СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ, А НА ЗЕМЉИ МИР МЕЂУ ЉУДИМА ДОБРА ВОЉА... Румен пурпурне вечери беше се повукла на Запад. Палаје ноћ. Топла, медитеранска ноћ, ведрог и тамноплавог неба, искићеног звездама. У Витлејему, граду који лежаше на неких два сата хода јужно од Јерусалима, метеж од трговаца и путника, који по наредби ћесара Августа доћоше са разних страна ради пописа. Када наши уморни путници из Назарета, Марија и Јосиф, закуцаше на врата преноћишта, она су већ била препуна. И немајући куд, склонише се они у једну од оближњих пастирских пећина, где чобани витлејемски чуваху своја стада. Да ту преноће... И зби се, те јединствене ноћи, како Апостоли сведоче, оно што старозаветни пророци већ беху наговестили, а што ће унети непролазни страх у немирну душу Иродову, а касније у темељима пољуљати сву брахијалну многобожачку моћ Римске Империје: роди се Богочовек, Господ Исус Христос. Далеко од витлејемске вреве, мећу безазленим жи- вотињама, на сиромашној простирци свеже стајске сламе, али обасјан дивном и тајанственом божанском светлошћу и уз прекрасно појање анћела Слава Богу на висини, а на земљи мир, мећу људима добра воља...
Христос се роди...
Да ли се уопште може да замисли лепши мотив за праве песнике и сликаре, или дубљи извор надахнућа за истинске социологе и за стварне фило- зофе живота, од роћења Христовог! Када су сви детаљи тог епохајног догаћаја сакупе као у сунчану жижу; све оно што чини ту величанствену епизоду људске повеснице изузетном; сав онај „декор” - како би се то данас рекло - који је представљао кулисе овога чина; сав тај „милије”, као и околности под којима се тај чин одиграо, тај свакако најзначајнији чин општечовечанске драме - када се све то сакупи у једно сигурно је да нема душе, па чак ни најокорелије, која неће бити фасцинирана лепотом тога. Али, још више фасцинира Христов животни пут: од бекства у Мисир, у наручју своје Матере, пред смртоносним потерама Иродових најамника, па до мученичке смрти на Крсту. На томе путу, дирљивом по његовој једнос-
тавности и чудесном по делима Христовим; на путу на коме Га је живот сусретао у целокупној његовој трагичној разноликости - Он среће фарисеје и књижевнике, али и смерног капетана из Капернаума и богобојажљиву жену Хананејку. И кад прве називе „окреченим гробовима”, другима, вере њихове ради, лечи слугу и кћер. Даље виђа богатог младића, који би био рад да заслужи царство небеско, и труди се, али му је тешко одрећи се блага овоземаљског. Слепи, узети, губави, неми, хватају се за његове хаљине, молећи Га за исцељење. И бива како је речено: свакоме по вери коју има. Окупља око себе ученике своје, али гле: један га потказује Његовим непријате- љима за шаку сребрњака, а други Га се - онај на чијој је вери замислио да изгради цркву као на камену - у најтежим тренуцима искушења трипут одриче. И доживљава да Га народ у Јерусалиму дочекује уз кли- цање: „Осана сину Давидову!" простирући пред Њим своје хаљине, и да Га тај исти народ каменује и пљује уз повике „Распни Га, распни”. Све је то учинило да Он постане фокусом људске судбине, Учитељем, за којим ће кроз дуги низ столећа милиони ићи и животом својим подражавати Га, но никада се - чак ни најбољи мећу њима - неће домоћи ни Његове сенке. Неко је, управо у нашем листу, недавно указао на један мало запажени феномен: Нападају богоборци религију као такву, насрћу у својим нападима и на хришћанство, на католичанство, на православље, на протестантизам; устремљују се и на представнике Христове на земљи, на свештенике свих редова и свих чинова. Ништа им све то није, рекло би се. Али се не усуђују, ти дрски безбожници, да нападну лик Христов. Тако и мимо своје воље акцептирају чудо Његове појаве. И најтеже што су се усудили да против Њега рекну - било је порицање Његове божанске природе. Он је, говорили су и говоре, у немоћи својој, ти ску- доумни скептици, био Човек, „признајемо” - чак вели- ки Човек. Али и не помишљају они да се упитају, како је било могуће да Христова савршена личност - ако је Он био само Човек, а не Богочовек - ни пре Његове појаве, нити после Његовог нестанка из овоземаљског живота, по животу, по учењу и подвигу, остане у историји рода људског далеко непревазићеним ниод-
Редакција и администрација „Искре" честитају својим претплатницима, читаоцима и сараднцима радосне празнике Христовог рођења и Нову 2003. годину.