Вук Драшковић ће докрајчити СЦГ не само као државу већ и сам народ у њој
КАТАСТРОФАЛНА СПОЉЊА ПОЛИТИКА СЦГ Оно што није успела фамозна г-ђа Олбрајт, тада шеф САД Стејт департмана, ратом од 78 дана 1999. године, успео је, неких шест година доцније, „државник", министар спољњих послова СЦГ и председник Српског покрета обнове (СПО), Вук Драшковић. Он је то успео, без опаљеног метка - само својим потписом, дакле - да за НАТО алијансу извоју- је тоталну окупацију СЦГ (Мада Споразум формално подразумева транзит НАТО трупа до жаришта која угрожавају „мир на Балкану", а пошто је сам НАТО привилегован да тумачи шта све угрожава „мир" и где је он угрожен, једнострани Споразум очигледно ствара услове за неометану, брзу и 'легалну’ окупацију СЦГ, ако и када, НАТО-у то затреба. У том суштинском смислу, овде и даље, употребљавам реч окупација). Кад се, пак, овај Драшковићев „успех" сагледа из пер- спективе националног интереса, најблаже речено, реч је о правој правцатој његовој - издаји! Питање је овде: како се то десило, да човек који је основао своју странку да би „обновио" баш то српски национални интерес - у пози „државника", њега издаје?! Прилично дуга је то прича, али је вредно испричати. Због нових, тек долазећих и будућих водећих српских генерација, како би оне сагледале да је бављење великом народном политиком огроман, мучан, одговоран, озбиљан и сопствени све-жртвујући посао, у коме је лични интерес непостојећи. Из овог би се дало закључити да
уколико, дакле, то бављење великом народном политиком није инспирисано искључиво љубављу према свом народу, као по неком правилу и упркос великих слоганских „обнова", на овај или онај начин, увек се завршава неком катастрофом по
свој народ.
Власт - Драшковићева коб, али и Србије Задржаћу се, међутим, само на Драшкови- ћевом политичком деловању из деведесетих година прошлог столећа које коинцидирају са Милошевићевим успоном на власт, распадом СФРЈ и почетком тзв. „вишестраначког" политичког живота у Србији. Сходно задњем, он је основао своју странку, СПО. Кроз њу је испољио, чини се, доминантну црту свог карактера - власт! И то ону, најгоре врсте - по сваку цену! Мислећи, пак, да ће брзо на власт, у свом „демократском" СПО, увео је аутократски режим?! За програм СПО узео је „традиционалне српске вреднос- ти" са осмехом на монархију и православље, с тим да их „обнови" путем неке своје визије четничке иде- ологије. То је био српски национализам, са притајеним
нагласком шовинизма. С тим у вези, чувена је била Драшковићев убојни поклич - „Српске границе су тамо где су српски гробови!" Делујући на принципима горе усвојене идеологије, он је окупио око себе, углавном све оно што није било за Милошевића. Поларизовао је Србију: СПО - комунисти! Врхунац његове популарности био је 9, март 1991. године, када се јуришало на ТВ Србије - тј. „ТВ Бастиљу", чиме је Драшковић хтео да покаже, да је Револуција коју он води, слична оној Француској, само уместо краљевских требало је да се „котрљају" комунистичке главе са Милошевићем и Миром на челу. Да није био омађијан својим успехом том приликом - а без ђинђићевске, одговарајуће пред-припреме са мафијом и Монтгомеријем, оне „октобарске" из 2000. године Милошевићева глава за мало да се није котрљала. Већ исте вечери све је било касно - Милошевићеви тенкови су закрчили београдске улице. Драшковићев СПО је била највећа опзициона партија, али га је већ тада, највише због његовог аутократског наступа у СПО, напустило око 10 посланика, међу којима је био и др Војислав Недељковић, редовни сарадник Искре. Дошло је и до ратова око СФРЈ наслеђа. Упркос чињенице да су Драшковић и Шешељ били кумови, а идеолошки врло слични, између њих је дошло до расцепа и личног непријатељства на питању политичког ривалства. Наиме, Шешељ је имао знатну предност у паравојним формацијама на ратиштима у Хрватској а доцније и у БиХ. Да би парирао Шешељу, Драшковић је основао своју „Српску гарду", чији је командант био неки тип из подземља под именом Гишка, и послао је на ратиште код Госпића. Како изгледа, ти његови гардисти се тамо нису баш много „чојствено" понашали: више се бавили пљачком и осветом него ратом. У сваком, пак, случају, расцеп између Драшковића и Шешеља, додатно је поцепао исто гласачко тело, па од тада почиње Драшковићев све нижи политички рејтинг, а Шешељов огроман узлет, који траје и дан данас. У сваком случају, власти гладан Драшковић, остаје изгледа дубоко психолошки повређен, па је тако поред Милошевића још и Шешеља задобио не само као политичког већ и крвног непри- јатеља, коме освета не гине... САД уцењују Драшковића - Хаг или власт! Наравно, ја немам увид како је код Драшковића дошло до преокрета од 180 степени, како је он од (програмског) заштитника српског националног