Посета председника српске владе 3. Живковића Вашингтону
ПРЕМИЈЕРОВИ УСПЕСИ И НЕУСПЕСИ По повратку са недавног свог пута из Америке, премијер Србије Зоран Живковић је изјавио две ствари. Прво, да је понудио америчкој администрацији 1000 војника Војске СЦГ за мировну мисију у Ираку и, друго, да између САД и СЦГ од сада (његове посете) нема више политике „Штапа и шаргарепе" већ да ће убудуће, између две земље, владати прави партнер- ски односи. Некако паралелно с тим - а то би било, треће -, премијер Живковић је такође изјавио да ако се генерал Младић налази на територији Србије да ће одмах бити ухапшен и изручен Хагу. То се односи и на све друге осумњичене од стране Хага. Најзад, четврто, нешто доцније по премијеровом повратку из САД, да ће Скупштина Србије 27. августа донети већ публико- вану Декларацију о Косову, по којој Косово остаје интегрални део Србије, већ како је то предвиђено Резолуцијом Савета безбедности УН (СБ) 1244, са широком аутономијом за албанско већинско становништво. Да се моментално задржимо на другој тачки премијерове изјаве, која говори о томе да су САД укинуле политику „Штапа и шаргарепе" и да је, на место ње, уприличена од стране САД, политка искрених партнерских односа. Да ли је баш тако: уки- нуто прво, а уприличено друго? Оно што господин Живковић и друштво које га окружује, изгледа, не зна или, свеједно, неће да зна, јесте чињеница да полити- ка „Штапа и шаргарепе'1 неће да престане све док се не затре српски историјски идентитет, док Србија по- стоји као нација. Зашто? - упитаће неко. Дугачка је то прича, која захтева један прилично замашан излет у историју. Запад: Србија експозитура Русије Ваљда због чињенице што су Срби и Руси обоје православци и Словени, у историјској свести Запада, Срби су записани тамо као политичка и војна експо- зитура Руса. А како је Запад, због руских стратешких тежњи да овлада Босфором и тако изађе на Средоземље, био увек непријатељски расположен према Русији, то се притајено непријатељство Запада протегло и на Србију. Поготово је то подстакнуто јед- ним додатим уверењем Запада да снажна Србија може да овлада Јадраном и тиме посредно омогући Русији излаз на Средоземље, па је, услед тога, и политика Запада према Србији увек била да је учини војнички и политички што слабијом. Од Берлинског Конгреса до ратова око растурања СФРЈ Већ је Кримски рат од 1854-1856 г., вођен од
коалиције Енглеске, Француске, Турске и Сардиније, завршен поразом Русије, показао непријатељство Запада према њој. Руси су, пак, неких 20 година доц- није, под изговором да желе да помогну православним народима на Балкану, Бугарима, Србима, Власима и Грцима, од турског тлачења, објавили рат Турској и победили. Санстефанским миром, Руси су добили Босфор, створена је Велика Бугарска, а Србија и Црна Гора независност; Србија је такође требало да добије Босну и Херцеговину. То се одмах Западу, наравно, није свидело, па је дошло до сазивања Берлинског Конгреса - Енглеска, Француска, Аустро-Угарска, Немачка, Турска и Русија - (1878). На том Конгресу, под Бизмарковом диригентском палицом, све су ове руске добити углавном поништене с тим што је Аустрији, с очигледном намером да се обеснажи Србија, додељена БиХ као мандатно подручје. Аустроугарску анексију БиХ 1908 г., што је све било уперено против Србије, коалициони партнери из 1878, уопште нису осудили. Па се, у предвечерје Првог свет- ског рата, догодио сарајевски атентат (1914), а у бри- танској штампи су се појавиле поводом тога тешке осуде против Срба. Тек кад се влада Велике Британије приклонила коалицији Француске и Русије, ова кам- пања против Срба је престала. Кроз два Светска рата, Први и Други, овај антисрпски однос се мења - јер је западним савезницима требало „топовско месо", а куд бољег и јефтинијег од српског . Постадосмо због тога „партнери" и „савезници" Запада, ми наивно мислили вечно - за увек! Тај, међутим, идилични однос, из претходног перода престаје, да би са комадањем СССР и СФРЈ-а из 90тих година прошлог века, сав тај антирусизам и антисрбизам, специјално ово задње, букнуо новим и никад до сад виђеним огњем. Срби - „реметилачки фактор" у плановима Запада Умешавши се, пак, у ратове око растакања СФРЈ, Америка, која није имала скоро никаво искуст- во у балканским односима, једноставно је прихватила антисрпску верзију коју су јој понудили Немачка, Аустрија, Енглеска и Француска, а по којој су Срби одувек били „реметилачки фактор" у погледу планова Запада на Балкану. Кажу Западњаци: ето, ми омогући- ли стабилност Балкана, давши БиХ Аустрији на управу, Срби убише надвојводу и престолонаследника Ферди- нанда. Па и 27. март, као и комунистичка револуција која је уследила, мада су нама добро дошли, показује тај српски реметилачки карактер. Будући, уз то, ратнички народ, они су претња светском миру. САД су прихватиле те и сличне аргументе својих саговорника са Запада. Ту се још наместио и Милошевић. Запад и