Поводом "Венца Димитрија Љотића" у Смедереву
ИПАК СЕ КРЕЋЕ У ПРАВЦУ ИСТИНЕ
Димитрије Љотић, мој отац, у једном од својих многих јавних излагања, испричао је један детаљ који је пронашао у једном апокрифном јеванђељу (то су јеванђеља непризната од Цркве). Један прљав, смрадан, болестан и окужени пас - чекао је ваљда ту своје последње часове лежао је поред пута којим су пролазили левити, фарисеји и књижевници. Ови су, да се не би и сами окужили и упрљали, пролазећи поред пса, пљували, затварали носеве и задизали своје хаљине. Десило се да је ту пролазио и Христос. Христос је застао - наставља јеванђеље помиловао болесног пса и рече: Гле, како има лепе зубе! Пљување и “бели зуби” после 58 година Кад је овај детаљ о псу испричао, Димитрије Љотић ни у сну није могао наслутити, да је он, уствари, насликао своју - и свог дела - будућу судбину. Хајде што је испљуван непосредно по рату што се могло и очекивати, али да неких 58 година после своје смрти, буде поново попљуваван, да људи затварају носеве пред његовим именом, и задижу своје скуте да се не би окужили његовим мислима - и то све са истом ако не и већом жестином и мржњом од оне од пре 58 година - у то заиста није било могуће веровати. Али, ето, у нас дешава се и то. Нађоше се ту, међутим, и неки људи који, и поред све његове кужности, видеше у њему "беле зубе", па рекоше: хајде, да га, због "белих зуба", као Христос пса, "помилујемо". Један кутак његовог градаг као резултат тог "миловања" христоликих душа, требало је да се назове "Венац Димитрија Љотића"! Али није. Зашто? Истину о Љотићу покрећу они који желе да је затоме Дугачка је то прича. Могли би томови књига да се напишу о њој. Али није вредно. Па ћу због тога радије рећи нешто о бар два неотуђива својства истине. Прво њено својство јесте: она мора да се изрази, да се прокаже, да угледа светлост. И поред свих људских настојања у том правцу, она не може остати затомљена! За Бога се каже да су неиспитани путеви Његови. То исто важи и за истину. То је то њено друго својство јер и њени путеви су неиспитани. Ето, конкретно, у Љотићевом случају, истина о њему изабрала је један крајње парадоксалан пут да би почела да избија на површину. Изабрала је - чудно, зар не?! - баш комунисте, и то оне који су себи ставили у задатак да је на сваки начин затоме, да баш њиховом акцијом започне процес отрежења. У вези "Венца Димитрија Љотића", кога је требало Смедерево да добије, процес напада на ту идеју, отпочео је, сад већ
покојни "амбасадор СФРЈ у пензији", Миливоје Максић и, ваљда неочекивано и за њега, он је дискусију о томе пренео са једног чисто локалног догађа на општу срп- ску политичку сцену. Затражио је, наиме, у свом "отвореном писму" влади Србије, да она нареди Скупштини града Смедерева, да осујети идеју о "Венцу". Г. Максић није ни сањао да ће својом акцијом поделити Србију на два дела. Кад се ово каже, обично се мисли да се ради о подели пола-пола. То, међутим, овде није случај, јер г. Максић има већину, огромну већину. Али то са становишта истине није важно. Важна је, пак, чињеница да су се многи људи нашли пред једним менталним чвором кога су морали разрешити. На једној страни су били "бели зуби" и, као резултат, поменути "Венац" а на другој страни упљувци, псовке, харанга и, без икаквих аргумената, најбљутавија пропаганда. О истом човеку два крајње супротна односа то никако не иде! И, као један од резултата, многи људи су се заинтересовали за случај. Путем књига, докумената, итд., почели су да назиру истину и, што је још важније, почели су да је саопштавају. Разне врсте "интелектуапци" долевају уље на ватру Видећи, пак, да је ђаво однео шалу, појављују се да би додатно подупрли кампању покојног амбасадора Максића "група интелектиалца" као и "поштена", "забринута" - и већ ни сам не знам све каква самохвалисава - "интелигенција" да би ствар о Љотићу и његовом неоствареном "Венцу" још више добила у замаху. Па су "интелектуалци" тако повезали са Љотићем и САНУ (Српска академија науке и умет- ности) и Генералштаб и СПЦ као носиоце културног модела једноумља "обележеног тоталитарном и недемократском идеологијом Милана Недића, Димитрија Љотића и триумфом 'филозофије паланке’ Николаја Велимировића" (НИН, 21.11.02). По истом НИН-у, на акцију "поштених" интелектуалца се осврнуо и академик др Никола Милошевић. Он је оптужио ове интелктуалце да им смета нацизам а не бољшевизам смета им подизање споменика у Смедереву, али им не смета што у Београду, и две године од свргавања Милошевића постоји Лењинов булевар. Каже академик Милошевић: "Може се додуше разумети, премда не и оправдати, када се један преводилац и неколико писаца, који никад нису написали ни једну књигу теоријске природе, одваже да читавој нашој културној и политичкој јавности држе лекције на неке превасходно социолошке и социјалнополитичке теме. Невоља је међутим, и то велика, кад се мањак знања удружи са вишком предрасуда".