САД су проузроковале разбијање Југославије и ратове у њој
ЗЛОЧИН И БРИСАЊЕ ЊЕГОВИХ ОТИСАКА
У прошло-месечном чланку било је речи о неправдама које су, у свом неоколонијалном и империјалном походу, производиле САД (и Запад) у муслиманском свету генерално, а специфично у Ираку, Авганистану и Палестини. И ту, у тим почињеним неправдама налази се узрок тероризма са закључком да потпуно искорењивање исламистичког тероризма захтева укинуће неправди почињених према том арап- ском свету. Том приликом је, пак, само узгредно споменут случај бивше Југославије (СФРЈ). У овом чланку даће се један опширнији осврт на неправде почињене од стране Запада и САД на тлу бивше Југославије у временском периоду од 1991. до данас и реакције нашег простора на њих. Настајање једнополарног система моћи Зар није, у смислу проналаска узрочника (или узрока) распада СФРЈ, врло симптоматична чињеница да је он (распад) почео некако паралелно са неста- јањем СССР?! То сазнање, међутим, одмах отвара питање корисника и губитника ових двају паралелних нестајања (распада). Зашто је СССР морао да нестане - јасно је! То је била прокламована политика САД, а у циљу да би се на место двополарног система моћи (СССР и САД) створио у свету једнополарни систем са само САД на челу. Остварење једнополарног система моћи у свету био је нужан услов за прокламовање Новог светског поретка (НСП). НСП, мада звучи некако митски, у ствари није ништа друго до америчко наметање свету свог, милом или силом, политичког и економског хегемонизма, који је председник Буш ста- рији прокламовао непосредно по паду СССР. Нешто доцније, јер је ваљда НСП подсећао на Хитлеров „Нови европски поредак", о НСП је престало да се говори, али је иста суштина добила мање нападна имена, данас позната као мондијализам и глобализам. То је, дакле, што се тиче ко је корисник распада СССР. Ко је губитник и то је јасно: народи тог простора, а нарочито 150 милионити руски народ. А неправде почињене састоје се мање у људским жртвама, али и оне, а много више у факту да су небројене људске егзистенције уништене и гурнуте путем „транзиције" у даље осиро- машење пошто им западни лихвари наметнуше никад отплатива задуживања или -„помоћ", како се то на Западу радо зове. А све су те неправде учињене једи- но због остварења САД НСП-а, односно мондијализа- ма или глобализама.
„Црнац (СФРЈ) одиграо своју улогу" Остаје у приличној магли, додуше само на први поглед, зашто је и СФРЈ морала да нестане са лица земље готово подударно са нестајањем СССР. И то, кад се зна да је СФРЈ била једна од главних миљени- ка САД за време док је СССР био „у форми". Наиме, тип Титовог комунизма (независност од Москве) -тако се веровало у САД разводњавао је монолитност комунизма совјетске врсте. Како је, пак, СССР све дубље падао у своју смртоносну кризу, потребе САД за услугама СФРЈ биле су све мање, да би се све то, најзад, завршило са сликом „црнца" који је „одиграо своју улогу" и кога, као таквог - јер се, на крају краје- ва, и у СФРЈ радило о комунизму - треба препустити његовој судбини. С тим мандатом је дошао у Југославију ново-постављени амбасадор САД Ворен Зимерман. Присетило се, међутим, некако одмах да је Југословенска народна армија (ЈНА) важила - у очима Запада - по својој опремљености, командном кадру, итд., као „четврта" европска војна сила. Готово истовремено, родила се у САД војна доктрина за „нову реалност" (једнополарни систем моћи са само САД на челу) која није толерантна према потецијалним рива- лима. Како је ЈНА дошла у категорију „опасних ривала” -„четврта војна сила" та доктрина је налагала њено уништење. Како? Разбијањем СФРЈ. И на том питању ступа у акцију амбасадор Зимерман. Посвађана и већ поцепана комунистичка вођства у републикама СФРЈ, са изгледом да сад свако у свом феуду задобије врховну власт, врло лако и глатко су потпала под Зимерманов разарачки утицај. Једини изузетци су били вође српских и црногорских комуниста, Слободан Милошевић и Момир Булатовић. Они су одлучно били против Зимермана, а за очување Југославије. То је, пак, запечатило судбину не само СФРЈ већ и судбину српског народа. Јер Југославија мора нестати у огњу грађанског и братоубилачког рата, а Срби једном за увек морају се довести у положај да више никад не буду „реметилачки фактор" у намерама Запада и великих сила. И при том се присетише сарајевског атентата из 1914, па чак и партизанског рата од 1941, јер, на крају карајева, и Хитлер је био и једно и друго - и Запад и велика сила. То је, дакле, био нужан и неод- ложан захтев САД војне доктрине за „нову реалност". Таква концентрација „моћи": ЈНА (четврта војна сила),