Избори и тешкоће формирања нове владе указују да Србија може да изађе
САМО СОПСТВЕНИМ СНАГАМА - ИЗ СИРОМАШТВА! Прошло је преко 40 дана од избора у Србији, а тек се, пре неки дан, у тешким „порођајним" мукама, родило односно формирало вођство новог српског парламента. Да не беше помоћи Милошевићевих социјалиста тј. Социјалистичке партије Србије (СПС), Скупштина, највероватније, ни до сад не би стала на своје ноге. Једини излаз из такве ситуације би био расписивање нових избора. Али ту тек настаје проб- лем. Ко ће их расписати, кад Србија нити има председ- ника нити бар вршиоца дужности председника, а по Уставу Србије, то је председник Скупштине, кога, да није било ове помоћи СПС-а, не би било. Ето, тако је бар тренутно преброђена уставна криза.
ДОС још увек на власти Ново изабрани председник Драган Мар- шићанин из ДСС-а, у својству вршиоца дужности председника Србије, моћиће, ако ишта друго, да распише нове изборе, али под условом, да не распушта садашњу Скупштину, па да падне у исту уставну клоп- ку, у коју је упала Наташа Мићић, која је распустила стару досовску Скупштину, и тако оставила Србију чак и без вршиоца дужности председника. Можда је, међутим, то учињено и намерно. Без обзира на статус Скупштине, досовска влада још увек постоји, истина као прелазна, али оно што је најважније - она и даље влада. А у случају да тзв. демократски блок, после избора од 28.12.03, или нема већину или због унутрашњих размирица међу члановима демократског блока она не може да се оствари, а пошто је претход- но, путем медијске пропаганде, сарадња са тзв. недемократама, као што су СПС или Шешељева Српска радикална странка (СРС), уздигнута на степен крајњег „светогрђа", остаје као последње, али врло ефикасно средство, „механизам" „уставне кризе": не може се оформити Скупштина, нема ко да распише нове изборе, с крајње повољним по досовце резул- татом, јер они остају на власти, практично - у недоглед!
Коштуница прешао свој Рубикон Чини се, међутим, да је Коштуничина Демократска странка Србије (ДСС), била свесна могућности ове прљаве досовске игре, па је одмах по резултатима избора од 28.12.03 инсистирала да се што пре оформи Скупштина и да председник Скупштине, бар до формирања нове владе, буде из ДСС. Та Коштуничина намера чији је главни циљ да се, већ
описаним „механизмом" „уставне кризе", онемогући досовска власт у недоглед. Вођство ДОС-а, да би контрирало Коштуници, истакло је као свог кандида- та за председника Скупштине Драгољуба Мићуновића, надајући се да Коштуница ипак неће смети - јер ће иначе бити изопштен из „демократског блока" - да пређе свој „Рубикон", тј. да прихвати сардњу са СПС или СРС. Вероватно је да ће Коштуница на том истом принципу покушати да оформи некакву владу у којој би он био премијер. Пошто таква влада, уз подршку било СПС било СРС, или чак обе, неће моћи да функционише, јер су већ и Вук Драшковић и Лабус у погледу учествовања у такој влади у неколико махова мењали своја мишљења која су ишла од „хоће" (у владу) па „неће" до последњег „хоће". У сваком пак случају, било да влада не може да се оформи, било да влада због партнерских размирица (Вук, Лабус, СПС) изгуби подршку само једног од њих, Коштуница ће вероватно захтевати од Маришћанина, као в. д. председника Србије, да распише нове изборе како за председника Србије тако и за Скупштину, с тим што би таква његова влада сад, уместо досовске, постала прелазна.
Још дуго до стабилне владе? Све у свему, ове постизборне потешкоће указују само да је једна стабилна влада, неопходна за економскоморални опоравак Србије, још за један дужи временски период - најмање три до шест месе- ци - неће бити могућа. Поставља се одмах питање због чега?
Један поглед или политика са два лица У основи ради се о сукобу двају „погледа" о томе како изаћи из кризе. Једно прецизније гледање утврдиће, међутим, да, у ствари, то и није случај два различита погледа; постоји само један, који има своја два лица: „за" и „против". Гледајући, пак, с друге стране, треба рећи да и сами директни учесници овог сукоба не морају бити свесни да су они себе уврстили у рат „погледа". То је поготово случај с онима који су себе уврстили у „против" табор: они знају само оно што неће кад је реч о тој политици, али немају јасну представу о томе шта тачно хоће уместо ње.
Ђинђић - идејни творац реформе Из горње кратке анализе произилази да они