ХРИСТОС НАЈВЕЋИ ПАРАДОКС
Све оно што људски ум не може да схвати и што противречи простој логици човека назива се парадоксом. У овоме смислу Христос је највећи парадокс. Парадокс над парадоксима. Сем хришћанства до данас нема ниједног јединог рели- гиозног, философског и научног система који би у своме строју имао довољно места за грандиозну, пречудну, величанствену, надлогичну, надумну појаву Христа. За све оно што Он јесте: за његову личност, дело, мисао, мисију, подвиг, преврат. За његов есха- тон, врховно и најузвишеније на сваком обзорју. Сви ти системи су одблесак човекове крајње ограничености. Истих оних какве и васељена у своме строго затвореном и одређеном, свршеном и завршеном устројству носи. Сви ти системи носе у себи своје порекло: спечену иловачу твари и оков законог порет- ка. Речи апостола Павла да је његова проповед о Распетоме Богу Јеврејима скандал (саблазан), а Грцима апсурд (бесмисао) несмањеном жестином откривају феномен несместивости, несхватљивости и непомирљивости општељудскога, датога у човеку, са општебожанским, дарованоме у Христу. Основне категорије људскости јесу: узрочност, временост, бројност, материјалност, пролазност, релативност, непостојаност, сметеност, тегоба и тежина, сила, тежа и самотежа. Све што се хришћанским језиком назива грешност и смртност. Човек као човек јесте, свим у свему, један строго затворени, мртви круг. Једна у себи завршена и свршена структура. Нека врсте Лајбницове монаде „без прозора”. Иако жив он је гроб. Иако силан он је оличена немоћ. Иако вечито у замаху он је бескрајно спутан. Једно велико ништа и ништавна величина. Искра умности међу понорима надумности. Чун смрти на пучини бурној, понорној и бродоломној. Најпре нејасан себи. Најпре крвник свој у целокупном свом боговитом узмаху. Најпре узапћен свим границама, које никад самим собом не може да пређе и превазиђе. Сизиф и Оковани Прометеј, пркосни гигант каменован камењем своје богопобуне. Силник и осионик коме годи величање и обожавање овог света да би могао остати у заносу самовеличине. Јер ако је све проникло из понора бесловесне смутње, онда је он, човек, дан васељене. Ако му је порекло у зверству и зверињаку, онда је он, човек, првозвер. Ако је све изаврело из мртвила и слепила, онда је он живот и вид свега. „Богови су мртви! Како да се не прогласи богом?” (Ниче). Зато у сфери строго људске мисли и размишљања нема места Христу. Њега дарвинизам не
може ни да замисли. Од Дарвиновог човекомајмуна до Богочовека Христа читава провалија. Нити га може смислити марксизам. Њему је Бог полупросвећена звер, бескућник, крвавога срца и закрвављенога ока, са обоженом братоубилачком мржњом Кајина, са кул- том социјалнога злочина. За Христа нема места ни у Ничеовом кукавном „аристократизму”. Његов надчовек јесте уствари над-звер. Нема, такође, данас једне једите научне слике или научног мита који, усмрћени смрћу научнога „метода”, не стоје пред Христом запрепашћени. Као пред неком загонетком, неким привидом, неком ненаучном или противнаучном појавом. Нити данас има неке политике, омамљене теоријом силе и насиља, којој Христос није и камен спотицања и чудо сметње и пометње. Где данас има „великога” човекапесника, уметника, мудраца, државника, војсковође, научника, вође - кога не „мучи Христос”, коме Он није и саблазан и безумље? *
**
Али је Христос ту. Исто онај из злочувеног Назарета, а оличење сведобра. Баш онај Христос из напуштене избе, крајњи сиромах и убожјак који вековима обара и руши престоља прегордих и преузнешених велможа овога света. Ту је Јагње Божије које вековима савлађује и побеђује све зверове и зверињаке овога света. Ту је Онај који се без огња и мача, без пркоса и клетве, без сребра и злата, обучен у свекротост и свемилост, светрпљење и свебол, ништаван у смирењу и самопонижењу, зацарио у срци- ма најбиранијих, најумнијих, најотменијих и најплеменитијих. Крајње бесилан, Он је врховна сила новога реда ствари, Новога Света. Он - Родоначелних нових људи, богова по благодати. Ту је Христос, Син Човечји, баш онај који није имао где главе своје склонити, презрен и исмејан, издат и расплет, а који се разраста царством и царствовањем својим у све димензије овога света: у висину и дубину, ширину и дужину. Рухо овога света своме Цару сваке славе је окраћало. Ту је Христос из чијег се Крста расипљу ускрсна сунца божанске револуције, која исконе овога света у корену потреса. Он, некад горушично невидно зрно, сад Дрво Живота. Он, из чијих су светих рана
СВИМ НАШИМ ЧИТАОЦИМА, ПРЕТПЛАТНИЦИМА И САРАДНИЦИМА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ ЖЕЛИМО БЛАГОСЛОВЕНЕ И СРЕЋНЕ НАСТУПА- ЈУЋЕ ПРАЗНИКЕ: МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ 'РОДИ! СРЕЋНА НОВА ГОДИНА! РЕДАКЦИЈА И АДМИНИСТРАЦИЈА ИСКРЕ