Issuu on Google+

Katastrofalni učinak servilnosti DOS-a prema Zapadu

NA PUTU U - KOLONIJALNI STATUS! Mada je pokojni predsednik srpske vlade dr Zoran Đinđić bio začetnik politike potpune servilnosti prema Zapadu specijano SAD, nekoliko meseci pred svoju tragičnu pogibju, on je ispoljavao izvesnu ne samo uzdržanost prema toj politici, već je pokazivao i znake koji su, u izvesnoj meri, bile u potpunoj suprotnosti prethodnoj politici. Tako, na primer, posle Miloševićevog izručenja Hagu, što je bilo njegovo delo, g-da Karla del Ponte nije bila baš mnogo oduševljena njime. Često se zbog tog pojavljivala u Beogradu, sa sve novim potraživanjima, ali sem dobrovoljnih odlazaka (Šešelj, Milutinović), nije bilo ni jednog nasilnog, što je dotičnu gospođu, jer je ostajala „praznih šaka" - dovodilo do frustriranog besa. Još je očevidniji primer napuštanja politike servilnosti i, izgleda, prihvatanje politike nacionalnog interesa, Đinđićevo istu- panje u vezi Kosova. U direktnoj suprotnosti sa namerama Zapada da se Kosovu prizna nezavisnost, on je zatražio da na Kosovu stacioniranje izvesnih delova jugoslovenskih graničnih trupa i policijskih snaga bude sprovedeno u delo, kako je to Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti predviđeno, a po g. Štajneru to pravo izigrano.. Đinđićevo ubistvo - zbog njegove narodne politike?! Potrebno je ovde, međutim, otvoriti jednu zagradu, da bi se u vezi atentata na Đinđića reklo još i ovo: do njega je možda došlo i zbog te njegove nove narodne politike, pa bi tu možda trebalo tražiti motive koji su rukovodili nared- bodavca/e njegovog ubistva. Umesto toga, šta radi MUP Srbije? On traga za izvršiocima, a već i vrabci na krovu znaju ko su oni. Po Dušanu Mihajloviću, ministru policije, do ubistva je došlo ovako (B92, 9.5.03): „Atentatu na Đinđića je prethodio put specijalnog državnog tužioca u jednu stranu zemlju kako bi u tamošnjoj ambasadi SCG ispitao zaštićenog svedoka " (Nije li, možda, Čume odnos- no Ljubiša Buha u pitanju?). „Ро povratku specijalnog tužioca, odlučeno je da počnu hapšenja „zemunskog klana"; oni su imali svoje Ijude u policiji i BIA (Bezbednosna informativna agencija), pa su rešili pre akcije MUP-a da ubiju Đinđića." G. Mihajloviću, izvršioci su poznati; potreb- no je iznaći idejne začetnike ovog zločina! Ubitačna servilnost Đinđićevih naslednika Posle Đinđićevog ubistva, koje je, možda, usledilo zbog te njegove, nove - da tako kažem - narodne politike, njegovi naslednici se, međutim, utrkuju ko će biti ponizniji i servilniji prema Zapadu, pa daju na prodaju čak i ono što, bar u ovom trenutku, niko od njih ne traži.

Na konfernciji za štampu, Goran Svilanović, mi- nistar spoljnih poslova SCG (po B92, od 7.5.03) govoreć o problemima ulaska u Evropsku uniju (EU), rekao je da za ulazak u EU nisu dovoljne moderne institucije i prilagodljivi zakoni, već i to kakva je ekonomsko-socijalna situacija zemlje jer „sirotinju niko neće". Međutim, na primedbu da to, možda, znači da su SCG pod patronatom EU, on je odgovorio da se ne radi o protektoratu već, naprotiv, da su SCG ,,u partnerstvu" sa EU i međunarodnom zajednicom. Da li su? Zavisi kako se gleda. Sa formalne strane, g. Svilanović je u pravu; stvarno, pak, nije. A, što stvarnost po SCG, kad je o međunarodnim odnosima reč, ne samo da nije čak ni ružičasta već je ružna, u mnogome se ima zahvaliti samom g. Svilanoviću. On je bio taj koji je bez pogovora prihvatao svaki zahtev Zapada, pa čak i onda kad su ti zahtevi bili krajnje diskriminatorni i suštinski protivni nacionalnim interesima SCG odnosno SRJ, pre njenog ukinuća. To se, pak, vidi po mnogim stvarima. Da navedem samo neke, najizrazitije. Srušena SRJ - rođene Srbija i Crna Gora Pre svega, da se imalo dostojanstva i da je SRJ stvarno - kako Svilanović kaže - partner sa EU, naši vlastodršci su morali da odbiju da glavni predstavnik EU u pregovorima o budućim odnosima između Srbije i Crne Gore bude Havier Solana, čovek koji je bio na čelu NATO-a i, kao takav, naredio bombardovanje SRJ, 1999. godine. Niko se, međutim, sa naše strane tome nije usprotivio. A, bila je to prilika da se zauzme jedan principijelni stav, na kome bi se izgradila i sama osnova za buduće odnose pa i samo partnerstvo. Aminovanjem, pak, Solanine rukovodeće uloge u oblikovanju buduće države, mi smo popločali put Zapadu i EU za naš kolonijalni status u odnosu na njih. I kao prvi rezultat ovih pregovora, pod Solaninom dirigetskom palicom, bio je da se, posle 85 godina života, ukine SR Jugoslavija. Na mesto nje, na sceni se, februara ove godine, pojavilo nešto, što nigde u svetu ne postoji. Što bi rekao narod: ,,ni riba - ni devojka"!, a što je preimenovano u - državu Srbije i Crne Gore (SCG). Već je dr Vojislav Koštunica, koji je, uzgred, tom prilikom ostao bez posla, na inaguraciji SCG, primetio, da se tu više govorilo o podeli imovine i fotelja bivše SRJ - dakle, u fokusu su bili „razduženje" i razlaz - nego što se iskazivala neka opti- mistička vizija nove zajednice, što bi bilo prikladno i normalno za ovu priliku. Naslutio je, dakle, on da to nedonošče teško da će preživeti treću godinu. Uostalom, to je baš tako


Katastrofalni... i zapisano u Solaninoj tzv. Ustavnoj povelji - za tri godine, referendumom će se odlučiti o tome da li će Srbija i Crna Gora produžiti da žive zajednički ili će se razortačiti. Po već utvrđenom dogovoru DOS-a i partije Mila Đukanovića, Demokratska partija socijalista (DPS), za predsednika SCG je izabran Crnogorac Svetozar Marović iz DPS-a. On je u isto vreme i predsednik Saveta ministara. U Savetu ima pet ministarstva: spoljnih poslova, odbrane, za ekonomske odnose sa inostranstvom, za Ijudska prava i manjinske odnose, unutrašnja ekonomija. Od ministara tri su iz Srbije: Goran Svilanović (spoljni poslovi), Boris Tadić (odbrana) i Sandžaklija Rasim Ljajić (Ijudska prava), a dva su iz Crne Gore. SCG nema svoje izvore finansiranja te je zavisna od država članica, s tim što je udeo Srbije u finansiranju SCG 95% a Crne Gore 5%. (Već je Božidar Đelić, ministar finasije Srbije, izjavio da Srbija neće da plaća više od 2800 činovnika administracije SCG, a da višak treba eliminisati.) Postoji i Skupština SCG; za predsednika je izbran Dragoljub Mićunović iz Srbije. Ove poslanike, bar za početak, biraju Skupštine država članica proporcionalno jačini partija, stranaka i koalicija u lokalnim parlamentima. Jedan predlog zakona postaje zakon tek ako za njega glasa više nego polovina poslanika svake države članice. Po Povelji postoji i Ustavni sud SCG sa sedištem u Podgorici koji do sad još nije formiran. Sve druge ustanove SCG su u Beogradu. Ovde treba postaviti jedno suštinsko pitanje. Nisu li stavke o finasijama, Skupštini i Savetu ministra SCG u direktnoj suprotnosti sa najosnovnijim demokratskim princi- pima. Naime, o kakvoj se to ravnopravnosti Srbije i Crne Gore govori kad su one zastupljene, gledane respektivno: u izvršnoj vlasti, u razmeri 50:50; u zakonodavnoj vlasti 2/3:1/3, mada je po stanovništvu udeo Srbije u odnosu na C. G. 15: 1 (a, ovaj odnos je još i gori po Srbiju, jer nedostatak crnogorskog „kvoruma" može da blokira svaki zakon povoljan po nju), dok je taj odnos u finasiranju zajed- nice 19:1? Očigledno je, pak, da je Srbija diskriminisana. Ali, s obzirom da je Solana bio spiritus movens ovog pro- jekta, dobro je da se i ovako prošlo. Vojska SCG - na prodaju! Država SCG se neprestano nudi Zapadu da joj se omogući ulazak u Partnerstvo za mir (PZM), mada - i to je činjenica - do sada je tamo niko nije zvao. Kao prvi, pak, uslov za ulazak u PZM, jeste da SCG povuče svoju tužbu kod Međunarodnog suda (MS) u Hagu (to nije isti sud koji sudi Miloševiću i drugim Srbima), kojom je SRJ tužila sve NATO države (njih 19) koje su učestvovale u agresiji i bom- bardovanju SRJ, što su upravljači, ne obaveštavajući o tome javnost, odmah bez pogovora prihvatili. Kao drugi uslov za PZM. naređeno je da se vojske SCG reorganizuje po „evropskim standardima". Sa pred- logom za reorganizaciju (na kome je, uzgred, u svojstvu „savetnika" čitaj špijuna! - radila grupa čitavog niza vojnih „eksperta" SAD i EU), otišli su u Brisel, u sedište NATO-a, Boris Tadić, ministar odbrane SCG, i gen. Branko Krga, načelnik generalštaba. Direktno pod ministrom odbrane, koji mora da je civil, su 5 Sektora i 2 Uprave. Od Sektora tu su: 1. Vojni (Generalštab, antiteroristička grupa „Kobra",

Kontrolni organi vojske, Glavni inspektorat); 2. „Ijudski resursi"; 3. odbrambene pripreme; 4. logistika; 5. obveštajnobezbednosni. Dve Uprave su: 1. za međuna- rodnu saradnju i integracije; 2. za politiku odbrane. Vojska ima 5 korpusa: 1. Crnogorski; 2. Sever (sedište Beograd); 3 Jug (Niš); 4. Vazduhoplovni korpus; i 5. Kopus rezevnih snaga. Ratna mornarica je dobila status brigade (verovatno u sastavu Crnogorskog korpusa). Nije li vreme ukinuti Vojsku SCG!? Postavlja se sad ovde pitanje zbog čega je uopšte potrebno da Vojska SCG postoji, a s obzirom: 1. da SCG nemaju nameru da nikog napadnu; a i da imaju, njihov napad ne dolazi u obzir, bez odobrenja SAD ili EU, što najverovatnije nikad neće uslediti, sem ako nisu zapad- njački interesi u pitanju; 2. a da se brane, nemaju protiv koga, jer je taj eventualni napadač, kao Hrvatska, recimo - budući, kao i SCG, jedna banana država - pod istom zabra- nom SAD i EU; 3. a kako da se brane ili napdaju, kad su sve eventualne vojne tajne o naoružanju ili strategiji vojske SCG obavezno poznate Zapadu; 4. srećna, pak, okolnost, ukidanja vojske SCG bila bi u tome što bi se ogromna novčana sredstva koja se izdvaju za vojsku tako mogla usmeriti u službu poboljšanja životnog standarda, inače do „prosjačkog štapa" osiromašene, najšire populacije. Sa SCG u PMZ može se dvostruko izbubiti Vlastodršci SCG sve to dobro znaju - znaju da nam vojska nije potrebna - ali oni uporno guraju SCG u PZM. Zašto? Naviknuti, kao i dosad, na „hleb bez motike", koji je dolazio od prodaje strancima „narodne muke" u bescenje (recimo, „Sartid" , željezara u Smederevu, prodat je US Steel-u, za svega $23 miliona i pored godišnjeg proizvodnog kapaciteta od 2 miliona tona čelika i oko 200 hiljada tona limenog pleha), vlastodršci u Vojsci SCG vide svoj najbolji „espap" za prodaju strancima. Kroz prodaju svog najboljeg „espapa" PZM-u, misle oni, za večita vre- mena će im biti obezbeđena nepresušna sredstva za daljni ostanak na vlasti i pri vlasti. Ne shvataju, međutim, gospo- da iz vlasti, da je PZM predvorje NATO-a, a ovaj sam u dubokoj krizi. Ne dolazi im u svest, izgleda, da će NATO, posle svog iračkog neodziva, postati za SAD verovatno „irelevantan" a time, praktično, možda, i - usmrćen! To se vidi i po činjenici što su SAD, zbog neodziva NATO-a, osno- vali za svoje iračke potrebe tzv „koaliciju voljnih", što će reći, društvo država koje su „dobrovoljno" (da li baš dobro- voljno, to je veliko pitanje) stavile svoje vojne i političke usluge SAD na raspoloženje u njihom ratu protiv Iraka. U tom društvu su se našle gotovo sve države - sad, isto kao i

IZ SADRŽAJA Izbori i promena vlasti ................................................................................... 5 Novi zakon o informisanju po meri vlasti .................................................... 7 Vanredno stanje kao uvođenje u diktaturu ................................................. 9 Klevete i neistine Velibora Džomića ........................................................ 15 Srpsko-mađarski rat 1848/49 g. (2) ........................................................ 17 Međunarodna prostitucija ....................................................................... 21 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (79) .......................... 23 Srbija, zemlja prevrata, zavera, buna i pučeva...................................... 27 „Elze i druge priče” Vase Mihailovića .................................................... 29

2

Iskra 1. juni 2003


SCG, „banana" tipa - iz bivšeg Varšavskog pakta kao što su Poljska, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Estonija itd. Na nesreću, pak, dosovskih vlastodržaca, SAD koji uvek imaju potrebe za vazalima, pre nego što će koristiti Vojsku SCG za svoje iračke potrebe, a i drugde gde to u budućnosti bude potrebno (Sirija, Iran, Libija, Palestina, S. Koreja i ko zna gde sve još), koristiće usluge svojih „dobrovoljaca" iz „koalicije voljnih" , pa tek, ako bude dodatne potrebe, mogu SCG da očekuju upotrebu naše vojske, uz primedbu, da će izostati velike pare od prodaje ovog našeg najznačajni- jeg „espapa". Najzad, s obzirom da je povodom SAD rata u Iraku, došlo do rascepa između SAD i, kako posprdno reče g. Ramsfeld, ministar odbrane SAD, „stare Evrope" (Francuska, Nemačka, Belgija), može se dogoditi, ako se nastavi sa guranjem SCG u PMZ, da „stara Evropa" uskrati prijem SCG u EU. Pa će tako, možda, naši vladajući beskičmenjaci dvostruko izgubiti: neće biti velikih para (ako ih uopšte bude) iz službe u PMZ, niti „meda i mleka" koji oni očekuju od ulaska u EU. Dodvoravanje Hagu Pre svega u Ustavnu povelju SCG je uneta odred- ba da tzv. međunarodni zakoni - a mogu čak biti oni, nele- galno doneti i upereni protiv naših najvitalnijih interesa, kao recimo saradnja sa Hagom - imaju prednost pred zakoni- ma SCG. Šta ovo praktično znači? Da smo unapred, kad je reč o međunarodnim odnosima, potpisali svoj kolonijalni status! Jedan konkretan, pak, primer tako drastično ilus- truje udvoričku ulogu prema Hagu naših vladajućih struktu- ra. Za vreme vanrednog stanja, uhapšeni su, između mnogih, Jovica Stanišić, bivši Miloševićev šef tajne polici- je i Franko Simatović - Frenki, prvi komandant „Crvenih Beretki" odnosno JSO (Jedinice za specijalne operacije). Ovoj dvojici nije moglo da se dokaže da su bili u bilo kakvom odnosu sa Đinđićevim ubistvom. Umesto da budu pušteni, dosovci su javili Hagu da ih imaju u rukama i da je potrebno da Hag uruči optužnice protiv njih kako bi ih mogli njemu izručiti. I u ovom slučaju se pokazuje da vlastodršci Srbije, u slepoj trci dodvoravanja Zapadu kako bi se dobila koja para, nesvesno sami sebi seku „granu" - tj. vlast - na kojoj sede. Gurajući svoje građane u Hag, oni na veliko dopri- nose da će ovaj - što mu je cilj - najzad uspeti da dokaže da je SRJ izvršila agresiju na BiH i Hrvatsku. Ovakvu odluku Haškog tribunalu jedva će dočekati Hrvatska i BiH, jer će na osnovu nje gorepomenuti Međunarodni sud (MS) u Hagu (to nije sud koji sudi Miloševiću) lakše moći da donese povoljnu odluku po njihovoj tužbi. Ove dve banana države su već pred ovim sudom ispostavile svoje račune o ratnoj šteti koju treba da palti SRJ odnosno sad SCG: Hrvatskoj - $100 milijardi; BiH - verovatno i više. Ako do ovoga dođe, hajde što će dosmanlije otići sa vlasti što će po Srbiju biti jedna dobra i poželjna stvar, ali tragedija je što, inače do „prosjačkog štapa" osiromašena Srbija, za sledećih sto godina - čak i da upre sve svoje najprodiktivnije snage - takvu ratnu štetu neće biti u stanju da otplati. U krajnjoj, pak, analizi, to eventualno stogodišnje beznadno siromaštvo može prouzrokovati, bilo raseljenjem bilo umi- ranjem i nepodmlađivanjem, biološko nestajanje srpskog naroda sa istorijske scene. Iz ovih nekoliko primera se jasno vidi da dosadaš- nja politika servilnosti ne vodi zemlju u „partnerstvo" sa

međunarodnom zajednicom već je vodi direktno u - „ргоtektorat"! Ili, još bolje, u - novi kolonijalizam! A, u njemu - zna se bićemo sluge, a naši Ijudi ginuće za interese velikog kapitala po gudurama Avganistana, Koreje, Irana i drugim krajevima sveta na koje se on nameri radi ubiranja svog velikog profita. Ovo krajnje zabrinjavajuće stanje, nužno - ako još ima vremena - zahteva da se tom stanju stane na put. Kako? Novi Lex specialis - je izlaz! Ima li izlaza iz ovakve situacije u koje nas uvlače vladajuće strukture SCG? Naravno da ima. Treba hitno - jer dvanaesti je čas, nema više vremena čekanju - naterati vlast da raspiše nove izbore. Rećiće se, međutim, da je to lakše kazati nego učiniti. Tačno! Dosovci, neće izbore, jer znaju da bi time izgubili vlast. Međutim, rečeno je napred da treba vlast „naterati", a to podrazumeva, da pre izbora pos- toje neke predradnje. One se, vrlo jednostavno, sastoje samo u svakodnevnim demonstracijama. Sećanje pada na Miloševića, on nije priznavao rezultate lokalnih izbora. Uzelo je skoro tri meseca, po ciči zimi, svakodnevnim demonstracijama sa loncima, šerpama i raznim čegrtaljka- ma, pa je Milošević, najzad, izdao tzv. Iex specialis na osnovu čega je opoziciji priznata pobeda na lokalnim izbori- ma. Tako nešto treba činiti i ovom prilikom. U tom smislu, Vuk Drašković je izašao sa predlogom da vođa tih novih demonstracija treba da bude dr Koštunica. Dodao bih na to jednu svoju opasku. Istorija, koja retko daje drugu šansu, izgleda da je dr Koštunici ipak naklonjena. Ali, ne kao što je, prvom šansom, dozvolio da zemlju pokojni Đinđić, odvuče u slugeranjske vode mondijalizma i globalizma, sa rezul- tatom opšte nacionalne ekonomske i duhovne bede kod nas, već da, ovom prilikom, zemlju i narod dovede u mirne vode rada, blagostanja i istinskog partnerstva sa međuna- rodnom zajednicom. Jer i međunarodna zajednica ne želi da razgovara partnerski sa pigmejima već samo sa part- nerima koji imaju svoj stav i svoje mišljenje. Kad je Milošević popustio pred svakodnevnom bukom šerpi i lonaca, takva jedna buka pod Koštunicom, primoraće dosovce da i oni donesu svoj lex specialis o novim izbori- ma kojim će narod - nadati se - počistiti to dosovsko smeće sa našeg obzorja.

N. Ljotić

KOŠTUNICA: VLADA NEMA STVARNU PODR- ŠKU. IZBORI NEOPHODNI. Predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica ocenio je danas da bi bilo dobro da se parlamentarni izbori u Srbiji održe "što pre, jer Vlada nema stvarnu podršku u Skupštini". "Vlada nema ni pravu manjinsku podršku koja bi bila potpuno legitimna, već ima većinu koja je od slučaja do slučaja kupljena ili, još češće, iznu đena, po sistemu ti daš glas, ja na trenutak za- boravim krivičnu prijavu", kazao je Koštunica. Prema njego- vim rečima, "jedini pravi legitimitet" imao bi neposredno izabrani predsednik Srbije, jer je "parlament obesmišljen kupovinom glasova, a sudstvo priterano uza zid obezglav- Ijeno". Predsednik Vlade Srbije Zoran Žlvković izjavio je u nedelju da neće biti potrebe za prevremenim parlamentar- nim izborima ukoliko njegova vlada bude imala podršku u parlamentu do kraja svog mandata, koji ističe krajem 2004. (Beta, 18.5. 2003.)

Iskra 1. juni 2003

3


ЗЛОЧИНЦИ НА ВЛАСТИ Одмах после атентата на Зорана Ђинђића, његова влада се свечано обавезала да ће открити убице и злочиначка удружења из којих они потичу, да би их извела пред лице правде. Тако постављен циљ потоњег кривичног прогона био је не само законит него и легитиман. Али су средства која су потом употре- бљена не само противзаконита него и гора од болести којује требало да излече. То се лако може показати. Први недопустиви преступ било је самоувођење ванредног стања. По речима Зорана Живковића од 22. априла, оно је „уведено како би полиција, тужилаштво и истражни органи имали меха- низме да воде успешну истрагу о убиству премијера Ђинђића”. А пре тога омакла му се и изјава да све ово време држава ниједног тренутка није била угрожена. Како, међутим, још важећи Устав Србије (члан 83. тачка 8) допушта да се ванредно стање уведе само ако су „угрожени безбедност Србије, слободе и права човека и грађанина или рад државних органа”, а да, по самом Живковићу, у тренутку када је уведено ванред- но стање ти разлози нису постојали, нема никакве сумње да је наредба в. д. председнице Наташе Мићић о увођењу ванредног стања и потоњем противус- тавном суспендовању уставних слобода и права тешка злоупотреба власти, која ће, пре или касније, морати да буде кажњена, највероватније већ после прве смене на власти до које ће неизбежно доћи. И већ сада можемо замислити Наташу Мићић како, због доброг владања, на пољопривредном добру неког од наших затвора плеви лук и окопава кукуруз. Сва је Мићићкина срећа што наше кривично право још не допушта такозвану командну одго- ворност, која се иначе широко примењује у милом јој Хагу, пошто би у том случају одговарала и за неколико хиљада злочина који су на основу ове њене наредбе почињени. Према непотпуним подацима, више од 10.000 грађана ове земље је лишено слободе и приве- дено на некакве информативне разговоре, а да је у такозваном полицијском притвору задржано само њих 3.000, што значи да је чак више од 7.000 људи противзаконито лишено слободе и без икаквог ваљаног разлога шиканирано. Преосталих 3.000 ухапшених задржани су у такозваном полицијском притвору од тридесет дана без икакве одлуке надлежног суда, како то члан 16 став 1 важећег Устава захтева, што представља тешко кривично дело за које ће пре свих одговарати непосредни наредбодавац, министар полиције Душан Михајловић. И ако се, не дај Боже, приликом одме- равања казне Душану Михајловићу буде примењивала тзв. кумулација коју је предложио Владан Батић, Михајловићу неће бити довољан ни Метузалемов жи- вотни век да издржи неколико хиљада година затво- ра. Коначно, велика је вероватноћа да је током тзв. полицијског притвора и ислеђивања знатан број затвореника тешко злостављан ради изнуђивања признања кривице или сведочења, о чему ће тек почети да се говори, а да су бар двојица од њих том приликом убијена. На једном од тзв. брифинга у Влади за пробране уреднике, саопштено је да је 17. марта ухапшен Миле Луковић Кум, те да је због повреде при-

4

ликом хапшења пребачен у затворску болницу, што је 19. марта и објављено у штампи. Потом је ова вест повучена као „грешка”, да би десет дана касније било саопштено да су 27. марта Миле Луковић Кум и Душан Спасојевић Шиптар убијени због пружања отпора приликом хапшења, вероватно у духу оне народне изреке да мртва уста не говоре. На лицима обојице били су видни крвави подливи који, колико је то нама познато, не настају због прострелних рана него под тешким батинама, а да су уз то били попрскани крвљу као да је баш изнад њихових глава заклана кокошка. Све ово и више од тога знају наши тренутни управљачи у пустој нади да нису крхки и пролазни него моћни и дуговечни. Злочин властодржаца је, међутим, често последица њихове слабости. Јер, како то вели наш познати песник Брана Петровић: „Урош нејаки, као сви нејаки, злочин себи узе за заставу.” Глас јавности, 5. 5. 2003. - Лични став -

Коста

Чавошки

ЧОВИЋ ОЧЕКУЈЕ НАПАДЕ "ПИНКА". Неко стоји иза Митровића. Потпредседник Владе Србије Небојша Човић тврди да је власник ТВ "Пинк" наредио својим уредницима да га у емисијама те медијске куће што више "нападну и компромитују". "Добио сам информацију да је пре три дана директор ТВ „Пинк” Жељко Митровић уредницима његове телевизије издао налог да се ,такмиче” у компромитовању и нападима на мене. У међувремену је довео неког но- винара и кренуо да припрема емисију о некој спортској гимназији у Железнику (предграђе Београда)", рекаоје Човић. Та информација је до њега дошла "од Митровићевих људи, који се иначе жале на његово понашање". "Мислим да је крајње време да дођемо до тога ко подржава тог човека, ко подржава ту концеп- цију, да ли и ко то подржава у Влади Србије, ако се зна с ким је он то био близак у бившем режиму", навео је Човић... "Морамо да отворимо све и да видимо одакле њему све то, одакле му „Пинк”, како му је дата грађевинска дозвола, да ли је мењан урбанистички план. Немојте опет да нам се нешто деси па да рушимо зграду „Пинка” као ону у Шилеровој, али прво треба покупити све материјале који у њој постоје", закључио је Човић. МИТРОВИЂ ПОЗИВА НА ТВ ДУЕЛ : „Пинк" и ја лично спремни смо да у сваком тренутку отворимо документацију о нашем финансијском пословању од првог дана телевизије, зашто не би и Небојша Човић, тим пре што је носилац јавне функције", каже у јучерашњем саопштењу власник "Пинк" телевизије Жељко Митровић и истиче: "У нади да ће се акција „Сабља" спровести до краја и без изузетака, верујем да ће и кошаркашки клуб ФМП обелоданити мистичне трансфере играча, као и везе потпредседника Човића са Јездимиром Васиљевићем и Дафином Милановић. Пошто, нажалост, морам да признам да кошарку слабо играм, потпредседнику владе Човићу могу да пред- ложим да пред камерама у некој емисији (обавезно уживо), а не на кошаркашком терену, пред лицем најшире јавности, изнесемо аргументе и добијемо одговоре, али не ја или Пинк, већ Србија. Тема је и где су завршиле паре за Косово и Метохију". (Бета, 18.5.2003.)

Iskra 1. juni 2003


IZBORI I PROMENA VLASTI PRETPOSTAVKA BOLJE NACIONALNE I DRŽAVNE POLITIKE Ovo je izlaganje Rade Drobca na skupu BEOGRADSKi FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH, na okruglom stolu o temi: „Strategija razvoja u otežanim usiovi- ma", objavljeno na sajtu ARTEL GEOPOLITIKA <www.artel.co.yu> , 11. maj 2003. godine. *

* *

Želim da istaknem nekoliko stvari koje mi se čine od presudne važnosti. Dosta je toga rečeno u prethodnim izlaganjima i uglavnom je sve to što je rečeno apsolutno tačno. Sve to ukazuje na ono što je, meni se čini, osnovno, a to je da je strategija razvoja jedne zemlje politika sa mnogo lica, da ona zadire u sve moguće oblasti i da zahte- va da se u svim tim oblastima vodi takva politika koja bi bila objedinjena u jednoj osnovnoj politici iz koje bi sve poticalo. Sve to samo dokazuje sledeće, a to je da alfa i omega jedne takve sveobuhvatne politike, takve jedne strategije, može i mora biti samo država. Danas je naravno, u modi mondijalističkih prilaza da se negira i samo postojanje države, da se negira njeno pravo na suverenitet, inokosnost i intervencije u svim državnim i društvenim poslovima. Negira se i njeno pravo na aktivnost u odbrani suvereniteta i nacionalnih, autonom- nih interesa, odnosno osporava obaveza i potreba države da štiti i omogućava uslove za realizaciju nekih posebnih interesa društvene zajednice. Ali sve ovo što smo do sada svi rekli samo potvrđuje da je nacionalni interes države ujedno i interes građana i cele zemlje i da je to ono zbog čega i treba da postoji strategija na nivou države koja bi stvarala pretpostavke i uslove da se ta država i društvena zajednica svestrano i u kontinuitetu razvija prema nekim predviđanjima i planovima, zasnovanim na realnim pret- postavkama i naučno i stručno verifikovanim programima. Ako te strategije nema, ako se od strane zvaničine vlasti, odnosno države, ne poštuje interes tih građana u dugoročnoj projekciji, onda je to jedna haotična situacija u kojoj mi upravo živimo i koja i državu i građane sve zajed- no vodi u postepenu propast. Naravno, poštovanje nacionalnih interesa nikako ne znači da ne treba sarađivati sa svetom. Naprotiv, danas više nego ikada. Svet je danas postao jedan i međuzavistan i samoisključivanje iz njega ne može nikome doneti ništa dobro, samo marginalizaciju i zaostajanje. Međutim, ta saradnja sa svetom mora biti u oba pravca, što znači da se na bazi sopstvenih interesa, procena okruženja, procena trendova u svetu i sopstvenih realnih mogućnosti i potencijala, izgrađuje neka politika os- tvarivanja interesa koji su bitni za građane sopstvene države, a ne da se nekritički prihvataju tuđe koncepcije, tuđe strategije, tuđi interesi i da se onda na štetu države sopstvenih građana sprovodi neka politika koja nas sve vodi u ćorsokak. Iz svega ovoga postoji još jedan zaključak. Bez obzira što je dobar deo rasprave skoncentrisan na ekonomske probleme i pitanja, ključni su problem politička pitanja, jer ako ne postoji jedna politička volja da se država orijentiše na zaštitu interesa svojih građana kroz sve one moguće oblike u kojima se oni izražavaju, ako se ne for- muliše nacionalna politika u svim tim oblastima, onda tu

Iskra 1. juni 2003

nema ni ekonomske strategije i razvoja a ta država i taj narod osuđeni su na propast, što se nama upravo i dešava. Da bih ovo ilustrovao povezao bih ga u nekom istorijskom kontekstu. Naime, ako mi pogledamo šta je bila prethodna Jugoslavija, kakav je status tamo srpski narod imao, ako pogledamo i mnogo pre toga brojnost srpskog naroda, pravoslavnog naroda, njegovu rasprostranjenost, status odlike, i vidimo na šta se to svelo, ako to pogledamo sa aspekta pravoslavne crkve, razbijanja i nje, razbijanja našeg životnog prostora, naše kohezije i nacionalnog iden- titeta, naših etičkih i drugih principa i kodeksa, što se sve upravo dešava, mi ćemo videti da neki drugi Ijudi, narodi države na ovom našem prostoru ostvaruju neke svoje interese, neke svoje strategije, a da smo mi jednostavno gubitnici u kontinuitetu i da se svodimo na jednu sve užu teritoriju, jedan sve manji broj Ijudi i to sve razjedinjeniji broj Ijudi i sve više dezorijentisanih. Mislim da je to tragično. Ako govorimo o nekoj strategiji razvoja onda mi pre svega moramo da napravimo analizu gde smo, šta smo, kako smo dotle došli, gde smo pogrešili i šta sada treba da činimo da situaciju preokrenemo. Ja mislim da je sve ovo što nam se dešavalo više nego katastrofalno. Mi se nalazi- mo pred jednim totalnim kolapsom i ovog ostatka države, ne samo političkim, nego, ja bih rekao, i duhovnim, ekonom- skim, kulturnim i kako god može da se zamisli. Svi smo sve- doci da nam se svakodnevno govori da se suočimo sa isti- nom, sa ja ne znam sa kojom istinom, da se suočimo sa činjenicama, a ne znam kojima, da se promenimo, a ne znam u čemu. U kom smislu i sa kojim ciljem nam se to go- vori? O tome treba svi dobro da razmislimo i da se zapita- mo kuda sve to vodi i ko od nas hoće da pravi nesto drugo i da li je to nama zaista u interesu? Dakle, mislim da je ovo vrlo ozbiljna situacija i da bi poruka sa ovog skupa trebalo da bude, ako to uopšte bude doprlo negde do javnosti, a mislim da bi bilo u interesu našem i ove zemlje i ovog naroda da se to što više objavi u medijima, i objasni ovom narodu koji je prilično sluđen, da smo mi na ivici provalije. Jednostavno, mi danas ako govo- rimo uopšte o nekoj perspektivi moramo utvrditi gde se ona nalazi. Za kratko vreme, recimo godinu-dve, kako trendovi idu, mi ćemo teritoriju na kojoj sada postoji jedna da se tako izrazim, surogat država, pored već jedne u BiH, izgubiti, odnosno doživeti raspad i te države. Ito ne samo zbog otce- pljenja Crne Gore, ili i Kosova koje je na dobrom putu da ode, odnosno da ga otmu, nego i Raške i Vojvodine, pa i regionalizaciju same Srbije , a to znači povratak u 19 vek i srpske kneževine. Znači, mi politički ne znamo ni gde ćemo sutra biti. A da sada u tim uslovima mi govorimo o strategiji, to je smešno kada ne znamo ni ko smo mi, ni šta smo, ni šta moramo uraditi da ove trendove sprečimo i postavimo temelje za neku dugoročnu strategiju koja bi onemogućila dalje razaranje države ovog naroda i njegovog nacionalnog tkiva. S druge strane, u međunarodnim okolnostima, i tu je jedna velika važna dezinformacija. Stalno nam se govori

5


ojednoj evropskoj orijentaciji, o nekoj pripadnosti Evropi itd. a da su sve one naše aktivnosti, ambicije van Evrope bile avanturizam, voluntarizam, promašaj... Pa to nije tačno. Pa gde smo mi ostvarili ugled, gde smo mi novac ostvarili i poslove nego tamo? Zašto danas Amerika ide u Irak da bombarduje - pa da bi uzela njihovu naftu? To ne radi u Evropi. Pa gde su se kolonijalne sile obogatile nego u kolonijama. Nisu u međusobnoj trgovini i saradnji. Zašto su oni spremni da idu u bestragiju ako im to donosi profit a nas ubeđuju da tamo nemamo šta da tražimo već da se okrećemo njima. Pa od njih mi nikada nećemo zaraditi a još manje steći ugled. Oni samo žele da nas pokore i iskoriste. U suštini, oni uzimaju nasa tržišta, klijente, uzima- ju poslove. Oni će nam uzeti i sve ovo što ovde imamo, ne samo što smo tamo imali. Ne mislim, naravno, da sa njima ne treba sarađivati. Mislim, jednostavno, da nama pros- peritet nije u saradnji sa njima jer smo rivali. Sa njima možemo biti samo ako smo im sluge, a ne verujem da je to nama u interesu. Čini mi se da smo mi kao zemlja i kao narod ugroženi sa svih strana i što je još gore, da mi to ne vidimo i da mi iz toga ne možemo izaći, jer ova sadašnja država, vlast koja vodi tu državu, je jednostavno potpuno u sprezi sa zapadnim interesima. Ona sprovodi njihove interese, njihove naloge i ne samo da ih sprovodi, nego i nas raspamećuje sa kojekakvim aferama koje nam ne daju da vidimo gde se sve ovo kreće i bojim se da ćemo u vrlo kratkom periodu doći u još tragičniju situaciju. Ovo vanredno stanje, naravno, samo je jedan od elemenata toga, ali i pre toga su bile svakojake krize, lus- tracije, edukacije, pretnje, izmišljene i iskonstruisane afere i to će se i posle ovoga nastaviti jer je to model zapadnog načina manipulisanja sopstvenom javnošću koji mi, po nji- hovim nalozima, sada u potpunosti kopiramo. Dakle, čini mi se da bi neki glas razuma morao da se pokrene, da se mi jednostavno suočimo sa sobom, ne kao što nam se govori u antisrpskoj propagandi, nego da na drugi način, da zaus- tavimo ovaj trend koji se bez obzira na sve što se okolo dešava neumoljivo nastavlja i vodi nas u potpunu propast. Ne bih hteo da dalje zadržavam ovaj skup, jer mnogo toga je već rečeno ali, po mom dubokom uverenju, osnovna pretpostavka da se nešto učini i preokrene ovaj nacionalni i državni sunovrat je da država stane na noge, da se kao njena osnovna obeležja definišu nezavisnost, samostalnost i poštovanje dugoročnih interesa njenih građana, ali sagledavajući, naravno, okolnosti i unutrašnje i spoljne i da se na bazi toga krene napred. Ali ako mi imamo vlast koja zavisi od stranih naloga i njihovih interesa a državu zasniva na donacijama, od toga nema ništa. Stoga, osnovni zaključak ovog mog izlaganja jeste, dakle, da su prva pretpostavka svekolikih promena i spasa od propasti izbori i promena vlasti. Ne zato što očekujem da bi nova vlast bila idealno rešenje i da bi našla odgovore na sva problematicna pitanja, kojih je zaista mnogo, već što od ove ne možemo ništa očekivati u tom smislu. Ta promena mogla bi da bude pretpostavka za zaustavljanje ovog pogubno negativnog trenda i kamen temeljac za konstitu- isanje nekih dugoročnih ciljeva i mukotrpan dalji rad na nji- hovom postepenom ostvarivanju. Makar i taj mali pomak u zaustavljanju sadašnjih trendova bio bi veliki uspeh jer sadašnje hvalisanje uspešnim uništavanjem sopstvene zemlje zamagljuje nam horizont i onemogućava svaku ozbiljnu politiku i ostvarenje bilo kog nacionalnog i državnog cilja. Rade Drobac

6

ПОРУКА ЦРКВЕ СЕКУЛАРНИМ РЕФОРМАТОРИМА

Људи овога света непрекидно говоре о реформама у друштву и покушавају да створе „новог човека”. Заснивајући промене на мењању „ништавих ствари” и на површном прилагођавању духу овог века, без осећања живоносног огња Васкрсења Христовог, који саставља, обнавља и овековечује све чега се дотакне, они и сами постају заробљеници ништавила и пролазности. Такви би хтели и Цркву да реформишу, живећи у заблуди да је она слична земаљским, људским организацијама, које, да би опстале, морају стално да се мењају и прилагођавају. Црква, међутим, мери живот свемогућом мером Христовог Васкрсења и њиме обас- јаног људског достојанства. Као таква она никада не престаје да обнавља свакога човека који долази на овај свет и да све народе, као и све области и све структуре људског живљења, призива на непрестано усавршавање и мењање ка бољем. Имајући божанско безмерје за меру свега земнога и људскога, она не само што призива људе и народе на стално усавршавање и узрастање „у меру раста пуноће Христове” (Еф 4,13), него им, силом Васкрсења, даје и моћ за такво бескрајно узрастање. Притом, дајући свету вечни смисао и значење, Црква не дозвољава да ичим буде органичена или сужена у остваривању њене божанске мисије. Њој ништа што је људско није туђе, али истовремено ништа људско не може да је пороби. Ни земни живот, ни смрт, ни време, ни оно што људи стварају у времену и што је њиме условљено: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? жалост и тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје која је у Христу Исусу Господу нашем” (Рим 9,35-35). Служећи једном наро- ду, она се труди да буде светлост свим народима и свим људима, у тежњи да све народе претвори у један Народ, Народ Божји, да сви буду једно као што је једно Отац са Сином и Духом Светим (ср. Јн 17,21). Отуда, по речи истог Апостола, у Цркви, нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи; јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умре и васкрсе и оживе да овлада и живома и мртвима” (Рим 14,8-9). (Из Посланице СПЦ о Васкрсу 2003.)

КОШТУНИЦА: ВЛАСТ ПОКУШАВА ДА НАПРАВИ ПАРТИЈСКИ УСТАВ СРБИЈЕ. Председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница је оценио да ДОС покушава да направи свој партијски устав за своју партијску државу. Та обнова идеје о партијском уставу догађа се упркос заклињању власти у "европски пут" и декла- мација о "владавини прва" и "правној држави", рекао је Коштуница за "Вечерње Новости" од недеље, истичући да, због тога, није чудо ни што је власт хтела да се нови устав донесе простом, а да се касније мења двотрећинском већином. (Танјуг, 18.5.2003.)

Iskra 1. juni 2003


NOVI ZAKON O INFORMISANJU PO MERI VLASTI Tekst koji siedi priredili smo na osnovu opširnijeg razgovora objavljenog u „Glasu javnosti", 10. maj 2003., sa pravnikom i učesnikom u jednoj od radnih grupa koja je pripremala Zakon o informisanju, Dejanom Milenkovićem. Razgovor, objavljen pod motom „Novinar je slobodan jedi- no - ako prećuti", vodio je novinar„Glasa" M. Dapčević. Mi smo uglavnom zadržali odgovore g. Milenkovića, a gde je to slučaj sa komentarom ili pitanjima g. Dapčevića, taj deo donjeg teksta dat je u kurzivu. Gornji naslov i sva pod- vlačenja u tekstu su Iskrini. *

**

Ne stišava se nezadovoljstvo novinara zbog novog Zakona o informisanju, ali se vlast zbog toga ne uzbuđuje. Poručuje: dobili ste zakon kakav ste tražili i u čijoj ste izra- di učestvovali... Da nije baš sve onako kako bi vlast htela da izgle- da, potvrđuje nam i Dejan Milenković iz JUKOM-a, koji kao član radne grupe za izradu zakona, za "Glas" otkriva, da su postojale podele u radnoj grupi i da su tako bila pripremlje- na dva modela zakona. Mada pravnik, Milenković je bio u novinarskom delu grupe i kao veoma upućen u ovaj spor, kaže: - Iz verzije zakona koji je pravljen s novinarima i koji je u oktobru prošle godine dobio značajnu prednost Saveta Evrope u odnosu na onaj drugi, izvučen je jedan deo, ubačen u drugu, vladinu verziju predloga, poslat u Skupštinu i tamo usvojen. Tako smo dobili Zakon o informisanju za koji vlast sada netačno tvrdi, kako je to ono što su novinari tražili i što je podržala Evropa. Tako vlast stvara privid da su Zakon napravili novinari i pravnici, a što nije tačno. - Šta smo imali u proteklom periodu? Dve godine medijska sfera nije bila uređena, a država u pojedinim segmentima nije funkcionisala... Ali, ni danas ne postoji medijski okvir, pošto nemamo zakon o slobodnom pris- tupu informacijama, koji bi olakšao posao novinarima da dođu do pravog izvora... / uz sve to, vlast govori kako je dobro što se, eto, po Zakonu o informisanju novinar ne može pozvati na odgovornost zbog pisanja. Sada vidimo da je to "šarena laža", da se neko poigrava s jednom ozbiljnim segmentom demokratskog društva. - Naravno, pošto novinar zbog objavljene infor- macije može biti krivično gonjen i može se naći pred sudom po drugim zakonima, kao što su Zakon o krivičnom postupku, zatim Krivični zakon, Zakon o obliga- cionim odnosima, i da ne nabrajam. Uvreda i kleveta se moraju dekriminalizovati, prebaciti u domen građanskog postupka, što nije inače učinila ni jedna zemlja u ovom delu Evrope, osim BIH. - Da, ali tako nešto nije predviđeno krivičnim zakonodavstvom. U Zakonu o krivičnom postupku, u članu 97 je rečeno da se ne može saslušati kao svedok lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja tajne i to samo kada su u pitanju lekari, advokati, babice, ver-

Iskra 1. juni 2003

ski ispovednici... Znači, ne i novinari. Vi dakle niste zaštićeni kao svedok u smislu profesije koju obavljate, morate svedočiti, a odredba iz Zakona o javnom informisa nju se može primeniti samo deklarativno. - U tome je suština problema, ni manje zemlje ni više različitih grupa, "eksperata", koji čak ni ne sarađuju. Jedni zastupaju jedno, drugi drugo stanovište, ne zna se ko šta radi, što se najbolje videlo i prilikom usvajanja Povelje o zaštiti Ijudskih i manjinskih prava. Tako, na primer, deo radne grupe za medije nije bio konsultovan u vezi sa onim delom predloga koji je ubačen u Zakon o informisanju, a odnosio se na zabranu distribucije štampe u slučaju kada su povređena Ijudska i manjinska prava. To je ubačeno, ne zbog straha od kršenja pomenutih prava, koja su inače garantovana i Ustavom. Kako su to uradili? Prvo su doneli Povelju, pa su kao zbog toga i u Zakonu o informisanju uneli odredbu o zabrani dis- tribucije, kada su povređena ta prava. A suština je da je kroz zaštitu tih prava ušlo još štošta, kao propagiranje rata, podstrekavanje na nasilje, neprijateljstvo...

Uočeno je da se kaznene odredbe iz Zakona o informisanju odnose na novinare, distributere, vlas- nike.., za koje su predvidene ogromne novčane kazne. Nigde nema druge strane, viasti. Zaštićeni su u svojim poslovima prema javnošću kao "retke zveri".

- Dobro ste primetili da nosilaca javnih funkcija nema u kaznenim odredbama. Nije regulisana njihova odgovornost ni u jednom članu Zakona, pa dakle ni ako ne pruži traženu informaciju, iako u Zakonu postoji odredba da je mora dati. Ta odredba, dakle, ne znači ništa, jer nema nikakve sankcije, ali je zgodna da se kaže eto, mi smo obavezali funkcionere da daju informacije javnosti. A u stvari, niko od vlasti tu nema nikakve obaveze. Ja ovde ne apelujem na ono što se zove pravna sankcija, aii je morala da postoji politička. Imali smo primere i pre i za vreme vanrednog stanja da nosioci političkih funkcija prave očajne greške u svom radu, ali se nikada ne postavlja pitanje njihove političke odgovornosti, što bi trebalo da bude suštins- ka mera jedne političke funkcije. Ako neko ne obavlja dobro javni posao, ne radi ga zakonito, mora da snosi odgo- vornost i nije presudno da ta odgovornost bude pravna, ali je presudno da ona bude politička. Mi njihove ostavke nismo videli. - Eto primera gde se moralo postaviti pitanje poli- tičke odgovornosti za nosioce javnih funkcija. Ukoliko je bilo pretnji iz Biroa Vlade, onda Beba Popović mora da snosi političku odgovornost, inače u ovoj zemlji nikada neće biti slobode javnog informisanja. I u vezi drugog primera je bilo očajnih propusta. Jasno je da u vanrednom stanju postoje određena ograničena Ijudska prava, kao što je bilo ograničeno i pravo medija. Međutim, novinar Brkić je bio uhapšen i stavljen u policijski pritvor zbog osno- vane sumnje da je bio povezan s organizovanim kriminalnim grupama. Posle osam, devet dana je pušten iz pritvora i onda je pokrenuta optužnica za krivično delo klevete ministra Mihajlovića, što nema nikakve veze s delom organizovanog kriminala. Ukoliko su predstavnici

7


LIČNI STAV

LENJINOVI ĐACI Kad bi neko javno rekao da su pod dosmanlijskim vanrednim stanjem i budnim okom Vilijama Montgomerija i nevini Ijudi preventivno hapšeni i zatvarani, što se više ne radi ni u Zulu plemenu u Africi, nekoliko desetina nevladinih organizacija odmah bi dreknulo da je posredi bestidna laž. To je, nažalost, neporeciva istina. Dana 19. aprila 2003. “specijalna” policija uhapsila je Milorada Vučelića, poznatog publicistu i potpredsednika SPS-a, a 22. aprila “specijalni” tužilac Jovan Prijić doneo je

Novi zakon ... vlasti dozvolili sebi da tako okvalifikuju Brkića prilikom hapšenja, imali su istu takvu obavezu da posle puštanja iz pritvora kažu izvinite, pogrešili smo. To bi bio korektan pos- tupak vlasti, koji je normalan u demokratskim zemljama. - Ne samo oni, već se izigranima osećaju i oni koji su godinu i po radili u radnoj grupi koja je pripremala Zakon. Zna li se ko je, kako i zbog čega ubacio poglavlje o zabrani distribucije medija? Iz Vlade se čuje kako to nisu oni uradili, već neko drugi, pominjana je Skupština, doduše nekako nemušto. - Ja zaista ne bih mogao znati odgovor na to pita- nje. Da imamo slobodan pristup informacijama, mogli bismo da tražimo stenogram i videli bi smo ko je to uradio i na čiji predlog. Ovako, svi peru ruke od te zabrane distribucije. Pošto je poglavlje prošireno, a ne potpada pod ono što je kao govor mržnje obuhvaćeno Poveljom o Ijudskim i ma- njinskim pravima, ja u tome ne vidim dobru nameru, nego način da se spreči distribucija štampe u nekim određenim situacijama, kada je to pogodno za vlast. -...Stvari se ne smeju prikrivati, ali se to na žalost događa zato što ne postoji zakon o slobodnom pristupu informacija, po kome bi oni mogli zbog skrivanja da snose posledice. Sada, međutim, on može praktično da izbegne odgovor, jer nema sankcije. što se konkretnih pitanja tiče, i sada bi svi podaci morali da budu na uvidu javnosti, pa tako i plata nekog ministra, načelnika, guver- nera, predsednika... svih javnih službenika. Reč je o licima koja obavljaju javne funkcije i što podaci nisu njihove lične tajne, nego stvari u nadležnosti države, koja je onda odgo- vorna pred javnošću. Funkcioneri su plaćeni iz budžeta, od poreskih obveznika, što znači da ih plaćaju sami građani tako da tu ne sme biti sakrivanja, niti bilo kakvih tajni. Dakle, i plata i adresa, i vožnja službenim automobilom, i sve ostalo što plaća država nije tajna. Osim toga, postoji i pravilo iz Zakona o javnom informisanju, koje kaže da je funkcionerima ograničeno pravo privatnosti, što proističe iz njihove funkcije. Dakle, mora da saopšti i mnoge druge detalje, koji običan građanin ne mora. Priredio: VDT

rešenje kojim utvrđuje da je Vučelić “preventivno zadržan” zbog bojazni “da će na slobodi ometati radnje od interesa za sprovođenje postupka za krivična dela organizovanog kriminala”. Posredi je, dakle, preventivno lišenje slobode i utamničenje ne zbog onoga što je Vučelić učinio, nego zbog onoga što bi, po proceni brižnog i dalekovidog “specijalnog” tužioca, u bližoj ili daljoj budućnosti tek mogao da učini. Svako ko imalo haje za pravo i pravdu odmah će se pitati na osnovu čega policija Duška Mihajlovića i “specijalni” tužilac preventivno hapse i zatvaraju nevine Ijude. lako se Prijić u svom rešenju poziva na nekakav “specijalni” zakon, on je u stvari, neposredno primenjivao Lenjinove smernice Dmitriju Ivanoviću Kurskom od 17. maja 1922. godine. U njima Lenjin predlaže kažnjavanje ne samo onih lica koja vrše inkriminisanu delatnost ili im pomažu da to čine, nego krivični progon i onih pojedinaca koji, doduše, još ništa nisu učinili, ali bi, po oceni revolucionarne svesti, bili u sta- nju da to učine. A to je zapravo preventivno kažnjavanje, upravo ono što su činili i, izgleda, još uvek čine Mihaj- lovićevi policajci i njihov “specijalac” Jovan Prijić. Stoga Dušan Mihajlović i nije nikakav liberal, kako se odnedavno predstavlja u javnosti, nego okoreli lenji- nista, što se i moglo očekivati od negdašnjeg šefa komu- nističke UDBE u Valjevu i Miloševićevog potpredsednika Vlade Srbije sve do 1997. godine. Zanimljivo je da američkoj vladi i EU nimalo ne smeta ovakvo preventivno hapšenje i utamničenje ako su posredi haški klijenti. Već prvog dana po uvođenju vanrednog stanja uhapšeni su Jovica Stanišić i Franko Simatović Frenki pod izgovorom da su u vezi s atentatorima Zorana Đinđića. Ovih dana se, međutim, ispostavilo da je pravi razlog za njihovo hapšenje bilo njihovo izručenje Haškom sudu, da naši uvaženi ministri Goran Svilanović i Dušan Mihajlović unapred znaju koga će Karla del Ponte optužiti, pa takve nesrećnike preventivno hapse da bi im bili pri ruci kada stignu haške optužnice. Još je gore što izgleda već sada znaju ko će od proslavljenih ratnika na Kosmetu uskoro biti optužen. Milorad Vučelić imao je, bar za sada, više sreće: iako je štrajkovao glađu, živ je izašao iz zatvora, a Hag mu u doglednoj budućnosti nije u izgledu. Zato bi se moglo reći da je prošao kao ona bezazlena deca u sledećoj priči o Lenjinu. Dok je vođa boljševičke revolucije pomno promišljao načela komunizma, u njegov kabinet upadne fudbalska lopta. Lenjin za trenutak zastane, pa loptu ipak vrati nestašnoj deci, a mogao je sve da ih pobije. Slično bi mogli pomisliti i Mihajlović i Prijić: šta se duri i buni taj Vučelić kad smo ga živog pustili iz zatvora, a mogli smo da ga i ubijemo; čak smo mu i učinili, pošto sada može da se hvali kako je zatvaran pod našim režimom. Glas javnosti, 12. 5. 2003. < www.glas-javnosti.co.yu>

8

Kosta

Čavoški

Iskra 1. juni 2003


VANREDNO STANJE KAO UVOĐENJE U DIKTATURU Ovaj tekst pod gornjim naslovom novinarke Spomenke Deretić objavljen je na sajtu ARTEL GEOPOLOITIKA <www.artel.co.yu>, 7. maj 2003. gdoine. *

* *

UBISTVO PREMIJERA Oficir “Crvenih beretki” specijalac Zvezdan Jovanović priznao je, novodno, da je ubio sprpskog premi- jera Zorana Đinđića. Srpske vlasti su saopštile kako je ovaj oficir, specijalac, rodom sa Kosova, izjavio da je srpskog premijera ubio iz patriotskih pobuda. Srpske vlasti, istovre- meno, ubistvo premijera povezuju sa grupom kriminalaca nazvanom “Zemunski klan”. Oficir Zvezdan Jovanović, navodni ubića, nije imao nikakve veze sa kriminalcima. Dvojica vođa “Zemunskog klana” Mile Luković Kum i Dušan Spasojević ubijeni su prilikom hapšenja jer su, navodno, pružali otpor. S razlogom se može sumnjati u tačnost ove tvrdnje srpskih vlasti. Na televizijskom snimku povodom likvidiranja Lukovića i Spasojevića moglo se zapaziti da su obojica na lićima imali krvave podlive. Takođe se zapaza da ni jedan od njih dvojiće nije imao oružje u rukama. Najveću sumnju u istinitost saopštenja srpskih vlasti da su Luković i Spasojević ubijeni jer su pružali otpor baca vest sa brifinga u vladi Srbije za probrane urednike, kada je saopšteno da je Mile Luković uhapšen 17 marta i da je zbog povreda prilikom hapšenja prebačen u zatvorsku bolnicu. Ovu vest je objavila štampa 19 marta, a potom je vest povučena, da bi deset dana kasnije bilo saopšteno kako su Luković i Spasojević ubijeni 27 marta jer su pružali otpor prilikom hapšenja. Očigledno je da su Luković i Spasojević likvidirani da ne bi progovorili. Takođe je očigledno da su Luković i Spasojević mučeni. Logično je predpostaviti da je mučen i Zvezdan Jovanović. Ima nešto trulo u državi Srbiji. Vlast u Srbiji uradiće sve da narod ubedi da su patriote ustvari kriminalci i ubice. Na delu je sprovođenje zahteva zapadnih globalista i amerikanizovanih mondijalista da se Srbi prevaspitaju. Amerikanci mogu da budu patriote, Albanci treba da budu patriote, a Srbi ne smeju. Dosove vlasti ispunjavaju sve zahteve Amerikanaca, Međunarodnog monetarnog fonda i stratega neokolonizacije. RASRBLJENA SRBIJA, A VOJSKA JOJ SLUŽI SAMO KAO UKRAS Vanredno stanje u Srbiji nije uvedeno zbog ubistva premijera Zorana Đinđića, već je smrt premijera iskorišćena za uvođenje vanrednog stanja. Logično bi bilo da su zbog atentata na premijera ostavke ponudili republički i savezni ministri policije. Makar zbog komandne odgovornosti, toliko mile haškom sudu i vlastima u Srbiji. Umesto ostavke savezni ministar policije Zoran Živković je postao novi pre- mijer Srbije. Republički ministar policije Dušan Mihajlović, koga narod zove Dule CIA izjavio je da se za vreme vanrednog stanja vlast u Srbiji obračunala sa preostalim pristalicama Slobodana Miloševića.

Iskra 1. juni 2003

U ovoj izjavi krije se jedan od najvažnijih razloga za uvođenja vanrednog stanja. Vršilac dužnosti predsednika Srbije, gospođa skomne pameti i jos skromnije podrške biračkog tela Nataša Mićić, odlučila je da uvede vanredno stanje iako za to, po važećem Ustavu nisu postojali razlozi. Mićićka je Odlukom da uvede vanredno stanje u Srbiji prekršila Ustav Srbije, Član 83, tačka 8. Po svoj prilici zapadni mentori sadašnjih vlasti u Srbiji zahtevali su od svojih poslušnika da unište patriotske i socijalističke snage u Srbiji, da se Srbi rasrbe i da se potpuno marginalizije Vojska Srbije i Crne Gore. U tekstu “Votergejt na srpski način” napisala sam prošle godine da je cilj afere oko prisluškivanja tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice ustvari pokušaj razbijanja kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije. Sada je uhapšen načelnik ove Službe general Aco Tomić, a Služba je stavljena pod kontrolu dosovskih vlasti, odnosno pod američku kontrolu. Uhapšen je i savetnik Vojislava Koštunice Rade Bulatović zato što je, navodno, omogućio kontakte “”Zemunskog klana” i Vojske Jugoslavije. Tačno je, međutim da su se sa članovima zemunskog, ili surčinskog klana, mnogo češće i prisnije viđali pokojni premijer Zoran Đinđić i njegovi partijski i politički saradnici, nego Rade Bulatović. Novi ministar vojni, školski psiholog Boris Tadić naredio je pripadnicima Vojske da dostavljaju svoje kolege, bivše ili sadašnje, koje traži Haški tribunal. Ministar i demokrata Boris Tadić traži od oficira jugoslovenske vojske da budu dostavljači i izdajnici. To je jedan od rezultata vanrednog stanja. DIKTATURA U SRBIJI Nema razlike između diktature demokrata, fašista, polpotovaca, ili mondijalista. Za vreme protivustavnog uvođenja vanrednog stanja vlasti u Srbiji su, prema sop- stvenom priznaju lišile slobode ili privele 10000 građana. Ova cifra je po svoj prilici i veća. U policijskom pritvoru je zadržano oko 3000 Ijudi, što znači da je bar 7000 građana protivzakonito lišeno slobode. Narod u Srbiji šapatom priča o zverskom mučenju uhapšenih. Posebno se govori o mučenju udovice komandanta Narodne garde Željka Ražnatovića Arkana. Uhapšena Ceca Ražnatović je naša najpoznatija pevačica narodne muzike. Njen muž je bio kum bivšeg komandanta Crvenih beretki Milorada Lukovića Legije, prvooptuženog za ubistvo premijera Đinđića. Vlast u Srbiji je saopštila da je Legija u bekstvu , a narod priča da su ga srpske vlasti predale Amerikancima prilikom Pauelove posete Beogradu. Činjenica je da Ceca Ražnatović, pevačica, još leži u zatvoru, a da li je stvarno unakažena zverskim batinjanjem svakako će se uskoro utvrditi. Poslanik Srpske radikalne stranke Gordana Pop Lazić izjavila je na konferenciji za štampu 3. maja 2003 godine da je bivši član obezbeđenja Dr Vojislava Šešelja, Petar Panić uhapšen i da je policija od njega pokušala da iznudi priznanje o Šešeljevoj umešanosti u ubistvo Zorana Đinđića. Prema rečima Pop Lazićke, Paniću je na glavu

9


VANREDNO STANJE .. . stavljana kesa sa pijavicama koje su prethodno pile krv bolesnika zaraženih sidom. Od dosovskih vlasti u Srbiji lati- noamerički diktatori imali bi šta da nauče. DA Ll JE HAŠKI TRIBUNAL GLAVNI NAREDBODAVAC DA SE U SRBIJI UVEDE VANREDNO STANJE? Medu više od deset hiljada uhapšenih građana Srbije nalazi se i nekoliko novinara. Većina od njih je puštena, ali je zabranjen rad redakcijama jedina dva lista koji nisu bili pod potpunom kontrolom sadašnje vlasti u Srbiji. Da je vanredno stanje uvedeno kako bi se sve manje popularna dosovska vlast u Srbiji obračunala sa političkim neistomišljenicima dokaz je i hapšenje ili privođenje opozi- cionih lidera. Bez ikakvog razloga uhapšeni su predsednik Udruženja "Sloboda” i predsednik Organizaciono političkog odbora Slobodana Miloševića Bogoljub Bjelica, zatim član ovog Udruženja i glavni i odgovorni urednik časopisa “Smisao” Uroš Šuvaković, funkcioner JUL-a i bliski saradnik profesora Mire Marković Goran Matić. Privođeni su funkcioner Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić i član Udruženja “Sloboda” i funkcioner Organizaciono političkog odbora Slobodana Miloševića Vladimir Kršljanin, i mnogi drugi opozicioni političari. Sva ova hapšenja su ne samo protivustavna nego i protivzakonita. Uroš Šuvaković i Goran Matić su na konferenciji za štampu pokazali dokument u kojem piše “da su lišeni slobode, s obzirom da postoji sumnja da bi svojim daljim boravkom na slobodi ugrozili bezbednost drugih građana i bezbednost Republike”. Teško da bi jedan mladi naučnik i jedan politički aktivista bilo gde mogli sa ovakvim obrazloženjima da budu zatvoreni mesec dana u samica- ma. Mogu jedino u zemlji kojom vladaju diktatura i kršenje elemantarnih Ijudskih prava. Bogoljub Bjelica je najbliži saradnik Slobodana Miloševića u Jugoslaviji. Udruženje “Sloboda “ na čijem čelu je Bjelica pomaže u pripremi odbrane Slobodana Miloševića u Hagu. Ovaj Tribunal, odnosno nelegalni sud u Hagu nikako ne može da dokaže krivicu Slobodana Miloševića... Protiv Slobodana Miloševića Tribunal u Hagu je upotrebio sva sredstva političkog, medijskog, psihološkog, i fizičkog pritiska. I pored toga sud u Hagu nije uspeo da slomi Slobodana Miloševića, koji se uspešno bori za istinu i slobodu. Da bi olakšlali posao haškom tribunalu vlasti u Srbiji su, pod izgovorom vanrednog stanja pohap- sile sardnike Slobodan Miloševića u zemlji i pojačale hajku protiv njegove porodice. To je koordinirana akcija Haga i dosovskog režima na opstrukciji odbrane Slobodana Miloševića da bi se pred svetom prikrila istina o NATO napadu na Srbiju i srpski narod. Spomenka Deretić

PRIORITET DS REFORME, BORBA PROTIV KRIMINALA I ULAZAK U EVROPU. Zamenik predsedni- ka Demokratske stranke (DS) Zoran Živković izjavio je u nedelju da su prioriteti te stranke u narednom periodu nas- tavak započetih reformi, borbe protiv organizovanog krimi- nala i dalja integracija zemlje u Evropu. Zivković je na sed- nici Glavnog odbora DS-a rekao da je predsedništvo stranke ocenilo da je policijska akcija “Sablja" uspešan početak borbe protiv organizovanog kriminala. (Tanjug, 18.5.2003.)

10

АПЕЛ ЗА ПОМОЋ „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА” Захвални смо Богу што је помогао српском наро- ду да се ослободи комунистичке владавине. Међутим, као што се могло и очекивати, после више од пола века владавине једнопартијског режима који је у своме програ- му имао кидање са народном културном традицијом и изграђивање „новог, прогресивног друштва”, и у њему „новог човека”, резултати су били поразни. Југославија разбијена, Косово изгубљено, Срби подељени, спрске територије одузете, стотине хиљада избеглица у суженој и осиромашеној Србији. Да и не спомињемо духовно и морално срозавање. У исто време, показују се и светли зраци, који полако, али сигурно, почињу да продиру кроз таму. Све већи број људи из новијих генерација прикупља се и преиспитујући недавну историју, враћа се у далеку прошлост, својим коренима, опробаним културним вредностима које су водиле српски народ столећима. Задржимо се овде на писаној речи. Поред старих публикација са новим људима, појављују се и нове публикације, до скоро незамисливе. Оне, заједно, отварају своје странице надареним умовима који данас слободно износе своје мисли и идеје у прилог духовне и моралне обнове српског народа. Једна таква публикација, вероватно и најзначајнија, дугогодишње власништво Удружења книжевника Србије, изванредно уређени двомесечни „Лист за књижевност и друштвена питања”, су и КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ. Чујемо да је и та публикација данас у великој кризи и да јој прети затварање. Зато ми, српски писци у дијаспори, на нашу властиту иницијативу, апелујемо на све Србе и Српкиње, којима је то могуће, да их материјално помогну и омогуће даље излажење. Прилоге слати са Cashiers Check или неким другим путем на: УКС, Француска, 7 - 11000 - Београд, SERBIA , са ознаком за „Књижевне новине” - „АПЕЛ”. ИЛИ на следеће банковне рачуне: У Немачкој: DEUTSCHE BANK AG, Frankfurt/ M BR Deutschland - Svvift code Deutdeff, BLZ 500 700 10 na račun Komercijalne banke AD Beograd SCG/ 935966200. У Енглеској: HSBC BANK plc, London, England - Svvift code: MidlGB22 - na račun Komercijalne banke AD Beograd, SCG / 37373751. У име осталих потписника, ЂОРЂЕ ВИД ТОМАШЕВИЋ Emeritus Professor of Anthropology Buffalo State University College

Iskra 1. juni 2003


RAMPANTNA DIKTATURA PADDY ASHDOWN-a Gospodin Ashdown (Ašdaun), kao što je poznato, jeste neograničeni diktator kolonija u Bosni koje je stvorila američka imperija prošle decenije. Diktaturu, bolje reći rasističko nasilje, on ispoljava prema srpskom narodu. Zašto je on postavljen na ovo mesto. Na preporuku britanske vlade, njenog premijera, jer se on pokazao za vreme rata ne kao iskusni diplomata, manje još državnik, ili akademik. Ne, nijed- no od ovoga. Pošto je dao ostavku na vođstvo Liberalne stranke, bilo mu je potrebno uhljebje, koje mu je dala „međunarodna zajednica" kao svom „visokom predstavniku" po napred pomenutoj preporuci. Ašdaun nije uopšte znalac srpske istorije, niti jezika niti kulture, ali je po njegovoj prirodi tiranin, što je on ispoljio prema Srbima još za vreme rata u Bosni. Njegova si-guma pozadina bila je Amerika (manipulator anonimne „međunaro- dne zajednice"), koja je sprovodila, pošto je srušila Jugoslaviju, rasističku politiku srpskog etničkog čišćenja. On je zaigrao na ovu kartu, koja ne gubi. Do iznemoglosti je pomagao američku kolonijalnu politiku: u Bosni, na Kosovu i u Makedoniji . Kao takav stekao je kvalifikacije da u ime „međunarodne zajednice", t.j. američkog agresora a na žalost i sramotu UNO, bude nepravedno postavljen za neograni- čeniog i nikom odgovomog despota nad Srbima u Bosni. U čemu se sastoji Ašdaunov despotizam nad Srbima? O ovome je i ranije pisano, a sad ćemo se zadržati samo na nekoliko novinskih izveštaja koji svedoče o ovom despotizmu. Na prvom mestu je njegova tiranija nad srpskim govomim jezikom koji je, da ne idemo ranije, star oko 1400 godina. Po naredbi despota, Srbi moraju da govore i pišu (podaci iz Tajmsa, Telegrafa, Glasa Kanadskih Srba i Independenta) „bosansko-srpskim jezikom”. Falsifikat, jer prvi deo Ašdaunovog jezika nije nikad postojao, a srpski jeste. Ašdaun nije nikakav stručnjak niti književnik iz ove oblasti, već jedino zlonamemi i rasistički despot. Pre njega i pre Prvog svetskog rata Srbe u Bosni terorisala je Dvojna Monarhija. A ovde je vredno isitaći da je na kraju 19. veka mladi Stjepan Radić, tada 13 godina star, uzviknuo u Zagrebačkoj operi: „Dole tiranin Kuen Hedervari!” (Mađar, Hrvatski Ban). Iako tek dečak, Radića je uhapsila policija i istraga sprovedena. Ašdaun bi trebalo ovo da zna, jer će i među srpskom omladi- nom biti onih koji će uzviknuti: ,,QUO USQUE TANDEM ABUTERE...” (Dokle ćeš kušati naše strpljenje). Drugi teror, između mnogih, jeste njegova inter- pretacija i samovoljno tumačenje Dejtonskog sporazuma. On ga čini nevažećim, jer ga tumači na svoj način, gaženjem odredbi tog sporazuma koji je Srbima dodelio njihovu autonomiju i status poznat: „REPUBLIKA SRPSKA”, koja ima svoj ustav i parlamenat, jednom rečju sve atribute državnosti. Jedino učestvovanje Republike Srpske u konfede- ralnoj vladi jeste u izbom predsednika labave konfederacije. Ovo pomenuti despot ne poštuje, izbacio je bosanskog Srbina poslednjeg predsednika Konfederacije. Takođe samovoljno postupa sa ustavom republike, koji umesto da poštuje, on taj ustav, kako mu raspoloženje nalaže, kasapi po svom ćefu. Zatim on takođe pravi izmene u pogledu odgovomosti vojske Republike Srpske (RS), koja je

Iskra 1. juni 2003

bila podložna i odgovorna izabranom predsedniku RS, sad je to preinačeno i odgovomost je despotu Ašdaunu. Jednom rečju on je shvatio svoj položaj da šikanira, šiba i zloupotreb- ljava Srbe po njegovom zlobnom raspoloženju. Rogobatna zloupotreba jezika Ovde ‘rogobatno’ znači ‘nakaradno’ ili neispravno, netačno. U ovom slučaju despot nastoji da od Republike Srpske, napravi englesku reč “Entity”, u našem prevodu „entitet” i tako ospori njen suverenitet kao samostalne srpske države. Naravno ovo je pokušaj kiijumčarenja ili falsifikova- nja, u ovom slučaju srpskog položaja. U engleskom jeziku, prema oksfordskom Velikom rečniku reč ‘Entity’ prvi put se pominje 1596. Njeno značenje na engleskom je tada bilo: „Being, existence as opposite to non existence”. U prevodu znaci “Biće, postojanje (život) u poređenju sa nepostojanjem života ili zamišljenog fakta. A već 1643. u Velikom oksford- skom rečniku značenje reči ,,Entity” se objašnjava sa „biće”, „stvamo postojanje (Existence) različito od drugog bića u vezi (međusobnih) odnosa". Na francuskom jeziku, u prevodu sa engleskog reč ’Entity’, jeste Entite, i znači suština ili bitnost. Na Italijanskomjeziku, engleska reč ,,Entity” u prevodu jeste: „Entita” i znači „Intitolato, aver diritto”. U prevodu: „titula, titulirano, nazvano, pravno lice”. Sve ovo navedosmo da dokažemo da falsifikovanje koje čini g. Ašdaun jeste neza- konito, nepravedno, možda i zločin. Ova nepravda mora biti izneta pred lice sveta, pred javnost, pred njegovog poslodavca, tj. tzv „međunarodnu zajednicu", pred Ujedinjene nacije (UN) koje bi trebalo da operišu po principima pravde, pravičnosti i zakonitosti, što do sada nisu uopšte činile prema Srbima. Sta Srbima valja raditi? Situacija je teška, ali još nije beznadežna, iako se kreće ka teškoj krajnosti. U ovakim nevoljama pesnik Njegoš je rekao: „Nove nužde rađu nove sile”. Bosanski Srbi bi tre- balo odmah da javno iznesu putem štampe legalne, čak i ile- galne (ako zatreba), sve zloupotrebe gaulajtera Ašdauna. U ovu svrhu bosnaski Srbi moraju tražiti pomoć na strani. Apelovati na Rusiju, Kinu, Koreju, Indiju, Japan i druge zem- lje koje bi pomogle u UN. Predstavke u UN morale bi da budu česte i da iznose svo bezakonje koje u ime „međunarodne zajednice" čini njen namesnik u Bosni. On na prvom mestu ubogaljuje duhovno srpski narod, poricanjem prirodnog i od Boga mu datog prava da komunicira na svom jeziku, proizvodom njegove kulture. Na veliku žalost i sramotu pomoći iz matice, Srbije, verovatno neće biti. Na sramotu i žalost, oni koji vode danas Srbiju sišli su na stazu bespuća velikog Inkvizitora, da vuku njegova kola. Možda će u kulturnim mestima kao SANU i duhovnom centru Srpske pravoslavne crkve, biti podignut glas protivu tiranije nad bosanskim Srbima. A Srbi u Bosni trebalo bi da kultivišu dobre odnose sa svojim susedima. Ziv čovek ne treba da leže u grob, već kad je mrtav. Tirani i tiranije su zemaljski izumi i vremenske stvari. A pozadi tamnih oblaka, rečeno je da „sija zlatno Božje sunce”!

Staniša R. Vlahović

11


НЕДОРЕЧЕНА ИСТИНА ДР ДЕЈАНА МЕДАКОВИЋА Др Дејан Медаковић је у београдском дневном листу „Политика” објавио своје успомене, неку врсту мемоара, па је у наставку који је штампан 24. марта 2003. године између осталог објавио, да се 1976. године видео у манастиру Савини са српским патри- јархом Германом и с њим о много чему разговарао, па пише и ово: „...Враћајући се у Дубровник размишљао сам о овом човеку (тј. о патријарху Герману - примедба БМК). Добрица Ћосић директно је утицао на његов избор за Патријарха. Учинио је то за свога земљака, а и зато што је један Германов син био његов скојевац (подвлачење БМК). Отац - тада свештеник, удов из Бање, послао га је међу љотићевске добровољце, међу којима је погинуо (подвлачење БМК). Остала је међу њима незалечена рана. Када је изабран, Герман се показао као добар Патријарх, мудар и еластичан. Учинио је много за Српску цркву..." Ми другови покојног Михаила Ђорића, сина патријарха Германа, сада први пут од г. Медаковића чујемо да је био скојевац код Добрице Ћосића. Немамо могућности да то проверимо, али узмимо да је тачно. Међутим, није тачно да је погинуо у добровољцима. Михаила Ђорића, старијег сина патријарха Германа, стрељали су партизани Јосипа Броза Тита када је већ био предат и налазио се у партизанским рукама.

се - већ 19. (јуна) и ми распоређени по редовним јединицама. Нажалост, није било тако - док смо сви ми успоставили контакт са својима - они се никад нису јавили својима (било је двадесетак другова колико их је стало у један камион). Пролазиле су недеље, месе- ци, године и тек шесдесетих година сазнао је мој отац истину - да су они стрељани и то 16. јуна. Не зна се зашто. „Поп” је био с том групом и његов отац никад није сазнао шта је с њим било. Ето, то би било што ја знам. У нади да ћемо имати прилике да причамо и о ведријим стварима, поздрављам Секу, Тебе, вашу децу, Стеву и његове. - Ваш млађи друг Власта (Име уведено у Споменици; стр. 635.)”. - Из писма протођакона Властимира Ђорића упућеног његовом другу и саборцу Радовану-Рашку Ојдровићу у Милвоки, Вискансин, (без датума). Брозови партизани су у Кочевју без ислеђивања и суђења стрељали три хиљаде српских добровољаца заједно с дванаест хиљада словеначких домобранаца, али су острвљени партизани успут стрељали и оне које је Пенезић био издвојио. Када је др Дејан Медаковић већ додирнуо и ова

трагична збивања која су се догађала када је Други светски рат већ увелико био завршен, био је дужан да наведе пуну, а не половичну, истину.

Крајем маја 1945. године Енглези су из логора у Ветрињу код Клагенфурта на превару предали Брозовим партизанима три пука Српских добровоља- ца, које су комунисти најпре затворили у Римокатоличкој семинарији у Шент Виду код Љубљане. Ту је дошао шеф ОЗНЕ за Србију пуковник Слободан Пенезић-Крцун, који је издвојио децу од 17 година, па наниже и наредио да се спроведу у Србију, „јер ће то бити најбоља партизанска војска”. Када су ова деца била у Загребу, известан број је „неко” из- двојио и на брзину стрељао. Међу њима је био и Михаило ЂориК Ево шта сведочи недавно преминули млађи син патријарха Германа, протођакон Властимир-Власта Ђорић, који је такође био издвојен као малолетан:

Бора М. Карапанџић

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ Бију ветри, бију вали Буре, кише и олује, О зидине твоје старе Поред мора јегејскога Где Савино срце куца О Светињо хиландарска.

„После предаје пукова стигли смо, као што знаш, у Шент Вид. После одвајања млађих од старијих добровољаца, транспортовани су старији 28. или 29. маја (нисам сигуран) возом у нама непознатом правцу. Ми млађи смо још два дана остали у Шент Виду, а затим укрцани у воз и искрцани код Самобора где смо били све док није проглашена амнестија. Из Самобора смо 7. јуна пребачени у Пречко код Загреба. Ту сам од „Попа” чуо за догађаје у Кочевју и сазнао да је и мој брат Михаило заједно са групом од неколико десетина изведен из строја за стрељање, те да се налази у Пречком. Одмах сам, по „Поповом” упутству отишао у означену „четврту бараку” и нашао се с братом. Виђао сам се од тада па све до 15. сваког дана. 16. јуна кад сам дошао рекли су ми да није ту, наводно - отишао је по распореду у неку јединицу. Како смо били у Допунској бригади Друге армије, сматрали смо то редовним поступком, тим пре што смо ускоро и чини ми

Вековима тако стојиш Тако бројиш своје дане Нада ти је поуздана Избројаћеш Миленијум Манастире мило име Светитеља Василија. Бранитељко Хиландара Ти Светињо наша стара - Јер у теби канула је суза која И молитва подвижника подигнута Оца и Сина Из племена Србинова. Зато Срби, са свих страна Целивајте стене ове И чувајте ово стење Ко највеће завештање Светог Саве и Немање. Сретење, 2003.

12

О. Јован

Iskra 1. juni 2003


ВЕЛИКОПОСНА МОЛИТВА

У току Свете четрдесетнице, Часног и великог поста, у храму и кући молимо се Богу, поред осталих и молитвом светог Јефрема Сирина која гласи:

„Господе и Владико живота мога! Духа ленос- ти, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења моја и да не осуђујем брата мога, јер си благословен у веке векова. Амин. ” Овом кратком молитвом се у потпуности изражава смисао Великог поста. Шта је дух лености? То није стање физичког нерада, већ стање духовне обамрлости, опуштености и опустошености. Темпо живота је такав, да нам стално недостаје времена. А живот пролази. Не смемо ни да се упитамо шта је циљ и смисао таквог живота. Зато се и молимо за избављење од пустоши, бесмислености, опустошености душе. У молитви се даље моли заштита од унинија и властољубља. Шта значи реч униније. А. Шмеман каже: „Свако је од нас, без сумње, искусио ту чудну малаксалост душе, ту необјашњиву тугу која се неочекивано јави у души и собом прогута све око себе, те нам сунчан дан постаје сумрачан, празан и бесмислен. ...Осећамо да нам „малаксава биће"... Душом овладава неки чудан сумрак. То је налет унинија. Бранимо се свакојако од таквог стања, гушимо га у себи, а оно ћути, вреба из прикрајка и чека погодан час.” Кад молимо за избављење од унинија, то није плод беспомоћности и страха, већ је израз свега што је човека достојно; спремности да се таквом стању погледа у очи и од Бога тражи снага да се савлада. Властољубље не означава само жељу за политичком влашћу, већ подређивање свих и свега себи. То је мишљење да су сви ту ради „мене”, „моје користи”, „мојих интереса”, односно, одређеног човека, појединца, као највише и јединствене вред- ности, више од свих других. Зашто се молимо да не западнемо у празнословље? Питамо се шта је ту тако страшно, па сви ми брбљамо, ћаскамо, понекад псујемо. Али у Јеванђељу стоји: „А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда” (Мт12,36). Нису речи наивне и безопасне. Речима се исказује добро, лепота и мудрост, али се речима све то и руши. Затроване речи потичу из затроване душе, а како се реч шири, тако се и отров распростире. „Данашње време глобалне комуникаци- је је време празнословља, које нас отупљује, улива туђе идеје и мишљења и присиљава нас да мислимо да су то наше сопствене мисли и ставови.” (А.Ш.) За хришћанство је дар речи - божански дар. Јер је човек словесно (свесно) биће, које се управо својом словесношћу разликује од бесловесних животиња. И сам Бог се назива Логосом, односно Словом, Речју. „У почетку беше Логос и Логос беше у Бога и Логос беше Бог” (Јн1,1). Због велике и творачке силе речи, хришћан- ство се ужасава празне речи, празнословља. Има ли

Iskra 1. juni 2003

икога ко не би све дао да некада није изговорио нешто. Али изречена реч се не може поништити. Зато се Великопосном молитвом св. Јефрема Сирина и моли: „Не дај ми духа лености, унинија, властољубља и празнословља”. Очишћењем душе се обнављају и речи, а тако се обнавља и сав живот човеков. Не тре- ба се дакле трудити и говорити високоумним фразама, јер је то исто празнословље, већ треба говорити мерећи сваку реч мером правде, истине и добра. У Великопосној молитви св. Јефрема Сирина, молимо се Богу најпре да нас избави, односно, да нам не да дух лености, унинија, властољубља и празно- словља. А шта молимо да нам Бог да?

Духа целомудрености, трпљења и љубави. Целомудреност је дивна стара, скоро сасвим изгубљена реч, чији смо смисао заборавили. Данас се појам целомудрености употребљава само кад се мисли на телесну чистоту, насупрот разврату и разузданос- ти. Али то је тек један делић њеног значења. Она је састављена од два појма: целовитост и мудрост. „Том речју је изражено хришћанско схватање и оглед добра, односно доброг, праведног и истинитог живота као целовитости личности и отуда као мудрости. Цело- витост је оно што је супротно злу које је увек распад, раздвајање, цепање и разарање првобитне целови- тости и отуда удаљавање од мудрости... Зато дух јесте управо та целовитост која собом обухвата сав живот, тај повратак животу као целовитости, та радост поново пронађене целовитости, тј. мира и хармоније душе, ума, срца и тела - радост мудрости, радост целомудрености.” (А. Шмеман) Смиреноумље није понизно смирење, појам који савременом човеку може зазвучати као нешто што упућује на ропску покорност. Хришћанско смире- ноумље је укорењено у осећање бескрајне дубине живота, односно, богопознања. Људи имају сталну потребу за самохвалисањем, истицањем сопствених вредности, за гордошћу. Наш живот је ограничен општим егоизмом, себичношћу, заслепљеношћу спољашњим сјајем, или силом и моћи. „Тај дух само- хвалисања од врха до дна прожима не само политички и државни, већ лични, професионални и друштвени живот. Људима истинског добра, истинске мудрости и истинског живота гордост уопште није потребна” (А. LU.), јер немају потребу да се иза речи или ласкања скривају, и зато су они смирени. Христос је говорио: "Научите се од мене, јер ја сам смирен срцем”. Тако се у целовитости открива истинска мудрост - целомудреност, а из смирења просијава прави однос према себи и свету смиреноумље. Следећи део молитве говори о духу дуготрпљења. И питамо се: докле и чему трпљење? У чему је ту врлина? Зашто тако нешто тражимо? Оваквим питањима неосетно прелазимо на другу страну, која хришћанству највише замера и окривљује га баш због учења о трпљењу. Ако је добро само тамо негде, чему овде уопште живети? Пасивним односом се људи мире са злом и свакодневним

13


Великопосна... неправдама, кажу они. А греше. Потпуно погрешно мисле они који тако говоре. У хришћанској вери се под дуготрпљењем подразумева права вера, поверење, љубав. Дуготрпљење је потпуно супротно пасивном трпљењу, оном стању када се човек потпуно предаје и одустаје од свега, оправдавајући то речима: Ништа ми друго није преостало него да трпим. Протојереј А. Шмеман то овако објашњава: „Дуготрпљење је, пре свега, сам Бог у нама који није дигао руке од нас. У основи хришћанског дуготрпље- ња не налази се пасивна равнодушност према злу, већ - ма како то чудно звучало - управо крајње активно осећање поверења у човека”. Без обзира колико човек пада и непрестано издаје оно најбоље у себи, хришћанство нас учи да верујемо да зло није човекова суштина. Вера да човек може устати из блата у које је пао, и да се може вратити својој боголикој суштини, је вера у силу и победу добра у човеку. Дуготрпљење долази из љубави и дубоке вере да је добро јаче од зла, љубав од мржње, а живот од смрти. Значи, смисао дуготрпљења је молитва да не посустанемо у вери и да се никада не препуштамо осећању да нас се ништа не тиче и да равнодушно гледамо на себе и свет око нас. Последњи дар за који се молимо је дар духа љубави. Све молитве у основи имају управо тражење љубави. „Када се молимо Богу да нас ослободи од лености, унинија, властољубља и празнословља, ми Му се уствари молимо да нас ослободи од свега онога што преставља препреку љубави, што не допушта љубави да уђе у наше срце. Целомудреност, смиреноумље и дуготрпљење представљају основу и корен за разрастање љубави. Јер није љубав само дар Божји, већ је љубав сам Бог који улази у наше срце. Љубав је скривени покретач нашег живота и његов циљ. Све што живи, живи љубављу, све је ка њој усмерено и ми љубављу долазимо до познања да наш Бог јесте љубав”. (А. Ш.) Молитва која се механички изговарала, не схатајући смисао и суштину, просијала је кроз тумачења старих, дивних речи молитве, које у себи чувају сву лепоту и пуноћу вере. Као што испод патине, прљавштине и наслага времена увек просијава, не р��ајући никад, топли сјај чистог злата. (Интернет, 23.4.2003.)

Република Србија СКУПШТИНА ОПШТИНЕ СМЕДЕРЕВО Комисија за утврђивање истине о жртвама у Другом светском рату са подручја општине Смедерево Број 020-4/2003-05 5. мај 2003. године СМЕДЕРЕВО ИСКРА Предмет: Молба за добијање дозвола за омогућавање приступа архивској грађи Извршни одбор Скупштине општине Смеде- рево, решењем број 02-218/2002-04 од 27. новембра 2002. године образовао је Комисију за утврђивање истине о жртвама у Другом светском рату са подручја општине Смедерево. Задатак Комисије је да увидом у постојећу архивску грађу, као и на основу усмених казивања и на друге начине, дође до што потпунијих релевантних података у циљу утврђивања истине о жртвама у току Другог светског рата са територије општине Смедерево, почев од 6. априла 1941. године закључно са 31. децембром 1947. године. С обзиром да сте ви једна од организација која негује традиције једне од страна учесника у II светском рату на нашим подручјима, обраћамо вам се молбом да Комисији доставите податке којима ваша организација располаже о жртвама у II светком рату са подручја општине Смедерево. Било би пожељно да уз име и презиме сваког лица, које је изгубило живот у II свет- ском рату наведете (уколико поседујете) и личне податке за сваку жртву: име, презиме, име оца, година рођења, порекло, датум ступања у војну формацију; начин губљења живота: стрељањем, услед последица рањавања, због изнемоглости, као и друге податке о томе ко је убио, стрељао или на други начин дорпинео да припадник ваше формација изгуби живот, укључујући евентуалне податке о суђењима и изри- цањима пресуда овим лицима. До сада, приступ делу атхивске грађе за пе- риод Другог светског рата није био могућ. Уједно вас молимо да наше писмо објавите у вашем листу, како би адреса Комисије била доступна што већем броју људи. У нади да ћете подржати наш захтев и донети потребне одлуке, односно доставити Комисији одговарајуће податке и у дубоком уверењу да право на истину не застарева и свакоме припада, срдачно Вас поздрављамо. адресу:

ЂЕЛИЋ О ОСТАНКУ ЛАБУСА У АГЕНЦИЈИ ЗА САНАЦИЈУ БАНАКА. Министар финансија Србије Божидар Ђелић оценио је да најновија збивања на економско политичкој сцени Србије, након гласања у влади о предлозима за именовање чланова Савета Агенције за санацију и стечај банака, имају политичку позадину и да је "свима јасно да је у питању политичко трвење између ДОС-а и Г17 плус". Ђелић је за "Политику" од недеље изјавио да има "професионал- ну лојалност, чак и лично пријатељство, према Мирољубу Лабусу и да се ни у ком случају не може помирити с тим да га наследи тамо где је Лабус имао добре резултате" (у Агенцији за санацију банка). (Танјуг, 18.5.2003.)

14

Молимо Вас да нам на захтев одговорите на

СКУПШТИНА ОПШТИНЕ СМЕДЕРЕВО за Комисију за утврђивање истине о жртвама у Другом светском рату са подручја општине Смедерево Омладинска 1 11300 СМЕДЕРЕВО или на мејл: sdistina@hot mail.com ПРЕДСЕДНИК КОМИСИЈЕ Славиша Перић

Iskra 1. juni 2003


КЛЕВЕТЕ И НЕИСТИНЕ ВЕЛИБОРА ЏОМИЋА Већ неколико бројева крагујевачких „Погледа” шире харангу против Димитрија Љотића, Збора и Српских добровољаца. У томе предњачи поп Велибор Џомић, којега знамо још из времена када је послат, у име хришћанске омладинске организације у Београду, са 800 ДМ. на међународни конгрес који се одржавао у Берлину. В. Џомић, ондашњи представник омладине, није ни отишао камо је послат са Миливојем Ранђићем, него се из Будимпеште вратио, а да никоме није положио рачун, већ је инсценирао „пљачку у возу”. Ово износимо поводом чланка Велибора Џомића у априлском броју „Погледа”, насловљеног „Бог силу не воли”, да га подсетимо да Бог ни лаж не воли. Поред неистине у безмало свакој реченици чланка „Бог силу не воли”, јереј Велибор Џомић на јед- ном месту износи и следеће лажи: „Да је хтео (митрополит Јосиф, - прим. С.П.) да буде незаконити и од окупатора наметнути србски патријарх - имао је прилику да преко Недића и Љотића ради на свргавању утамниченог Патријарха Гаврила (кога су љотићевци пре рата, пошто су по партијској директиви здушно били против његовог избора за патријарха, звали „Горило", као што су и епископа Атанасија (Јефтића), када је први јавно оспорио аутентичност беседе Светога владике Николаја над одром пок. Димитрија Љотића 1945. године у Словенији, називали погрдним именом „Сатанасије" и активно лобирали против његовог избора за епископа крајем осамдесетих година - што само по себи говори да им „у име њиховог поимања Цркве и њене улоге у србском народу”, није мрзно да се као политиканти мешају у унутрашњи живот Цркве, (а можемо да мислимо шта су радили када су као млади људи са Немцима вршили власт у Србији) . И да је митрополит Јосиф хтео да буде патри- јарх српски под окупацијом, он то никако не би могао, јер су генерал Недић и Димитрије Љотић одржавали везе са патријархом Гаврилом и владиком Николајем, док су били у манастиру Војловици. Ово знам „из прве руке”, јер је мој отац протојереј Радислав Пауновић био посредник те везе. Било би потребно да јереј Џомић проучи односе митрополита Јосифа, са владиком Николајем и патријархом Гаврилом. Још у време патријарха Варнаве фашистичка влада у Италији и њен шеф Мусолини покушавали су да одвоје Црну Гору од Југославије. Када је патријарх Варнава, природном или неприродном смрћу уснуо у Господу, југословенска Влада на челу са др Миланом Стојадиновићем сма- трала је да нови патријарх треба да буде црногорски митрополит Гаврило Дожић. То су захтевали државни, а не само Стојадиновићеви интереси, те се „љотићевци” никако нису могли супротстављати, а сами нису имали „свог” кандидата. Говорило се међу архијерејима о двојици кандидата из Војводине: епископу Бачком Иринеју и Банатском Георгију Летићу:

Iskra 1. juni 2003

али када је потреба државе захтевала да на чело Српске православне цркве дође црногорски митро- полит, да би се сузбила пропаганда Зеленаша коју је подстицао Мусолини, војвођанске владике су повукле своје кандидатуре. Љотићевци нису имали „партију”, те нису могли имати ни „партијску директиву”. Рођен и одрас- тао под атеистичким комунизмом, поп Џомић не може да се отараси једном научене терминологије. Никада „љотићевци” нису патријарха Гаврила називали „Горила”. Међутим, када је Гаврило Дожић изабран за патријарха, црквењак вршачке саборне цркве Петар- Пера Николић обилазио је свештенике (који нису поседовали радио-апарате), па и мога оца и саопштавао: „Радио каже да је нови патријарх постао неки Горила!” Мој отац, који је знао да је реч о црногорском митрополиту Гаврилу, тада је поверовао да је црквењак Пера глуп, те да „тумачи” оно што је погрешно чуо. Тек касније, после рата, Вршчани су сазнали да је цркве- њак Николић био комуниста, који је (сада, Џомић) по партијској директиви био задужен да провоцира вршачко свештенство. Владика Атанасије (Јефтић) није „први оспорио аутентичност беседе” владике Николаја над одром покојног Димитрија Љотића 1945. године у Истри (а не у Словенији), него је покушао и покушавао да је оспори, у чему није успео. (Карактеристично је за В. Џомића, да се почетком деведесетих година, тада као световњак, одушевљено и самоиницијативно наметнуо „љотићевцима" да штампа и растура ту „неаутентичну" беседу владике Николаја и зато добио више стотина марака. Обећао је тираж од хиљаде, а изгледа штампао неколико десетина огледних примерака беседе за „доказ11; како је утрошио остатак марака само ће он знати.) Са протосинђелом Атанасијем упознао сам се у Минхену, где је два пута долазио на позив руског владике Марка да руској омладини држи предавање. Покојни Влајко Влаховић, стари професор Битољске и Цетињске богословије, и ја пријатно смо били изненађени теолошким знањем тада још релативно младог монаха. Оба пута у Минхену Атанасије је посетио и нашег старог проту Алексу. Са протосинђелом, касније владиком Атанасијем, био сам и јесам у добрим односима. Откупљивао сам примерке његове књиге о Косову, и другима је препоручивао. Владика ми је у два наврата поклањао своје теолошке књиге, а ја њему „Филозофске урвине” његовог ментора архимандрита Јустина Поповића, књигу коју је отац Јустин у рукопису послао проти Алекси у Минхену, који ју је објавио у едицији „Свечаника”. Са владиком Атанасијем измењао сам неколико писама, већином поводом познатог говора почившег епископа Николаја. А када се војводи Момчилу Ђујићу смучила оспоравања Владичиног го- вора од стране тобожњих „бранилаца” у Србији,

15


објавио је у „Србији” да је и сам опелу присуствовао и да су тројица његових војника стенографа ту орацију од речи до речи ухватили. То Ђујићево сведочење ја сам пренео у Искри, како неке наше владике у отаџбини не би и даље грешиле и у грех друге заводиле. Јереј Џомић лаже да су „љотићевци” лобирали против избора Атанасија за владику. Код кога су то лобирали? Напротив, ко год познаје „љотићевце”, морао би знати да су они са симпатијама поздравили избор за владике све такозване „Јустиновце”, а не само владике Атанасија. Хоритонисање тих младих људи, добрих Срба и теолога значило је залогу за одржање и напредак Цркве и црквеног живота у Отаџбини. Јереј Џомић то не разуме, јер он иступа са позиција политиканата. Зар би иначе сарађивао у политикантском магазину, у коме је вероватно научио да обилази истину, као киша око његовог Крагујевца. Како би иначе могао да клевета „љотићевце” да су, „као млади људи са Немцима вршили власт у Србији”! Не противуречи ли Џомић и самом митрополиту Јосифу, чије мемоаре тобоже рекламира, који о прошлости тих људи пише као „...омладине, дивне и честите..."? Колико ми је познато, Љотић и Недић, па према томе ни „љотићевци” нису „жестоко нападали и клеветали” митрополита Јосифа. Он је био замољен, кад је почела комунстичка револуција, да у име Српске православне цркве осуди партизане атеисте. Он то није учинио и длака му из браде није фалила под окупацијом. Али кад су комунисти победили и Тито се устоличио у краљевском дворцу, он онолики „јунак” пише клевете против спасилаца српског народа. А Џомић и њему слични дохватили то и шире даље, заборављајући да су у лажи кратке ноге и да ће кад-тад истина избити на видело.

Светомир Р. Пауновић

СЕНАТОР БАЈДЕН: РЕФЕРЕНДУМОМ ДО БУДУЋЕГ СТАТУСА КОСОВА. Амерички сенатор Џозеф Бајден поднео је Сенату предлог Резолуције којом САД изражавају подршку праву становништва Косова да одреди своју политичку будућност путем референдума о будућем статусу ове покрајине, када се у њој достигну стандарди УН у развоју демократ- ских институција и заштити људских права. Предложеном Резолуцијом сенатора Бајдена се, како је у њој прецизирано, тражи да САД подрже "одржавање референдума, под међународним над- зором, о будућем статусу Косова, али тек када у покрајини буде постигнут напредак у развоју демократских институција, успостављању владавине закона, када буду олакшани повратак и реинтеграција избеглица у локалне заједнице и заштита етничких мањина у складу са стандардима УН". (Танјуг, 18.5.2003.)

53. SLAVA SRPSKIH DOBROVOLJACA I UDRUŽENJA „JADRAN" U MILVOKIJU Pošto se nije mogao dobiti povoljaniji datum, slava je održana 3. maja 2003. godine. Kako je to pada- lo u nedelju poslije Uskrsa (Tomina nedjelja) po kanoni- ma SPC parastos se nije mogao održati, nego samo pomen kojeg je odslužio u 11 sati otac prota Dragan Veleušič, a iza istog, osvetio žito i slavski kolač te pres- jekao isti kojeg su uz protu Dragana okretali svi iz porodice domaćina. Odmah iza sječenja kolača otišli smo na svečani slavski ručak koji je priređen u restoranu „Stari grad” u Milvoki. Na ručku je bilo 80 zvanica i nekoliko djece. Gosti su bili otac prota Milan Markovina, otac prota Dragan Veleušić sa protinicom Vinkom i popadijom Keli Ćutilo. Pri završenom ručku predsjednik američkojugoslovenskog Udruženja „Jadran” Andrija Mandić poz- dravio je goste i sve koji su došli iz bliže i dalje okolina, a na poseban način one iz daleke Kalifornije: Velju i Miru Jovanović, iz Floride Milenu Kovčić koja je i ove godine došla u kolicima praćena od kćerke Nevenka; iz Georgije Žika Dragojlović; Iz Mičigena Voja Baić sa suprogom Pat; Indijane: Bora Brešić; te llinojsa: DrZaga Brešić sa sestrom Verom, Milutin Propadović i Nada, Maca Vulić i udovica našeg pokojnog druga Rade Nikića. Potom je pozdravio starešinu Srpskih dobrovoljaca druga Milenka Popovića i pročitao dobijene pozdrave i čestitke iz Australije: Melburna i Sidnija i tamošnjeg obolelog starešine druga Krešimira Samodola, zatim iz Njemačke, Engleske i Kanade, kao i nekolikih pojedi- naca širom Amerike koji nisu mogli doći. Domaćin i domaćica slave bili su Petar i Branka (rođ. Todorović) Matević iz Nepervila, llinois. Domaćica Branka sa nekoliko biranih riječi pozdravila je skup i apelovala na mlađe kako bi se tradicija slave mogla nas- taviti još dugi niz godina. Otac prota Milan Markovina pozdravivši skup i čestitavši svima slavu, osvrnuo se na izgradnju hrama u Čačku „Uspenija Presvete Bogorodice” u spomen komu- nističkim žrtvama i posebno onih pobijenih u Kočevju naglasivši koliko je to Bogu ugodno djelo i što su u tome učestvovali dobrovoljci širom svijeta. Za domaćina slave iduće godine prijavila se Milica, kćerka Vere i našeg pokojnog druga Bude Nikića, koja živi u Arizoni. Po završenom programu tražio je riječ otac prota Dragan Veleušić i obrativši se Marku Pivcu odao mu je priznanje radi knjige koju je napisao i posvetio pokojnoj Dr Dragojli Pivac (Popović, rođena Ostojić) i njenom nacionalno-vaspitnom i političkom radu. Ostalo se još neko vrijeme u međusobnim razgovorima iza čega smo se razišli svojim kućama s nadom da se iduće godine opet sastanemo u većem broju.

Marko Sunara

УБИЈЕН ОД АНА-е ЗОРАН МИРКОВИЋ, стар 41 годину, у суботу увече у селу Врбовац код Косовске Витине. На месту где је у околини села Врбовац пронађено тело убијеног Мирковића, пронађена је и цедуља са натписом Албанска национална армија (АНА). (Бета, 18.5. 2003.)

16

Iskra 1. juni 2003


СРПСКО-МАЂАРСКИ РАТ 1848/49. ГОДИНЕ (2) Но, како је Аустрија најзад забележила победе над Италијанима и како је кнез Виндишгрец угушио нереде у Прагу, војни утицај је у Бечу све више растао и јачао. И аустриски цар Фердинанд V је затражио нове преговоре са Мађарима, уз опозивање мера изречених према патријарху Рајачићу и бану Јелачићу, и обелоданио враћање Војне границе под јурисдикцију бечког војног министарства.

*

Према томе, после смиривања револуције у Бечу, двор је решио да се коначно обрачуна са „мађарском владом”. Ситуација у Мађарској, постаје врло озбиљна пошто је у јесен 1848, извршен дефини- тиван раскид са Бечом. Цела „мађарска влада” одмах колективно подноси оставку. Сабор („Дијета”) сву власт преноси на Одбор за одбрану домовине, а на његово чело устоличава Лајоша Кошута. Ради појашњења, овде је нужна једна дигреси- ја. Гроф Јосип Јелачић (Србин пореклом са Кордуна, од оца Србина-католика и мајке православне Српскиње) устоличен је за хрватског бана од стране патријарха Рајачића 5. јуна 1848. године. По захтеву Мађара, са тог положаја је смењен већ 10. јуна исте године, али је остао заповедник царске војске у Хрватској. Четвртог септембра 1848. враћене су му банске части. Три дана касније, објавио је рат Мађарској и са 40 хиљада војника-граничара (претежно Срба) је прешао у ужу Угарску.

.

Негде средином јула 1848. водиле су се огорчене борбе у Банату. Веома несрећно по Србе биле су борбе око Вршца и Перлеза. Јула 11. око 3 хиљаде Србе предвођених са Наумом Којићем и Димитријем Станимировићем страховито је потукао мађарски пуковник Бломберг. Српски вођи су живи ухваћени и затим обешени у Темишвару. Додуше и по другим местима Баната вођене су борбе. Тако је 15. јула покушао Стратимировић са једним батаљоном шајкаша и 2 хиљаде банатских граничара под коман- дом Здравковића преко Ечке да продре до Петрограда (сада Зрењанина, а раније Бечкерека). Немилосрдне српскомађарске борбе вођене су и у Бачкој од 17. до 19. августа, код Врбаса и Србобрана (онда Сентомаша). Војна сила Мађара бројала је око 40 хиљада људи. Супростављени њима, у Србобрану су била два батаљона Варадинаца, један батаљон шајкаша и око 2 хиљаде локалних Срба. После огорчене битке која је трајала око 12 часова, Угари су уз велике губитке морали да се повуку. Да би „оправдали” овај пораз Мађари су починили праве покоље над Србима у Ади, Моли и Фелдварцу (Бачко Градиште). 30. августа, Стратимировић је истерао мађарску војску из Јарка (сада Бачког) и Темерина, али су само 3 дана касније српске јединице састављене од 4000 момака под командом Дракулића код Перлеза доживеле велику погибију и губитак значајног војног арсенала. Само мало касније, Стратимировић је уз помоћ трупа којима је командовао Книћанин повратио Перлез и тако војнички обезбедио Тител и Панчево. Уследила је

Iskra 1. juni 2003

затим 9. септембра наново велика победа Срба над Мађарима код Србобрана (Овоме месту г. Ненад Чанак хоће да врати име Сентомаш!). Популарност Стратимировића у српском наро- ду је нагло расла. Био је најомиљенија личност међу Србима. И да већ Шупљикац не би изабран за војводу, тешко да би ико спречио Стратимировића да то постане. Заиста, он би био прави вођа српског покре- та у Српској Војводини, све до 6. октобра 1848. године. На несрећу, дошао је у сукоб са патријархом Рајачићем, који је октобра 1848. напустио Карловце пред опасношћу мађарског напада и отишао у Земун. Овај конфликт, обликовао је понајвише потпуковник Мајерхофер (аустриски конзул у Београду, и вичан подметачинама) и бан Јелачић (покоран Бечу). Војници су били уз Стратиморивића, али је он морао да одступи у корист Рајачића. Учинио је то тек на интер- венцију Београда, који је интервенисао после молбе патријарха. Из Београда му је поручено, да се мора помирити са Рајачићем или Србија ускраћује „пречанским Србима” помоћ у људству и оружју. Стратимировић је попустио, иако је претходно ослобо- дио цео Банат, са Бечејом и Петроградом од Мађара. Патријарх Рајачић је тако постао привремени управитељ Српског народа, а Стратимировић једино потпредседник Главног одбора. На молбу патријарха, Беч коначно дозвољава Стевану Шупљикцу да са фронта из Италије дође у Карловце, где стиже 7. октобра 1848. године и бива одушевљено дочекан од стране народа Сербског. Обиђе ускоро многе српске таборе у Бачкој и Банату, а патријарх и Главни одбор преселе се у Петроград (Бечкерек). Радост међу Србима изазва и вест да је барон Јелачић постављен за комесара у Мађарској (што за Србе није имало никакав значај). У јесен 1848., увидеше у Пешти да неће бити изводљиво водити ратне операције на два фронта. И Лајош Кошут понуди Србима равноправност, слободу вере и народног језика, потврду патријарха и за Србе посебног бана у Славојији, равна бану Хрватске. Само сада Срби одбише ове „данајске дарове”. У Аустарији се у то време догоди крупна про- мена. На царски престо, 20. новембра на место нес- пособног и интелектуално ограниченог Фердинанда V ступи његов синовац Франц Јозеф (стар свега 18 го- дина). Он својим патентом од 3(15) децембра 1848. године признаде све одлуке Мајске скупштине. При крају 1848. фронт између српских и мађарских снага протезао се од Нове Молдаве, преко Беле Цркве, Алибунара, Томашеваца, Титела, Чуруга, Бачког Градишта, Србобрана према Футогу. Он је Тисом био подељен на два дела, док је у залеђу имао Дунав са Варадинском тврђавом. Срби су били без превозних и саобраћајних средстава, док су Мађари иза себе имали сав свој народ са пуном логистичком подршком. Главни

17


С.М. рат . . . мађарски табори били су у Вршцу, Зрењанину, оба Бечеја. Мањи код Фугога, Ечке и Бачког Градишта. А најмања одељења биваковала су код Темерина и Бачког Јарка. У своме поседу држали су Осек (Осијек) и Петроварадинску тврђаву. Мађари су имали коњицу, страховиту надмоћност у савременој артиљерији (102 топа), људству (око 50 хиљада људи) и школованом официрском кадру. Војска им се делила на Банатски и Бечки корпус. Када је Шупљикац примио команду, Српски војни табори били су на Карашу, Стражи, Томашевцу, Алибунару (Банат), Србобрану, Турији, Сиригу, Бачком Јарку и Тителу (Бачка), Даљу (Барања), Сремским Карловицима, Буковцу и Сремској Каменици (Срем). Све у свему око 24 хиљада војника (пешадије}. Били су наоружани ловачким пушкама (901), копљима и косама (2419), а без оружја је било 1057 војника. Поседовали су и 106 топова, слабијег домета и застареле производње. Не сме се превидети и мора се истаћи да је Србија Србима из Српске Војводине „позајмила” 4700 пушака, али су оне погубљене после пораза на Карашу, код Перлеза и Вршца. Даривала је Србија и 2 хиљаде сандука барута, топовске метке и око 100 хиљада ока барута са оловом (све до долас- ка пуковника Шупљикца). Када су почеле нове борбе између Срба и Мађара, на челу царске војске су се налазили Шварценберг и Виндишгрец, коме су били подчињени Шупљикац и Јелачић. Велика офанзива против Мађара требала је да почне 16. децембра. Али у међувремену Шупљикац код Јарковца нападе једно одељење мађарске војске под командом генерала Јована Јаноша Дамјановића (нажалост Србина). Овај га избаци из Јарковца, а само насеље претвори у прах и пепео и поби целокупно српско становништво. Између патријарха Рајачића и војводе Шупљикца развила се врло скоро затегнутост у односима. Разлог је био што се патријарх петљао и у војне послове. До већег сукоба, ипак није дошло. Односно 15(27) децембра 1848. године је Шупљикцу предат царски ресркипт којим се потврђује за Српског војводу и одликује Великим крстом Гвоздене круне, у Панчеву где је сместио свој главни стан. Мало потом појавио се он свечено обучен и окружен пратњом да дочека одред од 3 хиљаде Србијанаца који су „пречанским Србима” пристизали у помоћ под коман- дом Милутина Петровића (брата Хајдук Вељка). Приликом говора када је поздрављао овај одред, зацени се он од кашља, тако да даље није могао го- ворити и паде са коња. Пратња га прихвати и пренесе у једну сиротињску кућу, где он издахну на рукама свога брата и свога ордонанс-официра. То је једина права и истинска верзија о његовој смрти, а не којекакве небулозе које измишља г. Драган Веселинов (министар пољопривреде у влади Ђинђића). Војвода Стеван Шупљикац сахрањен је пет дана касније уз велике почасти у деспотском манас- тиру Крушедолу (Фрушка Гора). Нови Војвода више није биран, а цар узе у своју титулу и назив „велики војвода Војводства Србије”. А на препоруку патријарха Рајачића, 27. децембра, команду над Српском војском преузима пуковник Фердинад Мајерхофер. Следеће године 1849., у самом почетку јануара Рајачић измешта Главни Одбор у Темишвар. Истога месеца поново се распламсавају борбе. Најпре су 2. јануара вођене код Панчева. 19. јануара

18

генерал Кузман Тодоровић заузео је Вршац, а Сурдучки 21. јануара Стари Бечеј. 26. јануара заузет је Врбас, дан касније Кула, 30. јануара Топола, а 11. феб- руара Сомбор. 13. фебруара жестоке борбе су вођене код Сирига, али и у Банату где је српске трупе водио Книћанин. Све до априла генерално гледајући ситуација на фронту за Србе била је више него добра. Али њихова борбена моћ рапидно слаби кад се по наредби кнеза Апександра Карађорђевића 9. марта повлаче у Србију одреди под командом Книћанина. Април је био веома трагичан по Србе. Па иако су држали готово цео Банат у својим рукама под заповедништвом мајора Михаила Јовановића, поку- шали су да заузму и Арад (центар Српског Поморишја. тј. северни део Баната). Тај подухват није успео. Затим, се почео низати читав низ српских пораза, којима је срећа очигледно окренула леђа. 3. априла, увек жедан српске крви Мор(иц) Перцел заузео је Србобран. И том приликом извршили су мађарски војници прави покољ над српским становништвом. Неки од њих су се и подавили бежећи преко канала и Тисе. Деморалисана и препуштена сама себи српска војска била је у правом расулу. Народ беше у паници и бежанији, а Мађари су беснели у крвавом пиру. У по Србе скоро безизлазној ситуацији, умоли тада патри- јарх Рајачић Стратимировића за помоћ. Овај брзо боље скупи тада нешто војника, а његовим оде- љењима придруже се Книћанин, Блазнавац и Јован Стефановић - Виловски. Све у свему, српски одреди су бројали око 4-5000 људи и располагали са 35 топо- ва (трофунташа). Када је Перцел информисан (а имао је 15 хиљада војника и 40 топова) да се Срби групишу око Мошорина и Вилова (села у Шајкашкој) и ту утврђују, поручи им да се разиђу, уз амнестију (коју „обећа”). Разумљиво, Срби ову „понуду” одбише. Пер- цел са војском стиже 12. априла код Сентивана (сада Шајкаша) и Ђурђева (села у Шајкашкој) где се утврди према Вилову и Мошорину. У стравичном сукобу, чинећи чуда од јунаштва (посебно се исктакао Јован Стефановић - Виловски) Срби нанеше Мађарима огромнне губитке и натераше их на одступање. (По- знате борбе на Тителском брегу). Ослободише и целу Шајкашку (војна област) и спојише се са одредима под командом бана Јелачића. Перцел се повуче према Вр- басу и Новом Саду палећи готово сва села у Шајкаш- кој, (Каћ, Ђурђево, Сентиван, Горњи и Доњи Ковиљ) и уништивши притом безбројне салаше (дакако српске). Констерниран овим поразом, 20. и 21. априла прешао је код Аде и Падеја у Банат, где је удружен са трупама генерала Бема, 29. априла код Меленаца потукао генерала Тодоровића. Ни месец мај 1849. године није прошао без тешких борби. Тако су 6. маја вођене велике борбе код Будисаве, Каћа и Чуруга (рејон Шајкашке). 8. маја дошло је до сукоба мањег интензитета око Новог Сада, а дан касније освојио је Перцел Панчево. 21. маја заузели су Мађари на јуриш Будим, што је значило да су тако „ослобођене” велике масе мађарске војске за борбу на југу са Србима. Због напредовања Мађара вође Српског покрета мораше да пређу у Земун где осташе до краја ратног конфликта. Патријарх Рајачић и Главни одобор деловали су крајње дисонантно или још тачније патри- јарх је све чинио по свом нахођењу. У све се уплео и бан Јелачић.

Iskra 1. juni 2003


Већ у пролеће 1849. године причало се на велико, да ће бан Јелачић са трупама доћи да освоји Петроварадинску тврђаву. Заповедник трврђаве не знајући да се Јелачић налази у Каћу нападне ово место 7. јуна. И доживе стравичан пораз. Потучен, повуче се хитно у Петровардинску тврђаву. 11. јуна покрене Јелачић своје трупе према Новом Саду. Напредовао је у 5 колона. Али у њего- вој војсци завлада епидемија колере, од које је сваки дан умирало 150200 људи. У паници мађарска посада напушта Нови Сад и пређе у Петровардинску тврђаву, а са њом и католички живаљ. Без одобрења, један од Јелачићевих генерала нападе мостобран на Дунаву. На то уследи бомбардовање и рушење Новог Сада, на које се надовезао и катастрофални пожар (од њега изгибе такође много Срба). Са почетком бомбар- довања Новог Сада, Срби стадаше у великом броју да га напуштају. А оне улице, којима су они напуштали Нови Сад биле су специјално под ударом мађарске артиљерије. Од 2812 зграда изгорело јд 2004. Уништене су све Српске православне цркве сем Успенске која је знатно оштећена. Уништене су цркве и свих других конфесија сем Рускинске Малоруске (она није била под ударом по наредби, јер је командант Петроварадинске тврђаве генерал Пал Киш био Малору тј. Русин), а такође и Јерменска (порушена од комуниста 1965. године). Настрадале су све градске културне установе (архиве и библиотеке), болнице, школе, али и најугледнији угоститељски објекти „Зелени венац”, „Камила”, „Хан” и други. Када се срп- ско-аустриска војска повукла из Новог Сада, у њега су упали Мађари и опљачкали све оно што се још дало опљачкати. Срби су убијани на сваком кораку, а онда се прешло на уништавање српских салаша у околини Новог Сада. После бомбардовања Новог Сада преживели Срби избегли су из њега у Карловце, суседна сремска села, па и Земун. Тек 20 година кас- није (1869.) имаће Нови Сад број становника као и пре бомбардовања. За опоравак у еконимском смислу требаће готово 50 година. Ситуација на бојиштима, стално се погоршавала на штету Аустрије. Јелачић је трпео поразе у низу. Једино су се још Срби јуначки супрот- стављали Мађарима код Вилова и Мошорина (посебно 23. јула). Дакле Мађари су били победници на готово свим бојиштима, а аустријска војска је била пред уништењем. Обрати се тада цар Фрања Јосиф за помоћ руском цару. Овај је промптно одобри. Руске трупе упадоше одмах у Угарску преко Карпата, а на Србе остави врло мучан утисак што: „у прколамацији с којом су Руси ушли у Угарску, није било ни спомена о борби Срба против Мађара”. Евидентно јесте, да улазак Руса у Мађарску није Србима донео никакво олакшање. Али евидент- но јесте и даје 13. августа 1849. године, капитулирала мађарска војска код Вилагоша. Покрет Мађара био је тако сломљен, а Руси су тријумфално ушли у Пешту. Окончан је тако и српскомађарски рат 1848-49. године, из којега су Срби изашли ојађени и завађени, добро демографски проређени и економски уништени.

Iskra 1. juni 2003

За верност Бечу добили су заправо ништа, а тражили су само оно што им је загарантовано привилегијама још из давне 1690. године. У погледу Срба Беч је резоно- вао као и проверени и велики непријатељ Срба, осва- јач Србобрана, генерал Мор Перцел: „Кад не бих био овако велики мађарски патри- ота, ништа не бих више желео, ради освете Србима, него да Мађари изгубе, јер би Срби тек онда осетили беду у коју су се бацили. Како је глупо од вас (мислио је на Србе) и помислити да ће Аустрија и династија Србима дати оно што неће да допусти Мађарима.” Колико је стварно настрадало Срба током овога рата није лако одредити. И дан-данас крију се ти подаци. Узети се мора у обзир да је настрадало: а) домицилно становништво Српске Војводине, б) добровољци придошли из Србије, и в) војници-граничари којима је командовао бан Јелачић (40 хиљада војника који су готово сви одре- да били Срби). Ова бројка никако не може бити мања од 200 хиљада припадника српског национа. Знано јесте, да су међу првима 1848. године страшно од Мађара пострадали Срби у Старој Кањижи (данас Кањижа). Управо од тада, Мађари овде имају демографску већину. Идентично је било и у Молу (и оно је од тада општина са већинским мађарским живљем). Једнаковремено попаљена је Ђала, а у Крстуру (Руском) су многи Срби побијени такође. Страдање Новог Сада и српског национа у њему била су доиста катастрофичних димензија. Није било боље ни у Србобрану. Након његовог пада, сагорели су Мађари сва српска насеља у Потисју бачком од Мартоноша, па на доле „све до црне земље”. Само у Србобрану уби- јено је више од 5 хиљада Срба (сатрвене су читаве породице). Оно што је преживело, као робље отерано је у Суботицу и побијено на разне начине. Попалили су Мађари и сва места у Шајкашкој и десетковали до тада чист етнички српски живаљ у овом војном региону. У северној Бачкој, убијено је вероватно мање Срба, али су они пропатили у другим видовима ратних страхота. Једино тако се може објаснити и опадање бројности (рапидно) српског живља у следећим деценијама на тим подручјима и варошима. Не малу улогу играо је ту пад Србобрана и напредовање суровог генерала Перцела у Банату. Срби из Бачке и Баната упућивали су се због тога у Срем, а доцније из Срема у Србију. Само из Срема избегло је око 40 хиљада људи. Чак је и једно време Земун био потпуно запустели град (то је разумљиво када то чине неки други народи, али када то чине Срби онда се то зове „етничко” чишћење). Ни села, ни варошице у Банату нису Мађари поштедели, већ су огроман број од њих потпуно девастирали (претежно паљевином). Настрадале су и многобројна српска насеља у Срему, али и неште насеља у Барањи (где су исто тако били велики збегови Срба из северне Бачке). Мађари су и овде (нарочито у Срему) испољавали посебан вид суровости, пошто побијене Србе нису сахрањивали, него су их палили или остављали за храну псима. Нарочито, овим својим нељудским поступцима поспешивали су они велика померања Срба. Страдање српског народа „искористили” су и

19


С.М. рат ... Словаци из Петровца (сада Бачки Петровац). Обрушили су се на околна српска насеља, темељно их пљачкали, али и вршећи масовне злочине над српским живље. Рецимо само у селу Кулпину 1849. године, су убили 50 српских породица. То је та чувена „миро- љубивост” Словака о којој толико данас поносно причају заговорници „аутономашке политике”. Бес Мађара против српског живља у крајевима Српске Војводине испољаван је нарочито и са великом страшћу пре свега на српским црквама и гробљима. Године 1848., запаљене су и изгореле цркве у Старом Бачеју (данас Бечеј, али су га звали и Турски Бечеј), Старој Кањижи (Кањижа), Бачком Градишту, Турији, али и у свим другим местима Бачке. Тотално су уништили и Српско-православну цркву у Србобрану (Сентомашу). Прво су је запалили, а онда и порушили. За разлику од њих Срби су мађарску цркву у Србобрану сачували. У свези овога, оно мало преживелих, а стварно наивних Срба из Србобрана је казивало: „Ни црква нам није била поштеђена, него је изгорела и порушена, а ми смо цркву наших суграђана браће Мађара као светињу чували и сачували”! То је то. То је класичан став правих следбени- ка Српске православне цркве, вере светосавске и то оне коју данашњи борци за „људска права" и демократију означавају фашистичком. Највећи песник у Срба, Петар II Петровић - Његош, на ту тему имао је нешто мало другачије мишљење. У „Лажном цару Шћепану Малом”, а кроз речи Турчина Муле Јусуфа он је казивао: „На злочинство ми их нагонима, зло чинити, ко се од зла брани Ту злочинства није никаквога”. У Новом Саду топовским пројектилима Мађари су потпуно уништили Саборну, Алмашку и Николајевску цркву и јеврејску синагогу. Делимично су оштетили Успенску и Јерменску цркву. Поред тога, уколико цркве нису биле целе пропале, а онда су им упропастили иконостасе. Рецимо у Петровом Селу, (сада Бачко Петрово Село) на цркви су прво изгорели кров, а онда су иконе на иконостасу исекли или изгре- бали (иста оштећења чине већ веколима на Косову и Метохији по српским иконама и фрескама Арбанаси). У Чуругу, Жабљу, Господинцима, Надаљу, Ђурђеву, Сентивану (Шајкашу), Каћу, Горњем Ковиљу, српске цркве су попаљене, иконе, барјаци и крстови блатом или људским изметом намазани (уобичајена пракса и код Шиптара) или уништени. На далеко чувени манастир Ковиљ из 1217. године (посвећен Св. архангелу Гаврилу), уништен је паљевином, а три његова калуђера су у манастирском бунару удављена. Оштећене су и многе српско- православне цркве у Банату, а неке и целовито уништене. Већи број српско-правосланих цркава пострадао је и у Срему (премда не потпуно). У Барањи су Мађари са својим џидама нанели велика оштећења нашим црквама. Највише оним на острву Чепел, у Рац - Ковину (например се и данас та оштећења могу видети). Иконостасе неких других наших цркава исто у Барањи, Мађари су бајонетима и ножевима пробили или су их избушили хицима из ватреног оружја.

20

Опет у Србобрану, повадили су Мађари српске мртваце из гробова и њихове кости побацали. Учињено је исто и у Ковиљу са гробом честитога фелдмаршала-лајтанта Станисављевића. А у Новом Саду „досманлиска”, хоћу рећи, демократс- ка власт, веома успешно и ефикасно је оскрнавила и оштетила Алмашко гробље. Једино и најстарије срп- ско-православно гробље у овом граду које до сада није било оскрнављено (занимљиво је посебно, да га нису дирали ни сакатили чак ни комунисти). У српско-мађарском рату 1848/49. године уби- јено је 88% Срба, 1 % Словака, 2% Немаца, 5% Румуна и 4% Мађара (мисли се на укупне жртве). Са српске стране у рату се са непријатељима и њиховим цивили- ма поступало веома човечно. За разлику од њих „хришћански варвари” убијали су старце, старице, децу и жене (многе и силовали). Нису штедели ни болесне ни рањене. Каљали су и обесвећивали цркве, манастире и олтаре, вадили покојнике из гробова, кости им бацали у бунаре и изворе, а тела њихова комадали и излагали за исхрану псима и птицама. Нажалост, индиректне жртве овога рата са Мађарима за Србе су биле још катастарофалније са аспекта демографије. Ужасно звучи, али само у Бачко-торонталском округу (данашња Бачка и Банат) потпуно је уништено више од 20 хиљада српских кућа. У Новом Саду још 2 хиљаде домова. Број оштећених кућа (домова), а што је разумљиво био је бар двоструко већи. Од Мађара Срби су били изложени и незамисливој пљачки како непокретне, тако и покретна имовине. Зато су много осиромашили. Одузета су им многа имања која су невероватно тешко враћали у свој посед. Одузета им је и сва крупна и ситна стока. Сточарство је тако уништено и морало је да прође више деценија да би се опоравило. Не сме се изгубити из вида да је запостављена земљорадња са воћарством и виногра- дарством, а то је у крајњем скору исходило са глађу и великим морталитетом (смртношћу) старијих, боле- сних и новорођених. Да у помоћ није прискочила кнежевина Србија, СПЦ-а и родољубиви, а богати припадници наше нације, српска трагедија имала би димензије неописиве катастраофе. Економски опоравак нашег народа ишао је веома споро, пошто су уништене наше занатлија свих профила, а понајвише трговци (до тада је у Српској Војводини сва трговина била у српским рукама). Изгубили смо веома много и интелигенције, а то ће исходити да у политичком погледу сасвим неприпремљени дочекамо аустриско-угарску нагодбу 1867. године, али и нагодбу између Мађаре и Хрвата из 1868. године. Ипак са колико се одушевљења и ентузијазма борио наш народ 1848/49. године за Српску Војводину (тј. за своју националну, политичку и верску посебност у односу према Мађарима) види се и из одговора Више Баћинског из Србобрана. Када га је његов земљак Исидор Николић, као велики жупан Бачке жупаније, који га је знао као увек лепо одевеног нашао у издртој опаклији и упитао: „Но, Вишо, а где је она лепа опаклија (кожна јакна без рукава)?”

Iskra 1. juni 2003


Pismo iz Češke

MEĐUNARODNA PROSTITUCIJA Najstariji zanat na svetu, prostitucija, je dobio svoje ime prema latinskom glagolu prostituere, koji znači prodavati se, predavati se lakom životu, javno (se) pokazivati. Politički događaji tokom sadašnje krize oko Iraka prisećaju mnogo na onaj latinski glagol u značenju: pro- davati se. Tandem SAD + Velika Britanija, potpomognut od Španije (Da li se sama prodala? ili iz ideoloških razlo- ga?) i Bugarske, mnogo se trudio da „kupi” grupu nestal- nih članova Saveta bezbednosti OUN. Pokušao je da ih kupi, ali, za čudo, oni su odlučili da nisu za prodaju: Angola, Kamerun, Gvineja, Čile, Meksiko, Sirija, pa ni Pakistan. Bugarska se već „prodala” i sada naravno očekuje odgovarajuću nagradu - inače se njeno „oduševljenje” za ratnu avanturu ne može shvatiti.

Овај му je одговорио: „Е, мој господине, Војводину и опаклију!”

не могу

имати

и

Српску

Гесло неких странчица које заговарају „аутономију Војводине” гласи: „Наше паре у наш џеп” илити још прецизније што луцидно примети један пен- зионер „наше паре у џепове аутономаша”! Српска Војводина и Тамишки Банат (тако се то после звало) са центром у Темишвару је укинута 15(27) децембра 1860. године. Она је укинута царском одлуком, а на основу „државно-правних претензија Мађарске” и уклопљена је у њу. И од три закључка Мајске скупштине остала је само номинална титула патријарха. Па иако је Српска Војводина брзо на папиру избрисана, она из српских срца није исчупана. Она је створена да се јасно омеђимо према Мађарима, а не да се раздвајамо од Србије што данас жели некаква „аутономашка врхушка”. Стога је с правом речено: „Мајски састанак Српске народне скупштине у Карловцима спада међу највеличанственије манифестације српског духа у прошлости!” И замислите, данашњу „Војводину” и то такву коју по опробаном и олињалом комунистичком маниру заговара и жели да персонификује извесни Ненад Чанак Он, а то је најгротексније, у свом радном каби- нету у Скупштини АП Војводине, поседује кажу чак једину сачувану заставу Српске Војводине. (Можда је у питању њена копија?). Ништа чудно, у овој веома чудној земљи, рече ми један мој пријатељ у разговору на ту тему и изрече сјајну латинску мисао: звече!)

„Vasa vana plurinum sonant” (празне посуде највише

А tandemu SAD + Velika Britanija je tako očajnički trebalo onih 9 glasova u Savetu bezbednosti. I tako se obećavalo mnogo stvari, u igru su bačene mili- jarde dolara, bili su nuđeni mnogi primamljivi projekti i krediti, ponekad su se javile i pretnje - samo da se osigu- ra toliko potrebna većina. I to sve u atmosferi mogućeg veta Kine, Rusije, Francuske. Da se predupredi mogućnost veta, pokušavani su razni pritisci i obećanja; apelovalo se, da se velike sile moraju sporazumeti. Stalno je bilo pitanje, ko će se od nestalnih članica Saveta bezbednosti prodati osim Bugarske - na kraju se nije prodao niko. Da nisu bile u pitanju tako strašno važne stvari, mnogo Ijudi bi se smejalo, kada su SAD postale neverovatno „darežljive” prema Turskoj, gde se radilo ne o milijardama, već o desetinama milijardi, samo ako Turska dozvoli masovno prisustvo američke vojske u svojoj zemlji, da otvori severni front u toku agresije pro- tiv Iraka. Prva američka „bitka” u turskom parlamentu je bila neuspešna, ali čudesno šuškanje dolara je tokom istorije već mnogo puta „uverilo” mnoge. Uopšteno govoreći, kupovanje duša, prodaja čitavih država ne pred- stavlja ništa novo u međunarodnoj politici. Kako inače protumačiti vladanje Bugarske i Rumunije u toku NATO agresije protiv Jugoslavije (1999), kada su ove zemlje dozvolile teritorističkim NATO avionima da koriste njihov vazdušni prostor u toku napada na Jugoslaviju? Bilo je to naročito odvratno i radi toga, pošto su obe zemlje imale sa Jugoslavijom veoma dobre, čak i prijateljske odnose. Šta li su o tome rekli njihovi građani? Glavni protivnici tandema SAD + Velika Britanija u njihovoj agresiji protiv Iraka, osim Kine i Rusije, su bile Francuska i Nemačka. Francuski predsednik Zak Širak (Jacques Chirac) i nemački kancelar Gerhard Šreder (Gerhard Schroder) su stalno podvlačili nezamenljivu ulogu rezolucije i odobrenja Saveta bezbednosti pre eventualnog napada na Irak. Za njih je bilo nemoguće da se napad ostvari bez te rezolucije, uprkos kriminalnog ponašanja režima Sadama Husaina. Nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer (Joschka Fischer) se strastveno borio u svojim govorima za neizbežnost rezolucije Saveta bezbednosti, da se održi mir. Veliki dezinformator i ratni huškač u toku NATO agresije protiv Jugoslavije, bivši ministar inostranih poslova Robin Kuk (Robin Cook) je čak podneo ostavku na svoje mesto u vladi kao lidera u britanskom parlamentu, pošto nije odobravao huškačku politiku svoga šefa Toni Blera (Топу Blair), „Bušove britanske pudlice". Ali šta su radila sva ta gospoda u toku tero- rističkog NATO napada na Jugoslaviju 1999., bez ikakve rezolucije Saveta bezbednosti? Oni su bili „kupljeni” u okviru „atlantske solidarnosti” i da bi opravdali svoje kriminalno ponašanje, oni su u to vreme širili bezbrojne laži i dezinformacije o Srbima i Jugoslaviji, kojima su pre- plavili međunarodnu zajednicu. Kako je moguće, da odjednom tako promene svoju „atlantsku solidarnost”, da se toliko prodobre, i zašto se nisu izvinili Jugoslaviji, direktno ili indirektno; zašto nisu pokušali da ponude

Др Војислав Недељковић

Iskra 1. juni 2003

21


т-

Pismo iz Češke ... barem neku kompenzaciju za sva ona ubijanja i uništavanja u Jugoslaviji gde su teroristički NATO napa- di imali za posledicu štetu od oko 100 milijardi američkih dolara? Pređašnji režim u Jugoslaviji je bio svakako nesrazmerno bolji nego Sadamov režim u Iraku. Ako bi bila imalo poštena, Nemačka bi se morala izviniti prva, pošto je ona otpočela svo ono vandalsko, bestidno uništenje Jugoslavije, uz pomoć svojih tamošnjih poslušnika, iz- dajnika svoje zemlje, jer je baš Nemačka tako uspešno uvukla SAD, uz pomoć Klintonove mafije, u đubrište međunarodnih zločina u Jugoslaviji. Ta gospoda moraju da shvate, da se sve to ne sme zaboraviti. Neki ocI pređašnjih „grešnika” su se popravili (na primer Širak, Šreder, Fišer, Kuk); nisu dodali svojim pređašnjim zločinima počinjenim u Jugoslaviji nove; nisu učestvovali u agresiji protiv Iraka... Da li će se veli- ki kriminalac protiv mira Hans-Ditrih Genšer takođe pokajati; da li će ga svet izolovati zbog zločina protiv mira i njegove politike koje je omogućila prevremeno i nezakonito priznavanje Hrvatske i Slovenije kao su- verenih država u Mastrihtu (Maastricht) (17. decembra 1991.) od strane podmitljive Evropske zajednice i tako pomogla raspirivanju ubilačkog građansko-etničko-ver- skog rata u Jugoslaviji i povećanju među-etničke mržnje? Gospodin Havijer Solana (Javier Solana), danas jedan od rukovodećih političara Evropske unije (EU), se poslednjih meseci trudio da nađe odgovor na pitanje, šta da se radi sa ostacima nekada uspešne države Jugoslavije, od koje su nedavno napravljene još dve banana-republike - dopuna već postojećim banana- republikama: Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Sloveniji i Makedoniji - čije vlade nije teško kupiti. Gospodarima Zapada nije bilo dovoljno da imaju pred sobom ozbiljno osakaćenu Jugoslaviji, manje-više nezavisnu, sa nesi- gurnom budućnošću zbog Kosova koje je Zapad oteo od Jugoslavije. I tako se desilo da dođe gospodin Solana, onaj isti Solana koji je „pritisnuo dugme” 24. marta 1999. godine, da otpočne terorističi napad organizacije NATO na Jugoslaviju, koji će trajati 78 dana i noći. Taj „dobroćudni” kriminalac je bio izabran da reši praviično i nepristrasno (?) šta da se radi sa ostacima Jugoslavije. Zar to nije najgadnija farsa? Jedan srpski novinar je ovo uporedio sa situacijom u kojoj bi bio poznati vampir Drakula kada bi bio postavljen za direktora centra za transfuzije. A šta je bilo sa našom Češkom Republikom? Da li će i ona biti tako lako prodana, odnosno „kupljena”? Češki predsednik vlade Vladimir Špidla je izjavio, da Češka nije član koalicije koja vodi rat sa Irakom. To isto je izjavio i novi češki predsednik Vaclav Kiaus u inter- vjuu za BBC - obojica su morali da demantuju raniju izjavu češkog ministra inostranih poslova Cirila Svobode (člana Hrišćansko-demokratske stranke) koji je rekao pre toga baš nešto suprotno: da je Češka repub- lika član te zlokobne koalicije. Da politička konfuzija bude još veća, američki ministar inostranih poslova Kolin Pauel (Colin Povvell) je u tim danima saopštio (18. marta 2003. ) u svojoj listi od 30 zemalja koje navodno potpo- mažu koaliciju agresora, da se tu nalazi i Češka. Intimni

pristalica bivšeg predsednika Havela Saša Vondra (bio je pre toga ambasador Češke u Vašingtonu), „američki čovek” u Češkoj, je neposredno pre toga, kao zamenik ministra inostranih poslova, navodno osigurao potpis Havela, za vreme njegovih poslednjih dana kao predsed- nika, u izjavi „grupe osmorice”, da on potpomaže rato- bornu politiku SAD prema Iraku. Radi toga su bili Havel, Svoboga i Vondra kritikovani od češke javnosti. U isto vreme su rezultati Jspitivanja javnog mišljenja pokazali da je preko 70% Čeha protiv napada na Irak, protiv rata. Neke uticajne češke novine, kao MF DNES (u nemačkom vlasništvu), su pokušale da dezin- formišu javnost tvrdnjom, da je češka vlada izjavila da potpomaže agresiju protiv Iraka. Novi češki predsednik Klaus predstavlja garanciju da republika neće biti tako olako „prodana”. On je evroskeptičar, u prošlosti je više puta kritikovao protiv-srpske stavove tokom građanskogetničko-verskog rata u Jugoslaviji, uklju-čujući događaje na Kosovu. U tome, on se ne slaže ni sa delom svoje sopstvene desničarske stranke ODS. Što se tiče even- tualne posleratne naturene (vojne) vlade u Iraku, češki predsednik Klaus je skeptičan. On je takvu vladu uporedio sa „kolosalnim promašajem” u Jugoslaviji, kada je probleme te zemlje u nedavnoj istoriji rešavalo inos- transtvo. Kada je autor ovog pisma putovao (1992.) sa grupon stranih novinara po Jugoslaviji, upoznao se sa simpatičnim francuskim novinarom Žan-Pjerom (Jean- Pierre). Diskutovali su o sramnom mešanju Zapada u događaje u Jugoslaviji, kao i o podmitljivosti nekih zapadnih političara, gde svaki od njih ima svoju „cenu”. Autor se setio Žan-Pjerovih reči, kako je neuspešni kan- didat (1996.) za predsednika SAD Bob Doul (Bob Dole) žestoko potpomagao kosovske Albance, tražeći stranu intervenciju na Kosovu, govorio vrlo grubim rečima za Srbe. Gospodin Doul, da bi osigura sebi novac sa predsedničke „trke” organizovao je večeru za stotine svojih pristalica u jednom luksuznom hotelu u Njujorku (New York), gde su pozvani na večeru plaćali ravnih 1000 dolara. Preko sto njegovih „gostiju” su bili Albanci, iz bogate albanske dijaspore. Nedavno je jedan član američkog kongresa, Tom Lantoš (Tom Lantos), veoma agresivno tražio otcepljenje Kosova od Srbije i njegovu nezavisnost. Da li je to bio rezultat njegovog dubokog ubeđenja, ili mu je tu bio samo jako finansijski zain- teresovan? Albanska mafija u SAD je vrlo bogata. Autor se opet setio reči Žan-Pjera. Kako dugo će još Ijudi u međunarodnoj politici upotrebljavati latinski glagol prostituere - koji znači pro- davati se - od koga je dobio svoje ime i najstariji zanat Ijudskog roda, prostitucija? Ostrava, 25. 3. 2003.

Prof. Dr

*

Rajko Doleček,

Dr Sci

**

Beleška o piscu: Kao sto smo već ranije pisali, profesor Dr Doleček je sin oca Čeha i majke Srpkinje. Jedno vreme živeo je u Jugoslaviji. Pisac je dokumen- tovane knjige o razbijanju Jugoslavije. Piše i na našem jeziku kojim dobro vlada. Redovan je čitalac Iskre. Ovo je treće njegovo pismo namenjeno Iskri.

22

Iskra 1. juni 2003


Ревизионизам у савременој српској књижевности (79)

ПИШЧЕВИ ЗАПИСИ (1951-1968) ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

Један од најбољих савремених српских писаца, Добрица Ћосић, написао је, поред значајних романа, и књиге са политичком тематиком и мемоаре. Једна таква књига је и први том мемоара, Пишчеви записи (1951- 1968)1, у коме он бележи јасно, оштро, смело и поштено своја искуства у том периоду. Његово учешће у суд- боносним догађајима тих година - партизански рат, подршка новој власти првих деценија после 1945., касни- ји високи положаји, и ревизија његових политичких мишљења и ставова - дају књизи додатни значај. Он не говори о свим догађајима у овом периоду, јер је о томе писао Славољуб Ђукић у књизи Ловљење ветра (в. Искру, новембар 2002). На самом почетку књиге Ћосић говори о свом раном идеализму и вери у комунизам и социјализам: „Приступио сам комунистичком покрету с уверењем да се мора и може изменити постојећи поредак и остварити друштво равноправности, правде и добра за све људе. Занела ме идеја о промени судбине, условљене тлом и историјом; поверовао сам да је учешће у стварању Историје најузвишенији циљ мога нараштаја.”(8) Ови записи своде се на преиспитивање тог завета и на неизбежне закључке поштеног човека. Априла 1951. Ћосић бележи: „Најбоље године свога живота дао сам револуцији... Ушао сам у Партију и револуцију као дечак, с несвршеном средњом пољопривредном школом. С неколико марксистичких књига хтео сам да мењам свет; с тих неколико књига, много романтизма и илузија, учествовао сам у рушењу једне државе.”(15) Међутим, како се нова власт развијала не по жељама идеалиста већ по друштвеним законима које комунисти нису могли да потчине својим плановима, у Ћосићу почиње трансформација и разочарање, који ће касније попримити за њега судбоносне размере. Он сада види да створити нови свет није тако лако, без обзира на жеље и намере: „У људској прошлости, идеализам и насиље, жртвовање и суровост, нису се први пут сје- динили у комунистима, нити су они били последњи људи који су у име добра чинили и зла... Али, на нашу несрећу, обузети утопистичким илу��ијама, нисмо имали моћ за одговорност којом се успоставља људска мера у одређивању циљева и средстава њиховог остваривања... Нова власт није била нова, јер су нови људи брзо поста- јали стари. Над свима нама био је Тито, самодржац, који је, уз верну сагласност следбеника, узео право да влада по свом, имајући силу и вештину да ново учини старим, а лаж истином.”(9) Већ новембра 1957. Ћосић признаје да је некадашње одушевљење спласнуло и да се више не може повратити: „Тито, Кардељ, Веселинов, без обзира на извесне заграде и прећуткивања, покушавају да нас узбуде и поново одушеве Октобарском револуцијом. Све су то старе и тужне фразе које само разочаравају. Немамо ми више ни снаге, ни срца, ни морала и поноса да принципијелно и часно носимо заставу и мисао комуниз- ма.”(139) Ћосић наводи један од њихових главних неуспе- ха: „Ништа битно нисмо изменили у животу ове сељачке сиротиње због које сам ја постао комунист. И ништа битно не можемо најмање још петнаест година да учинимо.”(154) А марта 1962. он анализира главни разлог пораза: „Много смо хтели. Све смо хтели да променимо. Нисмо уважавали моћ времена. Збацили смо краља, али

Iskra 1. juni 2003

смо хтели и пасмине оваца да променимо. Увели смо радничке савете, али смо хтели и сорте наших воћака да изменимо. Ми нисмо неуспешни зато што нисмо желели добро свом народу; ми смо најпре себе обманули, јер смо веровали да све можемо. Наши неуспеси се множе с нашим годинама. Млади су свирепи према нашим снови- ма.”(21819) Будући да је превасходно писац и уметник, Ћосић схвата да „револуција и уметност живе само у слободи. Бирократија, стаљинизам, каријеризам, оковали су партизанску револуцију; њену душу и глас сабили су у прагматизам и хипокризију.”(143) А 7. јул 1968, празник устанка српског народа, пружа му још једну прилику да преиспита у шта је све веровао на почетку борбе и убеђивао људе да га следе. Сматрао је да је све разумео и да ће комунисти коначно изменити свет и уклонити све неправде. „А данас, двадесет седам година после тих дана велике, непомућене, ужарене наде у ново друштво и срећну будућност моје земље, очајан зурим у Дунав, у врбаке, и смишљам текст оставке на чланство у Савезу комуниста... Не постоје услови да људи говоре и делају по убеђењу, независно, слободно; ту не може да се мисли својом главом; ту се слуша. Револуционарство је замењено покорништвом. Комунистички, жртвенички морал замењен је чиновничким, корисним.”(354-56) Све у свему, Ћосић сада види свој животни пут и борбу за комунистички идеал као „људоломну драму, коју је историја фабулирала да ми се освети за младићску охолост и револуционарну амбицију да се сврстам у њене творце.”(12) Временом Ћосић стиче нова сазнања о комуниз- му, који је он у својој младости прихватио без строжије провере. „Комунисти су прво узели слободу себи, па онда другима. То је, ваљда, трагика наше егзистенције. Револуција се претворила у религију. Зато што неко не верује реченици и сваком слову Марксовом линчује се као издајник револуције, Партије, земље.”(50) Кад је 1954. путовао у Москву на Други конгрес совјетских писаца, он с тугом коментарише то путовање: „Ове забелешке су и моја туга што пут у Москву није ходочашће; оне су и моја истраживачка радозналост за највеће гробље људских нада и илузија двадесетог века Совјетски Савез; оне су и провера заснованости мојих идеолошких разочарања и моје мржње према свему што означава стаљинизам... И ја сам некада веровао...”(67- 68). „Чини ми се да разумем зашто је руска, бољшевичка револуција постала најдогматскија политичка религија модерне историје... И стаљинизам има метафизичке претпоставке: веру у могућност промене света и срећну будућност човечанства.” (82-83) Јуна 1958. Ћосић опет карактерише Совјетски Савез: „То је својеврсна, апсолутистичка тиранија, сис- тем стравичне деспотије; то је, по духу, методама, хипокризији, монструозном фанатизму, азијској мистици, по домету у свирепости, одсуству свих људских слобода, инквизицији духа и идеја - атомско средњовековље. Сатанска инквизиција; један лажнији, лицемернији, срам- нији фашизам!”(149) Он не штеди ни богове тог „раја”: „...Лењинов маузолеј у коме језиво илуминирану мумију изумитеља и творца најподлије тираније откад постоји свет у име срећне будућности човечанства, по пропису ‘мртве страже' чувају совјетски војници...”(381) А поводом

23


Ревизионизам ... Стаљинове смрти Ћосић је недвосмислен: „Ниједна људ- ска смрт у мом времену није изазвала толику радост и такву наду... (Он) је у овом веку улогорио и убио највише људи зато што су заједно с њим веровали да се свет и људска судбина могу променити и да може да настане срећна будућност човечанства.”(30) На несрећу, што сада и Ћосић увиђа, у име Стаљина почињени су грдни злочини на нашем тлу и ко зна колико је младих идеа- листа дало своје животе са његовим именом на уснама. Није никакво чудо што је све то проузроковало слабости и промашаје и у југословенској комунистичкој партији. Она је „испољила једну озбиљну слабост: више поштује верност но способност.”(29) Сем тога, Партија је у својој природи остала стаљинистичка и после смрти Стаљина: Ћосић записује 17. јуна 1962: „Стаљинистичка структура је доминантна у руководству Партије. Слободној мисли одлучније се супротстављају но општој пљачки, нераду, корупцији, протекцији и другим злима против којих је и кренула партизанска револуција. Садашњем политичком руководству наше земље одго- варају само лојалност и полтронство. Они воле покорне и дисциплиноване интелектуалце; они подносе само оне над којима се осећају надмоћним.”(223) Затим, 30. јуна 1966: „Стаљинизам је судбина нашег века. Он је и мла- дост и зрелост југословенске револуционарне генерације. Стаљинизам ће, у суштини, психолошкој и моралној, до краја остати идеологија те генерације. Јер она нема критичке и стваралачке моћи да је превазиђе.”(257) 1. јула 1966. Ћосић записује: „Актери, споредни и главни, глумци и статисти ове стаљинистичке трагикомедије, верујем, биће кажњени за своје покварењаштво и глу- пост; вратиће им се ускоро овај испаљени бумеранг.”(259) Слично Стаљиновој владавини, југословенска партијска бирократија „мрзи, презире и боји се свих који мисле. Зашто се комунистичко руководство земље толико боји оних који га најпокорније слушају и служе му. Поново је васкрсла стаљинистичка адорација Партије. Комунисти су све. А шта сам, рецимо, ја?”(54) Телефонисткиња у Централном комитету каже: „Ја мислим да не смем да мислим.”(55) А Ћосић: „Идеали, начела и политика су неизмирљиви непријатељи.”(66) Још јуна 1958. Ћосић прориче неславни крај тог великог, али прескупог експеримента, што је постало свима јасно деведесетих година прошлог века: „Комунистичка партија остаће најконзервативнија орга- низација и институција нашег друштва. Биће то мрачна, традиционалистичка институција која ће вечитим фраза- ма да понавља своју верност ‘марксизму‘ и ‘лењинизму'. Стаљинизам ће нас натерати да будемо ‘вернији1 не живом марксизму, но догматици.”(149-50) Како се све то одразило на наше друштво Ћосић описује у неколико махова. Пре америчке помоћи, лоша економска ситуација и политика показале су да кому- нисти нису у стању да реше основне економске проблеме: „Свуда крађе, малверзације, корупције, протекције, раси- пања и луксузирање руководилаца и функционера. Комунисти губе етику. Поштени се деморалишу. Свуда се чују жалбе на власт.”(106) „Све је у нама порекнуто. А највише једнакост.”(133) Фебруара 1958. ситуација је још гора: „Дубоко сам незадовољан стањем у нашем друштву, друштвеним односима и односима међу људима. Раскош, лоповлук, корупција, протекција, самовоља, неморал, нерад. Нема одговорности, нема контроле; живи се од митова, од ратне славе, од способности Титове и Кардељеве, од ауторитета Ранковићевог. Докле овако? А хипокризија је добила застрашујуће размере... Све више постајемо људи на власти, славни ратници, исто- ријски победници; све више хвалимо себе, све више постајемо режим.”(141-42) А фебруара 1966. Ћосић још

24

немилосрдније критикује „...мукао кошмар владајуће бирократије. Привилегије, свемоћ власти, позиција неприкосновености; самовоља комунистичких помпадур- ки; комедија скоројевићевства претвара се у социјалну трагедију. У врховима друштва и државе нешто се распа- да и трули.”(244) Да лоша економска ситуација, и поред привидног напретка, није једини разлог тешке кризе, и поред обилне америчке помоћи, види се из Ћосићеве анализе: „Можда је још поразније и одлучније по исход борења за промену наше реалности то што се стварају идеологија и морал скривања истине, онемогућавања сазнања; стварају се идеологија и морал правдања пораза. Наравно, опет у име објективних и виших интере- са, у име историјске нужде и будућности.”(228-29) Полицијска контрола, чак и руководилаца, погоршава ситуацију: „Стаљинисти у идеолошкој суштини, што они јесу, без обзира на карактер и душевне особине, могу све да чине ‘у име виших интереса’, па свакако могу и да озвучују станове, прислушкују телефоне, стварају доси- јее.”(281) 22. јуна 1967. г. Ћосић оптужује, са доста ироније: „Револуционари, стари комунисти, мазохистички прижељкују доследну, чисту диктатуру и аутентични стаљин��зам, јер су огорчени на хипокризију, лажи, лоповлук, хаос, нерад и неефикасност самоуправљачког друштва. Југословенска партијска бирократија успела је у последњих неколико година тако радикално да компро- митује самоуправљање, да је тешко поверовати да та хуманистичка и револуционарна политичка идеја у мојој генерацији може да се рехабилитује и обнови.”(310) 15. јуна 1968 Ћосић се опет враћа на партијско вођство: „Увек су ти подли властодршци у праву; увек само они знају шта је истина, демократија, социјализам; увек су они против бирократије, наравно, и ‘против нама туђих снага‘. Изиграју све што кажу и слажу све што обећају. У модер- ној политичкој историји није било морално подлије поли- тичке олигархије од ове наше југословенске. Нико није владао с толико хипокризије и демагогијом, као ова неостаљинистичка гарнитура Југославије. А Тито није ни недељу дана остао веран својим речима и обећањима. Вулгарна варалица!”(344) А 10. децембра исте године Ћосић изриче своју најтежу осуду: „Горег и квислиншкијег режима у Србији од овог садашњег ‘социјалистичког1 није било.”(387) Интересантна су Ћосићева мишљења о Титу. У почетку он не може бити похвалнији о њему. Тако, новембра 1952: „Заиста је магична Титова личност. Ако постоји талентовани вођа, онда је Тито изразито тален- тован, а можда и генијалан политичар.”(29) Августа 1955: „Необична, импресивна личност. Снага, здравље, мушка лепота, једноставност и супериорност. Био сам зачуђен обичношћу великог вође.”(104) Међутим, само три године касније Ћосић почиње друкчије да се изјашњава о Титу: „Тито је и снага револуције и њен терет. Наш живот, друштвени односи, слобода, начин мишљења, све је условљено том огромном личношћу; све је њом одређено. Биће само оно што он хоће да буде. Никада један човек у овој земљи није имао толику и такву власт. Он нема опозицију. Њему се сви с поштовањем и љубављу преда- ју... Он је мит, божанство, легенда партизаније... Зато је толико самоуверен. Он сматра себе позваним и компе- тентним за све на овој земаљској кугли и под овим сунцем. Величанствена и стравична личност!... Он, као и сви богови, расте од страха потчињених... Он иступа апсолутистички, стаљинистички, према свим проблемима слободе и друштвеног живота. Он командује.”(145) Марта 1959: „Тај велики политичар и борацТито није имао снаге и мудрости да свој политички тријумф сачува од монархизма и апсолутизма, а своју модерну формулу за мир и спас цивилизације од судара и рата војних блокова не нагрди феудалним понашањем, оперетским декорима, парадама, костимима, свим тим циркусијадама с лађама,

Iskra 1. juni 2003


авионима и дворским булументама... Тужно и ружно: један велики живот на свом крају добија оперетски стил; вођа једног сељачког и сиромашног народа облачи се као скоројевић, живи неумерено раскошно и помпезно, као да је ратни богаташ; један председник социјалистичке државе вози се и креће по својој земљи, у народу који га бескрајно поштује и цени, као јужноамерички диктатор и пучиста. Како се то догодило да је партизански војско- вођа и победник над Хитлером и Мусолинијем толико попримио Мусолинијев стил владавине?”(155-56) Ћосић записује да му је Тито рекао: фебруара 1962: „Знате, ја никада у рату нисам дао да се заробљеници злостављају, понижавају и стрељају. Нисам дозвољавао одмазде. Наређивао сам стрељање само криваца, убица. Оних за које знам да су били злочинци..”(192) Ћосић није знао (?!) или није смео да га пита о масовном стрељању у Кочевском рогу и на другим стратиштима. Следећи запис пружа донекле одговор на то питање: „Ја сам се просто разболео од разочарања у Тита и другове. Схватио сам на ‘Галебу1 да је вођство Савеза комуниста Југославије с Титом на челу монархистичка, бирократска олигархија, морално лицемерна и бескрупулозна у своме властољубљу. А ја соци- јализам никад нисам одвајао од морала, правде и сло- боде.”(214) „У историји државних идеологија, титоизам ће заузети високо место својим лицемерјем и политичким језуитизмом. У националној историји Срба, револу- ционарну генерацију, верну идеологији бољшевичког социјализма и Лењиновој концепцији националног питања, којој сам и ја дуго припадао, за југословенске заблуде и историјско слепило неће оправдати њен иде- ализам и утопизам.”(218) 23. јула 1966 Ћосић наставља да критикује: „Тај титовски метод - у праву сам увек и само ја, говорим истину само ја, зло је и добро само оно што ја прогласим злим и добрим, и када то ја учиним, то 'револуционарно' и ‘реформаторско1 понашање према свом делу и својој пракси, мењати праксу, методе, средства, политику, а никад себе, то није само бескрупулозна демагогија без премца у савременој политичкој историји, рачунајући и Стаљиново доба, то је једна својеврсна тиранида, која апсолутно презире људско памћење, која не рачуна ни с потребом и лукавством у свом ‘револуционарном* амо- рализму. Титов стаљинизам се сада остварује без лого- ра, робија и сече глава; остварује се безболно каријера- ма, корупцијама, привилегијама, високим пензијама, стан- дардом заснованим на зајмовима из иностранства, дакле, ‘на наш хумани начин1... Све док постоји Тито и док пос- тоји ово титовско руководство, Савез комуниста биће то што јесте: аморфни, либерализовани, конформистички стаљинизам.”(268-70) 7. септембра 1966 Ћосић даље каже недвосмислено, дуго пре Титове смрти: „Брионизам је све бескрупулознији. У овој земљи од 1944. није јавно изговорено толико лажи, тако глупо и безобзирно демагошки, као што се чини данас. Не може човек да буде ни гневан на то што говори Тито; остаће нам само да се стидимо што смо грађани земље чији председник републике мисли и говори поражавајуће примитивно, дема- гошки, деспотски... Тито руши све који било како и било чиме могу да му буду супарници; он руши и баца у поли- тичку канализацију чак и оне који га само мртвог могу наследити на функцијама. Он не жели да га било ко наследи; он жели и мртав да влада. Страст за владањем у том човеку има параноичан облик; страст за владањем је суштина те личности, његова основна енергија... Тог човека, тешко оболелог од самољубља, разара власто- љубље и разориће у њему и оно велико што је створио и урадио у прошлости. Тај охоли самозаљубљеник, тај властољубац без премца у нашој историји, сигурно се мучи и својом сахраном. Он броји венце, чита телеграме саучешћа, слуша комеморативне говоре, чита некрологе. Он пати и ужива у посмртној слави.”(271-73)

Iskra 1. juni 2003

Запис од 7. јуна 1968. још једном потврђује Ћосићево дубоко разочарање у Тита. „Тај симбол и мит партизанске револуције и нашег доба незадрживо се распада и разоткрива класичну тираниду и аутократију. У свести и осећању комунистичког плебса, тај наш ‘вољени‘, ‘љубљен1, ‘највећи друг‘ и ‘најбољи син наших народа1, ‘вођа и творац КПЈ и револуције', тај смели и одлучни противник Стаљинове хегемоније, тај највећи политички ауторитет на југословенском простору, данас има значење бирократског монарха, светског туристе, демагога, мегаломана, владаоца с неограниченим привилегијама, малограђански примитивног уживаоца луксуза, популарности, власти, славе, невиђено скупог председ- ника, кога је коначно крунисала једна нечувено бескрупу- лозна, засмејана и расипна жена...”(339) Ево још неколико осврта на Тита. 16. децембра 1968. „Титова политика и понашање, циљеви и методи његове владавине, нису само ствар његовог изузетног дара сналажења у опасним ситуацијама, његове генијал- ности за политику, његове храбрости, лукавства, хипокризије, моралне бескрупулозности, него и ступња његовог знања, односно незнања. Тај човек не мисли ни о чему што није непосредна корист и задовољство... То је политичар изузетне прагматичности, изразитог волунта- ризма, доследне антиинтелектуалности; он је вулгарни догматик и када говори антидогматски... Он не заступа ниједан принцип ако нема непосредан интерес; и идеје и људе сматра само средствима... Он је марксист само по томе што тврди да је марксист; он је за морал, правду, демократију, скромност, штедњу, братство и слично само по томе што то говори... Увек је и у свему показивао надмоћност према својим сарадницима;... увек се понашао као вођа, председник, командант, човек који може све, који има право на све. Људи треба да буду срећни само зато што он постоји... Он је обузет собом, својим ужи- вањем, својим значајем и славама. Он путује по свету да га види, да се наужива, наслика, нагледа, ислави, исх- вали, засити аплауза и скандирања. Он иступа на кон- гресима и пленумима да потврди своју моћ, изузетност, неприкосновено вођство. Он мучи мислеће савременике. А ништа, апсолутно ништа му не можемо.”(38990) 18. септембра 1968: Његови другови „су подли и нечасни, као што је подао и нечастан њихов господар, тај највећи политички преварант двадесетог века. У овој земљи прљавије владавине није било од ове брионске апсолутистичке монархије. Он је овај бедан народ и све нас, лакомислене комунисте и борце, потпуно обмануо; он ће нас јахати, он ће гацати по нашем темену; он ће нам се, насмејан, кварцован и офарбан, церекати у лице, а ми ћемо му аплаудирати и тврдити да не можемо да живимо и постојимо без њега. И ја сам допринео кобној заблуди, и ја сам служио том тиранском миту.”(378) ��осић се такође осврће и на проблеме који су задесили српски народ под комунистичком владавином. 18. јула 1966. он записује: „Српска нација је осрамоћена. Пљунуто јој је у лице. Континуирано и упорно настоји се да она носи политички грех, да вуче комплекс историјске кривице, јер је некаква ‘велика нација', па је природно, законито и да је хегемон и угњетач осталих југословен- ских нација, како је то Коминтерна прописала још 1924. године.”(267) 7. септембра 1966. „У свим југословенским нацијама разбуктава се мржња према Србима... Ми комунисти смо умножили и увеличали све српске мане и рђаве особине. Српски народ сломили смо демагогијом у његовој конституционалној лаковерности, лабилном моралу, ниском достојанству... Тој ‘најбројнијој југословенској нацији' стаљинистичка бирократија гази по лицу и пљује у очи. Срамно и трагично плаћа Србија своја ослободилачка дела у југословенском и балканском простору, у веку и по своје историје.”(273) Исте године Ћосић прориче, на жалост тачно: „Јуче је Србија, њено политичко вођство, Косово и Метохију политички преда-

25


Ревизионизам ... ло Албанији. А ја сам, посрамљен, ћутао и дизао руку за одлуке Извршног комитета ЦК СК Србије у којима је осуђена антипартијска, завереничка група Ранковић...” (276) 8. марта 1967. Ћосић суморно резимира: „Читаво друштво обузима незадовољство и разочарање. Српски народ болује политички и морални распад ове несрећне политичке творевине Југославије, коју је он наивно схва- тио као најповољнију и праву државну форму политичког суверенитета и националног јединства; уложио је у ту државу крв и зној, наде и заблуде, да би данас у тој заједничкој држави доживео разарање свог етничког, кул- турног, историјског бића.”(302) Кроз ове записе провејава Ћосићева лична дилема, па и трагедија његовог политичког и идеолошког вјерују. Свестан кризе у коју све дубље упада, он 16. јануара 1954. записује: .........хоћу да сачувам своју савест и своја убеђења, а хоћу да останем одан револуцији и Партији. То, по свему, није могуће.”(48) Он осећа да губи везе са народом, нарочито својим сељацима. Тако, на политичким зборовима маја 1953: „Сељаци неће оно што им ја говорим. Неће да се удруже и организују... Они више не верују ни у шта... Како је страшна и фатална својина! Најдубљи нагон у човеку. Гледају ме, ћуте; далеки смо једни другима, не разумеју мој језик, неће оно што им ја предлажем. Осећам да смо два света... гледају ме као противника... Ипак, да би људи на српској земљи били срећни, мора се уништити сељаштво. То јесте сурово и крваво. Али сваки прогрес мора и крвљу да се храни и плати.”(33) Овим Ћосић показује да ни он ни други кому- нисти нису разумели основно биће српског народа, због чега су њихове идеје о колективизму морале да пропад- ну. То он донекле и признаје у запису од фебруара 1955: „Уверавам себе да сада знам: живот се не покорава нашим идејама и формулама; живот се не ‘изграђује1 онако једноставно како ми говоримо и желимо; чак и ре- волуције које пресеку матицу и скрену ток историје, у великим токовима времена остављају понекад само белеге, само резове, ожиљке, зглобове. Много ожиљака човеку и животу стварамо и ми, желећи му добро. Можда би било боље да се мало мање верује у свемоћ наших политичких идеја и конструкција; можда би се више служило циљевима Револуције кад би у нашој одлуци и свести да мењамо услове постојања било више критичности, опреза, сумњи.”(103) Још једно признање, 22. јула 1957: „Ми комунисти неизлечиво болујемо од митологизовања народа, улоге политичке свести, педа- гошке моћи организација, одлучујуће улоге субјективних фактора у животу и судбини народа.”(130-31) На крају своје политичке одисеје Ћосић се свечано заветује, чега се, мање-више, и држао: „Никад не изневеравати своју савест и своја убеђења... Никада, ни у име било каквих ‘виших циљева1, не лагати, не го- ворити оно у шта се не верује. Морал мора бити изнад тактике, а уметност изнад политике.”(151) А о својим грешкама у прошлости, још један завет: „Никад нећу успети да се накајем због речи хваљења и слављења које сам написао у предговору Титовој књизи 1961.... То је једини текст којег се стидим, али којег се нећу одрећи, који ћу прештампавати док сам жив. Али са постскрипту- мом: Како сам вером у будућност издао будућност.”(383) У запису од 7. марта 1964. Ћосић увиђа шта им ваља чинити: „Битно је: ми се морамо исповедити, ми се морамо што пре исповедити, ми морамо сами себе видети и изрећи себи суд... Ето, и ја сам један мали, непознат, опасан саучесник великог Стаљиновог зла.”(226)

„Био бих опет комунист, поново бих ишао у партизане, само не бих био члан Партије.”(53) То га ипак не спречава да се изјада 21. јануара 1966.: „Ја сам све више сам. А на овом свету ништа за себе не желим; апсолутно ништа: ни власт, ни славу, ни новац, ни било какав ауторитет моћи. Желим само добро народу и људима.”(243) Интересантан је и запис од 10. јула 1968.: „Данас сам написао оставку на чланство у Савезу комуниста и часништво у Централном комитету.”(358) Ипак је одложио тај корак, и даље се мучећи у агонији. Жали се: „Просто ћу прецркну- ти. Помутила ми се памет.”(360) Зна се да је донекле изашао из те агоније, усредсредио се на писање романа, али је још једном покушао да буде од користи свом наро- ду примивши се положаја председника Југоославије. Како је прошао у томе и како га је Слободан Милошевић изиграо видеће се у даљим записима. Васа Михаиловић

1. Добрица Ћосић, Пишчеви записи (1951-1968) (Београд: Филип Вишњић, 2000). Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

ДА СЕ НЕ ЗАБOРАВИ КРВАВИ ВАСКРС 1944. Г0ДИНЕ

У овим претпразничним данима намеће се питање: да ли је српски народ заборавио ”добро- намерне” англоамеричке бомбе с краја 1943. године, па све до септембра 1944. године? Ако кажемо да јесте, не бисмо били у праву. Огрешили бисмо се о оне чији су најрођенији тада настрадали под рушевинама Лесковца, Ниша, Никшића, Београда, Подгорице, Пећи, Приштине, Пријепоља, Куршумлије, Новог Сада, Ћуприје и још десетине србијанских и црногорских градова. Ако кажемо да није, морали бисмо се запитати зашто се то годинама крило. На Београд су 16. априла падале бомбе на којима је писало Срећан Ускрс. Зар су то савезници? Зар се тако честита Васкрс, најрадоснији дан? Тадашње бомбардовање градова Србије и Црне Горе било је катастрофалније од свих немачких током Другог светског рата. "Напади на српски народ, на први дан Васкрса, нису од српског народа ничим и ни од кога заслужени. То се не може одобрити, ни оправдати. Обично се каже да се траже војни циљеви, али ми се питамо: да ли су болнице, сиротињски станови, обданишта, изнемогли старци и болесници, објекти које је требало напасти? Нека на то одговоре они који су то учинили." Ово је рекао митрополит Јосиф на помену настрадалим Београђанима седам дана после крвавог Васкрса. Ни до дана данашњег нико није одговорио на његово питање. Можда је Милосрдни анђео из 1999. године део одговора. (Информативна служба СПЦ, 22.4.2003.)

Можда корени Ћосићеве дилеме леже у његовој тврдоглавој решености да истраје на идеалима своје младости и вере у комунизам и социјализам, како је говорио:

26

Iskra 1. juni 2003


Адам Карапанџић Боривоје Карапанџић

СРБИЈА

земља преврата, завера, буна и пучева Године 2001. у издању Слободне књиге, Београд, објављена је једна интересантна књига под насловом: „Србија, земља преврата, завера, буне и пучева”. Књига има два аутора, браћу Карапанџиће, покојног Адама и Боривоја, нашег познатог публицисте и писца, који живи у САД. У првом делу ове књиге са 161 страна, Адам се бави са предметом садржаним у њеном наслову: превратима, заверама, бунама и пучевима кроз историју Срба, јер су га они, како он каже у уводу, „интересовале, па сам почео да истражује по историјама мени приступачним”. Он је заиста уложио много труда и времена да би их „уочио и прибележио у најкраћем обиму, колико тек да се помену и о њима бар нешто зна”. Он их сматра „револу- ционарним актима и акцијама који могу да успеју, али не морају. Па према томе ће имати своје одјеке и реперкуси- је било у народу, било у држави, ако се диже против ње, што је најчешћи случај: против монарха или владе и режима”. Шта је побудило Адама да се прихвати овог самопостављеног задатка постаје нам јасно из његових следећих уводних речи: „Али у нашим осећањима они (бунтовници) су крв наше крви који су се побунили против угњетавања и глобе, а за своја човечанска и народна права, а од државне силе узурпирана”. Он је зато мишљења да ове буне, завере и преврате треба приказа- ти засебно од ратове и револуција, јер је о њима „доста писано и познато...”. У ту сврху он их је све описао у кратким цртама, хронолошки средио и распоредио у неколико поглавља, дајући свакоме од њих одговарајући наслов. „Династичке буне” покривају период од 850. године, почињући са борбама око наследства између Властимировог сина Мутимира и његове браће и завршавајући се у задњој четвртини 14. столећа са борбама око поделе власти после смрти цара Душана (осуђеним овако од народа: „Великаши, проклете им душе”) . „Завере”, наслов најдужег поглавља обухвата период од краја 14. века, па све до атентата на краља Александра 9. октобра 1934. године у Марсељу. Највећи део овог поглавља је посвећен „Бунама Срба против сул- тана”. Поглавље „Преврат” се бави искључиво са пучем од 27. марта 1941. године и ту Адам указује да су комунисти били његови корисници. Поглавље са насловом „Из наше историје” сле- дује и оно се састоји из два одељка. Први од њих садржи „мировне и друге уговоре у односу на Србију” - што му је и наслов - од Нирнбершко-Нишког уговора између Немање и Барбаросе 1188. године, па све до Лондонског мира 1954. године, где су „западне силе донеле одлуку да се Трст са околином врати Италији”. Иако његова свр- сисходност у односу на главну тематику књиге на први поглед није очевидна, Адам је био довољно проницљив да запази да је готово сваки од ових „мировних и других уговора” био у ствари или повод за „буне, преврате и

Iskra 1. juni 2003

пучеве” или њихов завршни чин и према томе уско повезан са њима. Са другим одељком овог поглавља завршава се први део књиге, мада је то у ствари један чланак који је Адам написао још 1976. године под насловом „Хиљадугодишњи јубилеј” (хиљадугодишњица првог југословенског царстава 976-1018. године). У њему он заступа тезу да је цар Самуило (976-1014.) „остварио Бугарско-српско царство засновано 976. године”. Он указује на чињеницу да је један од Самуилових претход- ника, цар Симеун (893-927. године) „стално ратовао про- тив Србије да би је укључио у Бугарско царство” док се „за време Самуилово не спомиље ни буна Срба, а камо ли рат против њега..., што значи да су га сви Срби: Рашани, Дукљани, Хумљани, Травуљани, Босанци, Јужносрбијанци (или ти Македонци) са мање бројно Бугара признавали за цара Јужнословенског царства, што оно и стварно јесте”. Он наставља: „Ако Јужносрбијанци не би инсистирали да су Македонци и Срби из Дукље (Зете) да су Црногорци, онда би било заиста Бугарско-српско царство. Ми сви Бугаре убрајамо у Словене, ваљда и они себе тако сма- трају, па је исправно да Самуилово царство зовемо прво Јужнословенско или Југословенско царство”. Да је и сам Адам прожет идејом јужнословенства може се видети из његовог објашњења шта му је дало повода за овај чланак: „И од његовог (Самуеловог цар- ства) формирања 976. године прохујало је хиљаду година до данас, 1976. године, па се сетих да овом немару прве Југославије одамо пошту и признање на уједињење Јужних Словена. Би он Македонац, Бугарин и Србин, он је Словен са југа”. И док се „Бугари и Македонци свађају и полемишу о цару Самуилу (да ли је он Бугарин или Македонац).. само ми Срби стојимо по страни и не сво- јатамо га иако је у своме царству највише имао Срба који су га признавали и ратовима са њим против Византије 40 година” У ратовима против византијског цара Василија II (976-1125. r.), четири година после Самуилове смрти (1014. г.) нестало је и његово царство. Адам завршава: „Судбина је хтела да Србија заснује ново Јужнословенско (Југословенско) царство 1918. године, равно после 900 година од пропасти првог југословенског царства. Место Бугара у Југославију су ушли Хрвати и Словенци, који су помогли ово остварење, као и Срби из Македоније. Према изложеном закључујем: „Народ чини државу, а не држава народ. Срби су најбројнији”. Са биографијом свога брата и књижевнном оценом његовог рада, Бора раздваја Адамов и свој део књиге, истичући нарочито Адамови књигу „Верска размимоилажења и проближавања кроз историју” као његово најважније дело. У својој половини књиге Бора пише искључиво о „Војном пучу 27. марта 1941. године”, што јој је и наслов, са поднасловом: Поводом књиге Живана Л. Кнежевића, „27. март 1941.”. Он отпочиње са објашњењем да је одмах по њеном изласку из штампе маја месеца 1979. године (он) „написао приказ исте, али нажалост, српска

27


Србија ... штампа у емиграцији није хтела да то објави”. Зато он тај рад износи пред публику 1988. године „као засебну књижицу у личном издању” служећи се овде њоме, у њеној целости, за почетак свога дела књиге. Он то следи са кратком биографијом генерала Боре Мирковића, главног извршиоца Мартовског пуча 1941. године, затим, „Сећањем на генерала Боривоја Мирковића”, кога је Бора лично познавао од 1937. године. То је уствари Борин чланак (под истим именом) објављен по први пут у „Американском Србобрану” 23. марта 1994. године. Фотокопија писма ген. Боре Мирковића од 18. маја 1960. године упућеног Бори је прикључена на крају овог поглавља. „Прилози уз приказ Боривоја Карапанџића” сачињавају завршни део Борине половине књиге и састо- је се из следећег: - навод из књиге В. Дедијера: „Приказ за биографију Јосипа Броза Тита” о сведочанству Јосипа Копинича (агент совјетске обавештајне службе) да је он још 18. фебруара 1941. године јавио Стаљину да ће Хитлер напасти СССР 22. јуна, побијајући тиме све тврдње да је пуч 27. марта одложио немачки напад за неколико неде- ља; - писмо генерала Боре Мирковића Адаму Карапанџићу од 31. маја 1954. године (рукописна фото копија); - писмо епископа далматинског Иринеја Ђорђевића генералу Бори Мирковићу од 24. марта 1952. године; - писмо генерала Боре Мирковића Адаму Карапанџићу, од 3. јула 1953. године; - писмо генерала Боре Мирковића Бори Карапанџићу од 13. јула 1955. године; - писмо генерала Боре Мирковића „Гласу канадских Срба” од 27. марта 1955. године; - писмо ваздухопловног капетана Драгише Ристића генералу Бори Мирковићу од 27. августа; - писмо генерала Боре Мирковића београдским „Вечерњим новостима” од 4. новембра 1960. године. Пуч 27. марта 1941. године је изван сваке сумње био један од најсудбоноснијих у нашој историји, са катастрофалним последицама за српски народ. Бора је током многих година писао о томе и сав тај материјал са пропратним и писменим сведочанствима сакупљен у овој књизи, нам то потврђује, Указивање на нетачности и фалсификате у улози браће Кнежевића (Живана и Радоја) као главних (по њима) иницијатора и извршилаца пуча остављено је, углавном, ген. Бори Мирковићу, његовом стварном руководиоцу, јер за Бору Карпанџића било је важније да нам открије узрочну везу између 27. марта и свега што је задесило српски народ и што га, можда још може погодити. Првобитна и природна реакција готово сваког Србина је била да поздрави 27. март са одушевљењем, не размишљајући о неизбежним последицама тога чина. Бора не искључује одатле ни себе, описујући своје учешће у демонстрацијама 25. марта и тријумфалном дочеку 27. марта. Оно што је следовало, брзо је отрезнило, не само Бору, него и све друге у чијем личном интересу није било да продужавају мит о 27. марту и који нису подлегли ширењу заблуда о њему. Наводећи писмо проте Стевана Пространа, једног

28 L

од 140 заточених Срба у логору ,,Y” - које су Енглези на Титов захтев ислеђивали да одлуче да ли му их треба изручии на кланицу - упућеног главном енглеском иследнику, Бора то и најбоље илуструје: ......... и то је прва ствар, у мом личном животу од тога (27. марта) дана до данас којег се ја стидим. Стидим се што сам у озбиљним годи- нама неозбиљно мислио о најсудбоноснијем догађају све- колике наше историје, што сам о њему расуђивао срцем, а не разумом...” Прота Простран такође истиче да је Димитрије Љотић „готово једини међу Србима” тачно проценио 27. март и предвидео његове последице. Чак и сам генерал Бора Мирковић каже у свом писму „Вечерњим новостима” 1960. године: „Политички интерес нашег народа 1941. године био је најбоње загарантован да останемо по страни ратнога сукоба”. Мада он додаје да ако се мора ући у рат, онда је боље бити на страни наших традиционалних савезника, а про- тив наших вековних непријатеља. Ми данас знамо како су наши савезници „наградили” српски народ, за 27. март и стављање на њихову страну: са 50 година комунистиче владавине са разбијањем Југославије, са стотинама хиљада избеглица из Босне и са Косова, са његовим отимањем и са 79 дана немислордног бомбардовања. А знамо и како су ти исти наши савезници „казнили” Италијане, Хрвате, босанске Муслимане, Шиптаре, Мађаре, Румуне и Бугаре за њихо- во сврставање против њих. За чудо је онда да ни данас као ни у прошлости, многи наши водећи политичари, који проповедају слепо опонашање и оданост тим савезницима, никад не следе и водећи политички принцип тих „савезника”: „Ми немамо савезнике, једино наше интересе”. Сва та збивања су захтевала да се још једном, на једном месту, баци светлост истине на 27. март и његове последице, а Бора заслужује сваку похвали што је то и овде учинио.

Предраг Петровић

ВИЦЕГУВЕРНЕР НАРОДНЕ БАНКЕ СРБИЈЕ РАДОВАН ЈЕЛАШИЋ изјавио је да одлука Владе Србије да за чланове Савета Агенције за санацију банака не подржи кандидатуре лидера Г-17 плус Мирољуба Лабуса, вицегувернерке НБС Весне Арсић и њега представља "тест за смену гувернера НБС Млађана Динкића". Он је рекао да је питање да ли је Влада Србије "спремна" да уђе у сукоб са Динкићем и да ли се осећа "толико јака". "Из авиона се види да Влада неће да иде у директан сукоб са Динкићем и може се очекивати да ће поново искористити Савет министара државне заједнице Србија и Црна Гора да уместо ње одради тај посао", казао је Јелашић. Вицегувернер НБС је изјавио да је "још рано говорити" о томе да ли ће све што се дешава угрозити пету траншу од 67 милиона долара коју би Међународни монетарни фонд требало да уплати Србији и Црној Гори. Он је, међутим, додао да би за земљу било "најгоре" ако би мисија ММФ-а отишла из Београда са текућих преговора са негативним утисцима. (Бета, 18.5.2003.)

Iskra 1. juni 2003


У Француској 7 представљена књига

„ЕЛЗЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ,, Васе Михаиловића

За разлику од већине српских писаца у расе- јању, Васа Д. Михаиловић у отаџбини није непознат, и не само у књижевним, стручним круговима, већ он има доста истинских поклоника и у широј читалачкој пуб- лици. То је, кад је о овом изузетном аутору реч, свакако, податак за радовање, међутим утолико је симптоматичније што Васа Михаиловић у овдашњем књижевном и културном животу није присутан ни при- ближно сагласно значају и вредности свог дела. На известан начин показало се то и јуче при- ликом представљања његове књиге „Елзе и друге приче’’, у Удружењу књижевника Србије, у Француској 7, у Београду, у оквиру „Недеље српске дијаспоре”. Као и књиге неколицине аутора представљене претходних дана, и ова је изишла у едицији Удружења „Српска дијаспора”, коју уређује Предраг Р. Драгић Кијук. Књижевност као средство опстанка Дакле, и Милисав Савић, који је јуче био спречен да дође у Удружење, те је његов прилог прочитан, уочава да је „Васа Михаиловић у нашој сре- дини, у матици, више био познат као пропагатор српске литературе у свету, у земљама енглеског говорног подручја, него као писац. Захваљујући њему, као пре- водиоцу и ревносном сараднику часописа VVorld litera- ture, свет се упознао са делима неких наших класика (Дучић, Његош, Караџић) и информисао о томе шта се дешава у савременој српској књиевности”. Наглашавајући да је Михаиловић, иако је био емигрант и није се слагао са политичким системом у Југославији, схватао сву вредност савремене српске књижевности, Савић каже да је „парадоксално али и тачно, да је та књижевност у за Михаиловића омраженој Титовој Југославији и те како била модерна и у потпуном дослуху са најновијим светским књижевним тенденцијама, и да је чак успевала, нарочито после 1968, и да се критички односи према владајућем комунистичком режиму”.

редовно у матици, према Димићу, „говори само о битно промењеној клими пре свега у матици, која, за разлику од нашег књижевног расејања, није увек жудела да пригрли своје заблуделе синове. Раније је матица извозила емигранте и изгнанике, данас увози (и извози) њихове књиге”.

То би се могло рећи и за Васу Д. Михаиловића (Прокупље, 1926), професора славистике и књижев- ника, који је пред крај Другог светског рата приступио Српском добровољачком корпусу, потом, емигрирао у Италију, Немачку, па у САД. Дипломирао је, магистри- рао и докторирао у Америци (са тезом „Херман Хесе и Русија”), више деценија предавао на Универзитету Северне Каролине. О губитницима, са нежношћу О књизи „Елзе и друге приче” Васе Михаило- вића, сјајног песника, префињеног, тананог лирика, мајстора приповедања, угледног антологичара, Мома Димић каже да је то књига раних љубавних јада, испричана са пуно нежности и топлине, и да се у њој открива један нови Васа... „Ова збирка приповедака бави се судбинама губитника на српској страни током и након Другог светског рата. О победницима готово да све знамо из књига бивших партизана. Младост нашег писца Михаиловића, као и доброг дела његових другова и сабораца на губитничкој страни обележили су добрим делом избеглички логори по Италији, Аустрији и Немачкој, као и избор да се доживотно раселе диљем планете (Америка, Канада, Аустралија...). Све књиге Васе Михаиловића сликају то жртвовање читаве једне генерације Срба, њихово пострадање у трагању за добротом и слободом”... Политика 13. мај 2003.

Р.

Саратлић

Насловна страна књиге Међутим, ствари су се и ту промениле, и у књижевности дијаспоре створена су и дела врхунских вредности. И управо кад је о књизи „Елзе и друге приче” реч, Милисав Савић истиче да су неке од тих прича заиста антологијске, као и да било која антологија модерне српске приче не би смела да заобиђе Михаиловићево име. Потврђено је то и беседом Моме Димића, и то са пуно покрића, јер је он током последњих десетак година учествовао (као писац предговора или као уредник) у објављивању пет књига Васе Михаиловића („Божић у старом крају”, „Расејано слово”, „Приче из туђине”, „Шеста руковет” и „Јагње и вук”. Ова послед- ња књига басни излази ускоро). А то што водећи српски писци из расејања током последње деценије објављују своје књиге

Iskra 1. juni 2003

НАСТАВЉА СЕ ШТРАЈК ПОМОРАЦА "ЈУГООЦЕАНИЈЕ". Седми дан штрајка глађу помораца которске "Југооцеаније", који траже зарађено док су пловили на бродовима ове компаније, поприма све озбиљније размере. Више пута је током дана у неде- љу интервенисала екипа Хитне помоћи Дома здравља у Котору, а десетак штрајкача, од укупно педесетак, примили су инфузију, али су и даље упорни да наставе штрајк глађу и не прихватају савет лекара да се пре- баце у которску болницу на лечење. (Танјуг, 18.5.2003.) НАСТАВЉЕН ПРОТЕСТ ЗЕМЉОРАДНИКА. Блокада путева у Сремској Митровици, започета у петак, настављена је и у недељу, а блокирани су ауто- пут БеоградШид од наплатне рампе и најпрометнија градска раскрсница, познатија као Румска Малта. Сремски ратари, којима није исплаћена прошлого- дишња шећерна репа испоручена зрењанинској шећерани, блокирали су путеве тракторима, камиони- ма и другом механизацијом. (Танјуг, 18.5.2003.)

29


Слава добровољаца у Торонту, Канада Добровољци у Канади прославили су своју славу Светог великомученика и победоносца Георгија у Торонту, 10. маја 2003. године. Иако је субота био прохладан дан, окупили смо се у нашем велелепном храму, каквих надалеко нема. Они који су га градили нису жалили ни време ни труд ни средстава. Градитељима није било лако да га изграде без Божје помоћи. Најважније је да се човек научи како да „твори вољу Божју"; чује Његов глас и савете. Он нам их открива кроз разне појаве и догађаје, често веома јасно. Градитељи су видели и осетили како их је озарила Сила која им је дала махове да изграде овакав храм. Дали су му име „Храм Свих српских светитеља", очекујући да се и сви Срби у њему у љубави окупљају, као што су наши светите- љи пре њих ту здружени. Почело се са традиционалним преподневним поменом свим палим и помрлим добровољцима у Канади. Служили су отац прота Михаило Додер и о. Првослав Пурић. После парастоса прешло се у црквену салу где је, у присуству око 60 славара и гостију, пререзан славки колач и освећено кољиво. Прота о. Михаило, честитајући учесницима славу, говорио је о жртви српских добровољаца у спасавању српског народа. У програму после славског ручка, прво је друг Мирко Чечавац, старешина Добровољачке заједнице у Канади, прочитао поздраве других заједница и појединих другова из целог света. Бора Драгашевић и његова супруга Драга, били су ове године домаћини славе. Честитајући славу друговима и поздрављајући госте, Бора је дуже говорио о младим добровољцима и дечацима, који су као и он, пошли у борбу на позив генерала Милана Недића, председника Српске владе, како би народ заштитили од комунстичког терора и немачких одмазди.

† БОЖИДАР-БОЖА ЗЛАТКОВИЋ После дуже болести умро је српски доброво- љац Божа Златковић 28. марта 2003., а сахрањен 1. априла у Мелбурну, Аустралија. Божа је рођен 10. августа 1927. гоидне у Лесковцу где је живео све до средине 1944. године, када је на позив Оца Србије генерала Милана Недића дошао у Српске добровољце. Био је распоређен у III пук СДК чија је база била у Шапцу. Повукао се са сво- јим пуком октобра месеца 1944. године и дошао у Словенију. Када је III пук одређен да пође у „Купску акцију” у пролеће 1945. године Божа је пошао са осталим војницима. Пошто је врло брзо, у једној акци- ји против партизана, био рањен у руку, враћен је у Љубљану на лечење. Када је прездравио, враћен је у остатак III пука и са њима се повукао у Италију. Пошто је са осталим добровољцима провео две година у логору Еболи, у мају месецу 1947. године је пребачен у Немачку. Одатле је после неколико месеци у логору Мунстер, емигрирао на рад у Британију, покрајину Велс. У Британији се после кратког времена упознао са госпођиицом Ритом, Немицом по народности и са њоме ступио у брак. Добили су сина Петра. После пет година проведених у Енглеској одлучили су да се преселе у Аустралију. Пошто сам са женом Загорком већ био у Аустралији, врло сам се обрадовао када смо се Божа и ја поново нашли. Божа је много волео добровољаштво, сачувао је доста слика из добровољачког живота и рада. Његовој сахрани је прусуствовало много света: добровољци и њихове породице, пријатељи и познани- ци. Чинодејствовао је месни парох, прога Чедомир Видаковић. Ја сам се, као покојников кум, на енглеском језику захвалио свим присутним што су дошли да испрате Божу. Куми Рити, сину Петру, снаји Куки и унуку Бао моје и моје породице, као и свих добровољаца, искрено саучечшће, а Теби куме Божо, хвала на свему, пре свега на искреном кумству и нека Ти је вечан помен у царству Божијем.

Миодраг Благојевић

После Боре, честитао је славу добровољцима и говорио о заједничкој антикомунистичкој борби националиста, наш четнички пријатељ, Миро Никетик Гледајући на наше проређене редове како прослављамо још једну добровољачку славу, дође ми на ум да нисмо само пошли да добровољно умиремо за свој народ, него и да живимо и делотворно деламо као људи добре воље. То је она љубав која је испуњавала и пленила наша млада срца; чинила да се несебично и драговољно жртвујемо - која и данас сједињује наше оседеле главе и чини нас духовном заједницом и великом породицом, ма где били. Дошли смо на овај свет да дајемо, а не да тражимо. То је смисао нашег живота и наше добровољачке борбе.

Миша Николић

ШТАБ ДИВИЗИЈЕ "СКЕНДЕРБЕГ" ИЛЕГАЛНЕ АЛБАНСКЕ НАЦИОНАЛНЕ АРМИЈЕ саопштио је у недељу да су њене специјалне јединице, стациониране у селима Дреновец и Порој, одговорне за суботњи напад на касарну Македонске армије код Тетова. Портпарол македонског Министарства унутрашњих послова Мирјана Контевска изјавила је увече да иле- гална Албанска национална армија нема подршку албанске мањине у Македонији. (Бета, 18.5. 2003.) У ЧАЧАНСКОЈ ФИРМИ "ИНТЕРФРИГ" енер- гично су у недељу одбили све оптужбе да су учесници "шећерне афере", односно, да су у земље Европске уније извозили шећер, који је отуда претходно увезен. (Танјуг, 18.5.2003.)

30

Iskra 1. juni 2003


Прилози „Искри”

Докле смо имали Краља Александра, правог државника, имали смо и своју државу. Добро би било да остатак српског народа никада не заборави горњу изјаву. Као знак неизмерног и дубоког поштовања према поменутом, дајем скроман прилог истини коју доноси Искра Драгољуб Шестић

£30.-

Поводом прославе Добровољачке славе у Канади Драгољуб Текић К$ 50 Мирко Чечавац К$ 50 Драгољуб Николић К$ 40 Гордана Влаховић К$ 20 Одавно је већ препуњен списак наших изгинулих и преминулих другова и другарица, а стално се појављују нова имена драгих ликова, поодавно расутих по целој овој нашој планети, оних који, у цвету мла- дости и пуни идеала, у судбоносне часове похрлише у помоћ својој HecpetiHoj Отаџ- бини. У одсудном тренутку вођени инспи- рацијом непризнатог и оклеветаног вели- кана нашег народа у двадесетом веку. Иако нисмо успели да спречимо победу неприродне и за наш народ катастрофалне комунистичке идеје. Нама још живима Господ је дао прилику да својим очима видимо да смо ишли правим путем и да наши пали другови-хероји нису узалуд дали своје животе. Ми зато са поносом очекујемо дан када ћемо се опет видети са онима који одоше пре нас. Нека је слава Господу! Н. Н. £10

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administrađja (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Clanci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „lskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra 1. juni 2003.

Јубилеј Драгомира Петровића Уче У суботу 29. марта 2003. године, Црквено-школска општина цркве Св. Саве у Лондону обележи- ла је јубиларном вечером 40 година рада Драгомира Петовића - Уче, као наставника и управитеља Црквене школе. (Парохијско писмо бр. 19, СПЦ Св. Саве - Лондон.)

Награђен песник Милан Трубарац Наш песник Милан Труба- рац, који живи у Слау код Лондона, и пише песме на нашем и енглеском језику, награђен је од Међународног друштва песника (ИСП) крајем прошле године, за своја песничка остварења на енглеском, Сребрном наградом заслужног песника и Бронзаном комеморативном медаљом. Поред тога објављена му је и мања збирка песама Gathering Storm (2002).

КОШТУНИЦА ЗА НЕПОСРЕДАН ИЗБОР ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ. Предсједник Демократске странке Србије (Д С С) Војислав Коштуница заложио се за непосредан начин избора предсједника Србије и додао да је за Д С С неприхватљиво да се он бира у парламенту. "Ако је Скупштина Србије куповином посланика обес- мишљена, судство притјерано уз зид и обезглављено, ако се извршна власт у многоме одржава на равнотежи стра- ха и пријетњи објелодањивањем непријатних истина, онда је јасно да би једини прави легитимитет имао непосредно изабрани предсједник Србије", казао је Коштуница у интервјуу подгоричком дневнику "Вијести" од недеље. (Танјуг, 18.5.2003.) БИВШИ СЛОВЕНАЧКИ ПРЕДСЕДНИК МИЛАН КУЧАН одлази у понедељак у Хаг, где ће у среду, као сведок оптужбе, сведочити у процесу против Слободана Милошевића у Међународном кривичном суду за бившу Југославију. (Бета, 18.5. 2003.) ИНТЕЗИВНЕ ИСТРАГЕ ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ НА КОСОВУ. Главни тужилац Хашког трибунала за ратне злочине почињене у бившој Југославији Карла дел Понте је на крају своје дводневне посете Вашингтону изјавила је да су у току две опсежне истраге о злочинима почињеним над Србима на Косову. На конференцији за нови- наре, коју је организовао Хелсиншки одбор америчког Конгреса, чији је била гост, Дел Понтеова је нагласила да се сведоци тих злочина нерадо јављају због тешких претњи које добијају. (Танјуг, 17.5. 2003.)

† МИЛАН БАРЗЕТ0ВИЋ

У Нанитну, средња Енглеска, преминуо је 28.4.2003. г. бивши Српски добровољац Милан Барзетовић. Милан је рођен у Чапљини 19.3.1921. године од оца Максима и мајке Милице. Отац му је био наред- ник у жандармерији краљевине Југославије. Основно школско образо- вање је добио у Бањалуци и отишао на машинобраварски занат код ЈДЖ (Југословенске државне железнице), а одатле је прешао у авијацију при морнарици где га је затекао и Други светски рат. После пада Краљевине, Милан се вратио у Бањалуку где су власт преузеле усташе. Милан нам је причао како је његова мајка отишла код двојице његових школских другова, тада виших усташких функционера, да их пита шта да ради, па кад су јој они одговорили да би требала да пређе на Римокатоличанство, она им је кроз сузе одговорила: „Па сине, како ће ми твоја вера ваљати ако ми моја не ваља?” Пријатељство је ипак било чврсто, усташе су им набавили доку- менте и ставили их на воз за Београд. Милан се запослио у техничкој полицији у Смедереву, када су формирани Добровољачки одреди он се пријавио међу првима, а када је настало затишје 1942. г. он се за- послио у Вистаду у Ваљеву као ма- шинобравар. Тада се и оженио. Када су формирани пукови, крајем 1943. г., Милан је поново обукао добровољачку униформу и ступио у други батаљон Првог пука СДК, у 7. чету командира Николе Љотића. У једном окршају био је рањен у главу и одликован медаљом Милоша Обилића. Кад је његова јединица крајем 1944. г. напустила Лесковац, при- ликом застанка близу Ниша, Милан је свратио да види своје и тада је сазнао да су му отац и брат погинули од бомбардовања (Још тада је схватио шта нам значе западни савезници). После повлачења у Слове- нију и логора у Италији и Немачкој, он је дошао у Енглеску на рад. Радио је дуже времена као монтер у руднику, а касније је прешао у фабрику аутомо- била и ту остао до пензионисања. Задњих девет година је провео у боловању од шећерне болести, два шлога и слабо срце, да би на послетку преминуо у болници у Нанитну. Сахрањен је 9.5.2003. г. У Ваљеву има сина Слободана и два унука, а у Енглеској супругу Дороти са сином, две ћерке и пет унучади. Свима наше искрено саучешће, а Милану нека милостиви Господ подари мир души.

Д. Томић

31


SAKRIVENO LICE TERORIZMA O ovoj temi pisao je američki pisac Paul David Collins još prošle godine. On živi u Ohaio u Americi. Pisac ovih redo- va čitao je opšimi prikaz njegove knjige u žumalu NEXUS za april i maj 2003. g. Ova studija i njena recenzija pokazuju da savremeni terorizam u svetu, nije pao s neba, već da je posto- jao i u starom Rimu, u manjem obimu nego danas. Stari Rim ovde nas ne zanima, već naše vreme. Terorizam, tvrdi autor i dokazuje, kao što je ‘El Kaida' tajne mahinacije drzave ili države koje ga finansiraju, služi interesima pojedinih grupa ili elita, na primer finansisjskog kapitala u Americi. Na ovaj način država usmerava svoje ciljeve u spoljnoj politici.

američke revolucije iz 18og veka. Ovo sve treba onemogućiti ili uništiti, ako se može, jer njihovo uništenje biće manje zlo od anarhije u svetu, koja bi mogla nastati nastojanjem ustanovljena imperije. Razbijanje Jugoslavije najbolje pokazuje rugobu američkog imperijalizma. A da bi se ova naopaka ideja Bržežinskog ostvarila u jednom društvu potreb- ni su česti i veliki sokobi da se probudi ustajalo i oveštalo javno mnenje. Bez japanskog šoka, napada na Pearl Harbour 1941. g., Amerika ne bi mogla ući u Drugi svetski rat, jer ne bi imala narodno poverenje i podršku. Sa šokovima lakše će se progutati ideja o imperijalizmu u svetskoj vladavini.

Savreemena Amerika, po autoru, jeste najočigledniji primer, gde njeni upravljači - po nalogu ili naredjenju elita koje stoje u pozadini i vuku konce za stvaranje teroristickih grupa radi postizanja ciljeva tih sakrivenih elita. Pisac ‘Ташпе pozadine’ terorizma danas, kaže nam da je to počelo za vreme predsednika Kartera i njegovog problema sa Kubom. Mozak pozadi stvaranja terorista bio ja tada njegov glavni savetnik za Nacionalnu bezbednost, profesor Zbigniev Brzezinski koji je predavao političke nauke na univerzitetu. On je poreklom Poljak (radi lakšeg izgovaranja njegovo prezime je ‘anglicizirano' i izgovara se Bžežinski, dok se u poljskom jeziku izgovaraju svi suglasnici). Ovde se sada nameću dva pitanja: prvo, šta je Bržežinski doprineo stvaranju terroizma u svetu i drugo pitanje - koje proizlazi iz prvog - zašto je terorizam potreban jednoj državi?

Ovo izlaganje vodi nas u drugo pitanje: Zašto je tero- rizam potreban jednoj velikoj sili kao što je Amerika? Delom je na ovo pitanje već odgovoreno, a dalji odgovor sledi: vla- davina svetom donosiće i krize razne vrste: nezadovoljstvo, gundjanje, otvoreni sukob i pobune da se time utiče na Ameriku da svuče svoj imperijalni mantil i vrati se svom konzervativnom liberalizmu. Elite koje su Ameriku uvukle u imperijalnu avanturu, nalažu radi svojih ličnih ciljeva da se stvaraju uslovi za opravdanje imperije, za njeno postojanje. Ovo će se postignuti stvaranjem terorističkih organizacija širom sveta, naročito u islamskim zemljama. Ovo naročito zbog toga što treba uvući muslimansku omladinu u borbu u kojoj će ginuti i svoj broj smanjiti. U multi kultumom društvu, kao što je američko, teško je postignuti saglasnost u gledanju na spoljnu politiku, otuda napadi na američka predstavništva u inostranstvu i druge objekte. To je neprestano potrebno da bi se uverila domaća javnost da je američka uloga svetskog žandarma jako potrebna radi nacionalnog samoodržanja.

Na prvom mestu, da pokušamo da damo odgovor na prvo pitanje. Sta je Bržežinski doprineo za porast terorizma u svetu? On je napisao podužu studiju pre devedesetak godina, u proslom stoleću, a 1997. g. doživela je i drugo izdanje. Knjiga se zove „Velika šahovska tabla” (The Grand Chess Board). A podnaslov glasi „Američko prvenstvo i geo- strateški ciljevi”. On piše (i dokazuje) kako se stvorio veliki ‘orkan’ u poslednjoj deceniji XX veka. Taj orkan je pomera- nje političko-vojne moći na svetskoj areni. Po prvi put u istori- ji sveta dogodilo se pomeranje snaga od Evroazijske moći u pravcu Amerike. Raspad sovjetske imperije pomerio je centar moći iz Evro-Azije i ustoličio ga u Americi. To je učinilo Ameriku najvećom svetskom silom. Bržežinski je ushićen što je Amerika postala sila broj 1. Njegovo ushićenje počela je da prati i skepsa, jer veliki broj naroda u Americi nije baš bio oduševljen njenim imperijalnim statusom. Šire mase naroda, kaže pisac, ostale su ambivalentne i indiferentne. Ambivalentnost je istovremeno psiholško stanje ljubavi i mržnje, koje je opasno za uspeh onih snaga koje guraju Ameriku da se obuče u imperijalni mantil i da se njime ponosi. General Ajzenhaur, kad je postao predsednik Sjedi- njenih američkih država ukazivao je na opasnost sakrivenih elita. Interesantno je da je on kao vojnik prvi ukazao na „Pentagon Belt” (Pentagonski vojnički pojas) koji ima svoje interese i ciljeve, a koji su opasni za medjunarodne ođnose. Bržežinski smatra da je američko revolucionamo stanovište o slobodi, demokratiji i pravima, danas potpuno je u suprotnos- ti sa ciljevima Amerike kao svetske imperije. Bržežinski dalje smatra da će uspeh imperije u domi- naciji svetom doci u sukob sa starim principima američkim o slobodi, nezvisnosti, suvernitetu i vladavini prava - načelima

Pretnje spolja učvršćuju homogeniju Amerike. „Opasnost” od Iraka, Sadam Husejina, Sirije, Avganistana, Irana i drugih mesta više je nego dobrodošla, a dobrim delom je pothranjivana od Amerike posrednim putem. Anti-amerikanizam iz pobrojanih zemalja dobro je došao, kaže Bržežinski, jer se time jača nacionalna kohezija društva i tako pomaže svaka akcija američkih elita za očuvanje nezvis- nosti i slobode Amerike „која je ugrožena spolja”. A ovo je satanska igra koja će vremenom najviše pogoditi svog stvarao- ca kao u filmu „Frankenštajnov sin”! (II Figlio di Frankenstein). Jedan osvrt ne dalje nego 1991., za vreme rata u Zalivu protivu Iraka, objašnjava ubrzani porast i aktivnost terorista. U toku ovog razvoja došao je i 9. septembar 2001. g. teroristički napad na Vašington i Njujork. Nekoliko američkih pisaca su dokazivali da su teroristi naučili zanat u Americi, njenim školama, sa njenim finansijama i znanjem onih krugo- va, kojim su šokirani napadi poslužili za učvršćivanje ideje imperije u američkom narodu. Nepobedive rimske legije nestale su u masakru u Tanenberskim močvarama. Taj pokolj su izvršili primitivni Germani koji su nastanjivali te mocvare a bili lovci divljači i ribe. Nisam prorok niti je ovo prorokovanje, ali svaka je sila do zemana... A naš slepi pesnik Filip Višnjić je rekao da je „Božja uvek i do veka”!

Balcanicus


iskra1105