Како премостити разлику између државности (како се мора) и уставности (како је записано)?
ГРАЂА ЗА ЈЕДАН ПОЛИТИЧКИ ПОРТРЕТ Пред Нову годину, премијер Србије др Војислав Коштуница имао је интервју са београдским Блицом. Између осталог, било је речи, у вези, предстојећег референдума у Црној Гори, о препоруци Венецијанске комисије, по којој, да би независност Црне Горе била валидна и призната од међународне заједнице и Европске Уније (ЕУ), неопходно је да за референдум гласа најмање 50% + 1 грађанин бирачког тела - не, дакле, проста већина грађана изашлих на изборе већ оних уписаних у бирачке спискове. Коментаришући ово, премијер Коштуница је рекао да је за валидност овог референдума потребно „много више" него што препоручује Венецијанска комисија тј. 50% + 1 грађанин бирачког тела, јер ово није обичан референ- дум, „већ издвајање Црне Горе" из једне заједнице. Уставне недоследности др Коштунице Будући да је др Коштуница професор Уставног права са Београдског универзитета, он је највероват- није у праву. Баш због тога, крајње, међутим, чуди да он ту своју одредбу, због које је и дошла његова кри- тика препоруке Венецијанске комисије, не само што није применио у Србији за време садашњег свог пре- мијерства и, ранијег, у Савезној Републици Југославији (СРЈ) док је био њен председник. У овим случајевима, сам референдум никад није ни био спомињан а камо ли расписиван. А радило се и ради о нечему што је много више него што је евентуално, путем референдума, црногорско издвајање из „заједнице" Србије и Црне Горе (СЦГ). Да се подсетимо, а радило се, кажем, о читавом низу прекршаја Устава и уставних одредаба и Србије и СРЈ, односно сада, СЦГ. Пођимо редом. Читав низ недоследности На Видовдан, 28. јуна 2001. године, покојни премијер Србије др Зоран Ђинђић (др Коштуница био председник СРЈ), директно кршећи Уставе и Србије и СРЈ, па и сам свој, по свему сумњив, „уставни закон" (изгласала га је Скупштина СРЈ простом већином), изручио је Слободана Милошевића Хагу, а да др Коштуница, као председник СРЈ, ни огласио се због тога није или да га је барем опоменуо да такве радње могу да се обављају или променом Устава или аманд- маном са реферндумском провером истог поступка. Једном предаја извршена, он је, путем државног Тужиоштва, морао против Ђинђића да покрене велеиздајнички поступак, пошто су поменути Устави изричито забрањивали изручење српских и СРЈ грађана страним државама.
Отприлике у исто време, неколико досовских назови политичара из владе Србије, чак и без консултације са својом и онако сумњивом већином у Скупштини Србије, заслепљени лажним уверењем да ће страна валута немилице покуљати у Србију и њихове џепове, договорило се да је место Србије у ЕУ, у Партнерству за мир и НАТО-у, а да их тадашњи председник СРЈ, др Коштуница, није бар опоменуо да и саме предрадње у том правцу могу отпочети - јер је суверенитет и СРЈ и Србије директно у питању, тек променом Устава и обавезним референдумом. Диктатом Хавијера Солане из ЕУ, човека који је само неколико година раније дао знак за почетак HATO бомбардовање СРЈ, уз својско заузимање и самог др Коштунице, извршена је промена статуса СРЈ - преименована је СРЈ у СЦГ, а уместо федералног односа између СРЈ и Црне Горе, успостављен је некакав полу-конфедерални однос између њих. Мада се радило о суштинској измени уставног статуса државе СРЈ, о једном, дакле, акту, у много већој мери суштинскији него што је овај садашњи црногорски метод напуштања СЦГ, чији референдум је премијер Србије критиковао као недовољно валидан, нико из те булументе преговарача, па чак ни сам др Коштуница, не сети се да је бар референдумска провера овог акта неопходна. Све у свему, родила се Уставна Повеља, а са њом - заједница СЦГ! Иронично, др Коштуница је њоме, узгред, изгубио посао председника СРЈ.
Досовске против-уставне авантуре После атентата на премијера Србије, др Ђинђића (12. март 2003), премијер Србије постао је Зоран Живковић, дотадашњи министар одбране СЦГ, кога је у овој институцији заменио садашњи председ- ник Србије, Борис Тадић. Један од првих политичких потеза премијера Живковића био је чувени поход Вашингтону, којом приликом је он тадашњем шефу САД Стејт Департмана, Колин Пауелу, понудио 1000 војника војске СЦГ за мировне мисије у Авганистану и, тек завршеном рату, у Ираку. (Срећом по Србију, САД, којима је страно, поготово оно бесплатно, „топовско месо" било крајње неопходно, одбиле су тада, вероватно као неозбиљну, ову Живковићеву понуду.) Поента је, међутим, у томе што нико, нити у влади СЦГ нити у оној Србије, није поставио питање уставности ове његове понуде. Другојачије речено: постоји ли у Уставној Повељи СЦГ, ставка о прикључењу СЦГ ЕУ и осталим евро-атланским интеграцијама (Партнерство за мир и НАТО)?