Page 1

Посета председника српске владе 3. Живковића Вашингтону

ПРЕМИЈЕРОВИ УСПЕСИ И НЕУСПЕСИ По повратку са недавног свог пута из Америке, премијер Србије Зоран Живковић је изјавио две ствари. Прво, да је понудио америчкој администрацији 1000 војника Војске СЦГ за мировну мисију у Ираку и, друго, да између САД и СЦГ од сада (његове посете) нема више политике „Штапа и шаргарепе" већ да ће убудуће, између две земље, владати прави партнер- ски односи. Некако паралелно с тим - а то би било, треће -, премијер Живковић је такође изјавио да ако се генерал Младић налази на територији Србије да ће одмах бити ухапшен и изручен Хагу. То се односи и на све друге осумњичене од стране Хага. Најзад, четврто, нешто доцније по премијеровом повратку из САД, да ће Скупштина Србије 27. августа донети већ публико- вану Декларацију о Косову, по којој Косово остаје интегрални део Србије, већ како је то предвиђено Резолуцијом Савета безбедности УН (СБ) 1244, са широком аутономијом за албанско већинско становништво. Да се моментално задржимо на другој тачки премијерове изјаве, која говори о томе да су САД укинуле политику „Штапа и шаргарепе" и да је, на место ње, уприличена од стране САД, политка искрених партнерских односа. Да ли је баш тако: уки- нуто прво, а уприличено друго? Оно што господин Живковић и друштво које га окружује, изгледа, не зна или, свеједно, неће да зна, јесте чињеница да полити- ка „Штапа и шаргарепе'1 неће да престане све док се не затре српски историјски идентитет, док Србија по- стоји као нација. Зашто? - упитаће неко. Дугачка је то прича, која захтева један прилично замашан излет у историју. Запад: Србија експозитура Русије Ваљда због чињенице што су Срби и Руси обоје православци и Словени, у историјској свести Запада, Срби су записани тамо као политичка и војна експо- зитура Руса. А како је Запад, због руских стратешких тежњи да овлада Босфором и тако изађе на Средоземље, био увек непријатељски расположен према Русији, то се притајено непријатељство Запада протегло и на Србију. Поготово је то подстакнуто јед- ним додатим уверењем Запада да снажна Србија може да овлада Јадраном и тиме посредно омогући Русији излаз на Средоземље, па је, услед тога, и политика Запада према Србији увек била да је учини војнички и политички што слабијом. Од Берлинског Конгреса до ратова око растурања СФРЈ Већ је Кримски рат од 1854-1856 г., вођен од

коалиције Енглеске, Француске, Турске и Сардиније, завршен поразом Русије, показао непријатељство Запада према њој. Руси су, пак, неких 20 година доц- није, под изговором да желе да помогну православним народима на Балкану, Бугарима, Србима, Власима и Грцима, од турског тлачења, објавили рат Турској и победили. Санстефанским миром, Руси су добили Босфор, створена је Велика Бугарска, а Србија и Црна Гора независност; Србија је такође требало да добије Босну и Херцеговину. То се одмах Западу, наравно, није свидело, па је дошло до сазивања Берлинског Конгреса - Енглеска, Француска, Аустро-Угарска, Немачка, Турска и Русија - (1878). На том Конгресу, под Бизмарковом диригентском палицом, све су ове руске добити углавном поништене с тим што је Аустрији, с очигледном намером да се обеснажи Србија, додељена БиХ као мандатно подручје. Аустроугарску анексију БиХ 1908 г., што је све било уперено против Србије, коалициони партнери из 1878, уопште нису осудили. Па се, у предвечерје Првог свет- ског рата, догодио сарајевски атентат (1914), а у бри- танској штампи су се појавиле поводом тога тешке осуде против Срба. Тек кад се влада Велике Британије приклонила коалицији Француске и Русије, ова кам- пања против Срба је престала. Кроз два Светска рата, Први и Други, овај антисрпски однос се мења - јер је западним савезницима требало „топовско месо", а куд бољег и јефтинијег од српског . Постадосмо због тога „партнери" и „савезници" Запада, ми наивно мислили вечно - за увек! Тај, међутим, идилични однос, из претходног перода престаје, да би са комадањем СССР и СФРЈ-а из 90тих година прошлог века, сав тај антирусизам и антисрбизам, специјално ово задње, букнуо новим и никад до сад виђеним огњем. Срби - „реметилачки фактор" у плановима Запада Умешавши се, пак, у ратове око растакања СФРЈ, Америка, која није имала скоро никаво искуст- во у балканским односима, једноставно је прихватила антисрпску верзију коју су јој понудили Немачка, Аустрија, Енглеска и Француска, а по којој су Срби одувек били „реметилачки фактор" у погледу планова Запада на Балкану. Кажу Западњаци: ето, ми омогући- ли стабилност Балкана, давши БиХ Аустрији на управу, Срби убише надвојводу и престолонаследника Ферди- нанда. Па и 27. март, као и комунистичка револуција која је уследила, мада су нама добро дошли, показује тај српски реметилачки карактер. Будући, уз то, ратнички народ, они су претња светском миру. САД су прихватиле те и сличне аргументе својих саговорника са Запада. Ту се још наместио и Милошевић. Запад и


Посета председника ... САД су одлучили да СФРЈ има да се растури, а из Милошевића, Србина и комунисте, избија српски „реметилачки" карактер, па се томе успротиви и тако изазва последњи балкански рат. И кажу сад Американци на све то: е, неће Срби више никад бити у позицији да буду „реметилачки фактор". А то се постиже ако их уништимо као народ, као историјски субјект. Отуда из ратова 90-тих, позната бесрамна пропаганда против Срба, па два бомбардовања (босанских Срба и Србије), па Трибунал у Хагу, па обарање и предаја Милошевића, па черечење СРЈ - Косово и стварање монструм државе СЦГ, па „аутономије" - војвођанска, санџачка, влашка и ко зна све још какве - и отворена пропаганда и акције да не смемо више да будемо Срби већ, највише, безбојни потрошачи који ће куповати западњачке скупе про- дукте и још скупљу њихову „културу" односно, по мом укусу, смеће - антикултуру! Живковић демантује сам себе Да се, међутим, вратимо на почетак, да види- мо колико су Живковићеве изјаве, о укинућу политике „штапа и шаргарепе" и успостави правих партнерских односа, тачне. Већ је сам премијер у напред спомену- тој трећој тачки, да ће Младић и остали оптужени за ратне злочине, ако се налазе на територији Србије, бити ухапшени и изручени Хагу, демантовао сам себе. Из контрадикције ове две изјаве (друга и трећа тачка с почетка), могло би се зато, ипак, закључити да је политика „штапа и шаргарепе'1, још увек на снази. И да ће остати таква све док се Срби, најкраће - не разсрбе! Али, то није све. Живковићево обећање војске СЦГ за САД потребе у Ираку има и других и дубљих реперкусија. Оне могу коштати СЦГ у много чему - новцу, репутацији и приступу Европској унији (ЕУ). А, ово задње, приступ ЕУ, истакнуто је као крајњи домет досовске политике. Дигресија: три суда у Хагу Потребно је, међутим, овде начинити једну малу дигресију, пошто о проблему кога желим да дискутујем, постоји прилична забуна. Реч је о судови- ма у Хагу. У Хагу, у овом тренутку, постоје три суда. Још од пре Другог светског рата, у Хагу постоји Међународни суд правде (МСП). То је Суд који се искључиво бави парницама између држава. Други суд је суд пред којим се налази Милошевић и други Срби. Он се зове Интернационални суд за ратне злочине у Југославији (ИСЈ). Илегално је основан од стране СБ 1993. г. Трећи суд постоји од 1. јула прошле године; сличан је ИСЈ, основан је од Генералне скупштине УН- а и зове се Међународни кривични суд за ратне злочине (МКС). Бави се случајевима ратних злочина, почињених после 1. јула прошле године. У ствари, МКС је противтежа америчком наметању своје воље суду, као што је то случај са ИСЈ.

$100 милијарди, по сваком рачуну - које СЦГ могу испослати Хрватска и БиХ у случају да МСП, пред којим се налазе тужбе Хрватске и БиХ, донесе пресуду у њихову корист. МСП ће лакше донету повољну одлуку по њих, уколико ИСЈ (суд Карле дел Понте) у Хагу утврди да је на ове две државе Србија извршила агресију и починила геноцид. А како САД стално, па и овом последњом премијеровом посетом САД, траже испоручење све нових и нових српских „ратних злочинаца", а досманлије те захтеве побожно спроводе у живот, све је више вероватно да ће Карлин суд (ИСЈ) у Хагу баш такву одлуку донети. Уосталом, Американци само зато и плаћају ИСЈ $100 милиона годишње, да баш такву одлуку тај суд донесе. У сваком случју, таква једна пресуда МСП о исплати $100 милијарди „ратне штете" свакој, БиХ и Хрватској, изазвала би економску и политичку пустош у Србији, чије последице, чак и под условом да све најбоље иде, сигурно је, ни за стотину година не би се могле испра- вити. У међувремену, Срби би, највероватније, као Хазари, нестали са историјске позорнице. Да се, пак, ради о партнерским односима како премијер Живковић тврди, САД би, прво, обуставиле испоруку српских тзв. „ратних злочинаца" Хагу; друго, наредиле Карли дел Понте, да ради не по политици већ по прав- ди и; треће, наредиле БиХ и Хрватској да повуку своје тужбе пред МСП. Тако би партнери поступали. Ми вама 1000 војника, а ви нама учините да МСП не донесе такву поражавајућу пресуду против СЦГ. Или, можда, српски „партнер", није смео ни да помисли а камо ли да тако нешто каже свом америчком колеги. Захтев САД да СЦГ повуку своју тужбу Пред истим судом (МСП) у Хагу, постоји и тужба СРЈ (односно сад СЦГ) против 19 НАТО држава које су учествовале у бомбардовању СРЈ 1999. године. Није јасно да ли су СЦГ повукле већ ову тужбу, али је на њих вршен притисак у том правцу. Конкретно, СЦГ су се одлучиле за пријем у Партнерство за мир (прет- собље НАТО-а), па им је речено да би СЦГ могле да УђУ У ТУ НАТО-ву паравојну формацију, као прво, морају повући своју тужбу пред тим судом. Ако, пак, то већ до сад није учињено, то ће питање сигурно бити постављено као први услов у вези Живковићеве понуде о слању војске СЦГ за „мировне" потребе САД у Ираку, па ће вероватно премијер и то морати да при- хвати. САД торпедују МКС; СЦГ на „кпацкапици" Најзад, ту је још један притисак САД на СЦГ. Реч је о трећем суду у Хагу, МКС. Овај Суд је створен

IZ SADRŽAJA Ciljevi i uticaj američke propagande .......................................... 6

Тужбе Хрватске и БиХ против СЦГ, свака - $100 милијарде

Ko finansira i kako deluju nevladine organizacije ...................... 9

На овим страницама већ је било речи о, евентуалној испостави огромних рачуна - ради се о око

Gdje su danas naši Srbi? ............................................................ 11 Pismo iz Češke ........................................................................... 15 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (82) ................ 17 Prisajedinjenje Srema Srbiji 1918. g. (2) .................................... 19 Prikaz knjige Milutina Propadovića ........................................... 22 Sa promocije knjige S. Jankvića „Amerika” u UKS-u ................ 23 Pismo o D. Ćosiću i „Piščevim zapisima” .................................. 25

2

Iskra 1. septembar 2003


иницијативом европских западних држава и очигледно је дизајниран да буде непристрасан у поређењу са ИСЈ који је под тоталним политичким утицајем САД. Американци су, међутим, одбили да учествују у МКС, јер се испоставило да га не могу, као ИСЈ, политички и правно злоупотребљавати. Међутим, без обзира што Американци не признају овај суд, ако њени војници или званичници учине нешто што се може квалифијовати као ратни злочин, они потпадају под јурисдикцију тог суда, јер државе које су ратификовале уговор о МКС- у (а таквих је било до 1 јула прошле године 60), на чијој се територији ти злочини буду догодили, дужне су да Американце изруче МКС-у. Да би и у таквом једном случају амерички грађани избегли привођење својих грађана том суду, САД врше притисак на земље чла- нице тог суда да са САД потпишу билатерални спо- разум о томе да таква једна држава неће Американце осумњичене за ратне злочине изручити МКС-у већ ће их предавати Американцима. И на СЦГ као чланице МКС-а, САД врше такав притисак. До сада је СЦГ успела само да пролонгира доношење одлуке о таквом споразуму са САД. Али, сигурно је, у вези Живковићеве понуде војске СЦГ за потребе САД у Ираку, да ће СЦГ бити постављен услов: или споразум о неизручењу Американаца МКС-у, или, ако СЦГ изаберу супротно, војска СЦГ не долази у обзир. И ту се сад СЦГ налазе на „клацкалици". Наиме, СЦГ одбијајући да потпишу споразум о неизручењу САД грађана МКС-у, вашингтонски партнер ће највероватније одбити Живковићеву понуду, те ће се изјаловити велике наде о огромним контрактима у Ираку за које, увек гладан новца, министар финансија Србије, Божидар Ђелић рече, такву шансу „не смемо пропустити". У супротном, пак, случају, да се СЦГ приклоне „партнерском" диктату Вашингтона и потпишу са САД споразум о неизручењу Американаца МКС-у, што ће се највероватније и десити, настаје огроман проблем са настојањем СЦГ да уђу у Европску унију (ЕУ), јер је ЕУ, сваком кандидату за улазак у њу, ставила до знања, да је један од услова, неприхватање америчког диктата у погледу МКС-а. Може се тако десити да СЦГ изгубе и Ирак односно не обистине лажне наде у огромне контракте тамо и да СЦГ не уђу у ЕУ. Декларација о Косову - мистерија?! На почетку овог написа, под тачком 4, помену- та је Декларација Скупштине Србије о Косову, која је у потпуној супротности са све јаснијом тенденцијом Запада да се Косову призна независност. Амерички Конгрес је чак изашао са једном Резолуцијом у том правцу. Истина, она је за америчку администрацију, необавезујућа, тј. нема снагу закона, већ изражава само жељу и сугестију Конгреса. С обзиром, пак, на колонијални менталитет властодржаца у Србији, мен- талитет, који не чека наредбе већ унапред погађа и саме жеље Вашингтона, овакав један њихов потез представља велику мистерију. Хајде, „тајминг” Декларације се може још и некако разумети. За шефа УНМИК-а наименован је нови човек, Декларација је ту да би се он евентауално подсетио да Резолуција СБ 1244 треба да се поштује, али, ипак, овај акт - отворено замерање међународној заједници - не схватљив је. Једино рационално објашњење о овој мистерији би онда било да је то једини конкретан успех који је премијер Живковић издејствовао у Вашингтону. Наравно, уз следећу квалификацију: у сваком случају косовско питање ће бити решено како га ви будете одредили. Међутим, за нашу унутрашњу

Iskra 1. septembar 2003

употребу, дајте нам прилике да се једном Деклара- цијом искупимо пред нашим светом, који нас и онако оптужују да се продајемо Западу. И као што је Резолуција вашег Конгреса необавезујућа за админис- трацију, тако и Декларација наше скупштине никог не обавезује, а нама чува образ. Понуда војске СЦГ је нелегалан, самообмањивачки и неморалан чин На крају неколико речи о самој Живковићевој понуди 1000 војника војске СЦГ за САД потребе у Ираку. Као прво, та понуда је нелегална и као таква, она је, у ствари - пуцањ у правну државу! -, за коју се досовци, иначе, како кажу, ватрено залажу. Војском СЦГ, управља Врховни савет одбране, Савет ми- нистара и Скупштина СЦГ, па премијер Живковић, нити је смео нити могао да учини било какву понуду Ва-шингтону. Друго, нада да ће се слањем наших војника у Ирак, добити велики уговори за наша пре- дузећа, показаће се да је самообмањивање. Читамо у новинама ових дана да САД желе учешће Уједињених нација (УН), али не желе да УН у било каквом облику имају контролу над мировним снагама а још мање у програму реконструкције Ирака. Шта то значи? Значи да су УН трупе добродошле, да су под САД командом, али и да коштање тих трупа плаћа свака држава учесница. А што се тиче радних уговора наших пре- дузећа у програму реконструкције, ти уговори су већ унапред испоручени великим америчким компанијама. Може се добити можда неки субконтракт, али за њих има сувише много кандидата као што су Француска, Русија, итд., тако да је тешко да ће ишта остати за наша предузећа. Најзад, треће и најважније, слање војске СЦГ је и неморално. А неморалност таквог једног акта, проистиче из чињенице да је СРЈ бесо- мучно бомбардована 1999. г. 78 дана од стране НАТО- а и САД, да је на силу одузето Косово, да је погинуло око 2000 цивила, да је изазвана еколошка катастрофа, да је уништена инфраструктура, мостови, електрични уређаји, итд., да Србију то кошта од 20-50 милијарди долара, а да САД не само да не нађоше за потребно да се извине а камо ли да плате ратну штету, већ нас напротив присиљавају да своју тужбу пред МСП, про- тив тог варварског чина, повучемо. А, и да не говоримо о скоро десет година дугим санкцијама, пропаганди, хашким трибуналима, итд., итд. Е, сад, војници СЦГ треба да гину у Ираку и другим местима белог света за интересе таквог партнера и пријатеља. То не само да је неморалност, то је и - лудост!

Н. Љотић

ИСПРАВКА. У августовском броју Искре у чланку „Љотић против „Љотића” поткрала се једна грешка. У опису певања 25, О сажаљивима, стоји да је то књига XX, а требапо је да буде књига II.

СБ БЕЗ ОДЛУКЕ О КОСОВУ. У званичном саопштењу објављеном на интернет сајту Уједињених нација не наводи се како су чланице Савета безбед- ности реаговале на ове предлоге. Портпарол Уједињених нација Фархан Хак кратко је изјавио за Радио Б92 да Савет безбедности није ни подржао ни одбио предлоге Владе Србије о Косову. Он је само рекао да је јуче одржана дебата на којој су сви изнели своја мишљења и да неће бити донета никаква резолуција. (Б92, 19. 8. 2003.)

3


GODINE OPASNOG ŽIVLJENJA ,,NIN" ukazuje na eventualne korisnike ubistva Đinđića ,,NIN" je tjednik informativan, prefinjen, suptilan. Treba ga znati čitati, osjetiti, razmišljati o njegovim napisi- ma, povezivati. Njegova plejada sjajnih novinara koja već decenijama odoljeva kojekakvim totalitarizmima, odlučila je, izgleda, da preko više napisa ukaže na eventualne koris- nike ubistva Đinđića. Da li su korisnici tog ubistva istovre- meno i njegovi naručioci? Teško je o tome išta reći jer direk- tnih dokaza za sada nema, ali i primjena zdrave logike je nešto što se u sudbenim postupcima od strane porote na Zapadu uveliko primjenjuje Elem, ‘NIN’, u svom broju 2738 od 19. 6. 2003. godine, u napisu ‘Srbija, špijunski raj’, donosi intervju sa francuskim geopolitičarom Iv Batajom koji se u posebno izdvojenoj ninovoj koloni (s. 33) osvrće na ubistvo Đinđića. Prije svoje smrti, veli Iv Bataj, Đinđić je diskretno otišao u Njemačku da se informira o mogućnosti integracije Srbije u ‘Staru Evropu’ čiji aks sačinjavaju Francuska i Njemačka, a ne da se priključi ‘Novoj Evropi’ koju Amerika nastoji da u ovom času isfabricira. Zatim, nastavlja Bataj, Đinđić je htio brzo i jasno riješenje statusa Kosova, što Amerikanci ne žele. Nakon toga se objašnjava zašto je Americi stalo da preko NATO-a kontrolira (‘Staru’) Evropu. Bataj zaključuje da je, za razliku od ‘Stare Evrope’, Amerika bila vrlo malo potresena Đinđićevim ubistvom. Kao jedan od dokaza, navodi i izvještaj (američke institucije) ‘Međunarodne krizne grupe’ koja smatra da bi Đinđićeva smrt mogla favorizirati razvitak demokracije onakve kakvu je shvaća američki ambasador Montogmeri. Ali demokracija na američki način, nastavlja Bataj, je ekvi- valentna opsadnom stanju koju je sadašnji režim uveo u Srbiji, što je pljunuta kopija američke šeme 'borba protiv terorizma i kriminala1! Napokon, Iv Bataj dovodi u pitanje i sam službeni izvještaj o Đinđićevoj smrti koji je u nekim bitnim detaljima više nego protivurječan. Ako sažmemo kazivanje Iv Bataja, stvari su kristal- no jasne. Đinđić, krajnje kontraverzna ličnost ali zasigurno najsposobniji političar kojeg je Srbija imala, prava politička vidra. Shvatio je, da se stvari mijenjaju u korist ‘Stare Evrope’. Kada je Amerika napala Irak, tome gu se suprot- stavile mnoge evropske zemlje na čelu sa Francuskom, Njemačkom i Rusijom. Đinđić je shvatio ovo suprotstav- Ijanje kao početak emancipacije Evrope u odnosu na SAD i odlučio je, da od tog časa, bezuslovno podrži Evropu. Čim je to postalo vidljivo, bio je ubijen. Koincidencija (slučajnost)? Možda. Ali, u politici su koincidencije izuzetno rijetke, a kod ovakvih stvari su vrlo, vrlo, vrlo rijetke. Bataj u svojim nedorečenim ali zdravorazumsko shvatljivim stavovi- ma ide i korak dalje. Vanredno stanje uvedeno nakon Đinđićevog ubistva poslužilo je sadašnjem proameričkom režimu u Srbiji da se razračuna sa partijom Vojislava Koštunice, najpopularnijeg živog antiameričkog političara. ‘NIN’ u istom broju, preko pera Franciska Veige (‘Balkan, Bušova odskočna daska...1, s. 57), praktično po-

4

navlja istu tezu: Točno je, da je Đinđić bio sumnjivog kredibiliteta, ali je bio čvrsto odlučio da stane uz Evropu u njenoj konfrontaciji sa Amerikom. I upravo u tom trenutku je bio ubijen! Naravno, ni Iv Bataj ni Francisko Veiga ne govore da je sadašnja proamerička ekipa na vlasti naručila ubistvo Đinđića, ali navode sve elemente koji čitaoca lako mogu navesti na takav zaključak. Isto bi tako bilo nepravedno i neopravdano optužiti ‘NIN’ da je namjerno htio uputiti čitaoce na ovakav trag. ‘NIN’ kao tjednik posjeduje visok stupanj slobode i intuicije unutar kojih su sve interpretacije moguće. Ali što bilo da bilo, napisi objavljeni u ‘NIN-u postavljaju nova pitanja u vezi pravih motiva i pravih naručioca Đinđićevog ubistva. ARTEL Geopolitika Pariz, 22. 6. 2003.

Emil VLAJKI

ПОУКЕ СЕДНИЦЕ CABETA БЕЗБЕДНОСТИ ПОВОДОМ РАСПРАВЕ О КОСОВУ Веоиа је добро што је седница посвећена ситуацији на Косову одржана на захтев Савета ми- нистара СЦГ. Обеспокојавајуће је, међутим, што Сједињене Америчке Државе и Велика Британија нису спремне да злочин у Гораждевцу третирају другачије до као изолован случај, нити су спремне да признају инертност и индолентност Унмика и Кфора. Само у том светлу треба тумачити тврдњу британског пред- ставника да се не сме допустити да "изоловани напа- ди поларизују Косово" и заокупљеност представника САД питањем утврђивања индивидуапне кривице за злочине у Гораждевцу. Дакле, управо оне земље који- ма власт у СЦГ и обема републикама што званично, што незванично, настоји максимално да прилагоди спољнополитичке активности показале су најмање разумевања за муке неалбанаца, пре свега Срба на Косову и Метохији и најмање спремности да признају да је реч о тероризму чији је циљ етничко чишћење територије. Албански терористи решени су да до краја спроведу процес етничког чишћења и у те сврхе максимално користе своје чврсте везе са организованим криминалом, убеђени да ће им то омогућити сецесију Косова. Демократска странка Србије истиче да је... Космет поприште терористичких акција. Државни функционери, органи република и СЦГ на томе морају непрестано да инсистирају. Први услов за то јесте да седнице парламената Србије и СЦГ буду заказане одмах, најдаље у року од неколико дана. У противном, албански сецесионисти ће то оклевање тумачити као доказ опасне тврдње која се одавно пласира из Приштине, али и из неких београдских кругова: Србе више суштински не интересује Косово... Срби на Косову и са Косова не могу више себи да приуште лук- суз непромишљених акција и двосмислених порука. Сваки је тренутак драгоцен и од сваког потеза скоро да зависи опстанак. • Из Саопштења ДСС Информативна служба 19,8.2003 Демократске странке Србије

Iskra 1. septembar 2003


Политички некоректно

ДОС: ГЛУПОСТ ПОД ЗАШТИТОМ ДРЖАВЕ без тендера. Ко живи у Сурчину, тврдећи да не зна где му је та кућа са базеном. Како могу на брифинзима владе сваког грађанина да прогласе кривим без суда, у медијима које уређују сваког противника да претворе у демона, да уводе смртну казну, да укидају адвокатуру, да држе утамничене док не добију оно што траже, да најављују будућа сензационална хапшења, крвожедне скандале и канибалске јавне обреде - а не смеју да кажу ко је и колико отео? Кад сви у ДОС-у ћуте, заслужују генерализацију. Онда, такви. Али, ако се сами не сви сте такви. Убијен премијер, ником одмакну од онаквих, ништа. Ви сте на броју. Покаже се да Беба, Јањушевић и Колесар, запослени зашто да им верујем на преко студентске задруге, владају реч да нису исти? Ако Србијом - ништа ником. Сем њима, нагласно не кажу како равно. Покаже се да Чеда јесте ишао крсташи против тамо где није смео - шта зна дете шта се не сме. Ником ништа. Такви да воде корупције неће да седе са Србију у Европу?! Они да реформишу онима који се боре за систем? Да уведу правду? Нормалност? веће учешће у корупцији, Коме бисте од њих поверили дете да им буде учитељ? Па што сте им онда зашто да им верујем на он дали државу и своје дете приде?

Сваки пристојан човек у Србији стиди се што живи под оваквом владом, осећа бес што живи под оваквим условима и осећа немоћ да било шта промени. ДОС, тај неважни нуспроизвод историје, тај мали злочин против природе, учинио је да се више не хранимо историјом, већ једемо своју децу; не крадемо од времена, већ уништавамо сопствене животе; не обмањујемо свет, већ лажемо себе! Несрећан је свако ко се данас родио као Србин. То нам је и дијагноза, и пророчанство и Добро, нису клетва. Створени у коњунктури имбецила, дефинисани само за борбу против слобизма, проневерили су наде понижених, изневерили сва обећања дата да се не одрже, своје су интересе прогласили националним и државним, угрозили су будућност потомака, затрли институције, показали патолошку свирепост према патњама грађана, доказали да се поштење и рад у Србији не исплате. Приватна група реч да нису отимача Србије вређа ову земљу, ниподаштава интелигенцију њених грађана и њихово сећање на жртве које су поднели да не буде овако како јесте. Злочин је страшан. Казна мора бити сразмерна.

исти?

ДОС и данас тражи партнере на противничкој страни, не би ли докрајчио оне који су на њиховој. Зато јесте непријатељ истине, нације, државе, Европе и будућности. Као бивша власт, и ови безочно праве реформску Србију са истом мафијом, истим тајкунима, истим медијима, истим партнерима. И њима је пинковски Митровић најбољи пријатељ. И њима је Шилерова пријатељска адреса. И њима је новац религија. Њима је Јањушевић - Шаиновић. Колесар - Иван Марковић. Беба шеф новог Јула. Они довршавају и легализују социјалну револуцију која је, у слобизму, направила елиту од убица и скотова. У досизму, елита се прави другачије: од скотова и убица. Претерујем? Није тачно? Ха! Добро, нису сви у ДОС-у такви. Али, ако се сами не одмакну од онаквих, зашто да им верујем на реч да нису исти? Ако гласно не кажу како крсташи против корупције неће да седе са онима који се боре за веће учешће у корупцији, зашто да им верујем на реч да нису исти? Шта су учинили да не буду исти? Кога су они истребили? Излучили. Одстранили. Па они знају ко је принудни управник пет стотина фирми у Србији! Ко је препаки- вао шећер. Ко има фирме, тврдећи да нема. Ко има станове, за које не зна. Коме паре летују на Сејшелима. Које сподобе сами зову „господин десет одсто". Ко је све међу њима променио стил живота. Ко је добио холестерол од масне приватизације. Ко живи на Дедињу, тврдећи да се то брдо не зове тако. Која се двојица туку за сваки тендер. Ко је продао „Политику"

Iskra 1. septembar 2003

Кад су такви на гомили, види се колико је природа сурова; ограничава интелигенцију, а глупост чини безграничном. Похлепу, такође. Ови јесу најбољи у категорији најгорих. Зато представљају доказ да демократија без моралних стандарда није могућа. Шта их у оваквој једначини више чини бесним? Страна реч демократија или архаични термин морал? Њихова је каријера истекла из неваљалства. Њихово богатство из криминала. Они убијају Демократску странку, они љуљају институције, они желе власт под условом да никад никоме не полаже рачуне. Онај којег су се једино бојали, не може им више ништа. Њих морате познавати, да вам се не допадну. На даљину, има добрих људи који су им веровали. Апатија таквих данас је дубоко емотивна реакција не зато што су их политички трговци обманули, већ што им више не верују. Они се стиде, уместо њих. Какво погибељно одсуство смисла за освету, љутњу и бес. Статистички, из оваквог ДОС-а и око њега, двојица ће, много пре рока, изблиза упознати Творца, емигрираће тројица, петорици ће судија одредити како ће организовати живот следећих година, шесторица остају у кућном карантину јер их грађани пљују по улици. Остатак постаје политичар. То је заслужено признање што ништа нису научили из оног октобра, ништа из доласка на власт, ништа из клептократског владања, ништа из атентата. Дешператно, безнадежно лоши ђаци. Као лоша опера; избодени ножем још у првом чину, хоће да певају до самог краја. Да заиста воле Србију, певали би на неком другом месту, у некој другој опери, неку другу арију. Дакле, шта је растурање ДОС-а у односу на његово оснивање? Морални параплегичари не само

5


Noam Čomski

CILJEVI I UTICAJ AMERIČKE PROPAGANDE SAD RATOVI I STRAH Ovaj intervju sa profesorom Noamom Čomskim, koji donosimo niže u našem slobodnom prevodu sa engleskog, obavio je David Barsamian, osnivač i direktor Alternativnog radia u SAD. Mi smo ga našli na Internetu pod originalnim naslovom „Kolateralni jezik", 24.7.2003. *

* *

Noam Čomski (Noam Chomsky) je profesor na Katedri lingvistike i filozofije na Masačuset institutu. Autor je mnogih knjiga - njegove poslednje su: Sila teror i sred- njeistočne iluzije, a knjiga o 11. septembru je međunarodni bestseler. Barsamian: Poslednjih godina su Pentagon a posle i mediji usvojili izraz „kolateralna šteta" da objasne uzgred- nu smrt civiia. To govori o upotrebi jezika u oblikovanju i stvaranju Ijudskog razumevanja događaja. Čomski: To je staro koliko i istorija. Nema mnogo zajedničkog sa jezikom. Jezik je sredstvo Ijudskog međuodnosa i komuniciranja, pa prirodno, i sredstvo komuniciranja idejne pozadine događaja. Ali važnije je da se ovde jezik upotrebljava u pokušaju da se oblikuju stavovi i mišljenja i postigne konformizam i poslušnost. Ne izne- nađuje da je ovo nastalo u demokratskijim društvima. Prvo organizovano ministarstvo propagande naz- vano Ministarstvo za informacije, bilo je u Britaniji za vreme Prvog svetskog rata. Zadatak mu je bio, kako sami kažu, da se kontroliše svest sveta. Ono što ih je naročito intereso- valo bila je svest Amerike, svest amerićkih intelektualaca. Mislili su da ako ubede američke intelektualce u plemenitost britanskog ratnog poduhvata, američki intelektualci bi mogli uspeti da nateraju u osnovi pacifistički raspoloženo stanovništvo Sjedinjenih Država, koje s pravom nije želo da bilo šta ima sa evropskim ratovima, u psihozu fanatizma i

Глупост... што хоће да нам исперу мозак, они желе да ra уштиркају. Да би се срушио Слоба, онда јесте била потребна снага истине и енергија народа. Да би се срушио слобизам, потребна је демократија. Зато ње нема и зато је овде неће бити. Слобизам је нашао нове моћне спонзоре, нове људождере који овај пут једу по кући, не разносећи - због страха и немоћи - пламен по Балкану. Њих неће однети ни револуција, ни улица. Срби више немају снаге за производњу историје. Однеће их презир, ћутња, неверица, глад, беда и очај превареног пука. А тада, никада више судбина људи неће зависити од храбрости, поштења, разума и нор- малности прве десеторице. Има ли Србија десет људи који ће показати да будућност није судбина већ избор? Сумњам! Али се надам! Ако их има, остали могу да буду какви јесу.

histerije, koja će ih odvesti da se priključe ratu. Britaniji je bila potrebna podrška SAD pa je britansko Ministarstvo informacija prvenstveno ciljalo na američko javno mnjenje i njegove lidere. Vilsonova administracija je reagovala stvaranjem prve državne propagandne agencije ovde nazvane Komitet javnog informisanja. Komitet je bio brilijantno uspešan, uglavnom sa liberalnim američkim intelektualcima, Ijudima iz kruga Johna Dewey, koju su stvarno bili ponosni na činjenicu da je prvi put u istoriji, prema njihovom shvatanju, stvoren ratni fanatizam, ne od strane vojnih lidera i političara, već od odgovornijih i ozbiljnijih članova društvene zajednice, naime razmišljenih intelektualaca. A oni i jesu organizovali propagandu koja je u toku od nekoliko meseci uspela da okrene relativno miroljubivo stanovništvo u zapenušene anti-nemačke fanatike koji su hteli da razore sve što je nemačko. Došlo se do situacije da Bostonski sin- fonijski orkestar nije mogao da svira Baha. Zemlja je bila u histeriji. Vilsonova propagandna agencija je imala Ijude kao Edvvard Bernays-a koji je postao guru PR industrije za javnu reklamu i VValter Lippmann-a, vodećeg javnog intelektualca u 20. veku i najpoštovanije ličnosti u medijima. Oni su se široko koristili svojim iskustvom. Ako pogledate njihovo pisanje 1920-ih godina, videćete da kažu: naučili smo iz ovoga (iskustva sa agencijom) da je moguće kon- trolisati javno mnjenje, ponašanje i mišljenja. Ovde je Lippmann rekao: „Možemo da proizvedemo saglasnost sredstvima propagande". A Bernays dodao: „Inteligentniji članovi društvene zajednice mogu da nateraju stanovništvo na sve što žele" pomoću onoga što je nazvao „inžinjerstvom saglasnosti". A to je „suština demokratije", rekao je. Ovo je takođe odvelo podizanju industrije za javne odnose (PR). Zanimljivo je pogledati na 1920-e godine kada je otpočela. Ovo je period Taylorism-a u industriji, kada su radnici trenirani da postanu roboti, kod kojih je svaki pokret kontrolisan. Stvorio je vrlo efikasnu industriju sa Ijudskim bićima pretvorenim u automate. Boljševici su time, takođe, bili vrlo impresionirani. Pokušali su da to imi- tiraju. U stvari, pokušano je to svuda u svetu. Ali su eksper- ti kontrole misli shvatili da je ne samo moguće imati kontrolu „па poslu" već isto tako i kontrolu „van posla". To je njihov izraz. Kontroliosati ih „van posla" stvaranjem filozofije beznađa i uzaludnosti, upućujući Ijude na površne stvari života, kao pomodarsku kupovinu i konsumaciju, a u osnovi - držeći ih podalje od nas, da nam ne smetaju. Pustimo Ijude koji treba da vode stvari to čine bez mešanja mase stanovništva, koja nema ništa da traži na javnoj sceni. Iz toga se razvila ogromna industrija koja se prostire od reklame do univerziteta, svi vrlo savesno posvećeni shvatanju da se stavovi, ponašanja i mišljenja moraju kon- trolisati, jer je inače narod isuviše opasan. Naročito je upečtaljivo da se ovo razvilo u demokratskijim društvima. Pokušali su ovo da kopiraju u Nemačkoj i boljševičkoj Rusiji, Južnoj Africi i drugde. Ali je

НИН, 2744, 31. јул, 2003. АЛЕКСАНДАР ТИЈАНИЋ <www.nin.co.yu>

6

Iskra 1. septembar 2003


to uvek ostao sasvim izrazito uglavnom američki model. Postoji dobar razlog tome. Ako kontrolišeš svet silom, nije tako važno šta on misli i oseća. Ali ako izgubiš sposobnost da kontolišeš narod silom, postoji veća potreba da kon- trolišeš njegovo ponašanja i mišljenja. Tako stižemo do današnjice. Ali danas javnost neće više da primi državne propagandne agencije, pa je i Reganova kancelarija javne diplomatije, proglašena neza- konitom, morala da nastupi okolišnim putem. Ono što je uzelo njihovo mesto bile su privatne tiranije, stvarno, siste- mi velikih korporacija, koji igraju ulogu kontrole mišljenja i ponašanja, ne dobijajući naređenja od vlade, mada prirod- no tesno povezani sa njom. To je naš savremeni sistem. Vrlo samosvestan. Ne morate mnogo da nagađate šta oni rade, jer su dovoljno Ijubazni da vam u svojim industrijskim publikacijama i akademskoj literaturi to kažu. Tako krenete, recimo, u 1930-e godine, možda jednom osnivaču velikog dela moderne političke nauke. liber- alni Vilsonijanac, Harold Lassvvell, napisao je 1933. članak naslovljen „Propaganda" u Enciklopediji društvenih nauka, obimno delo, u kome je bila poruka (a sve ovo je tačan citat): ,,Mi ne treba da podležemo demokratskom dogmatiz- mu da su Ijudi najbolji poznavaoci sopstvenih interesa." Oni to nisu - mi smo. I pošto su Ijudi suviše glupi i neznalice da shvate svoj najbolji interes, za njihovo sopstveno dobro - a pošto smo mi veliki humanisti - mi smo prinuđeni da ih mar- ginalizujemo i kontrolišemo. Najbolji način je propaganda. Nema ničeg negativnog u propagandi, rekao je. Onaje neu- tralna kao i ručka na pumpi. Možete da je upotrebite za dobro ili za zlo. A pošto smo mi plemeniti i divni Ijudi, mi ćemo je upotrebiti za dobro, da obezbedimo da glupe i igno- rantne mase ostanu marginalizovane i raz-dvojene od bilo kave mogućnosti odlučivanja. Lenjinska doktrina je skoro ista. Obe su vrlo bliske sličnosti. Nacisti su je takođe prihvatili. Ako čitate Mein Kampf, Hitler je bio vrlo impresioniran anglo-američkom propagandom. On je tvrdio, ne bez razloga, da je ona dobi- la Prvi svetski rat i zavetuje se da će u sledećoj rundi Nemačka biti takođe spremna i razviti svoj propagandni sis- tem modeliran prema ovom u demokratijama. Rusi su ga takođe probali, ali je bio isuviše sirov da bi bio uspešan. Južna Afrika ga je upotrebila. I drugi sve do današnjeg dana. Ali je on najizrazitiji u Sjedinjenim Državama jer je to najslobodnije i demokratskije društvo, pa je stoga i mnogo više potrebno da se kontrolišu postupci i mišljenja. Možete to čitati u Njujork Tajmsu. Oni su objavili zanimljiv članak o Carl Rove-u, mena džeru predsednika (Buša) u stvari njegovom instruktoru, čoveku koji ga uči šta da kaže i radi. Clanak opisuje šta Carl Rove sada radi. On nije bio direktno umešan u planiranje rata, ali nije bio ni sam Buš. Rat je bio u rukama drugih. Ali njegov cilj je da predsednika predstavi kao moćnog ratnog lidera sa okom na sledećim predsedničkim izborima, tako da republikanci mogu da proguraju svoj domaći program. I to je ono na šta se Rove koncentriše, tj. smanjenje taksa - oni kažu zbog ekonomije - a misle na smanjenje taksa za bogate i druge programe koje on nije hteo da pomene, koji su skrojeni da koriste vrlo malom sektoru vrlo bogatih i privilegovanih, a sa lošim posledicama za gro stanovništva. Ali mnogo značajni- je - što nije pomenuto u članku - jeste da se razori instituci- jalna osnova sistema socijalne pomoći; pokušaj da se eli- minišu stvari kao škole i Društveno osiguranje i sve drugo osnovano na ideji da Ijudi brinu jedan za drugoga. To je

Iskra 1. septembar 2003

grozna ideja koja se mora izgnati iz narodne svesti. Ideja da treba osećati simpatiju i solidarnost, da bi trebalo da brinete da li sakata udovica na drugoj strani grada ima šta da jede, to mora biti izbačeno iz svesti Ijudi. Sasvim je jasno da postoje ogromne razlike u odnosu na Irački rat između javnog mnenja SAD i ostaloga sveta. Da li to pripisujete propagandi? Ne može se postaviti pitanje o tome. Kampanja protiv Iraka počela je prošlog septembra. To je tako očigled- no raspravljano i u širokoj publicistici, kao napr. glavnog političkog analitičara UPI, Martin Sieff-a, koji je u svom dugom članku opisao kako je to učinjeno. U septembru, što je bio i početak srednje-izborne kampanje za Kongres, tada je počelo i bubnjanje doboša ratne propagande. Imala je dve konstantne teme. Velika laž je bila da Irak predstavlja neposrednu opasnost za bezbednost Sjedinjenih Država. Mi moramo da ih zaustavimo sada, jer će nas inače oni razoriti sutra. Druga velika laž je bila da Irak stoji iza masakra od 11. septembra. Niko to nije rekao otvoreno; bila je to vrsta inuenda. Pogledajete na ispitivanja javnog mnjenja. Ona verno pokazuju učinak propagande. Propaganda se širi putem medija. Oni je ne pripremaju, oni je samo šire. Možete je pripisati visokim vladinim činbenicima ili bilo kome drugome. Ali kampanja se vrlo brzo odrazila u ispiti- vanjima. Sa septembrom i posle njega oko 60 odsto popu- lacije je osciliralo oko verovanja da Irak predstavlja opas- nost za bezbednost Sjedinjenih Država. Sada već pola stanovništva, danas možda i više, veruje da je Irak bio pozadi 11. septembra i da su Iračani bili u napadačkim avionima i da planiraju nove napade. Niko drugi na svetu ne veruje u to; nema zemlje gde se Irak smatra pretnjom njenoj bezbednosti. Kuvejt i Iran, iako obe ranije napadnute od Iraka, ne smatraju Irak pretnjom njihovoj bezbednosti. Irak je najslabija država u tom delu sveta, jer je zahvaljujući sankcijama, koje su ubile stotine hiljada Ijudi i gde je verovatno oko dve trećine stanovništva na ivici gladovanja - zemlja sa najslabijom ekonomijom i najslabijom vojnom snagu u tom regionu. Troškovi njene ekonomije i njenih vojnih snaga su oko jedne trećine ovih Kuvejta, mada je njegovo stanovništvo deset puta manje od Iraka - i uveliko manji od ostalih zema- Ija regiona. Naravno, svako u regionu zna da tamo postoji i jedna supersila, SAD prekomorska vojna baza, Izrael, koji poseduje stotine nuklearnih oruđa i masivne oružane snage i potuno dominira svime. Ali samo u Sjedinjenim Državama postoji strah od bilo kojeg od ovih verovanja, Možete da pratite rast ovih verovanja sa uticajem propagande. Zanimljivo je da su Sjedinjene Države podložne tome. Postoji pozadina toga, kulturna pozadina, koja je interesantna. Ali kakvi god razlozi da postoje, Sjedinjene Države se pokazuju vrlo uplašenom zemljom uporedno govoreći. Ovde se plaši gotovo svega: zločina, stranaca, skoro svega pod suncem. Mogu da se diskutuju i ispituju razlozi, ali pozadina je tu. Šta nas čini podložnim uticaju propagande? To je dobro pitanje. Ja ne kažem više osetljiva na propagandu; zemlja je više osetljiva na strah. To je uplašena zemlja. Razloge za to, savim iskreno, ne razumem, ali oni su tu i idu daleko u američku istoriju. Verovatno ima veze sa osvajanjem kontinenta, kada su

7


Ciljevi... morali da unište urođeničko stanovništvo; ropstvo, gde ste morali da kontrolišete (ropsko) stanovništvo koje je smatra- no opasnim, jer nikad niste znali kada će da se okrenu pro- tiv vas. Može da bude i refleksija ogromnog obezeđenja. Bezbednost Sjedinjenih Država je iznad svakog drugoga. Sjedinjene Države kontrolišu ovu hemisferu, kontrolišu oba okeana, kontrolišu suprotne strane oba okeana, nikad nisu bile ugrožene. SAD su zadnji put ugrožene u ratu 1812. godine. Od tada one samo osvajaju druge. To je nekako razvilo osećaj da će neko da se digne i nasrne na nas. I tako zemlja postaje vrlo uplašena. Postoji razlog zašto je Carl Rove najvažnija ličnost u (Bušovoj) administraciji. On je ekspert za odnose sa javnošću (PR) zadužen za stvaranje imidža. Tako možete da progurate domaći program (republikanaca), ostvarite međunarodne političke ciljeve plašeći narod i stvarajući uti- sak da će moćni lider da vas spase od neposrednog i pretećeg razaranja. Njujork Tajms stvarno tako kaže, jer je vrlo teško to sakriti. To mu je kao neka druga priroda. Hteo bih da prokomentarišete jednu od novih leksičkih konstrukcija „usađeni novinari". I to je vrlo zanimljivo. Interesantno je da su novinari spremni da to usvoje. Nijedan pošteni novinar ili novinarka ne bi hteo da sebe opiše „usađenim". Reći „ја sam usađen novinar" je kao da kaže „ја sam vladin propagandista". Ali i to je usvojeno. I pomaže da usadi shvatanje da sve što mi radimo je ispravno i pravedno, pa stoga ako ste usađeni u neku američku vojnu jedinicu vi ste i objektivni. Ustvari ista stvar se pokazala u Peter Arnett slučaju. Peter Arnett je iskusan i poštovan novinar sa mnogim pozitivnim rezultati- ma. On je ovde omrznut baš zbog toga. Iz istih razloga zbog kojih je i Robert Fisk omrznut. Fisk je Britanac, a Arnett poreklom sa Novog Zelanda. Fisk je daleko najiskusniji i najpoštovaniji sred- njeistočni novinar. Tamo je bio vrlo dugo vremena, pokazao se odličan, poznaje taj region, sjajan je reporter. A ovde je prezren. Retko vidite jednu njegovu reč. Ako je pomenut to je da ga ospore. Razlog je da je suviše neza- visan. Ne želi da bude usađeni novinar. Peter Arnett je osuđen zato što je dao intervju na iračkoj televiziji. Da li je iko osuđen zato što daje intervju na SAD televiziji? Ne, jer to je divno. Napad na Avganistan u oktobru 2001. porodio je dva od ovih zanimljivih novih izraza i Vi ste ih komentarisali. Jedan je bio Operacija „istrajna sloboda" i drugi „nezakoniti ratnik". U istini novina u medunarodnom pravu. To je novina u posleratnom periodu. Posle Drugog svetskog rata dat je relativno novi okvir međunarodnom pravu, uključujući i Ženevsku konvenciju, koji ne dozvoljava- ju shvatanje neprijateljskog borca u smislu koji ste pomenuli. Možete da imate ratnog zarobljenika, ali ne pos- toji nikakva nova kategorija. U stvari pomenuti izraz je stara kategorija, iz pre Drugog svetskog rata, kada ste praktično mogli sve da imate. Ali po Ženevskoj konvenciji, koja je ustanovljena da formalno kriminalizuje nacističke zločine, to je promenjeno. Tako su ratni zarobljenici dobili poseban status. Bušova administracija, uz saradnju medija i sudova, vratila se u period pre Drugog svetskog rata - kada nije pos- tojao ozbiljan okvir međunarodnog prava u odnosu na

8

zločine protiv čovečnosti i ratne zločine - i objavila ne samo da će da vodi agresivne ratove, već da će da klasificira Ijude koje bombarduje i zarobljava u nekavu novu kategoriju koja nema nikakva prava. A i to su prekoračili. Bušova administracija je uzela pravo da ovamo trasportuje Ijude, uključujućl američke građane, da ih vremenski neograničeno zatvara bez pristupa njihovih porodica i advokata i da ih tako drži bez optužbe dok predsednik ne odluči da je rat protiv terora - ili kako već želi to da nazove - završen. To je zaista nečuveno. A u neku ruku je usvojeno i od sudova. I u stvari, oni idu dalje i od onoga što nekad zovu Patriotski zakon br. 2, koji još nije ra- tifikovan. Zakon je u Ministarstvu pravde, ali je njegova sadržina „procurela". I sada imamo dva članka o njemu pro- fesora prava i drugih u štampi. Zakon zapanjuje. Traže pravo da oduzmu državljanstvo, osnovno pravo, ako državni tužilac zaključi - ne moraju da imaju nikakve dokaze - dakle samo zaključi, da je neka osoba na neki način umešana u postupke koje škode Sjedinjenim Državama. Morate da se vratite u totalitarne države da nađete nešto slično. Neprijateljski borac je jedan primer. Tretman ovih Ijudi - ono što se radi u Gvantanamo bazi na Kubi je gruba povreda najosnovnijih principa međunarodnog humanitarnog prava posle Drugog svetskog rata, tj. od kada su ovi zločini formalno kriminalizovani kao posledice nacističkih postupaka. Šta mislite o izjavi britanskog premijera Toni Blera citiranoj u „Nightline"-u, 31. marta: „Ovo nije invazija". Toni Bler je dobar propagandni agent Sjedinjenih Država: On je rečit, rečenice mu imaju smisla, očigledno svet voli kako on izgleda. On sledi stav koji je Britanija samosvesno zauzela posle Drugog svetskog rata. Za vreme Drugog svetskog rata Britanija je shvatila - posedu- jemo puno dokumenata o tome - što je bilo očigledno; Britanija je bila dominantna svetska sila i to neće biti posle rata - SAD će to biti. Britanija je morala da izabere: da li će biti samo još neka druga zemlja - ili će postati, kao što su sami rekli, mlađi partner Sjedinjenih Država? Ona je usvo- jila ulogu mlađeg partnera. I to je bila od tada. Britanija je bila maltretirana više puta na vrlo nedostojan način, a oni miruju i trpe i kažu: „Uredu, bićemo mlađi partneri. Daćemo tome što se zove (vojna) koalicija naše vekovno iskustvo brutalizacije i ubijanja drugih naroda. Mi smo dobri u tome." To je britanska uloga. To je sramno. Često se kod Vaših predavanja postavlja pitanje „Šta bi trebalo ja da radim?". To čujete od američkih slušalaca. U pravu ste, od američkih slušalaca. U Trećem svetu to nikad ne čujete. Zašto ne? Jer kad odete u Tursku ili Kolumbiju ili Brazil ili negde drugde, ne pitaju vas, „Šta bi ja trebalo da radim?". Oni vam kažu šta već rade. Samo u vrlo privilegovanim kul- turama Ijudi vas pitaju „Šta bi ja trebalo da radim?". Sve su nam opcije otvorene. Nemamo probleme sa kojima se suočavaju intelektualci u Turskoj ili kampezini u Brazilu ili bilo šta drugo slično tome. Mi možemo sve da radimo. Ali svet ovde je treniran da veruje: mi moramo da imamo nešto da radimo što će biti lako i što ćemo vrlo brzo da svršimo, a onda ćemo da se vratimo našim svakodnevnim životima.

Iskra 1. septembar 2003


КО ФИНАНСИРА И КАКО ДЕЛУЈУ НЕВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ Џејмс Лајон, директор канцеларије у Београду Међународне кризне групе (International Crises Group- ICG) постао je последњих дана личност о којој се можда највише говори. За њега смо сазнали тек недавно, када му је ускраћен, а након интервенција споља, ипак продужен даљи боравак у нашој земљи. Тада смо сазнали да је написао неки извештај о стању у нашој земљи који није повољан за владајућу гарнитуру због чега се она јако потресла и желела да га протера, али није успела.

Ali tako ne ide. Treba da radite nešto čemu ćete se posveti- ti, predati i raditi tako dan za danom. Tačno znati šta je to: to je vaspitni program, to je organizovanje, to je aktivizam. To je način da se stvari menjaju. A vi želite nešto kao magičan ključ, što bi vam omogućilo da se sutra vratite i gledate televiziju? Nema čarobnog ključa. Vi ste bili aktivan i rani disident u 1960-im protiv SAD intervencije u Indokini. Sad imate perspektivu kako je bilo onda i šta se dešava sada. Opišite kako se razvijao otpor u Sjedinjenim Državama. Postoji jedan drugi članak u Njujork Tajmsu koji opisuje kako su profesori aktivisti protiv rata, a studenti nisu. Ne kako je ranije bilo, kada su studenti bili protivratni aktivisti. Reporterka govori o stanju oko 1970. - i istina je - sa 1970-om studenti su bili aktivni anti-ratni protestari. Ali to je bilo posle osmogodišnjeg rata SAD protiv Južnog Vijetnama, koji se do tada raširio na celu Indokinu, koji je praktično uništavo čitava naselja. U prvim godinama rata - objavljeno je 1962. - avioni SAD bombarduju Južni Vijetnam, upotreba napalma odobrena, hemijski rat za uništavanje hrane i useva, programi da se milioni Ijudi na- teraju u „strateška sela", u stvari koncentracione logore. I sve to javno. Ali nema protesta. Nemoguće da nađeš nekoga da o tome razgovaraš. Godinama, čak i u liberalnim gradovima kao Bostonu, nemoguće je bilo imati javni miting protiv rata jer bi ga razbili studenti uz podršku medija. Bilo bi potrebno imati stotine policajaca oko govornika sličnih meni, da bi izbegli sa mitinga neozleđeni. Protesti su došli posle godina i godina rata. Do tada je stotine hiljada Ijudi bilo ubijeno, veći deo Vijetnma razoren. Tada su počeli protesti. Ali sve je to izbrisano iz istorije, jer govori suviše mnogo istine. Zahtevalo je godine i godine teškog rada mnogih Ijudi, uglavnom mladih, koji su najzad uspeli da stvore pokret protesta. Sada smo daleko iza toga. Ali reporterka Njujork Tajms ne može to da razume. Siguran sam da je reporterka vrlo poštena. Reporterka govori tačno ono što smatram da je naučena - da je postojao ogro- man protivratni pokret, jer stvarna istorija treba da se izbriše iz svesti Ijudi. Ne smete da naučite da posvećen, predan rad može da ostvari znatne promene u svesti i razumeva- nju Ijudi. To je vrlo opasna misao da je narod bude svestan.

Iskra 1. septembar 2003

Неупућенима je сигурно остало нејасно зашто би се једна влада толико потресала око извештаја неке невладине организације. Направљена је мала драма око овог случаја, која још траје, али је ствар у суштини комична. Делује као да влада једне суверене земље зазире, и то дебело, од шкработина неког међународног мастиљара, и то још из неке невладине организације, којих данас има безброј. Ствар је још чуднија када се зна који све проблеми, пре свега егзистенцијални а потом и многи други, муче нашу напаћену земљу, па се поставља логично питање откуд такав значај једном странцу и његовим оценама стања у нашој земљи, који није ни председник државе, ни владе, ни ОУН-а, ни ОЕБС-а, ни НАТО-а, нити некакав финансијски магнат, већ обичан чиновник једне невладине организације чије је седиште у далеким САД. Међутим, тај значај, или боље речено страх од последица његовог извештаја, иако свакако преувеличан, није и безразложан.

Селективан приступ И летимичним испитивањем садржаја рада групе види се да се очито бави одређеним темама и регионима, врло селективно и фокусирајући се управо на оне који су истовремено и предмет инртересовања влада њихових земаља, а пре свега САД и НАТО. Једна од тачака њиховог интересовања је и наша земља. Овде се поставља и једно суштинско питање: да ли је то групација која својим радом и активностима утиче на владе својих земаља да промене политику, или напротив, она, на миг влада и олигархија које је подржавају, покреће активности на дестабилизацији одређене земље, региона или личности са циљем да отвори простор да се у насталу ситуацију укључе, тобож са племенитим циљевима и мотивима, и државни органи појединих земаља које све ово оркестрирају. Ту дилему не можемо отклонити из простог разлога што је спрега влада и многих невладиних организација, политичка, интересна, персонална, финансијска и организациона, иако скривена, тако јака да, у ствари, оне заједно представљају једну функционалну целину која ради синхронизовано, уз медије под својом контролом, на остваривању зајед- ничких циљева. Имали смо прилике да на нашој кожи осетимо њихово деловање и његове последице и отуда је страх оправдан.

„Притисак”јавности Како функционише систем притисака невладиних организација? Богате олигархије Запада

преко

9


Ко финансира ... спроводе своје геополитичке замисли врло једно- ставним методом. У последњих неколико десетина година, а нарочито у последњој деценији, те структуре САД и Запада су намножиле у својим земљама, али и по целом свету, разне међународне институције, често са националним огранцима, у највећем броју под фир- мом невладиних организација, фондација, асоцијација, института, форума и томе слично. Захваљујући чињеници да их оне финансирају, оне им постављају и кадрове. Те институције представљају , с једне стране, обавештајну мрежу, делимично и у сопственим земља- ма, а нарочито у страним, ослањајући се у доброј мери на локалне кадрове, при чему им статус невладиних организација обезбеђује легалнан боравак и рад. Друга функција, она о којој је овде првенствено реч је да покрећу одређена питања у сопственој и светској јавности и јавном мњењу фокусиране земље, на соп- ствену иницијативу (читај у договору са својим налого- давцима) или на „иницијативу” својих ментора, на начин који одговара њиховим потребама. Најчешће се то изражава у виду напада, кри- тика, афера и оптужби на рачун одређених личности, влада, држава, народа или било кога и чега што им засмета да остваре своје глобалне планове. Наравно, те активности одмах добијају максималан простор у режимским медијима у сопственој земљи и земљама савезника и у „независним” медијима у другим земља- ма (онима које они финансирају) што им даје про- пулзивност и напокон значај и веродостојност. То све ствара утисак страшног проблема који, опет, захтева, интервенцију влада тих земаља. Колико ли смо пута чули од званичника САД да се „под притиском” јавности „нешто мора учинити”, а тај притисак ствара- ју првенствено невладине организације и медији под њиховом контролом Обично је то завршавало санкцијама или бомбардовањем, при чему су се те акције покушавале легализовати кроз ОУН, а ако то није било могуће извођене су и без сагласности овог највишег међуна- родног тела. Међу невладиним организацијама ICG и није најзначајнија. Наведимо само неке познатије и значајније од ње или у њеној равни. Ко није чуо за Билдерберг групу, Трилатералну комисију, Сорош Фондацију, Фондацију Фридрих Еберт из Немачке, Карнеги фондацију из САД, Краљевски институт за стратешке студије из Лондона и многе друге. На регионалном плану наведимо, на пример, асоцијацију Алпе-Адриа, Вишеградску групу и многе друге широм света. На нашем националном плану мало је оних који нису чули за Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић, Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко, Центар за културну деконтаминацију Борке Павичевић итд. Имена као Соња Лихт, Војин Димитријевић, Биљана Вучо су свима позната. Да и не говоримо о Групи 17 плус. Сви су они у функцији интереса оних који их финасирају. При томе треба знати да ти начини финасирања нису увек исти. често су то индиректни канали, преко некаквих других међународних институција типа - за развој медија, демократије и сл. Наравно, у државама под њиховом контролом, западне олигархије трошкове финанси- рања својих продужених руку, невладиних органи-

10

зација, теже да пребаце на локалне изворе, пре свега на буџет марионетских влада. Уштеде и за тако моћне групе, нису за одбацивање, а може лаковерне да завара да помисле да те организације раде за добро своје земље. Наравно, истине ради, има организација и институција овог типа које су заиста оно за шта се издају и што би и остале требале бити. Али то је права реткост, а најбољи показатељ да ли су праве је њихов конто у банци. Такве институције нико не подржава нити финансира. Има организација које нису у глобалној мрежи САД И НАТО земаља, а нису ни независне. Њих држе националне олигархије или владе у интересу своје политике или националних и државних интереса. То је покушај одбране од опасности која прети од глобалних невладиних мрежа и седме силе, али једна летва не може зауставити проваљену брану. Једини спас од ове модерне пошасти је разумевање њихових правих послова и циљева и ускраћивање подршке и простора њиховом раду јер је он, најчешће, у функцији глобалне политике великих сила данашњице. А она је крајње агресивна, мили- таристичка, опресивна и хегемонистичка и усмерена на дестабилизацију малих држава и појединих региона, поништавање националних интереса малих и средњих земаља, разједињавање њихових националних снага и стварање унутрашњих сукоба, поништавање њиховог националног и културног идентитета са циљем њиховог потпуног подређивања својим интересима и потребама. Најбољи доказ тога је деловање највећег броја ових невладиних организација на нашем простору. Раде Дробац

АРТЕЛ, 23.7.2003.

Више од месечно

двадесет

самоубистава

Према подацима Независног удружења пензионера Србије више од 150.000 пензионера у Србији и даље не може да купи најпотребније лекове... Од половине просечне пензије коју најстарији добију на сваких петнаест дана, пензионери који редовно плаћају комуналне рачуне једва могу да преживе пет или шест дана. Број самоубистава међу пензионерима није незанемарљив. Према подацима овог удружења више од двадесет пензионера у ужој Србији месечно изврши самоубиство због беде, глади или тешких болести. У НСПС наглашавају да им се за помоћ обраћа много више пензионера од када су затворене народне кухиње. - Пензионери од нас траже намирнице, лекове, гардеробу, све што би им помогло да преживе, па чак и да им омогућимо бесплатан оброк уколико можемо, а ми за то немамо могућности. Донација је веома мало, а кад стигну, оне се веома брзо разделе пре свега најугроженијим пензионерима, објашњавају у НСПС-у. (Глас јавности, 5.8.3.)

Iskra 1. septembar 2003


Riječki „Novi List" o godišnjici „Oluje"

GDJE SU DANAS »NAŠI SRBI«? Malo »iskošen« pogled na Dan domovinske zahvalnosti Prošle sam zime putovao krajevima smještenim istočno od hrvatskoga raja: dakle, našim ne više bliskim Istokom. Novi Sad, Beograd. Gotovo da sam u iskušenju pisati putopis. Kod Matoša zvalo bi se to još - »Naši Ijudi i krajevi«. Sada, tko bi znao. Nekoć bili su to prostori baroknih, protuturskih ratova, koji su, u nesreći, ujedinili »ceo prostor«. Elem, kao hrvatska inačica Marka Pola, putujem egzotičnim predjelima, te izvješćujem o Zemlji Prezbiter Ivana koja »da je negdje u Aziji«, a Marko Polo ionako je Korčulanin...

je u fazi nirvane, te se predaje pjesništvu. Sirotinja koja je iz rata izašla obogaljena i osiromašena, a kojoj su obećane brda i doline (»...čim protjeramo Srbe...«) ovime nije osobito ushićena, a sam Dan pobjede celebriraju političari iz u pravilu drugog ešalona. lako nijedno od ratnih pitanja i ciljeva, osobito pak pitanje o njegovom stvarnom uzroku, o njegovoj dogovornoj prirodi, nije riješeno, na djelu je nova epizoda potiskivanja kao korisnog zaborava, koja uvelike podsjeća na potiskivanje trauma iz Drugog svjetskog rata. Koliko smo samo puta na ovom mjestu ponovili: To je izvrstan način da se rat ponovno zazove i izazove!

Vaš putopisac stavlja dakle u ovo svoje izvješće iz dalekih zemalja sljedeće: U Beogradu putnik namjernik vidjet će prave pravcate slumove, kakvi se valjda mogu naći U Beogradu ciljevi odabrani selektivno jedino u Sovvetu ili u Južnoj Americi. Bijeda oklapa se No tko ovo uistinu želi čuti? doslovno svime što joj vjetar donosi: limovi, panelploče, kartonska ambalaža, krpe, te pokušava preživjeti ukopana u U Beogradu pak vidjet ćeš rat vrlo prezentnim, tom smeću. Prijatelji mi kažu da su to Romi Aškalije, posebvozeći se elegantnim »gazelama«, iz nekih drugih vremeno (egipatsko?) stablo naroda čerge, u novije doba protjena, te dobro osvijetljenim raskršćima punim reklamnih rano s Kosova od strane Albanaca. Zna se dogoditi da bijepanoa uglavnom engleskih poruka. Oni se uopće ne razda osobito uporno proganja samu bijedu, i to okrutnošću i likuju od jumbo-plakata koji rese prilaze hrvatskim gradovizadrtošću koji mogu izgledati zagonetni, ali nisu ništa manje ma. U onome što nam pokušava prodati, da ne kažem, podprezentni zato što su valiti nam, Zapad se teško objašnjivi. BeoVeć bi se moglo govoriti o nesposobnosti države, režima i prema djelićima razbigradski slumovi nesretnaroda da sami sebe slave, kojoj smo totalnoj nes- posobnosti jene zemlje ponaša nih Aškalija vjerojatno svjedočili u prigodama emocionalno već totalno ispražnjenih cjelovito, dakle, losu samo dno dna. I oni bivših socijalističkih proslava. Teško bi u desetl- jeće dugoj gično. Što je cjelina su posljedica nedavnih povijesti Tudmanove vlasti bilo pronaći neki događaj uz koji bi se usitnjenija, to će faratova, ne doduše proemocije mogle bolje svezati, gdje bi bolje prionule i bolje rasle. Ali mozna globalizacija biti tuturskih, i nimalo prigoda boljih od »Oluje« ipak bi se našlo. Zamašite vojne brža i efikasnija. Pobaroknih, ali ipak ratooperacije, pa i takve koje sliče rat- nim pohodima, vole si vlaštenoj manjini ona va. I nesretni Aškalije nadijevati imena prirodnih pojava, oso- bito lukavih i agresivnih je blagodat, većini broje se u oko dva milizvjeradi, ali one u stvari nikad nema- ju »čistoću« i kazna za glupost juna protjeranih, dakle, kojom se predala svo»elementarnost« svojih uzora. u slavnu bilancu orkanjim nacionalističkim skih, tajfunskih, olujnih poglavicama. Aškalije pobjeda u »dobivenim ratovima«. ovamo, Aškalije onamo (no bolje da su tamo), tržište je jedno i jedinstveno. Kod nas se bijeda bolje skriva Rat ćeš u Beogradu vidjeti prezentnim u još dva vida, (Goran Granić u Kninu na Dan pobjede i domovinske od kojih nas se drugi itekako tiče. zahvalnosti: »Generali dobili su rat.« Hrvatski branitelji tek su u drugom redu, kako je i red u vojnoj for- maciji.) U Beogradu uglavnom su ostavljene ruševine koje je Slumova kakve putnik namjernik može skobiti u Beogradu, kod nas na Zapadu, nema. Da li iz tradicijskih obzira i pridržaja, kod nas se bijeda bolje skriva, dublje ukopava, kao da samu sebe sklanja s očiju svijeta. Osim u erupcijama nezadovoljstva kad bijeda pokušava dobiti javni status i glas, rat u našim većim gradovima zamiče u prostor sjećanja. Tuđmanovo »vojno plemstvo« i oni koji su u ratu stvarno nešto propatili, to su dva svijeta. Možda otud teškoće s Danom domovinske zahvalnosti? Možda se time može objasniti činjenicu da se jedna »udžbenički uzorna blistava vojna pobjeda«, kojoj je dodijeljen dan pamćenja i slave, sve to više promeće u noćnu moru? Jedan tipični predstavnik nove vojne »aristokracije«, nakon što je neko vrijeme puštao neobične dimne signale gradu i svijetu, sada

Iskra 1. septembar 2003

ostavio bombardman Zapadnog saveza. Sa svake uzvi- sine putnik namjernik može vidjeti kako su ciljevi odabrani selektivno, simbolički, da se, prema tome, nije išlo za stvarnim razaranjem grada, kao što su to naprotiv učinili Nijemci 1941. Išlo se na simboličko kažnjavanje Miloševićeve klike, što je, ako se apstrahiraju neke »greške« (kinesko veleposlanstvo), uglavnom i provede- no... Američki zombiji koji su ispaljivali svoje rakete na Beograd igrali su nešto poput kompjutorske igre. Njihov je rat stopostotno postmoderan i virtualan, pa se za njih pita- nje stvarne štete (naprimjer u Ijudskim životima) na njihovim ciljevima-simbolima uopće ne postavlja. Tako je bilo i u Iraku. Većina Srbiju nije nikad vidjela No stvaran ili simbolički da je njihov pravi smisao,

11


Gdje su ... beogradske su ruine i dalje tu, baš kao i kuće u pozadina- ma hrvatskih ratišta. Između ostaloga, i kuće srušene »Olujom«. Meni se jako usjekao u pamćenje onaj prizor kada je Vrhovnik na vrhu Kninske tvrđave (a to je za nj u tom trenutku bio vrh svijeta i vrhunac karijere, vrhunarovno ispunjenje njegova naučenog hrvatstva, kruna svih njego- vih ambicija - on se u tom trenutku osjetio zadnjim odv- jetkom »narodnih vladara«!) Ijubio barjak u »oku oluje«. Upravo su to dani na koje podsjeća, koje slavi, Dan pobjede i domovinske zahvalnosti, upravo se o toj pobjedi, koja »da je dobijena«, i radi. Na Gailbrathovim traktorima, u »fićima« i »jugićima«, na biciklima, pješke, u mitraljiranim kolonama, ili pak onim, što je možda još i gore, zasutima cvijećem, izb- jeglo je, gotovo u jedan dan, dvijestotine tisuća žitelja, »etnički hrvatskih Srba«, čije je pretke u ove krajeve naselila austrijska vojna uprava, s planom, koji je izašao uspješan, da stabilizira vojnu granicu naspram osmanlijske sile, i to u vidu »sanitarnog koridora«... Većina tih »etnički naših Srba«, iako je bila favorizirani objekt velikosrpske, imperijalne manipulacije, nije Srbije nikad vidjela.

Čovjeka se veže za riječ, bika za roge! I eto ti prizora za Otona Ivekovića: Hrvatski vladar, u Tomislavovu gradu, raduje se, skoro djetinjasto, što se njegov puk rapidno smanjuje, što mu narod curi na sve strane, kroz sanitarne i druge koridore, mitraljiran, gađan iz aviona, zasipan cvijećem i čokoladnim bombonama... Kako god bilo, samo da nestane - »iz hrvatskog etničkog prosto- ra«, što je i dogovoreno, kako je uostalom uvježbavano, kako je perfektuirano, na papirima, kako je skicirano na sal- vetama s mrljama od vina (koje imamo smatrati prefiguraci- jama krvavih mrlja), kako je izrečeno u šaputavim dogo- varanjima emisara i poklisara, napokon, kako je dogo- voreno i oči u oči (s »balkanskim krvnikom«): čovjeka se veže za riječ, bika za roge! Eto, to je glavni »smisao« jedne »velike, historijske, udžbeničke vojne pobjede«. S vre- menom, na danje je svjetlo stalo izlaziti sve to više detalja »dogovornog rata«, kakav je bio i logičan, nakon »dogo- vorne ekonomije« - konačno, »Ijudi smo, dogovorit ćemo se, nagodit ćemo se i pogoditi«. Emisari, poklisari, pa i sami iscrtani ubrusi javili su se ovdje za riječ, mozaik bivao je iz godine u godinu sve potpuniji, dokumenti o strašnom bešćašću koji je imao smiriti potpuno umjetno izazvanu, dakle i potpuno nepotrebnu nesreću ovoga prostora, koje su »kolateralni efekti«, dakle opća pljačka i otimačina, bili u stvari glavni motivi i pokretači.

noj nesposobnosti svjedočili u prigodama emocionalno već totalno ispražnjenih bivših socijalističkih proslava. Teško bi u desetljeće dugoj povijesti Tuđmanove vlasti bilo pronaći neki događaj uz koji bi se emocije mogle bolje svezati, gdje bi bolje prionule i bolje rasle. Ali prigoda boljih od »Oluje« ipak bi se našlo. Zamašite vojne operacije, pa i takve koji sliče ratnih pohodima, vole si nadijevati imena prirodnih pojava, osobito lukavih i agresivnih zvjeradi, ali one u stvari nikad nemaju »čistoću« i »elementarnost« svojih uzora. Mnogo bi bolje bilo, domovinskom zahvalnošću, slaviti pro- Ijeće, rast i napredovanje sjetve, ili pak kakvog boga kiše, kako mi pada na pamet dok ispisujem ove retke na jednom žednom otoku.

Naši »rasni čistači« raduju se Da, ali što je s onih dvijestotine tisuća izbjeglih na Gailbrathovim traktorima? Ja znam gdje su oni danas. Oni su »kolonizirali« ogromna područja oko Novog Sada i Beograda koji upravo prosperiraju nevjerojatnom dinamikom. Posve suprotno od nesretnih Aškalija, oni su u današnjoj Srbiji element radi- nosti, obrta, ako hoćete, i kapitalizma. Na nekoliko kvadrat- nih kilometara ovdje možete riješiti doslovno sve, od popravka automobila, do alu-stolarije. Sve to florira, vrijed- ni Krajišnici vrte janjce (koji odmjenjuju kulturu prasadi), ovdje žive i rade »etnički hrvatski Srbi«. Naravno, odbjegao je najvitalniji element koji sada ovdje pušta svoje novo kor- jenje. Naši »rasni čistači« raduju se što je to tamo, a ne ovdje, ali ja vam tvrdim da je Hrvatska, »genijalnim Tuđmanovim strateškim planovima«, inače prilično u slijedu Pavelićevih fantazmi, strahovito izgubila. Pa tko može i hoće, neka se onda raduje, neka se zahvali domovini što je tako uspješno samu sebe opustošila, i to na sam dan koji komemorira ove događaje. Komemorira, da što drugo. Osjećaji su to koje bude odsutni, tako temeljito odsutni da su već i pokojni: »etnički naši Srbi«.

Slobodan Snajder

MILUTIN PROPADOVIC „ТНЕ APPALUNG STORY OF EURO-AMERICAN MEDDLING IN YUGOSLAVIA" (Užasna priča o evropsko-američkom vršljanju u Jugoslaviji) Knjiga na engleskom je dokumentovana iz raznih izvora sa namerom da prikaže pozadinske manipu- lacije i laži u razbijanju bivše Jugoslavije. Knjiga je u mekom povezu i ima 376 stranica. Cena knjige je $ 12 (SAD dolara) ili odgovarajući iznos u drugoj valuti i može se dobiti na sledećim adresama:

Zadatak »drugog ešalona« političara S godinama rasla je i nelagoda koja se stala širiti vrhovima vlasti, ali i u narodu i državi. Otud je praznik ostavljen u radno-protokolarni zadatak »drugom ešalonu« političara koji ga »odrađuje« rutinskim prisustvima i go- vorima. Pravog entuzijazma nigdje ni za lijek, sumnji, dvojbi sve je više, pa i dokaza koji mjesta za sumnje i dvojbe više i ne ostavljaju. Već bi se moglo govoriti o nesposobnosti države, režima i naroda da sami sebe slave, kojoj smo total-

12

Andra Mandić

Mirko Čečavac 8

1625 S. Clover Knoll Pl.

Bairstovv Cres.

NEW BERLIN, Wl 53151-1622

REXDALE, ONT.

U. S. A.

M9W 4T4 CANADA

Iskra 1. septembar 2003


DIKTATOR BOSNE PADDY ASHDOWN U OGLEDALU BRITANSKE ŠTAMPE Mi smo i ranije pisali o ovoj temi, o teroru nad bosanskim Srbima od strane Gaulajtera ili „Visokog predstavnika” ('Međunarodne zajednice’) ili smokvinog lista koji pokriva američku agresiju. Ovog puta donosimo šta pišu dva ugledna britanska lista o gornjoj temi. Liberalni list Guardian od 5. jula 2003. i britanski nedeljni časopis „The Economist”, koji ima međunarodnu reputaciju. Da počnem sa napisom iz Guardian-a, iz pera Ian Тгеупох-а od 5. jula 2003. što donosim u slobodnom prevodu sa engleskog. „Ašdaun upravlja Bosnom kao kolonijom“. Padi Ašdaun ima čudnovate pojmove o demokratskoj politici i njegovoj primeni mera za funkcionisanje demokratije u zemlji koja se oporavlja od rata. Ovo je po mišljenju jedne studije na temu izgrađivanje jedne nove nacije na Balkanu. U zajedljivo oštroj kritici, posle sedam godina zapadnjačkih mera da pretvore Bosnu posle rata 1992 - 1995. u liberalnodemokratsku zemlju, ova studija izdvaja Ašdauna, bivšeg britanskog liberalno-demokrtaskog lidera i optužuje ga da je svojim upravljanjem pretvorio Bosnu u evropsku koloniju, primenjujući metode i lekcije britanskog upravljanja Indijom u 19. stoleću. Izveštaj od 15 stranica (koji prethodi studiji), izašao je iz štampe 12. jula, pisali su ga uvaženi stručnjaci o balkan- skim stvarima Instituta evropske stabilnosti. Prvi koraci su preduzeti u Sarajevu i Berlinu, a posle će doći opširnija studi- ja o održavanju mira i 'nacije' u Bosni. U izveštaju se kaže da neograničena vlast koja je data lordu Ašdaunu kao ‘Visokom predstavniku’ da upravlja Bosnom, „upravo čini slabijom tu državu, obeshrabruje lokalnu samupravu i poli- tičku inicijativu, a ovim merama on učvršćuje kulturu zavis- nosti od međunarodnih faktora”. Nije moguće stvoriti stabilnu demokratiju ovakvim autoritativnim metodama, kaže Gerald Knaus. U „sistemu sadašnjeg upravljanja postoji kardinalna greška”. Priznavajući da su greške činjene goidinama od strane međunarodnih upravljača Bosnom, Julian Braithwaite, branio je u ime Ašdauna njegov rad i'postignu- ća’. (Koja postignuća smemo li upitati?). ,,‘Bosnia’ nije evrop- ska kolonija” kako se provokativno kaže u tom isveštaju. Ova tvrdnja je polemična, ali predstoji važna debata po ovoj stvari, što će biti doprinos rasčišćavanju pojmova. Greška je (na prvom mestu) u međunarodnom stvaranju ‘Bosnie’, a to je prvi zapadnjački eksperimenat u stvaranju i izgradnji jedne nove nacije posle hladnog rata. Ovo pokazuje kako ne treba raditi u Avganistanu i Iraku, naglašavaju autori pomenutog izveštaja. Gospodin Knaus je dodao da nije toliko greška u Ašdaunovom upravljanju od maja meseca do dans, koliko greška u stvaranju same institucije „Visokog predstavni- ka”. A ova institucija je stvorena posle Dejtona (gde bosanski Srbi nisu bili predstavljeni po diktatu američkog agresora, primedba - SV ) da upravlja Bosnom posle novembra 1995. Međutim, on takođe kaže: da raniji britanski političar, Ašdaun, daleko više upotrebljava svoje neograničene prerogative kao dobročini despot, više nego što su to činili njegovi prethodni- ci. Lord Ašdaun je nametao 14 ukaza (ličnih, naravno), prosečno 4 svakog meseca u poređenju sa samo četiri takva ukaza u toku 1999. g. A Ašdaunov predstavnik je tvrdio da

Iskra 1. septembar 2003

je nametao samo 11 ukaza. Glavna kritika režima u Bosni je da mu ne postoji nikakvo ograničenje, niti mere za ublažava- nje diktatorskih ukaza Ašdauna. On, nikom nije odgovoran - lokalno niti međunarodno. „Visoki predstavnik”, Padi Ašdaun, ima prerorogative da otpušta predsednike republika, predsed- nike vlada, predsednike opština, bez da bilo kome odgovara ili podnosi izveštaje. On takođe ima pravo veta na kandidate za ministarske položaje bez ikakvog objašnjenja i obaveštava- nja javnosti. On nikom ne odgovara. (Pravi despot ili Gaulajter nacističkog tipa, primedba - SV). Dalje, ‘Visoki predstavnik’ raspolaže sa pravom da otpusti i postavi sudije po ličnom nahođenju. On takođe ima pravo da silom nameće svoje zakone i da stvara nove institu- cije. On sve ovo radi bez ikakve brige, koliko to košta bosanske poreske obveznike. ‘Visoki predstavnik’ nije odgo- voran ni jednoj izabranoj instituciji, kaže se u izveštaju, (Nema sumnje da bi Staljin i Hitler zavideli „Visokom pred- stavniku”, primedba - SV). Zvaničnici lorda Ašdauna pri- znaju da njegova neograničena vlast ubija politički razvoj Bosne, ali ispitivanje javnog mišljenja, koju je vodila njegova kancelarija, pokazalo je da on uživa široku potporu neogra- ničene vlasti i da na taj način forsira reforme. Naročito je pole- mičan slučaj upotrebe diktatorske sile u odnosu na reforme sudstva. Posle velike čistke u sudstvu i tužilaštvu prošle godine, on je pokušao da stvori ukazima depolitizirano, neprikosnoveno i kompetentno sudstvo. G. Braithwaite (port parol) rekao je da su bosanski političari suviše podmitljivi i koruptivni da im se poveri ovlašćenje da oni sami stvari poprave. Ovo nije izuzetak, jer u svakoj zemlji istočne Evrope postoji isti problem. Lord Ašdaun interveniše kad god mu se prohte u ru- tinskim ekonomskim stvarima kao i političkim cele Bosne. Najveći gorući problem koji je Bosni zaveštala „Međunarod- na zajednica” (čitaj kolonijalna politika Amerike, primedba - SV) 1995. godine nije još rešen, a taj zadatak se odnosi - posle sedam godina od zaveštanja - na hapšenje i izručenje Radovana Karadžića i Ratka Mladića, srpske političke i vojne vođe, koje traži Haški tribunal (tačnije reći Linč tribunal američkog imperijalizma, primedba - SV). Karadžić i Mladić su optuženi za genocid, (dok su oni koji su razbucali Jugoslaviju i srtvorili sedam feuda - nevini). Drugi napis iz uglednog britanskog časopisa Economist Napis je izasao 26 jula o.g. o istoj temi. Zbog opširnosti tog napisa donosimo ga ovde u formi prikaza. Naslov glasi: „Upravljanje Bosnom”. Sok-naslov je sitnim slovima, mnogo krupnijim je podnaslov: „Potkralj (Vice Roy) upravlja dobro. Ne, svi se ne slažu da je upravljanje dobro." Ovde se radi o izveštaju „Think-tank-а” (trusta mozgova) u odnosu na Bosnu i Hercegovinu u ime „Evropske stabilnos- ti”. Izveštaj počinje sa čuđenjem, da je posle više od sedam godina od sklepanog (i, donekle, polu-prevare, primedba - SV) Dejtonskog mira, Bosna, koju je krojila i prekrajala Amerika, jedva da je prohodala. (A za pravo čudo i jeste, jer „Dodo” nikad ne prohoda, primedba - SV). Konstatuje se da Bosna još visi o vratu Dejtonskih vračara. Po diktatu ‘tvorbe’, čedo koje

13


Diktator Bosne ... je oficijelno stvoreno zove se „Bosnia”, a njeno nehemogeno stanovništvo ima da se zove „Bosniaks” (Bošnjaci). A ovo podseća na dane pred zalazak Dvojne monarhije. Evropska inicijativa za stabilnost (EIS) Njen nalaz je dosta opširan; donosimo ga u izvodu: Prva je konstatacija daje Padi Ašdaun svemoćni apsolutistički diktator. Druga konstatacija je da je Ašdaun od Bosne napravio svoj protektorat ili pašaluk, kao što je radila Velika Britanija u 19. veku u upravljanju Indijom. Protivu samovolje samodršca Ašdauna nema apelacije, niti žalbe, a kamo li prigovora. Naravno činovnici despota samodršca odbacuju sve prigovore njihovom gospodaru kao preterane. Uporedenje sa Indijom, smatraju oni neodrživim. Mere koje su prethodnici despota upražnjavali, bile su jedine moguće mere u borbi protivu korupcije, a to i on čini. Nažalost, časnici EIS ništa nam ne kažu od kuda korupcija i ko je nju posejao u Bosni. Ne, oni neće to reći, jer su oni rušitelji Jugoslavije i oci „Bosnie”, tj. ‘međunorodna zajednica’ - sejači nasilja, mržnje, laži i korup- cije svake vrste. Ovde bi se mogla prizvati ona narodna: „Како seješ tako ćeš i žnjeti’! Vaistinu, ovo se i događa. Direktor EIS, Gerald Knaus, Austrijanac, tvrdi da je pored svih nevolja, jedna od najvećih „Image”, tj. ugled ili lik jedne krpljevine koju je američki siledžija sklepao. Protiv ovoga se borio Cyrus Vans, UNO delegat na početku muke sa Bosnom. Vans je opominjao: „Bosna niti je država niti naci- ja”. Ovako gledaju mnogi sa strane, a takođe i broj onih unutra. Bosna je koruptivno mesto, gde kriminal cveta, a ovo izvire iz komplikovane mašinerije bosanske vlade. Drugi teški problem je potpuno zakržljala privreda. Nezaposlenost iznosi oko 40%. Pored ovog postoje i problemi pripadnosti i osećanje pojeđinca: „ко je i šta je”. Izgleda nasilno forsira- nje „Bošnjaštva” izneverilo je izumitelja-nasilnika. Ovaj problem se nije ispoljavao u Jugoslaviji, kao što se ispoljava u sklepanoj ‘Bosniji’ gospodara Padi Ašdauna. Funkcija i ugled štampe Veliki deo liberalne štampe u Sarajevu u početku je pomagao diktatorsku vlast „Visokog predstavnika”. Međutim sada se stvar izmenila i smatra se da bi bilo bolje da izabrani ljudi vode i uzmu prerogative iz ruku diktatora. Naročito poslove privrede. Ovo se naročito ističe u izveštaju EIS. Neodgovornim privrednim poslovanjem od početka ove godine do jula, budžet je prevaziđen za više od jedne četvrtine. Reakcija diktatora Ašdauna U izveštaju EIS se kaže da je on „vrlo ljutito reago- vao”. Prvo, on odbacuje ‘nevredno’ upoređenje sa Velikom Britanijom iz vremena kolonijalizma 19. veka. Tvrdi da je veliki deo od 17 milijardi novca bio ukraden, a efikasnost istrage i hvatanje lopova i privođenje sudu ovde ramlje. Dalje, sve više sredstava i mogućnosti prelaze u privatne ruke, a da li će ovo povoljno uticati na stanivništvo, ostaje da se vidi. Većina Bosanaca ima loše mišljenje o svojim liderima. Više vole da sa njima stranci upravljaju. (Jakako, takve države stvara današnji „humani” inkvizitor naših dana, primedba pisca ovih redova).

Staniša Vlahović

Писмо оснивача читаоцима „Гласа јавности” Наставићу са издавањем листа

Прошло је пет и по година од појаве првог броја „Гласа јавности”. Преживели смо ратно стање и бомбардовање, прогон, терор и отимачину у ЈУЛОВОМ режиму у трајању од преко 700 дана, борећи се против ЈУЛОВОГ тоталитарног режима, жељно очекујући његов пад, који се догодио 5. октобра 2000. године. Победом демократских снага очекивали смо бољитак или барем правду и праведност. Доживели смо нови прогон, принуде и уцене, да не кажем терор новог владајућег режима, који нам ништа отето није вратио већ је наставио са перфидни- јим методама прогона, уцена, принуде, да не кажем терора. У сам прогон укључили су се поједини дис- трибутери штампаних гласила у Србији ометањем про- даје и гушењем тиража, неплаћањем и свим видовима економског исцрпљивања листа „Глас јавности”. Све опструкције, деструкције и саботаже свесрдно су под- стрекавали и помагали „јастребови” владајуће коали- ције, стварањем разних проблема тамо где не би тре- бало да их буде, полазећи од чињенице да су сви проблеми стварани и долазили изван редакције. Ради правилног информисања читаоци би требало да знају да сам 16. јануара 2002. године физички нападнут испред своје куће. До данас случај није решен, иако је идентификован један од четворице нападача. Поново сам нападнут 14. априла ове године на кућном прагу, од исте мрачне силе. Случај није про- цесуиран пошто је нападач радник МУП-а. Када је почео са изласком дневни лист „КУРИР”, моји проблеми се драматично увећавају, тако да ми је 6. јула ове године подметнут експлозив под аутомобил. МУП до данас не даје никакве инфор- мације. У међувремену, пословна банка је наплатила са наших рачуна све недоспеле обавезе, а правдали су се у банци како су били принуђени да тако ураде. На саслушању у градском СУП-у провео сам цео дан 17. јула, где сам на крају одведен на полиграф - детектор лажи, заједно са директором и главним и одговорним уредником Славољубом Качаревићем, а по пријави да смо нас двојица фалсификовали некакве потписе и печате код издавања средстава гаранције плаћања. Тих дана нам улазе у контролу све врсте полиције - инспекције које постоје у држави Србији, по налогу врха власти Србије. Сва ова принуда, изнуда и терор наставља се провалом у наш магацин 8. августа ове године, уз над- зор и асистенцију полиције која је добила налог „одоз- го”, што ће рећи од врха власти, да заштите провал- нике и нанесу директну економско-финансијску штету мени и фирми. Сва ова дешавања су директно и индиректно повезана са актуелним догађањем у редакцији, пошто је крајњи циљ креатора и актера овог прогона нес- танак „Гласа јавности” са медијског простора Србије. Обавештавам читаоце да ћу учинити све што је у мојој моћи, као власника, да одржим лист „Глас јавности” у свему онакав какав је био увек, на страни читалаца, а због чега је и прогањан. ГЛАС ЈАВНОСТИ 16-17. август 2003

14

Радисав Родић Власник „Гласа јавности”

Iskra 1. septembar 2003


Писмо из Чешке

СРАМОТЕ ОВИХ ДАНА Срамота је непријатно осећање које имате, кад сте свесни, кад знате, да сте учинили нешто лоше, прљаво, нешто шта доводи до забуне, до непријатнос- ти, што је против закона, итд. Тај непријатан осећај имате и кад то учине ваши познаници, људи око вас уопште, разни државници, или чак целе државе. Али осећај срамоте се појављује и кад ништа не учините, да би спречили неку неправду, неко зло. А нажалост, данас тих срамота оба типа има препуно, комотно би напуниле целу дебелу књигу. И вероватно никад не би та књига била завршена, пошто се срамота шири као права епидемија по свету. Најтужније је кад се схвати, да најстрашније срамоте спремају они којима смо некад (можда као наивчине) веровали; да то чине они најмоћнији и да велика већина не може ама баш ништа против тога да предузме. Али, ипак има разних могућности: треба се стално бунити, лармати, писати, говорити, не дати мира тим гадовима који су извор разних међународних срамота, не дати им, према сво- јим могућностима, да мирно дишу.

требало би се бунити на свим странама и против прљавих оптужби против Радована Караџића и још неких других руководилаца Републике Српске. Нико не спомиње Караџићеве наредбе, да се осујете крими- нални поступци против несрпског становништва у БиХ, нико не спомиње десетине хиљада Хрвата, који су бежали пред босанско-муслиманском војском код Травника, Завидовића, Коњица, да су били спашени босанско-српском војском, по наредби генерала Младића... Сада треба свету стално показивати и доказивати, на каквим је све подвалама био основан Хашки трибунал, треба се сетити ту и не баш лепе улоге професора Де Пауловог универзитета из Чикага, муслимана из Египта, Шарифа Басијунија, који је у току припреме свога врло обимног досијеа о кршењу људ- ских права и разних женевских конвенција у рату (грађанскоетничко-верском) у некадашњој Југосла- вији, некако скоро „заборавио” да укључи у свој извештај добро документисане српске жалбе, оптужбе, иако су му биле доручене три пута, трећи пут чак дипломатском поштом.

Агресори у Ираку се већ помало гуше у својим сопственим лажима и срамотама. Зар није страшно кад се показало, да је ларма око основног разлога агресије против Ирака, његово тобожно поседовање оружја за масовно уништење, била пука лаж, као и Блерова супер-лаж, да Ирак може да активира (и употреби) разна страшна оружја у року од 45 минута. Тужно је да су ту дезинформацију прогутали (или су хтели да прогутају) и руководиоци САД, чија војска се није устручавала да употреби против непријатеља и међународно забрањени напалм, истина под другим именом МК-77, као и убиствене касетне бомбе (ове и против цивила).

Иако нико није био без кривица у том сукобу, врло је гадно да се „некако” забораве злочини почињени против једне стране, да се објави углавном само оно, шта је јављала друга стране, овде мусли- манска и хрватска, и то без покушаја да се укључи и преко потребна документација. У многим случајевима је извештај био на нивоу: рекла казала. Исто се тако треба сетити поштеног холандског професора државног права из Лајдена, Фрица Капсховена (Fric Kalshoven) који је био први председник комисија стручњака ОУН за злочине у БиХ и који је ову функци- ју напустио кад је видео сву прљаву политичку поза- дину Хашког трибунала. Познате су његаове речи у вези са фантастичним измишљотинама, ширеним са Запада (српски логори за силовање, српски логори за ликвидацију, итд.): „Људи причају о стравичним догађајима, пошто им је неко рекао, да о томе тако причају из пропагандистичких разлога, или зато, што сви причају о стравичним догађајима”. Професор Калсховен је хтео чињенице, доказе, не пропаганду. Други холандски професор међународног права Тео ван Бовен из Утрехта је изразио своју бојазан, да ће Хашки трибунал постати продуженом руком америчких интереса, што се и испунило.

Дрскост владе САД је достигла врхунац срамоте, када је затражила од владе Србије, да им изда јунака који је у недавној прошлости спасао десе- тине хиљада Срба од покоља, сличних онима које починише усташе и њихови муслимански савезници у Другом светском рату, у Крајини, у Босни и Херцеговини. Да изда српског генерала Ратка Младића оној срамоти западног судства, оном кен- гурском суду, тако званом Међународном трибуналу за ратне злочине у некадашњој Југославији у Хагу, иначе неће добити тамо неких пишљивих 98 милиона америчких долара од оних који су учинили штету у 1999. години у Југославији, у току НАТО агресије, према скромним западним проценама, од 30 до 50 милијарди америчких долара, не рачунајући оне хиљаде осакаћених и мртвих, недогледне последице страшних санкција, као и фрустрацију и демора- лизацију народа. А Бог зна у шта би ти „племенити дародавци” натерали послушну влади у Београду да потроши те паре. Можда, да отплати њима, даро- давцима, неке дугове, или да плати разне камате, или да дебело плати њиховим стручњацима, да планирају обнову земље коју су тако рећи уништили, према сво- јим скроз себичним потребама, да од ње направе даљу банана републику на Балкану. Али ту се показује и наша срамота. Мало бра- нимо нашег јуначког генерапа, мало се бунимо - да

Iskra 1. septembar 2003

Поступци Запада у његовој илегалној твореви- ни у Хашком трибуналу много личе на срамне судске поступке Стањинових чистки придесетих година, где се а priori знало, ко је крив. Јадни Тухачевски није имао шансе да се одбрани. Ни наш бивши режим се није колебао да обеси скроз недужну докторку Миладу Хоракову, тобоже ради велеиздаје. Доцније је била посмртно рехабилитована. Ко ће да рехабилитује неправично осуђене Србе, који су морали бити осуђени, пошто је то захтевао Запад, да народ оцрни, погази, да уз помоћ плаћених слугу демонизују његове вође. Ако је неко био стварно крив, нека је осуђен, али ко да верује тим америчким чиновницима у Хашком трибуналу, који су вратили у својим поступцима стара времена, када се говорило: кадија ме тужи, кадија ме суди. Треба стално подсећати народ, ко плаћа тај

15


Писмо из Чешке хашки монструм; да су то увелико САД, међународна финансијска ајкула Сорош, Саудијска Арабија и њима слични. Арогантна г-ђа Олбрајт је у своје време радо понављала свету, ко плаћа Хашки трибунал. Његову добру карактеристику је дао познати енглески но- винар Џон Лафланд (John Laughland, The Times, 17. juna 1999.): „То je трибунал ниткова, ca унапред договореним поступцима... Овај Трибунал у ствари крши све норме исправног (судског) поступка”. Као главни тужиоци Трибунала у Хагу су се ређали све гори од горега, све пристраснији и једно- странији. Почело је то са Ричардом Голдстоном, како је скроз незаконски дао ухапсити у Сарајеву генерала Ђукића и пуковника Крсмановића и на крају је био при- моран после више недеља да их пусти на слободу. Генерал Ђукић је неколико дана после тога умро од рака - последње своје дане је провео у хашкој тамни- ци, без добољне лекарске неге. Прокураторка Луиза Арбор (Louise Arbour) је као доказ банкротства запад- ног судства увела појам ТАЈНИХ ОПТУЖБИ (Sealed Indictments), повезаних са тајним налозима за хап- шење. Приликом посете Сарајева у јесен 1997. сигурно се упознала са покољима Срба на Казанима, испод Требевића, на почетку грађанско-етничко-верског рата у БиХ. Писао је о томе сарајевски часопис ДАНИ (7. новембра 1997.). И ништа није предузела. Као награду за своје срамне поступке, за своју једностра- ност, гђа Арбор је, после одласка из Хага, постала у Канади члан Врховног суда Канаде. Канадски председник владе Жан Кретијен (Jean Chretien), који је Канаду довео у друштво НАТО терориста у току агре- сије против Југославије, није заборавио на свога послушног судију. Али ваљда најгори од три главна тужиоца је била и још увек јесте гђа Карла дел Понте. Ни она ни гђа Арбор нису оптужиле НАТО за агресију против Југославије, ни оне за масакре, планиране уз сагласнот Фрање Туђмана, Алије Изетбеговића, Ејупа Ганића итд. (како би смеле). Госпођа дел Понте је за генерала Норца одговорног за најгоре масакре Срба у Хрватској, рекла, да је он изван интереса Трибунала у Хагу. Иако је та дама ванредно активна у питању наводног масакра цивила (Хрвата) код Вуковара, сасвим је заборавила на покоље Срба од стране ЗЕНГЕ у Боровом Насељу, код Вуковара, на стратишту у Даљу и уопште ништа не говори о Томиславу Мерчепу, који је своју крваву каријеру отпочео у источној Славонији, код Вуковара, у Пакрачкој Пољани, код Госпића (1991.), и као командант зло- гласне јединце за ликвидацију „Јесење кише”, чија делатност није била везана само са убиствима Срба и њиховим „етничким чишћењима”, него и са пљачком имовине убијених. А ликвидирала је и Хрвате, који се нису слагали са поступцима против Срба. Пише о томе, уосталом и бивши хрватски милиционер Миро Бајрамовић у храбром Ферал Трибуну у септембру 1997. (текст исповести је донео и The New York Times, 5. септембра 1997.). У једном ипак треба похвалити гђу дел Понте. Коначно је стигао у тамницу Хашког трибунала озлоглашени командант Сребренице, који је стотине српских породица у источкој Босни у црно завио, Насер Орић, који је тако успешно од Срба очистио преко сто српских села источне Босне. Ко је само ових неколико година штитио Орића? Да ли су амерички чиновници Хашког трибунала на крају краје- ва ипак проучили књигу Миливоја Иванишевића „Кроника нашег гробља" (1994), са потресним подаци- ма о страдању српског народа у Братунцу, Миличима,

16

Парастос поводом страдања Срба у „Олуји”

У цркви Светог Марка у Београду јуче је, поводом осам година од страдања Срба у акцији „Олуја”, служен парастос свим погинулим Крајишким Србима у рату у Хрватској од 1991. до 1995. године. Од позваних званичника државне заједнице Србије и Црне Горе и дипломатских представника нико није присуствовао. Служећи парастос, протојереј ставрофор Михајло Арнаут (који је из Книна) позвао је на праштање и разборитост, али и да се не забораве колоне трагичара из Крајине - трактора, аутомобила, пешака, са децом и старцима, од којих многи нису стигли до спаса - мајке Србије. У хрватској акцији „Олуја”, када је нападнута заштићена зона Крајина (северна Далмација, Лика, Кордун и Банија), убијено је, према евиденцији Документационоинформационог центра „Веритас”, 1960 људи, од чега 1205 цивила, међу којима 522 жене и 12 деце. Око 200.000 људи је протерано. Од 1500 заробљених српских војника, њих 20 се и даље налазе у хрватским затворима, осуђени за ратни злочин. Око 3200 старих и немоћних, који нису хтјели да напусте огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле, а Крајина је опустошена, опљачкана, а и цркве и кул- турни српски антифашистички споменици порушени и запаљени. „Веритас” наводи да је агресија извршена 4. августа уз одобрење и подршку НАТО, у садејству са снагама Хрватског већа обране и Армије БиХ. (Срна, 5.8.3)

Скеланима, Сребреници - у којој „ни једно српско ухо није остало”. Како је могуће да судије трибунала у Хагу (на пример Клог Жорда - Clauda Jorda) у своје махом измишљене податке о броју поубијаних нијед- ном речју не спомињу погинуле војнике у оштрим бор- бама око Сребренице - погинуло је у ту око 1200 Срба и преко 2000 босанско-муслиманских војника. Пишући ове редове пуне срамоте за оне који нас уче, како треба да изгледа „њихова” демократија, и за њихове слуге свугде у свету, осећа и аутор срамо- ту, што не може ту све да напише. Да покаже у какву су срамоту увалили Запад људи као Клинтон, Олбрајт, Блер, Кук, Шарпинг, Фишер, Кинкел и криминалац из Мастрихта ХансДитрих Геншер, ратни криминалци Хавијер Солана, Џорџ Робертсон, генерал Весли Кларк (па и он је рекао да ће Србе „убомбардовати” у камено доба), Кушнер, Ешдаун, неки људи из Ватикана итд., итд. Али, боримо се и против сопствене срамоте! Острава, 8.8.2003.

Проф. Др Рајко ДОЛЕЧЕК, DSc.

Белешка о писцу: Професор др Долечек је син оца Чеха и мајке Српкиње. Једно време живео је у Југославији. Писац је документоване књиге „Оптужујем" о разбијању Југославије од стране Запада. Редован је читалац и повремени сарадник Искре.

Iskra 1. septembar 2003


Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (82)

KORACI U NOĆI MARKA PIVCA

Dragojla Popović (1912-1998) bila je jedna od najviđenijih predratnih članica Zbora. Rodom iz Prijedora, lekarka po zanimanju, poznavala je odlično marksizam i komunizam i učestvovala u borbi protiv njih. Zajedno sa hiIjadama sunarodnika iz Bosne provela je Drugi svetski rat u Srbiji. Bila je upravnica ženskog internata Zavoda za pri- nudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci od početka do kraja (septembar 1942 - septembar 1944). To je dalo komunistima dobar izgovor da je optuže za ratne zločine i da je likvidiraju, znajući vrlo dobro da u njoj imaju jednog od svojih najljućih i najspremnijih protivnika. Srećom, u tome nisu uspeli. Izbegavši zajedno sa ostalim dobrovoljcima u Italiju, potom u Nemačku, bila je uhapšena i provela duže vreme u pritvoru, čekajući da Maklinova komisija završi ispitivanje, ali je najzad puštena na slobodu. Po doseljenju u Ameriku 1949. radila je kao lekar. Pošto je njen prvi muž, upravnik Zavoda, nastradao sa četnicima po raspuštanju Zavoda, Dragojla se preudala za Marka Pivca u Milvokiju 1966. Doživela je duboku starost i umrla 1998., do kraja slavljena i cenjena, naročito od ženskih članova Zbora. Marko Pivac je napisao i sastavio izvrsnu knjigu o Dragojli, Koraci u noći, uglavnom o njenoj borbi, kao i osta- lih drugova traženih od komunista, da izbegnu ekstradiciju Titu, što bi bila sigurna smrt. U tome su nju i ostale poma- gali drugovi, prijatelji i dobronamerni, uticajni Ijudi iz Engleske i Amerike. Zato je to glavna tema u ovoj knjizi, mada ima i drugih paralelnih tema, potkrepljenih mnogim citatima iz verodostojnih izvora, tako da knjiga služi i kao odličan izvor za utvrđivanje činjenica o ovom periodu naše istorije. Među paralelnim temama, manje ili više obrađenim, nalaze se događaji na Balkanu u Drugom svet- skom ratu, naročito držanje partizana; 27. mart 1941; pogi- beljnost ustanka pod pretnjom istrebljenja srpskog naroda ili, u najmanju ruku, njegovog svođenja na minimalu; britan- sko podržavanje Tita od marta 1943; nerazumevanje prirode građanskog rata od strane pojedinih odgovornih bri- tanskih pojedinaca, uključujući Čerčila, pokazano tokom ispitivanja antikomunista posle rata; o samom Titu i komu- nističkom režimu; Titov pokušaj saradnje sa Nemcima u proleće 1943.; kolaboracija Britanaca sa nemačkim okupa- torom na Kanalskim Ostrvima (ove dve poslednje teme su opširno i temeljito obrađene); predaja pukova i ostalih nacionalista maja 1945.; i, najopširnije, hrabra borba za spasavanje Dragojle i “ipsilonaca”. Daleko bi nas odvelo da o svakoj od tih tema, interesantnih svaka za sebe, podrob- no pišemo. Zato se ograničavamo na prirodu i rad u Zavodu u Smederevskoj Palanci, jer to pruža najbolju sliku o Dragojli i njenoj aktivnosti pod nemačkom okupacijom i služi komunistima kao najbolji “dokaz njenog ratnog zločinstva”. U knjizi su, između ostalog, navedena u celosti četiri važna dokumenta: Dragojlin memorandum Maklinovoj Komisiji u Munster-Lageru 29. juna 1947 (68-73); memo- randum bivšeg člana komunističke partije i vaspitanika Zavoda Miodraga Uče Đorđevića 12. novembra 1947 (75- 80); Dragojlin referat iz Paderborna britanskim vlastima 30. novembra 1947 (161-69); i njen memorandum IRO

Iskra 1. septembar 2003

(International Refugee Organization) 26. februara 1949 (28498). Zavod je osnovan u septembru 1942. Po Dragojlinom kazivanju, “Osnivanje Zavoda bila je originalna ideja Dimitrija Ljotića, inpirisana prvenstveno potrebom spašavanja mladih života od strijeljanja u njemačkim odmazdama, i potom potrebom suzbijanja komunizma u uslovima građanskog rata. Tome je slijedila i potreba nas- tavka školovanja te omladine ili učenja zanata, kao i mogućnost političkog obrazovanja kroz antimaterijalistički pogled na svijet, ukazivanje na pogrešnost puta koji su izabrali i na uzaludnost žrtve koju su bili spremni podnijeti. To je iziskivalo upoznavanje političke doktrine sa kojom se je zanosila ta omladina odana marksističkom idealu prem- da u velikoj većini slabo ili nimalo upućena u historijski i dijalektički - materijalizam kao i kritiku te doktrine sa opšteg hrišćanskog pogleda na svijet... Ja mislim da Ljotić nije htio da da zboraški karakter ovom poduhvatu, da je imenova- njem Milovana (Popovića) prećutno apelovao na podršku van zboraških krugova i da je time pokazao da neće biti upuštanja u promociju Zbora.”(4) Za dve godine kroz Zavod je prošlo oko 1100 mladih Ijudi, obično u starosti od 15 do 25 godina, od toga preko 400 devojaka i žena, mahom zarobljenih partizana i uhapšenih skojevaca, koji su slati u logor smrti na Banjici za odmazdu posle ubijanja nemačkih vojnika. Zatvorenici koji su poslati u Zavod bili su spaseni sigurne smrti. “Zavod je primao više pitomaca nego što je bilo predviđeno, jer su sami pitomci rado prista- jali da se stesne samo da što veći broj bude spašen iz konc- logora.”(161) Rok boravka u Zavodu bio je od šest meseci, za lakše slučajeve, do tri godine za nepopravljive. Zavod je pripadao Ministarstvu prosvete srpske, a ne nemačke vlade. Nije bio kaznena već vaspitna ustanova i okupator nije imao nikakve nadležnosti nad njim. Isto govori i sam autor: “...Zavod nije prevaspitavao nego vaspitavao omla- dinu, i Nijemci nisu uopšte slali u Zavod zarobljene parti- zane... U Zavod su dolazili mladići poslati od srpskih vlasti ili na molbu roditelja. Nijemci nisu u nju slali svoje zarobljenike, jer je to bila izuzetno srpska unutrašnja stvar, koju su teškom mukom dugim natezanjem jedva dozvolili - a s kojom nisu imali veze ni učešća u životu i radu.”(198) Zavod je dakle bio čisto rodoljubiva ustanova, što se vidi i iz zavodske pesme, koju je komponovao Uča Đorđević: “Naše su ruke za velika dela, Za radost i sreću zemlje nam drage, Za život i slavu Srbije drage!”(146) Komunistički režim i propaganda stalno su napadali Zavod kao deo koncentracionog logora na Banjici. Dragojla navodi u svom prvom memorandumu komunističke optužbe: “Pored mučenja glađu, batinjanja, ubijanja, zatvaranja, osporavanja slobode misli, naturanja fašističkog pogleda na svet, ‘zloglasni gestapovci’ ispo- Ijavali su nad nezaštićenom naprednom omladinom svoj razulareni sadizam primenjivanjem i svih drugih vrsta fizičke i psihičke torture.”(68) Nijedna od ovih optužbi nije istinita. Vaspitanici nikada nisu bili tučeni, osim povremenih “packi” po dlanovima neposlušnih, što je bilo uobičajeno u svakoj školi. Nikada nijedan vaspitanik nije bio ubijen. Kako

17


Revizionizam ... su vaspitanici morali da proučavaju osnovne komunističke spise, da o njima diskutuju i slobodno izražavaju svoja mišljenja, Zavod je u ono vreme bio jedno od najslobodnijih mesta skoro u celoj Evropi. Nijedno fašističko ili nacističko delo nije čitano ni diskutovano. Hrana u Zavodu bila je jed- naka hrani ostalog stanovništva Srbije, u nečemu čak i bolja jer su pitomci sami obrađivali zemlju oko Zavoda. Nikada nije naturan nikakav fašistički pogled na svet, a najmanje pogledi Zbora. Dragojla takođe navodi da je bio mali broj pokušaja bekstva, a među njima bilo je i takvih koji su se sami vraćali u Zavod. Pitomci su išli u šetnje i na izlete, u pozorište i bioskop u Palanci, i tome slično, praćeni jednim stražarem. U samom Zavodu bila je veoma aktivna pozorišna grupa, a često su gostovali i poznati glumci i pevači, horovi, šahovski majstori i socijalni radnici. Sportske aktivnosti su bile veoma razvijene, naročito nogomet, u čemu su pitomci igrali i protiv gostujućih timova. Sve unutrašnje poslove u Zavodu obavljali su sami pitomci.(162) Njima je dozvoljavano kratko odsustvo kod svojih kuća. Inače, u Zavodu je postojala gimnazija, trgo- vačka akademija, učiteljska škola i gotovo sve zanatske radionice. Za one koji nisu bili đaci bilo je obavezno da nauče jedan zanat. Najzad, neki omladinci su dovođeni u Zavod na molbu njihovih roditelja, kako bi ih spasli od Banjice i smrti.(70-71) Do sličnih zaključaka došao je najzad i glavni islednik na saslušanju, Stephen Clissold: “lako ne može biti sumnje da je Popravilište radilo sa blagoslovom Nedićeve kvislinške vlade, drugi dokazni materijal sugerira da nije bilo zlokobna i ugnjetačka ustano- va opisana u jugoslavenskim optužbama. Ni u kom slučaju nije bilo dodatak koncentracionog logora i nema ni govora o tjelesnom zlostavljanju pitomaca. Bilo je pod ministarstvom prosvjete i pružalo je normalne vaspitne i društvene uređaje (‘facilities’) pored ideoloških ciljeva.”(311) U svom memorandumu Dragojla poteže i ključno pitanje “kolaboracije” sa okupatorom, zbog čega je i ona bila optuživana i zatvarana, pod pretnjom ekstradikcije Titu. Po čudnoj i nepravičnoj logici te optužbe, ‘“Kolaboracionisti’ iz Srbije nisu imali pravo da čuvaju teško osakaćeni narod. To im pravo pred celim svetom osporava onaj Tito koji svo- jeručno u jednom od prvih uputstava za rad (Pokrajinskom Komitetu Srbije od CK, 1941) piše da je zločin koji se ne da ničim opravdati izlaganje komunističkih kadrova lakomis- lenim žrtvama. Sve ugrožene komunističke glave imaju se smesta skloniti. Pošto za ostvarenje svojih sopstvenih cilje- va Tito nije mogao žrtvovati svoje malobrojne pristalice, on je nastojao da srpski narod da žrtve koje će on docnije za svoj račun izneti na tržište sveta. Ta je jeziva računica do sada u potpunosti uspela.”(72) Kolaboraciju Milana Nedića i Dimitrija Ljotića, kao i njihovih sledbenika, treba posmatrati i kroz tu prizmu. Dragojla takođe pravi paralelu između Staljinove kolaboracije sa nacističkom Nemačkom i pri- nudne kolaboracije Nedića i njegovih pomagača: “Staljin, gospodar nezavisne, brojno najjače države u Evropi, imao je 1939. godine pravo da kolaborira sa Hitlerom, koji je iz te kolaboracije izvukao veliku političku i ekonomsku korist. Nedić, stari general pokorenog, progonjenog i uništavanog naroda, nije imao pravo ni da pokušava, u stanju krajnje nužde, iznaći mogućnosti za spasavanje golih života svoje rođene braće. Da, ali Staljin je hteo taktizirati - kažu komu- nisti. Nedić je to morao. I najpovršnija paralela, dakle, ispada u korist Nedića a na štetu Staljina.”(167-68) Dragojla još jednom to potvrđuje: “Opisani kontakt s Nemcima, tzv. kolaboracija, rezultat stanja životne nužde

18

srpskog naroda, bio je u odnosu na ishod rata potpuno irelevantan, isto onako kao što su, u odnosu na ishod rata, bili irelevantni i svi dodiri koje su s okupatorom imale i ostale srpske grupacije, u Srbiji i izvan nje. Taj kontakt nije doneo nikakve realne koristi Nemcima, ni vojne, ni ekonomske, ni poliitičke, pa prema tome nije bio ni štetan po interese Saveznika. Isti zaključak se, međutim, ne bi mogao doneti po objektivnoj analazi efekata Pakta koji je sa Hitlerom zaključio SSSR. Pa kad je moćni Staljin imao pravo na slobodno izabran, tadašnjoj Nemačkoj koristan kontakt sa Hitlerom, zašto je, u ime čega i s kojim pravom generalu Nediću, u životnoj nuždi celog naroda, zabranjen kontakt koristan jedino crnoj nevolji njegovog roda? Mali narodi, ni njihovi predstavnici, nisu ni najmanje skloni da pravo taktiziranja prema neprijatelju smatraju isključivom sakrosanktnom privilegijom velikih naroda.”(289) U svom memorandumu IROu Dragojla apeluje da srpski anitkomunistički borci dobiju punopravni izbeglički status. Ona tvrdi, i to potkrepljuje dokazima, da je Nedićeva akcija delo prvenstveno humane prirode, da se pripadnici Nedićevih odreda nisu borili protiv Saveznika već samo za svoj narod, što se vidi i u njihovoj vojničkoj zakletvi: “Zaklinjem se Svemogućim Bogom da ću Kralju Petru II i Otadžbini svagda i u svim prilikama biti veran, svom dušom odan i poslušan; da ću se za Kralja i Otadžbinu junački bori- ti; da vojničku zastavu nigde i nikada neću izneveriti i da ću zapovesti svojih pretpostavljenih starešina slušati i verno izvršavati. Tako mi Bog pomogao!”(289) Dragojla se ovde služi nepobitnom logikom: “Donositi zaključke o dobrovo- Ijačkom i četničkom izdajstvu, fašizmu i profašizmu, na osnovu činjenice njihovog prinudnog kontakta s Nemcima ili Italijanima, isto je toliko proizvoljno i nemoralno koliko i postaviti tvrdnju da je g. Cerčil komunista ili filokomunista zato što je u toku proteklog rata zaista sarađivao sa Staljinom.”(293) O takozvanom fašizmu pokreta Zbor, tako okarakterisanom u Meklinovoj komisiji, Dragojla veli da je Zbor bio “najizrazitiji, autentično hrišćanski politički pokret predratne Jugoslavije. Samo potpuno oslanjanje na komu- nističke podatke i na prazna pričanja neobaveštenih ili klevetanja zlonamemih moglo je tu komisiju zavesti u takvu zabludu.”(294) Slede citati iz čuvenog članka Dimitrija Ljotića “Ni fašizam, ni Hitlerizam” iz 1937. Dragojla je izjavila na saslušanju i sledeće: “Nakon što je u Zavodu bila utvrđena aktivnost Komunističke parti- je među pitomcima, policijske vlasti htjele su u Zavod postaviti svoga komesara; uprava Zavoda, zajedno sa vaspitačima, odlučno je odbila ovaj zahtjev i izjavila da će kolektivno dati ostavku ako se postavi komesar. Do postavljanja komesara nikada nije došlo.”(230) Upravnici Zavoda i vaspitači potkrepili su tu svoju odlučnost izjavom da će poći zajedno sa pitomcima u slučaju da ih Nemci ili policija uhapse i sprovedu u koncentracioni logor.(73) Uča Đorđević takođe navodi sličan detalj: “O nekom mešanju okupatora u unutrašnji život i rad Zavoda nije bilo ni pome- na. Jednom je pokušala beogradska Specijalna policija da uđe u unutrašnje stvari Zavoda. To je za posledicu imalo davanje kolektivne ostavke Ministarstvu prosvete od strane Uprave Zavoda i pretnju da će napustiti vaspitni rad. Na ovakav energičan istup Uprave Zavoda policija se morala povući.”(77) O Zavodu u Smederevskoj Palanci se sve više i objektivnije piše u zemlji (v. Iskru, marta 2003). Detalji u knjizi Koraci u noći doprinose utvrđivanju istine, jer dolaze iz neposrednih izvora i od ličnosti koja je stalno bila u

Iskra 1. septembar 2003


ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ СРЕМА СРБИЈИ 1918. ГОДИНЕ (2) Загребачко Народно Вијеће у Срему, истинабог није имало никакав углед, а богами ни утицај. И исходило је то, да је у недељу 11(24) новембра 1918. године у Руми одржан Збор изасланика народних већа са подручја Срема („Збор Сремаца”). Место Збора беше у кући др Жарка Миладиновића, у присуству 313 изасланика из преко 120 сремских градова, вароши и села. Збор је отворио у име сазивача Јован Радивојевић адвокатски приправник из Руме. За председника је изабран професор Милан Недељковић из Сремских Карловаца. За секретара (перовође) су одређени др Људевит Ауер адвокатски приправник из Сремских Карловаца и Милан Костић свршени правник из Ирига („фрушкогорске престонице”). Главни говорници на Збору били су др Светислав Поповић адвокат из Земуна и Милан Недељковић председник Народног Већа из Сремских Карловаца. Као гост беседио је и др Брлић адвокат из Славонског Брода (наводно је случајно „пролазио” кроз Руму, а декларисао се као Хрват-Југословен). На Збору је једнодушно прихваћена ова резолуција („Румска резолуција”): 1. Данашњи Збор изасланика „Народног већа” из Срема тражи да се оствари јединствена и демократски уређена држава СХС под династијом Карађорђевића и очекује и од Народног Већа у Загребу, да се што пре оствари јединствена зајед- ничка влада са седиштем у Београду. 2. За случај племенског или политичког цепања, изјављују заступници Народног Већа у Срему, као изасланици народа, да се одлучују за

Koraci u noći … središtu aktivnosti Zavoda. Као i u drugim slučajevima, isti- na, dugo zapostavljena i namerno falsifikovana, a sada potkrepljena nepobitnim dokazima, dolazi na svetlost dana. Fenomen Zavoda, koji je bio predmet dugog i besomučnog falsifikovanja od strane komunista, najzad dobija svoju ispravnu interpretaciju. S pravom se može očekivati da se jave bivši pitomci Zavoda koji su još u životu i da kažu istinu. (Ovde mislim naročito na Milutina Doroslovca, koji je bio pitomac Zavoda i kasnije se našao u Austriji i postao viđeni austrijski pisac pod imenom Milo Dor.) Takvi svedoci bi još bolje i više doprineli da vaspitni zavod u Smederevskoj Palanci dobije svoje zasluženo priznanje kao spasilac mnogih srpskih omladinaca u vreme kad su srpski grobovi sejani po celoj Jugoslaviji. Ako ništa drugo, uprava Zavoda i vaspitači zaslužuju da ih više ne klevete i osuđuju za grehe koje nisu počinili. Naprotiv. Vasa Mihailović

непосредно присаједињење Срема Краљевини Србији. 3. За тај случај желимо да нас на конферен- цији о миру заступа Краљевска Српска Влада”. У одбору за спровођење закључака резолуци- је изабрани су: 1. 2. 3. 4. 5.

Жарко Миладиновић др Светислав Поповић др Александар Рокнић Влада Савић Милан Недељковић и

Исцрпни извештаји са овог Збора Сремаца објављени су у „Српском листу” из Новог Сада, 1918. године, број 17 („Велики Збор Сремаца у Руми”, и у „Гласнику Народног Већа” из Сремских Карловаца, број 12, од 14(27) новембра 1918. године. Са Збора Сремаца, одмах је упућена једна делегација у Нови Сад на Велику Народну Скупштину Срба, Буњеваца и других Словена која се састајала сутрадан, да тамо преда „Румску Резолуцију” председнику Скупштине др Славку Милетићу (сину Светозара Милетића). У делегацији су се налазили: Јован Радивојевић, Влада Савић и Милан Костић. Збор изасланика из Срема путем писма послао је „Румску Резолуцију” Народном Већу у Загреб (наводно истом Већу послана је и „Иришка резолуција” од 7(20) новембра 1918., премда се тај податак не може баш лако доказати). Свакако био је то акт изразито протоколарног карактера и никако се не може тумачити као било какав израз обавезе у хијер- архији Срема према Загребу, који Хрвати потенцирају. Тај извештај или „Румска Резолуција” стоји у истој равни са телеграмом преко кога је подгоричка Велика Народна Скупштина Срба у Црној Гори, обавестила Народно Веће у Загребу да је 13(26) новембра 1918. године, једногласно одлучила као веран тумач жеље и воље целокупног Српског народа: „1) Да су краљ Никола Петровић - Његош и његова династија збачени са црногорског престола, и 2) Да се Црна Гора уједини са братском Србијом у једну једину државу под династијом Карађорђевић, те да тако уједињена ступи у зајед- ничку отаџбину нашег троплеменског народа, Срба, Хрвата и Словенаца”. Евидентно јесте, бар то није спорно, да Подгоричка скупштина није према загребачком Народном Вијећу СХС имала било какве обавезе, а није се ни могла доводити у било какву везу са овим. Др Жарко Миладиновић, био је, нема сумње, аутор „Румске Резолуције” и у погледу ње ништа није препустио случају. Лично је сазвао Збор Сремаца, а

1. Marko Pivac, Koraci u noći (2002). Strane citata iz ove knjige naznačene su u tekstu.

Iskra 1. septembar 2003

19


Присаједињење ... делегати су се сакупили у његовој кући са потребним акредитима. Био је адвокат, респективне интелигенције, прави вођ Срба из Срема, радикално оријентисан и велики Српски родољуб и национални борац. Имајући све ово у виду, Хрвати су га инкорпорирали у Народно Вијеће, на функцију потпредсед- ника Средишњег одбора (5/18. новембра 1918.). Уочи Збора Сремаца у Руми, позван је веома „хитно” (изгле- да случајно) у Загреб на саветовање Централног Народног Вијећа СХС. Др Жарко Миладиновић безрезервно је засту- пао тезу о непосредном присаједињењу Српске Војводине (значи и Срема) Краљевини Србији. О Миладиновићевом чврстом опредељењу да се Срем директно присаједини Србији запис је оставио и Васа Стајић (познати књижевни критичар, политички камелеон и коначно ватрени комуниста). Такво своје гледиште др Миладиновић је изложио и на седници Средишњег одбора Народног Вијећа СХС, одржаној 10/23. новембра 1918., а пошто је Стјепан Радић предложио да: „врховну власт у заједничкој савезној држави имају српски насљедник пријестоља, хрватски бан и председник Словеначког народног Света... Потом да заједничка држава има само три заједничка министарства (за спољне послове, народну одбрану и народну прехрану), а да остали послови буду у надлежности „државних влада” за Словенију, Хрватску, за Србију и Црну Гору, и „покрајинских влада” за Босну и Херцеговину, за Далмацију и за Српску Војводину одговориних дотичним сабори- ма." За невероватно чудо, у записнику са седнице, Радићев предлог је окарактерисан као крајњи сепара- тизам, а виспрени и брзореки Миладиновић је, тумачећи то као случај племенског или политичког цепања, изјавио да ће његова странка тражити непосредно присаједињење Срема, Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији, ако се са хрватске стране буде наставило овако говорити. Миладиновићу је оштро реплицирао Јан Шимрак (од 1942. бискуп крижевачки) бранећи идеју југословенске државе и изражавајући „грожњу” јер су овакве идеје (сепаратно присаједињење Срема Србији) дијаметрално супротна народном јединству. Имајући све ово у воду, да се закључити да је др Жарко Миладиновић сасвим тачно до најмањих појединости, предвидео ток збивања на седници Средишњег одбора Народног Вијећа, и на шта се оно може одлучити, тј. да ће доћи и до племенског и поли- тичког цепања. Исто је дало за право и њему и рум- ском Збору изасланика да Срем непосредно присаје- дине Краљевини Србији. Стога је и Резолуција румског Збора тако брижљиво и систематично припремљена. Политички геније, др Жарко Миладиновић имао је изгледа у виду да је Далматинска влада из Сплита 7(20) новембра 1918. ултимативно захтевала од Народног Вијећа у Загребу, да се питање о образо- вању заједничке владе са Србијом реши у року од 5 дана, иначе ће самостално прогласити уједињење са

20

Србијом. Ултимативни рок Далматинске владе је ост- варен, а Упутством Народног Вијећа СХС, Далмацији је признат статус земље, а њеној влади статус „земаљске владе”. Румски Збор изасланика народних већа, а по идеји др Миладиновића није поступио као Далматинска влада. Он своје делегате шаље у Нови Сад на Велику Народну скупштину, са основним и јединим задатком да је обавести о својој одлуци за непосредно присаједињење Срема Краљевини Србији. У супротном, да је његова одлука била условног карактера, преношење таквих ставова не би имало никаквог смисла. И формирање Одбора за спровођење резолуције, једино је и имало смисла за случај да се Срем директно присаједињује Србији, односно његови прерогативи су се тицали искључиво будућих контаката са Српском краљевском владом у Београду. Срби из Баната, Барање и Бачке, окупљени око великог народног трибуна и радикалског првака Јаше Томића (зет Светозара Милетића), нису подржали сарадњу са Народним Вијећем СХС већ су сматрали да треба директно да се сједине са Краљевином Србијом и у смислу тога формирали су 21. октобра (3. новембра) 1918. у Новом Саду, Српски Народни Одбор са паролом да сваки народ има права да сам одређује своју судбину. Имало се и у виду да је потписано примирје са Угарском, да је у Српској Војводини српска војска, а надасве се узимало у обзир расположење народа, који је упорно инсистирао на непосредном јединству са Србијом. Било је и супротних мишљења, свакако у великој мањини. Она су потицала од Демократске странке, која је за Српску Војводину у новој држави тражила извесну аутономију (ето, одакле потичу аутономашке идеје). Замисао Јаше Томића, у то време потпомагао је и један Одбор основан у Београду, састављен од људи родом из Бачке, Барање, Баната и Срема. Он је експлицитно тражио уједињење Српске Војводине са Краљевином Србијом. И 4(17) новембра 1918. у Новом Саду одржана је конференција представника народних одбора и веће из Бачке, Баната и Барање. Они су за 13(25) новембар 1918. сазвали Велику Народну Скупштину. У пред- ходној дискусији представника од 10(23) 1918. једно- гласно је одлучено да се Банат, Бачка и Барања („ЗБ”) директно уједине са Краљевином Србијом. Велика народна скупштина Војводине (Бачка, Барања, Банат са представницима Срема) одржана је 13(25) новембра 1918. године у Новом Саду, у великој позоришној сали „Гранд Хотела” (потоњи хотел „Слобода”). Скупштини је присуствовало 578 Срба, 84 Буњеваца, 62 Словака, 21 Рус (тачније Малорус), 4 Шокца, 6 Немаца, и 1 Мађар и 2 Хрвата. Велика Народна скупштина одлучила је: „да се Бачка, Барања, Банат и Срем одцепе у државоправном, политичком и економском погледу

Iskra 1. septembar 2003


од Угарске (Мађарске) и директно прикључе Краљевини Србији („Стопила се опет Домовина стара” како је певао велики српски књижевник Вељко Петровић из Сомбора Раванграда)”.

Новом Саду 12(25) децембра 1918. године нема белешке о Резолуцији румског Збора народних иза- сланика, ни како је предата (а предата је засигурно), а нема записа ни о њеној даљој судбини.

Ова одлука Велике народне скупштине о присаједињењу Баната, Бачке, Барање и Срема (Српске Војводине) Краљевини Србији, третирана је од стране њених твораца и инспиратора и као специ- фичан вид самоукинућа Српске Војводине и практична потврда антологијске поруке Јаше Томића да се:

Али кораци које је привремена влада Стојана Протића (образована 7(20) децембра 1918.) предузела средином фебруара наредне године не би ли се сазва- ло једно представничко тело (названо „Привремено народно представништво Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца") које би припремило избор, сазив и рад Конституанте Уставотворне скупштине, одкривају да је одлука о непосредном присаједињењу Срема Краљевини Србије била прихваћена и de iure i de facto.

„треба оканити аустриских старудија, пошто Србима са подручја северно од Саве и Дунава, кад уђу у Србију аутономија неће бити потребна (а што је и апсолутно тачно)”. Вредан пажње је и један докуменат (мало поз- нат) из којега сазнајемо да је велика народна скупштина из Новог Сада 14(27) новембра 1918. године, о својим одлукама телеграфским путем известила и грофа Балфура, енглеског министра спо- љних послова. Око месец дана касније 11(24) децембра 1918. начелних Општег одељења Министарства војног пуковник Јовановић поверљивим актом Ф~0, бр. 15952 саопштава Министарству иностраних дела, да је посредовањем српског официра за везу при штабу Команде савезничких снага у Солуну, стигао одговор на поменути телеграм. Односно енглески генерални конзул у Солуну од 3(16) децембра 1918. пренео је, да је: „Господин Балфур, Министар Спољних посло- ва у Лондону, наредио ми је да Вам саопштим, да је добио телеграм који је њему упућен, а садржи прокламацију за уједињење са Србијом, Југословена из Бачке, Срема, Баната и Барање, и наредио ми је да Вам саопштим жеље Владе Њ. Енглеског Величанства за уједињење расе Југословена”. Тако су се Српска Војводина (Банат, Бачка, Барања и Срем) и Црна Гора ујединиле са Краљевином Србијом, пре настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Иако је Народно Вијеће закључком од 11(24) новембра 1918. дало Упутства (тзв „Напутак”) својој делегацији од 28 чланова које услове треба да постави српској влади у Београду у вези са реа- лизацијом уједињења, постојеће околности су то све обезвредиле. Делегација „Државе СХС” не поседујући никакве ваљане аргументе, ни војне, ни политичке, а ни државничке, одрекла се „Напутка” и признала монархијски облик владавине и династију Карађорђевића. Заправо са тиме су прејудициране одлуке будуће Уставотворне скупштине (Консти- туанте). Уважавајући ове чињенице, регент Алексан- дар је 1(13) децембра 1918. прогласио уједињење Краљевине Србије са земљама „Државе Словенаца, Хрвата и Срба” у јединствену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. И у закључку се мора подвући, да у записнику са Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и оста- лих Словена у Банату, Барањи и Срему, одржане у

Iskra I. septembar 2003

Такође, мора ce имати у виду, да је на седници Велике народне скупштине у Новом Саду, 27. фебру- ара 1919. такође под председништвом др Славка Милетића расправљало и о избору посланика за будуће Привремено народно представништво. Онда се приступило избору 24 кандидата за посланике у Привремено Народно Веће и избору 24 предложена заменика (изабрани су сви једногласно). Из чињенице, да су у Великој народној скупштини Баната, Бачке и Барање, два Сремца (Влада Савић из Сремске Каменице и др Александар Рокнић из Сремске Митровице) бирана за посланике и Привремено народно представништво (обојица бејаху у делегацији која је „Румску Резолуцију” предала председнику Скупштине), а један за заменика (др Светислав Новак из Вуковара), произилази да је Велика народна скупштина у Новом Саду, Резолуцију румског збора изасланика прихватила коа својеврсне акредитиве, те да је Срем од тога тренутка третиран као саставни део Српске Војводине (бивше) и преко ње Краљевине Србије. Уз све то, сасвим је небитно и неважно, што се назив „Срем” не среће у званичном називу Народне управе за Банат, Бачку и Барању, институције, којом је у оно време замењена ранија Српска Војводина. П.С. Основну потку за овај текст представља монографија „Присаједињење Срема Србији 1918. године" од Илије Петровића, Рума, 1994. издавачи: 1) Завичајни музеј, Рума; 2) Скупштина општине Рума; и 3) Музеј Војводине - Нови Сад.

Др Војислав Недељковић

КОШТУНИЦА: НИЈЕ БИЛО ПРИТИСАКА САД НА ДСС. Војислав Коштуница демантовао је тврдње неких медија да су САД извршиле притисак на његову странку да учествује у формирању „новог ДОС-а” и додао да ће ДСС на наредне парламентарне изборе изаћи самостално. „За нас у обзир долазе само пост- изборне коалиције, али ни оне неће имати везе са Американцима, ни са било ким другим споља. Предизборне коалиције, попут старог и садашњег ДОС-а, истрошиле су се и показале да имају јед- нократну вредност”... Он је казао да су корени афера које се појављују у јавности у томе што власт у Србији жели да влада „без и мимо закона”, и што покушава да, изнад свега, стави „себе и своје кључне људе”... (Вечерње новости, 17. 8.2003.)

21


Mike Christopulos

PRIKAZ KNJIGE MILUTINA PROPADOVIĆA „The appalling story of Euro-American meddling in Yugoslavia” Amerikanac grčkog porekla, novinar u penziji, Mike Christopulos, već više godina izdaje bilten The Sword (Mač). U njemu se obrađuju religiozne i političke teme. Za vreme kada je u bivšoj Jugoslaviji besneo građanski rat i ceo svet bio protiv Srba, on je neumrono kroz bilten, a i slanjem pisama drugim novinama, branio Srbe. The Sword se čita u 32 države SAD, kao i devet stranih država. U broju za septembar ove godine, Christopulos je dao prikaz poslednje knjige (na engleskom) Milutina Propadovića, koji sledi u prevodu na naš jezik. *

* *

Zanimljiva knjiga Milutina Propadovića o mešanju Evropljana i Amerikanaca u Jugoslaviji, je jedna od najboljih pisanih o ovom predmetu. Knjiga je puna činjenica, ima 352 stranice, a obljavljena je ove godine od Američkojugoslovenskog udruženja “Jadran”, iz Milwaukee-a, Wis. USA. Knjiga živo prikazuje šta je dovelo do raspada neka- dašnje republike Jugoslavije, usmerujući se naročito na ile- galne i nemoralne postupke SAD i NATO-a protiv Jugoslavije, a narocito protiv Srbije. Nemojte verovati samo onome što Propadović piše. On se oslanja na mnoštvo stručnjaka, koji dokazuju njegove uverljive tvrdnje. Propadović piše svoju knjigu kao odgovor na sumnjičenja bivše predsednice britanske vlade Margaret Thatcher, da su samo Srbi glavni krivci u razmiri- cama koje su nastale u bivšoj republici Jugoslavije, Bosni i Hercegovini. Thatcher proglašava Slovence, Hrvate i Muslimane nevinim! Prema Propadovićevoj knjizi, problemi Jugoslavije su počeli marta 1941, kada su SAD i Englezi uspeli da dođe do državnog udara kojim je zbačena vlada (koja je, nema- jući drugog izlaza, sklopila pakt sa silama osovine - SP), a što je dovelo do Hitlerovog napada na Jugoslaviju. Engleska je obećala znatnu pomoć, ako se taj udar izvrši, no ta pomoć nije nikad stigla. Kao što je engleski istoričar Liddell Hart napisao, Churchill nije imao skrupula kada je Jugoslavija bila u pitanju, ističući da su akcije britanske vlade “dovele do užasnog stradanja naroda Grčke i Jugoslavije - i da teške posledice još uvek traju i posle završetku rata”. Da bi bilo jos teže, nemoćni Srbi su bili žrtve teškog bombardovanja od strane Amerikanaca na pravoslavni Uskrs, 16 aprila 1944. Preko 4000 osoba, koje su pošle u crkve bile su ubijene na ulicama Beograda, “dok su klicali pojavi američkih aviona, koji su, kako su verovali, bili na putu da bombarduju neprijateljske objekte u Rumuniji i Mađarskoj”. Michael Lees, koji je bio britanski oficir za vezu, nije našao opravdanje za ova bombardovanja, i ocenio je britansku pomoć komunistima “kao britansku izdaju Srbije”. Propadović tvrdi da bez američke i britanske poli-

22

tičke i vojne pomoći, komunisti ne bi nikada zavladali Jugoslavijom posle Drugog svetskog rata. Osvrćući se na novije događaje, njegova knjiga ubedljivo tvrdi da su Nemačka i Vatikan (svojom velikom podrškom), utabali put rasparčavanja Jugoslavije. Nemačka i Vatikan su bile prve dve države koje su priznale nezavisnost Slovenije i Hrvatske. U početku SAD su izjavile da neće priznati otcepljene republike, ali su docnije promenile svoj stav “da bi smirili zabrinutost muslimanskog sveta van Jugoslavije” kako je izjavio Lavvrence Eagieburger, tadanji vršilac dužnosti ministra spoljnih poslova. Propadović optužuje da je, od američke kampanje za nezavisnost Bosne do stvaranja hrvatsko-bosanke fe- deracije, diplomatija SAD “širila požar rata”. Da ovo i dokaže, knjiga citira članak iz LosAngeles Times-a, gde se kaže: „Predsednik Klinton je tajno dao zeleno svetlo za prikrivene isporuke oružja iz Irana u Bosnu, 1994.” 30. maja 1992. Ujedinjene Nacije su stavile ekonomske sankcije na Srbiju i Crnu Goru, što je začudilo britanskog ministra spoljnih poslova Douglas Hurda, koji je rekao: „ Zašto su Srbi kažnjeni, a Hrvati nisu?” U knjizi se tvrdi da su izveštaji o mnogim srpskim “zločinima” bili izmišljotine, dajući za to mnoge primere, uključujući i izveštaj britanskih novina The Independent, gde je rečeno: „Službenici UN-a veruju da su muslimanski borci u Bosni i Hercegovini sami počinili neke napade na Sarajevo koji su pripisani Srbima, kao deo propagande, da bi se zadobila međunarodna simpatija”. Propadović oštro kritikuje tadašnjeg predsednika Klintona zbog traženja brutalnog bombardovanja Srbije od strane NATO-a, kada je bestidno izjavio da je “bačeno više eksploziva na Jugoslaviju, nego na Japan ili Nemačku za vreme Drugog svetskog rata, u istom vremenskom perio- du." James Bissett, bivši ambasador Kanade u Jugoslaviji, kaže ovo za rat 1999.: „Neizazvan napad NATO-a je grubi prekršaj svih normi međunarodnog prava”. Novinar Chicago Tribune-a, Steven Chapman, je to ovako komentarisao: ”Mi uništavamo civilno stanovništvo... Bombardovanje ove nedelje je prekinulo električnu struju za 80% zemlje... Nestašica je hleba, a hrana trune u frižideri- ma. Teško je doći i do lekova”. Nije bilo dovoljno što su bombe NATO-a padale po Srbima, njih su na Kosovu napadale i zločinačke snage KLO (Oslobodilačka vojska Kosova), nekada nazvane “teroristima” od članova Klintonove administracije. Kao rezultat svega, preko 100 pravoslavnih crkava je bilo razoreno na Kosovu, kolevci srpskog hrišćanstva.

Iskra 1. septembar 2003


Са промоције књиге С. Јанковића „Америка" у УКС-у

ИЗДАЈОМ СВОГА НАРОДА НЕ ИДЕ СЕ У ЕВРОПУ! Велика ми је част што ћу говорити о делу Саве Јанковића које ме је привукло, пре свега, својом поруком. У четворотомном роману „На прелому”, главни јунак књиге, а књига је аутобиографског карак- тера, промишља: „Ако ми верујемо у Христа Спаситеља, размишљао је, и исповедамо хришћанске принципе, морамо се по њима и управљати. Не смемо да једно говоримо, а друго да радимо. Не смемо да будемо празно звонце које звечи.” Прочитавши књигу чија је потка таква, нисам био превише изненађен историјским фактима. Наиме, већ сам знао да верзија историје коју смо морали да учимо у комунистичком назови „слободном само- управном систему са бесплатним школством” нема скоро никакве везе са Истином. Ипак, потпуна преда- ност Христу и Његовој светој вољи те невероватна спремност на жртву за ближње изгледала ми је, овако слабом и неутврђеном у вери, али и у традицији срп- ског народа - претераном. Осетио сам да, попут не- верног Томе који није хтео веровати док својим очима не види и својим прстима не опипа, ни ја нећу бити пот- пуно сигуран у такву, потпуну Христољубивост јунака књиге, док не ступим у контакт са аутором. Пронашавши адресу, писао сам аутору, нашем драгом чика Сави и утврдио се у истиност свега што је писао, и ето мене овде. Као и свима вама, изузетно ми је жао што он није са нама. Други разлог за ступање у контакт са аутором, г. Савом Јанковићем је у томе што, као човек који се дуго година бави књижарством и издаваштвом, сам знао у којој мери роман На прелому није заиста ни сти- гао до читалачке публике. Желео сам, и још увек жарко желим, да ИКЗ Добротољубље чији сам дирек- тор, објави сабрана дела Саве Јанковића. То нам је, срећом, г. Сава Јанковић и одобрио. Но, тиме је за нас као издаваче завршен много лакши део посла. За сада, нисмо у могућности ни да завршимо припрему првог дела, романа „На прелому”, а камоли да уђемо у штампање услед хроничног, и све већег, помањкања средстава.

Prikaz knjige … Robert Fisk, u jednom članku za The Independent je napisao: "Ali crkva je bila ruševina. Jedan zid je stojao. Ostalo je sve bilo smrvljeno. Zbogom, dakle, ikone i sveci prodornih očiju. Zbogom Isuse. Zbogom srpska pravoslavna crkvo. Svuda na Kosovu sam nailazio na iste scene, mesta za molitve, ponekad i 600 godina stara, sravnjena sa zemljom eksplozivom i čekićima kosovskih Albanaca, saveznika NATO-a. Istinska kolevka srpske istorije, pretvoreno u prah, širom kosovskih polja i brežuljaka." Za sve one koji žele da znaju stvarnu istoriju, šta se dešavalo u nekadašnjoj republici Jugoslaviji, a naročito Srbiji, preporučujemo da pročitaju Propadovićevu knjigu. Košta samo $12.00, i može se naručiti preko Stevana Piroćanca, 2338 North 68th Street, Wauwatosa, Wl 53213 USA. Preveo: Stevan Piroćanac

Iskra 1. septembar 2003

Тај, пословни део моје приче, ни мало није умањио радост коју сам осетио када су ми до руку стигле књиге које се надовезују на роман „На прелому” - „Расељено лице" и књига о којој данас говоримо: „Америка”. О роману „Америка", као човек коме није струка да оцењује вредност дела са уметничке стране, могу пренети само по неки лични утисак. На самом почетку књиге, главни јунак сусреће се са проблемима око добијања потребних папира за пут у Америку и каже с тим у вези: „Морало је још мало да се трпи... и да се ћути”. И том реченицом уистину Сава Јанковић повезује све што је написао, јер све време он трпи надајући се слободи за свој народ, па и за себе. Сам прелазак у Америку му омогућује пожртвованост једног старог професора, наравно Руса, емигранта из времена Октобарске револуције који гарантује за Небојшу (како се главни јунак зове у књигама Расељено лице и Америка) мада га уистину ни не познаје. И, када најзад има све потребне папире наш јунак удари шамар немачком официру који, постројавајући расељена лица пред улазак у брод за Америку, опсује Србима „српску мајку”. Као што је током дугих ратних година мото јунака књиге био „Све за мајку Србију” тако и сада, када је рат готов, аутор је и даље спреман све да рескира, па и већ решен пут у Америку, за част мајке Србије. Поучно за све нас данас који се одричемо дела по дела територије али и, још горе, делова нашег национа, у лажној нади да ћемо издајом свог народа доћи до Европе! Сава Јанковић нам казује да су Срби некада имали сасвим другачије погледе на свет и да су их ти погледи на свет одржали у Европи. Књига глатко тече, лако се чита, мада описује невероватно тежак период који је главни јунак преживљавао. У једном моменту, сломљен разочара- њем при сусрету са неморалом младих Американаца српског порекла који су при том чланови црквеног хора, јунак ове дивне књиге пита се „шта ће бити са мном?”. Аутор књиге је свестан да овог нашег напа- ћеног народа не би данас ни било да је изгубио свој морални лик, а управо то се дешава младим Србима рођеним у Америци - они губе свој морални кодекс и самим тим престају да бивају Срби. Роман „Америка" нежно, ненаметљиво, прове- јава Истином о Христовом поретку у ком је Бог домаћин у васиони, Краљ домаћин у држави, а муж домаћин у дому. Сваки други поредак води ка самоотуђењу и самозабораву. Желећи да оснује соп- ствену породицу, аутор се мучи да пронађе животну сапутницу са којом би, у свом домену а то је породица, успоставио управо тај, Христов поредак. Против тог поретка бори се интернационални комунизам, али и амерички демократски систем, те аутор трага за женом која није рођена у Америци, али која није захваћена ни болешћу комунизма. Као и у ранијим књигама, аутор носи собом тешке ратне успомене. На прелепом питсбуршком аеродрому док покушава да се сети београдске

23


Са промоције ... железничке станице, уместо станице пред очи му искрсавају слике Београда разрушеног немачким, а потом и савезничким бомбардовањем. И тада аутор пише значајну реченицу: ‘Сви су они имали оправдане разлоге да га разоре, да га униште. А он, ипак, још увек стоји.” Тада се пита, скоро пророчки, када и ко ће поново доћи да руши српску Престоницу. Аутор је свестан да је ново страдање неумитно, а ми смо то ново рушење и страдање и дочекали. Целу претходну деценију, овај пут удружени бивши непријатељи и бивши назови савезници уништавали су српски народ на свим његовим територијама и крунисали своје недело бом- бардовањем Србије и Црне Горе, па и Престонице Београда. Њихов посао настављају сада управо онакви Срби какве Сава Јанковић не може да разуме и са којима нема никакву блискост и сродност, а то су Срби који су одступили од моралних кодекса наших. После душевних ломова и падова које је аутор доживео у избегличким логорима и камповима, управо у тој и таквој Америци јунак књиге се враћа на почетак говорећи: „Следићу пут којим сам кренуо још од ране младости.” Враћајући се у живот и покушавајући да оснује свој дом, одлучује се да бескомпромисно прати идеје које су га увек заправо водиле, а то може једино морално потпуно чист човек. Занимљиво је напоменути још један део из књиге. Наиме, при посети куму у Вашингтону одлучују се јунаци наше књиге да разгледају главни град Америке. И кум каже нашем јунаку: „Хоћу да ти покажем како ИМ изгледа престоница.” Вредно је знати да је кум успешан човек и за америчка схватања, да тај кум неће никада моћи да се врати у своју родну земљу, али исти тај кум мада живи у Вашингтону и амерички је држављанин показује туђу престоницу. Показује како изгледа њихова, а не наша престоница. О овој књизи бих могао још дуго говорити наводећи мноштво цитата, али то није сврха овог нашег скупа. Прочитаћете или сте већ прочитали књигу па нема потребе да даље наводим делове из ње. Мој утисак је да ова књига Саве Јанковића можда најречитије од свих књига које сам срео сведочи о томе да од убиства последњег руског Цара, светог мученика Николаја, Срби на овом свету немају пријатеља, а од убиства мученика Краља Александра немају земаљ- ског владара. И, до обнове и једне и друге монархије, бићемо на ветрометини света. Књига је вапај упућен свакој српској души да, чекајући на милост Божју и повратак земаљског Владара, стварамо свако своју, малу породичну Србију. Јер другачије обнову Србије нећемо ни дочекати. „Америка" је још један убедљиво писани документ који доказује да су идеје ЗБОР-а и Димитрија Љотића чији је веран следбеник г. Сава Јанковић до данас, уистину једине биле исправне у односу на опасност од интернационалног комунизма, те да би данашња Србија изгледала сасвим другачије, да су и народ и политичари у међуратној Југославији имали више слуха за њих. На жалост, тада, као и сада, наш српски народ не препознаје одакле му прети највећа и стварна опасност.

Душко Вукадиновић

НАДАХНУЋЕ О књизи проте Драгољуба Цокића: „ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - МОЈА РАЗМИШЉАЊА И СЕЋАЊА” Било је то 19. маја 2003. године када је објављена вест, да је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве у Београду канонизовао за светитеља покојног владику Николаја Велимировића. Само нешто пре, 5. јануара 2003. године у манастиру Жичи у Србији, многи епископи, свештеници и верници заједно су прославили 125. годишњицу рођења нашега светитеља епископа Николаја Велимировића. Године 1949. покојни протојереј Драгољуб Цокић у то време студент Православне семинарије Св. Владимира, први пут је срео светог владику Николаја у Саборној православној цркви Св. Саве у Њујорку, где је тада становао. Отац Драгољуб је постао врло близак са владиком Николајем помажући му при раз- ним пословима, као и у вођењу преписке. За следећих шест година њихово пријатељство је расло и постало блиским све до упокојења Владике 18. марта 1956. године. Отац Драгољуб је небројено пута посетио владику Николаја у Православној семинарији Св. Тихона у јужном Кенану, у Пенсилванији, где је Владика био ректор. Ускоро после упокојења Владике, о. Драгољуб имао је многа сновиђења о покојном владици Николају. Маја месеца 1956. године, после Светог Васкрсења, о. Драгољуб је сео за његов писаћи сто и провео многе часове пишући о владици Николају. Он је говорио, да је сачувао многа сећања на Владику и да жели све те мисли да запише, па је тако настала његова књига: „Владика Николај - моја размишљања и сећања”. Било је то у месецу септембру 1956. године када је о. Драгољуб употпунио своје писање о владици Николају. Тада је рекао: „То је сада завршено”! Често пута о. Драгољуб је питан: „Шта наме- рава да учини са свим оним искуством, која је описао у вези владике Николаја”? Увек је одговарао: „Једнога дана ћу објавити мој рад, али сада није време”. Уствари, о. Драгољуб је у то време био много заузет својом парохијском службом, која је тих шесдесетих година била веома тешка, а уједно је морао да испу- њава и своје обавезе као супруг и као родитељ. Године 1994. 38 година после упокојења владике Николаја, о. Драгољуб је коначно рекао, да је сада дошло време да објави ово што је написао о владици Николају. Нанова је прегледао цео рукопис и учинио потребне допуне које су биле неопходне пре публиковања. Изненада, о. Драгољуб се тешко разболео. Непосредно пре Св. Васкрсења о. Драгољуб је рекао, да ће служити Божју службу на Васкрсну не- дељу, али да неће дочекати Педесетницу - Духове. Провео је многе часове усрдно се молећи пред иконом у ћошку своје куће. Рано изјутра у недељу 21. маја 1995. године, о. Драгољуб је био призван пред свога Господа. Његова животна мисија на земљи била је завршена. Он никада више није видео резултат свога писања о своме вољеном владици Николају, који је сада наш Српски свети Николај. Протиница Олга Цокић

24

Iskra 1. septembar 2003


Писмо Уредништву

О Д. ЋОСИЋУ И „ПИШЧЕВИМ ЗАПИСИМА” ПИСМА УРЕДНИШТВУ Писма - као што је већ речено у импресуму - не представљају обавезно и мишљење „Искре“. Мада Уреднишво настоји - у границама својих могућности - да провери наводе и чињенице употребљене у писмима, за њихову тачност и веродостојност одговорни су првенствено сами писци. Уредништво задржава право да писма, вредна за објављивање, скрати или кондензује. *

* *

Прочитао сам у „Искри” од 1. јуна 2003. године приказ г. Васе Михаиловића о „Пишчевим записима” Добрице Ћосића, где он већ у првој реченици каже да је Добрица Ћосић „један од најбољих савремених срп- ских писаца”. Ту реченицу ја могу да схватим на више начина: најбољи као најквалитетнији, најбољи као нај- плоднији (по руском - самиј бољшиј) највећи, или мај- стор речи као што је Лав Николајевић Толстој, јер га једно време и тако новинари приказиваше - као српс- ки Толстој, или најдубљи писац као Ф. М. Достојевски, којег су комунисти прогласили за лудака, јер је био дубоко религиозан (евангелист, апостол, и пророк новог века), па су и целу књигу написали неки „док- тори” да је Достојевски психички поремећен човек. Дакле ниједан епитет, по мени, о Ћосићу не лежи. Ја ћу бити слободан и рећи ћу - он је највеће шкрабало и шарабатало у садашњој српској књижевности, ако се она као таква сада може и наз- вати. Ту моју таврдњу ја ћу у веома кратким потезима покушати да објасним. А објаснићу и кроз садржаје његових књига и његов карактер као човека. Ја од почетка пратим развој тог човека као писца, и као политичара и као комунисту. Прву књигу од њега коју сам прочитао 50-тих година прошлог века била је „Далеко је сунце”, а затим „Деобе”. Као млад, рели- гиозан човек толико да је у мени остало још хришћанства, којег репресивним мерама комунизам - атеизам није успео да истера, читајући ту књигу ја сам се згрозио колико се Ћосић дичио својим злочинством - убиством најбољег друга који није био тренутно на линији комунистичке партије. Та је књига за затуцане комунисте била штивио како треба бити бескрупу- лозан и безобзиран када је у питању револуција и њени циљеви. Из те књиге ја сам сачувао до дана данашњег мишљење да је Ћосић зликовац, злочинац и да је на основу почињених злочина постао то што је постао - члан ЦК КПЈ за Србију и све што је уз то ишло, јер поштен и добар то није могао постићи. Он је био практично институција за културу као што су били Оскар Давичо, Моша Пијаде, Марко Ристић, Велибор Глигорић и слични. Постао је и књижевник и као такав примљен у Српску Академију наука и уметности. Зар је се неко смео супроставити томе. Уосталом скоро, сви су такви тамо и били и створили од те културно научне институције бруку број један у Србији... У „Деобама” - роману приказује распад патријархалног строја српског села и народа уопште. Он се томе радује. А зашто и не би када је то линија Коминтерне и комунизма. Када се уништи домаћин у породици, ћелији друштву, у држави тај домаћин је краљ, лако ћемо са домаћинима у цркви: јерејима,

Iskra 1. septembar 2003

архијерејима и Синодом - патријархом. У вишетомном роману „Време смрти” покушао је да унесе зрачак истине у борби Срба у Првом светском рату и Голготу кроз коју је прошао тај народ. Не много успешно, али је много од кога је, јер је српски народ под еуфоријом пароле „Братства и јединства” у коју је само он веровао, почео губити своје памћење и индентитет. Један врхунски српски политичар комуниста у то време рече: „И ја сам Србин, ако смем и могу тако да кажем." А ми остали грађани из Србије смо били само грађани, Југословени, комунисти, чланови синдиката, Социјалистичког савеза и слично. Ћосић је био човек безграничног поверења од партије и државе. Као русофил проглашен сам за информбировца (о чему сам у мом роману „Дух пакла” детаљно описао). Био сам отпремљен у првој групи на Голи оток, и у том паклу је једнога дана, кажу, дошао Ћосић по налогу Ранковића, министра полиције Југославије и Пенезића „Крцуна”, министар полиције Србије (први је мајстор абаџија, а други несвршени инжињер агрономије, а Ћосић је био несвршени пољо- привредни техничар) да провери како се тамо поступа. Ћосић је наводно на Голом требало да остане дуже времена, али видевши за неколико дана стварни пакао, вратио се и реферисао главним газдама. Мојим очима сам видео и разговарао са Ранковићем, јер сам се случајно десио као ронилацподводни бетонирац на пристаништу када је из војног чамца изашао Ранковић, а први на које је наишао били смо ми рониоци- бетонирци. После његове посете смењени су сви ми- лицајци, бивше усташе, а остављени Срби знатно сношљивији, али ни они нису били „часне сестре”. Ако је то заслуга Ћосића - нека му буде!, тако се прича. Пре него што кажем нешто о Ћосићу као човеку морам рећи да ја немам никакво формално право да говорим о њему као академику, књижевнику, научнику, политичару, државнику, јер нисам ни академик ни политичар - ја сам у комунизму био и остао по њиховим стандардима до дана данашњег човек другог или Н-тог реда. То што сам постао редовни професор универзитета и писац великог броја научних и стручних књига са опусом преко 9000 штампаних страница и књижевних дела са опусом са око 3000 штрампаних страница, себе не убрајам ни у екологе, ни у физиологе, ни биотехнологе, ни у биохе- мичаре иако сам све то у иностранству завршио и имам дипломе, а овде радио и предавао; нисам ни члан књижевника, јер не волим никакве организације. Био сам једино члан КПЈ од 25. маја до 28. јуна 1948. године, и због моје отворености и искрености испаштам више од 55 година, не само ја већ и моја породица. Ћосић је био члан свих друштава и органи- зација које је год пожелео, чак се мешао и у Свети Синод при избору патријарха СПЦ. Али као писмен човек и интелектуалац са толиким опусом могу рећи, иако нисам ни естетичар књижевности, ни критичар садржаја да се мени писање Ћосића не свиђа и да је више извикан писац него што јесте, јер свако време има и своје писце и научнике. Он је за комунизам - социјализам то што су ra тако уздигли, - и практично је хроничар свога века,

25


Писмо ... недовољно писмен и више него недовољно искрен. Ипак, пошто се бавим моралним питањима и проблемима у 20-ом веку кроз моја дела, могу рећи да је он недоучени мајстор хипокризије, далеко од језуи- та, јер да је учио те школе сигурно би био језуитски писац и проповедник, овако је само српско шкрабало и крекетало, који ће оставити неки траг о својој и туђој хипокризији и неискрености. Не може се рећи да су његова дела без икакве вредности - нипошто, она имају неку врсту хронике једног периода на наручен комунистички пристрасан начин. Свакако као хрони- чар писац је бољи од многих колега у Удружењу књи- жевника Србије, који су само књижевници са легити- мацијама и обећањима да ће нешто написати, али су редовно у бифеима УКС где пресипају из шупљег у празно као све мртве душе и продавци магле. Велики је списак таквих и о њима нема шта ни да се каже, а о Ћосићу макар и оволико - и то је доста. Пратећи Ћосића кроз јавну сцену могу рећи да је он био колебљив и недоследан. Ухватио се у коло у којем је морао играти, али му се није увек играло како врхушке свирају, па је ту почела његова катарза али непотпуна. Онда се опет вратио на „прави пут” - па се опет у њему побунило из дубине душе - неки из мла- дости ране хришћански атавизам и национализам, којег се брже боље одбацио па се опет правдао. Са старењем Ћосић је покушавао да се приб- лижи православној цркви, али му нису баш много веровали иако су према њему били исувише учтиви. Ишао је чак и у Хиландар да калеми и сади винову лозу, јер је у средњој пољопривредној школи завршио курс за калемара. А зашто не написа ниједну приповетку, ни један роман о стрељању по Србији талаца за које су „заслужни” комунисти (Крагујевац, Краљево, Дра- гинац, Јадар, Подриње, Јајинци), убијање родољуба Срба по „ослобођењу”: Црне тачке по Београду и Србији, о кланици српске омладине на сремском и босанском фронту, о откупу, о информбироу, где су пале невине жртве - преко 1.000.000 Срба. Затим као болесник жељан власти и рекламе опет се приближио неокомунистима: Милошевићу и друштву, да би га извадили из нафталина за кратко- трајну једнократну употребу и опет га шутнули на мар- гине. У процесу демократских промена препоручивао се час једним час другим: отпор и др. Али га нико није озбиљно схватио, јер тамо има поред незреле деце и озбиљних и мисаоних људи - надам се! О САНУ (Српској академији наука и уметности) и да не причам. Каква академија такви и академци и обрнуто. Ћосић за мене, и поред његове лажне катарзе, остаје злочинац, јер злочин не застарева, а те злочине он кроз књиге и признаје - то се не може оправдати ни пред Богом ни пред народом. Једино је сигурно да је најбољи политички комесар - злочинац међу академицима „књижевницима”, и најбољи књижевник међу злочинцима. То му је сигурно неизбрисиво и бесмртно, а на част САНУ, која има доста таквих и сличних. А драгом колеги Васи Михаиловићу поручујем да ако може да се уздржи да више не анализира „Пишчеве записе” „академика” Добрице Ћосића, јер пада у грех несвестан или свестан! Уочи Духова, 2003. Проф. Др Хаџи Стеван Л. Јевтић

26

ЂУРЂЕВДАНСКИ САБОР СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ

Уочи Светог Великомученика Георгија, у манастиру Студеница и за Ђурђевдан у манастиру Ђурђеви Ступови, одржан је српски омладински сабор. Од 2. до 6. маја, у организацији православне омладине Рашке области и Епархије жичке, а са благословом Његовог преосвештенства владике Рашкопризренског господина Артемија и Његовог преосвештенства владике администратора Епархије жичке господина Атанасија, завидан број младих људи, представника братстава и светосавских заједница из Србије, Црне Горе, Републике Српске, Српске Крајине, Канаде, Сједињених Америчких Држава, као и неколико епископа СПЦ и игумана и архимандрита више манастира и виђенијих свештених лица и лаика, покушало је да укаже на путеве који воде до јачања веза међу српском омладином, широм српских земаља, оном омладином која жели добро својој цркви и свом народу. Разговори на теме о значају црквено народних сабора кроз историју, заветној и ванзаветној историји Срба, националним покретима и фракцијама из Другог светског рата и грађанског рата у Југославији, неоткривеним комунистичким злочинима, биле су пред- мет пажње присутних на овом скупу, прва два дана. Следећег дана су се учесници бавили актуелним проб- лемима православне омладине и борбом против секти, као и искушењима савремене омладине попут: беле куге, наркоманије, чедоморства, телевизије, школства, распа- да породице...; било је речи и о православној омладини на Косову и Метохији и у расејању, те о односима са православном омладином у Европи. Последњи радни дан је био посвећен позицији српске православне омладине у 21. веку, дакле како је уочљиво, по принципу „јуче, данас, сутра". На Ђурђевдан, рано изјутра је један део учесника отишао на празничну литургију и прославу Светог Великомученика Георгија у манастир Ђурђеви Ступови. Оптимизам код млађих чланова овог скупа и опрез код нешто старијих у које аутор текста убраја и себе је карактеристичан за све саборе оваквог типа. Наиме, енергичност млађих је разумљива и долази од сувишка срца, као и скромност у очекивањима оних, који су већ годинама присуствовали сличним саборима, саветовањима, семинарима. Јер, када се сагледају сви проблеми са којима се суочавамо после успешних договора и упореде са резултатима у, рецимо, последњој деценији, јасно је да нисмо баш умножили своје таленте, онолико колико смо могли. С друге стране, пак, искористимо ли ентузијазам нових, младих, свежих снага, остаје нам нада, да и ово што смо до сада постигли, може бити још боље представљено широј јавности и значити одскочну даску за даље, крупније кораке. Не скупља се српска омладина само по кафићима и разним буџацима, ради забаве и задовољења оних најнижих прохтева, већ очигледно постоји један део младих спреман да се бори за своје име и веру, а довољно је образован и под квалитетним духовним надстојатељ- ством часних отаца Православне цркве. Чини се да, упркос разним реформама школства и наметањем неког другачијег начина живота од традиционалног, српске земље могу да рачунају на светлију будућност. Чврсто везане за своје духовне и историјске корене, на којима нам завиде бројне земље Европе и читавог света. Надам се да ниједна изговорена реч која је изречена ради духовне обнове нашег народа није пала крај пута, или на камен, већ на плодну земљу!

Зоран Т. Аџић

Iskra 1. septembar 2003


„СРПСКЕ СТРАНПУТИЦЕ” Боривоја Марјановића

Боривоје Марјановић: „Српске странпутице Братоубилачки paf’; књига „Комерац”, 2000., Београд; стр. 354, 21 см.; фотогр,; Библиотека: Посебно издање. *

* *

Недавно је изашла из штампе горња књига, која је послата на приказ. Нажалост, у њој нема биографије писца, већ на задњој страни корица стоји: „Боривоје Марјановић, публициста и новинар, објавио је преко двадесет књига, међу којима су Равна Гора, Стазом безумља и Хронологија политичких догађаја Србије. Превођен је на западу и истоку. Аутор је бро- јних фељтона. Интервјуисао је највеће личности света”. И то је све. Ово је књига о грађанском - или како писац каже братоубилачком - рату на просторима бивше Краљевине Југославије. Писању књиге приступио је на до сада неубичајен начин, тј. дао је реч људима са „обе стране барикада”. Није фаворизовао ниједну зараћену страну, већ се трудио да обе прикаже у светлости историјских збивања, служећи се и домаћим и страним изворима. Што је најважније у целој књизи, ишао је за тим да пронађе стратиште и гроб генерала Драгољуба-Драже Михаиловића и другова заједно побијених 17. јула 1946. године. У том циљу интер- вјуисао је Дражиног истражног судију Јосифа Моловића, Дражиног тужиоца Милоша Минића и председника суда Михаила-Мику Ђорђевића, који је Дражу и другове осудио на смрт. Али, да идемо редом. Одмах пада у очи да Марјановић није књигу компоновао по неком хронолошком реду, већ је сас- тављао поглавља како су му падала на памет. И књига у целости има тридесетједно поглавље која ипак чине једну целину. Писацје најпре објаснио какоје настао Равногорски покрет и како је тада пуковник Драгољуб- Дража Михаиловић доспео на Равну гору и онда редом описује главна лица која су била са Дражом у тим најранијим данима организовања четничког покрета: Драгишу Васића, потпуковника Драгослава Павловића, професора Милоша Савковића, сеиза Баћа Ратка (који пред Дражом и гостима псује Бога) и редом друге. Дотиче се и случаја Војка Чвркића, па како је настао грађански рат и усред тога наједанпута прелази на Мартовске преговоре 1943. године Титовог Врховног Штаба с Немцима у Вакуфу, Бугојну и Загребу и потом описује Тита и његове сусрете са Дражом, Черчила, Димитрова, Крцуна и остале главешине док не дође до интервјуа са главним актерима Дражиног суђења, па и са Леком Ранковићем, Калабићевом породицом и оним чувеним комунистичким џелатом у „Ужичкој републи- ци” Виданом Мичићем који је лично стрељао 400 људи, међу којима и оног чувеног комунистичког отпадника Живојина Павловића писца „Биланс совјетског терми- дора”. Марјановић се служио књигама др Јована Марјановића, официјелног комунистичко-партизан- ског историчара који је добио и докторат на тему

Iskra 1. septembar 2003

„Народно-ослободилачке борбе”, па књигом Б. М. Карапанџића „Грађански рат у Србији 1941-1945” (премда му не наводи име иако га цитира). Черчиловим мемоарима и другим. Описујући почетак Равногорског покрета, прилике на Равној гори и нарочито страдање атентатора у вези случаја Војка Чвркића, види се да му није позната књига браће Радоја и Живана Кнежевића Слобода или смрт, где је детаљно изложена „завера” Војка Чвркића, а што се дијаметрално разликује од Марјановићевог казивања. Такође, иако је имао књиге Марјановића „Дража Михаиловић између Британаца и Немаца” и Карапанџићеву, сасвим површно је описан састанак Драже са Немцима у Дивцима крајем 1941. године. Књига би имала већу историјску вредност да је аутор цитирао сведочанства пуковника Бранислава Пантића, организатора састанка у име Драже и про- фесора др Јозефа Матла, капетана Абвера и органи- затора састанка у име Немаца која су изворно наведе- на у Карапанџићевој књизи. Много страна у књизи је посвећено случају хватања Драже Михаиловића и Калабићеве улоге у томе. Даје све верзије у вези овога, па наводи и мало познату како је Дража, боравећи у истражном затвору, срео се у ходнику са Стеваном Мољевићем, те му шашпнуо „Издаде Никола”, па објашњава како је доц- није Мољевић у Сремској Митровици тумачио да се то односило не на Николу Калабића, већ на Николу Миловановића-Грбу, шефа радио службе у Штабу ге- нерала Михаиловића, који се са свима шифрама предао партизанима и постао официр ОЗНЕ. Наводи верзију да је Калабић убијен у заседи у Градачкој клисури (код Ваљева) у зиму 1945. године, а пише да се пре тога у селу Рајковићу састао са супругом и кћерком које у интервјуу одлучно одбијају да је Калабић био ухваћен и да је у дослуху с њим ОЗНА ухватила Дражу. Писац, износећи све верзије, оставља читаоцима да сами извуку закључак. Велики простор заузима у књизи и суђењу Дражи, које су комунисти вешто режирали, одбијајући сведоке са стране, а нарочито спасене америчке ави- јатичаре. Марјановић пише да је пресуда унапред била донета од комунистичке врхушке на челу са Брозом и унапред се знало да неће бити помиловани. Наводи све верзије где су Дража и другови стрељани, али се види да није читао књигу Михаила Шашкијевића „Злочиначко убиство генерала Драгољуба-Драже Михаиловића” који одлучно сведочи да су побијени на Ади Циганлији где је и Шашкијевић био затворен. И сад Боривоје Марјановић трага где је извршена егзекуција над Дражом и друровима, настојећи да им се открију гробови. Зато је интервјуисао Моловића, Минића и Мику Ђорђевића. У међувремену је Моловић извршио самоубиство, а Ђорђевић умро, док је још у животу Милош Минић. Сви наглашавају да је то давно било и да се ничега не сећају. Очито је да нису хтели да открију место где је Дража са друговима убијен. Боривоје Марјановић на једном месту замера историчару Равногорског покрета из ваљевског краја Бојану Димитријевићу што је усвојио верзију о издаји Николе Калабића, па би се рекло да, после свих раз-

27


„Српске. . . ”

Оглас за књигу

говора са Дражином породицом и другим сведоцима, Марјановић не усваја тезу о Калабићевој издаји. Такође је Марјановић по први пут у отаџбинској штампи изнео завршну реч генерала Михаиловића изговорену на крају суђења која није ушла у судске записнике, али јује исчепркао из „Њујорк Тајма” од 12. јула 1946. године. За цело време суђења кому- нистичка руља, коју Марјановић назива „урлатори” помамно је викала: „На вешала”, „Смрт издајнику”, „Убицо”, „Кољашу” - али кад је Дража говорио задњу реч владала је мртва тишина. И ту завршну реч која генералу Михаиловићу служи на част, Марјановић је већим делом, верно цитирао. На даљим странама књиге навео је чланак Слободана Јовановића „Дражин мит”, као и беседу владике Николаја одржану у Цркви Христовог Васкрсења у Чикагу 12. јула 1954. године, посвећену Дражи и његовој жртви. Али упркос тога из целокупног Марјановићевог писања произилази да је Дража Михаиловић трагична личност за коју он као историчар има пуно разумевања. У Марјановићевој књизи има неколико крупних грешака. Када наводи борбу између четника и Немаца код Љуљака, вели да је била у лето 1941. године, а која је изазвала Крагујевачку трагедију. Међутим, борба код Љуљака је била у јесен, половином октобра 1941. године, када су већ увелико партизани и четни- ци заједнички суделовали у нападу на Немце, те заједнички сносе одговорност за немачку одмазду у Крагујевцу. Исто тако је погрешан навод, да је при- ликом другог састанка Тита и Драже у Брајићима, капетан Вучко Игњатовић у дослуху са Дражиним штабом хтео да ликвидира Тита. Тојенетачно. Вучко као командант Пожешког одреда је минирао неки мост којим је Тито требао у повратку да пређе, па је неко из Вучкове пратње телефонирао у Дражин штаб, те је генерал Михаиловић изрично наредио Вучку да ће му бити лично одговоран ако се ма шта деси Титу. Тако је Дража спасао Тита. Наводећи борбу на Зелен Гори (која се одиграла 13. маја 1945. године) где је Дража са својом војском доживео слом, Марјановић наводи како су четнике нападали и партизани и усташе и Немци. Нису га могли Немци нападати, јер су већ 8. маја 1945. године били капитулирали. Први ађутант Драже Михаиловић на Равној Гори није био Јакша Ћелевић, већ потпоручник Владимир Ленац кога писац спомиње да је заједно са Дражом дошао на Равну гору. И поред наведених замерки, треба ставити руку на срце, па искрено рећи, да је књига Боривоја Марјановића изузетна по обради како третира и гене- рала Михаиловића и његов Равногорски покрет, као и људе који су делили судбину Дражину. Зато књигу топло препоручујемо читаоцима.

Бора М. Карапанџић

ПРОДАЈА КЊАЗ МИЛОША ЛОШ ПОСАО. Генерални директор „Књаза Милоша” из Аранђеловца Раденко Марјановић изјавио је да би евентуална одлу- ка о продаји те фабрике страном стратешком партнеру била погрешан потез Владе Србије. Марјановић је рекао да је за то предузеће за производњу минералне воде и сокова боље решење да се докапитализује него да пређе у власниство било које моћне иностране ком- паније... Није повољан моменат да се продају успешна предузећа као што је „Књаз Милош". То би пре била распродаја него продаја... (Бета, 17. 8. 2003.)

28

„ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - МОЈА РАЗМИШЉАЊА И СЕЋАЊА” Покојног протојереја Драгољуба Цокића свештеника цркве Св. Јована Крститеља у Патерсону, Њуђерси, САД. Ово је до сада најбоље написана књига о покојном владици Николају, садашњем новом светитељу Српске православне цркве коме је о. Цокић дуго година био десна рука и са њиме нај- блискије сарађивао. Сав приход од продаје књиге ићи ће у корист српске сирочади у Србији, коју је покојни Владика највише помагао за свога живота. Књига се по цени од $12, плус $3 за поштар- ину може наручити на адресу протинице: Mrs. Olga Cokic 40, Kline Blvd., COLONIA, N. J. 07067-1921 USA

† CTAHKO РУСЕВ Станко Русев je преминуо 29. јула 2003. године у Нарабину, предграђе Сиднеја. Станко је рођен у месту Преко - Хрватска 1920. године. Станко је био свом душом својом за Југославију и увек је говорио да је Југословен. Станко је био дугогодишњи претплатник „Искре” све до своје смрти. Разболео се пре шест не- деља и добри Господ позвао је Станка, свога доброг слугу у своје небесне дворе. Станко је долазио на наше прославе Ђурђевдана и волео је наше друштво. На сахрани покојног Станка било је и наших другова и другарица, а друг Ђура Пољак у свом говору евоцирао је врлине овог доброг човека и хришћанина. Станко за собом оставља супругу Љубу, ћерке Наду и Миру, зета Рона и унуке Катарину и Софију. Породици покојног Станка наше искрено саучешће у име наше заједнице и „Искре”. Б. С.

† МИЛАН ЈОВАНОВИЋ После тешке и дуге болести у Чикагу, САД преминуо је 16. јуна 2003. бивши српски добровољац Милан Јовановић. Милан је рођен 27. априла 1928. у Дервенти, Југославија. Сахрањен је 28. јуна на гробљу Св. Николе у Чикагу. Милан је напустио земљу са оцем, добровољцем, и млађим братом Драганом 1944. године. Прошао је кроз логоре Форли, Еболи (где је похађао школу), Дипхолц и Линген. У Лингену се упоз- нао са својом будућом супругом Инге и оженио 1948. године. У Америку и Чикаго је дошао 1951. године. За собом оставља ожалошћену супругу Инге, синове Ђорђа и Дуке, као и брата Драгана. Наше искрено саучешће породици.

Искра

Iskra 1. septembar 2003


† БРАНКО ЈОВАНОВИЋ Као што смо већ јавили, у Бридлингтону, северна Енглеска, умро је 15., а сахрањен 24. јула 2003. године, бивши добровољац Првог пука СДК, Бранко Јовановић. Опело у брадфордској цркви Св. Тројице служили су протосинђел Емилијан Мрђа и протојереј Обрен Вујовић који се у цркви опростио од Бранка истичући његове хришћанске врлине и велико залагање за цркву, посебно ову у Брадфорду. Бранко је сахрањен на брадфордском гробљу, испраћен од великог броја другова, пријатеља, поштовалаца и своје породице. Над гробом су се од њега опростили Влада Љотић и Предраг Петровић. После погреба, Бранкова супруга Нора, приредила је у црквеној сали подушје. Бранко Јовановић, био је један од најмлађих (рођен 1925.) српских добровољаца. Ступио је у добровољце са 16 година. Било је то време које је неко тачно назвао „великом забуном", када су комунисти после пропасти Краљевине Југославије, а усред непријатељске окупације, кренули под маском народно-ослободилачке борбе у своју класну пролетерску револуцију и тиме гурнули недужан народ, с једне стране у грађански рат, а с друге, изложили га страшним и драконским немачким одмаздама. Покушај наших цивилних власти, прво Комесарске управе, а потом и прва настојања Недићеве владе да жандарми и подофицирски одреди, заведу ред и мир, није успео. Професионалним војницима нису недостајали ни обука, ни храброст, ни патриотизам - али су се нашли у „великој забуни". Збуњени комунистичком пропагандом, а аполитички васпитавани, нису познавали комунисте и њихове намере. Тако се и Недићева влада нашла пред оставком. Али је онда - у том критичном часу - на Недићев послед- њи вапај и позив, скочила на оружје национална омлади- на у којој је био и Бранко; која је добро познавала комун- сте и њихове циљеве и увелико пре рата са њима идео- лошки војевала по школама и универзитетима широм Југославије. Од те омладине створени су први доброво- љачки одреди. Кренуло се у борбу и забележене прве победе. Убрзо је било 12 добровољачких одреда, а победе над комунистима су се низале једна за другом. Срчаност, одушевљење, познавање комунистичког непријатеља и победе младих добровољаца охрабриле су и подстакле и остале националисте да се супротставе комунистима.

штеним радом стиче добар глас. Предузеће стално расте и напредује. Ускоро Бранко добија велике општинске послове не само у Брадфорду, већ често и шире. У заслужену пензију одлази, углавном због нарушеног здравља, као један од најуспешнијих наших пословних људи у овом крају Енглеске. Ето, и то је био наш Бранко - добар домаћин и успешан предузетник. Али оно чиме је покојни Бранко нарочито задужио најширу српску заједницу у овом крају, па и шире, то је његов предан и несебичан рад за цркву и око цркве. Био је искрен верник; онако као што наш простосрдачни народ верује. Редовно је био на богослужењима, постио је и причешћивао се; давао своје обилне прилоге. Помагао је свештеницима у њиховом раду колико је то једном световњаку могуће. Из његове вере долазила је и његова нарочита брига за материјални живот цркве и њених здања. Није тајна да је претходна црква у Халифаксу купљена и оспособљена за употребу његовим личним зајмом и гаранцијом код банке. Штајесве учинио за цркву у Брадфорду, знају само Господ Бог и покојни о. Валеријан Штрбац, са којим је Бранко на њој радио. У том раду он је толико заволео великог црквеног посленика о. Валеријана, да је и свој гроб изабрао „да у њега гледа".

Прво Пећанчеви четници, а нешто касније и Дражини одреди, нашли су се у националном фронту са добровољцима. Крајем 1941. заједнички се јуришало на тзв. Ужичку републику и поражени Тито изгнан из Србије. Касније су добровољци прерасли у батаљоне и пукове, а националне снаге у Србији уопште расле и јачале. Оно што ће међутим остати вечита и историјска заслуга добровољаца јесте да су они дали осмишљење и замајац антикомунистичкој борби, били њен катализатор, „со и видело" и цело време њена одлучна и ударна снага. Без њих би се „велика забуна" претворила у велико згариште и стратиште, а српски народ био на путу свога биолошког уништења. План окупатора о подели Србије на окупа- циона подручја Немаца, Мађара, Бугара и усташа, са исе- љеним Београдом као Еугенштатом, сигурно остварен. Србија и њен недужни народ би доживели далеко тежу и црњу судбину. Тој војсци изузетног духа и свести при- падао је и покојни Бранко, па му и зато слава и хвала.

Али да поменемо оно што се добро зна. Издашну помоћ Херитејџ комисије за оправку ове црве издејство- вао је Бранко својим упорним залагањем; без њега, те помоћи не би било. А када је та помоћ дошла, Бранко је - не по први пут - засукао рукаве, па иако хроничан и тежак срчани болесник, данима и недељама физички радио фарбајући и оправљајући цркву. Најзад му је и је- рархија СПЦ то признала одликујући га Граматом. На том раду је и пао и тешко се озледио. Морао се подвргнути операцији у којој је изгубио слезину, што је допринело и његовој недавној смрт, јер је постао неотпоран према инфекцији. Да ли је претерано рећи, да је покојни Бранко, попут свога узора о. Валеријана, себе живог узидао у брадфордску цркву? Несумњиво је да је у своме раду за цркву Бранко испољио дух нашег црквеног неимарства. Бранко је живео за цркву, и да је још боље материјално стајао него што јесте, он би их сигурно сам градио и подизао, попут наших древних задужбинара и неимара.

У избеглиштву, друга Бранкова урођена народна особина долази до изражаја. Доласком у Брадфорд, а подизан у домаћинској породици, вредни Бранко, заједно са својом Нором, убрзо постаје успешан предузетник, оснива своју декоратерску фирму. Ревносним и по-

Наше саучешће супрузи Нори, брату Трајану, сестри Добрили и њиховим породицама. Слава Ти и хвала, добри и племенити друже Бранко, и вечан Ти покој у непролазном Царству Христовом!

Iskra 1. septembar 2003

Искра

29


† NIKOLA - NIKŠA FABRIO Split, 10. svibnja 1920. - Sydney, Australija, 7. srpnja 2003. U sidnejskom predgrađu Warriewood je samo dva mjeseca po svom 83. rođendanu poslije kratke bolesti preminuo Nikša Fabrio. Sin uglednog splitskog učitelja Dinka Fabria, Nikša je pripadao generaciji poslijeratne omladine nadahnute oslobodenjem i ujedinjenjem Južnih Slavena kao konačnom fazom viševjekovnog procesa koji je počeo na istoku oslobađanjem od Turaka, a izgledao skoro završenim padom Austrougarske. Euforično oduševljenje ranih godina nije trajalo dugo. Imanentne proturječnosti između ostataka raznih navika, kultura i naslijeđa, rivalstvo vjeroispovjedi, neizvjes- nost izazvana prijetećim talijanskim apetitom na dalmatin- sku obalu i svijest o hrvatskim i slovenskim krajevima još u talijanskom posjedu su bili odrednici jednog ozračja bre- menitog političkom napetošću i sukobom. U tim uvjetima napredna, jugoslavenski, pa i panslavenski, orijentirana omladina je imala malo izbora: ili se opredijeliti za tada nas- tajuću modernu, autoritativnu fašističku tendenciju, ili prih- vatiti marksističko rješenje i očitovati svoje težnje pristupom klasnoj borbi i revoluciji. Pojava Jugoslavenskog narodnog pokreta “Zbor” je pružila novi izbor: ideji narodnog jedinstva Jugoslavije dodala je novu, etičku dimenziju, zasnovanu na kršćanskom moralu, Ijubavi i pravdi koja drži zemlju i gradove. lako su te vrijednosti bile prastare, bile su i vječne. “Zbor” je u kratko vrijeme privukao, osobito na Jadranu, mnogo mladih Ijudi, a među njima i Nikšu. Završivši brodograditeljsko školovanje, zaposlio se na splitskom brodogradilištu, a sudjelovao je u političkoj aktivnosti splitske organizacije omladine “Zbora”. Tako je dočekao rat 1941. godine, uspostavu ustaške NDH i talijan- sku aneksiju. Kadje rujna 1943. kapitulirala Italija, počelaje i Odiseja Nikše i drugova. Najprije su prišli ondašnjim četničkim odredima koji su funkcionirali kao dio kraljevske vojske u domovini. To se rješenje pokazalo privremenim, pa je Nikša s drugovima napustio Dalmaciju i uputio se u pravcu Srbije, gdje su Zboraši kao dobrovoljci sudjelovali u obrani od komunističke revolucije, maskirane kao oslobodi- lačka borba. Dolazak sovjetskih trupa na Balkanski poluo- tok je ustoličio partizane, pa je Nikša s drugovima izbjegao i u slovenskom primorju prešao u Hrvatsku armiju Jugoslavenske vojske u domovini. Uskoro nakon toga su se anti-komunističke jedinice povukle na talijansko tlo gdje su predale svoje oružje britanskoj vojsci i bile raspoređene po logorima u Italiji. U logoru Eboli, nedaleko od grada Salerno, Nikša je 1947. oženio Bosiljku Sekulić, iz Šibenika, i već su posli- je godinu dana dobili blizance, Dinka i Kaću. Treće dijete, sin Ivica, se rodio po dolasku u Australiju. Početna borba za opstanak se postepeno pretvo- rila u stvaranje i osiguranje dobrostanja. Obitelj je rasla, djeca su se vjenčala, a unučad, Marina, Perica, Nicholas i Melissa, su usrećili i uljepšali djedin i bakin život. Kad su se Nikša i Bose napokon uselili u novu kuću prosinca 2002, izgledalo je da pred njima stoje zlatne godine mira i zado- voljstva. Ali, nije bilo suđeno. Nikšin sprovod je počeo u crkvi Svetog Srca, gdje se poslije pogrebne mise s pokojnikom oprostio Vinko

30

Danilo, podsjećajući prisutne da je “Nikša... uvijek bio ozbi- Ijan čovjek, nikad se nije bojao teškog rada pa i kad bi neizbježni lanac zgoda i nezgoda kroz koje smo svi morali proći ponekad izazvao erupciju njegovog dalmatinskog temperamenta, nikad nije ni prikrio ni promijenio ono bitno poštenje, integritet i dobrotu koja je bila jezgro njegova bića.” Nikšaje pokopan u prisustvu velikog broja rodbine, prijatelja i poštivalaca na groblju Mona Vale u Sydney-u.

Vjekoslav

† НАТАЛИЈА - HATA ДУДИЋ У Мелбурну, Аустралија, умрла је 3. августа 2003. године, Наталија - Ната, супруга нашег друга Раде Дудића, бившег добровољца Првог пука СДК. Сахрањена је на локалном гробљу близу цркве Св. Архиђакона Стефана, где је 7. августа извршено опело. Чинодејствовао је прота Чедомир Видеканић, који се опростио са покојницом и подвукао њену приврженост цркви, својој породици и нашој широј заједници. Покојна Ната (80) је дуго боловала од шећерне болести, али је и поред тога било врло вредна и окрет- на особа. Имала је своју путничку агенцију коју је са успехом водила. Сахрани је присуствовао знатан број света који су дошли да испрате свима драгу Нату. Супругу Раду, сину Милану, ћеркама Снежани и Олги и њиховим породицама наше најискреније саучешће, а Твојој души, драга Нато, нека Господ подари вечни мир. Б. Малешевић

† Савка Ваљанов Умрла је 31. маја, а сахрањена 10. јуна 2003. у Оснабрику, Немачка. Покојна Савка је супруга нашег покојног друга Живе Ваљанова, добровољца Четвртог пука СДК. Рођена је 28. децембра 1923. у Зрмањи, Далмација. У Словенију је дошла са четницима војводе Ђујића. Била је болничарка у нашој болници у Меркателу. У Еболију се 1946. удала за Живу. У браку су изродили три сина, две ћерке и после имали 10 унучади и 2 праунука. Савка и Жива су били врло вредни и предусретљиви и свако ко је посетио метох манастира Хиландара, Каково, где су они проводили свако лето, помажући покојном о. Митрофану Хиландарцу у економији метоха, сећаће се њиховог топлог гостопримства. С.А.

† ЛАЗА ВАЉАНОВ Син Савке и Живе Ваљанов, умро је од рака 10. јула, а сахрањен поред мајке, 15. јула 2003., у Оснабрику, Немачка. Лаза је дуго година играо у нашој фолклорној групи „Оро" коју је водио покјни Крста Тодоровић. С.А.

Iskra 1. septerabar 2003


Прилози „Искри” За успомену на мог супруга Милорада Масаловића Madame Nicole, Paris £ 300 Уместо цвећа на гроб прије Стане Стојановић Мирко и Снежана Јовичић £20,Као знак сењања и за покој душе нашег скоро преминулог друга Николе-Никше Фабриа Миле Радосављевић А$ 50 Другови и другарице из Сиднеја А$ 50 Другови и другарице из Мелбурна А$ 50 Миро и Нада Поповић А$ 25 Душан и Христа Поповић А$ 25 Крешимир и Анка Самодол А$ 30 Вера Живојиновић А$ 20 Брале Стефановић А$ 20 Богдан Малешевић А$ 20 Душко и Мара Микић А$ 20 Живота и Зора Канић А$ 10 Ото Хајнцл А$ 10 Као знак сећања уз жељу да премилостиви Господ подари покој душе Кристивоја-Тиркета Тирнанића Вера Лазић К$ 30 Са молитвом Господу за покој душе мога вољеног брата Бранка Јовановића који је преминуо 15. јула 2003. г. £10 Трајан са Цаном Јовановић Нека Господ подари покој душа Бранка Јовановића и Миодрага Павловића Живан £5 Лазаревић

Iskra

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Clanci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23,- ili odgo- varajuća vrednost u drugim vaiutama. Cekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

БАРАЋ: ВЛАДА СРБИЈЕ НЕ ЖЕЛИ ДА СЕ БОРИ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ.

Поклон Искри Душан Ивковић

£4

Уместо воштанице на гроб преминулог друга Живе Исакова Н. Н. Канада К $20 Поводом петогодишњице упокојења мога драгог супруга Стојана да му Господ подари покој душе Марија Вуксић $ 50 Нека Господ подари покој душе наше драге Наталије Дудић супруге нашег друга Радета Дудића Миро и Нада Поповић А$ 20 Богдан Малешевић А$ 20 Лујза Николић А$ 10 Уместо цвећа на гроб Бранка Јовановића Влада и Мирјана Љотић Воја Милетић Трајан Јовановић Миша Јовановић Илија Јовановић Радомир Јовановић Предраг Петровић Аца Богојевић Борис Антуновић

£ 1 0 £ 1 0

£ 5 £ 5 Никада вас нећемо заборавити све док последњи од нас живи. Мртви нисте о друзи мили. Уместо воштаница на гробове Српских добровољаца и другова који погинуше у борби за Крст часни и слободу златну, од Вардара до Соче и широм света на свих пет континената оставише своје кости. Нека им је слава и хвала! Жика Драгојловић $100

Нека Господ подари покој душа преминулих у јулу месецу: Драгана Максимовић, о. Митрофан Хиландарац, Миле Печенковић, протиница Радмила Милановић, Радмила Стекић, Оливера Љотић, протојереј ставрофор о. Радован Миљковић, Вукадин Кецан, Зорка-Зора Мићић, Димитрије Краљ и Рада Милић Вера и Стеван Пироћанац $ 25 Као знак сећања и уместо цвећа на гроб друга Бранка Јовановића X. Ђорђевић £10 Паун Вуковић £5 Марјан Берета £5 Уместо цвећа на Бранка Јовановића Љуба Атанацковић

гроб доброг

друга £5

Као знак сећања на наше дивне другове Бранка Јовановића и Милана Барзетовића Ј. Милетић £10

Умољени смо од друга Свете Пауновића да објавимо промену броја његовог

телефона. Његов садашњи број (из Енглеске) је:

00381112317803 (Подебљана два броја су разлика од старог броја телефона.)

Iskra 1 .septembar 2003

Председница Савета за борбу против криминала и корупције Верица Бараћ изјавила је да је Влада Србије у досадашњем раду са овим саветом показала да „не жели да се бори против корупци- је”. „У нормалној држави било би логично да нас Влада стално тера да нешто радимо, да тражи од нас податке а не обратно, да ми стално терамо Владу”, рекла је Бараћ у интервјуу за новосадски Дневник од недеље. Србија је „корупционашка држава” и тај проблем није онакав какав постоји у нормал- ним демократским државама јер у Србији „одређени центри моћи често надвладавају државу”, рекла је она. „Институције демократске државе се код нас јако споро успостављају, што се најбоље види и по нашем савету, Со- цијално-економском и Радиодифузном савету. То су прелазне институције које би требало да буду пут ка демократ- ским институцијама”, казала је Бараћ. Бараћ је казала да је актуелна власт „крива за заостајање у формирању демократске Србије” јер нису створени услови „ни за минимум државе, државе која је легални центар моћи”. „Постоје одређени центри моћи који контролишу делове власти. То су исти они који су разарали ону државу а сада имају помоћ и неких нових, тако да они који су фи- нансирали прошли режим, сада делом финансирају и садашњу власт и неке медије”, казалаје Бараћ. („Дневник, 17. 8. 2003.)

Б. МЕДОЈЕВИЋ: СРБИЈА И ЦРНА ГОРА БАНКРОТИРАЛЕ. Редовни про-

фесор Економског факултета у Бео- граду Бранко Медојевић изјавио је да су Србија и Црна Гора као државе банкро- тирале, те да се привредно и економско стање Државне заједнице налази у зачараном кругу из којег се још не назире излаз. „У процесу приватизације, искључиво стихијског карактера и по сваку цијену, појединци блиски режиму купују привредне гиганте по књиговод- ственој вриједности, а за резултат има- мо огроман број незапослених и социјално раслојавање", рекао је Медојевић на Округлом столу о транзицији одржаном у Мојковцу. Он је казао да је црногорска Влада од 1992. године уместо у привре- ду улагала искључиво у полицију, у којој је број запослених од 2,5 хиљада 1992. године до 2003. године нарастао на 15.000. „Можете замислити какав би то ефекат био да је та радна снага била запослена у привреди. Данас се дру- штвени производ у Црној Гори креће око 45 одсто у односу на 1989. годину и под оваквим условима можемо га достићи тек 2015. године", казао је Медојевић. (СРНА,16.8.2003.)

31


LAŽI I KLEVETE MOGU BITI KORISNI, ALI SU ZLI DRUGOVI O ovoj temi napisao je jedan esej John Gray u engleskom nedeljnom casopisu NEW STATESMAN u broju od 4. avgusta o.g.. On se bavio o porastu terorizma i napisao je knjigu o tome pod naslovom ,,AL Kaeda”. Njegova glavna tema je rat u Iraku. Temu je naslovio ovako: ,,BUS I BLER PREVARILI SU NAS O RAZLOGU ULASKA U RAT. MEĐUTIM, ONI SU PREVARILI SEBE O UČINKU RATA NA IRAK”. U našem narodnom verovanju postoji izraz da „Pravda drži zemlje i gradove, dok nepravda ruši oboje”! U rezonovanju John Gray-a naša narodna poslovica našla je punu primenu. U prilog pravde koja je potrebna u svakom ljudskom poduhvatu dodajemo još jedan primer koji govori da pravda, a ne sila i nasilje, donosi mir i blagostanje. U ovu svrhu pored mnogih imena koje sam u mom pisanju navodio u ovom smislu, ovog puta zelim da se pozovem na svedoka: g. Arthur Miller-a, američkog Jevrejina, poznatog pisca i dra- maturga, koji je predsednik internacionalnog PEN kluba. Kao takav on je dobro poznat široj svetskoj javnosti. Ja se ovde pozivam na njegov skorašnji napis u londonskom Tajmsu od 3. jula ove godine. Taj opširni napis nosi naslov „Мој Izrailju, (obraća se izrailjskom narodu u državi Izrael) nikad nećeš imati mira dok ne pronadješ i praktikuješ pravdu”! A zatim dodaje: ,,Mi, Jevreji, jesmo biblijski narod, a bibli- ja znači ‘Pravda’. Ako ovo nije onda je ništa”. Gospodin Miler bavi se problemom teških odnosa Jevreja i Palestinaca u Palestini, pa kaže: „Izraelska država ima puno pravo da postoji, a Palestinci takodje imaju isto pravo da postoje u svojoj palestinskoj državi”. Ceo taj opširni napis raspravlja temu o postojanju obadve države u Palestini zasnovane na pravdi i medjusobnim pravednim odnosima. On smatra, ako bi se ovako ustrojile dve države da bi zavladao mir i da bi rat i krvavi obračuni sa žrtva- ma prestali . On traži za Palestince ista prava i dužnosti koje imaju Jevreji. Miler dalje navodi kako je u mladim godinama bio ushićen kad je osnovana Izraelska država, posle dva milenija. Palestinci, takođe, imaju isto tako pravo da imaju svoju državu, zahteva istu Biblijsku pravdu za njih. Miller smatra da je moguće naći rešenje za Jevreje i Palestince. To rešenje je potpuna primena Biblijskog principa pravde, a iz pravde izvire i tajna dobrih medjusobnih odnosa, što bi doprinelo da prestanu krvave žrtve i pogibija dva naroda. Nadajmo se da će Milerov apel imati pozitivnog učinka. Da se vratimo temi rata bez pravde u Iraku Dok se Miler poziva na veru u Boga i Biblijskog pravednog Jova, dotle se Amerika i Britanija, njihovi lideri Buš i Bler, odlučuju za agresivni rat. Pošlo im je za rukom da upotrebom savremene tehnike brzo sruše Sadamov režim. Povod za rat dva lidera tražili su dugo vremena, jer je pravu nameru trebalo sakriti. Zbog toga trebalo je neprestano brujiti o Sadamovim smrtonosnim oruzjima za ‘masovnu destrukci- ju'. Brzo se utvrdilo da takvih oružja nema, niti ih je bilo, a šta sada? Teško je bilo naći nešto smišljeno da obezvredi tvrdnju: „Sadam Husejin je u stanju da stavi njegova smrtonosna oružja u akciju za 45 minuta, sto se pokazalo da je laž. Brzo se zatim prešlo na priču da su Britanija i Amerika vodile rat da oslobode Irački narod i da mu donesu slobodu i demokratiju sa avionima, tenkovima i raketama na mlazni pogon sa njihovih ratnih brodova. U praksi, medjutim, se pokazalo do sada da većina naroda u Iraku smatra Anglo-Amerikance kao neprijatelje,

okupatore, a mali broj kao oslobodioce. Takodje se pokazalo, pošto se rat završio, da je Sadam Husejin imao i dobar deo pristalica u njegovom narodu. Narod u Iraku je stari Biblijski narod. Priča o demokratiji kod njih nije naišla na potporu koju su osvajači očekivali. A okupatori bi trebalo da znaju da je demokratija dugi proces koji traje decenijama i nije nikakva Aladinova lampa da brzo osvetli svaki kutak. Pogibija svakod- nevna americkih i britanskih voijnika posle rata u suprotnosti je sa tvrtdnjama osvajača. To ima vrlo zbarinjavajući odjek na obema stranama Atlantika. Vremenom biće i pritisaka na obe vlade, američku i britansku, da povlače svoje trupe iz zemlje neprijateljstva. Međutim, izgleda da pod ovim pritiskom Anglo-amerikanci neće promeniti svoj stav, pre nego se uspostavi čvrsta administracija u Iraku i da se tamo vlada bez tuđe pomoći. Razvoj stvari posle završetka rata doneo je prilično razočarenje anglo-američkim saveznicima. Protivno njihovom verovanju, narod u Iraku ne pokazuje oduševljenje za okupa- torsku vlast. Neprestani napad na američku i britansku vojsku se ne smanjuje, a oni koji vode anti-američku gerilsku akciju, računaju i na pritisak javnog mnenja u Americi - da povuče svoju vojsku iz Iraka. Ako bi brzo do ovog došlo, pogoršalo bi situaciju u celom arapskom svetu. Zbog ovoga jedna stabilna vlada u Iraku je neophodna i da se što pre ustali. U Britaniji irački rat zbog velike opozicije tom ratu i mahinacijama politicara došlo je i do samoubistva jednog visokog stručnjaka u ministarstvu odbrane. Istraga je u toku i sve ovo baca ružnu senku na sadašnju administraciju. Istorijsko - kulturni faktor Irak je Biblijski narod, postojbina praoca Avrama i kolevka svetske civilizacije. Smatra se da je prva civilizacija stvorena u Mesopotamiji - današnjem Iraku. Mnogo od sačuvanih kulturnih objekata u Iračkim muzejima i ostalim ustanovama, bili oštećeni u ratu, ili će ono što je preostalo nes- tatu u haosu bezvlašća i pljačke. Zbog posledica rata veliko istorijsko blago čuvano u Iraku može za uvek nestati. Ovog su svesni i mnogi u Iraku, otuda i priča o ‘slobodi’ koju je oku- pator doneo nije ubedljiva za Irački narod. Zašto je u stvari došlo do rata? Prvo, Amerika kao najveća imperijalna i kolonijalna sila morala je da postavi svoju svetsku strategiju na čvršće osnove. Zbog porasta anti-američkog mnenja u Saudi Arabiji, Amerika bi se morala otuda povlačiti. Ona to nije smela da učini sve dok je Sadam vladao u Iraku. Velike rezerve nafte i petrola, bez daljeg su bile privlačne (možda skoro neophodne) za Ameriku. Odstupnica iz Saudi Arabije i spuštanja svoje ruke na Iračke rezerve nafte ivršene su o jednom trošku. Priča o demokratiji je uzgredna, ali se mora ponavljati zbog ambici- je Novog svetskog poretka. Ovde je potrebno setiti se razbijanja Jugoslavije, laži i zločina pomoću kojih je utrdjen ame- rički kolonijalizam na negdašnjem jugoslovenskom prostoru. Tome bi trebalo dodati i ono američko varvarstvo uništenja ostatka Jugoslavije pre četiri godine i otimanje rudnika Trepče iz ruku Srbije. A sada ta ista sila nudi osakaćenoj Srbiji „Partnerstvo za mir” da uvuče Srbiju u fašistički NATO i da nosi američki jaram. Izgleda da su sadašnji glavari Srbije spremni da vuku spremljene im taljige!

Balcanicus

iskra1108  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1108.pdf

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you