Прекрајања Димитрија Љотића у дневно-политичке сврхе
ЉОТИЋ ПРОТИВ „ЉОТИЋА" - ПО ДРУГИ ПУТ! За време комунизма код нас, понеки мислећи људи који су били противни комунизму, али то нису, из разумљивих разлога, смели јавно да искажу, размишљали су шта после комунизма, чиме га заменити. Били су у потрази за узорима како код нас тако и на Западу. Ишло се, вероватно, због тога у историју, филозофију, књижевност, итд. и ту проналазили људе и идеје сличне или бар делимично сличне својима. Из тога су се, пак, врло могуће, развили чак и извесни афинитети према људима носиоцима таквих идеја на страни и код нас. Конкретно, с Димитријем Љотићем, догодило се то, ево баш ових дана и то - по други пут! „Љотић" по брачном пару Пајкић-Бјелица Први пут је то било пре неколико година, дакле, још за време комунизма, Милошевићевог типа, па је, због тога, тај догађај био изнимка из горе изнете шеме о мислећим људима који за време комунизма нису смели јавно да изнесу своје идеје о томе шта и како после комунизма. У сваком, пак, случају, брачном пару г. Небојше Пајкића и г-ђе Исидоре Бјелице, био је за њихову визију посткомунистичког друштва потребан један „фирер", па су у том смислу написали један позоришни комад - драму под именом „Љотић” (да ли је „Љотић" икад приказан на некој позоришној сцени у Србији - није ми познато), а улогу главног јунака, како се већ може претпоставити, доделили Љотићу. Због тога је уследио мој чланак у Искри (од 1. августа 1994) насловљен Љотић против „Љотића". Кад смо већ овде треба, истине ради, рећи и следеће: у том позоришном комаду Љотић није приказан у дерагаторном смислу каквим га видимо у комунистичкој пропаганди, већ је он њихов, ауторски, „херој" обдарен свим могућим „врлинама" неопходним за успоставу њихове визије српског друштва после комунизма. „Љотић" по други пут у режији г. Максимовића Нешто слично се догодило и пре неколико месеци. У Књижевним новинама (број 1074 - 1077, 15 јануар-15 март 2003. - дакле, троброј), појавио се чланак Мистерија Љотић у коме је аутор г. Владимир Максимовић, у напису пуно искрене љубави, поистоветио Димитрија Љотића с немачким филозофом из XIX века Фридрихом Ничеом, описујући га као „хришћанизованог Ничеа" и „аријевског Димитрија".
Необјашњени скок од „профаног" човека до Надчовека И баш ова два епитета којима је аутор обдарио Љотића показују колико је ауторов по Ничеу клонирани „Љотић" зрео за Музеј воштаних фигура, који код Срба, по г. Максимовићу, срећом није постојао, али, ето, захваљујући њему, „Љотић" тамо постаје први узорак. Ако човек прочита Ничеова најглавнија дела, почевши од Заратустре, „С оне стране добра и зла", „Генеологија морала", „Ессе Homo”, „Рођење Трагедије", па направи од прочитаног чак једну овлаш статистику, доћиће до закључка да у целој тој врло обилној материји нема ничег филозофског (јер Ниче и не настоји да рационално, као што филозофи раде, објасни своје идеје), док највише 20% говори - мора му се признати - у добром песничком стилу, о ауторовој визији Надчовека, осталих 80% Ничеовог материјала јесте, мада песнички обојена, само једна дубока антихришћанска мржња која се, рекао бих, граничи са опсесијом! И то не она која је често била усмерена на Западу према католичком клеру због разних његових злоупотреба у Средњем веку, већ је Ничеова мржња уперена директно у Христа и његово учење о самилости, „малој браћи", „нишчим духом", опрашта- њу, итд., јер, наводно, све то разводњава човекове снаге за „вољом к моћи” - тим, иначе, необјашњеним, мађионичарским штапићем - којим се, дакле, на један волшебан начин, улази у царство Надчовека. А, у том царству, признајем, врло је добро, чак одлично, госпо- дарећој класи (Ниче је, дакле, поплочао пут - Хитлеру!), али, шта је са 99% Христове „мале браће", због чијег спасења је Он и дошао у овај свет, Ниче као да слеже раменима - то је њихова судбина, и казна, јер, ето, нису смогли снаге за „вољом к моћи". (У претходном тексту је указано да је Ничеова „воља за моћ” остала необјашњена. То су изгледа приметили и његови биографи, па тврде да је Die Wille zur Macht (воља к моћи) требало да буде његово последње и врхунско дело где би се на филозофски начин објаснила транзиција од „профаног" човека до Надчовека. Али није. Ниче је у међувремену умро.) Одломак из Заратустре - не сме се бити сажаљив! Да би се, пак, видело колико је Ниче мрзео