Page 1

Атентат на председника владе Србије Зорана Ђинђића

РАЗМИШЉАЊА О НАРЕДБОДАВЦИМА На дан 12. марта 2003. године, на улазу у згра- ду председништва, извршен је атентат на председни- ка владе Србије др Зорана Ђинђића. По својој дра- матичности овај догађај бацио је у засенак све друге, у свету и код нас. Специално код нас, укинуће СР Југославије, после 85 година њеног живота и рођење једног недоношчета под именом Србије и Црне Горе, које тешко да fce преживети трећу годину. Реакција смртно рањене звери Шта је то што је дало огромну драматичност овом догађају? Одмах да кажем мање је она због самог покојног Ђинђића. Његов политички рејтинг, у тренутку атентата, био је један од најнижих међу срп- ским политичарима. С друге, пак, стране, чињеница што је он био релативно млад (50 година), уз то агилан и полтички амбициозан, иако често бескрупулозно спроводећи своје идеје о будућности Србије, његова трагична и прерана смрт је ипак, у очима широких маса, изазвала осећај сажаљења, што се показало на његовој сахрани огромним присуством народа. Дакле, хтео сам рећи, да огромну драматичност изазвану Ђинђићевом погибјом не треба бркати са чињеницом сажаљења према њему. Та, пак, драматичност је проистекла из реакције обезглављеног и успаниченог ДОС-а, те основне полуге Ђинђићеве власти. Јер, ДОС, реално гледајући, то је био Ђинђић. ДОС без Ђинђића раван је политичкој нули. Због тога је та сад НУЛА, као смртно рањена звер, зверски и реаговала. А реаговала је тако јер у самој бити проблема, насталог после Ђинђићеве смрти, јесте губитак власти коју је Ђинђић створио и тако од НУЛЕ склепао ДОС. Не смемо је испустити!, борбени је сад поклич Н(ултог) (Д)оса односно НОС-а. Резултат: уведено је ванредно стање, са потписом Наташе Мићић - неуставним в. д. председника Србије. Кажем неуставним, јер је она прекршила Устав Србије који јој је налагао да у року од најдаље 60 дана по неуспешним председничким изборима распише нове, што она није учинила да би и даље остала в. д. председника Србије. А то је било у складу с оригиналном Ђинђићевом идејом да би се Коштуница учинио - да употребим израз Ариел Шарона за Јасера Арафата - „политички ирелевантним". Слободан Милошевић је био диктатор и само- држац али су дванаест година његове владавине биле права „дечја игра" у поређењу са терором који је, ванредним стањем, унео у земљу Србију успаничени НОС. Похапшено је преко седам хиљада људи; похапшени се могу држати у затвору и до 30 (накнад- но је то повећно на 60) дана без оптужбе и присуства

адвоката; уведена је најоштрија цензура; медији не смеју да коментаришу или, не дај Боже, истражују Ђинђићево убиство; морају само да саопштавају оно што долази од владе или МУП-а Србије. Обрачун са политичким непријатељима А главни разлог за ванредно стање није, као што Носевци говоре тј. трагање за извршиоцима злочина над Ђинђићем, већ обрачун са својим поли- тичким противницима који би евенуално могли да им угрозе власт. Као прво, зато, испоставило се, треба осујетити нове изборе. Ово питање је још за Ђинђићевог живота била једна неопходност која је као Дамаклов мач висила над ДОС-ом. Ђинђић је, међутим, само неким својим парламентарним трикови- ма једва успевао да их одлаже. После Ђинђића, реал- но гледајући, нема више разлога за одлагање нових парламентарних избора. Ванредно, пак, стање Носовцима даје предах и могуће, одлагање избора, до у недоглед... Под изговором трагања за извршиоци- ма и наредбодавцима Ђинђићевог атентата ухапшено је, по неким проценама, и до седам хиљада људи. Од тог броја је преко две хиљаде задржано у притвору као могући кривци или осумњичени да су директно или индиректно допринели Ђинђићвој смрти. Кад се погле- да на листу ухапшених, а за тренутак се изузму при- падници тзв. „земунског клана" мафија - и њима блиски грађани, почиње да се назире стратегија Носовске истраге. Прво, она је јасно и јако политички обојена. И, друго, она има два крака. И Коштуница је сумњив!? Први крак је усмерен у правцу др Коштунице. Ухапшени су тако: генерал Ацо Томић, шеф војне службе безбедности, који је - ако сећање још траје - био инструменталан у хапшењу бившег начелника Генералштаба Момчила Перишића, кад је овај предавао нека важна војна документа једном од чиновника америчке амбасаде. Перишић је био један из самог врха Ђинђићевог ДОС-а, што му је припало као председнику једне иначе минорне партијице; други ухапшени је Раде Булатовић , Коштуничин саветник за безбедност док је овај био председник СРЈ. Ова дво- јица су ухапшена због тога што су, како истрага каже,

СВИМ СВОЈИМ ЧИТАОЦИМА, ПРЕТПЛАТ- НИЦИМА И САРАДНИЦИМА ХРИШЋАНСКИХ ВЕРОИСПОВЕСТИ ИСКРА ЧЕСТИТА ПРАЗНИКЕ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА: СРЕТАН УСКРС! ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!


Размишљања... одржавали везе са „земунским кланом". Предосећајупи куда то води, др Коштуница је у интервјуу поводом тога рекао да он не зна за везу у смислу конспирације са кланом, а у циљу атентата на Ђинђића, али ако су они разговарали са неким из мафије, то је у природи њиховог посла, у смислу информисања о намерама мафије. У једном другом интервјуу, још за Ђинђићевог живота, а у вези проношења гласова по којима се он састао са Миодрагом Луковићем - Легијом (један од шефова „земунског клана"), на питање новинара да ли је то тачно, др Коштуница је одговорио: јесте, видео сам се са дотичним господином, одмах после 5. октобра; раз- говор је био у палати Федерације, трајао је 5 минута; довео ми га је Зоран (Ђинђић). (На исто питање но- винара, али не овом приликом, Ђинђић је одговорио - никад се са тим господином нисам видео (а онда једва чујно) - насамо! Касније је на Карић телевизији изјавио да се уочи 5. октобра састао са Легијом, тада коман- дантом Јединица за специјалне операције (ЈСО), и споразумео да ЈОС не интервенише у „октобарској револуцији" и јуришу на Скупштину, а да нова власт не дира ЈОС (што је свакако подразумевало и Легијине „економске" операције). Такође је чињеница да су Легија и ЈОС били кључни у операцији хапшења Милошевића у његовој цитадели на Дедињу.) У истом интервјуу, без именовања, Коштуница је Чедомира Јовановића, новоименованог оптужио потпредседника владе у пост-ђинђићевом кабинету новог премијера Србије Зорана Живковића, да је ту скоро из затвора извукао Душана Спасојевића - Шиптара, другог вођу „земунског клана", а кога је носовска полиција недавно убила. Јовановић је, пак, осетио да се Коштуничин коментар односио на њега па је демантовао Шиптарово ослобођење, али је зато оптужио Коштуницу да је својим деловањем стварао погодну атмосферу која је довела до Ђинђићевог атентата. Слично Јовановићу био је и коментар Ненада Чанака , аутономашки „Ђинђић" Војводине. Милошевић, Мира и Шешељ - такође сумњиви!? Други корак истраге је усмерен индиректно у правцу Слободана Милошевића али преко два дирек- тна подкрака. Један иде путем Мире Марковић, Милошевићеве супруге, а други преко Војислава Шешеља, председника Српске радикалне странке (СРС) води ка Милошевићу. Миру Марковић уплићу у убиство Ивана Стамболића, бившег председника Србије, од кога је Милошевић, иначе свог кума, на 8. седници СК Србије, преотео власт и вођство над комунистима Србије. Веза са Ђинђићевим убиством јесте, како је сад истрага утврдила, „земунски клан" јер су они, „клановци", извршиоци и једног и другог убиства, Стамболићевог и Ђинђићевог. Према томе - истрага врло „логично" закључује - наредбодавац је исти - Милошевић. С друге, пак, стране, истрага шири гласове да је Шешељева „последња" наредба чланству, пре него је отишао добровољно у Хаг, била да се убије Ђинђић. Како је Милошевић у вези с, онда неуспелим, председничким изборима, наредио свом чланству да гласа за Шешеља, веза Милошевићевог саучесништва у атентату на Ђинђића постаје, по истрази, очигледна.

Покривен цео политички спектрум непријатеља Као што се из ове кратке анализе може наслутити, истрага у вези Ђинђићевог убиства покрила је цео спектрум политичких „непријатеља" Носа као могућих наредбодаваца. Сумњиви су, дакле: Коштуница - у неуспелим председничким изборима добио око 2 милиона гласова - и његова Демократска странка Србије (ДСС); уз њега се врло лако може накачити још један дисидент из бившег ДОС-а, Веља Илић; Шешељ, на истим изборима добио око милион гласова и Мира Марковић као представница ЈУЛ-а. У крајњој анализи све се то своди на Милошевића (упра- во на Миру Марковић, јер је побегла у Москву готово истодобно кад и Шешељ добровољно у Хаг) као иде- јног зачетника злочина над Ђинђићем, док су налого- давци, у режији истраге, Шешељ (сигурно) и Коштунуца (можда). У сваком случају, у коначној верзији истраге, вероватно је да ће Шешељевој странци, под изговором да је терористичка, бити забрањен даљи поли- тичи рад. Истрага је, међутим, свела улогу „земунског клана" на пуке - само што се не каже „сироте"- извршиоце. Оно што истрага прећуткује Ако се, међутим, на овакве налазе истраге, дода чињеница, коју истрага прећуткује, да је мафија са земунским кланом на челу одиграла једну од кључних - ако не и одлучујућу - улога 5. октобра у обарању Милошевићевог режима, а што је све било дело покојног Ђинђића, онда одмах, као могући идејни зачетници овог задњег убиства, отпада цео онај под- крак који путем Стамболићевог убиства води ка Мири Марковић и Милошевићу. На основу тога се може можда и закључити да мафијаши нису били само пуки извршиоци већ и могући идејни зачетници Ђинђићевог убиства. Може бити да је Ђинђић дао мафији, за њихову акцију 5. октобра, нека велика обећања које овај не само да није извршио, већ могуће и припремао неки удар на њу, нашта је она вероватно рекла: тако ти, Ђинђићу! И ми, да знаш, коња за трку имамо! Још се тело покојног Ђинђића није ни охладило, а досовска полиција је упрла прст тачно у мафију. Две године је она тачно знала и ко су мафијаши и шта су радили, али прстом није мрднула да их у том послу омете, што указује да су они били заштићени са „вишег места". А поменуто вађење Спасојевића из затвора од стране Чеде Јовановића, само употпуњује ту слику о улози „вишег места" у одбрани мафије. Инсинуације о Коштуници као налогодавцу, мислим да су толико смешне, да о њима није вредно ни расуђивати. Шешељ? Теоретски гледано могући је кандидат за

IZ SADRŽAJA

Međunarodni odnosi i položaj Srbije i Crne Gore ....................... 5 Upozorenje na zloupotrebu vanrednog stanja ............................. 9 Vanredno stanje - obračun sa pol. protivnicima ...................... 11 Vanredno stanje u službi jačanja dosovske vlasti .................... 13 Bez Kosova gore od Kosova .................................................. 15 „Tarin lug” Momčila Selića .................................................. 17 Srpsko-mađarski rat 1848/49. godine ..................................... 19 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (78) ............ 23 Prikaz knjige „Koraci u noći” ............................................... 25

2

Iskra 1. maj 2003


налогодавца. Међутим, образложење које се даје јесте, као што смо видели, врло наивно. Јер Шешељ, који иначе није наиван, сигурно није, на испраћају за Хаг, давао чланству налог да се Ђинђић убије. И врап- ци на грани знају да се такви налози дају искључиво „у четири ока", дакле, без присуства могућих доушника носовске полиције. „Недодирљиви" налогодавци - постоје ли? У криминалистици постоји једно неписано правило које каже: дај ми мотив па ћу ти врло лако показати ко је/су убица/е. Применимо прво то правило на Стамболићево убиство, за које се, као налогодавци оптужује брачни пар Милошевић - Марковић, а мафи- ја као извшиоци. За чудо, две године је носевска истрага трагала за убицама и телом убијеног Стамболића, али без успеха, док одједном пре неки дан, не само да је пронађен убица (један мафијаш) већ се пронашло и тело покојниково. Наредбодавци, знало се унапред, су пар Милошевић и супруга му. Пропуштено је, пак, у процесу откривања наредбо- даваца, да се постави питање какве су мотиве имали пар Милошевић - Марковић да наруче ово убиство. Носевска истрага тврди да је Стамболић убијен јер га је ДОС првобитно наименовао за свог кандидата за председника СРЈ на изборима одржаним септембра 2001 г., па кад је он, од стране Милошевића да би то спречио, био убијен, онда је тек дошло до Коштуничине кандитатуре. Ово је врло јак аргуменат против Милошевића. Бојим се, међутим, да је овакву верзију Стамболићевог убиства, носевска истрага тек сад, после готово три године, накнадно утврдила. А ја сам, баш о овом убиству, писао у Искри у време кад се оно десило, али податак да је Стамболић био првобитни кандидат ДОС-а, никада није био објављен ни у једној мени доступној публикацији или вести. Ако је, дакле, тачно да Стамболић није био првобитни кандидат ДОС-а - а мислим да јесте овај тек сад, накнадно утврђен „податак" за даљњу истрагу нема никаву вредност. Ако, пак, с друге стране погледамо, видећемо да Милошевић и друштво, не само да нису имали ни један ваљан мотив за ово убиство већ би од њега имали, да су налогодавци, само „суву” штету: прво, сумња и без истраге, као што јесте, одмах пада на њега; друго, он је ипак био његов кум; тачно је да га је он срушио са власти, али му је омогућио да постане директор банке, да мирно живи и чак политички ради против њега - ишао је, под патронатом тзв. „београд- ског круга", за време рата, код Алије Изетбеговића у Сарајево и пропагирао против Милошевића и Србије; и треће, могао га је на хиљаде начина убити пре тога, а није.

зовати до мере да ће иностранство бити без резерве за нас, а у земљи, гласачи, револтирани овим гнусним злочином, одлучују изборе за нас и Милошевићев пад. А што се тиче самог убиства, Иван ће нам то опрости- ти великодушан је он - јер је у питању - „виша ствар"! Наредбодавац/и Ђинђићеве ликвидације. Ко је од „недодирљивих" убио Ђинђића? Можда је слично било и размишљање извес- них досовских структура у време пред Ђинђи-ћев атен- тат: да, Зоран је добар; тачно, он нас је створио, али његов политички рејтинг је све гори и он је узурпирао сву власт, ништа се без његовог одобрења не може, а иду избори које ћемо ми, ако се нешто не учини, дефинитвно изгубити па оде нам власт - нисмо се ваљда за то борили! Полако је тако у њихову свест долазила идеја: више нам вреди Зоран мртав него жив! Након тога уследили су 12. марта 2003. г. хитци који су усмртили Зорана Ђинђића. Анкете за испити- вање јавног мнења одмах су забележиле да је Коштуничин рејтинг страховито пао, а да је онај носовски са Ђинђићевом, сад већ Живковићевом, Демократском странком скочио до висине до које се никад ни у сну није могло сањати. Говори се сад чак и о томе да је ово прави тренутак - „гвожђе се кује док је вруће"! - да се скупштински избори што пре распишу, што је, иначе, за Ђинђићево време било незамисливо - табу тема! У међувремену подгорички лист Дан, забрањен је у Србији, а његов београдски дописник Милован Бркић ухапшен. Зашто? Саопштио је он у том листу другојачију верзију Ђинђићевог убиства. За то убиство директно је оптужио досовског а сада носовског ми- нистра полиције и потпредседника владе Србије Душана Михајловића. Обично се каже како „револуција једе своју децу". У овим нашим револуцијама, међутим, случај није тај већ обрнут: „револуција једе своје творце": Ђинђић је тако политички усмртио Коштуницу, док је Ђинђића, како изгледа, физички усмртио његов соп- ствени ДОС односно НОС!

Н. Љотић

Ко је наредбодавац Стамболићевог убиства? Дакле, ако Милошевић није налогодавац за Стамболићево убиство, да ли постоји неко други ко би имао мотив да то учини? Мотив би се, пак, могао још лакше утврдити ако би питање било постављено овако: ко би на српској политичкој сцени тог времена имао највећу политичку корист од овог чина? А тај мотив, мотив највеће политичке користи, директно упире прст у ДОС! Ако ми, драгог нам Ивана, лишимо живота - накнадно ћемо то „окајати" као што смо то сад, приликом његове сахране, учинили - љага неизоставно пада на Милошевића, а на нас нико да посумња. Пропагандно ћемо, пак, цео случај драмати-

Iskra 1. maj 2003

РЕПОРТЕРИ БЕЗ ГРАНИЦА О ВАНРЕДНОМ СТАЊУ И МЕДИЈИМА У СРБИЈИ. ЗАБРИНУТОСТ ЗБОГ ЗАБРАНА. Организација Репортери без граница (РБГ) критиковала је прекјуче српску владу због привремене забране појединих медија за време ванредног стања уведеног у републици после убиства премијера Зорана Ђинђића. Шеф Европског оделења РБГ, Сораја Блатман изразила је забринутост због привремене забране рада неким новинама и појединим малим телевизијским станицама. "Разумемо потребу за ванредним стањем, али оно што се дешава нов- инарима и локалним медијима под тим стањем је веома озбиљна ствар", оценила је Блатман. Представница Репортера без граница оценила је да ванредним стањем у Србији људи не би требало да буду лишени основних права да буду информисани, нити да медији буду спречавани да слободно извештавају. (Танјуг,18.4.2003.)

3


OSTAVKA AMERIČKOG "JASTREBA" RAZOBLIČAVA IRAČKI RAT KAO NAČIN KOMERCIJALNE ZARADE Članak pod gornjim naslovom našli smo na sajtu ArtelGeopolitika <www.artel.co.yu>, pisac Vladimir SIMONOV, politički komentator RIA „Novosti", Moskva, 30. marta 2003. godine.

•k * * Nešto ovako sramotno u Vašingtonu nisu očekivali. U jeku „pravičnog" oslobodilačkog rata za demokratski Irak upecao se u korupciji njegov glavni ideolog. Ostavku zbog „konflikta poslovnih interesa" podneo je niko drugi do Ričard Perl, šef Komisije za odbrambenu politiku u Pentagonu. To je otprilike isto kao i da su usred pokajničke ispovedi pastira odveli iz hrama sa lisicama zbog lopovluka. Još dok je bio zamenik ministra odbrane u administraciji Ronalda Regana, Ričard Perl je dobio nadimak „Princ mraka" zbog svoje zadrtosti oko pitanja kontrole nad nuklearnim naoružanjem. Upravo je on bio i najagilniji advokat istupanja SAD iz Sporazuma o PRO, njegove plave mašte koja se desila, najzad, pri Džordžu Bušu - Mlađem. „Princ mraka" pravi bal unutar uske grupe intelektualaca neokonzervativaca, koji ispovedaju doktrinu „novog američkog veka", tojest nekakvu istorijsku misiju SAD u svojstvu glavnog dirigenta globanog uređenja sveta. Ministar odbrane SAD Donald Ramsfeld, zamenik ministra Pol Vulfovic, zamenik državnog sekretara Džon Bolton, rukovodilac administracije potpredsednika SAD Luis Libi - sve su to najbliži istomišljenjenici, saborci i prijatelji „princa". Smatraju da je u takvom okruženju Perl imao izvanredne mogućnosti da utiče na Džordža Buša. I to uglavnom u jednom pravcu - da podstiče, inspiriše i poziva predsednika na svrgavanje Sadama Huseina pomoću sile. Kada danas čujemo iz Bele kuće priče o izvozu demokrati- je na Bliski i Srednji Istok, mi čujemo eho saveta sada već bivšeg šefa Komisije za odbrambenu politiku Pentagona. Ukratko, ako bismo sastavili spisak najgrlatijih i najuticajnijih barjaktara iračkog rata u rukovodećoj eliti SAD, Ričard Perl bi zauzeo jedno od prvih mesta. I odjednom - konfuzija. Mediji su izvukli „Princa mraka" na svetlost Božiju. Ispostavilo se, da je Perl bio konsultant velike američke komunikacione korporacije „Global Krosing", sa prinadležnostima od 750 hiljada dolara. 600 hiljada dolara od te sume bilo je stavljeno u direktnu zavisnost od toga, hoće li konsultant „proturiti" u Pentagonu sumnjivi dil u regionu, koji gravitira ratnoj zoni u Iraku. Iste takve usluge Ričard Perl je pružao i britanskoj kompaniji „Otonomi Korporejšn". Kompanija trguje složenom kompjuterskom aparaturom za praćenje sa

4

satelita i, prema svedočenju londonskog „Gardijana" dobija ovih dana koloselne profite od iračkog rata. To je i razumlji- vo: ispostavilo se da je Ričard Perl jedan od direktora „Otonomi Korporejšna", sa paketom od 75 hiljada akcija. Štaviše, u toku čitave prve nedelje intervencije u Iraku on je učestvovao na zatvorenim konferencijama čuvenog „Goldmen Saksa", gde je klijente konsultovao o „investi- cionim mogućnostima koje se otvaraju u vezi sa ratom". U pismu Ručarda Perla o ostavci ta gomila korup- cije uvijena je u „konflikt poslovnih interesa". Međutim, uti- cajni senator-demokrata Karl Levin, član senatskog Komiteta za naoružanje, u tome je video ni manje, ni više nego zloupotrebu funkcije. U svom pismu Donaldu Ramsfeldu senator piše, da se „stvara utisak da on koristi službeni položaj za izvlačenje sopstvene koristi, a to podri- va veru društva u to da Ministarstvo odbrane donosi odluke s predumišljajem". Ramsfeld je bio prinuđen da prihvati ostavku svog Ijubimca. Ali ga je ostavio u Komisiji za odbrambenu politiku u Pentagonu kao običnog člana. „Princ mraka" zadržao je svoj položaj pri dvoru. Blaga kazna sasvim je objašnjiva. Težnje Ričarda Perla da profitabilni lični biznis razvije na iračkoj krvi u suštini nije nista amoralniji čin od onih ugovora koje već žurno zaključuju u Iraku okupacione vlasti. Nije slučajno što je prvi ugovor o obnovi i razradi naftnih nalazišta dobila kompanija „Haliberton", koja je odvano i tesno vezana sa poslovnim interesima potpredsednika SAD Ričarda Čejnija. Iz dana u dan iračka intervencija se sve više razobličava kao način komercijalne zarade. Podnoseći ostavku, Perl je našao zanimljiv način da zamoli za oproštaj greha. On je objavio da raskida sa svojim sponzorom - komunikacionom korporacijom „Global Krosing" i žrtvuje sve dobijene prihode od te korporacije „porodicama vojnika, muškaraca i žena, ubijenih u Iraku". Ideolog rata izgleda i ne dopušta pomisao, da te porodice mogu i odbiti da prime pare koje su zarađene na pogibiji nji- hovih najbližih. Na tim istim zatvorenim konferencijama investi- cione kuće „Goldmen Saks" Ričard Perl je upućivao svoje klijente i u pitanje „posledica iračkog rata za konfrontaciju sa Severnom Korejom". Tojest, vizionar „Princ mraka" već zagleda u budućnost, preko ruina i pepela Iraka. Netaknuta zasad američkim raketama Severna Koreja takođe će jednog dana postati kolač za deobu okupaconog biznisa, uveren je on. Izvoz američke demokratije na Bliski i Srednji Istok je nezasit.

Vladimir SIMONOV

Iskra 1. mj 2003


МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ И ПОЛОЖАЈ ДРЖАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ Излагање на горњу тему, аутор Владислав Јовановић, у оквиру БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ и Округлог стола на тему „ Стратегија развоја у отежаним условима ”, одржано је 15. априла, а објављено на АРТЕЛ ГЕОПОЛИТИКА сајту <www.artel.co.yu> 17. априла 2003. *

* *

I МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ Такозвани нови светски поредак, најављен после окончања хладног рата и колапса источноевропског модела социјализма, доминантна је карактеристика садашњих међународних односа. На економском плану он се испољава као глобализација, на политичком плану као хегемонија САД и других развијених земаља запада, а на духовном плану као екуменизам главних религија. Циљ је да се преко тих праваца успостави, а затим и осигура трајна контрола над светским привредним, политичким и друштвеним процесима и да се духовни живот у разним регионима што више стандардизује и уклопи у глобалну пројекци- ју новог светског поретка. Тај процес је далеко од довршеног. Суочава се са неразумевањем и отпорима према ограничавању суверенитета држава и са избијањем противуречности интереса између САД и неких развијених земаља. Ипак, највећа слабост новог светског поретка налази се у његовој снази, тј. у једнополарности, којој се супротстављају тежње ка мултиполарности као природном облику равнотеже. Пошто мултиполарност претпоставља дијалог и уважавање интереса других држава, САД се, као једина преостала суперсила, таквим тежњама нагон- ски опире и све наглашеније настоји да делује самостално. Амерички класични изолационизам се са унутрашњег плана пренео на међународни терен. Званична Америка се не устручава да тврди да нека начела међународног права и обавезе из међународ- них политичких и правних докумената важе за друге земље, али не и за њу. Терористички акт од 11. септембра 2001. довео је такво понашање САД до нових крајности. Користећи се антитерористичком климом у САД и у свету, председник Буш је обзнанио више нових и опас- них доктрина: 1. доктрину превентивног рата против држава које САД прогласе да припадају групи „осовине зла”, 2. доктрину рата против међународног терор- изма без временске и просторне омеђаности, и 3. доктрину неприхватања неутралности других држава у борби против међународног терориз- ма, познату као слоган: „ко није с нама, тај је против нас”. Међународну ситуацију и односе додатно компликује и предвиђање да ће се свет у догледној будућности суочити са дефицитом нафте и гаса, као и

Iskra 1. maj 2003

воде. Политичко заоштравање и војни сукоби у свету постаће због тога већи и чешћи. Од њихових последи- ца неће бити имуни ни односи између најразвијенијих земаља запада. Оружане агресије САД и њихових најближих савезника у НАТО против СРЈ, Авганистана и Ирака само су најавни знаци онога што би још могло да наступи ако се у решавање дефицитарности тих сировина не приђе планетарно и у оквиру политике ОУН. Противправна оружана агресија САД и НАТО против СРЈ афирмисала је и промовисала право јачег на штету снаге права и маргинализовала ОУН, посеб- но њен извршни орган Савет безбедности. У питањима мира и безбедности у свету, светска организачија је гурнута на споредни колосек и свела се на сервис за организовање хуманитарних услуга и реконструкције држава - жртава једностраних и нелегалних војних акција САД односно НАТО. Ако се садашњи тренд хитно не прекине и измени, ОУН ће полако али сигурно и незаустављиво завршити као Друштво народа. Све важније кризе, унутрашњи сукоби и ратови одвијају се на линијама раздвајања исламског света од православних земаља и Кине, као и у близи- ни најбогатијих изворишта нафте и гаса. С једне стране се исламски фундаментализам и експанзионизам усмеравају према тим земљама, а с друге стране се сукоби користе за хуманитарне и друге војне интер- венције с циљем запоседања стратегијских тачака на Балкану, Средњем истоку и средњој Азији. Англоамеричка нелегална оружана агресија на Ирак актуелизовала је ранија упозорења о могућности сукоба религија и цивилизација. Припремање те агре- сије и њено цинично оправдавање донело је на свет и први сукоб глобалних интереса између САД и других водећих развијених земаља, као и прве фундамен- талне напрслине у НАТО и Европској унији. САД су, изгледа, решене да у питању осигу- рање нафте и гаса у будућности наступају саме и да добит од успостављања Рах Americana у Ираку, а можда и шире, не деле са другим земљама. Једностраност САД досад испољавана према другим државама, сада се испољава и према неким њеним најважнијим савезницима. Нагло се отвара питање будућности НАТО-а и кохерентности Европске уније. Већ се шпекулише да би САД-у више одговарао мањи, али дисциплинованији НАТО са тежиштем на Источној, а не на „старој Европи”. Лојалност коју су будући чланови Европске уније из Источне Европе изразили у ирачкој кризи према САД а не према „старој Европи” предсказује да ће САД ускоро имати у Европској унији не само Велику Британију као свог „клијента”, већ читав блок нових чланица. Остаје да се види да ли ће Европска унија успети политички да разоружа и неу- тралише ту проамеричку фракцију у свом чланству, или ће се, у случају да у томе не успе, „стара Европа” почети отварати према Русији и своју западну поли- тику заменити источном политиком. Малигна природа једнополарности, израженау учестаном прибегавању незаконитим војним акцијама и убрзаном наоружавању, покренуло је неке земље да

5


Међународни ...

Црне Горе, која је на такав статус добровољно приста- ла. III СВЕТ И СРБИЈА И ЦРНА ГОРА

приступе изградњи сопственог нуклеарног потенцијала у уверењу да би једино атомска бомба могла да одврати САД од агресивних намера. Уместо посте- пеног смањивања нуклеарног наоружања, свет је добио нове поседнике нуклеарног оружја. Пакистан и Северна Кореја су вероватно само врх леденог брега. Непознат је број других земаља које озбиљно размишљају како да се најбоље заштите од потенци- јалне опасности угрожавања свог суверенитета и независности.

Србија и Црна Гора је у прошлом веку била савезник са Западом у два светска рата, али је и је- дина балканска и европска земља која је три пута била жртва агресије са данашњег Запада.

II СВЕТ И БАЛКАН Са избијањем југословенске кризе, а нарочито са њеним окончањем, Балкан је као целина ушао у интересну сферу Запада. Русија се, под притиском догађаја, практично повукла из региона на дуже време, а Кина није озбиљно ни покушавала да у њему оствари неки трајнији утицај. Интереси Запада за Балкан су стратегијске, политичке и економске природе. Зато Запад жури да неутралише све потенцијалне напетости у региону и да све балканске земље уведе по убрзаном поступку у НАТО и Европску унију. Стављање целог Балкана под чврсту војну и политичку контролу Запада услов је за приступање изградњи нафтовода и гасовода од Каспијског басена до јадранских лука, као и алтернативног стратегијског пута од Варне до Драча и Бриндизија. Због предоминације САД у свим водећим областима, Запад наступа на Балкану јединствено. Напрслине које су се у НАТО-у и Европској унији појавиле уочи и током агресије САД и Велике Британије на Ирак, ову монолитност не доводе у питање. Балкан ће бити последњи регион у Европи на коме ће се последице ових напрслина осетити. Зато на тим последицама не треба градити оперативну поли- тику, већ их само узимати у обзир код постављања дугорочних националних и државних циљева. Разни модели сарадње и асоцијација који се нуде балканским земљама - кандидатима за улазак у Европску унију не представљају ехо сна о Балканској федерацији, већ оквире за чвршће и ефикасније кон- тролисање њихових националних циљева и билате- ралних спорова. Србија у те моделе улази са стартним инфериорним положајем, не само због лишености фактичке власти над Косовом и Метохијом, већ и због растућих притисака за федерализацијом преостале територије и политике условљавања и понижавања коју Запад према њој непрекидно води, без обзира на промену режима извршене 2000. године. Политичка и војна географија Балкана не оставља Србији и Црној Гори алтернативни избор и скоро ултимативно утиче на њену даљу политику. Балкан ће ускоро бити премрежен чланицама Европске уније и НАТО и државама које су већ постале чланице Партнерства за мир. Једини протекторати у Европи, и то у немалом броју, налазе се на Балкану. Неће се много погрешити ако се, поред Босне и Херцеговине, Косова и Метохије, Македоније и Албаније, у њих уврсти и државна заједница Србије и

6

Србија и Црна Гора је једина балканска и европска земља која је у последњих сто година три пута стварала нову државу и исто толико пута мењала њено име. Србија је једина држава у региону и у Европи чију територијалну целовитост је Запад бомбама и окупацијом оспорио и од које се, као услов за пријем у чланство евроатлантских организачија, прећутно тражи да прихвати губитак значајног дела своје националне територије. Ороченост трајања државне заједнице Србије и Црне Горе, поред тога што подвлачи њену неравноправност у односу на остале државе у региону, умању- је вредност и кредибилност свих њених дугорочних обавеза и иницијатива. Нетрајна државна творевина не може да води трајну политику. Поред Косова и Метохије, водеће силе запада нису се у односу на Србију одрекле политике штапа и шаргарепе и наставиће да је подсећају на њену ра- њивост на југу Србије и у Рашкој, а по потреби могу лако оживети и питање Бугара и Влаха у Источној Србији, односно Мађара у Бачкој. Све то ограничава маневарски простор Србије и Црне Горе према водећим силама. Задржавањем политике штапа и шаргарепе и отворене листе захтева и после поли- тичких промена извршених 5. октобра 2000. године, САД, НАТО и Европска унија су фактички признале да им Милошевић и његов режим нису били једини проб- лем, као што су упорно тврдили, већ да им је проблем српски народ кога, уз помоћ опробаних казнених сред- става, желе да натерају на апсолутну покорност и послушност. Од тих клешта и уцена Србија се може ослободити или тзв. потпуном кооперативношћу, тј. испуњавањем свих захтева и очекивања Запада, или уравнотежењем своје политике са корективним ослонцем на Русију, Кину и још неке благонаклоне земље. IV СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ ПОСЛЕ 5. ОКТОБРА 2000. ГОДИНЕ И ПЕРСПЕКТИВЕ Спољна политика Србије од 5. октобра 2000. године била је следбеничка и епигонска. Састојала се од педантног и послушног испуњавања свих захтева и услова које су формулисале и испостављале водеће земље Запада. Званична власт се практично одрекла преговарања као метода за остварење прокламованих циљева. У претераној услужности, двапут се одрекла државног континуитета (у односу на СФРЈ и у односу на СРЈ). Пристала је чак да укине сопствену државу и да јој промени име. Од најстарије државе на Балкану у новијој историји, која је до независности дошла соп- ственим напором постала је преко ноћи најмлађа држава, која је устав и име добила од страног покровитеља. У замену за то, ушла је у недржавну везу са Црном Гором сумњиве ефикасности и још

Iskra 1. maj 2003


1

неизвесније будућности. Ако се томе дода да је тзв. отворена листа захтева и условљавања двоструко дужа него што је била пре 5. октобра 2000. године (дисконтинуитет са СФРЈ и СРЈ, сарадња са УНМИК- ом у гласању Срба на општинским и покрајинским изборима на Косову и Метохији, сарадња са Хашким трибуналом, реформа војске и полиције и увођење цивилне контроле, реформе на југу Србије, повлачење тужбе против НАТО-а пред Сталним међународним судом правде у Хагу, прекид војне и полицијске сарад- ње са Републиком Српском и др.), може се слободно закључити да је од стварне независности и сувере- нитета Србије остало врло мало. Олакшавајућа околност је да у насталој војној и политичкој конфигурацији на Балкану и у Европи нема много простора за спровођење неке стварно независне политике. Ако се томе дода да су носиоци садашње званичне власти преузели неке обавезе према западу још током изборне кампање пре 5. окто- бра 2000. године, којих и да хоће не могу да се осло- боде без озбиљнијих последица, укупан међународни положај Србије и Црне Горе изгледа више него детер- минисан. Укључивање Балкана у искључиву утицајну сферу развијеног Запада неспорна је политичка чињеница. Податак да САД, НАТО и Европска унија нису у последњих дванаест година ни у једном другом региону света ангажовале толико политичког, војног и финансијског потенцијала као на Балкану, то недвос- мислено потврђује. Поред ових општих неповољних околности, на наш инфериорни међународни положај директно утичу и неке специфичне чињенице. Снисходљиво држање и понашање званичне власти према САД, НАТО и Европској унији последица је дуга који она има због подршке коју је добила за победу на изборима 2000. године. Губитак фактичке суверености над Косовом и Метохијом представља стално средство притиска и уцењивања наше земље, што ограничава њене иници- јативе и друге опције. Хипотека коју има због нерешеног статуса Косова и Метохије спутава нашу земљу да се, као супотписник активно супротстави све отворенијем процесу ревизије Дејтонског споразума на штету Републике Српске. Хашки трибунал све јасније постаје зборно место за највише политичке и војне руководиоце све три српске државе с почетка југословенске кризе, чиме се скида последњи вео са Трибунала као поли- тичке институције у односу на српски народ. Неравноправност наше земље у односу на остале бивше југословенске републике и друге балканске државе огледа се и у томе што се само Србији не гарантује територијална целокупност у оквиру авној- ских граница на бази којих је извршено признање бивших југословенских република као нових држава. Уставна повеља нове државне заједнице Србије и Црне Горе издиктирана је од стране Европске уније, чиме се нова заједница отворено ставила под страно покровитељство. Као резултат свега тога, наша земља је остала без минималног достојанства и самопоштовања, а истицање суверенитета је постало синоним за ретроградност и супротстављање Европи. С обзиром на опште политичке услове у који- ма се наша земља налази и спечифичне околности и хипотеке који је оптерећују и ограничавају, поставља се питање да ли је њен садашњи инфериорни и неза- видни положај судбина од које се не може побећи или

Iskra 1. maj 2003

се на њу може утицати и избећи њене најгоре последице. Циљ овог излагања је да укаже да алтернати- ва постоји и да ју је могуће остварити у условима разумне кооперативности наше земље и њене неоспорне европске оријентације. Та алтернатива претпоставља нашу земљу као активног и равноправног субјекта у процесу њеног интегрисања у европске структуре, а не као искомплексираног или фрустрираног учесника који само слуша и извршава. Неопходно је да она од обичног поштанског сандучета и испоручиоца постане страна која преговара и има властите специфичне интересе и захтеве. Да би наша земља постала респектабилна страна чије се мишљење слуша и витални интереси уважавају, нужно је да ревидира садашњу званичну политику и праксу у следећим правцима: - Да у име демократских опредељења и европске оријентације одлучно захтева да се једнако третира као остале земље у Источној Европи и региону. То значи да према њој више неће бити вођена политика штапа и шаргарепе, да ће бити напуштени последњи остаци ранијих санкција и да ће из употребе бити повучена тзв. отворена листа захтева и условљавања. - Да категорички нагласи да је њен улазак у Савет Европе, Европску унију, Светску трговинску организацију или Партнерство за мир могућ једино у авнојевским границама Србије и Црне Горе, што им гарантују одлуке Бадинтерове Арбитражне комисије, на бази којих је СРЈ била поново примљена у ОУН и ОЕБС. - Да у билатералним политичким контактима са САД, земљама ЕУ и НАТО, као и у контактима које имамо у седиштима ЕУ и НАТО, инсистирамо на њиховом јавном потврђивању да државну заједницу Србије и Црне Горе виде и прихватају у њеним инте- гралним авнојевским границама и да то имају у виду када с нама воде или ће водити разговоре у вези са планираним уласком Србије и Црне Горе у те органи- зације. - Да нови Устав Србије, поред одредбе о територијалном интегритету или суверенитету, обавеже сваку званичну власт у Србији да се ни под каквим условима не сме одрицати од суверенитета Србије над Косовом и Метохијом и да се, у посебној Декларацији, као саставном делу Устава, обавести међународна заједница да се Србија никада неће одрећи тапије на Косово и Метохију, без обзира на евентуалне супротне одлуке које међународна заједница буде у вези са Косовом и Метохијом усвојила. - Да о уласку у ЕУ и Партнерство за мир прво сачека њихов позив, па да на основу њега уђе у равноправне разговоре односно преговоре, а не да Европску унију и НАТО „вуче за рукав” и унапред прихвата подређени преговарачки положај. - Да активира у свим правцима занемарене билатералне односе са земљама ван евроатлантског круга, посебно са Русијом и Кином, и тиме уравнотежи свој међународни положај, који је сада превише нагнут према Европској унији, САД и НАТО, што нам не

7


Међународни ... олакшава, већ отежава улазак у евроатлантске интеграције под, за нас, оптималним условима. - Да се уравнотежење нашег међународног положаја одрази и на процес приватизације, како кључне полуге наше привреде не би дошле у руке само западних земаља, због чега треба охрабрити компани- је Русије, Кине и других земаља да агресивније учествују на аукцијама за куповину наших предузећа. - Да динамизира и води робустнију политику у поступцима који се пред Сталним међународним судом у Хагу воде по тужбама Босне и Херцеговине и Хрватске против наше земље и по нашој тужби против десет земаља НАТО, а не да се држи пасивно и ишче- кује милост од оних који милости за нас немају. Овако ревидирана политика и пракса Србије и Црне Горе не само да није у сукобу са нашим припадништвом европском дому, него то припадништво још више наглашава. Да би био заиста европски, европски дом треба да буде отворен за све европске земље без изузетка, а да би осигуравао једнаку безбедност свима, НАТО треба да буде европски, а не да Европа буде НАТО-вска. Само полазећи од овакве шире политичке платформе, државна заједница Србије и Црне Горе може успешно заштитити свој суверенитет и издеј- ствовати да други поштују њено достојанство и уважавају њене виталне интересе. Тако ревидирана званична политика била би у хармонији са основним принципима Повеље ОУН и ОЕБС-а и у складу са циљевима интеграционих процеса у Европи и региону. Њоме се за нашу заједничку државу не тражи ништа више од онога што друге бивше југословенске републике и источноевропске земље већ имају, наиме, гарантован територијални интегритет и спољне границе, равноправни третман и неокрњено национал- но и државно достојанство. Кључно питање је како да се у условима једнополарног света и као жртва недавне агресије од стране једине преостале суперсиле и њених савезника поставимо да најбоље заштитимо нашу безбедност и осигурамо наше виталне интересе. Нажалост, као што је Бог далеко од Мексика, а Америка је тако близу, тако ни мултилатерални свет није на видику, а једина суперсила нам је пред вратима и у самој кући. Одговор на ово питање је само један и недвосмислен: наша земља треба да се, као што то чини остали разумни свет, прилагоди једнополарном свету и усклади интересе и погледе са САД и њиховим пратећим структурама. Али ако није тешко дати овај одговор, не може се рећи да садашња званична власт располаже потребном аутономијом воље и независношћу у односу на САД и њене структуре, да би интересе земље могла да брани на ваљан начин и не угрози неке наше виталне интересе. Упозоравајућа истина је да садашња званична власт, због раније споменутих разлога, није кредибилан представник наше земље у односима са САД, због чега се у њу не може имати поверење да може да заштити све виталне интересе земље. Стога, основно питање није да ли наша земља

МЕЂУСОБНЕ ОПТУЖБЕ ЈОВАНОВИЋА И ЧОВИЋА. Након више међусобних оптуживања размењених последњих дана на страначким конфе- ренцијама за штампу, потпредседници Владе Србије Небојша Човић и Чедомир Јовановић наставили су да лични сукоб решавају путем медија. Подсећамо, Чедомир Јовановић је у четвртак у интервјуу Телевизији Студио Б осудио Човићеве изјаве о наводним везама неких чланова Владе и организо- ваног криминала. Он је рекао да је на састанку Владе тражио образложење "који су то чланови Владе са убицама Зорана Ђинђића пливали у базену и испијали виски1'. "Одговор је био да је то погрешна интер- претација, да не треба да разговарамо у том кругу људи итд, али ми смо различити светови и то се не може променити. Да ли то значи да између нас нема сарадње - не значи, али ја не могу да будем део исте равни са г. Човићем. Просто, ја сам био са студентима на митингу, он са Милошевићем на контрамитингу, ја сам био са Ђинђићем и Лабусом, он са Коштуницом и Вељом Илићем", рекао је Јовановић. Небојша Човић је новинарима у савезном парламенту рекао да "та пре- пуцавања немају велику тежину" и да их "не треба схватати озбиљно". Он је одбацио могућност да сукоб са Чедомиром Јовановићем, који је такође пот- председник Владе, утиче на рад извршне власти. "што се мене тиче - на једно уво ушло, на друго изашло", каже Човић. "Очигледно је да је мој млади колега у одређеном емотивном проблему и ја то разумем, на- равно, ништа се не љутим. Ја сам свестан да сам био на контрамитингу, то сам и рекао, нисам то ни крио, али исто тако, док се Чеда шетао београдским улица- ма, покојни Зоран Ђинђић и ја смо се налазили тајно по новобеоградским становима и договарали како да разрешимо проблем изборне крађе. То смо успели, али ја мислим, с обзиром на то да сам нешто искуснији у политици, да није потребно то препуцавање, да је то неозбиљно, неодговорно и да то Србији у овом тренутку не треба", рекао је Човић. (Б92, 18.4.2003.) _____________________________________________

треба да изграђује нове односе поверења и партнер- ства са САД и трансатлантским организацијама, већ са каквом владом то треба да чини: са садашњом вазал- ном или са аутентичном националном владом. Ово питање није само академско, већ и врло практично. Кроз годину - две, када се исфорсира питање независности Косова, наша земља ће бити на великој проби да ли да подлегне мамцима или при- тисцима САД и ЕУ и дигне руке од те историјске јужне покрајине, или да ускрати своју сагласност и одлучно инсистира на својој тапији на Косово и Метохију. Оправдана је бојазан да ће садашња власт под разним изговорима попустити, као што ће без сумње попустити и према домаћим и страним притисцима за подржављењем Војводине и федерализацијом читаве Србије под маском регионализације. Имајући то у виду, политичка акција треба да буде усмерена према садашњој званичној власти, а не према САД и Западу, који треба полако да схвате и прихвате да поуздани ослонац за своју политику на Балкану могу имати само у одговорној националној, а не у удворичкој и вазалној власти.

Владислав Јовановић

8

Iskra 1. mj 2003


УПОЗОРЕЊЕ НА ЗЛОУПОТРЕБУ ВАНРЕДНОГ СТАЊА У Србији се данас у оквиру ванредног стања а под плаштом борбе противу организованог криминала спроводи прави линч свих који су на путу ДОС-у и антисрпском лобију. Те антисрпске снаге користе ванредно стање за праву медијску тортуру где се само њихов глас може чути, нападајући све остале који другачије мисле. Одвија се прави лов на све патри- отске снаге, па је досад приведено више од 3.600 људи на информативне разговоре а притворено или ухапшено више од 1.300 грађана. Све се то одвија без права на одбрану основних људских права, без при- суства адвоката и без права да се у медијима изнесе друга страна медаље и права истина, до:

Оваквом злоупотребом ванредног стања дошло је

1. Напада на све опозиционе странке и њиховом повезивању са криминалним клановима а које због блокаде медија нису у стању да у било којој форми одговоре на те неаргументоване нападе. 2. Данас је чак изнета и исконструисана глу- пост о повезаности председника Коштунице са протестом црвених беретки, где се наводни телефон- ски разговори Спасојевић повезују са Коштуницом и алудира чак и на повезаност „земунске криминалне групе” са тадашњим председником Југославије. 3. МУП Србије се не бави изношењем појединости потребних истрази у расветљавању убиства премијера, него се бави хајком, дискриминацијама и оптужбама појединих политичких кругова, странке и личности износећи појединости из њиховог политичког деловања и приватног живота. Подвлачећи да се ради о политичком убиству премијера али без икавих аргумената које политичке снаге иза тога стоје. Ове тврдње су у великом раскораку са већ издатим саопштењима и квалификацијама да је зе- мунски клан планирао финасирао и извршио тај злочин. 4. Земунској криминалној групи је већ пресуђено да је она извршила, финансирала и органи- зовала атентат на премијера Ђинђића иако је то искључива надлежност суда, када се тако нешто и докаже. Наводи се да ће ових дана неким оптуженима почети судски процеси вероватно пред „преким судовима" јер адвокати и браниоци сходно ванредном стању нису од почетка укључени у те процесе. 5. Овој поменутој групи се приписују и сва досадашња политичка и криминална убиства, отмице уцене а да ниједан судски процес по том питању није ни почео. Ако су они криви за сва та убиства зашто је онда у затвору Раде Марковић и докле ће он тамо остати с обзиром да се извршиоци налогодавци и финансијери знају. 6. Медији не наводе чија то саопштења читају, ко их издаје и којим поводом, што уноси општу забуну и ствара утисак оркестрираног медијског линча. 7. Обустављени су ТВ преноси из скупштине Србије како би се опозиционе странке и ДСС-у онемогућиле да и са скупштинске говорнице грађа-

Iskra 1. maj 2003

нима пруже одговор на неаргументовану хајку која се против њих води. 8. На свим телевизијама и у осталим медијима појављују се само чланови ДОС-а и њима блиских странака износећи своје исконструисане верзије стања у Србији. А ТВ Политика нам је понудила и проварену Соњу Бисерко да прокоментарише сва ова збивања и подучи нас како је врло позитивно и морално „сарађивати” са Хагом, те како се та „сарадња” у нашем интересу мора наставити. 9. У општој хајци нападнут је и говор митрополита црногорко-приморког Анфилохија Радовића који је на опелу премијера Ђинђића одржан. Многи медији су из тог говора одмах избацили „непожељне" делове а СПЦ није дозвољено да на такво понашање реагује. 10. Председник скупштине Србије и в. д. председник републике Наташа Мићић данас је суспендовала Устав и законе из области правосуђа. Устав је прекршен, а надлежности Народне скупштине узурпирана тиме што је Наташа Мићић суспендовала републичког јавног тужиоца и на његово место поставила досадашњег начелника полиције у Новом Саду. Личност која уопште не припада правосуђу. Јавни тужилац може постати само личност која испуњава законске услове и кога на ту функцију изабере Народна скупштина. Закон је прекршен тиме што је на место в. д. председника Врховног суда постављена досадашња председница Окружног суда у Новом Саду, уместо неки од судија Врховног суда. Наташа Мићић је себи поверила и улогу опште седнице Врховног суда Србије, која по закону једина може да постави в. д. председника Врховног суда. Поред свега треба напоменути да једино Народна скупштина има право да судију нижег суда изабере у виши суд. Данашња узурпација надлежности судске и законодавне власти се не може другачије окаракте- рисати него као суспендовање уставног поретка Србије јер Устав Србије такве поступке не допушта, чак ни у ратном стању у коме су дозвољена одступања од неких закона, далеко већа него у ванредном стању. Нејасно је зашто се прибегло оваквим антиуставним решењима кад Скупштина још увек функционише. Забрињавајуће је за ДОС ако у комплетном тужилаштву и врховном суду Србије нису могли пронаћи двоје „подобних" и некорумпираних личности већ се морало прибећи овако драстичном кршењу Устава и Закона. Уосталом и суспендовани јавни тужиоц и председница врховног суда Србије постављени су после 5. октобра из редова „подобних" ДОС-оваца. Да ли су се тако брзо „покварили" или нису били спремни да у оваквом линчу учествују? 11. Покренута је хајка за хватање Љиљане Бухе супруге Бухе вође оног другог „нашег”, сурчинског калана. Да ли са намером да се ућуткају сведоци о криминалним везама главних гласноговорника ванредног стања са сурчинском мафијом или сурчински клан није део тог криминалног миљеа? Подржавам борбу против криминала, корупци-

9


Упозорење...

било. Видећемо кад се огласе они који траже концентрациону Владу или сличне морбидарије и глупости.

је и свих девијантних појава које су у ових десет годи- на раздирале наше друштво али ово све више личи на општу хајку и линч, који нису били својствени ни најцр- њим тоталитарним режимима Јужне Америке. Ова се злоупотреба ванредног стања, политика линча и прозивки мора зауставити ако не мислимо да цела ствар добије потпуно другачије конотације. Упозоравам да се и ДС мора задржати у оквирима понашања предвиђених за све странке, да се МУП мора ограничити само на саопштења која доприносе и помажу истрази, те да много селективни- је хапси приводи и саслушава. Упозоравам да поједини челници владе нема- ју право изношења никаквих исконструисаних прет- поставки, квалификација и оптужби, јер влада не спроводи истрагу и не пресуђује, нити је овлашћена за обрачуне са појединим опозиционим странкама и личностима. Упозоравам да се на ванредно стање не може увести „ново ванредно стање” па се у овом рашчишћавању не сме изгубити легимитет јер ће се онда тешко доћи до механизама којим се може блоки- рати општи хаос. Београд 23. марта 2003.

Звонимир Трајковић <www.trajkovic.co.yu>

ДОС-ов осврт на ТрајковиЋево упозорење Оправданост ванредног стања

Ако подржавате борбу против криминала, корупције и свих девијантних појава које су настале у овом друштву за време владавине Слободана Милошевића и његових чауша, онда је ванредно стање уведено да би се обрачунало са њима. То се види из најновијих саопштења из републичке Владе. За непуне две недеље откривено је и полуразјашњено све оно што се дешавало у Србији у задњих 12 година вла- давине Слободана Милошевића. Да Вас подсетим да је Србија била једна од најбезбеднијих земаља у Европи и свету пре доласка Диктатора Милошевића. Он је бранио и српски народ и ван граница Србије и одлазили су тенкови или су већ били тамо а враћале су се колоне избеглица на трак- торима. Па је дотични господин био саветник Милошевића до првих трактора али и ако га је напус- тио није напустио његов лажни патриотизам за који није разумео да је био лажни. Онај прави патриотизам осетила је Србија и Београд нарочито 15. овог месеца када је више стоти- на хиљада људи испратило српског премијера кога је полако почео да схвата цео свет али и сопствени народ. Ми Срби тек кад убијемо неког свог схватимо која је био величина и можда несхваћен од свог нароДа. По томе ко је повукао ороз схватамо да је то био државни удар господо а ви сад удрите у плач али политичких налогодаваца бар индиректних је сигурно

10

25. 3. 3.

Поздрав - секретаријат ДОС-а <info@dos.org.yu>

Трајковићев одговор ДОС-у Господо ДОС-овци, да и ја вас мало подсетим. Кад подсећате да сам био саветник Милоше- вића требали сте да наведете и да су две телевизије затворене после мојих наступа и критика политике С. Милошевића. Наведите да сам за време владавине тог "диктатора" има близу 100 ТВ наступа по целој Србији, помажући управо вама да се он уклони са власти. Али нисам вам помагао да би радили ово што радите, нити сам вам помагао да Србију и српски народ из дана у дан понижавате. Изграђујете своју политику на погрешно изведеним закључцима. Милошевић није крив што је рато- вао већ што се "играо рата" и ратове изгубио. Зато што је "диловао" и слушао управо оне пред којима и ви данас пузите. Подвлачим, да сви који са њима "дило- вали" после завршеног посла иду на сметлиште, Хаг или неко друго. Запад је тражио мир, а Милошевић није схватио да се мир постиже и војном победом. Нација која политичким и војним средствима неможе да одбрани своје територије од неупоредиво слабијих противника ( Хрвати, Муслимани, Шиптари) осуђена је да нестане. С тога не правите погрешне закључке и не понављајте исте грешке. Немојте да изигравте нојеве. Премијер Ђинђић није убијен због борбе противу криминала, већ због антисрпског деловања и првенствено због испоручивања Срба Хагу. Појам патриотизма је врло релативан и оно што ви сматрате патриотским не мора да буде мерило и за све остале. Умеће сваке власти је да се прилагоди свом народу, његовом виђењу и поимању ствари, ако желите да вас тај народ гласа, прихвата и слуша. У политици све можете променити осим самог народа. Докле год нам под нос гурате Наташу Кандић, докле год се наш министар Свилановић љуби са Соланом, или Човић решава проблеме Шиптара на југу Србије а ништа не чини за Србе на Космету или њихов повратак, нећете моћи да владате овим народом. Докле год Влаховић крчми и распродаје СТРАНЦИМА оно што су генерације ових српских руку стварале, народ ће бити противу вас. Могу такви ваши потези бити врло разумни, али имају само једну ману, народ их не прихвата. Немате разлога да самном дискутујете пропагандистички, јер се ја озбиљном политичком анализом бавим 22 године. Ми смо народ са јаким култом мртвих, народ који има изреку "о мртвима све најлепше". Немојте и из тог масовног погреба да извучете сасвим погрешне закључке. Свирепо је убијен председник владе, један млад човек који је оставио двоје мале деце. Осим тога, Београд није Србија, а да вас подсе- тим да је Милошевић изгубио оног момента кад му је Србија окренула леђа. Имали сте пример и у својим редовима. Човек без и једног позитивног потеза, где је поштење (оно што се подразумева) претворено у врлину, са лажним

Iskra 1. мај 2003


Председник ДСС, Војислав Коштуница:

ВАНРЕДНО СТАЊЕ - ОБРАЧУН СА ПОЛИТИЧКИМ ПРОТИВНИЦИМА Овај разговор са др Војиславом Коштуницом објављен је у дневнику ВЛИЦ, 9. април 2003. године. Сва подвлачења (курзив) у одговорима др Коштунице су Искрина. *

* *

Извори из Владе Србије тврде да је Борислав Микелић повезивао вође земунског клана Легију и Шиптара са вашим саветником за безбедност Радетом Булатовићем и бившим шефом војне безбедности Ацом Томићем, који је у јавности словио за вашег човека у Војсци? Знате ли нешто о тим контактима? - Неистине се у јавности на различите начине фабрикују, не само у време ванредног стања, него и пре тога. Генерал Ацо Томић није био мој човек, већ донедавни начелник Управе војне безбедности. С њим сам сарађивао као и са осталим члановима колегијума Генералштаба. Објављено саопштење произведено у Бироу за комуникације Владе Србије упућује на покушај обрачуна са политичким противницима и то дискредитацијом, која је овог пута озбиљнија и шира јер није уперена само против мене и ДСС, већ против човека коме се може приписати заслуга да је разоткрио случај једне шпијунске афере, а сад се у другим околностима појављује као неко ко је предмет напада. Из контаката са одређеним људима којима је то посао не може се ништа извести. Уосталом, ако бисмо се тако лабавим критеријумима руководили, могли бисмо да кажемо да су се у једном четвороуглу који чине Влада Србије - Шилерова улица - Сурчин - београдски Хиподром многи људи сретали и многа

Трајковићев ... и вербалним патриотизмом, има толику подршку нар- ода коју ви сви скупа неможете да покупите. Ирачанима као својевремено и нама, Американци нуде златна брда и долине али они ето воле да гину за свог диктатора. Лудост, оданост или незнање? НЕ. НАЦИОНАЛНИ ПОНОС, на који сте ви заборавили. Веома лако бисте се обрачунали са криминалом Луковића и осталих само да није Хага. Овако, ићиће јако тешко јер вам не верују, јер распуштате ЈСО а Свилановић најављује нових 7 оптужница за Хаг. Народ поставља питање: Да ли је можда Ђинђић убијен да би се увело ванредно стање, ућуткали медији, распустио ЈСО, обезбедили услови за обрачун са патриотским блоком странкама, разби- ла Војска и припремиле нове испоруке Хагу. Размис- лите мало? Само нација са очуваним националним поно- сом и у победничком заносу може да уђе у њу-дил који је и премијер Ђинђић прижељкивао. Са оваквом вашом укупном политиком он се не може догодити. 26. 3. 2003.

С поштовањем Звонимир Трајковић <www.trajkovic.co.yu>

пријатељства негована. Чак између неких који су данас владини функционери и неких који су припадали тој земунској групи, а који се не налазе више међу живима. Ту је много озбиљније питање контаката између владиних званичника и људи који су се несумњиво налазили с друге стране закона и онога што је дозвољено, него нешто што се, судећи по овој причи из Бироа, одвијало на званичном месту. На крају, вероватно је постојао неки разлог да до тог сус- рета дође, ја то не знам, али из тога не можете извући никакав закључак. Да ли сте знали за тај састанак? - Не, нисам знао. Јесте ли ви имали контакте са Микелићем? - Ако ме сећање не вара, срели смо се једном давно, у неком телевизијском студију у унутрашњости.

Војислав Коштуница: Са генералом Ацом Томићем сам сарађивао као и са осталим члановима колегијума Генералштаба Нисам знао за састанке. Један од главних проблема у вези с ванредним стањем јесте што се борба против организованог криминала користи за обрачун са политичким про- тивницима и, што је још горе, за рестаурацију једнопартијског система. На делу је покушај елиминисања политичких противника ставом да једино што је неспорно у политичком жи- воту јесте ДОС. Све друго је спорно и може директно или индиректно на неки начин да буде доведено у везу са организованим криминалом, изјавио је у разговору за „Блиц” председник ДСС Војислав Коштуница. Он је указао да је неопходна борба против органи- зованог криминала дошла са закашњењем, али је упозорио да је веома важно да та борба не сме бити селективна.

Имали смо и једну прилично оштру размену мишљења, знатно пре избора 2000. године, када је он критиковао мој став у односу на Крајину. Последњих дана челници ДОС и Владе Србије износе оцене да политичку одговорност за убиство Ђинђића сносите ви и ДСС. - То је коришћење једне несреће, убиства премијера Ђинђића, и ванредног стања у сврху обрачуна са политичким неистомишљеницима. Политичке раз лике су несумњиво постојале измеду Ђинђића и мене, али замислите да је неко у Америци после атентата на Кенедија за његово убиство оптуживао репуликанце који тада нису били на власти. Ко онда сноси одговорност за убиство премијера?

Iskra 1. maj 2003

11


Ванредно ... - Најчешће се та одговорност, кад је реч о изјавама званичника Владе Србије, приписује ЈСО. Међутим, та јединица се од новембра 2001, односно јануара 2002, заправо налазила под контролом Владе Србије. Ако је ЈСО уплетена у атентат на Зорана Ђинђића, значи да су службеници који су били под надзором Владе Србије одговорни за убиство Зорана Ђинђића. Самим тим је и Влада Србије на неки начин одговорна за смрт свог премијера. То је просто на терену нечега што је ланац командовања и одго- ворности који је више него јасан. Све ван тога је једна обична измишљотина. Да ли после оцена да сносите бар политичку одговорност за атентат на Ђинђића очекујете да будете позвани на информативни разговор? Не. Не пада ми то уопште на памет, нити видим разлог за то осим настојања да се ствари у Србији још више погоршају и да се продужи ванредно стање у Србији. Тешко да то не би довело до још већег погоршања стања у Србији. дину?

Да ли убиство Ђинђића има политичку поза-

- На основу онога што се може назрети, има различитих елемената. Вероватно нема искључиво политичку позадину. Очигледно да постоји и тај криминални моменат. Назире се хашки моменат који јесте политички, али овај криминални свакако није за потцењивање. Рекли сте да сте се само једном видели са Легијом. Да ли можда имате информације да је неко од ваших најближих сарадника у ДСС или можда савет- ника док сте били председник СРЈ одржавао везу са неким од припадника земунског клана? - Не. Никаквих информација немам да је неко из ДСС покушавао, нити је имао ваљаног разлога да покушава, да има контакте са том криминалном орга- низацијом.

АПЕЛ ЗА ПОМОЋ „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА” Захвални смо Богу што је помогао српском наро- ду да се ослободи комунистичке владавине. Међутим, као што се могло и очекивати, после више од пола века владавине једнопартијског режима који је у своме програ- му имао кидање са народном културном традицијом и изграђивање „новог, прогресивног друштва”, и у њему „новог човека”, резултати су били поразни. Југославија разбијена, Косово изгубљено, Срби подељени, спрске територије одузете, стотине хиљада избеглица у суженој и осиромашеној Србији. Да и не спомињемо духовно и морално срозавање. У исто време, показују се и светли зраци, који полако, али сигурно, почињу да продиру кроз таму. Све већи број људи из новијих генерација прикупља се и преиспитујући недавну историју, враћа се у далеку прошлост, својим коренима, опробаним културним вредностима које су водиле српски народ столећима. Задржимо се овде на писаној речи. Поред старих публикација са новим људима, појављују се и нове публикације, до скоро незамисливе. Оне, заједно, отварају своје странице надареним умовима који данас слободно износе своје мисли и идеје у прилог духовне и моралне обнове српског народа. Једна таква публикација, вероватно и најзначајнија, дугогодишње власништво Удружења книжевника Србије, изванредно уређени двомесечни „Лист за књижевност и друштвена питања”, су и КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ. Чујемо да је и та публикација данас у великој кризи и да јој прети затварање.

Јавност зна ко је извео Спасојевића из затвора

Зато ми, српски писци у дијаспори, на нашу властиту иницијативу, апелујемо на све Србе и Српкиње, којима је то могуће, да их материјално помогну и омогуће даље излажење.

Који је то потпредседник Владе Србије посећивао и из затвора извео Cnacojeenha, а потом се са њим спријатељио, како је то саопштио ДСС?

Прилоге слати са Cashiers Check или неким другим путем на: УКС, Француска, 7 - 11000 - Београд, SERBIA , са ознаком за „Књижевне новине” - „АПЕЛ”.

- Мало има медија у Београду који то не знају. Важније је да се та прича може доказати и видети који је то функционер ДОС омогућио да Спасојевић буде ослобођен из затвора пошто су га испоручиле фран- цуске власти. Не желите да кажете његово име? - Јавност зна ко је то јер је много обавештени- ја него што нас двојица можда и мислимо. Нема Влада тако много потпредседника да се не може установити о коме је реч. Лако ће тај избор пасти на једног.

ИЛИ на следеће банковне рачуне: У Немачкој: DEUTSCHE BANK AG, Frankfurt1M BR Deutschland - Svvift code Deutdeff, BLZ 500 700 10 na račun Komercijalne banke AD Beograd SCG/ 935966200. У Енглеској: HSBC BANK plc, London, England Svvift code: MidlGB22 - na račun Komercijalne banke AD Beograd, SCG / 37373751. У име осталих потписника, ЂОРЂЕ ВИД ТОМАШЕВИЋ Emeritus Professor of Anthropology Buffalo State University College

12

Iskra 1. mj 2003


Razgovor sa dr Srđom Trifkovićem

VANREDNO STANJE U SLUŽBI JAČANJA DOSOVSKE VLASTI Ovaj razgovor sa dr Srđom Trifkovićem obavio je 14. aprila 2003. BOBA BOROJEVIĆ, Srpski radio program Susreti Ponedeljkom” na CKCU 93.1 FM Ottavva, Canada <e-mail: ckcuboba@yahoo.ca>. *

* *

Prošlo je skoro mesec dana od ubistva premijera Zorana Đinđića i zavođenja vanrednog stanja u Srbiji. Borba protiv organizovanog kriminala koja je bila navede- na kao razlog uvođenja vanrednog stanja proširila se i na hapšenje nezavisnih novinara, zatvaranje nekih medijskih kuća i hapšenje nekih funkcionera opozicije. U razgovoru sa dr Srđom Trifković, direktorom Instituta za međunarodne odnose pri Rokford Institutu u državi llinojs, pokušavamo da saznamo kuda vodi ovakva politika vlade Srbije. Susreti: Kakva je razlika između Srbije danas i one od pre mesec dana?

Osim toga, s obzirom da pod okriljem vanrednog stanja vlada Srbije krši ustavnost, zakonitost i Ijudska prava, možemo zaključiti da ćemo biti sigurni da je započeta borba protiv bezakonja ma koje vrste i ma kojeg tipa tek onda kada i sama vlast bude poštovala ustav, zakone i prava građana. Susreti:

Osvrćući se na proteklih mesec dana u Srbiji, možemo reći da smo korak, dva a možda i dalje od normalizacije stanja, od demokratizacije zemlje i od njenog ponovnog uključivanja u međunarodne tokove.

TRIFKOVIĆ: Današnja Srbija više podseća na Srbiju iz doba vladavine Miloševića nego što je to bio slučaj pre mesec dana. Reč je o sličnostima koje nisu samo formalne već i suštinske prirode. Ljudi su počeli da se plaše da otvoreno izražavaju svoja mišljenja. Kontaktiraju sa svojim inostranim kontaktima putem privremenih elektronskih adresa iz internet kafea. Sloboda štampe sada nije veća nego u vreme kada su Miloševićevi poslušnici bili strah i trepet u RTS a urednici listova zazirali od objavljivanja kritički intoniranih tekstova jer su strahovali od drakonskih kazni kojima će biti izloženi. Jednom rečju, Srbija pod vanrednim stanjem više liči na Srbiju pod Slobodanom Miloševićem nego u ma kom trenutku od 5. oktobra 2000. godine naovamo.

Susreti: U borbi protiv organizovanog kriminala u Srbiji, policija hapsi članove Zemunskog klana dok je Surčinski klan pošteđen. Zašto je to tako? TRIFKOVIĆ: Odgovor je sadržan u izjavi bivšeg saveznog predsednika Vojislava Koštunice na dan ubistva Zorana Đinđića, kada je rekao da se kriminalci ne mogu deliti na “dobre” i “loše”, na “naše” i “njihove”. Nažalost, ta podela u Srbiji još uvek postoji. Možda je upravo zato jedno od imena kojeg nema na spisku uhapšenih ime Stanka Subotića, poznatijeg kao Cane, čoveka koji važi za cara šverca duvana na Balkanu i o kome su podebeli dosijei prisutni u arhivama Interpola. Kao što znamo on je bio lični prijatelj pokojnog premijera Đinđića, od čijeg gostoprimstva i usluga, poput korišćenja luksuznog privatnog aviona, premijer Srbije nije zazirao. Mislim da u doglednom roku Surčinci i neće doći na udar zato što po svim nagoveštajima i dalje postoji bliska isprepletanost izvesnih elemenata moći u Srbiji i kriminal- nih struktura koji se sada mogu osećati zaštićenim.

Iskra 1. maj 2003

Stvar u neku ruku podseća na stanje u Rusiji kada se na udaru akcije protiv mafije našao uglavnom Gusinski i njegova mreža, uključujući i njegovu banku i nezavisnu TV stanicu. Zaštićeni mafijaš, da tako kažem, bio je Boris Abramović Berizovski koji je bio blizak sa Putinom. Znači, akcija borbe protiv kriminala u Rusiji bila je borba jednog klana protiv drugog, zaštićenog državnog klana protiv onog koji je bio stavljen van zakona.

Strana medija pišu o hapšenju bivših saradnika Vojislava Koštunice. O kakvim poiitičkim igrama je reč?

TRIFKOVIĆ: Napadi na Vojislava Koštunicu kao tobožnjeg duhovnog podstrekača klime koja je dovela do atentata na Đinđića nisu novijeg datuma. Oni traju već nekoliko nedelja. Znak za početak kampanje dat je u poslednjoj nedelji marta, kada je Čedomir Jovanović javno proglasio Vojislava Koštunicu i Vojislava Šešelja za glavne krivce za kriminalizaciju Srbije. To ne samo što je bilo činjenično netačno već i posebno drsko, dolazeći od čoveka za koga, kao što znamo, postoji osnovana sumnja da je ne samo lično povezan sa podzemljem već i da je strastveni uživaiac nekih njihovih proizvoda, konkretno, opojnih droga.

Napadi dokazuju da DOS ima podebelog razloga da i dalje zazire od Koštunice. Nema sumnje da će jednog dana kada izbori budu održani DSS biti vodeća snaga u zemlji; Vojislav Koštunica i dalje ostaje najpopularniji poli- tičar i čovek koji uživa najviše poverenja. On je nesumnjivi politički džin u poređenju sa liderima mikroskopskih strana- ka, kao što su Dušan Mihajlović, Vladan Batić, Žarko Korać i ostali. Oni bi sada želeli da ga po svaku cenu ocrne i pri- tom koriste medijske tehnike koje smo videli ne samo pod Miloševićem već i pod njegovim Brozovskim predhodnici- ma. Verbalni linč bez iole uverljivog utemeljenja, uz napade na njegove najbliže saradnike, u ovom konkretnom slučaju očigledno je iskonstruisan na bazi veoma sumnjivih dokaza. Činjenica da je Bulatović uhapšen u isto vreme kada i načelnik vojne bezbednosti general Aca Tomić mnogo govori. Naime, Tomić je očigledno stao nekome na žulj zato što je uspešno priveo kraju hvatanje penzionisanog generala Momčila Perišića i pružanje nesumnjivih dokaza o njegovoj špijunskoj aktivnosti nagrađenoj primanjem gotovog novaca od jednog američkog obaveštajca u Beogradu. Nije isključeno da ima u sadašnjoj vlasti Ijudi koji imaju debelog razloga da zaziru od sličnih akcija kojima bi

13


Razgovor sa dr Srđom ... se oni sami našii na udaru. Tek onog trenutka kada budemo imali nezavisno sudstvo u Srbiji, a nažalost taj dan sada postaje sve dalji imajući u vidu politički motivisana imeno- vanja sudija, doći ćemo i do dna ove afere. Susreti: Do sada je policija u Srbiji u okviru policij- ske akcije “Sablja” uhapsila više od 7000 osoba. Organizacija Human Right Watch smatra da vlada krši međunarodni zakon time što ne dozvoljava zatvorenicima da kontaktiraju advokata ili članove svoje porodice. To međutim ne smeta ni Evropskoj Uniji, a ni Americi. Nedavna poseta Kolina Pauela Beogradu to potvrđuje. Da li Americi odgovara da se sadašnja vlada obračuna ne samo sa kriminaicima već i sa političkim protivnicima? TRIFKOVIĆ: Pored organizacije za zaštitu Ijudskih prava Human Rights VVatch i Međunarodne federacije novinara i niz drugih organizacija i ličnosti izražava zabrinutost zbog kršenja Ijudskih prava posle zavođenja vanrednog stanja u Srbiji. U londonskom listu Fajnenšal Tajms od 7. aprila saznali smo da je jedan broj evropskih diplomata u Beogradu intervenisao kod premijera Zorana Živkovića tražeći skoro ukidanje vanrednog stanja i poštovanje zakonitosti. Frapantno je što uprkos tome ministar pravde Vladan Batić traži produženje vanrednog pritvora sa 30 na 60 dana jer i sa 30 dana pritvora, sa incomunicando statu- som bez kontaktiranja sa advokatima, bez kontaktiranja sa članovima porodice, u Srbiji imamo situaciju koja je upore- diva sa banana republikama Latinske Amerike. Međutim, to što i EU u ličnosti g. Solane i američki državni sekretar Kolin Pauel smatraju da je vlada Srbije na dobrom putu samo ukazuje do koje je mere po njihovom shvatanju demokrati- ja isključivo zavisna od toga da li za njih proizvodi željene rezultate i da li se vladajuća struktura neke zemlje u svom ponašanju drži njihovih interesa. U bilo kojoj zemlji koja im nije po volji, kada bi se dogodilo ono što se dogodilo u Srbiji u proteklih mesec dana, nema nikakve sumnje da bi medijska, verbalna i poli- tička osuda, a možda i sankcije, vrlo brzo došle na dnevni red. Susreti: Dokle će ovo stanje trajati? TRIFKOVIĆ: Dokle će ovo stanje trajati zavisi u znatnoj meri i od toga da li će i u kojoj meri spoljni svet početi da vrši pritisak na vladu Srbije da vanredno stanje ukine. Što se tiče nosilaca političke moći u Srbiji, vanredno stanje bi moglo da traje večito. V.d. predsednika Srbije, Nataša Mićić je, recimo, izjavila da će vanredno stanje tra- jati sve dok se ne otkriju počinioci Đinđićevog ubijstva, a Čedomir Jovanović je otišao korak dalje rekavši da će to da potraje sve dok bude organizovanog kriminala u Srbiji. To bi moglo indirektno da znači da će ono trajati sve dok je sadašnja vlada Srbije na vlasti, a ona će težiti da ostane tu gde je koliko god bude mogla, ne birajući pritom sredstva. U zaključku, osvrćući se na proteklih mesec dana u Srbiji, možemo reći da smo korak, dva, možda i dalje od normalizacije stanja, od demokratizacije zemlje i od njenog ponovnog uključivanja u međunarodne tokove. Površno govoreći ulazak Srbije i Crne Gore u Savet Evrope možda obećava da ćemo biti pod nešto većim međunarodnim nadzorom, da vlada neće moći u nedogled da sprovodi mere poput sadašnjih. Međutim, u suštinskom smislu sve dok

14

DOPSNIK "DANA" IZ BEOGRADA PUSTEN NA SLOBODU. Uhapšeni dopisnik "Dana" iz Beograda Milovan Brkić javio se sinoć telefonom našoj redakciji i obavestio nas da je pušten iz pritvora. Desilo se to nešto posle 18 časova, pošto je prethodno priveden istražnom sudiji Dušanki Jovanović koja ga je saslušala i odredila mu zabranu napuštanja mesta boravka do daljnjeg, zabranu pisanja za "Dan", a oduzet mu je i pasoš. Istražni sudija je obavezala Brkića i da se svakog petka javlja istražnim organima radi potvrde da se pridržava izrečenih obaveza. Brkiću su istovremeno uručena i dva rešenja - jedno o pritvoru, u kome ga obaveštavaju da je uhapšen "radi ugrožavanja bezbednosti građana i bezbednosti Republike". - Kada su me uhapsili, odveli su me u policiju gde su me uz batine saslušavali od 21 čas pa sve do sutradan do 12,30 časova. Posle toga su me poveli u Centralni zatvor, ali tamo me nisu hteli primiti zbog teških povreda koje su mi naneli policajci dok su me ispitivali. Vratili su me ponovo u policiju i pozvali hitnu pomoć, ali je lekar hitne pomoći odbio da me pregleda, pa su me ponovo odveli u ZC, gde me pregledao zatvorski lekar, i konstatovao u zapisnik sve povrede koje su mi nanete u policiji - priča Brkić. On napominje da je uhapšen neposredno pošto se zadnji put cuo sa redakcijom, kada je trebalo da pošalje fotografije Čedomira Jovanovića, jednog od lidera DOS-a, o njegovom lečenju od narkomanije u jednoj od pariških bol- nica. -Samo što sam spustio slušalicu, pokucali su na vrata i rekli: "Jesi li završio?" Mislio sam da je komšija, pa sam otvorio vrata i video policiju. Dodali su još: "Jesi li poslao te fotografije", posle čega su me uhapsili. Oduzeli su mi pritom kompjuter, diskete, diskove i drugu novinarsku opremu - kaže Brkić. O svom boravku u pritvoru naš dopisnik je rekao i ovo: - Bio sam u delu zatvora gde su, po njihovom mišljenju smestili najteže slučajeve poput Franka Simatovića, koji, uzgred budi rečeno, izgleda kao da ima 100 godina. U tom delu zatvora gde sam bio i ja, smešten je i Zvezdan Jovanović, koji je osumnjičen da je ubio pre- mijera Zorana Đinđića - priča naš dopisnik iz Beograda. Brkić na kraju dodaje da su mu istražni organi još rekli da je uhapšen zbog tri teksta koja je objavio u "Danu", i to o krvoproliću u zatvorima po Srbiji, "u šta sam se sada i lično uverio", tekstu o Svetlani-Ceci Ražnatović i "likvidacijama koje je naručio ministar policije Dušan Mihajlović". R.D. (DAN, 15.4.2003.).

Haviar Solana i Kolin Pauel, dolazeći u Beograd, ne kažu ni reči o potrebi poštovanja elementarnih uzusa pravne države i Ijudskih prava, bojim se da politički pritisak opozici- je u samoj zemlji neće biti dovoljan da ovo nezdravo stanje okonča. Čak i kada ono bude okončano šteta koja će biti naneta demokratizaciji zemlje, političkim procesima i slo- bodi medija biće takva da će verovatno na kratke staze najveći korisnici biti upravo nosioci vlasti i članovi dosovske koalicije. Moguće je da će oni sazvati vanredne izbore u vrlo kratkom periodu posle ukidanja vanrednog stanja, računajući na političku dezorijentisanost opozicije i na kon- trolu medijske scene. U svakom slučaju kada ti izbori budu sazvani, a nadam se da će to ipak biti do kraja godine, imaćemo po prvi put pravu proveru istinske političke težine, reputacije i rezultata nosilaca sadašnje političke vlasti Srbije posle dve i po godine od pada Miloševića.

Iskra 1. maj 2003


BEZ KOSOVA GORE OD KOSOVA 62. GODIŠNJICA 27. MARTA 1941. General Borivoje Mirković i državni udar 27.3.1941. Mnogo je pisano o ovoj temi u Jugoslaviji, isto tako u inostranstvu. U inostranstvu pisali su Jugosloveni u dijas- pori, a donekle i stranci, uglavnom Britanci. U Britanskoj državnoj arhivi (Public Record Ojfice) u Londonu, postojalo je nešto dostupne građe o ovom događaju, ali u vrlo lošem stan- ju, tako da je bilo jedva čitljivo, kad sam ja istraživao 1976. g. Najvažniji deo ove arhive koji se odnosi na 27.3. 1941. nije i neće nikad biti pristupačan javnosti, jer se odnosi na rad i učešće u državnom udaru u Beogradu organa Britanske tajne službe (Secret Intelligence Service). U pripremanju puča u Jugoslaviji učestvovale su dve službe SOE i MI6, još od 1939., a od januara 1941. otvoreno se umešala i britanska vlada, njen premijer Čerčil, koji je vršio veliki pritisak na Jugoslaviju da izvrši samoubistvo. Sa bri- tanske zvanične strane, uvek se tvrdilo da je puč bio: „ ... delo rodoljuba patriotskih srpskih officira, prava narodna revoluci- ja, koju je izvršila vojska, uspostavila demokratiju i vratila vlast narodu...”. Od strane protagonista i izvršioca puča po- navljane su britanske zvanične fraze, kojima je do nedavno ponešto dodavano, da bi se taj događaj ulepšao, doterao i u najlepšem pakovanju prokrijumčario za istoriju na prednja vrata. Teško je bilo onom ili onima koji to nisu prihvatali - bili su odmah zasuti baražom blata i kleveta: „... fašisti, izdajnici, hulje i nitkovi...”. Sa britanske strane, doduše, samo ponekad čuli smo i od onih a la Randolph Churchill i profesor Seton - Watson (stariji), koji nisu imali dlake na jeziku, da kažu da je 27. mart bio plaćen u zdravoj valuti, u funtama sterlinga, i da bi bilo, mnogo bolje da Srbi jednom za uvek zaćute, jer oni sami nisu izveli puč. O ovoj temi pisao je, takođe, pokojni profesor Mirko Kosić u brošurama „Grobari Jugoslavije” i ,,Da li je 27. mart bio plaćen?”. U istom smislu samo opširnije, pisali su o istoj temi: Dr đoko Slijepčević u delu: „Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata”, Vladimir Petrov u „А Study in Diplomacy”, Dr J. Hoptner u ,,Yugoslavia in Crisis”, pot- pukovnik Zivan L. Knežević u „27. mart 1941.” i još mnogi drugi. Posle državnog udara, kao što znamo, brzo je usle- dio Hitlerov i Musolinijev napad na Jugoslaviju, njen brzi slom i čerečenje zemlje od neprijatelja. Pučisti, međutim, zgrabili su mladog Kralja sa sobom, odleteli za Grčku, potom za Srednji istok, ostavljajući narod u teškom neprijateljskom ropstvu. Za vreme rata, kao i posle njegovog završetka, učesni- ci u državnom udaru neprestano su se međusobno gložili i svađali isticanjem vlastitih zasluga za udar i sporenjem istih drugima, koji su na istom poslu učestvovali. Međutim, međunarodna situacija se brzo i stalno menjala, te i vrednost događaja od 27. marta, koji u britanskoj skali vrednosti, izuzev šupljih fraza, nije uopšte ništa značio u bitnom smislu. Učesni- ci u tom tragičnom događaju našli su se pod stečajem, dok nji- hovi britanski štićenici nisu uopšte pokazivali volju, niti

Iskra 1. maj 2003

ikakvu želju, da ih iz te teške situacije izvuku. Jednostavno su bili otpisani, kao neka kvama roba koja se mora odbaciti. U spomen tog dogođaja ostala je literatura, a ono što je još važnije ostale su krvave ratne posledice. Hitlerova diktatura zamenjena je onom komunističkom. Do kraja života pučisti nisu rasvetlili među sobom ko je bio stvami vođa državnog udara 27. marta 1941.! Znao sam toliko, da je organizator i izvršioc državnog udara bio vazduhoplovni general Borivoje Mirković put me vodio k njemu u Londonu. U ovom pogledu bio sam srećne ruke, jer sam našao generala Mirkovića voljnim i spremnim da mi govori o organizovanju puča u Beogradu. Smatram da je potrebno, istorijske istine radi, da javno iznesem ono što je meni general Mirković rekao: kako i zašto je došao na ideju o državnom udaru. Ovo što sledi bazirano je na mojim beleškama (prvi put objavljenim pre 13 godina) koje sam vodio prilikom naših razgovora 1954., 1955. i 1962. godine. Iz ovih beleški objavio sam kraće dva puta u listu Iskra, gde je pitanje 27. marta bilo dodirnuto. A jednom pri- likom poduže u podacima koje je od mene tražio jedan profesor kembridžskog univerziteta na slavističkom departmanu. General Mirković je došao na ideju još 1938. g. da bi namesnički režim Kneza Pavla trebalo oterati s vlasti. On je to motivisao odsustvom demokratije u tom režimu, zatim udaljenošću političara od naroda na jednoj, a lošim karakterom onih na vrhu i njihovom korupcijom, na drugoj strani. Pošto nije bilo drugog načina da se namesnički režim smeni s vlasti, general je smatrao da ima pravo da upotrebi vojnu silu da svoju zamisao ostvari. Njemu su bili podjednako odvratni re- žimi Stojadinovića i Cvetkovića, jer ni jedna niti druga vlada nije imala ugleda u narodu, niti u vojsci. Glavni problem - Mirković je smatrao - nije bio u tome, kako oterati režim sa uprave, već kako naći najpogodniju ličnost koja bi imala najbolje karakterne i moralne kvalitete i sposobnosti da vodi državu, i da uživa narodno poverenje. Sebe, general Mirković nije uopšte smatrao pogodnim i sposobnim da vodi državne poslove. Za pronalaženje pogodne ličnosti, trebalo mu je mnogo vremena, kao i konsultovanja sa njegovim najintimnijim prijateljima. Međutim, sem razmišljanja o celoj stvari i oblikovanja zamisli, ništa o tome dalje nije preduzeo čitavu godinu dana, možda i više. Kad je ponovo počeo da razmišlja o toj celoj stvari, smatrao je da bi bilo najbolje, da nađe pogodnog generala, kojem bi ponudio položaj predsednika vlade, a koji bi imao poželjne karakterne kvalitete. Novonastali režim, po Mirkoviću, trebalo bi da bude autoritativan na jednoj - ne diktatura - i narodu prihvatljiv na drugoj strani. „Nisam u ovom poduhvatu uspeo, kako sam očekivao, ali ideju nisam napuštao, već sam nastojao da je oformim... Početkom 1940. rešio sam da stvar ubrzam i namesnički režim oborim u oktobru. U međuvremenu pristupio sam razradi plana u mojoj glavi, kako

15


da udar izvršim; takođe sam odlučio i na izbor ličnosti kojoj bih ponudio predsednički položaj. Ta ličnost, pošto nisam uspeo da nađem pogodnog generala iz mnogo razloga, bila je iz redova političara, vođa jednog malog pokreta, patriotskog i uticajnog jugoslovenske orijentacije”! „Тај pokret zvao se „Zbor”, a njegov predsednik Dimitrije Ljotić, advokat, raniji ministar pravde, rezervni potpukovnik, moj ratni drug iz Prvog svetskog rata. Tokom iste godine nastao je teški progon Dimitrija Ljotića i njegovog Pokreta od strane opresivnog i korumpiranog namesničkog režima kneza Pavla i Dragiše Cvetkovića. To je bilo jedno bezakonje, koje je naišlo na osudu u vojnim krugovima. Nisam odavno bio u vezi sa Ljotićem, ali sam mu poručio kad nam se ukaže prilika da se sastanemo i da ga obavestim o mom planu. Prilika se za to ukazala avgusta 1940. g. za vreme veli- kih manevara jugoslovenske vojske u bosansko - jadranskoj oblasti. Nekoliko rodova vojske je učestvovalo, gde sam ja sa sedištem u Sarajevu u svojstvu pomoćnika komandanta vaz- duhoplovstva, bio naimenovan za koordinatora manevara, a takođe i za domaćina generalima koji su rukovodili manevri- ma, njih oko petnaest. Moj ratni drug i prijatelj Mita-Dimitrije Ljotić nalazio se tada na dvomesečnoj vežbi kao rezervni pot- pukovnik u Pešadijskoj oficirskoj školi u Sarajevu. " „Želeo sam prvo da sa njim razgovaram, računajući da će on prihvatiti moj plan i moju ponudu, a zatim da ulučim priliku da ga predstavim svim generalima (tada u Sarajevu) mojim kolegama. Želeo sam da predstavim Mitu kao velikog patriotu, čoveka velikog integriteta, poštenja i postojanog karaktera. Njega nenarodni režim progoni, zajedno sa njego- vim sledbenicima, bez suda i zakona. Smatrao sam da bi ovo bilo najlakše izvesti u nekoj situaciji, gde bi sve moje kolege, generali, bili prisutni, gde bih ja pozvao i Mitu Ljotića. Nisam za takvu prigodu trebao dugo da čekam, jer se prilika ubrzo ukazala, da po završenom manevrima, ja kao domaćin orga- nizujem zajedničku večeru svim generalima. Večeru sam orga- nizovao u jednom hotelu na Palama, kod Sarajeva, na koju sam pozvao kao počasnog gosta mog druga Mitu, rezervnog potpukovnika, jedinog oficira ispod generalskog čina." „Ро prethodnom sporazumu dogovorili smo se da ja pošaljem mog šofera sa autom da dovede Ljotića do mog stana, gde sam odmah otpočeo razgovor o mojoj zamisli da izvršim udar u oktobru 1940. g.” Ljotić se složio sa Mirkovićem da je namesnički režim dozlogrdio narodu, ali se nije složio sa predloženim načinom smenjivanja. „Kad sam Ljotića zamolio da primi položaj Predsednika vlade posle obaranja Namesništva, Mita se kategorički usprotivio, odbivši moju ponudu, rekavši doslovno:'... Moj Boro, moja politička borba nije isključivo borba za vlast, već ukazivanje na izlaz iz naše teške situacije u kojoj se nalazimo. Ne mogu, Boro, nikako da primim Tvoju ponudu da obrazujem vladu, na način koji predlažeš, jer put ka vlasti jedino je ustavni i izborni put’. (naglasak stavio general Mirković) 'Drugo: nemoj Boro da vršiš udar, jer bi to dovelo našu zemlju u najveću nesreću, u propast. Naša unutrašnja situacija više je nego očajna, rasulo i boljševizacija zahvatili su celu zemlju. Naš međunarodni položaj nije ništa bolji, već gori od unutrašnjeg. Državni udar doveo bi našu zemlju do

16

napada spolja, do sloma i čerečenja naše države’! ,,U tom momentu mi je telefonirao načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog Generalštaba i zatražio transport do Pala na večeru. Ponudio sam mu sedište u mojim kolima do šofera, dok smo Mita i ja sedeli u zadnjem sedištu, i gotovo šapatom nastavili smo naš započeti razgovor. Ja sam ponovo istakao Miti da je narodni interes i potreba da razjurim onu beogradsku mangupariju (doslovne reči generala Mirkovića).” Pod manguparijom on je mislio na namesnički režim: Cvetković Maček. Mirković je nastavio sa molbom da Ljotić primi ponuđeni položaj. Takođe je molio za savete. Ljotić je prvo odbio, a u pogledu saveta, smejući se rekao: „Вого, ja sam pešak a ti imaš krila", „mislio je na moje vazduhoplov- stvo. Dok smo mi šapatom razgovarali - nastavio je Mirković - Načelnik Obaveštajnog odeljenja pokušao je da čuje o čemu nas dvojica razgovaramo. Ćulio je uši (doslovne Mirkovićeve reči). Mita je stegao moju ruku i šapatom mi rekao: ‘Boro, pri- like nisu pogodne za nasilnu promenu, a ako to uradiš, propašćemo!’. ,,Na večeri ja sam predstavio Mitu mojim general- skim kolegama, kao počasnog gosta, mog ratnog druga, vođu jednog patriotskog Pokreta. Izneo sam njegove zasluge u ratu i miru. Rekao sam da ga bezakono progone sitni i nevaljali ljudi na vlasti. Progone ga što je patriota, što nije korupcionaš kao oni, već čovek velikog moralnog integriteta i karaktera. Objasnio sam da on vodi jedan mladi i elitni pokret „Zbor”, koji su vlastodršci odlučili da slome i rasture. Zatim sam podi- gao zdravicu u Mitino zdravlje i snagu da se bezakonju odupre. Pozvao sam moje kolege da ispiju samnom vino u zdravlje počasnog gosta. Nastao je burni aplauz koji je poduže trajao. Zatim je ustao počasni gost Mita da odgovori na moju zdravicu. Bio je očevidno dirnut i rekao da je postiđen što mu se važnost daje, a koju on ne zaslužuje, ali je zahvalan što mu je data čast i privilegija da bude u tako eminentnom društvu." „Rekao je da ga vlasti progone sa njegovim sledbenicima, i da on nema ništa protiv progona, već protiv bezakonja. Završio je svoju elegantnu zdravicu odanošću mladom Kralju, zatim mojim krilima, krilima jugoslovenskog vazduhoplovstva. Moram ovde reći da me Mita mnogo razočarao njegovim stavom protiv mog nameravanog udara. Da je kojom srećom prihvatio moju ponudu, verujem da mi nebi onako bedno završili. Njegovo odbijanje odložilo je moj plan od oktobra 1940. do marta 1941. Ja više nikad nisam Mitu video. Događaji su se kretali velikom brzinom. Cvetkovićev režim odmah je uvukao državu u progon Ljotića i njegovih sledbeni- ka širom cele Jugoslavije. Ja sam bio okupiran mojim planom i pripremom državnog udara. Nisam više mogao da se interesujem za sudbinu Ljotića sem privatno. Vlastima je bilo poz- nato naše prijateljstvo. Posle one večere na Palama, ja nisam smeo više da to prijateljstvo ispoljavam. Bojao sam se da bi me Cvetković mogao penzionisati i uhapsiti, i time omesti moje planove.” U traganju za pogodnom ličnošću, koja bi posle puča sastavila vladu, Mirković se vratio na prvobitnu misao da takvu ličnost još jednom potraži među generalima. Nastavak na strani 22/1

Iskra 1. maj 2003


„ТАРИН ЛУГ” Момчила Селића

Момчило Селић: „Тарин луг”; роман; Београд; Друштво Српска Крајина; 2001.; 828 стр.; 24 см. Тираж 500. * * *

Ово је животно дело Момчила Селића исписано на 828 страна велике осмине. Обухватио је цео његов живот, а нарочито његово странствовање по белом свету, који је обишао уздуж и попреко. Обухватио је многе земље људе и догађаје и дотакао са ама баш сваке личности с којом је бар једну реч прозборио. И о сваком је дао свој суд, углавном нега- тиван. Чак ни патријарху Павлу није остао дужан, замерајући му на његовим хришћанским изјавама заснованим на Светом писму, као да је патријарх могао зборити селићевским језиком и речником. Али да идемо редом. Момчило Селић је син истакнутог црногорског комунисте Владете Селића, пуковника и начелника Брозове ОЗНЕ за Београд и једног од оних који су саслушавали генерала Дражу Михаиловића у истражном затвору у Београду. А када је као Ознаш и Удбаш извршио свој задатак, био је награђен дипломатском службом. Постао је дипломата Јосипа Броза Тита и његовог сатрапског режима. Службовао је у дипломатским представништвима у Грчкој, Канади и у САД. Син му је учио школе у свим тим земљама и говорио је енглески као да је рођени Американац. А кад су се родитељи вратили у Титославију, тамо је учио велике школе и постао архитекта. Служба га је води- ла у Иран и у арапске земље, али се успут бавио и писањем, те је постао тзв. дисидентски писац, па је био мало и у затвору. Онда је осамдесетих година, иако је био ожењен из чувене комунистичке породице Марковић - жена Ана му је сестра Мире Марковић, супруге Слободана Милошевића. Селић је осамдесети година као „дисидент” напустио земљу и најпре се настанио у Канади, а потом у САД, где је добио уредничко место у америчком часопису у Рокфорду, Илиноис. А када му је шурак Слоба почео заводити плурализам у Југославији и спровео прве страначке изборе, Селић се брже боље вратио у Београд. Потом је на југословенским прос- торима избио грађански рат, па је и Селић ишао у Босну више као новинар и писац, а мање као ратник. То „ратовање” му је послужило да напише књигу о збивањима у несрећној Босни, а пре тога је штампао своју књигу „Изгон”, коју смо својевремено приказали у „Искри”, јер је ту Селић, први од српских писаца, написао да је Српски добровољачки корпус био „немачка СС дивизија”. Када је са породицом дошао најпре у Канаду, а потом у САД, Селића су сусретали многи емигранти из разних група, пружајући му помоћ и материјалну и другу, а нарочито да пређе у Америку, јер се није могао скрасити у Канади. Међу осталим, помоћ му је указао и Бора Драгашевић, председник Српске народне одбране у Канади и један од љотићеваца, а што и Селић наглашава.

Iskra 1. maj 2003

Многи су се утркивали ко ће више пажње указати Селићу, јер су га сматрали побегуљом од комунизма, па се веровало да је постао и антикомуниста чим је дошао међу емигранте. Писац ових редова се сећа како су крајем осамдесетих година са одушевљењем дочекивани „дисиденти” српски писци и како им се до изнемоглости аплаудирало, а овамо - они нас ама све жедне преко воде превезли, па кад се са емигрантским парама вратили у Југославију говорили су: „Жао нам је ових емиграната. Ми им говоримо што су они желели, аплаудирали нам и паре давали, а ми се после смејали и њима и њиховој наивности”. Тако се ето, отприлике, десило и са Момчилом Селићем. Прилазили су му сви изреда: и четници војводе Ђуришића и четници војводе Јевђевића и војводе Ђујића, „нотрпароловци”, конгреслије (из Сербиан Јунити Конгреса), стари и нови емигранти и разни други. Разуме се, са свима њима је Селић лепо, учтиво разговарао, слушао њихова причања, давао шкрте одговоре, а после их све изреда у кризи карикирао. Некима је задржао права и пуна имена, а неке је прекрстио, али ће их читаоци лако препознати.

Селић је књизи дао наслов Тарин луг. То је географско име заравни више Колашина, где су Брозови партизани за време оне њихове деве- томесечне крваве владавине над тим делом Црне Горе вршили егзекуције невиних Црногораца антикому- ниста, па над њиховим гробовима обесили на врх мотке убијеног пса. Народ то место и дан данас зове Пасје гробље, али, ето, Селић му је дао лепо географ- ско и литерарно име. Разуме се, спомиње он та пар- тизанска стрељања и у Колашину и на другим стратиштима у Кочевју, Зиданом Мосту и др. где су комунисти вршили масовна погубљења невиног наро- да, али све то чини као овлаш - бива морало је и тога бити у „револуцији која тече”... Водећи невезане разговоре с многима, Селић је правио разне реминисценције, сећајући се ових или оних догађаја. Тако се присећа и ратних дана у Босни, па износи ствари над којима се читаоцу кожа јежи и коса диже. Наводи како се група ратника из Босне враћа у Србију, па им граничари на Рачи траже пасоше. Они показују, а онда један из торбе вади одрубљену главу (не каже писац да ли је муслиманска или хрват- ска), па пита граничара: „Је ли и њему треба пасош?!” Писац ових редова је читао, да су муџахедини секли српске главе, али да су Срби у Босни секли мусли- манске или хрватске, то се тек сад види из Селићеве књиге. Има и један још страшнији опис. Наводи Селић како Ђујићев четник води собом два заробљеника. (Вероватно се то односило за време Другог светског рата). Па упада овај четник у једну кућу и виче стари- ци да му спреми качамак. Кад му је баба спремила качамак, он коље заробљенике, па крв капље у качамак и он га једе! (На Ђујићевим четницима је да одговоре Селићу).

17


Тарин луг... У вези са војводом Ђујићем, Селић описује и један догађај из скорашњег рата. Каже, да је Ђујић слао помоћ борцима Српске Крајине, па наводи како им је послао и педесет хиљада џакова за спавање, а Крајишници су све то продали Хрватима, па кад су Срби у Босни водили борбу против неке хрватске јединице, да су запленили те Ђујићеве вреће за спавање. Ту писац хоће да покаже морал Срба Крајишника. И целе организације су се додворавале Селићу, па су га звали на своје конгресе и прославе. Наводи, како га је Конгрес српског уједињења позвао на њихов годишњи конгрес који се те године одржавао у Чикагу. Пише Селић, када је дошао на конгрес, на све стране куда год се окренеш, све само београдски удбаши. Па не само то, већ се домаћини утркивали ко ће коме удбашу већу пажњу и почаст учинити. Осећао се као да је на конгресу београдске Удбе, а не емиграције у Америци... Са многим емигрантима широм Канаде и Америке је разговарао, па споменусмо и са Бором Драгашевићем, коме је дао име Бошко Ђорђић. Драгашевић му је лепо причао о добровољцима, његовом уделу у заједничкој борби с црногорским четницима војводе Ђуришића и најпосле како је преко Грчке емигрирао у Канаду. Нигде ни једне лоше речи да је било о коме рекао, а овако Селић после разговора са Драгашевићем закључује: „Љотићевци су себе сматрали легитимним Краљевим заточеницима, мада беху служили под Немцима у својству легионарских СС одреда. (Подвукао БМК). Све остале у Југославији држали су башибозлуком и отпадницима. А Дражиновци, опет, зборашима нису признавали ништа сем повремену храброст”. (стр. 30-31) Ово је други пут како Селић пише да су добровољци били „Немачка СС дивизија”, а што је писац ових редова доказао да нису били, у што се Селић може уверити из документоване књиге која је недавно изашла. До сада је Селић остављао на миру бар покој- ног Димитрија В. Љотића, а сада је и на њега насрнуо. На страни 31. пише: „Да ли је Димитрије Љотић свој удео у нашој пропасти поспешио браком са Хрватицом или усхитом Блезом Паскалом, не знам. Да сам код Ђорђићевих (Драгашевићевих - примедба БМК) друго- ва приметио тај исти, западни, ускрогруди језуитски Ред, истина је. Испод Ђорђићеве приче и српске при- јазности назирала се гвоздена, швапска решеност да се надбије, докаже супериорност, а сви остали погазе као хуљитељи". (Подвукао - БМК). А мало даље, на страни 39., додаје и ово: „Могао је Љотић писати шта хоће, и Ђорђић доцирати најбоље што уме - ако коза лаже, рог не лаже, а њихов Рог беху безбројни мртви и сарадња с Немцима...” Треба Момчилу Селићу итекако одговорити на ово. Прво, Димитрије Љотић није имао баш никаквог удела у пропасти Краљевине Југославије, јер ју је он и као војник и као официр стварао у ратовима за народно ослобођење и уједињење од 1914-1918. године. Нека Селић прочита књигу „Ратни Дневник Петог пука „Краља Милана" коју је издало Издавачко

18

предузеће „Колубара” у Ваљеву, па ће видети како се Димитрије Љотић у свим ратним годинама Првог свет- ског рата јуначки борио (и рањен је био) за свој народ и своју земљу. Друго, служећи као официр у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Љотић се у Бакру упознао са Хрватицом Ивком Мавринац и са њом се оженио 1920. године. Тај брак је допринео да Димитрије Љотић нову државу још више заволи као своју отаџбину за чије се благостање залагао и као политичар и као министар правде. А када је основао свој покрет, назвао га је „Југословенски народни покрет ЗБОР”, залажући се свим својим бићем за очување Југославије. Треће, када је избио Други светски рат, Димитрије Љотић је био једини од политичара Краљевине Југославије који је обукао официрску уни- форму и био постављен за команданта Шестог допун- ског пешадијског пука „Краља Александра Првог” у Бијељини, кнез Ивиној Семберији. Писац ових редова је живи сведок како је Димитрије Љотић са својим пуком форсирао Дрину код села Бадовинци и марширао ка Београду, где је са осталим војним јединицама требало да учествује у одбрани престо- нице, али је брза капитулација југословенске војске то спречила. Све ово горње сведочи, не да је „нашој пропасти поспешио”, већ да се Димитрије Љотић борио против Немаца и бранио Краљевину Југославију, коју су свесно рушили Броз и комунисти међу којима је био и Селићев отац. Што се, пак, тиче Селићеве тврдње, да зборашки „Рог беху безбројни мртви и сарадња с Немцима", нека прво покуша да преброји, ако може, безбројне мртве, које су Брозови комунистички џелати побили на ваљевском Крушику, на Маракани у Београду, на Језави у Смедереву, на Морави у Чачку, на Багдали у Крушевцу, на Црвеном Крсту у Нишу и широм Србије - па онда нека говори о неким „безброј- ним мртвим”. А када баш спомиње Рог (мада у фигу- ративном смислу), нека оде у Кочевски Рог, па нека тамо поброји Српске добровољце које Брозови и његовог оца Ознаши побише без саслушања и суда у пролеће 1945. године, када је Други светски рат већ увелико био завршен и мир потписан. И нека чита књигу Мише Лековића „Мартовски преговори 1943.” (Београд - Народна књига, 1985.), па ће видети како је Броз сарађивао и са Немцима и са усташама и са црним ђаволом, само да би се власти дочепао. На једном месту и књизи Селић пилатски пресуђује: „Љотићевци и комунисти су изазвали црквени раскол у Америци”. Нека прочита књигу „Патријарх српски Герман у животу и борби за Спомен храм” (Београд, 2001.), па ће видети да чак ни Брозов амбасадор у Америци, Никезић није појма имао шта се дешава у крилу емигрантског дела Српске православне цркве. А што се пак љотићеваца тиче, они су били прва жртва владике Дионисија и др Слободана Драшковића, који су и изазвали црквени раскол. Све у свему, књига „Тарин луг” је велики и историјски и литерални промашај. Нема никакву историјску подлогу и писана је на пикницима уз чашицу (Наставак на страни 22/2)

Iskra 1. mj 2003


СРПСКО-МАЂАРСКИ РАТ 1848/49. ГОДИНЕ До 1848. године, Мађарска (Угарска) била је обична аустријска провинција, феудално уређена, у којој су властелини и племићи били једини власници земље, док су кметови („јобађи”) били без икаквих права. У тој и таквој Угарској; Мађари су били у страшној демографској мањини. Упркос томе, спроводили су бесумучну мађаризацију, са посебним, селективним атаком на српски народ. И када је фебруара 1848, године букнула револуција у Паризу, ширећи се по Европи као вихор, захватила је она већ 15. марта и Пешту. У мађарској изведби то није била социјална револуција него типични државни удар, већ дуго и студиозно припре- ман. Извршила га је аристократија. И то она најбо- гатија, најрепрезентативнија у Мађарској са бројним везама по Европи (сви одреда по свој прилици били су масони). Заправо целу ствар „мађарска влада” је извела муњевито и смишљено. На Сабору у Пожуну (данас Братислава), донела је она многе законе. Бечки суверен их је потврдио, руковођен околношћу, да је и у Бечу избила револуција 13. марта. Имплицира ово, да се тада Аустрија налазила на климавим нога- ма. Помоћу тих закона, приграбили су Мађари власт у „целој Угарској”, па дакле и на просторима где су живели Срби као једини живаљ. Дозвољен је само мађарски језик, а решено је да се и српске црквене књиге преведу на овај језик. Наравно, да би се проширио круг употребе мађарског језика, па тако мађарски народ „раширио и ојачао”. Следећа непогодност коју су стекли Срби, била је да могу бити регрутовани само у мађарску војску. Необично експедитивног мађарског Сабора и нове мађарске владе изазвала је отворену сумњу код многих школованих Срба. Свима би јасно да мађарска влада не даје српском народу никаква нова права (иако су тртљали о слободи и братству), него да га лишава и оних које је раније имао. И онда је међу Србима, и по варошима и селима настуипло велико врење. У сврху смиривања нараслих тензија и неминовног сукоба са Угарима, српска интелигенција је покушала да мађарску владу уразуми. Због тога су израђена три програма у облику петиције (Пештанска, Новосадска и Карловачка) од којих је ова трећа била најрадикалнија, док у Пештанској и Новосадској приз- навали су Срби мађарске државне идеје али су тражили гарантије за своју народну индивидуалност. Преговори у том правцу, Српске новосадске депутације на челу са Ђорђем Стратимировићем са „председ- ником” мађарске владе Лајошем Кошутом нису уродили плодом. Изгледало је то овако. Кошут је чланове депутације уверавао да ће народности бити поштоване, али да народности једино може, и треба,

Iskra 1. maj 2003

да уједини мађарски језик. Српска депутација замоли тада Кошута да им поближе објасни смисао ових речи. Кошут им на то одговори, да у Мађарској постоји само један политички народ, а то је мађарски, а сви остали становници Угарске су чланови овог политичког наро- да. Ако би, рекао је он признали Србе народом, то би они требали да имају и своју владу. На то је Ђорђе Стратимировић приметио да се Срби никако не могу задовољити схватањем да у Мађарској постоји само један народ и да ће Срби, ако им се не да аутономија, морати тражити признавање својих права на другом месту. Кошут је приметио, да ова изјава значи исто што и велеиздаја, те је љутито рекао: „У том случају ми ћемо наше мачеве укрстити!” На што му је Стратимировић одбрусио: „Срби никада нису били кукавице!” После сукоба новосадске депутације са Кошутом (9. априла 1848.), реши српска универзитет- ска омладина из Пожуна (тада је био престоница Угарске) да сиђе у српски народ и обавести га о мађарским намерама. У Шајкашкој је за то одређен Светозар Милетић, у Кикиндском дистрикту Ђорђе Рада, у Срему Јован Живковић, у Баји, Сомбору (долази од српске речи Самобор) и Суботици Богобој Атанацковић, а у Бечеју и околини Мија Влашкалић. Иако су догађаји из 1848., српски народ затек- ли готово неприпремљеним, врло брзо почело је њего- во самоорганизвоање. Претходио му је читав низ локалних побуна, негде и са веома озбиљним захтеви- ма. Например: у Шишатовцу, Крушедолу, Даљу, Сремским Карловцима (2. априла), Земуну (3. априла 1848.) итд. У међувремену, депутација која је имала сукоб са Кошутом свечано је дочекана у Новом Саду и на Велики четвртак (19. априла) на јавном збору у порти Саборне цркве поднела је народу о томе догађају исцрпан извештај. Највише се говорило о намери мађарске владе да помађари Србе, а што се већ и започело увођењем мађарског језика у администрацију чак и СПЦ-е, и захтевом да српско свештенство у одређеном року научи овај језик. Сељаци са Салајке и Алмешког краја (у времену данашњем „досманлијска” власт им је грдно скрнавила Алмашко гробље) викали су: „Нећу да ми се син зове Јанош, кад му је Бог дао име Јован" и слично. Потом је народ од пароха Саборне цркве затражио да изнесе матрикуле (матичне књиге) које су се већ морале водити на мађарском језику. Уз огром- но одушевљење народа, онда су оне спаљене, како уосталом и доликује. Одмах је и једногласно одлучено, да се више не обраћају угарском Сабору,

19


Срп.-Мађ. рат ... него да се одлуке од значаја за српски народ имају донети на Великој народној скупштини 1(13) маја 1848, у Новом Саду. Дан касније, а у поводу ових догађаја, донела је „мађарска влада” одлуку о оснивању преког суда за Србе. Беше то узалуд. Бес и огорченост међу Србима не да су јењавали, него су се ширили напротив великом брзином. Тако је, 20. априла 1848. дошло до спаљивања матрикула вођених на мађарском језику у Сентомашу (Србобран), Старом Бечеју, Ади, Кањижи (сада у ова 4 града „преовладава” мађарска већина) и још у неким другим чисто српским местима. Избили су потом жестоки нереди у Панчеву (21. априла), Чуругу, Старом Бечеју (опет), Врањеву, Меленцима и Кикинди (сви 24. априла). Дан касније побуна је опасно ескали- рала у Кикинди (где је убијено неколико „мађарона”), Новом Саду и Карловцима (наново). Највећи немири били су у Старом Бечеју где је маса девастирала сва обележја мађарске власти. Дабоме, то није било све, јер је просто врило по свим варошима Срема, Бачке, Барање и Баната. Наравно ни Мађари нису седели скрштених руку, те је на предлог „мађарске владе” палатин (сувладар) Стефан поставио тамишког грофа и великог жупана Петра Чарнојевића (потомка патри- јарха Арсенија III Чарнојевића) да заведе ред и: „да узме сву потребну војску, изађе на место буне, буну утиша, а ако је потребно и оружаном силом угуши!” Овлашћен је да и уведе преки суд у области Торонталске, Тамишке Крашованске и Арадске жупаније, и у градовима Новом Саду, Сомбору, Араду, Темишвару и Шајкашком округу. Дотични српски изрод, за зачетак и центар пубуне, прстом је указивао на Сремске Карловце. Не часећи часа, упутио је мађарске трупе у Кикинду коју је примирио. Угушио је потом побуну у Старом Бечеју, Петровом Селу, Турском Бечеју и Врањеву, а више стотина Срба је ухапсио, оковао у ланце и послао у Коморан. Биле су то само палијативне мере, без изгледа да нешто значајније могу изменити будући да је ани- мозитет између Срба и Мађара стално бујао. Лукави и безобзирни Мађари, а да би ограничили војну снагу Срба, 7. маја 1848. испословали су писмо од аустриског цара којим се Војна граница до тада под управом Беча, подчини надлежности „мађарске владе” (у Војној граници војници су били искључиво Срби). А претходно су издејствовали да се знатан део Срба-граничара упути на ратиште у Италију. Првобитно било је замишљено да се Народна скупштина Срба („Мајска скупштина”) одржи у Новом Саду. Томе се успротивио Петар Чарнојевић одбивши успут да укине и преки суд у овом граду. Српски прваци су, као одоговор на ове његове мере, одмах одустали од идеје да га промовишу за српског војводу. „Мајска скупштина” стога је одржана у Сремским Карловцима од 1(13) до 3(15) маја 1848. године. у присуству око 15 хиљада Срба из Срема, Бачке, Барање и Баната. Поред званичних делегата из свих спрских етничких крајева изнад Саве и Дунава, били су ту и изасланици из Србије са протом Матејом

20

Ненадовићем и већим бројем школске омладине међу којима су били Јован Ристић, Јеврем Грујић и други. А било је ту и нешто Буњеваца, Малоруса, Чеха, Пољака и Румуна. После поздрава митрополита Рајачића, главни беседници су били протосинђели Сергије Каћански и Никанор Грујић (касније епископи). У сјајним говорима, показују народу оригиналне привилегије, они су баш на основу тих привилегија тражили да се обнови патријаршиско достојанство и да Срби добију свога војводу. И тада је, убрзо Скупштина једногласно извикала митрополита Јосифа Рајачића за патријарха, а пуковника Огулинске регименте Стевана Шупљикца (ђак Карловачке гимназије од 1799. до 1804.) за Српског војводу. У свечаној сали Карловачког магистрата, Српски народ је 3(15) маја 1848. проглашен за поли- тички слободан и независан под домом аустријским и круном угарском (Бечки цар носио је поред титуле аус- триског цара и титулу угарског краља). За Српску Војводину или Војводство Српско или Војводину Србију (немачки назив - а никако некакву „Војводину”) проглашени су: Срем са Границом (у целости то је област између Саве и Дунава) која, се на запад простире 10 км иза Осијека, па линијом наниже до Чепина, Ђакова, Врпоље и коначно вертикалном линијом до реке Саве), Барања (територија између реле Драве и Дунава до го-Мечек - сада у Мађарској), Банат са Границом и Диштриктом кикиндским (простор ограничен Тисом, Дунавом, Моришем са Поморишјем и Банатским планинама - то је тзв „низиски Банат) и Бачком са Диштриктом бечејским и Шајкашким батаљоном (Бачка је тери- торија оивичена са запада и југа Дунавом, са истока Тисом, на северу линијом северно од Баје изнад Јанковаца, а према Тиси линијом изнад Сегедина). Одлуком Мајске скупштине призната је самосталност румунском народу, а и савез са Двоједном Краљевином (провинцијални део Хрватске и Славоније без Војне границе). Вредно је помена да је веома брзо хрваски Сабор признао Српску Војводину, али је годину дана касније повукао то признање. Одржавање Мајске скупштине, сматрала је „мађарска влада” незаконитом, а оне који су на тој скупштини учествовали велеиздајницима (није ми јасно како се непријатељ може издати?). Све донете одлуке, Угари су прогласили незаконитим. Бечки двор по овоме се није изјашњавао, мада је прећутно и дволично из својих тренутних интереса био на страни Мађара. Без обзира на све ово, главним градом Српске Војводине проглашени су Сремски Карловци. Исто тако, изабран је Главни одбор. На његовом челу био је Ђорђе Стратимировић, уједно и задужен за борбу са мађарском војском. Она је одмах по заповести „мађарске владе”, предвођена заповедником петроварадинске тврђаве генералом Јаношем Храбовским напала са дивизионом војске Сремске Карловце 31. маја (13 јуна). De facto, са овим нападом је започео Српско-мађарски рат. Успешну одбрану Карловаца је организовао веома агилни и способни Ђорђе Стратимировић. И дан касније 1 (14) јуна, хусарски ескадрон кренуо је са леђа

Iskra 1. mj 2003


да удари на Карловце, али је разбијен од српских сељака код села Радинаца (Срем). На даљи ток догађаја, све ово пресудно је утицало. Многи официри и војници (Срби) напустили су без размишљања своје јединице и дошли у Карловце. Светозар Милетић успео је да истовремено побуни своје земљаке у Шајкашкој флотили стационираној у Земуну, па су и они Дунавом пристигли у Сремске Карловце. Главном одбору ставило се на располагање и више хиљада сремских сељака („паора”). Уз то, 15(28) јуна, са 500 својих војника заузео је Стратимировић војни арсенал у Титалу и том при- ликом је запленио 10 топова, 2 хиљаде пушака и доста муниције. Онда су брзо формирани и српски војни логори у Јарку (сада Бачки Јарак) и Перлезу (Банат) где се Србима прибдружило и нешто Румуна, док је у околини Новога Сада било преко 4 хиљаде побуњених Срба. О молбе и захтеве „пречанских Срба” за помоћ мајка Србија није остала индиферентна. На скупштини у Крагујевцу, и на тајној седници влада је била више него вољна да пружи помоћ сабраћи. За исто се зала- гао и кнез Александар Карађорђевић и сви угледни Срби тога доба осим Томе Вучића - Перишића. Владика Петар II Петровић Његош са извесним пес- имизмом је гледао на ова збивања, али је био намеран да у Српску Војводину упути 2 хиљаде бораца Срба из Црне Горе (ово су онемогућили Турци). И са распадом и расулом Војне границе у Срему и Банату, у Српску Војводину почињу да прис- тижу на хиљаде добровољаца из Србије. Командовао им је легендарни Стеван Петровић - Книћанин (једно село близу Титела добило је име по његовом надимку). Неким од јединица из Србије командовао је и Мулутин Петровић (рођени брат хајдук Вељка Петровића) и Миливоје Петровић - Блазнавац (изгледа ванбрачни син кнеза Милоша Обреновића). Чак и апроксима- тивно у то ратно доба тешко је одредити војну силу са којом су Срби у Српској Војводини располагали. Не држим да су веродостојни подаци генерала Храбовског („уз страху су велике очи”), који се доиста плашио рата већих димензија. Он у свом извештају од 10. јуна пише: „Цео овдашњи крај налази се у потпуном устанку, при чему су 30 хиљада Србијанци спремни да својој овдашњој браћи дођу у помоћ, у случају да овима оружаном силом од мене запрети. Стога је цео крај у страху и трепету. Пред Новим Садом у тзв Римском Шанцу, стоји већ 40 хиљада наоружаних људи, већином граничара из Шајкашког батаљона и Петроварадинске регименте, с више стотина наоружаних сељака из Срема; сви са царском заставом. Исти, ако не и већи број људи наоружаних из овдашњих или банатских регименти, тако да са царским заставама, сакупљен је у Карловицима и око њих”. Од напада на Карловце, већих борби између Срба и Мађара није било скоро месец дана. Прве веће борбе, развиле су се 2. јула око Србобрана (Сентомаша) где су се Срби добро утврдили, и атак Мађара био је узалудан. Истовремено за српски живаљ у Новоме Саду завлада је управо неподношљива ситуација.

Iskra 1. maj 2003

Детронизирани су са влсти, премда су чинили гро становника. Били су изложени шикани, конфискацији имовине и праћењу од власти, што услови њихово масовно исељавање. Онда гром из ведра неба. Оставку подноси Петар Чарнојевић. Замањује га на место комесара Мор Сенткираљи. Тај подстиче дивљачко понашање Мађара. И пред њиме се разбе- гло становништво Новога Сада у околне српске логоре. Виђенији Срби су промптно похапшени. Тада Сенткираљи развласти грађанску градску управу и постави војну. И Мађари почеше да окупљају своје људе (војнике) у близини српских логора. Тако је код Змајева (онда Старог Кера) основан логор од 2 хиљаде људи. Сем тога „мађарска влада” је настојала да у јужне крајеве што пре упути редовну стајаћу војску, пешадију и коњицу. Супростављени њиме, налазили су се српски сељаци и шака шајкаша и варадинских граничара, без вође и помагача, без одговарајућег оружја и муниције, али бескрајно храбри и фанатично убеђени у исправност ствари за које се боре. На Кошутов предлог, одлучи Сабор да подигне још војску од 200 хиљада људи, а да би се она издржавала изгласан је и зајам од 22 милиона форин- ти. Предлажући поменути закон, Кошут је у својству и министра финансије рекао и ово: „То је потребно да се побије лудост тих Раца (мађарски погрдан назив за Србе) који би хтели да су народ, а овамо нису друго до гомила хајдука”. Уједно реши „мађарска влада” да одмах формира логор од 12 хиљада војника редовне војске код Сегедина. Једнаковремено принц Естерхази затражи од аустриског министра војске да у Мађарску одмах упути ради одбране земље 3 мађарска пука, а из Ердеља два пука Сикулаца (Мађари из Ердеља или Трансилваније). У другој половини октобра 1848. године у Нови Сад и Вараждин упутише „мирољубиви” Мађари јединице хонведа (мађарски домобрани). Над Србима, они починише масовна зверства и најгрознија злочинства (слично као и у време „рације” 1942. године). Некако у то време, мењала се и ситуација у Бечу, упливисана и енергичним иступима патријарха Рајачића. Он је обећао, да ће уколико Срби не нађу довољно разумевања код надлежних, опозвати своју граничарску браћу са ратишта из Италије; позвати све Словене у помоћ; обратити се великим силама и да ће са Италијанима склопити савез (Аустрија је тада рато- вала са Италијом). Није искључиво ни могућност тражења помоћи од Русије, али и Турске. Последњег дана јула 1848. упутио је и прекор бану Јелачићу (свргнут вољом Мађара са банског трона), јер Хрвати ништа не предузимају за заједничку ствар, уз претњу да ће раскинути савез. Труд му бејаше залудан. Јер по енергичном захтеву Мађара, бечки двор доноси одлуку да се патријарх Рајачић „смењује”! Значи лишава се свога достојанства, а администрацију Карловачке митрополије има преузети бачки владика Платон Атанацковић. Др Војислав Недељковић (Наставиће се у следећем броју).

21


Bez Kosova ... „Ranije trojica njih su odbili moju ponudu. Ovog puta imao sam sreću, jer početkom 1941. g. moju ponudu pri- hvatio je general Dušan Simović, moj prvi pretpostavljeni komandant vazduhoplovstva. On je vrlo rado pristao da orga- nizuje vladu, ali nije želeo da u puču učestvuje. Simović je to motivisao, potrebom da on ostane čist, jer puč može biti otkriven ili neće uspeti. ‘Ako se to desi, ja kao neutralan biću u stanju da vas branim na sudu kad vas optuže za veleizdaju.'" Mirković je prihvatio ovo rezonovanje, ali se uopšte nije plašio neuspeha. Cvrsto je verovao da će mu poći za rukom da rastera onu „mafiju” namesničkog režima. „Nažalost u oceni Simovića prevario sam se. Nije mi trebalo mnogo vremena, posle našeg sloma, kakvu sam užasnu grešku napravio. General Simović me zaprepastio nesposobnošću, nečoveštvom i vrlo labilnim karakterom. On se šepurio pred Englezima i pred inostranstvom ‘svojim udarom, svojom narodnom revolucijom', što je naravno gola laž i izmišljotina”. Ovo je Mirković emocinoalno izgovarao. Na moje pitanje: za vreme pripremanja puča, da li mu je bilo poz- nato o radu britanske obaveštajne službe u Beogradu na obaranju kneza Pavla, odgovorio je da mu to nije bilo poznato tada, dok je udar organizovao. O tome je nešto doznao kad je stigao u inostranstvo, tokom i posle rata. Naveo je da je bio u vrlo prijateljskim odnosima sa britanskim vazduhoplovnim atašeom u Beogradu, pukov- nikom Hugh MacDonald-om, i sa njegovim pomoćnikom Tom Mapplebeck-om, koji mu je bio lični prijatelj. Ovi pri- jateljski odnosi nastavljeni su i posle Mirkovićevog dolaska u Britaniju juna 1941. Tačno je utvrđeno iz arhivske građe da je Mapplebeck koristio Mirkovićevo prijateljstvo da utiče na neke srpske generale i više vazduhoplovne oficire. On je stvarao povoljnu psihološku atmosferu kod jednog dela srp- skih vojnih krugova. Politički, međutim, Mapplebeck je izvr- šavao instrukcije Thomas Mastersson-а, starog obaveštajca. On je u britanskom poslanstvu u Beogradu dobio pokriće za rad, postavljanjem na položaj Prvog sekretara ambasade. Njegov zadatak u Beogradu bio je da se knez Pavle obori po svaku cenu. Ovo su posle januara 1941. g. bile instrukcije bri- tanske vlade. Interesantno je da je britansko poslanstvo u Beogradu održavalo najkorektnije odnose sa beogradskom vladom tokom celog januara i februara 1941. Uspeh britanske tajne službe u Beogradu nije izostao, na nesreću Jugoslavije. Britanija nije dobila nikakvu korist, sem propagandno, dok je Jugoslavija završila u bezdanu. Kad sam primetio generalu Mirkoviću da je bilo i naših ljudi u britanskoj obaveštajnoj službi, odgovorio je: „Nisam toga bio svestan tada, već sam to uglavnom doznao posle rata. Na primer, dok sam ja organizovao državni udar kod mene je često navraćao i sedeo u mojoj kancelariji moj lični prijatelj Zika Krstić, raniji urednik časopisa „Selo”. Posle rata za njega sam doznao da je radio za britansku obaveštajnu službu. Takođe mi je bilo poznato da su neki civili, političari iz zemljoradničke i demokratske stranke bili povezani sa britanskom obaveštajnom službom i da su primali

pare od Engleza. Vojska pak, oficiri, nisu primili ni jedne aspre. Ja, lično, nisam nikad bilo šta primio, niti mi je bilo nuđeno. Čak i da mi je nuđeno, odbio bih to sa najvećom indi- gnacijom.” Kad je o ovome govorio, bez da sam ga pitao, General Mirković se zakleo onim što mu je najdraže na ovom svetu njegovom jedinicom ćerkom. Lično sam tada poverovao generalu Mirkoviću da govori istinu, što se prijema novca tica- lo. Kakav je bio stav Dimitrija Ljotića za vreme rata prema Mirkoviću koji mu je bio ratni drug i prijatelj? To će dovoljno ilustrovati jedan primer iz vremena teške nepri- jateljske okupacije. U tim mračnim danima za vreme rata, u domu pukovnika Dragomira Lukića u Valjevu, 4. februara uveče 1944. g., u prisustvu priličnog broja srpske elite iz tog grada, između ostalog, Dimitrije Ljotić je rekao o svom rat- nom drugu Mirkoviću sledeće: „.. On je heroj i patriota. Bio je uveren da je državni udar veliko patriotsko delo. On je to izvršio u uverenju da je tim činom najbolje poslužio svojoj otadžbini. Svi ostali učesnici u puču mogli su tražiti i neke koristi za učestvovanje, ali general Mirković ne bi nikad tako nešto uradio”! Istorijski, državni udar 27. marta survao je Jugosla- viju u ponor gde se srpski narod još uvek nalazi i pokušava da iz ponora izađe. Ovi redovi su napisani za mlađe pokolenje, kojem treba pružati tačne istorijske podatke. Jedino istina donosi slobodu, a laž donosi tiraniju sa ropstvom.

Stanisa R. Vlahović

Српски добровољци у Великој Британији прославиће своју славу Светог Великомученика Георгија у недељу 11. маја 2003. године у Бермингаму. Света Литургија почиње у 10 часова пре подне у цркви Лазарици. По завршетку Богослужења обавиће се сечење славског колача, а онда се прелази у црквену салу где ће бити служено жито и послужење уз уобичајене другарске разго- воре. Позивамо све добровољце, њихове породице и пријатеље да присуствују овој свечаности у што већем броју. Приређивачки одбор

Тарин луг... вискија, препеченице и вина. А још већи је промашај у литерарном погледу, јер је писана мимо свих закона књижевности, а нарочито правописа. То је чудо једно, које све речи аутор исписује великим почетник слови- ма. Има читавих реченица, где су многе речи написане великим словом, па се читалац у чуду пита: „Шта је Селић тиме хтео да постигне”? А има и непотребних псовки, каквих нема у емигрантским књигама. У томе погледу, српски писци у емиграцији су далеко над- висили отаџбинске писце...

Бора М. Карапанџић

22

Iskra 1. mj 2003


Ревизионизам у савременој српској књижевности (78)

ВЕЛИКА ДРАМА СИНИШЕ КОВАЧЕВИЋА Аутор неколико успешних драма (види Искру, мај 2002), Синиша Ковачевић написао је можда своју најбољу, Велика драма \ у којој приказује последице грађанског рата у Другом светском рату у Црној Гори. Ниједан крај Југославије није толико пропатио као Црна Гора и то се јасно види и у овој драми. Прво, саме борбе и међусобна убијања, затим Коминформ и Голи Оток, најзад неминовно отрежњење касније. Драма обухвата период од четрдесетих до деведесетих го- дина. Главни карактери су из породице Вучића, са оцем Заријом и мајком Видосавом на челу и са синови- ма, Момиром, Батрићем, Данилом, Милорадом и Стеваном, са својим женама. Они углавном носе радњу на својим плећима, показујући какве су страшне рушевине у људима проузроковали грађански рат, борба за комунистички идеал и његов пораз далеко пре деведесетих година прошлог века. Пар година по свршетку рата дошла је дирек- тива о колонизацији у Војводини, што постаје централ- на тема драме, оличена у борби у породици Зарије Вучића, која је дала пет синова у партизане. Бивши партизани, сада људи на положајима, сви су за пресе- љење. Агитацију предводи Милорад, један од млађих Заријиних синова, због оданости партији прозвани Челни. На збору, заказаном намерно у цркви, води се дискусија, црногорским дијалектом (као и у целој драми), у типичној комунистичкој атмосфери: „Транспаренти, Живио СКОЈ, Живјела капејот, ТитоСтаљин, Стаљин-Тито, да се који не увреди, Живјела колонизација... Заумна и готово иреална атмосфера, сукоб старих и нових икона, готово зачуђена лица све- таца по зидовима. Мргодни Џугашвили као да, својим челичним очима, стреља Светога Ђорђа, али му ни Георгије не остаје дужан.”(60) Заговорачи коло- низације воде главну и, малтене, једину реч. Милорад Челни кује не само стање у Војводини у звезде већ и челнике комунизма - Лењина, Стаљина и Тита: „Друг је Лењин река, летрификација плус индустријализаци- ја, једнако социјализам, друг Цицко (генерал Саво Вукотић, 30 година стар) и друг Кидрич кажу, коло- низација плус механизација једнако комунизам. И то је тако. Тамо је, тата, рај. Ти не можеш ни да замислиш како је тамо, какве су то куће, какво богатство... Тамо се бијели хљеб једе сваки дан.”(43) Челни саветује како да се спреме, не заборављајући хвалоспеве новој власти: „Спаковат и понијет само најнужније. Тамо све чека. Швабе не могу понијет ни колико у бошчу. Нови ће човјек израст из новога времена, а ново ће вријеме стварат нови људи. Нови ће поредак бити поредак истине, правде и комунистичког морала. Поредак без лажи, неједнакости и експлоатације. Поредак без Бога, буржоазије и лицемерја. Лаж је, другарице и другови, остатак бившег... И бившег вре- мена и бивших људи... Лазовић непартијац... не зна да је партија и изнад истине и изнад живота. Да је она, истина и живот сам.”(65) Челни свечано декларише: „Предвођени нашом партијом и другом Титом, који је генијално слиједио друга Стаљина и братски Совјетски Савез...”(61) Ово трагично звучи кад се узме у обзир да је Милорад само пар година касније заглавио на Голом отоку, што га је довело до болног отрежњења.

Iskra 1. maj 2003

Светозар, војвођански паор, сумња да је све баш тако како Милорад вели: „Тај ко је теби, соколе, казо да је срећа на заједничкој оранији, грдно те је преварио... На заједничком казану срећу нађеду само кувари, соколе... Само они. Зато што су му најближи и што можеду да лапиду, ето зашто.”(91) Челни не пропушта прилику да га „поучи”: „Виђи, Светозаре... У комунизам тога нема. Зато комунизам и јесте најљепши што у њега нико не краде. Прво и прво, зато што се рачуна на човјекову свијест, вјерује му се, разу- мијеш, а друго, зато што нема потребе да се краде. Сви имају. Све је то наше. Па од кога да крадеш. Од себе, разумијеш. Виђиш. Зато fceiu ти лијепо ућ у задругу, унесеш све што имаш и ријешио си се свију брига. Цијело село, са пјесмом на поса, са пјесмом са посла, разумијеш... Па знаш ли ти, Светозаре, јадан не био, што је то учињело од Совјетскога Савеза. Тамо ђе се умирало од глади, тамо ђе су спахије и кнежеви једва сити били, данас тамо не знају што ће са хра- ном... Цијелу Европу данас само Украјина храни... Ти храну за државу и радника, радник и држава тебе све остало, разумијеш... Зато ти мене лијепо да речеш ђе си сакрио жито и мрс и Бог да те види. Па није ово туђа држава, но твоја, ако тражи, дај... Је ли право да једни буду неписмени а други да читају, је ли право да једни тегле ка стока а други се ладе лепезом, је ли право да једни имају докторе а други цркавају ка пашчад, је ли право да једни гину а други да се богате, је ли право да једни умиру млади, је ли право да једни имају летрику а други ни петролејку, је ли право да нечија ђеца имају рахитис, је ли право да једни живе у Београд а други у Беране, је ли право да једни влада- ју другима, је ли право... Како не разумијеш, па само се ође човјек у рај ћера силом, како не разумијете, па свега тога у комунизам нема.”(92) На то Светозар јед- ноставно одговара: „Па ти, деране, канда у то збиља верујеш.” А онда: „Што сам имао дао сам, до послед- њег зрнца. Ви сте мени четврта држава, ниједна вака није била. Ни Фрањина, ни Перина, ни Хортијева.”(93) Други бивши партизан, Новак, подржава Челног, служећи се чудовишним аргументима: „Па јел ви не разумијете да се у комунизам неће умират. Руски су љекари већ нашли лијек против смрти, друг га је Стаљин проба први.”(93) А Челни додаје: „Ма не може Стаљин да гријеши... Бесмртни Стаљин, еј... Па њему авиони на длан слијећу... Па што смо пјевали цио рат, па колико је наших са њим на уснама гину- ло...”(107) Нису баш сви за напуштање родног краја. Отац Зарија је одлучно против, а жене се не питају. Зарија се саркастично пита како је у Војводини: „Краве се саме музу и саме сире млијеко, не, прво се умију, овце се саме стригају па онда плету, а печене се кокоши једу, само се батаци једу, остало се баци... Ја сам вас двојицу да на школе да будете паметнији а не глупљи. Џаба сте вас двојица сјеђели у Београд.”(41) Зарија показује здраву сељачку памет: „Ја у туђе не идем. Туђа је то мука.”(43) А Светозар гунђајући карак- терише нову власт: „Они су Хуни... Авари...”(95) На крају ипак воља млађих преовладава и сви иду у

23


Ревизионизам ... Војводину, заједно са многим другима. Кад су се нашли у Војводини, стварност показује своје право лице и ствари се одвијају по законима људске природе, а не по налозима и надама политичких партија. Власт нагриза човека и то се одражава у непоштовању права људи, у гомилању имања, и у сексуалној бахатости. Милорад и даље предводи досељенике из свог села и чини што хоће. Њега нарочито доводи до беса кад осети у кући тамјан о Светом Јовану и затиче попа Стојана. Милорад га јури из куће, вади пиштољ, али га отац спречава. Најзад је оцу прекипело: „Е, сад ћеш, сине, лијепо покупит све што имаш своје у ову кућу и никад више, чујеш, никад ови праг нећеш прекорачит. А ти ћеш себе лако узет другу, друже Челни.”(85) У бесу, Челни руши цркву трактором. Зарија се моли Богу: „Ти који све прашташ, можеш ли ово опростити... Ја не би!”(86) Кад Милорадовој снаји, Јелистини, умире дете од убода ексера, она криви Милорада: „Нијеси смио цркву, ђевере, нијеси смио цркву рушит...”(89) Најзад, Јелистина се убија пред свима, отевши пиштољ у Милорада. Осионост Милорада и других руководилаца нагони и комунисте на нижој лествици да се буне, како Ђорђија прекорава Челног: „Ово је партијски састанак, а у партију смо сви једнаки, грдно си се пре- варио ако си мислио да ћеш ти викат и лупат чизмом о под, а ми савијат шије и мучат... Грдно си се преварио, друже Челни. Те немојте ово, те немојте оно, то није комунистички, а себе си највећу кућу додијелио.. . Ја три собе имам до улице, а ти шес... ? Оћу да кажем да си себе да најбољу кућу у цијело село а да нама вазда нешто придикујеш.”(81-82) Нашавши се у бољим животним околностима, а поседујући сву власт, комунистички функционери се нарочито сексуално иживљавају, нарочито према Немицама које су ту затекли. Једна од њих, Хелга, жали се: „Силују нас... Мислим нас, Немице из лого- ра.”(75) То не спречава једног функционера да се спанђа с њом и да отера своју жену, Зорку Вучић. Зорка се горко жали: „Спакова и ишћера као посли- једњу полегушу... Другу је наша што маже нокте у крв, што шушти кад ода... Сви то раде. Ми смо им биле добре за рат, за уз букву, за превијат ране и биштат вашке, за земуницу и за абортусе на вретено и код фочански гурбетуша, сад више не ваљамо. Нијесмо добре за Дедиње и за пријеме у амбасаду. Не миришимо, не знамо да користимо ексцајз, не говоримо амерички и француски... Не пушимо на дугачку муштиклу, штикле нам се ломе и криве, сад им треба- ју госпођице, Београђанчице, ружичасте и мирисне, у свилену чарапу и са тридесетдва зуба... Оно што је ваљало Швабама, ваља и њима сада, не може са оним што је лијега на маховину лијегат на свилу, сад им тре- бају глумице и балерине, ова што ме је због ње оћера гола је играла пред иљаду људи, само у тил и бијеле патике, она сад ваља, ја не ваљам...”(77) Да иронија буде још већа, Хелга јавно говори о многим Немицама које су затруднеле од нових комунистичких власто- држаца:„Ми у Њемачке.”(103) Друга мука спопала је многе Црногорце пресељене у Војводину, нарочито старије. Тако Лазовић сликовито описује тегобе свог новог живота: „Ође ми је небо на тјемену. Не могу, уби, не могу. Вода ми грка,

24

ваздух ме гуши. Цукар сам бацио у бунар, не вриједи... Све ме притишће, гушим се, човјече... Ође ми је већа авлија но цијело имање у Црну Гору, џаба. Не знам да одам, човјече. Немаш се ђе попет до на небо, разуми- јеш што ти зборим. Жена и ја сами у собу, не могу, не чујем мајку ђе дише, ђецу не покривам, сањам како идем уз брдо, хучи ми Морача у главу, полуђећу. Жени се остаје, ђеци се остаје, мајци се остаје, не вриједи. Уби ме ширина...”(79) У Војводини, старији неће ни да се сахрањују са мештанима: „...или ново гробље или да им партија организује повраћај костију у Црну Гору.”(73) Последице братског раздора у Црној Гори у Другом светском рату не могу се довољно описати. Оне се најбоље огледају у породици Вучића која, иако је дала пет партизана, не може да избегне свађу, чак и мржњу у породици. Није ну чудо кад Крстина, сестра Видосаве, горко оплакује на гробљу: „Кућа ми се ископала. Од онолике мушке чељади, ниједно... Ни синовима ни чоеку гроба не знам. Леже неђе на пасјем гробљу.”(27) Било је и умеренијих партизана, као что је Братић Вучић, који умирује Милорада: „Не можемо сад побит све што је срело Талијана и назвало Бога четницима.” Челни му одговара: „Богуми сам их ја убија ка пашчад. И за мање.” Батрић: „Рат је другачији. Сад је мир, Милораде...” Челни: „Серем се ја на такав мир. Рат је био бољи!”(56) Свирепост зараћених страна огледа се и у убијању четничког војводе Мијовића, који пред погубљење говори свом присутном сину: „Ово је, сине, Милорад Вучић, звани Челни. Запамти то завазда...” А затим се обраћа Челном: „Не можете ви мене убит толико пута колико ја код вас имам дуга.”(53) Питање је да ли је до данашњег дана тај дуг измирен. Црногорска трагедија је тако велика да се Видосава у очајању пита: „Може ли једна свјетска халабука проћ а да иза ње не остану Вучића хумке и Вучића удовице и сирочад?”(107) Има у драми доста узгредних коментара вред- них помена. Нарочито је подвучено питање Бога и цркве. Партизани папагајски понављају антирелигиозну пропаганду. Тако Данило Вучић „филозофира” о Богу: „Њега је измислила владајућа класа, разуми- јеш. Свака је власт од Бога. Ајде, баш свака. Ђе ме нађе. Свака је власт од Бога, мучи, трпи, стоко, твоје је царство небеско. Богу божије, Цару царево. Мучи робе и давај. Ма немој. Бог је само параван да се експлоатише огромна већина народа. Кад народ схвати да Бога нема, неће трпјет разне екслоататорске набигузице и мантијашку реакцију, но ће гледат себе и колектив, разумијеш.”(59) Став нове власти према религији најбоље се огледа у борби против цркве. Народни фронт присиљава свештеника да се збор држи у цркви у недељу. Он се одупире, али најзад мора да пристане. Милорад га „поучава”: „Бога нема, научно је доказано. Киша је кондензована воде- на пара, громови су пражњење електрицитета. Да га има виђели би га руски авијатичари. Неш ти мени више троват народ, аветињо, јеси чуо...”(50) Побожност у народу се ипак одржава, што се види приликом обнове цркве страдале у рату: „Игла да пане не може, ни у порту ни у цркву, ни на раскршће.”(17) А то се види и из отрежњења Милорадовог пошто је допао Голог отока после коминформске резолуције, где је, каже, „ срео Бога и Светога Јована.”(24) Појединци смело исказују, у својој породици, разуме се, шта мисле о комунизму и новој власти. Тако Видосава, Заријева жена и мајка Вучића, оштро и Наставак на страни 26/2

Iskra 1. mj 2003


Prikaz knjige

„KORACI U NOĆI” Nedavno je izašla vrlo interesantna knjiga, mnogostrukog zamaha i ostvarenja, na 390 stranica. Ovo delo obuhvata hroniku i delove šire istorije Jugoslavije. Pisac je Marko Pivac, a tema o kojoj je pisao odnosi se na njegovu počivšu suprugu Dr Dragojlu, na onaj deo izbeglištva pod bri- tanskom kontrolom u Italiji i kasnije u Nemačkoj. Na omotu tvrdog poveza umetnički je nacrtan kažnjenički logor u Nemačkoj u Padebornu, čiji je nasilnički strpani stanovnik bila piščeva supruga. „Koraci u noći” su sinonim za prikradanje u noći prema postavljenom cilju. U ovom slučaju to se odnosilo na Dragojlu Pivac. Oni koji su se u noći prikradali bili su članovi britanske vojne (tajne?) policije. Drama noćnog hapšenja se odigrava u izbegličkom logoru Diepholz u Nemačkoj (na oku- patorskoj britanskoj zoni). Na omotu korica umetnički crtež lepo prikazuje ulaz u logor u koji je Dragojla odvedena: viso- ki stubovi sa nekoliko reflektora, sa dvostruko opasanim bodljikavim žicama (a možda i minskim poljima pozadi žica). Sličan logor u kojem je boravio i pisac ovih redova, Munster Lager, imao je minska polja pozadi bodljikavih žica. Iz ovak- vih ‘humanih’ logora žrtve su trebale da se predaju, na traženje gospodara crvenog Termidora, kojeg demokratski saveznici ustoličiše u Beogradu. Istina, pravda i humanizam u to vreme bili su veliki luksuz, koji je bio istisnut kako iz prakse tako i iz teorije vlastodržaca. Drama žrtve u „Koracima u noći” deo su velike drame Jugoslavije i u njoj srpskog naroda. Krojači naše drame i sudbine, koje su se odigravale na relaciji London - Kairo još od 1941. g. bili su dvojica britanskih oficira. Njihov rad se odvijao u specijalnom kružoku S.O.E (Special Operations Executive). Oficiri majori Basil Davidson i James Klugman bili su komunisti. Naravno njihov posao bio je da sve rade kako bi na kraju rata uveli Jugoslaviju u sovjetsko sazvežđe. Oba oficira govorili su i pisali na našem jeziku, naročito James Klugman. Veliki prijatelj srpskog naroda i Jugoslavije Dama Rebecca West (kraljica lepe pisane reči u engleskoj lit- eraturi) nazvala je SOE kružok u Kairu: „jazbina” ili „zverin- jak.” Negde u ‘medenim mesecima' tokom 1945. g. otpočeo je razgovor između Titovih i britanskih zvaničnika o predaji jugoslovena koje bude zahtevala titovska vlada. Tokom 1946. i 1947. sa titovske strane prešlo se na konkretne zahteve koja lica komunstički režim smatra za ‘ratne zločince’. U ovu kate- goriju biće uvršćena i Dr Dragojla Ostojić Popović (devojačko i prvog muža prezime). U jednom prijatnom razgovoru između Dr V. Velebita i britanskog ambasadora u Beogradu, Velebit će preneti Stevensonu Titovo interesovanje za predaju Dr Dragojle. Potrebno je reći da u ovom prijateljskom razgo- voru nije pomenuto da je SS general von Glaise Horstenau u Zagrebu aprila 1943. g. rekao alijasu Dr Petroviću: „Vi niste Dr Petrović, već Velebit. Vaš otac, jugoslovenski konjički gen- eral bio je moj klasni drug u Vojnoj akademiji u Neustadt-u, u Austriji. Dajem vam dva dana da obiđete roditelje na Tuškancu (u Zagrebu), a posle toga da mi se javite”. Ne, ovo, koliko je znano, nije ulazilo u razgovor, jer je Broza trebalo podržati ‘kukom i motikom’, ako već nekog boljeg načina nije bilo. Iz počešćih razgovora Velebit - Stivenson utvrdiće se i datum kad bi trebalo lišiti slobode Dr Dragojlu.

Iskra 1. maj 2003

Titov režim optužiće Dragojlu zbog njenog rada u Zavodu za prinudno vaspitanje u Smederevskoj Palanci. Režim će ovde napakovati laži i insinuacije. Istragom britan- skih zvaničnika, naročito Stephen Clissold-а utvrdiće se da je Titova diplomatija lažno predstavila optužbu, jer je britanska ambasada u Beogradu ustanovila da je svrha Zavoda bila da spasava omladinu od Nemaca (diplomata Forin Ofisa F. A. Warner u jednom zapisniku napisao je: ,,da je cilj Zavoda bio da spasava omladinu od Nemaca i komunista”). Na britan- skoj strani je utvrđeno da je Zavod bio jedino vaspitno- kulturna ustanova i nezavisan od Nemaca. Autor, Marko Pivac, ilustrovao je, ne samo u pisanoj reči već i u slici - fotografijama, broj učesnika u kultumom radu u logorima u izbeglištvu. A ove fotografije svedoče da kmg i društvo njegove supmge, kako u zemlji tako i u izbeglištvu, govore da njihov rad nije bio ono što komunisti lansiraju: ‘izdaja i zločini’, već se radilo o požrtvovanju jednog pokole-nja, hrabrog i patriotskog, kao što pesnik kaže: „naviknutog mrijeti bez golema jada”! Pisac je potpuno uspeo da bez tmnka sumnje rehabilituje svoju suprugu od laži i inu- enda komunista, iznošenjem dokumentame građe, koja pre- vazilazi sva očekivanja. Iznošenjem ove građe, pisac je uspeo ne samo da opovrgne laži Titovog režima već i anglo-američko uljuljkivanje njihovom „received wisdom”, ili već postulirane mudrosti (kojoj nema priziva). U pogledu vođenja istrage putem skriniranja, britan- ska politika poslužila se onim što njoj najbolje odgovara i jugoslovenskim izbeglicama prilepila je kao status etiketu: SEP (Surrendered Епету Personnel). Na ovaj način, izbe- gavajući da Jugoslovenima dade status izbeglica, ili ratnih zarobljenika, te ih i ovakvim tretmanom izvukla ispod zaštite međunarodnih konvencija i prava. Ostavila ih je kao jezičak na vazi, da posluže u nekoj trampi sa Titom u svođenju računa. Ovakav tretman stavio je ustvari izbeglice pod britansku ličnu svojinu. Pod ovim tretmanom proći će nekoliko godina dok jugoslovenske izbeglice ‘diplomiraju’ do statusa „raseljenih lica” (displaced Persons) i tako postanu subjekti koji bar nominalno imaju i neka prava. Ova nepravda pogodila je i Dr Dragojlu, kad je nasil- no odvedena iz izbegličkog logora u surovi logor u Padebomu, o čemu je ona tih dana govorila: „Uhapšena sam na nalog šefa Otseka za ekstradiciju. Znaš šta to znači.” A iz protesta prema njenim tamničarima ovako je govorila: „... Ja najodlučnije protestvujem što na engleskim aktima, pre mog ispitivanja, pored mog imena stoje sramna slova: W.C. (war criminal)... Ja ne molim milost, ja zahtevam pravdu...” Ona je stoički i dostojanstveno podnosila zlu sudbinu svog naroda i već bila na „belom hlebu”, očekujući Brozove dželate koji su pripremili omče za predate. Iako u degradirajućoj tamnici, gde je tamničar namer- no radio da degradira i rastroji žrtve, Dragojla nije očajavala već se oslanjala na svoj duhovni rezervoar energije i snage pisanjem na mnogo strana protivu nepravde i neljudskog treti- ranja. Iz ove veoma interesantne korespodencije ja ovde po- minjem i ističem njeno dugačko pismo Presedniku IRO-a, Međunarodne organizacije za izbeglice u Zenevi. A ova organizacija, na veliku žalost i sramotu civilizovanog sveta,

25


Ревизионизам ...

Prikaz ... bila je pod velikim uplivom komunističke propagande. I za nekih četiri i po godine IRO se ponašao kao inkvizitorski dželat. Srećom Dragojla je imala jaku Dobrovoljačku zajed- nicu koja je aktivno radila na njenom oslobođenju i svojoj odbrani. Branioci lažno optužene Dragojle uticaće na njene gonioce i apsandžije da ih dovedu k' poznaniju prava. Velike intervencije

Dolazile su sa mnogo strana: iz Amerike, naročito iz Britanije, a takođe iz drugih zemalja. Ovde je nemoguće sve to pomenuti pa ćemo samo navesti nekoliko. Među istaknutim ličnostima navodimo sledeće: Vojvotkinja od Athola neko- liko puta. Lord Chancellor Packenham, druge ličnosti po rangu, posle Kraljice, u Britaniji. Zatim velikodušna i hrabra pomoć narodnog poslanika, kasnije ministra Richard Stockes- a. On je nekoliko puta obilazio zatočenike u zloglasnom lageru u Munsteru. Govorio je često u Parlamentu i otvoreno napa- dao Titovu udvoricu brigadira Fitzroy MacLean-а. Iz ame- ričkog Stejt departmana dolazila je vrlo važna intervencija američkog diplomate koji je lično poznavao Dragojlu i njenog prvog muža Milovana. Sa ženske strane, posle Vojvotkinje od Athola, došla je intervencija od Baronice Marthe Boel, predsednice Svetskog udruženja žena. Zatim su dolazile interB. Jevtića, od vencijebivšihčlanovajugoslovenskevladeod Slobodana Jovanovića i Jugoslovenskog dobrotvornog udruženja u Londonu. Bez sumnje, ove intervencije su imale velikog utica- ja na Forin ofis u Londonu, na politiku britanske vlade, da ras- motri i revidira njenu zahuktalu Titomaniju, koja je počela prelaziti u oboljenje. Interevencije će imati efekta na brzo pre- seljenje Dragojle iz kažnjeničkog logora u Padebomu u Munster Lager ‘Y’ da se pridruži svojim drugovima tamo zatočenim. Lično Dragojla će brzo biti oslobođena. Kanadski oficir Morgan, koji je preuzeo Dragojlu iz Padeboma, pozvao ju je na čaj kao gosta svoje porodice. Tom prilikom on je pre- neo Dragojli i ponudu britanske vlade da joj dadu azil, što je ona učtivo i sa zahvanošću odbila. Ova knjiga se toplo prepomčuje mladoj generaciji radi upoznavanja istine koja je bila zadavljena u komunistič- kom sistemu. Na kraju, iako moj prikaz nije mogao da bude sveobuhvatan, želim da stavim do znanja čitaocu da pročita mnoga mišljenja o Dragojli na stranama 339-342. Tu je samo deo tih mišljenja koje je autor uneo. Marko Pivac se dostojno odužio svojoj supruzi ovim delom, koje će pomoći budućem istoričam da razdvoji istinu od laži. Pisac ovih redova u neko- liko navrata bio je gost Marka i Dragojle i uživao njihovo gostoprimstvo. Ona je na mene uvek ostavljala utisak neizmeme duhovne snage i inteligencije. Posedovala je onu iskonsku i pokretačku snagu sličnu zamahu muzičkog genija, Musorskog u operi Boris Godunov, Puccinia u La Tosca, Aidi velikog Verdi-a. Dragojla je posedovala plemenite i otmene manire i gospodsku kulturu. Kad je govorila o nečemu iz svoje stmke lako se mogla preneti u lepu književnost, pesništvo ili filozofiju. Marko je podigao lep spomenik Dragojli, u koji je ugradio postupke i duh jednog zlokobnog vremena, koje je svojim žrvnjima mlelo našu otadžbinu. Samo ljubav, a ne mržnja pobeđuje zlo i pohlepu.

Staniša R. Vlahović

26

недвосмислено, говори: „Ј... вас и Стаљин и Тито, све вас неумне и плахе. На коју ћемо страну ја и Зарија? Уз кога? Ова ће олуја проћ без Вучића, оће части ми, ако се досад нијесмо дозвали памети, нећемо никад, ко ће сад бити партизани а ко четници? ...на ову ћете ми се сису заклијет да ће ово проћ и без братске нес- логе и без Вучића, да вам Видосава не прокуне мли- јеко којим вас је подигла свију... Доста је Видосави и лелека и хумки, нијесам ја рађала ни Стаљину ни Титу, ја ћу мени моје, а њима ето њиховијех, мене ни један ни Стаљинов ни Титов син не треба.”(109) Дилема за кога се одлучити у сукобу са Коминформом помиње се неколико пута. Тако се Стеван, најмлађи Вучић, жали: „Вазда се говорило да друг Тито генијално следи идеје и пут великога Стаљина.”(107) На шта му Милорад, највећи фанатик међу Вучићима, одговара: „Десет су ми га година утискивали у срце, сад ће ми га за ноћ извадит, е па неће моћ, не зва се ја Милорад Вучић,”(108) А Новак, предратни комуниста, и даље се држи Стаљина, указујући на стереотипно мишљење о Црногорцима: „Сваки је Црногорац уписан дијелом у Русе, чим се роди. Сваки прави... Мене у рат није повео Тито но Стаљин. Кад сте први пут чули за Тита, признајте, ако сте људи. Не прије четрдесетдруге, или четрдесет- прве у зиму.”(110-11) Све то не може да спречи отрежњење педесет година после револуције. Милораду је био потребан Голи оток да му натера памет у главу, као и многим другим комунистима. Батрић Вучић сада отворено износи своје утиске из Совјетског Савеза: „Ја сам се отоле (из Совјетског Савеза) врно јер се тамо кому- нисти убијају на велико, јер је тамо глад, јер је тамо смрт и страх, јер тамо отац шпија сина, а сестра брата... Ја сам у ти рај био. На челу тог раја је Луцифер лично. И то луди Луцифер... Тамо је пакао... тамо се смијех не чује, ни гласан говор, цио Сибир је логор а индустрија производи дрвену дугмад... тамо нема ничега осим страха.”(115-16) Чак се и партизан- ски командант Цицко сада као присећа, после педесет година: „Има индиција да и у Москву није све како се чини... Гладује се тамо, хапси... (Стаљин) лично је одговоран за смрт неколико милиона Руса. Лично.”(111-12) А Зорка, јединаћерка међу Вучићима, сликовито коментарише ситуацију: „Доклен ће ти ови злотвор (Милошевић) висит на зид?... Није њему мјесто између свеца и Његоша, но између Итлера и Менгелса” (16) Последње име је ауторова игра речи мешајући, или сједињујући, Енгелса и нацистичког злочинца Менгелеа. Драма коју Синиша Ковачевић овде обрађује заиста је велика, за саме учеснике у њој превелика. Кад они изумру, остаће на потоњим генерацијама да донесу прави суд о њој. Полако али сигурно истина избија на површину, чему на потресан и убедљив начин доприноси и Велика драма. Ова драма постала је одмах после премијере у Народном позоришту у Београду „мегахит” и стално је на репертоару, изази- вајући бурне, одобравајуће реакције у публици.

Васа Михаиловић

1. Синиша Ковачевић, Велика драма (Београд: Народно позориште у Београду, 2002). Бројеви страна цитата из ове књиге наведени су у тексту.

Iskra 1. mаj 2003


ПИСМО „ИСКРИ"

НЕЗАЧЕТА ДРЖАВА СРБИЈА И ЦРНА ГОРА Писма - као што је већ речено у импресуму - не представљају обавезно и мишљење „Искре“. Мада Уреднишво настоји - у границама својих могућности - да провери наводе и чињенице употребљене у писмима, за њихову тачност и веродостојност одговорни су првенствено сами писци. Уредништво задржава право да писма, вредна за објављивање, скрати или кондензује. *** СКУПШТИНА ОПШТИНЕ КРАЉЕВО Председник Поштовани господине уредниче, Покушаји државне деструкције коначно су резултирали договором псеудодемократе Ђинђића - чија диктатура у Србији надмашује све претходне успешне или неуспешне диктатуре - и шверцера чији је магистеријум и неуспели докторат базиран на сивој економији и перфектно обученој политици. Четврти фебруар, 199 година после сече кнежева, што је био увод у Први српски устанак, с разним политичким договорима са већином од два гласа, ДОС-а и парти- је Ђукановићевих црногорских социјалиста, створена је нова државна творевина каква није виђена у историји цивилизације. Два економска система, две банке, две државе малих принадлежности са двојицом диктатора на премијерском месту у потпуности мењају Београд- ски споразум који је, иако оспораван, могао бити при- хваћен као израз жеље заустављању државне децен- трализације. Приватизација српског премијера (слободно читај пљачкализација) превазишла је границе нагор- них ноћних мора. Сврха и циљ су у покушају отимања, са једне стране, и легализације сумњиво стеченог новца Милошевићевих фаворита, са друге стране. Влада премијера Ђинђића глорификује ХАГ који оптужује цео српски народ. Величају се генерали и бивши потпредседници владе ухваћени у шпијунским аферама, постављају се неискусне, а послушне судије, још неискуснији тужиоци, а полиција се хвали растурањем куплераја уместо расветљавањем злочина и хапшењем починилаца. У Србији ових дана је највећи криминал када се човек непрописно паркира, а нај- угоднија дела су преваре и разбојништва која су се некад кажњавала, а данас постоје закони по којима се исте врло законито врше. Милошевић је започео са формирањем мафије која је хтела да преотме државу и да влада Србијом. Оно што Милошевић није успео до краја, стигао је да учини Ђинђић. Вероватно под утицајем демократских начела дозволио је да његова демократија уместо закона понуди мафијашки кодекс преточен у закон о нафти и нафтиним дериватима, раду и радним односи- ма, дувану - да би вероватно многе паре пореских обавезника уштедео. Премијер се није задовољио са местом

Iskra 1. maj 2003

Председника Скупштине, већ је исту несрећницу охрабрио да мимо Устава, чак и оног Милошевићевог, постане ВД Предсеник Србије. Питаћете се сада: „Ко ће бити први сведок који ће имати имунитет”? - Наравно један од дичних премијерових пријатеља, Љубиша Буха - Чума, привредник који би у свакој нормалној држави био осуђен на десет робија. Поставимо ли друго питање, а то је - каква је разлика између Ђинђића и Милошевића? - Можемо хладно одговорити: „У форми велика, а у исходу никаква." Милошевић је поштовао закон, кад би му неки засметао он би га укидао и по својој мери нови доносио. Ипак закони су били такви какви су - поштовани. Ђинђић је модерни прагматичар, али филозофију прагматизма од Џемса, па до Пирса при- лагођавао себи. Што би Ђинђић дангубио доносећи законе кад његова воља и иначе јесте изнад закона и Устава, али Бога ми и обичаја. нице.

Ово је још један ружни сан наше свакоднев-

Пети октобар није био прави устанак, фалио је кобни четврти фебруар, који је после 199 године опет дошао, вероватно најављујући нове покрете. И не би ме изненадило да дође до сукоба незадовољног наро- да и елитних јединица жандармерије која подсећа на преторијанску гарду римских цезара. Аутор овог текста није гласао за Уставну повељу, јер је демонстративно напустио салу; није гласао за Закон о Уставној повељи, јер је сматрао да ће омогућити брже и ефикасније умирање државе која није ни зачета. Матарушка Бања Председник 10. март 2003. Скупштине општине Краљево и Савезни посланик Dr sci. Љубиша Јовашевић

Напомена: Уредништво Искре примило је писмо др Јовашевића са закашњењем, да се појави у Искри од 1. априла, јер смо ra добили посредно, а не директно на адресу Искре.

ВУЧЕТИЋ: ВАНРЕДНО СТАЊЕ СЕ УКИДА ИЈ1И НЕ. Председник Устваног суда Србије Слободан Вучетић наглашава: "Ванредно стање се или укида или не укида. Не постоји категорија делимичног или фазног укидања ванредног стања. То није познато у пракси и апсурдно је само по себи. Ванредно стање се укида или остаје. Ако се делимићно укине, оно и даље остаје, али у смањеном виду и било би политички изузетно штетно и опасно, ако би се одступило од датог обећања да ће бити укинуто до 1. маја". (Б92, 18.4.2003.).

27


РОМАН „НА ПРЕЛОМУ", ИСКРА.. Помаже Бог, драги господине Јанковићу, Срце ми је пуно утисака после читања Ваших књига На прелому које сам добила на читање добро- том Вере Ћуић, Ваше верне читатељке. Она са нестр- пљењем очекује издање Вашингтона, а Америку је прочитала (ја је тек почињем...) Пре свега, хвала Вам што сте приповедајући (тако надахнуто) о трагичним догађајима између 1940 -45. године успели да мало расветлите таму лажи којом је обавијена наша јадна земља и генерације које су се родиле у „слободној” и безбожној Југославији којој и ја припадам (рођ. 1955.) Било је страшно живети без Бога, то је живот очајања и самодеструк- ције. Ликови Слободана, Дамјана, Тоше, Велизара, Обрада, Жарета... дирају дубоко у сваку душу која их упозна и мислим да нема Србина који у својим преци- ма није имао сличног јунака. Плакала сам над сваком страницом Ваших књига, дирнута чистотом и жртвом добровољаца (и не само добровољаца) и неправдом која им је начињена. Нека им је вечна Слава! Нека је вечна Слава и Димитрију Љотићу кротком српском сину који се заиста у Христа обукао! Мој покојни отац припада, нажалост, онима који су преварени комунистичком пропагандом отишли у партизане. Говорио ми је да је II Светски рат у нашој земљи био братоубилачки и да ће ми истину о њему рећи пре него што умре. Он је прерано умро, а ја сам већ емигрирала у Америку. Али ево, истину сазнајем читајући Искру, Ваше књиге, књиге Ђока Слијепчевића (мој отац је често помињао његово име, кришом, шапћући са ујаком - историчарем). Надам се да Господ неће дати да пропаднемо, а да се не покајемо и да неће бити узалудна Ваша жртва и Ваших другова. Мислим да су већ изникле генерације међу којима има оних који се Богу опет моле и враћају образ честитости Србима. Ја сам академски сликар, живим 22 године у Њујорку, удата сам и мој муж и ја се спремамо да се вратимо ускоро у домовину. Желим Вам све најбоље од Господа, добро здравље Вама и Вашој фамилији и да нам још дуго пишете! Њујорк, 3. април 2003.

Захвална Весна Голубовић

ПОХВАЛА ЛИСТУ Поштована господо, Друго,... похвала вама и листу ИСКРА који је данас најбоље уређен и по свом садржају најбољи лист. Примите моје искрено честитање за свој врло пожртвован и успешан рад. Нека би вам свима драги Бог дао дуг и леп живот. Живели нам на многаја љета. Калифорнија, САД 9. април 2003.

28

t МОМЧИЛО САВАТИЋ У петак, 4. априла 2003., умро је у Либертивилу, држава Илиноис, добровољац Трећег пука, Момчило Саватић. Момчило је рођен 1 новембра 1924. у селу Белотич, Подринска крајина, од родитеља Лепосаве и Милинка. Крштен је у Белој Цркви - то је исто оно место у коме су комунисти на Ивањдан (7.7.41.) убили два српска жандарма и од ког дана они обележавају дан почетка своје револуције. Оставши баз мајке, још као дете, ту улогу је преузела његова старија сестра Живка. Као добровољац Момчило је рањен, оставши без десне руке, у борби са комунистима код Бајине Баште, 1944. г. После Словеније, Италије, Немачке, Момчило је 1950 г. емигрирао у Америку. С једном левом руком радио је све физичке послове. Ускоро је постао најбољи у свом предузећу и тако постао неза- менљив. Буквално је отварао и затварао предузеће, толико је било поверење управе у њега. Момчило се оженио са девојком Ружицом. Из тог брака родили су се син Михајло - Мића и кћер Јелена Јеца. Момчило је био на далеко чувен својим радом у цркви и око цркве. Због тога је добио грамату од Њ. В. П. митрополита г. Христофора. На таквом јед- ном црквеном послу, пре пет година, журио је пок. Мочило да стигне на аеродром да би дочекао патри- јарха Павла, задесила га је његова бољка која му је онемогућила даље служење његовој цркви. Сахрана пок. Момчила, уз присуство великог броја пријатеља, другова и поштовалаца, обављена је у понедељак 7. априла у манастиру Либертивилу. чинодејствовали су митрополит г. Христофор, отац Милан Савић, отац Денис Павићевић и протођакон др Спасовић. На јектенија је одговарао богословски хор. У цркви су се са покојником опростили митрополит г. Христофор и протојереј Милан Савић. После обављене сахране - због олујног времена - на даћи коју је приредила родбина, говорили су: отац Денис Павићевић, у име цркве у Чикагу, у којој је Момчило без мало 40 година несебично служио, у име црквене општине Св. Василија Острошког, њен председник г. Љубиша Миличић и Никола Љотић, у име српских добровољаца.

Ј. Н.

† ВЕЛИМИР - ВЕЉА ДЕНИЋ У среду 9. априла 2003. године преминуо је у Београду збораш и бивши добровољац Велимир Денић. Покојни Веља је писац обимне књиге сећања „Носећи крст свој" која управо излази из штампе и коју је у Искри од 1. априла о. г. приказао професор Ђорђе Јанић. Нажалост Веља није доживео радост да своју књигу види штампану. Вељина супруга је добила од штампара огледни примерак да му га покаже у болни- ци, али је Веља већ био у коми да га види и разгледа. Сахрањен је 14. априла. Вељиној супрузи Бланки и осталој родбини наше искрено саучешће, а нашем другу и саборцу Вељи слава и хвала и вечан покој у непролазном царству Христа Спаситеља!

Искра

Ваш, Драгослав Ђорђевић

Iskra 1. mj 2003


† МИЛАН СТЕФАНОВИЋ - НУНЕ После дуге и тешке болести, преминуо је 27. марта 2003. године у америчком граду Милвоки, Висконсин, бивши српски добровољац Милан Стефановић, познатији по своме надимку Нуне. Нуне је рођен 25. јануара 1926. године у Крагујевцу, где је са старијим сестрама Даном и Јованком све до окупације Србије 1941. године имао срећно и безбрижно детињство. Приликом стрељања грађана Крагујевца октобра 1941. године у одмазди суровог немачког оку- патора за своје убијене војнике и отац Нунетов Милутин, носиоц ордена Албанске споменице, губи живот. У колони будућих жртава, уз оца ишао је и 15 година стар Нуне и један немачки војник, када га је угледао тако младог, извукао га је из колоне и тако му спасао живот. Отац Милутин је некако успео да Нунету да свој сат и тај моменат је у више приказа страдања Срба у Крагујевцу спомињан. У Крагујевцу се септембра 1944. године образује нова добровољачка јединица, Артиљериски дивизион. Када је дивизион кренуо на пут ка Словенији, преко Босне, да се придружи главнини Српског добровољачког корпуса, Нуне као национа- листа и монархиста приступа добровољцима и од тада све до задњег дана он остаје веран и поносан са њима, па је и сахрањен са добровољачким крстом на грудима. Када је завршен рат маја 1945. године и после преласка у Италију, после првог привременог логора у Форлиу, добровољци заједно са осталим националним јединицама долазе у логор Еболи у јужној Италији. У Еболију Нуне завршава гимназију, бави се спортом, нарочито фудбалом, а једно време је и у рад- ној групи капетана Манчића, коју су поред многих других, Енглези користили за стражарску службу. По пребацивању становника логора Еболи у Немачку и пуштања из Мунстер лагера, Нуне долази у логор добровољачких породица Линген / Емс, где му је већ била сестра Дана. Нуне игра фудбал за тим логора и као одличан играч, заједно са Дујом Гајевићем, приступа нижеразредном локалном клубу ТУСК, Линген. Тако су се обојица и оженили Немицама из Лингена, са којима су имали срећне и дугогодишње бракове. Нуне са супругом Инге, ћерком Вером и сином Маријаном, 1956. године емигрира за САД и настањује са у Милвоки. Убрзо постаје члан и одличан играч Српског спортског клуба у коме су већ играли Дуја Гајевић, Бранко Свирчић и једно време Бобан Радојичик Покојни Нуне је био друштвен, отворен и при- јатан човек, вољен од свих. То је свима било познато, али као што је бисер сакривен у шкољци и за њега се

незна док се шкољка не отвори, тако је и многима до недавно било непознато, да је Нуне дуги низ година писао лепе и патриотске песме, од којих је неке ту и тамо објављивао. Пише о Србији, Крагујевцу, старости и усамљености, али такође и песма са најинтимнијим мислима о љубави и срећи, као и својим добровољци- ма и њиховој борби. „Искра" је задњих година објави- ла више његових песама. Сахрана је обављена 31. марта и почела са опелом у катедрали Св. Саве. Служио је прота Драган Велеушић, који се опростио са Нунетом пригодним речима, подвлачећи песништво покојника, пошто је и сам прота даровит писац и песник. Сахрани су присуствовали многобројни пријатељи породице, скоро све добровољачке породице, као и бројни чланови Српског спортског клуба. На даћи су се породици обратили представник Спортског клуба г. Влаховић, председник удружења „Јадран” Андра Мандић, у име српских добровољаца, као и син Маријан евоцирајући успомене на свога оца. Нека је слава и хвала нашем Нунету, а њего- вој ужој породици и сестри Дани Давенпорт у Енглеској наше искрено саучешће.

Стеван Пироћанац

МОМ ЗАВИЧАЈУ Сваког дана моје мисли лете, Отаџбини где сам рођен био; Где се виде задужбине свете, За које је Србин крв пролио. Поља, шуме, реке и планине, Златни зраци сунца што их грију, Болан лежим тело ватром гори, Пред очима ја видим Србију. Судбина је пресуду донела, И животу најдраже ми узе; У хладну ме туђину однела, Родна грудо, за те лијем сузе. Шумадијо најмилије цвеће, Среће немам да ми чуваш тело; Туђина ће кости да ми крије, У њој ће ми држати опело. Крагујевцу моје родно место, Престоницо славне Шумадије; Ни Турци ти ништа нису могли, Ти си чувар свете нам Србије. Збогом земљо, завичају мио, Шумадијо и лепоте твоје; Без вас никад, срећан нисам био, Ал’ у срцу успомене стоје.

Милан Стефановић „Нуне”

Iskra 1. maj 2003

29


† ЗОРАН РИСТИЋ

† НАСТАС ЏАМИЋ После дужег боловања од рака преминуо је у недељу 15. марта 2003. године у Хај Викаму, јужна Енглеска, наш друг бивши Српски добровољац Настас Џамић. О Настасу је у последње време водила бригу госпођа Милена (удата за Енглеза Браина) и сахрани- ла га 19. марта, по свим правилима наше Цркве. Опело је извршио протојереј о. Никола Котур у храму Светог Николе у Хај Викаму. Прота Никола се опростио од Настаса бираним речима, јер му је он помагао у храму продавајући свеће, неизоставно учествујући на свим богослужењима. На погребу је био присутан велики број његових другова као и других припадника наше колиније у том месту. Настас је рођен у селу Врбица испод Копа- оника 15. септембра 1920. године где му је отац био угледни земљорадник.. Године 1941. напушта своје село и прелази код стрица у Трстеник. Кад су се поја- вили добровољци он им се придружио и остао са њима целог свог живота, делећи све муке и тешкоће, предано следећи заклетву коју је положио Краљу и Отаџбини.

У Манчестеру, северна Енглеска, умро је 26. марта 2003. после срчаног напада, Зоран Ристић, један од најмлађих српских добровољаца. Зоран је рођен у Кратову 12. јануара 1927. године у патријархалној српској породици, где је задојен љубављу за свој народ и своју земљу и учен да служи народу и његовим интересима. Није чудо да се ускоро нашао сврстан у редовима зборашке омладине. По завршеној основној школи и четири разреда гимназије одлази као питомац у Војно технички завод у Крушевцу, где га затиче рат, 6. априла 1941. године. Санепуних16 година 1943. ступа у добровољце у Центар за обуку. Са истим се повукао у Словенију, а потом у Италију, касније Немачку и одатле емигрирао у Енглеску. Дошао је са већом групом добровољаца у Манчестер. Зоран је сахрањен 3. априла на гробљу Блакли у Манчестру испраћен од своје многоројне дубоко ожалошћене породице (супруга Кристина, 4 сина и 4 ћерке, 27 унучади и 15 праунучади), другова и пријатеља. Опело у гробљанској капели служио је надлежни парох, протонамесник о. Жарко Недић и на крају се пригодним словом опростио од свог доброг парохијана и верника. Породица је после погреба приредила подушје у пространом дому Зорановог сина Рајка. Над гробом се од Зорана опростио, у име ЈНП Збора и добровољаца, његов старији друг, Борис Антуновић и између осталога рекао: Данас се растајемо од још једног нашег доброг друга, Зорана Ристића. Његова изненадна смрт дубоко нас је потресла и ожалос- тила. Зорана сам по први пут срео и упознао овде у Манчестеру. Био је активни члан наше заједнице до свог последњег дана и вољен од свих нас. Један од најмлађих, „мали Зоран”, говорило се мали растом, али горостас духом, вољом и енергијом. Данас кад се растајемо свес- ни смо губитка којег нам је његова смрт нанела. У име нашег покрета, другова широм свјета и моје, ево, да Ти кажем последње збогом и хвала што оста вјеран нашој мисли и нашим идеалима. Твојој ожалошћеној породици наше искрено саучешће. Молимо се Свевишњем да Ти подари рајско насеље и вјечни покој. Зоране, драги друже наш, вјечна Ти памјат и нека Ти је лака ова хладна туђинска земља!

Искра

30

Ми, његови стари другови, смо захвални г-ђи Милени и њеном супругу што су све обавили као његови најближи што им служи на част. Најискреније им се захваљујемо, а нашем Настасу желимо да му милостиви Господ подари рајско насеље.

М. Трубарац

† ДАРКО СТЕВАНОВИЋ У Вортингу, Јужна Енглеска, после дуже болести преминуо је 2. априла 2003. године бивши Српски добровољац Дарко Стевановић. Покојни Дарко је рођен 14. априла 1923. године у Смедереву. У Скопљу, где му је отац тада живео, ступио је у омладинску секцију Збора, Бели орлови. Кад је окупирана Југославија и комунисти почели своју револуцију, Дарко је међу првима ступио у Српски добровољачки корпус где је провео цело време рата. Повукао се за Словенију са својом јединицом и прешао у Италију, а затим у Немачку да би после отпуштања из Мунстер лагера дошао у Енглеску на рад и ту остао до краја живота. Крајем педесетих година прошлог века смирио се у Вортингу где је радио у једном хотелу као „мена- џер вајн бара” све до пензионисања. Оженио се са Даром, девојком из Југославије. Нису имали порода. Сахрањен је 15. априла на локалном гробљу у Вортингу. Дарковој супрузи Дари и осталој родбини наше искрено саучешће, а нашем другу и саборцу Дарку слава и хвала, желећи вечан покој његовој души у непролазном царству Господњем!

Искра

Iskra 1. гај 2003


Прилози За успомену на предивну Драгојлу, а Марку од Господа здравље и од нас дубо- ка захвалност што је написао књигу о њој Аца Богојевић £ 20,За успомену на друга Винка Јакомина који је сахрањен на Кензингтон гробљу Милан Петковић £ 5,Мој прилог вашем и нашем лепом часопису „Искра". Живели нам на многаја љета! Драгослав Ђорђевић, САД $20 Са молитвом Господу за покој душе нашег драгог друга Милоја Илића и за успомену и дуго сећање Никола и Мирјана Вујновић $100 Нека Господ подари покој душе и у знак сећања на драгог течу Драгана Богићевића Вера Стевовић $ 25 Поклон Искри Петар Ђукановић

$10

(Горња три прилога су требала да буду објављена у Искри од 1. фебруара о .г., али пошто је писмо, које нам је послато, било загубљено, то чинимо сада. Молимо приложнике за извињење.) За успомену на нашег драгог кума Миодрага Лазовића. Нека му добри Господ подари рајско насеље Бобан и Ружа Радојчић и Добрила и Gary Farver са породицом $ 50

„Искри” Нека Господ подари покој душа и у знак сећања на Катарину-Секу, синаТомислава и кума Миленка Мијатовића Мија Тодоровић $ 100 Нека Господ подари рајско насеље и вечни покној Зори Кесић-Магазиновић Зоран и Анет Миљковић $ 40 Са драгим успоменама и молитвама за покој душа наших родитеља Протојереја- ставрофора Данила Милановића, мајке протинице Радмиле, Брата Угљеше и кумова Луке Лукића, Милутина Ковчића, Александра-Сање Густоског, Живана и Јелене Пековић, Владе Лазаревића и Милоја Илића, као и друга и драгог при- јатеља Милана-Нунета Стефановић Вера и Стеван Пироћанац $ 50 Kao знак сећања Магазиновић-Кесић Гордана Влаховић Вера Лазић

на

Поклон Искри Стане Скале

покојну

Зору K$ 25 K$ 20

£

100.-

Нека Господ подари покој душа и у знак сећања на Милана Стефановића-Нуна и Момчила-Мому Саватића Андра Мандић $ 20 Kao знак сећања на храбру Зору Магазиновић, верну и одану супругу Хрвоја, уз молитву Господу да јој подари рајско насеље Јовица Милетић $10 Као знак сећања на Зорана Ристића прекрасног српског добровољца уз мо- литве Господу да му подари живот вечни у царству Своме Јовица Милетић $ 10 Уместо цвећа на гроб друга Милоја Илића и искрено саучешће Верки и фамилији Д. Тодоровић - „Чапља” А$ 20 Нека Господ подари покој души Дарка Стевановића, доброг и верног друга КрисТирнанић K$ 20

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgevvater Drive, Northampton, NN3 3AF, England.

Умјесто воштанице на гробове драгих другова Милана - „Нуна” Стефановића и Момчила-Моме Саватића Марко и Радмила Сунара $ 30

САД ПЛАНИРАЈУ ОТВАРАЊЕ НАТО БАЗА И У СЛОВЕНИЈИ ( Бета 19/4) Сједињене Америчке Државе планирају да отворе базе HATO-a у новим чланицама савеза из средње и источне Европе, поред осталих и у Словенији. HATO мора бити присутан и на територији својих нових чланица, пошто су та подручја стратешки значајна како за Савез, тако и за САД, изјавио је заменик команданта савезничких снага за Европу, генерал Чарлс Ворд, а јавља словеначки државни радио. У Копарски залив је упловио амерички носач авиона „Теодор Рузвелт", који је учествовао у рату у Ираку. За сада, наводно, није познато, колико ће носач остати у словеначким територијалним водама, јер министарство одбране Словеније није желело из разло- га безбедности да саопшти те податке. ОПТУЖБЕ НА РАЧУН ПРИВАТИЗАЦИЈЕ ПУТНИКА (Б92, 18/4) Конзорцијум грчких и српских фирми ТИМ HET оптужио је Агенцију за привати- зацију Владе Србије да је 70 посто друштвеног капитала компаније "Путник" приватизовала против закона. Правни заступник Конзорцијума Драго Вуковић рекао је да је упркос чињенцћи да до предвиђеног рока нису испунили услов о подношењу депозита за куповину "Пут- ника", Агенција је накнадно прихватила њихову гаранцију: "Taj износ смо накнад- но уплатили и испунили ту законску обавезу, што је неспорно. Она је прих- ватила ту нашу гаранцију, она није врати- ла ту гаранцију писмено и рекла - ви сте закаснили или ви нисте испунили услове, него је прихватила нашу гаранцију. Агенција нас није обавестила на крају да ми нисмо испунили услове. Ми смо само усмено, на мобилне телефоне обавеш- тени да нисмо успели, да нисмо доставили сву документацију и то су врло битне повреде закона". Сувласник Конзорцијума Петар Новаковић истакао је да је понуда ТИМ HET-a била за пет милиона долара пово- љнија од суме коју је платила компанија "Униворлд". Новаковић је прецизирао да је тај конзорцијум понудио 10,1 милион долара за "Путника", да је за инвестиције планирано 17 милиона долара у првих пет година, а док је за социјални програм понуђено два милиона долара.

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Clanci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elvvood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković. 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20,81539 Mtinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra 1. maj 2003

ЉУБЉАНА: УДБА - Главни инспектор за заштиту личних података словеначких грађана Јоже Богатај забранио је приступ веб сајту www.udba.net, који се појавио у Бангкоку и на којем се могу наћи подаци Државне безбедности. На веб сајту су објављена имена словеначких и страних држављана о којима је полиција бивше СФРЈ водила три врсте досијеа: досије јавне безбедности, који садржи мере наро- дне милиције и судија за прекршаје, досије кривичних расправа, који садржи кривична дела и досије Државне безбедности, у којем су наведени бројеви досијеа грађана из евиденције службе државне безбеднос- ти. Последња категорија је најзанимљиви- ја, јер открива жртве и лица која су давала информације бившој тајној полицији, међу којима су они који су редовно или кришом сарађивали са СДБ, као и лица која је СДБ контолисао. (Бета) 18/4

† МИЛЕНКО МРВОШ

Са закашњењем нам је јављено, без икаквих даљих података, да је у Кали-форнији, САД, још 31. јануара 2003. године, умро наш друг Миленко Мрвош. * ** TRAŽI SE PORODICA VADNAL, IZBEGLICE IZ SLOVENIJE, POTOM TRSTA. Bračni par Adolf i Mila Vadnal, imali su sinove Sašu i Boruta i kćer Sonju. Porodica Vadnal je navodno 1949. ili 50. godine emigrirala iz Trsta u Australiju. Moli se ko nešto zna o porodici Vadnai, ili pojedinim njenim članovima, a naročito čitaoci Iskre u Australiji, da to odmah jave Uredništvu Iskre.

31


СРПСКЕ НЕСРЕЋЕ Пред престолом Оца небескога На колена пали светитељи: Свети Сава и Симеон стари И остали Српски Светитељи. Лица су им сузом обливена И од суза лица награђена.

Поправљени, сити и пијани, Па играју игру чудновату: Залемили канте од бисквита И на свакој рупу избушили: Величине да маслина прође, Јер немаше гумене куглице.

Моле Свеци Бога Свевидећа Да им Господ буде у невољи. Кад су оно петнаесте године Дваестога века несретнога Цео свијет у рат загазио, Крај осталих малена Србија.

Постројени у дуге редове, Намрштени очима севају И маслине у канту спуштају, Један другог мрско погледају: Када чудну игру завршише И маслине редом пребројаше, Повадише ноже наоштрене, Јер оружје друго не имаше. Почеше се по пољу гонити Сваковрсном псовком посолише.

Ударила сила превелика, Па се Срби у невољи нашли И своју су земљу напустили И у кршну зашли Албанију: Голи, боси и гладни и жедни А помоћи ни са које стране. Кроз невоље свету непознате Доспели су до острва Крфа. А чим су се мало оснажили У партијске свађе ударили. Партијаши коло заиграли Ко ће сутра Србијом владати, Не питају Бога Свемогућег. А на молбу српског светитеља Смилова се Цар над Царевима Па позива свог верног војводу По имену Светог Архангела: Да пошаље својега курира да пронађе Србе бескућнике. Са налогом својега Војводе Сву је земљу редом обишао, Ал‘ од Срба ни трага ни гласа. Сав очајан у чуду се нађе Што задатак није извршио, Па се вину у небеске сфере Да Војводи своме рапортира: Да је целу земљу обишао Ал од Срба нигде трага нема. У путу га срећа задесила Сусрете се са другим куриром По имену Војводе Гаврила. Сав ојађен Њему се пожали Да задатак није испунио. Проговара тај небески војник: Иди брате до острва Крфа Тамо има чудна војска нека Што су прошли кршну Албанију, Изнемогли сад се поправљају. Лети Анђео испуњен радошћу, А кад стижекод острва Крфа Сав озарен војску посматраше По налогу својега Војводе Како би их лако препознао: Да су Срби хришћанскога рода Да имају душу племениту. Ал‘ да видиш чуда невиђена!

Па Анђела то још више збуни Па полете посла несвршена Да Војводи свој рапорт поднесе: Да те Србе нигде нашао није, Бар како му беше наложено Да су Срби народ благородни. А кад тамо пред престолом Вишњег Још клечаше Срби Светитељи И клечећи сузе проливају. Пред Господом Књига отворена Кад Војвода Господу саопшти Шта је курир доле пронашао, Пред свецима књигу затворио И Свецима благо говорио: Децо моја Срби Светитељи, То су децо Срби несретници, Не питају ни Вас нити мене Ко‘ ће сутра да Србијом влада. А кад прође три године дана После мора крви просипљући Урвинама кршнога Балкана Смилова се Господ са висине, Па помаже несретним Србима. Ал‘ не зато што су заслужили, Земан дошо за друге народе Да плаћају своја сагрешења. То се збило друге деценије Дваестога века несретнога. Ево од тад осамдесет лета Још Србима памет не долази Да се ману посла опакога Да разјуре партијске војводе Што бадава народни хлеб једу И играју народном судбином; Да пронађу новог Карађорђа Или макар Милоша Великог, Који знају државу водити Од свих зала Србију бранити; Да поштују Бога са висине Пред свецима на колена падне Не би ли му у помоћи били Да изведе народ из нигдине. 2002.

О. Јован Хиландарац

iskra1104  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1104.pdf

iskra1104  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1104.pdf

Advertisement