штаба Корпуса и повести ме у касарну Центра за обуку, у школу „Краља Петра" у Марулићевој улици.

Злочини...

Прошло је 7-8 дана сталног егзерцирања кад дође наређење да се оба вода построје за смотру коју ће извршити командир чете. Провели смо неко време у строју кад се чу команда водника првог вода друга Бране Костића: „Мирно! Поздрав на десно!" - одакле је долазио командир чете. Посматрао сам друга командира док нам се приближавао. Учинило ми се да је то див од човека: крупан, озбиљан, строг и замишљеног лица. Рекох полугласно себи: „Биће тешко са овим строгим старешином!" Када је то чуо добровољац до мене, сељаче из Обреновца који је две недеље дуже од мене био у добровољцима, погледа ме право у очи и рече: „Вараш се друже. Он је врло благе нарави и добар је као лебац!" У то сам се брзо уверио. Изгледа да је он знао да његов изглед оставља строг први утисак, па нам се благим тоном обрати: „Помози Бог, другови добровољци!". И од свих се проломи громко: „Бог ти помогао!" Затим се обрати нама који га од раније нисмо познавали, да је он командир наше чете Адам Карапанџић. Потом је пошао у обилазак чете у пратњи водника, зауставља- јући се испред сваког добровољца, гледајући га право у очи и не говорећи ништа, изузев пред новима које први пут види, питајући сваког за име, одакле је и да ли за ово кратко време воли што је у добровољцима. Кроз други вод га је пратио наш водник, па кад је стао пред мене, постави ми иста питања, па кад му рекох да сам из Ваљева, још ме упита - да ли сам из самог града или из околине.

простору „НДХ” тзв. партизанска „слободна територи- ја”, а да никада Броз и његови партизани нису ни покушали да ослободе заточенике у Јасеновачком логору. Они су пожурили да „ослобађају” Србију, а у Загреб су ушли после немачке капитулације. Зато су затвореници у Јасеновцу били убијани све до краја рата, када су усташе при повлачењу минирали и дигли у ваздух зграде, циглане и објекте у којима су заточеници убијани. Када су партизани ушли, затекли су рушевине и живе костуре оних који су преживели то страшно мучилиште. Још док је Душан Бабић писао књигу и сабирао документацију, био је у животу Јосип Броз и сви они који су жарили и палили у Хрватској и широм Југославије, па писац није смео именовати праве кривце. То је било време лажног „братства и једин- ства”, које је доцније проузроковало нови покољ Срба 1991. године. Да су се тада поштено именовали и казнили кривци за почињени геноцид над Србима Јеврејима и Циганима никада се не би поновили поновни покољи широм Хрватске, Босне и Херцеговине. Други део књиге Душана Бабића садржи на 160 страница фотостате изјаве, сведочанства и докумена- та о покољима у Јасеновачком логору. Ако ништа друго, то је бар сачувано за историју да се никада не заборави како је невино страдао цео један народ само зато што је био друге вере и друге националности. Син покојног Душана др Јован заслужује признање и захвалност српског народа, а не само оног у Срему и Војводини, што је публиковао ову књигу, чиме је одао дужну пошту свима невино побијеним у Јасеновачком логору. Нека му је безмерна хвала, а читаоцима на Родној груди и широм света где Срби живе, од свег срца препоручујемо ову ретко докумен- товану књигу.

Бора М. Карапанџић

28

Кад сам стигао у Београд, добровољац из штаба Корпуса ме поведе у касарну, где нас је на самом улазу дочекао водник друг Петар Богдановић - "Аскер" и одмах упитао: „Да ли је то Петровић из Ваљева кога очекујемо данас?" Кад му је добровољац дао потврдан одговор, Пера му се захвали што ме је сачекао и довео. Затим се обрати мени озбиљним тоном, да ме је командир чете распоредио у његов вод и да се овде живи сасвим на војнички начин, па додаде: „Ја волим овај начин живота, а сигуран сам да ћеш га и ти волети." Нисам му ништа одговорио. Одмах ме је повео у собу и показао кревет с мојим именом и 'чином’ „редов добровољац".

Живот у касарни одвијао се лепо, па смо се боље упознавали и приближавали, изузев малог броја који су се држали по страни, усамљени, замишљени и забринути, вероватно за својима које су оставили у дому. Када би командир Адам приметио некога у таквом стању, он би ме позвао да дођем код њега, па би указао на таквог добровољца замоливши ме да му приђем и на леп начин започнем разговор с њим и пронађем шта га мучи и да га упитам - да ли му може- мо помоћи. Сви су ми исто говорили - да им недоста- ју родитељи, браћа и сестре а један ми кроз сузе и

Iskra 1. juli 2004


плач рече, да је оставио шест месеци стару бебу - синчића код куће. Затим ми рече: „Знам да сам нови добровољац, па ми командир неће дати дозволу да одем кући и да још једном видим сина јединца." Када сам командиру то рекао, он се загрцну па ме упита - да ли он то говори да би напустио добровољце. Одговорио сам да не верујем, јер сам био у Вашој канцеларији кад га је отац довео и предао га Вама говорећи, да он хоће да његов син служи у српској војсци, као што је и он служио, јер не воли да га да у четнике, а поготову не у безбожнике који себе назива- ју партизанима.

Адам" спровео у дело с пуном сагласношћу пот- пуковника Димитрија Љотића, нашег друга Председ- ника и Учитеља, који је касније био и командант целог Центра за обуку. „Чика Адам" је пронашао да у нашој чети има четири неписмена добровољца, што га је много ожалостило и желео је да их описмени. Најпре је позвао мене и упитао да ли бих желео да се прихватим тога посла, јер сам био без војничког духа, па да бар на тај начин будем од користи целој јединици. То ме је много обрадовало, па сам му одговорио, да би ми било мило да то учиним, јер сам још у основној школи желео да будем учитељ.

Онда ми командир рече: „Иди одмах и реци му да желим да га видим!" Кад је овај добровољац дошао пред њега, командир му благо рече: „Зашто ниси дошао код мене да ме упиташ за кратко одсуство да идеш да видиш твог сина, јер знам да ћеш се ти врати- ти назад?" Овај му узврати: „Вратићу се засигурно, тако ми Бога!" Командир га упита - колико дана одсуства жели. Добровољац затражи четир дана, а командир му рече: „Даћу ти десет дана, не рачунајући овајдан." Овај му се Бог зна како захвали. И испунио је своје обећање. Вратио с у десети дан и прво се при- јавио воднику а онда отишао и код командира да се и њему пријави. Био му је донео неки мали поклон, али му командир захвали и рече, да старешинама у добровољцима није дозвољено да примају било какве дарове од војника, него да он то лепо подели са сво- јим друговима добровољцима. Такви и многи други поступци командира према добровољцима у његовој чети, допринели су да га сви неизмерно заволе. Ти мобилисани сељачићи београдског краја су из љубави и топлог осећања, први почели да зову нашег командира, капетана Адама Карапанџића - „чика Адам". И сви ми остали смо од свег срца и радо то прихватили, укључјући и воднике наше чете.

„Чика Адам" ми одговори: „Знао сам да ћеш бити вољан, па сам ти се зато обратио, али пре него што почнемо са радом, желим да се обратим коман- данту, потпуковнику Љотићу, да му изнесем план и кажем да већ имам добровољца који ће бити спреман да то учини." После три дана опет ме је позвао и рече да иде на разговор с командантом Центра, а мени: „Ти сачекај овде док се не вратим." Након извесног вре- мена вратио се сав озарен и рече: „Командант воли идеју, те је вољан и лично да помогне ако је потребно... Ево мог плана, а ти ми реци да ли се с тим слажеш. Имаћеш за сваког од ових добровољаца месец дана да их учиш да пишу и читају ћирилицу и латиницу, нешто мало веронауке и историје српског народа. Бићете ти и твоји ученици ослобођени стражарења и других дужности, а учићеш их шест дана недељно по осам сати дневно, од 8 до 12 пре подне и од 1 до 5 после подне." Одмах сам му рекао да се слажем са пред- ложеним и да су ми потребни: један буквар, 2-3 читанке и по две књиге веронауке и историје. „Чика Адам" ми одговори да то неће бити проблем, јер ће замолити оца Алексу и друга Ратка Парежанина да нам то пошаљу. И заиста, после недељу дана добио сам потребне књиге и домах сам се с Божјом помоћи дао на посао.

За мене лично најлепша одлика нашег командира „чика Адама" била је - позивање свакога дана два до три добровољца у његову канцеларију где је са њима проводио по цео сат у пријатном разговору. Тако је „чика Адам" знао све о сваком добровољцу у његовој чети а касније и у батаљону. Знао је ко је ко, одакле је, ко су му родитељи, кога све има у фамили- ји, да ли је ожењен, имали децу и на крају - шта му је била дужност у породици пре него што је дошао у добровољце. Такође је свакога питао - да ли воли што је у добровољцима и да ли водник и десетар поступа- ју човечно с њим, па би им казао: Ако се икад деси да му ко учини штогод нажао, да дође одмах код њега и да му каже без икакве бојазни, ако истину говори.

Учење ових младих сељака добровољаца ишло је много лакше и брже него што сам веровао, јер су сви били бистри, отресити и брзо су схватали, разумели и научили што сам им предавао. После месец дана сваки је требало да иде код „чика Адама" да пред њиме чита и пише и да га он испита из веронауке и историје. Кад је завршио са испитивањем, сваког је послао код водника да се пријаве за редовне дужности. После испитивања последњег добровољца, „чика Адам" се обрати мени: „Е баш си прави Ваљевац са тако добрим и брзим успехом." Наравно, одмах сам му се захвалио на његовој похвали. (Пре тога „чика Адам" ми је неколико пута рекао кад га поздравим, да нисам прави Ваљевац, јер млитаво поздрављам, а прави Ваљевци су добри војници. Зато ми је сада његова похвала дошла као мелем).

Какав је био у људским и другарским односи- ма са свима потчињеним добровољцима, био је такав и као старешина. За време егзерцира свима нам је непрестано „туцао у главу" - да није само важно побе- дити непријатеља - партизане, већ и да наше животе сачувамо. Лозинка му је била: „Иди мудро, не погини лудо" и саветовао: „У борби одмах тражи и заузимај добар заклон, а ако га нема, лези на земљу да не будеш велика и отворена мета!" Успешно нас је водио кроз борбе с партизанима без губитка и једног нашег добровољца, било мртвог или рањеног, јер смо морали да се придржавамо његовог учења из ратне тактике и наведене лозинке. Показивао је љубав према сваком без обзира да ли је био сељачић, радник, занатлија, интелектуалац, с војничким чином или без њега. Зато смо га сви много волели и поштовали.

Из свега горњег се види, да је „чика Адам" био не само добар старешина, већ и друг свих му потчињених добровољаца. Српски добровољачки корпус је имао много добрих старешина, али ја мислим да је капетан Адам Карапанџић био најбољи, јер је за узор и сам имао команданта Центра за обуку. Сви добровољци Центра за обуку и данас се радо сећају свога командира и команданта батаљона капетана Адама Карапанџића палећи свеће за покој његове добре и праведне душе у Царству Божјем. А ово је моја воштаница „чика Адамовог" ђака- каплара и четног васпитача. Ипођакон Светолик Петровић - Бели

Има још једна врло важна ствар коју је „чика

Iskra l.juli 2004

29


SAD DEMOKRATI OBEĆAVAJU KOSOVU NEZAVISNOST U Njujorku je 24. maja, prema saznanjima “Novosti”, održan sastanak najuticajnijih albanskih lobista u Americi. Skup je organizovao Ričard Holbruk, a učestvovalo je nekoliko vrlo poznatih ličnosti iz sasta- va američke administracije dok je predsednik SAD bio Bil Klinton: Madlen Olbrajt, Vesli Klark, Džejms Rubin, Eliot Endžel... Svi oni su trenutno aktivno uključeni u kampanju Džona Kerija, demokratskog kandidata za predsednika SAD i najozbiljnijeg protivnika Džordžu Bušu u trci za prvog čoveka Bele kuće. Cilj sastanka bio je da se Keriju obezbede glaso- vi Albanaca u Americi i dodatna količina novca za kam- panju predsedničkog kandidata Demokratske stranke. Kao protivuslugu spomenuti lobi obećao je Albancima nezavisnost Kosova i Metohije, odnosno i formalno izdvajanje te južne srpske pokrajine iz sastava Srbije. Izvor “Novosti” u Njujorku tvrdi da je na ovaj sastanak iz Prištine doputovala i delegacija Ablanaca ali na nešto nižem nivou kako bi sam skup, dodao je naš izvor, bio što manje upadljiv. Zaključeno je da se “proces osamostaljenja Kosova” odvija po planu, da su martov- ski napadi na Srbe naneli štetu ostvarenju tog cilja ali samo kratkoročno i da je, globalno posmatrajući, to etničko čišćenje doprinelo ostvarenju konačnog alban- skog cilja. Albancima sa Kosmeta i njihovim sunarodnicima u Americi, među kojima ima i vrlo bogatih Ijudi, rečeno je da će u slučaju Kerijevog izbora za predsednika Amerike, Holbruk najverovatnije biti novi državni sekre- tar i da će nastaviti tamo gde je stala Medlin Olbrajt, a to u njihovom slučaju znači nezavisno Kosovo i Metohiju. Na sastanku je bilo i blagih kritika na ponašanje Albanaca. Tako je penzionisani general Vesli Klark, koji je 1999. godine rukovodio bombardovanjem Srbije, opomenuo Albance koji su došli iz Prištine da utiču na svoje lokalne komandante u cilju poboljšanja odnosa sa KFOR-om. Na skupu je dogovoreno održavanje svealban- skog kongresa na kome bi se odredila nova strategija delovanja albanskog nacionalnog korpusa na Balkanu. Za mesto održavanja kongresa određena je Makedonija, a vreme je sredina leta ove godine. Večernje novosti, 26.5. 2004. <novosti.co.yu>

Nikolić poziva Tadića na TV duel. izborni Štab predsedničkog kanidata Srpske radikalne stranke (SRS) Tomislava Nikolića pozvao je danas kandidata Demokratske stranke za predsednika Srbije Borisa Tadića da prihvati televizijski duel s Nikolićem u ponedeljak i utorak i da odabere televiziju i novinare koji će voditi taj duel. Tadić je odbio duel na "BK Televiziji". "Posle svih raznih pretnji protivkandidata Tadića očekujemo da prihvati razmenu argumenata kako bi građani Srbije jasno mogli da izaberu pravi put u budućnost". (Beta, 20.6.2004.)

30

† АНЂЕЛКО ПЕТРОВИЋ - „ПУЋА Тринаестог маја 2004. године преминуо је у Сиднеју , Аустралија, од излива крви у мозак друг Анђелко Петровић - "Пућа". Анђелко је рођен 19. јула 1924. у Ваљеву као прво дете Драгог и Иванке Петровић. Основну школу и гимназију похађао је у Ваљеву. Његово даље школовање, после Априлског рата 1941. и разбијања Краљевине Југославије, прекинула је комунистичка револуција и грађански рат под непријатељском оку- пацијом. На позив генерала Милана Недића, председника српске владе, покојни „Пућа" је међу првим добровољцима из Ваљева. Ступа у прву формирану јединицу, тзв. Ђачки одред, под командом поручника Буде Никића, и већ 17. септембра учеству- је у борби са партизанима код села Дражња. Нешто касније прелази у Први јуришни одред којим је комадовао Ратко Обрадовић и учествује у познатој борби са комунистима у Петровцу на Млави. Кад је формиран Први пук СДК, Анђелко је постављен за четног просветара у 2. батаљону, чети Миодрага Стојиљковића - „Шварца". Ова чета водила је последње борбе за Ваљево септембра 1944. године. Том приликом је цела породица Петровић, изузев оца - мајка Иванка, сестре Рада, Јелена и Дара - напустила са добровољцима Ваљево, док се млађи „Пућин" брат Миша, и сам добровољац у 7. чети II батаљона Првог пука СДК повукао преко Срема у Словенију. После задњих борби Првог пука у Словенији и повлачења у Италију, сада већ окупљена породица Петровић, пролази кроз наше војно-избегличке логоре у Палманови, Форлију и Еболију. После закљученог мира савезника са Италијом, југословен- ски националноизбеглички логори, бивају пребачени у Немачку, а војне јединице - са добровољцима и покојни Анђелко - у Мунстер лагер, а одатле кроз мање радне логоре као „расељена лица". Кад је почело расељавање избеглица из Европе, Анђелко са породицом емигрира 1951. године у Аустралију. Настањује се у Сиднеју, где 1955. ступа у брак са девојком Рут. У сретном браку Господ их је благословио ћерком Сузан и сином Мишом, а вре- меном и са четворо унучади. Покојни „Пућа" је био вредан радник и добар домаћин, брижан да себи и породици обезбеди пристојан живот. Остао је до краја веран идејама ЈНП Збор, добровољачкој борби и својим ратним друговима. Сахрањен је 17. маја. Опело у капели на гробљу у Руквуду служио је парох цркве „Лазарице" протојереј о. Миодраг Перић, који се на крају опрос- тио од свога парохијана Анђелка евоицирајући антикомунистичку борбу и родољубље младих добровољаца и њихову верност Краљу и Отаџбини. После сахране послужено је подушје које је припремила сестра Дара уз помоћ наших другарица из Сиднеја. Наше дубоко саучешће супрузи Рут и осталој породици, као и сестри Даринки и брату Миши. А нашем драгом другу Анђелку - „Пући" нека је вечна памјат међу нама и рајско насеље у Царству Господњем! БС / МП

Iskra I. juli 2004


Прилози „Искри” Као успомену на мога брата Божидара и све остале који су стрељани у Кочевским шумама. Нека им милостиви Господ подари место у царству Своме. Бора Радовановић £10.Као знак сећања на верног друга Александра-Ацу Богојевића, дугогодишњег повереника Искре, који је увек предњачио и подносио све жртве за добробит свог народа и Отаџбине Паун Вуковић £10.In тетогу of ту Барбара ј. Марковић

husband

Miloš

Marković А$ 50

За успомену и дуго сећање на мог деду мајора Милоша Матовића и бабе Милене Искри прилаже унук А$ 100 Поклон Искри Госп. Славиша Бабовић А$ 20 Уместо цвећа и воштанице на гроб драгог друга Александра-Аце Богојевића Владимир и Мирјана Љотић £10.Илија Јовановић, Воја Милетић, Љуба Атанасковић, Предраг Петровић, Драгица Поповић, Миша Јовановић, Душан Ивковић, Петар Јеринић, Дана и Бора Заветорт, Сава Бошкић, Ленка Михаиловић и Сима Стакић сви по £ 5.Уз молитвено сјећање и за покој душа недавно преминулог нашег друга СтанкаСтанета Закрајшека и прије њега Алексан- драАце Жугића и Стојана - Столета Вуксића Марко и Радмила Сунара $ 30 Нека Господ подари покој души нашем вољеном брату и деверу Бранку Јова-

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OLI4 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16,- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23,- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: „Jadran", c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingslev Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Mtinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra l.juli 2004

новићу , приликом годишњег парастоса 15. јула 2004. г. Трајан и Цана Јовановић £ 10,Нека милостиви Господ подари покој души Леле Деспотовић-Чубрило Гордана Влаховић К$ Вера и Ранко Попадић K$ 20 Уместо цвећа и воштанице на гроб мога супруга, оца и деде Лазара Вера Лазић са децом и унучићима К$ 50 Нека милостиви Господ подари покој душа наших драгих Катарине-Секе и Томислава Тодоровића. Вечна им памјат! Мија Тодоровић и Бранкица и Петар Матевић $ 200 Нека Господ подари покој душа мог Ваљевца Анђелка Петровића „Пуће” и ваљевских зетова Бобана Радојичића и Душана Деспотовића „Џипса”. Искрено саучешће Дари, Миши, Ружи и Бранки! Вуле Ћирић А$ 20 Нека милостиви Господ подари мир и покој души нашег драгог зета и тече БогољубаБобана Радојичића Бранка Деспотовић са породицом Лела и Ратко, Анђела, Оливија, Милица и Кевин са децом А$ 50 Нека Господ подари драгом Радомирову „Руском” вечан покој насеље његовој души Вера и Стеван Ћурувија

Михаилу и рајско

За успомену на доброг друга Михаила Радомирова „Руског” Милена Свирчић

$ 15

$ 20

Нека милостиви Господ подари мир и покој души нашег драгог друга Михаила Радомирова „Руског” који је провео дуги низ година на раду око наше цркве и око Пакетне службе, радећи увек савесно и са великим одушевљењем. Нека му буде вечан помен међу нама! Е 30 Трајанка и Драгиша Трипковић Александар Рубеша Е 50 Милутин Остојић Е 50 За успомену и уместо цвећа на гроб друга Љубише Милошевића „Пекуле” Хранислав Ђорђеви £ 10,Добривоје Ђукић, Паун Вуковић, Живан Лазаревић, Славко Косић, и Станко Штулић сви по £ 5.Kao знак захвалности добром и верном другу Аци Богојевићу. Нека му милостиви Господ подари вечни живот у царству Своме. Живан Лазаревић £ 5.-

† Љубиша Милошевић

У Телфорду, Средња Енглеска, преминуо је 27. маја о.г. наш друг, бивши добровољац, Љубиша Милошевић, познат по надимку „Пекула”. Покојни Пекула је рођен у Ваљеву 4. априла 1924. године од оца Чеде и мајке Косе. У Ваљеву је завршио основну школу и похађао гимназију све до Другог светског рата. Ступио је у добровољце одмах у јесен 1941. године у Други јуришни одред који је био под командом Ратка Обрадовића и учествовао је у свим борбама тог одреда. Кад су оснивани батаљони 1942. г. Пекула долази са Ратком Обрадовићем и једним делом јуришлија у Шести одред, који је тада био у Обреновцу, а од којег се формира Друга чета Првог батаљона Добровољачког корпуса. Када су формирани пукови, Пекула је постављен за четног наредника у другу чету првог батаљона Првог пука код поручника Давора Боначића и са том четом се октобра 1944. г. повукао у Словенију. После борби на Сочи код Горице допао је заробљеништва у Италији, у Форлију и Еболију одакле је пребачен у Мунстер лагер у Немачку. После пуштања из Мунстера јавља се на рад у Енглеску где је радио разне послове да би се скрасио у Телфорду све до пензионисања. У младости је добро играо футбал. Пре педесет година Искра је објавила допис о посети принца Томислава хостелу Питерли где се играла утакмица између локалног тима и нашег. Тада се чуо Принц како навија са јаким узвицима: „Напред Пекула!” Пекула је био веран друг и редовни читалац Искре. Од кад је Искра прешла у Енглеску, он учествује у паковању и експедицији. Сахрањен је у локалном гробљу у Телфорду уз учешће преосталих другова и пријатеља Енглеза. Наше искрено саучешће сину и ћерки, а молимо се Господу да му подари место у царству Своме.

Искра

За успомену на Бранка Петровића на петогодишњицу упокојења Супруга Ерика са синовима Петром и Александром £ 20.За покој душе друга Анђелка - „Пуће" Петровића Другови и другарице Сиднеј А$ 50 Вера Живоиновић А$ 20 Брале Стевановић А$ 10 За успомену на наше преминуле другове: Раде и Брана Радовић, Срђан Даниловић, Слоба Урошевић, Душко Ерић, Милорад Павловић, Миро Јукић, Сава Асановић, Бата Прокић, Лазар Матић, Тоша Асурџић, Никола Буљ, Душан Малешевић, Дика На- ранџић, Славко Контић, Аца Чутурић, Тоша

† Михаило Радомиров

Из Немачке нам је стигла вест да је 9. јуна о. г. у Оснабрику преминуо наш друг, бивши дпбровољац, Михаило Радомиров познат по надимку „Руски” Опширније у идућем броју Искре Јеремаз, Смиљка и Љубиша Мирчић.Мирко Ј. Чубрило С.Д.С. Михаило Ј. Чубрило Јевђевићев четник, рањен у борби са партизанима и усташама, однет од Италијана у Болоњу а одатле послат у Србију где су га комунисти убили у Крагујевачкој болници. Душан Ј. Чубрило, С.Д.С., стрељан у Бео- граду. Јово Ј. Чубрило и Светолик Драга- чевац - умро у Матјхаузену Миша Чубрило £ 20,Уместо воштанице на гроб мог доброг друга Аце Богојевића Мирко Чечавац, Канада К$30

31


ZVEZDA KOJA SE POJAVILA NA ISTOKU O ovoj temi pisao je londonski Tajms 22. maja o.g. Posle naslova, pisac Anthony Gardner nastavlja i kaže: ,.Dok se Anglikanska crkva bori da zadrži svoje stado, dotle jedna novodošla ali starodrevna (crkva) privlači pomenuto stado uključujući i Princa od Velsa (Wales).” Clanak je opširan; donećemo njegova najinteresantnija mesta u izvodu, a ponegde pod znakom navoda u originalu. Napis počinje sa Bogosluženjem vaskrsnje liturgije u ruskoj crkvi u Londonu, u gusto naseljenom Knightsbridge-u, dugo poznatom po skupoći i time ekskluzivnosti nastanjenih tamo. Pisac zatim prelazi na opis crkve i vernika: „Dok je kapacitet ruske crkve da u nju može da stane najviše sedam stotina i pedeset verni- ka, pokušano je da se taj broj udvostruči na ovogodišnjoj službi uoči Uskrsa.” Policija je nastojala da smanji broj verni- ka-učesnika, zbog teškoće unutar hrama ... Odgovorni crkveni faktori saopštili su člankopiscu, g.Gardneru da se broj vernika (pod jurisdikcijom ove mitropolije) „povećao od 170 hiljada pre 15 godina, na preko jedan milion 2004. godine.” „Ко je taj narod, muški i ženski, koji hrli i prilazi Ruskoj pravoslavnoj crkvi “? Da prvo pokušamo da odgovo- rimo na prvi deo pitanja. Narod koji prilazi ruskoj crkvi je prvenstveno britanski narod, mešovitog doba starosti i mešovitog uzrasta. Većinu možda čine mladi oba pola. Zašto? Prvo zbog potražnje za nečim što sadrži starodrevna hrišćanska crkva, pre podele, to jest pre Reformacije. Ova 'potražnja' teorijski rasprostrla se sa juga Engleske do kraja Škotske na severu. Ovo se smatra značajnim, s obzirom da pravoslavlje nije poznato po evangelizmu (kao što je slučaj u Britaniji). Po rečima jednog pravoslavca: „... Mi smo skloni svađi, zlopamćenju i podeli ...” Zašto vernici prilaze pravoslavnoj crkvi? Najveći priliv pravoslavnoj crkvi u Engleskoj dolazi iz redova desetina hiljada imigranata iz istočne Europe i rani- jeg Sovjetskog saveza. Broj domorodaca je manji po broju od priliva došlih sa strane. Domorodci su pretežno prišli privučeni imenima visokog episkopata pridošlih pravoslavnoj crkvi u Velikoj Britaniji. Na prvom mestu dvojice eminentnih bivših protestanata koji su prišli pravoslavnoj crkvi. Jedan od njih je vladika Kallistos - Ware koji je prišao Grčkoj pravoslavnoj crkvi, a drugi je vladika Basil (Vasilije) Osborne koji je prišao Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Pored ovih eminentnih vladika, postoji i broj istaknu- tih ličnosti iz britanskog establišmenta, koji sačinjavaju grupu „Prijatelja ‘Mount Athos’, Svete Gore”. Oni oragnizuju pomoć manastirima na Svetoj Gori. U članstvu ove grupe su sledeća imena: Sir Patrick Fermor, Vojvoda od Edinburga, Princ Charles od Velsa, naslednik Prestola. U napisu se kaže: ,,Ne čudi nas zašto je vojvoda od Edinburga u grupi prijatelja, jer je on odrastao i vaspitan u Grčkoj pravoslavnoj crkvi.” Svakako, kaže člankopisac, „manje se očekivalo da će Princ Carls, budući poglavar Anglikanske crkve, biti povezan sa pravoslavljem.” On posećuje Svetu Goru svake godine i provodi nedelju dana na Holy Mountain (Svetoj Gori). „Princ Carls uživa tamo veliki ugled i vrlo je rado primljen i dočeki- van kao posetilac.”

Smatra se da je Princ Čarls u pogledu pravoslavlja bio pod uticajem Peter Philipe Sherrad-d (Šerad) dobrog po-znavaoca pravoslavlja, a takođe i ekologije, za koju su obojica zainteresovani. Šerad je u objašnjavanju pravoslavlja naglašavao razliku između duhovnog i fizičkog pristupa izučavanju i shvatanju (tvari i sveta). Princ je takođe bio pod uticajem njegovog pretka po ženskoj liniji, njegove tetke, vojvotkinje Jelisavete, žrtve boljševičke revolucije. Vojvotkinja je kanonizirana 1993. godine. Princ je naručio njenu ikonu od (slikara) Adama Harta, ranijeg pravoslavnog kaluđera. Takođe je naručio i njenu zadušnu molitvu od John Taverner-a, koji je ranije prišao pravoslavlju i napisao brojne crkvene napise i uradio jednu ikonu koja se čuva u pravoslavnoj kapeli u Dorsetu u Engleskoj. Autor napisa naglašava da pravoslavlje nije samo deskriptivni vizantizam, već zahteva bistrinu i dubinu duhovnog poniranja, koje je dominiralo tokom prvog milenija u hrišćanskom svetu Srednjeg istoka. U obrazloženju se navo- di da je crkva u prvom milenijumu bila organizovana u pet patrijaršija: Antiohiji, Aleksandriji, Jerusalimu, Rimu i Carigradu. Prve tri patrijaršije ubrzo će osvojiti islamski svet, a 1054. godine rimska crkva odvojiće se od ostataka u velikoj šizmi. Ovim događajima Carigrad će postati ..primus inter pares”, prvi među jednakim. Carigrad će biti okružen pojavom novih crkava i patrijarhata u pravoslavnom svetu: Grčkoj, Srbiji i istočnoj Evropi. Pravoslavna crkva u Britaniji izrasla je iz pomenutih istočnih crkava. Od interesa je jedan podatak o broju parohija u pravoslavnim crkvama. Ističe se da najveći broj parohija 120 postoji u Grčkoj, dok ih je u Rusiji samo 35. U napisu se navo- di da je ruska crkva mnogo tolerantnija prema novo primlje- nim u pravosavlje nego što je to grčka crkva. Sta čini pravoslavlje privlačnim mladom svetu u Britaniji? Jedan od odgovora je možda konzervativizam pravoslavlja koje čuva deset i po vekovnu tradiciju jedin- stvene crkve. Po rečima vladike Ware-a, mladi nalaze sačuvanu tradiciju i duhovni kontinuitet jedinstvene hrišćanske crkve, njen duh sabornosti i privrženost dogmi. U zapadnoj crkvi suvišno se oslanjanja na ljudski razum. Pravoslavna liturgija, objašnjava pisac, sa paljenjem sveća, metanisanjem i ikonama, više odgovara emocijama Ijudi. „Naša liturgija, kaže John Hokway, pravoslavni sveštenik u Enfield-u, saglasnija je sa emocijom, ima lepotu koja dotiče celu osobu. Pevanje, miris tamjana, arhitektura crkve, sve je sklono da manifestuje naše sudelovanje, da utiče na čežnju u ljudskoj duši”! Pisac Anthon Gardner smatra da je velika zasluga pokojnog mitropolita Anthony Bloom-а koji je popu- larizovao pravoslavlje u Engleskoj. Njegova reputacija se potvrdila velikim brojem učešća na njegovom pogrebu, među kojima su bili Kenterberijski arhiepiskop i sekretar Kraljevske akademije Piers Buxton.

Staniša R. Vlahović

iskra1118  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1118.pdf