ДВА ГЕНИЈА О ХРИСТУ
Један је геније апостол Павле, други Фјодор Достојевски. Ова два генија у велико се разликују. Разликују се епохама у којима су живели. Апостол Павле био је савременик Христов, а Достојевски тако- рећи наш савременик. Између њих стоје тешке наслаге читава два миленијума са свим крупним именима необично бурнога историјскога тока. Онда разлике расе, менталитета, образовања, васпитања, темперамента и многе друге. Али између ова два генија постоје и сличности. Пре свега сличност изузетне величине. Генији образују посебан род људи, маколико се квалитативно разликовали. Они су, просто, духовни горостаси.
Духовна величина апостола Павла је недогледна. Пред њом нам и данас дах стаје од дивљења. У њему су блиставо сажета духовна обзорја јеврејског и јелинског духа, знања, обрзовања и културе. Он је најученији човек свога времена. Дарови мисли, размишљања, визије, синтезе, организовања, писања, дурашности и недомашни су и ненадмашни. Многи протестантски теолози и данас мисле да би хриш- ћанство без апостола Павла остало једна једва позна- та јудаистичка секта. Ова бесмислица на посредан начин приказује ретку обдареност „апостола незна- божаца”. Достојевскога сматрам словенским првогени- јем, па првогенијем и човечанства. И његова је величина колико усамљена у свету толико ретка, необична. Неисцрпне ризнице његове генијалности још су увек непронађени мајдани, неоткривено бесцен- благо. И он је, као „евразијац”, синтеза два света: мистичне Азије и рационалистичке Европе. Попут апостола Павла који је сједињавао старојеврејску побожност и кластичну грчку мудрост. Обадвојица су били и христоборци, непријате- љи Христа. Апостол Павле јавни гонилац хришћан- ства, ватрен, жучан, необуздан. У делима Досто- јевскога у његовим христоборним херојима, налази се ретко утанчани и продубљени атеизам, крајње бесов- ски, демонски, сатански антитеизам, богоборство. Богоборство као христоборство. Брижљивијим осма- трањем нашле би се и многе друге личности између ова два генија. А најпре и највише сличности, ако не и истоветност њихова у доживљају и пријему Христа. Апостол Павле је, простонапросто, згромосан личношћу Христовом, пунином божанства у телу. У доживљеном и усвојеном Христу сва раскошна богат- ства Павлове личности смањене су до ништавости. Павле је једноставно обешчовечен, обезправљен. Још мало па обесплоћен и обезличен. У мистичном спрју
Павла са његовим свебожанским Господом, као под дахом неке непојамне божанске магије, Павле је пре- порођен, новорођен, пресаздан. У надумном свеједин- ству са Христом овај геније није, притом, уништен. Напротив, он је Христом помножен, умножен, обожен, охристовљен. У међусобном прорастању и срастању Христа Бога и Павла човека збила се тајна Павловог обогочовења. Сад је Павле нико и ништа, пуки сиро- мах, али пребогат Христом. Павле је смањен до безконачности, али је бескрајно увеличан и узвеличан Христом. Павле се себи и свету распео да би са Христом и у Христу ускрсао. Павлово самоумаљење (кеносис) у Христи јесте уствари Павлово хрис- торођење, богорођење. Не живи више Павле - вели он - него Христос у Павлу и Павле у Христу. Поређен са Христовим свебожанством васцели је свет ништа. Христос - све. Исто је са Достојевским. И он је Христовом личношћу преочаран, преузнесен, преусхићен до самонестанка. И њему је као Павлу јасна тајна условног пада и апслоутнога раста. Уколико се Достојевски смањи, утолико ће у њему Христос порасти. Уколико као човек обезличен, утолико у Христу обоголичен. Пред Христом се ваља скрушити и срушити у једно плодно и родно ништа, у иловачу, из које ће Новотворац Христос ускрснути Достојевскога христоликог и христоносног. Без побожног само- умаљења (кеносиса) нема обожења. Нема ускрса без крста. Крстоносје-христоносје. Зато и Достојевскоме, распетоме и умрломе и себи и свету а новогођеноме у Христу, цела васељена не значи ништа поређена са Најслађим. Ако би нешто цели свет са свим својим истинама, лепотама и вредностима стао на једну страну, а Христос на другу, Достојевски вели да би он коленоприклоно о Христу обиснуо. „Господ мој и Бог мој!” Не живи више ни свет ни Достојевски него само Христос, сав Бог у свему. Свебог у свебожној твари, па и у Достојевском. Тако су овим генијима и биће и имаће потпуно безначајни. Христос - све и сва. Да по Христу они нису само слични него истоветни. Истоветни, јер су оба- двојица у тајни узајамног сраставања са Христом постали једносушни са Богочовеком, те се тако и сами поистоветили. Постали новогођени близанци Христа Новотворца. Др Димитрије Најдановић
СВИМ НАШИМ ЧИТАОЦИМА, ПРЕТПЛАТНИЦИМА И САРАДНИЦИМА ЖЕЛИМО БЛАГОСЛОВЕНЕ И РАДО- СНЕ НАСТУПАЈУЋЕ ПРАЗНИКЕ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ - ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ! SRETAN USKRS!
РЕДАКЦИЈА И АДМИНИСТРАЦИЈА ИСКРЕ