Хелсиншки одбор: „патриоте”, „издајице” и „најбројнији центар”
СРПСКИ ЗЛОЧИНИ ИЛИ НЕШТО ДРУГО На промоцији књиге Тачка разлаза коју је, по извештају Б92 (радио и ТВ предузеће: има га и на Интернету) од 3. фебруара 2003. организовао Хелсиншки одбор за људска права Србије (ХОЉП) - дакле, ради се о једној тзв. невладиној организацији (НВО) - чуло се много тога на рачун српског национа- лизма и односа Срба према питању ратних злочина. Тако, на пример, каже се у том извештају: „присуство национализма осећа се у Србији и после 2000. године: променио је само облик; или није учињен суштински отклон према политици Слободана Милошевића”. Једна од учесница промоције, Олга Милосављевић, рекла је: „пресек политичких подела” исти је као у Милошевићево време. „Нове власти направиле су отклон према комунизму, али не и према национализ- му. Видљиво је то из односа према ратовима који су се 90-тих година водили у СФРЈ”. Даље, по њој, „ратови нису више окосница подела, већ однос према злочинима који су почињени у рату: постоје „патри- оти”, негирање чињенице злочина, и „издајице” који захтевају да буде утврђена одговорност; и опет најбројнији центар (мисли се вероватно на гро српског народа), који сад гласно и не више ћутећи „рела- тивизује злочине”. Једна друга учесница речене про- моције, Олга Поповић - Обрадовић мисли да се српски национализам изражава кроз „великодржавље” уз позивање на епископа Николаја Велимировића. Још један учесник, Павле Домањи, каже: „да је национа- лизам последње две године изгубио на интензитету, али је добио на ширини. Осим нетолеранције према мањинама, мржња националиста је окренута према „однарођеним сународницима”. Из овог штурог новинског извештаја Б92, са прецизношћу се не може оценити шта се тачно оди- гравало на промоцији, али се генерални тон може наслутити. Уосталом, Б92 оваквим својим приказом, само је на тај ефекат - генерални тон - и рачунао. Због тога, не желим да се задржавам на „велико- држављу” г-ђе Поповић Обрадовић, које је, наводно, проистекло од епископа Велимировића из простог разлога јер мислим да је такав однос по овом питању једна потпуна бесмислица. Из сличног разлога, нема смисла дискутовати идеје г. Домањија.
„Издајице” се свете „патриотима” путем „најбројнијег центра” Међутим, мисао г-ђе Олге Милосављевић о односу националиста према злочинима почињеним у ратовима и њена подела на „патриоте” који негирају злочине, и на „издајице” (име које су „хољп”-овци
дали сами себи, у очевидној намери да изазову сажаљење: ето, ми за правду, а они нас...) који хоће по том питању ствари да изведу „на чистац” и, трећи, „најбројнији центар” који би да се злочини „релативи- зују”, има своје, бар привидно, утемељење у стварнос- ти. А и сам наслов књиге „Тачка разлаза" која је том приликом промовисана, сугерише где и како је дошло до „раскола” између „патриота” и „издајица”. Наиме, „патриоте” (а то су, изгледа, бивше идеолошке колеге садашњих „издајица”), због бомбардовања СРЈ, напустише од САД-а задату им „линију”, па, ослобођени те обавезе, протествоваше против НАТО бомбардовања СРЈ, док су „издајице” тврдокорношћу „партијских догмата” непоколебљиво остали „на ли- нији”, и то као такви одбили на протествују против НАТО бомбардовања. А трећи фактор „најбројнији центар” - у ствари под тим се мисли на српски народ и „великоджавље” које је, ето, по речима г-ђе Поповић - Обрадовић, проистекао од епископа Николаја. Изгледа, да у овој подели г-ђе Милосављевић, трећи фактор, „најбројнији центар”, служи овде искључиво да се први фактор, бивши, до бомбардовања, „дру- гови”, а сад „патриоте” увреде и понизе - ето, с ким се дружите: са носиоцима примитивизма и „филозофије паланке”, како то рече (види прошли број Искре), Филип Давид. Овај параграф, међутим, није поента; то је само једно, тек узгредно, размишљање.
Празнине које треба попунити Међутим, окосница поенте су злочини почињени за време ратова, које, с једне стране, срп- ски национализам негира или их, у најбољем случају, „релативизује”, док су, с друге стране, „издајице” „које захтевају да се утврди српска одговорност” за почињене злочине. У оваквом „црно-белом” постављању ствари од стране ХОЉП-а - г-ђа Милосављевић је само његов гласноговорник - има бар неколико, не случајних празнина, које треба по- пунити да би приче о српским злочинима најзад постале истина. У америчком судству, кад је неко под оптужбом, прва ствар јесте питање: да ли се осећате кривим? Ако је одговор да, прелази се на проце- суирање казне; ако је, пак, одговор не, почиње доказни поступак против оптуженог. Ово је, у ствари, практична примена начела да је „свако невин док се не докаже супротно”. У српском случају, међутим, тај темељни правни принцип је постављен на главу: Срби су криви, док не докажу супротно. Формално , пак, суд у Хагу, поштује то основно правно начело, али, стварно, он само реагује у складу са диктатом САД-а и створеним антисрпским „јавним мнењем” - ви Срби