Katastrofalni učinak servilnosti DOS-a prema Zapadu
NA PUTU U - KOLONIJALNI STATUS! Mada je pokojni predsednik srpske vlade dr Zoran Đinđić bio začetnik politike potpune servilnosti prema Zapadu specijano SAD, nekoliko meseci pred svoju tragičnu pogibju, on je ispoljavao izvesnu ne samo uzdržanost prema toj politici, već je pokazivao i znake koji su, u izvesnoj meri, bile u potpunoj suprotnosti prethodnoj politici. Tako, na primer, posle Miloševićevog izručenja Hagu, što je bilo njegovo delo, g-da Karla del Ponte nije bila baš mnogo oduševljena njime. Često se zbog tog pojavljivala u Beogradu, sa sve novim potraživanjima, ali sem dobrovoljnih odlazaka (Šešelj, Milutinović), nije bilo ni jednog nasilnog, što je dotičnu gospođu, jer je ostajala „praznih šaka" - dovodilo do frustriranog besa. Još je očevidniji primer napuštanja politike servilnosti i, izgleda, prihvatanje politike nacionalnog interesa, Đinđićevo istu- panje u vezi Kosova. U direktnoj suprotnosti sa namerama Zapada da se Kosovu prizna nezavisnost, on je zatražio da na Kosovu stacioniranje izvesnih delova jugoslovenskih graničnih trupa i policijskih snaga bude sprovedeno u delo, kako je to Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti predviđeno, a po g. Štajneru to pravo izigrano.. Đinđićevo ubistvo - zbog njegove narodne politike?! Potrebno je ovde, međutim, otvoriti jednu zagradu, da bi se u vezi atentata na Đinđića reklo još i ovo: do njega je možda došlo i zbog te njegove nove narodne politike, pa bi tu možda trebalo tražiti motive koji su rukovodili nared- bodavca/e njegovog ubistva. Umesto toga, šta radi MUP Srbije? On traga za izvršiocima, a već i vrabci na krovu znaju ko su oni. Po Dušanu Mihajloviću, ministru policije, do ubistva je došlo ovako (B92, 9.5.03): „Atentatu na Đinđića je prethodio put specijalnog državnog tužioca u jednu stranu zemlju kako bi u tamošnjoj ambasadi SCG ispitao zaštićenog svedoka " (Nije li, možda, Čume odnos- no Ljubiša Buha u pitanju?). „Ро povratku specijalnog tužioca, odlučeno je da počnu hapšenja „zemunskog klana"; oni su imali svoje Ijude u policiji i BIA (Bezbednosna informativna agencija), pa su rešili pre akcije MUP-a da ubiju Đinđića." G. Mihajloviću, izvršioci su poznati; potreb- no je iznaći idejne začetnike ovog zločina! Ubitačna servilnost Đinđićevih naslednika Posle Đinđićevog ubistva, koje je, možda, usledilo zbog te njegove, nove - da tako kažem - narodne politike, njegovi naslednici se, međutim, utrkuju ko će biti ponizniji i servilniji prema Zapadu, pa daju na prodaju čak i ono što, bar u ovom trenutku, niko od njih ne traži.
Na konfernciji za štampu, Goran Svilanović, mi- nistar spoljnih poslova SCG (po B92, od 7.5.03) govoreć o problemima ulaska u Evropsku uniju (EU), rekao je da za ulazak u EU nisu dovoljne moderne institucije i prilagodljivi zakoni, već i to kakva je ekonomsko-socijalna situacija zemlje jer „sirotinju niko neće". Međutim, na primedbu da to, možda, znači da su SCG pod patronatom EU, on je odgovorio da se ne radi o protektoratu već, naprotiv, da su SCG ,,u partnerstvu" sa EU i međunarodnom zajednicom. Da li su? Zavisi kako se gleda. Sa formalne strane, g. Svilanović je u pravu; stvarno, pak, nije. A, što stvarnost po SCG, kad je o međunarodnim odnosima reč, ne samo da nije čak ni ružičasta već je ružna, u mnogome se ima zahvaliti samom g. Svilanoviću. On je bio taj koji je bez pogovora prihvatao svaki zahtev Zapada, pa čak i onda kad su ti zahtevi bili krajnje diskriminatorni i suštinski protivni nacionalnim interesima SCG odnosno SRJ, pre njenog ukinuća. To se, pak, vidi po mnogim stvarima. Da navedem samo neke, najizrazitije. Srušena SRJ - rođene Srbija i Crna Gora Pre svega, da se imalo dostojanstva i da je SRJ stvarno - kako Svilanović kaže - partner sa EU, naši vlastodršci su morali da odbiju da glavni predstavnik EU u pregovorima o budućim odnosima između Srbije i Crne Gore bude Havier Solana, čovek koji je bio na čelu NATO-a i, kao takav, naredio bombardovanje SRJ, 1999. godine. Niko se, međutim, sa naše strane tome nije usprotivio. A, bila je to prilika da se zauzme jedan principijelni stav, na kome bi se izgradila i sama osnova za buduće odnose pa i samo partnerstvo. Aminovanjem, pak, Solanine rukovodeće uloge u oblikovanju buduće države, mi smo popločali put Zapadu i EU za naš kolonijalni status u odnosu na njih. I kao prvi rezultat ovih pregovora, pod Solaninom dirigetskom palicom, bio je da se, posle 85 godina života, ukine SR Jugoslavija. Na mesto nje, na sceni se, februara ove godine, pojavilo nešto, što nigde u svetu ne postoji. Što bi rekao narod: ,,ni riba - ni devojka"!, a što je preimenovano u - državu Srbije i Crne Gore (SCG). Već je dr Vojislav Koštunica, koji je, uzgred, tom prilikom ostao bez posla, na inaguraciji SCG, primetio, da se tu više govorilo o podeli imovine i fotelja bivše SRJ - dakle, u fokusu su bili „razduženje" i razlaz - nego što se iskazivala neka opti- mistička vizija nove zajednice, što bi bilo prikladno i normalno za ovu priliku. Naslutio je, dakle, on da to nedonošče teško da će preživeti treću godinu. Uostalom, to je baš tako