Page 1

Како премостити разлику између државности (како се мора) и уставности (како је записано)?

ГРАЂА ЗА ЈЕДАН ПОЛИТИЧКИ ПОРТРЕТ Пред Нову годину, премијер Србије др Војислав Коштуница имао је интервју са београдским Блицом. Између осталог, било је речи, у вези, предстојећег референдума у Црној Гори, о препоруци Венецијанске комисије, по којој, да би независност Црне Горе била валидна и призната од међународне заједнице и Европске Уније (ЕУ), неопходно је да за референдум гласа најмање 50% + 1 грађанин бирачког тела - не, дакле, проста већина грађана изашлих на изборе већ оних уписаних у бирачке спискове. Коментаришући ово, премијер Коштуница је рекао да је за валидност овог референдума потребно „много више" него што препоручује Венецијанска комисија тј. 50% + 1 грађанин бирачког тела, јер ово није обичан референ- дум, „већ издвајање Црне Горе" из једне заједнице. Уставне недоследности др Коштунице Будући да је др Коштуница професор Уставног права са Београдског универзитета, он је највероват- није у праву. Баш због тога, крајње, међутим, чуди да он ту своју одредбу, због које је и дошла његова кри- тика препоруке Венецијанске комисије, не само што није применио у Србији за време садашњег свог пре- мијерства и, ранијег, у Савезној Републици Југославији (СРЈ) док је био њен председник. У овим случајевима, сам референдум никад није ни био спомињан а камо ли расписиван. А радило се и ради о нечему што је много више него што је евентуално, путем референдума, црногорско издвајање из „заједнице" Србије и Црне Горе (СЦГ). Да се подсетимо, а радило се, кажем, о читавом низу прекршаја Устава и уставних одредаба и Србије и СРЈ, односно сада, СЦГ. Пођимо редом. Читав низ недоследности На Видовдан, 28. јуна 2001. године, покојни премијер Србије др Зоран Ђинђић (др Коштуница био председник СРЈ), директно кршећи Уставе и Србије и СРЈ, па и сам свој, по свему сумњив, „уставни закон" (изгласала га је Скупштина СРЈ простом већином), изручио је Слободана Милошевића Хагу, а да др Коштуница, као председник СРЈ, ни огласио се због тога није или да га је барем опоменуо да такве радње могу да се обављају или променом Устава или аманд- маном са реферндумском провером истог поступка. Једном предаја извршена, он је, путем државног Тужиоштва, морао против Ђинђића да покрене велеиздајнички поступак, пошто су поменути Устави изричито забрањивали изручење српских и СРЈ грађана страним државама.

Отприлике у исто време, неколико досовских назови политичара из владе Србије, чак и без консултације са својом и онако сумњивом већином у Скупштини Србије, заслепљени лажним уверењем да ће страна валута немилице покуљати у Србију и њихове џепове, договорило се да је место Србије у ЕУ, у Партнерству за мир и НАТО-у, а да их тадашњи председник СРЈ, др Коштуница, није бар опоменуо да и саме предрадње у том правцу могу отпочети - јер је суверенитет и СРЈ и Србије директно у питању, тек променом Устава и обавезним референдумом. Диктатом Хавијера Солане из ЕУ, човека који је само неколико година раније дао знак за почетак HATO бомбардовање СРЈ, уз својско заузимање и самог др Коштунице, извршена је промена статуса СРЈ - преименована је СРЈ у СЦГ, а уместо федералног односа између СРЈ и Црне Горе, успостављен је некакав полу-конфедерални однос између њих. Мада се радило о суштинској измени уставног статуса државе СРЈ, о једном, дакле, акту, у много већој мери суштинскији него што је овај садашњи црногорски метод напуштања СЦГ, чији референдум је премијер Србије критиковао као недовољно валидан, нико из те булументе преговарача, па чак ни сам др Коштуница, не сети се да је бар референдумска провера овог акта неопходна. Све у свему, родила се Уставна Повеља, а са њом - заједница СЦГ! Иронично, др Коштуница је њоме, узгред, изгубио посао председника СРЈ.

Досовске против-уставне авантуре После атентата на премијера Србије, др Ђинђића (12. март 2003), премијер Србије постао је Зоран Живковић, дотадашњи министар одбране СЦГ, кога је у овој институцији заменио садашњи председ- ник Србије, Борис Тадић. Један од првих политичких потеза премијера Живковића био је чувени поход Вашингтону, којом приликом је он тадашњем шефу САД Стејт Департмана, Колин Пауелу, понудио 1000 војника војске СЦГ за мировне мисије у Авганистану и, тек завршеном рату, у Ираку. (Срећом по Србију, САД, којима је страно, поготово оно бесплатно, „топовско месо" било крајње неопходно, одбиле су тада, вероватно као неозбиљну, ову Живковићеву понуду.) Поента је, међутим, у томе што нико, нити у влади СЦГ нити у оној Србије, није поставио питање уставности ове његове понуде. Другојачије речено: постоји ли у Уставној Повељи СЦГ, ставка о прикључењу СЦГ ЕУ и осталим евро-атланским интеграцијама (Партнерство за мир и НАТО)?


Грађа ... Предаја суверенитета СЦГ без референдумске провере Ако постоји, зар то не значи да држава СЦГ предаје (или, можда, још боље: продаје) знатан део свог суверенитета једној вишој форми државних односа, конкретно ЕУ, односно прихватање, без поговора, њеног Устава и свих диктата бриселске бирократије, па кад је за црногорски случај премијер Коштуница тражио „много више" него што захтева препорука Венецијанске комисије, онда би случај присаједињења СЦГ ЕУ захтевао - баш по формули др Коштунице - бар дво-трећинску проверу бирачког тела, на референдуму о Уставној Повељи СЦГ. Колико знам, такав референдум се није десио, паје питање г. Коштуници, а он је био један од главних заговорача Уставне Повеље: како то? Још важећи Милошевићев Устав?! Да би, међутим, било јасније следеће питање, треба рећи, да поред Уставне Повеље СЦГ, Србија има и свој Устав, који - волели или не - још је увек онај Милошевићев, што значи - важећи! На основу њега нема препуштање српских грађана страним државама или институцијама; ово, дакле, потпуно искључује Драшковићеву измишљотину, по којој је изручење хашких оптуженика - „наша међународна обавеза" јер ни једна светска конституција не допушта превагу неке „међународне обавезе", поготову оне нелегалне као што је хашка, над својим националним интересима.. А, по том Милошевићевом Уставу, најмања предаја су- веренитета Србије странцима и страним државама граничи се са издајом! С тим, пак, сазнањем на следеће питање. Ако, пак, у Уставној Повељи СЦГ не постоји ставка о приступу СЦГ ЕУ, поставља се питање на основу ког формалног уставног члана се врше - поред већ поменутог случаја Живковићеве понуде Вашинг- тону 1000 војника ВСЦГ - следеће, суштином против- уставне, радње: преговара се са ЕУ о придруживању, усаглашавају се закони Србије и СЦГ са онима из ЕУ, прихвата се Устав ЕУ. (Француска и Холандија су на својим референдумима тај Устав одбиле да прихвате и, наравно, јер су њени оснивачи, ништа негативно, у погледу њиховог чланства у ЕУ, није се догодило, али за Србију то правило не важи, већ само-безпоговорно његово прихватање; иначе пријем у ЕУ не долази у обзир.) Што је, пак, најтрагичније све ове радње се обављају упркос томе што из саме ЕУ, после одбијања Устава ЕУ од Француске и Холандије, пристижу гласо- ви да то практично значи мораторијум на пријем нових чланова на дужи рок или потпуно, што је недавно потврдио и сам бивши амбасадор САД у СЦГ, Монтгомери. У још су, пак, већем раскораку са Милошевићевим важећим Уставом, преговори и радње за улазак у Партнерство за мир, а о НАТО-у и да не говоримо. Најзад, и само изручивање осумњичених Срба Хагу је илегално и крајње против-уставно. Све у свему, све те радње, по том важећем Уставу Србије, су не само против-уставне већ се граниче са - издајом! Мистерија око новог Устава Србије Кад је др Коштуница, негде марта месеца, 2004. године, постао премијер Србије, као један од његових најважнијих приоритета био је рад на

стварању новог Устава Србије, по хитном поступку. Он је правилно видео да земља Србија, постмило- шевићевог времена, због нових околности, могућности и потреба, не може даље у модерна времена са Милошевићевим Уставом, који је, поред осталог, био и тешко оптререћен комунистичким наслеђем. По преузимању власти, почело се одмах са радом на новом Уставу Србије са врло оптимистичким прогноза- ма да ће он постати стварност у року од три до шест месеци. Прошло је од тада сад ће бити две године а од Устава ни гласа. Не би се могло рећи да је премијер одустао од своје приоритетне намере. Пре је реч о томе, да су Коштуничини коалициони партнери Лабусов Г17+, Драшковићев Српски покрет обнове (СПО) и евентуални полу-партнери из Милошевићеве Социјалистичке партије Србије (СПС), дошли у тежак идеолошки сукоб са њим и његовом Демократском странком Србије (СДС). Очевидно је да су Лабус и Вук, заговарали Устав Србије где би се изричито нагласило (наравно фразеологијом пригодном Уставу) да Србија - да би ушла у ЕУ и евро-атланске интеграције - безпоговорно прихвата све диктате, одредбе ЕУ и САД које воде том циљу. Коштуничина ДСС, изгледа, није вољна била да таква једна изричита аргументација издаје српског суверенитета уђе у уставни текст. Пре су они, мислим, стајали на становишту да суверенитет Србије у Уставу остане недирнут, а да се „испод жита" обављају, у суштини против-уставне радње, које се морају, да би се остварио улазак у речене „интеграци- је". Пример „испод жита" кршења Устава Др Коштуница је, изгледа, својим партнерима конкретним примером хтео да покаже како би то, „испод жита" кршење Устава, требало у пракси да изгледа. Прихватио је невољно Хаг, сагласно Вуку Драшковићу, као „нашу међународну обавезу", али одлазак у Хаг окривљених за ратне злочине, може бити само „добровољан". Другојачије речено: српске власти не крше Устав, али оне не могу спречити ако се неко осећа кривим и, као такав, добровољно оде у Хаг. Наравно, за јавност и свет, остаје јавна тајна да се на таквог јадника врши психолошки и сваки други прити- сак у смислу, не може држава Србија бити „таоц" твоје себичности; или, још горе, ласкање његовом јунаштву: ето, у рату си био јунак спреман да погинеш за свој народ, сад ти је прилика да испољиш за Србију и много више него јунаштво-хероизам, а без губљења живота; твоју одбрану плаћа држава, док ти је породица доживотно обезбеђена.

IZ SADRŽAJA Otimaju nam Kosmet uz naše klimanje glavom .................................... 5 Otvoreno pismo pretsedniku Tadiću ...................................................... 7 Škorpije i „(Skor)pioni” .......................................................................... 9 Realizam u Rusiji ................................................................................. 12 Koga zastupa „nacionalni stroj” ......................................................... 15 Predstavljena izmenjena postavka muzeja Jasenovac ...................... 17 Vesti pod šlemom ................................................................................. 19 Ubistvo episkopa Varnave Nastića (1) ................................................ 25 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (110) . . . . 2 7

2

Iskra 1. februar 2006.


Неочекивани премијеров обрт Загрејало се питање Косова тј. питање њего- вог коначног статуса. Практично све у Србији, под баражном пропагандном ватром тзв. међународне заједнице и САД о независном шиптарском Косову, припремило се и припремало се таквом његовом ста- тусу; једино нерешено питање било је још: ко ће у име Србије потписати тај срамни документ; први се огласише тадићевци из ДС како није фер да то буде председник Србије, Борис Тадић, већ да то буде Коштуница, пошто је то иначе његова надлежност. Међутим, одједном и неочекивано - јер он ретко испо- љава своје мишљење, ако уопште - појавио се одлучан глас др Војислава Коштунице: Не! Косово остаје српско! Албанцима у њему широка аутономија у оквиру Србије, али иста таква аутономија тамошњој српској заједници у оквиру Косова. Оваквим својим наступом, он је преокренуо ситуацију не само у Србији, Beti је својим говором у Уједињеним Нацијама (УН) обезбедио да (његово) српско гледиште буде уврштено као друга опција у разматрању питања Косова. С друге, пак, стране, гледано, он је својим коа- лиционим партнерима, изгледа, хтео да каже - а у вези новог Устава Србије - две ствари: (1) суверенитет Србије у тексту новог Устава мора остати неприкос- новен, да би се могло, у оваким ситуацијама као Косово, наћи упориште за један одлучан став. То плус једно друго упориште, садржано у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН, које заговара аутономију Косова унутар Србије, учинило је да и међународна заједница, иначе већ унапред опредељена за неку врсту независности Косова, почне о Косову да размишља објективније; и (2) суверенитет Србије, дакле, у новом Уставу мора бити загарантован, а дик- тате, САД и ЕУ, у вези уласка у „е-а интеграције", дочекивати уз помоћ „трикова" који, с једне, бар фор- мално не крше Устав а, с друге стране, испуњавају те диктате; пример: добровољан одлазак наших људи у Хаг. Прва премијерова „тајна" Најзад је српској јавности, др Коштуница и нехотице објавио „тајну" вршења својих држвничких функција, како у СРЈ, као њен последњи председник, тако и у данашњем својству премијера Србије. Критикован је, као што смо видели, што није Ђинђића оптужио за велеиздају због изручења Милошевића Хагу. Мада лично сам чин није волео, интимно му је, изгледа, у том прљавом послу, био драг Ђинђићев „трик" - тј. његов „уставни закон" - којим се формално заобишло флагрантно кршење Устава и Србије и СРЈ. По питању преименовања СРЈ у СЦГ, др Коштуница је „трик”, којим се заобишао обавезан референдум по његовом укусу, изгледа, видео у „демократском дијалогу" - троструко погађање, нагађање, расправљање чисто уставне материје - који је уследио између српских, црногорских поли- тичара, с једне, и Хавијера Солане у име ЕУ, с друге стране, што је све, најзад, уродило Уставном Повељом СЦГ. После избора од децембра 2003. којим је оборена досовска власт, др Коштуница је именован за премијера Србије. Пада, међутим, у очи да он скоро три месеца није могао да образује владу. Зашто? Изгледа, због његовог „трика" с мањинском владом. Наиме, међународна заједница је захтевала да он већинску владу формира у оквиру тзв. „демократског блока" (коју би сачињавали, Демократска странка (ДС), њего-

ва ДСС, Вукова СПО и Лабусова Г17+). Он је, међутим, с друге стране, хтео своју власт, да што више идео- лошки разграничи од утицаја поражене и у народу, прилично омрзнуте, ДС. Узело је због тога дуго време- на, да се „трик", мањинска влада, повезан са још јед- ним „триком" сарадња са Милошевићем СПС -, „прода", као „вредна солуција", Вуку и Лабусу, те је тек тада успостављена тзв. мањинска влада. О „трику" „добровољна предаја" и орловском наступу у вези Косова, већ је било речи, па се и Коштуничина критика црногорског референдума, са почетка, може осмотрити из угла његових „трикова", само обрнутог смера. Јер, његова критика није крити- ка референдума као таквог, већ је она због тога што Ђукановић, будући већ на уставном терену (референ- дум), није остао на том терену до краја („много више него 50% + 1 грађанин"), већ је непотребно прихватио - по Коштуници, вероватно - анти-„трик", „50% и 1 грађанин". Као што се могло видети „тајна" управљања државом Србијом код премијера др Коштунице састо- ји се у доследној примени уставних одредби кад је то могуће, а кад није, онда „уставне кривине" избегавати опет доследном применом, иначе, вешто сврсисходно дизајнираних „трикова". Морапност владања „триковима"? Може се, због тога, с правом, поставити питање моралности оваквог метода владања једном државом? Међутим, у свим другим случајевима, одго- вор би био да је таква политика неморална. У случају, пак, др Коштунице се не може говорити о неморалнос- ти, већ просто, у избору пред њим, између државности (оно што се мора) и уставности (оно што је записано), он, као професор уставног права - савест му није дозвољавала, једноставно није могао, неморално је! - да пристане на отврено блаћење „чистоте" и „све- тости" уставног текста. Доследно, међутим, смишљени „трикови" су, међутим, др Коштуници разрешавали конфликт између државности и уставности. Најзад, друга „тајна" др Коштунице То нам, међутим, открива још једну „тајну" српског премијера, др Коштунице. Кад су у питању „трикови" он је ћутљив, не даје изјаве, повучен је, „мучи" га нешто... савест, можда... (ту празнину обил- но попуњавају - боље: злоупотребљавају - његови коалициони партнери, Лабус и Драшковић). Кад је, пак, на терену уставности, он је лав, пророк - српски Мојсије!

Н. Љ отиК

САВЕТ МИНИСТАРА СЦГ УКИНУО ЈЕ ОБАВЕШТАЈНО БЕЗБЕДНОСНИ СЕКТОР ПРИ МИНИСТАРСТВУ ОДБРАНЕ. Обавештајно-безбедносни сектор је коор- динирао рад Војне безбедносне агенције и Војне обавештајне агенције. Те две војне агенције сада су директно подређене министру одбране. Шеф Обавештајно безбедносног сектора био је пензио- нисани генерал Александар Димитријевић, који је кра- јем прошле године престао да обавља ту функцију. (Бета, 18.1.2006.)

Iskra 1. februar 2006.

3


Srđa Trifković: NATO i Srbija

VELIKE SILE I SUDBINSKA PITANJA SRBIJE I CRNE GORE • NATO danas ne znači za Srbiju nikakvu garanciju opstanka • Ako pristup NATO zahteva odricanje od dela teritorije, onda Srbija treba toj gospodi, uključujući i Bernsa, da se zahvali na pažnji, ali da odbije pristupanje severnoatlanskom klubu po cenu okupacije jedne petine sopstvene teritorije. Evropska unija je poslala jasnu poruku preko svojih ambasadora da je jednostrani referendum opasan za Crnu Goru i da od toga zavisi njena budućnost. Ambasadori EU su doneii upozorenje Vladi Crne Gore da Crna Gora treba da ispoštuje prediog EU o referen- dumu onda kada ovaj predlog bude donesen. Reč je o tzv. Venecijanskoj komisiji koja će svoja pravila igre za eventualni referendum u Crnoj Gori objaviti 16. decembra. Imamo dva elementa u tom paketu koji će biti presudni, naveo je dr Srđa Trifković, direktor Instituta za međunarodne odnose, Rokford Instituta u llinoju. “Jedan je tzv. kvalifikovana većina birača. Po sadašnjim pravili- ma igre Milo Oukanović bi mogao da sprovede referen- dum uz podršku svega 25 posto birača koji žele neza- visnu i suverenu Crnu Goru. Drugo bitno pitanje jeste da državljani koji borave van Crne Gore dobiju pravo glasa. Vojisalav Koštunica je letos odneo u Brisel spisak od 260.000 crnogorskih državljana koji žive i rade u Srbiji i koji tamo više nemaju pravo glasa, posle zakona o državljanstvu kojeg je Srbija donela u februaru ove godine. Ukoliko im bude uskraćeno pravo glasa na crnogorskom referendu- mu oni će de facto ostati apatridi, biće im uskraćena osnovna građanska prava. Evropa verovatno neće to dopustiti jer imamo gomilu presedana. Recimo, na referendumu o Evropskom ustavu u Francuskoj i Holandiji koji je održan u maju ove godine i Francuzi i Holanđani koji su boravili van matice imali su pravo da preko konzu- larnih i diplomatskih predstavništava glasaju. • Jedna je stvar pravo glasa na izborima za lokalnu upravu ili za skupštinu. Druga je pravo glasa o sudbinskim pitanjima koja se tiču ustavnog položaja države, otcepljenja itd. - smatra Trifković. - Ukoliko Evropa prelomi da neće priznati referendum na kome ne bi imali pravo učešća svi državljani, verujem da Milo Đukanović neće održati referendum, već će svestan da bi bio poražen, celu tu stvar odgoditi za neku drugu priliku ili jednostavno pretvarati se da pitanje referenduma nije ni bilo aktuelno. Kome treba Milo • Da li EU ima dosta ambivalentan stav po tom pitanju? S jedne strane oni podržavaju na rečima opstanak državne zajednice. S druge strane ne čine ono

4

što bi moglo da Milu Đukanoviću dokrajči političku kari- jeru. Tužilaštva u Bariju i u Napulju još uvek ne saopštavaju detalje dosijea, dokaznog materijala koji Mila Đukanovića tereti za čitav niz prestupa uključujući šverc cigareta. Samo zbog političkog pritiska iz Brisela, po rečima italijanskog ministra za pravosuđe del Turka, one nisu aktivirane. Dakle, nekome je još uvek potreban Milo Đukanović kao potencijalni oblik pritiska na Srbiju. Ta je situacija nezdrava i za Srbiju i za Cmu Goru. • Američki državni podsekretar Nikolas Berns je 9. novembra, posle sastanka Spoljnopoplitičkog odbora američkog Senata, izjavio da će SAD sprečiti Srbiju da ude u NATO dok ne reši pitanje Kosova i Metohije. Da \i Srbija treba da ude u NATO koji ju je bombardovao 78 dana 1999. godinel - Dosledan sam protivnik sporazuma o prolasku NATO snaga kroz Srbiju koji je potpisan jula meseca ove godine u Beogradu i koji je ratifikovan u Skupštini državne zajednice početkom novembra. Smatram da je time NATO dobio neograničena prava, a da pri tom Srbija nije dobila apsolutno ništa - čak ni garanciju svoje suverenosti i integriteta. NATO danas ne znači za Srbiju nikakvu garanciju opstanka. Naprotiv, ako pristup NATO zahteva odricanje od dela teritorije, onda Srbija treba toj gospodi, uključujući i Bernsa, da se zahvali na pažnji, ali da odbije pristupanje severnoatlanskom klubu po cenu predaje jedne petine sopstvene teritorije. Pogrešno američko udvaranje musiimanima • Na istom tom sastanku Spoljnopoplitičkog od- bora američkog Senata koji je raspravljao o pitanju sta- tusa Kosova, američki senator Džozef Bajden je izjavio da ako na “Kosovu pravilno postupimo to će podsetiti muslimane širom sveta kako su SAD pritekle u pomoć kosovskom muslimanskom stanovništvu i pomogle im da izgrade snažnu, nezavisnu, multietničku demokratiju.” - Devedesetih godina Klintonova administracija je prvo u Bosni posle i na Kosovu, isto tako pokušala da stavi u geopolitički kontekst ugađanja muslimanskim ambicijama i dokazivanju muslimanskom svetu da kroz podršku muslimanima na Balkanu Amerika pokazuje kako ona nije apriori anti-islamska. To ne funcioniše. Da li smo zahvaljujući američkoj pordšci u Aliji Izetbegoviću ili u Hašimu Tačiju videli ma kakvo ublažavanje stava islamskog sveta prema američkoj podršci Izraelu? Nismo. Amerika time što pokušava da ugodi muslimani- ma na Balkanu samo ukazuje na svoju pristrasnost u onim suštinskim pitanjima koja su za Vašington nedodirljiva. To je, naravno, savez sa Izraelom kao “nepotopljivim nosačem aviona” američke politike na Blskom Istoku i vođenje politike koja teži tzv. demokrati- zaciji Bliskog Istoka, dovođenje američkih vrednosti i američkog načina života u centar arapskog sveta. Ni jedno ni drugo neće biti podložno blagonaklonijem i miroljubivijem stavu muslimana ukoliko Amerika pomogne osnivanju nezavisne šiptarske države u

Iskra 1. februar 2006.


Владислав Јовановић:

ОТИМАЈУ НАМ КОСМЕТ УЗ НАШЕ КЛИМАЊЕ ГЛАВОМ

Излагање бившег шефа дипломатије Владислава Јовановића Београдског форума.

југословенске на скупштини

Химнологија Европској унији која се форсира од врхова званичне власти треба да измени ред приоритета државних циљева. Наглашава се да је улазак СиЦГ, односно Србије у ЕУ наш први државни интерес, а очување територијалне целине Србије спушта се на ниже место на листи приорите- та. Као некада када нам је обећаван комунис- тички рај само ако се још мапо стрпимо, садашња владајућа елита држи јавност у хипнози очекивања да ће нас магични улазак у ЕУ и евроатлантске интеграције решити свих брига. * * *

На недавној годишњој Скупштини Београдског форума одржаног на Правном факултету највише пажње привукао је Владислав Јовановић, некадашњи министар иностраних послова СР Југославије, који је упечатљивом, темељном и болном анализом ситуаци- је у вези са статусом Косова и Метохије предочио основне грешке које чини актуелна власт у Србији. Патриот објављује делове излагања Владислава Јовановића у којем је дат приказ политике западних центара моћи према Космету, као и реакција званичног Београда на јасну жељу за комадањем Србије. Јерихонске трубе „Косово и Метохија се по четврти пут за последњих двадесет, пет година налази на мети поли- тике западног дела међународне заједнице да га одвоји од Србије. Први пут је такав циљ био декларисан после албанских сепаратистичких демонстрација 1981. године, када је Србији сугерисано да прихвати Косово као седму републику у тадашњој федерацији. Други пут је тај циљ био поновљен уочи сеце- сије Словеније и Хрватске, када је вршен притисак да се косметским Албанцима призна право на самоопре-

Prištini. Naprotiv, pomoć Amerike bi u tom slučaju bila protumačena kao znak slabosti i pokušaj da se kupe jef- tini poeni na perifernom pitanju, Balkanu, dok pritom ključni stavovi Vašingtona na Bliskom Istoku ostaju nepodložni promenama. Amerika neće izmeniti svoj stav u pogledu proizraelske politike u palestinsko-izraelskom sukobu. Amerika neće izmeniti svoj stav po pitanju “demokratizacije” Bliskog Istoka. Ugađajući musliman- skim interesima na Balkanu SAD neće kupiti blago- naklonost islamskog sveta. Ogledalo, br. 61 decembar 2005.

Iskra 1. februar 2006.

Boba

дељење које je признавано осталим народима, однос- но републикама у СФРЈ. Трећи пут је, уочи и за време војне агресије на СРЈ, отворена подршка албанском сепаратистичком тероризму дефинисана као главни ратни циљ САД и других водећих земаља НАТО-а према Србији. Такав ратни циљ није напуштен ни после окончања агресије, већ се наставио, само у другом руху, под привременом администрацијом ОУН-а на Космету. Од недавно се Космет поново налази у центру пажње истих политичких снага које су се у досадашњем периоду оглашавале као савезници или спонзори сепаратизма косметских Албанаца. Под видом нужности решавања коначног статуса Космета, Србија и њена јавност изложени су синхронизованој политичкој и лобистичкој офанзиви за давање неза- висности Космету. Јерихонске трубе из разних права- ца западног дела међународне заједнице све смелије и апокалиптичније опомињу Србију да би јој противљење независности донело само главобољу и штету. У при- тисцима на Србију делују уједињено САД, ЕУ и НАТО, али диригентску палицу држе САД, чији стратегијски интереси у односу на Србију и на Балкан се подудара- ју са обећањем датом Албанцима, уочи и за време агресије, да ће им помоћи да се отцепе од Србије.” Двоструки аршини „Колико је циљ отцепљења Космета као албанизоване територије битан за албанске лидере и западне стратеге, показује њихово бескомпромисно супротстављање свим идејама, предлозима и пројек- тима о подели покрајине и територијалној аутономији косметских Срба. Док се косметски Албанци галантно приви- легују правом на спољно самоопредељење, Србима у Хрватској је оспорено и најминималније право на унутрашње самоопредељење, а Србима и Хрватима у Босни и Херцеговини и Албанцима у Македонији се не само негира него и забрањује право на спољно самоопредељење. Принцип непромењивости тзв. авнојевских граница, које су саме западне силе биле прогласиле и наметнуле на почетку југословенске кризе, када је у питању Србија, релативизује се, што је у вапијућем раскораку са политиком пријатељства и савезништва у коју хоће да је увере. Због такве, све отвореније подршке трајном одвајању Космета од Србије, водећи западни поли- тичари у изјавама и понудама за интеграцију државне заједнице Србије и Црне Горе у ЕУ и Партнерство за мир пажљиво и доследно избегавају помињање територијалне целовитости Србије, чиме недвосмислено стављају до знања да очекују да она, као резултат коначног статуса Космета, постане мања него што је сада. Блиска перспектива интегрисања са ЕУ користи се за одвраћање пажње јавности и политичке елите Србије од све бржег осамостаљивања Косова и

Borojević

5


истицања предности које ће Србија, ослобођена тере- та Космета, имати у свом даљем развоју. Србија је једини кандидат за чланство у ЕУ од које се као услов очекује и тражи да се дезинтегрише да би могла да се интегрише у Европску унију. Поред Хашког трибунала и политике штапа и шаргарепе, условљавање уласка у ЕУ пристајањем на губитак Космета представља још једну потврду неравноправног третмана Србије у односу на балканске и друге земље бивше Источне Европе. Србији се жели утиснути жиг највећег кривца за настанак и развој југословенске кризе, укључујући и за 'милосрдну' агресију НАТО-а. Она се сматра малтене пораженом земљом која мора да испуњава посебне услове да би ушла у интегрисану Европу. Уз помоћ спонзорисаних невладиних организација и других гласноговорника истог смера, чини се све да наша јавност и политичка елита прихвате такав нижи третман као логичну и неизбежну последицу политике која је претходила петом октобру.” Приоритети „Химнологија Европској унији која се форсира од врхова званичне власти треба да измени ред при- оритета државних циљева. Наглашава се да је улазак СиЦГ, односно Србије у ЕУ наш први државни интерес, а очување територијалне целине Србије спушта се на ниже место на листи приоритета. Као некада када нам је обећаван комунис- тички рај само ако се још мало стрпимо, садашња владајућа елита држи јавност у хипнози очекивања да ће нас магични улазак у ЕУ и евроатлантске инте- грације решити свих брига. У сенци хиперболисања значаја уласка у ЕУ, пуштају се многи пробни балони у циљу стварања климе и припремања јавности Србије за двоетапни губитак Космета. Разни, нама у континуитету ненаклоњени западни аналитички центри, политичке личности, невладине организације и тематске трибине упорно промовишу идеју о независности те историјске српске покрајине, било дрско и отворено, било под смоквиним листом ‘условне’, ‘одложене’ или ‘кон- тролисане' независности. При том се осигуравају од сваког могућег бумеранг ефекта истицањем да Срби у БиХ и Албанци у Македонији не би могли да се користе тим изумом претварања једне покрајине у независну државу. Напорима за коначно отуђење Космета од Србије прикључује се и ЕУ са пројектом о његовом стављању под властити протекторат. Учестала су и амбивалентна и дубиозна размишљања о европском решењу за Косово, што подразумева перспективу његовог самосталног интегрисања у Европску унију. Садашњи двоструки економски колосек признат Србији и Црној Гори, који утире пут добијања и одво- јеног политичког колосека за улазак у ЕУ, представља проверени модел и за одвојено кретање Космета у ЕУ. Међутим, пошто поменути пробни балони нису довољни да јавност Србије окрену против властитих интереса и Србију приволе на добровољну ампутацију своје јужне покрајине, у њено припремање за такав

6

мазохистички поступак ангажују се и домаћи истомишљеници, како званични тако и незванични. Предлаже се међународна конференција о Косову по угледу на Дејтон. Сугерише се да Европска унија преузме од ОУН-а протекторат над Косметом. Драматично се најављује да ће Космет добити неза- висност или се, у вези с тим, јавно тражи подела Космета. Протура се модел уступања територије за развој. Све то се чини са циљем релативизовања резолуције Савета безбедности 1244, њеног де факто замењивања политиком стандарда пре статуса и преузимања надлежности Савета безбедности од стране других међународних инстанци (ЕУ или те- матске међународне конференције о Косову). Истовремено, пледира се да се сукоб између принципа непроменљивости међународних граница и самоопредељења већинског становништва Космета решава на штету територијалне целовитости Србије.”

Домино ефекат „Политика двоструког аршина, која је према Србима и Србији била отворено примењивана од почетка југословенске кризе, отворено се најављује и у вези са будућношћу Косова. Повеља ОУН-а, резолу- ција 1244, Париска повеља КЕБС-а и други обавезу- јући међународни политички документи и правни инструменти осионо се игноришу и на тлу Нове Европе планира се територијално комадање једне од њених најстаријих држава. Оно што се дозвољава национал- ној мањини Албанаца да на тлу Србије остварују нову албанску државу, не допушта се Србима у Босни, Курдима у Турској, Ираку и Ирану, Албанцима у Македонији, Русима у балтичким државама, Украјини и Предњестровљу у Молдавији, Јерменима' у Нагорно Карабаху у Азербејџану, Абхазима и Осетима у Грузији, Кашмиру у Индији и Пакистану, Мађарима у Румунији и Словачкој, Чеченима у Русији, Баскијцима и Каталонцима у Шпанији, Корзиканцима у Француској, Шкотланђанима у Великој Британији, итд. Верује се да ће се изоловањем таквог преседана само на Србију и његовог херметичког затварања у односу на спољни свет, избећи погубне последице домино ефекта на друге мултиетничке државе. Сценарио награђивања политичког тероризма еклатантно потврђује да агресија НАТО-а на СРЈ није била мотивисана хуманитарним разлозима, као што је провидно тврђено, већ отвореном подршком албанском сепаратизму, због чега је Космет, на крају агре- сије, насилно отргнут од Србије и систематски и без- обзирно удаљаван од њеног уставноправног поретка. Као што су биле главни заговорник и реализа- тор агресије на СРЈ, САД су остале одлучујући фактор на Космету у целом периоду после успостављања прелазне администрације ОУН-а. Сви досадашњи администратори, од Кушнера до Петерсена, само су извршавали политичку вољу и стратегијске циљеве САД у том кључном делу Балкана. Зато је погрешна пракса наших власти и чист губитак драгоценог вре- мена да о суштинским проблемима на Космету и његовој будућности разговарају са другоразредним партнерима, а не директно са САД.” ПАТРИОТ (РС), 12.12.2005. Ненад М. Стевановић Бр. 199 <patriotmagazin.com>

Iskra 1. februar 2006.


Emil VLAJKI

OTVORENO PISMO PREDSJEDNIKU TADIĆU AMERIKA JE U ŠKRIPCU Gospodine Predsjedniče, Odustat ću od kvalifikacija Vas i onih koji su Srbiji i Srbima, izgleda, najmanje potrebni. Pretpostavit ću, da ste u politici, najvjerovatnije zbog Vašeg poznatog sportskog duha kao i zbog želje da nešto korisno uradite za zemlju. Pod pretpostavkom, dakle, da ne znate do kraja dobro što radite, ukazujem Vam, najdobronam- jernije, a i iz pijeteta prema Vašem ocu čiji sam intelek- tualni poklonik, da su političke analize koje javnosti predočavate, skroz naskroz pogrešne i ubrzavaju vrlo mogući raspad zemlje na čijem ste Vi čelu. Prema tome, ako ste nesvjesni toga o čemu ću nešto reći, onda bi tre- balo da Vam moja razmišljanja dobro dođu u upravljanju zemljom. Krajnja nevažnost Karle del Ponte, američke marionete Vi ste od Karle del Ponte i Haškog tribunala, vjerovatno u ime navodnog «realizma», napravili istinski fetiš. Eto, po Vama, ona nas je negativno ocijenila u Savjetu bezbjednosti (S.B.), pa će se zbog njene ocjene SiCG naći u još većim poteškoćama. Karla del Ponte, kao i njena prethodnica, nema N1 ZA KOGA, ni za SB, ni za SAD, ni za EU, nikakav značaj. Ona je, u najbukvalnijem smislu te riječi, ameri- čka plaćenica, pion, marioneta, instrument, i radi jedino ono što joj se kaže. Ona, dakle, nije dala nikakvu vlasti- tu ocjenu SiCG povodom suradnje sa Hagom, nego je, kao i obično, profunkcionirala pritiskom na dugme. To što Vi mislite i, na žalost, ističete u javnosti, kako je dotična marioneta djelovala na SB, to jedino proističe iz činjenice što Vi, izgleda, ne znate da Ujedinjenim nacijama (prema tome) i Savjetom Bezbjednosti upravljaju SAD što nikakve veze sa Karlom del Ponte i njenim navodnim «utjecajem» nema. Posebno, Karla del Ponte nema nikakvog utjecaja na Europu Kao američka marioneta, Karla del Ponte je, također, beznačajna za Europu. Kako bi Vam bilo lakše da to shvatite, podsjetit ću Vas na nedavni primjer Gotovine, povodom kojeg su svjetski mediji i političari odlučno izjavljivali kako sa Hrvatskom neće biti pregovo- ra dok se Gotovina ne uhvati. lako je prije izvjesnog vre- mena, kao Karadžić i Mladić, Gotovina bio u bijegu (mada je sve skupa bila farsa, recimo da je to točno), Karla del Ponte se javno izrazila o «dobroj suradnji Hrvatske sa Haškim tribunalom«, a Evropa je, iako je Gotovina bio u bijegu, otpočela pregovore sa Hrvatskom! «ČUDO» se dogodilo, zar ne? I tako Vam Boga, gospodine Predsjedniče, više miješati Ameriku i Karlu del Ponte sa Europom. Bržežinski je, zasigurno, prije dese- tak godina bio kada je Zapadnu Europu nazvao američkim vazalom, to više nije slučaj. I umjesto

nemojte Zbignev u pravu ali sada

da sa žarom koji ispoljavate (hoću da vjerujem) ‘nesv- jesno’ igrate na američku kartu, bilo bi bolje, zbog Vaše zemlje, da se okrenete Europi. Konačno, morate shvatiti, da se Europa sve više, u njenim ocjenama i postupcima, distancira istovre- meno i od američkih Ujedinjenih nacija i, samim tim, i od Savjeta Bezbjednosti. Amerika je u škripcu Amerika se, gospodine Predsjedniče, uspaničila. Zatvorivši Miloševića, učinila je loš posao. Optužuje ga za stvari za koje on uopće nije kriv, a Milošević je preinteligentan da bi tu priliku propustio praktično ponizivši američki Haški tribunal. Što bilo da bilo, Amerika po svaku cijenu nastoji da opravda agresiju na Jugoslaviju / Srbiju, i to, smatra ona, jedino može uraditi indirektno preko živih dokaza o «srebreničkom masakru«. Pošto ni oni najzlonamjerniji ne mogu povezati Miloševića sa Srebrenicom, Americi su hitno potrebni Karadžić i Mladić ili, makar jedan od te dvojice. Amerika odugovlači sa Miloševićem, jer nema ništa bolje. Za funkcioniranje Haškog tribunala, potrošeno je već na stotine milijuna dolara, nizašta, i to se već osijeća. Ništa se do sada, o «genocidnosti Srba» nije uspjelo dokazati kako bi se opravdale američke intervencije na Balkanu. Kada Srbiju, preko Karle del Ponte, Amerika optužuje za «nesuradnju» sa Hagom, i to sa sve jačim intenzitetom, to znači da se ova supersila krajnje uspaničila. Ako ne uhvati barem jednog od dvojice «najviše traženih« («most wanted»), i to u vrlo kratkom roku, neće joj biti lako. To je još shvatljivije ako se zna, da Amerika planira iminentan napad na Siriju i (ograničeni) napad na Iran, pa se za izvjesno vrijeme ne će moći baviti Balkanom. Zbog toga, gospodine Predsjedniče, umjesto da otvoreno zastupate američke paničarske interese, bilo bi Vam bolje da se ponašate diplomatski, to jest da SADzahtijeve umrtvite dok ih, recimo, dobro ne proučite. Prava kalvarija Srbije tek sada počima; nemojte Vi biti njezin grobar U Vašem najnovijem napadu na Vladu Srbije povodom navodne «nesuradnje» sa Hagom, Vi, gospo- dine Predsjedniče, ističete više stvari: kako EU prego- vara čak i sa Makedonijom, a sa Srbijom neće, kako zbog «nesuradnje» nema stranih investicija i kako će zbog «nesuradnje» pregovori o Kosmetu biti daleko teži. Vidi se, gospodine Predsjedniče, da Vi (kao nekada i predsjednik Milošević) imate iz svjetske geostrategije, izuzetno loše, mediokritetske savjetnike. - Za Vašu informaciju, obavještavam Vas da su pregovori o Kosmetu najobičnija farsa i da je Amerika

Iskra 1. februar 2006.


odavno odlučila da Kosmet dobije nezavisnost, te da to nikakve veze nema sa Haškom suradnjom. - Također Vas obaviještavam, da se sa Crnom Gorom sprema, od strane Amerike, ista indipendentisti- čka farsa, te da, ukoliko Europa to ne spriječi, da na tom području može doći do građanskog rata po BiH receptu. - Također Vas obaviještavam, da Amerika sve radi na nezavisnosti Vojvodine, što prijeti dodatnim suko- bima. - Također Vas obaviještavam, da albanski «nezavišnjaci» na jugu uže Srbije kao i oni muslimanski iz Sandžaka, samo čekaju na mig (američkog) ‘Velikog Brata’, pa da se i oni stave u pokret. Sve to, gospodine Predsjedniče, nema veze sa Haškim tribunalom. - A to, što stranih investitora u SiCG skoro da nema, to je zato što oni imaju bolje geostrateške savjet- nike od Vas te, prema tome, znaju da prekrajanje grani- ca na tom dijelu Balkana vjerovatno još nije završeno, pogotovo uzevši u obzir, proamerički orijentirane, mediokritetske političke vlastodršce u zemlji o kojoj go- vorimo. - A to što Europa pregovara sa Makedonijom, ona to radi usprkos Americi, jer želi da izbjegne huma- nitarnu katastrofu koja se u Vašoj zemlji priprema. Nakon ove analitičko-sumarne analize kojom ste obaviješteni o tome da stanje u Vašoj zemlji nema ama baš nikakve veze sa Karlom del Ponte i suradnjom sa Haškim tribunalom, vjerovatno se, gospodine Predsjedniče, pitate što Vam je raditi. - Trebalo bi, da Vi i gospodin Drašković «promi- jenite ploču»; da od, mada nehtijeno, američkih poslu- šnika, postanete Srbi i Europejci. - Trebalo bi, da zbog vrlo moguće situacije koja prijeti izbijanjem oružanih konflikata i daljnjim rastaka- njem Srbije, napravite POD HITNO patriotski front od svih političkih partija sa jasnom proeuropskom i nea- meričkom platformom. Da sa tom platformom, intenziv- nim diplomatskim kontaktima, iziđete pred Europu, da izdejstvujete jasan europski angažman sa svim kompro- misima sa srpske strane koje bi takav angažman podrazumijevao. Kasnije možete nastaviti sa međusob- nim svađama, etiketama i borbom za vlast. Morate konačno shvatiti, gospodine Predsjed- niče, da istinska privredna i politička stabilizacija Srbije i ulazak u Europu, ide preko raskida sa podložnošću Americi koja je, ukoliko Vam to Vaši savjetnici već nisu rekli, bespovratno i odlučno protiv europskog osamosta- Ijenja. Pokušajte, gospodine Predsjedniče, zbog kritičnog povijesnog trenutka unutar kojeg ste Vi jedan od glavnih protagonista, biti otac a ne grobar Vaše zem- Ije i Vašeg naroda. 17. decembar 2005.

Emil VLAJKI

НЕМАЧКИ ИЗГУБЉЕНИ PAJ За протеклу деценију ипо зараде у Немачкој смањене су за један одсто, а у осталим западноевропским земљама повећане. У Шведској, на пример, 25,4 одсто, Великој Британији 25,2, Ирској 19,4, Шпанији 5,4 одсто. Американци у међувремену зарађују за петину више. Немачка одавно више није земља највећих плата, јер је с просечном зарадом од 17.193 евра годишње далеко иза Луксембурга, где запослени у просеку имају 25.800, или Данске где годишња плата нешто мања од 20.000 евра. Осим тога, некад радне снаге незасито гладна, Немачка сад има 4,350.000 незапослених, а нико не зна како тим људима обезбедити посао. Сиромаштво више није непозната појава, у Берлину, на пример, десетине хиљада људи свакодневно се храни у на- родним кухињама добротворних организација. Ипак, профит власника предузећа је све већи, а прошле године је повећан за 10,7 процената. Рачун за глобализацију, која је те значајне промене изазвала, постаје све непријатнији. Ових дана немачки Телеком, и поред десетак милијарди профи- та који се ове године очекује, најављује отпуштање 32.000 запослених. Ипак је више узбуђења изазвала одлука чувеног АЕГ да затвори фабрику беле технике у Нирнбергу и отпусти 1.750 радника. То се догодило управо у часу кад је синдикат металаца најавио да ће од послодаваца захтевати повећање плата за пет процената. Прича из АЕГ, иначе у власништву швед- ског „Електролукса", понавља се и у случају других славних марки из Немачке. „Миле" најављује отпуштање 1.100 радника, „Бош-Сименс" затвара фабрику у Берлину и отпушта 700 радника. Исто је и код тако славних имена као „Грундиг", „Тријумф- Адлер", али и код „Опела", који је власништво амер- ичког „Џенерел моторса". Сидникат зато личи на некога ко се спрема да копљем нападне ветрењачу. Менаџери „Електролукса" саопштили су да по свакој веш машини произведеној у АЕГ Нирнберг губе 60 евра, па зато производњу премештају у Пољску. Тржиште је преплављено јефтиним машинама из Турске, купци више неће да скупље плаћају чувену марку. Кад су почетком ове године газде „Опела" размишљале о престанку производње аутомобилима с тим славним именом у земљи настанка, питање је било зашто би плаћали радника у Риселсхајму 2.800 евра бруто месечно, кад исто тако квалификованог, а боље мотивисаног, имају у Пољској за 750 евра. Наставак производње у немачким фабрикама „Опел" обезбеђен је следећих неколико година само уз постепено превремено пензионисање и пребаци- вање у друге, слабије плаћене делатности, скоро трећине радника. Остали су се, као и код „Фолксвагена", обавезали да неће тражити веће плате. Новозапослени већ добијају знатно мање него претходне генерације. Власници су и даље незадовољни и масовно најављују пребацивање производње у иностранство. Вероватно је најдрастичнији случај Дојче банк, која је остварила огромну добит, а рачунски центар сели у Индију, јер тамо има јефтине компјутерске стручњаке. Вечерње новости, 24.12.2005.

8

Душан СЕКУЛИЋ

Iskra 1. februar 2006.


Emil Vlajki

ŠKORPIJE I ‘(ŠKOR)PIONI’ Ovo nije članak o ‘Škorpionima’ kojima se upra- vo sudi u Beogradu. Oni su očito krivi za ubistvo više Muslimana (6?) kod Trnova. Treba samo posmatrati nji- hovo ponašanje na sudu i odmah vidjeti da im je kvoci- jent inteligencije na nezavidnom nivou te da su im moral- na načela nepoznata stvar (odmah sve priznaju kao mala djeca i još se hvale time: ‘Ubijao sam, nisam žalio’!). Tko zna koga su ovi i njima slični hladnokrvno pobili u inkriminiranom periodu i time nanijeli tešku, moralnu štetu vlastitom, srpskom, narodu. Čuveni francuski psiholog, Zazzo, ustanovio je, da u svakom društvu ima oko 10 % debila koji se dadu socijalizirati, koji se u mirnim uslovima ponašaju normal- no, a u kriznim uvjetima mogu biti iskorištavani kao ubice i koljači, ili za neke druge prljave rabote. Slučaj ‘Škorpi- ona’ je više psihijatrijske nego krivične prirode, ali pošto, barem teorijski, mogu razlikovati dobro od zla, moraju krivično odgovarati. Stvar je u tome, što će njihove pre- sude biti (sa velikom dozom vjerovatnosti) krajnje nes- razmjerne počinjenim zločinima dok, nažalost, naredbo- davcima ne će faliti ni dlaka s glave. Zbog mentalne i moralne ništavosti direktnih počinioca navedenog zločina, ovaj se tekst može samozvanim ‘Škorpionima’ baviti jedino sporadično, a fokusirat će se na eventualne naredbodavce počinjenih zločina, (i) na one koji navedena zlođela koriste u poli- tičke (politikantske) svrhe. Govorit će se, dakle, o pravim škorpijama koji nisu nepoznati ni srpskoj ni međunarod- noj javnosti. Nesvjesne škorpije Oni koji nanose veliku štetu vlastitom, srpskom, narodu, to su, u prvom redu, njegovi zagriženi branioci. Njihove namjere nisu loše, ali se pretvaraju u svoju suprotnost kada, po svaku cijenu (1) hoće da dokažu, kako Srbi nisu počinili ama baš ni jedan, jedini zločin za koje se optužuju; (2) Ako nešto i priznaju, onda je to neo- dređeno, relativizirano,_puno ograda, sa mnoštvo oprav- danja i slično. Primjer ‘Škorpiona’ je, što se tiče stava (1), krajnje relevantan. Tako se na Internet sajtu ‘Srpska politika’ tvrdi kako je Nataši Kandić snimak streljanja četvorice Muslimana prodat, od strane grupe mangupa, ‘Škorpi- ona’, za 100.000 eura te da su dotični mangupi Natašu Kandić namagarčili. Oni koji ovakve gluposti (bedastoće, nesuvis- losti, teško je naći dovoljno jak izraz) mogu pisati i podr- žavati, nisu ni svjesni koje su ogromne štete učinili stvari koju, u najširem smislu te riječi, brane. Mnogi poštene javne ličnosti u svijetu preuzele su njihove navode (kao i nastavak filma «za koji Kandićka, navodno, ne zna») kao maltene zdravo za gotovo i oborili se gnjevno na «još jednu antisrpsku laž». Ta euforija je trajala neko vrijeme, dok je, konačno, ipak bilo jasno da su ‘Škorpioni’ taj zločin počinili. Branitelji Srba su se našli osramoćeni, opekli su se i, mnogi od njih, izgubivši kre-dibilitet, ne će se više usuditi braniti srpsku stvar. čak i onda kada će činjenice i laži o Srbima biti mnogo jasnije. Uzgred rečeno, zanimljivo je, da apsolutnim

Iskra 1. februar 2006.

negatorima ovog zločina nije ni palo na pamet da je takozvani pronađeni «nastavak filma» gđe se, nakon ubistva četvorice Muslimana dva preostala «streljana» Muslimana dižu iz trave (mada je iz filma vidljivo da će i oni biti ubijeni), mogao biti inscenacija (pro)američkih tajnih službi kako bi se naivni uhvatili na udicu! Sve u svemu, umjesto da ovakvi branitelji Srba počmu analizirati suštine pojedinih događaja (kao sto je, na primjer, ovaj zločin), oni se, na vrlo plitak način, hvataju onoga što im se često servira sa protivničke strane. Ponekad se pitam, gdje su se izgubile negdašnje lucidne analitičko-sintetičke mogućnosti srpskih intelek- tualaca. Kako djeluju prave škorpije Slučaj ‘Škorpioni’ jasno pokazuje, da je Srebrenica bila isplanirana još temeljitije od onog što se do sada mislilo. Sam zločin nije bilo teško proizvesti. Trebalo je naći grupu (polu)debila (zamislite kad netko sebe naziva ‘škorpionom’; tom, očito, nije sve čisto u glavi), kazati im da zločin počine i snime, te da će za to, prodajom filma, dobiti velike pare. Zločin je, naravno, počinjen i 'srpski mangupi’ su za film pare dobili (pitanje je, dali baš svi?, ali to nije ni važno), a film je upotrebljen u pravo vrijeme. Cilj ove manipulacije od strane planera i neposrednih naručioca zločina bio je jednostavan. Pošto se unaprijed moglo pretpostaviti da Srbi u srebreničkim događajima neće ubiti u borbama i na druge načine «dovoljan broj» Srebreničana kao i izbjeglica u Srebrenici (6-12 tisuća pobijenih koliko se tvrdi; juli 1995.), te da će nedostajati «potrebna tijela«, onda su se tijela morala naći van srebreničkog regiona. Ili, jasnije rečeno, da bi se opravdao ‘srebrenički masakr’ u prethodno navedenom obimu, bila su potrebna tijela mrtvih / poginulih Muslimana iz čitave BiH! Sada su stvari mnogo jasnije. Kod ‘Škorpiona’ se naručuje ubistvo šestorice Muslimana i snimanje tog ubistva. Stvar se odvija kod Trnova pored Sarajeva što sa Srebrenicom, očito, nema veze. Vrijeme zločina, tre- balo je da bude u julu mjesecu 1995. godine. Tijela oko Srebrenice, očito nema dovoljno. Ali, to je manji problem. (Pro)americke škorpije tvrde kako su «lukavi Srbi» dove- zli kamionom šestoricu Muslimana iz Srebrenice, kako bi, odvevši ih i ubivši ih tako daleko, i na taj način, prikrili ‘srebrenički masakr’. A ako su zarobljene Muslimane iz Srebrenice dovukle kamionima do Trnova, onda su ih mogli dovesti i do drugih mjesta u BiH i tamo pobiti! Lijepo smišljeno i egzekutirano zahvaljujući, između ostalog, i srpskim nesvjesnim škorpijama! Evo i riječi Nataše Kandić koje potvrđuju točno ono što govorim: «Oni (‘Skorpioni’) su bili ispomoć za Srebrenicu. Komanda vojske RS tražila je od njih da pošalju dva kamiona za zarobljenike u Srebrenicu. Plan je bio da se oni ubijaju na linijama borbi, kako bi se umanjio zločin - tvrdi predsednik Fonda za humanitarno pravo.

9


Škorpije ... Ona kaže da je Medić (jedan od optuženih ‘Škor- piona’) bio protiv toga, ali da je ipak preuzeo jedan kamion s pedesetak zarobijenika. - Ne znam šta se s njima desiio, ali postoje infor- macije da su svi poubijani - kaže. Kandićeva tvrdi i kako ima snimke Medića s Nikolom Koljevićem na Jahorini, gde je u vreme Srebrenice bio i Radovan Karadžić. - Sve specijalne jedinice bile su tada u tom kraju. Škorpioni, Tigrovi, Simatovićeve beretke... - uverava Kandićeva. Ona kaže kako su mnogi bili iznenadeni kada su kasnije analizom DNK poćeli da otkrivaju skelete Ijudi iz Srebrenice u ovom kraju». Dali treba još išta dodati kako bi se povjerovalo mojoj hipotezi?! (Pro)američke škorpije i prigodni svjedoci U mom članku ‘Kako masakrirati albanske civile i spaliti ih u Borskim topionicama’, pokazao sam, kako se (pro)američki ‘psi-ratnici’ i/ili medijski plaćenici vole slu- žiti prostituiranim i/ili ucjenjenim Srbima koji optužuju vlastiti narod. U spomenutom članku, takav «svjedok» je bio dat u liku ‘Nikole' koji, navodno, više nije mogao trpi- ti ubijanje Albanaca, napravio je fotografije mrtvih Albanaca u jednoj od hladnjača i predao ih zapadnim tajnim službama (za dobiveni azil u inozemstvu). U slučaju ‘Škorpiona’, imamo novog «Nikolu» kojeg je također «mučila savjest«, koji se također obra- tio Zapadu, pardon: Nataši Kandić, i koji je, praktično, glavni svjedok u sjenci u ovom procesu. Taj naknadno savjesni «svjedok» je Goran Stoparić. Tko je on, dakle? Goran Stoparić, «pokajnik», je bivši pripadnik ‘Škorpiona'. Na jednom prethodnom suđenju dvojici iz te grupe za zločine počinjene 1999. nad albanskim civilima, Stoparić se pojavljuje kao glavni svjedok optužbe i, najvećim dijelom, na osnovu tog svjedočenja, dvojica pri- padnika ‘Škorpiona’ su osuđena! Ali Stoparić nije uvijek bio istog mišljenja! On je, ustvari dao dva suprotna iskaza! Prvi, 12. novembra 2002. u Prokuplju, gde je svjedočio na prijed- log odbrane Saše Cvjetana, jednog od pripadnika optuženih ‘Škorpiona’. U tom iskazu je u potpunosti potvrdio njegovu odbranu. A onda je Nataša Kandić obavila neke razgo- vore, i prema izjavama trojice svjedoka, potkupila i isko- rumpirala iskaz svjedoka Gorana Stoparića, koji je od svjedoka obrane postao svjedok optužbe. Stoparić je, izgleda, u međuvremenu i napredovao. Postao je svje- dok-saradnik u Haškom tribunalu. Što tvrdi «svjedok-pokajnik» Stoparić? Vidimo, dakle, da se naš «svjedok-pokajnik» po drugi put pojavljuje u aranžmanu Nataše Kandić kao, ovog puta, ključni svjedok ubistva šestorice Srebreničana. Još u decembru 2003. godine, Stoparić je, navodno, Fondu za humanitarno pravo otkrio da je njegova jedinica bila u Trnovu u julu 1995. godine. Po njemu, zadatak “Škorpiona” je bio da napadaju položaje oko Sarajeva i odvuku pažnju od onog što se dešavalo u Srebrenici (za ovo stvarno treba imati mašte i smisliti

10

nešto slično! -E.V.). On je rekao da su zarobljenici iz Srebrenice, “barem u jednom slučaju”, transportirani do Trnova, gde su ih ubili pripadnici “Škorpiona”. Tijela ubi- jenih, po likvidaciji su, prema Stopariću, spaljena. Sa ovim Stoparićevim iskazom, već je septem- bra 2003. godine direktorica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandic upoznala i tadašnjeg ministra poli- cije Dušana Mihajlovića (ovo je, naravno, stilska figura, pošto su, najvjerovatnije, i Kandićka i Mihajlović u istom kolu, E.V.). «lsta meta, isto odstojanje» Kao što se pokazuje, kada (pro)američki «ratni- ci za psihološki rat» shvate da jedna metoda pali (prim- jer 'Nikole'), ne libe se da je i dalje primjenjuju. U slučaju ‘Škorpiona’, «psiratnicima» je bio cilj da javnom mnije- nju dokažu navodni / stvarni ‘srebrenički masakr’, tako da dobiju - sudsko opravdanje /mišljenje kojim se, zapravo, tvrdi da se Iješevi ‘srebreničkih žrtava' nalaze na čitavom teritoriju BiH. Glavni akteri ove metode su kao što slijedi: - Domaći «trojanski konj»: Nataša Kandić (ili Miloš Vasić koji je «otkrio» ‘Nikolu’). - Prigodni svjedok: Stoparić, višekratno upotre- bljiv (‘Nikola’ u slučaju ‘Hladnjače’). - Osobe lišene (velike) inteligencije, uvijek spremne na zločine: na primjer, ‘Skorpioni’. - Domaće plaćeničko sudstvo: srpsko, koje nije spremno da razotkrije prethodno opisane mahinacije. - Strano plaćeničko sudstvo (financirano Amerikancima) koje je spremno, bez ikakve provjere da prihvati bilo koje antisrpsko svjedočenje (čak i kad su svjedoci psihijatrijski označeni kao nenormalni; slučaj Erdemović). - Domaća štampa i inteligencija: u ovom slučaju srpska, koja nije u stanju da mnijenju pruži iole komplek- sniju analizu demonizacije demonizacije vlastitog naro- da. - Nesvjesne škorpije, koje kao slijepci brane sve što je srpsko i vrlo lako upadaju u zamke zapadnih manipulatora. Na kraju, moram nešto reći dijelu čitalaca, pogo- tovo onih koji su od Zapada napravili ‘zlatno tele’ (pagan- sko božanstvo) i slijepo mu vjeruju: U zapadnom sudskom postupku postoji uzus (običaj) da obrana nastoji diskreditirati svjedoka u nekom procesu. Ako u tome uspije, optuženik se oslobađa! Vama Zapad, koji se uopće ne drži vlastitog pravila kada se radi o Balkanu, svakodnevno nameće lažne svjedoke i izmišljene situacije, a vi i dalje buljite u njega k’o u ‘zlat- no tele’ i vjerujete u sve što vam servira. A pošto je, u ovom slučaju, glavni optuženi: srpski narod, vi nesvjes- no učestvujete u njegovoj (doduše i vašoj, ali vas zato 'boli uvo') demonizaciji. Pitanje je, kako možete slijepo vjerovati onima koji neprekidno lažu i manipuliraju i za što se, svakodnevno, pronalaze novi dokazi? 4.1.2006.

Emil Vlajki

Iskra 1. februar 2006.


MOGUĆI POVOD ZA NOVISVETSKI RAT Prošli i stari hladni rat vodio se između Sovjetskog Saveza i zapadnih demokratija predvođenih Amerikom. Uzroci tom hladnom ratu posejani su tokom Drugog svetskog rata, savezom zapadnih demokratija sa Staljinom protivu Hitlera i vere u nastavak saradnje u miru. Saradnje nije bilo sve do dolaska Gorbačova na vlast, a koji je doprineo razbijanju monolitnosti sovjet- skog bloka, razbijanja Sovjetije i rađanja Rusije. Sadašnji povod za novi 'hladni rat', koji se, nedaj Bože, može pretvoriti u vrući, dolazi iz Ijudske gre- hovnosti, iz jagme za tuđim dobrima ovog sveta. Uglavnom ovo dolazi iz američkog nastojanja da ukroti ili zadavi novorođenu Rusiju koja izlazi iz boljševičke tame. Amerika je nastala da se suprotstavi ruskom usponu ekonomskog ozdravljenja. Ovo se naročito ogledalo u podozrenju ruskom ulasku u „Klub velike osmorice”, jer Rusija iako oslabljena predstavljala je moguću veliku silu u skoroj budućnosti. Na ruskoj teritoriji nalaze se velika prirodna bogatstva; gasa, nafte i raznih minerala koji će, ako se dobro iskoriste, ubrzo učiniti Rusiju velikom silom. Amerika je bez daljeg počela da rovari i da stvara prepreke Rusiji da se uzdigne. U ovu svrhu Amerika je pomagala ruskog suseda Ukrajinu i čečensku musliman- sku gerilu u krugu Ruske Federacije, naročito ovu drugu, da bi omela rusko ekonomsko i političko ozdravljenje. Naročito je Čečenija zbog nastalih nemira sišla na nivo organizovanog kriminala. U ruskim teškoćama Amerika je, nažalost, gledala svoje uzduzanje i da je niko ne dostigne, a kamoli prestigne u njenoj globalnoj domi- naciji. U ovom američkom stavu ima, pored osionosti i nadmenosti i nečeg smešnog, slično onom Crnogorcu koji u vojsci prilikom razbrajanja „Prvi, drugi...” nije hteo da posle 'prvi' uzvikne 'drugi', već se oglasio 'ja do njega'. Tako i Amerika, niko ispred nje, a svi ostali poza- di uključujući Rusiju. Potrebno je naglasiti da opijenost silom, bilo koga, neminovno vodi i odvešće u velike nesreće. Pre Amerike, Napoleon i Hitler računali su da će silom i nasiljem doskočiti Rusiji - da joj silom snize prestiž. Pored industrijskog i ekonomskog razvoja zapa- da sa Amerikom, na Rusiju se još uvek gleda sa podozrenjem i rasizmom - na slovenstvo i pravoslavlje - jer pored svega lošeg, ipak slovenstvo nije nikad insti- tuiralo inkviziciju, lomaču i giljotinu. Napoleon je bio rasista u pogledu Slovena. Savetovao je sultana da „zdrobi Karađorđev ustanak”. Hitler je bio siguran da će njegova tenkovska armija od dve hiljade Tigar tenkova baciti Sovjetiju na kolena u Kurskoj bitki 1943. g. Međutim, desilo se čudo, da su „nazadni” ruski inžinjeri izmislili njihov čuveni tenk. Na jednom BBC programu, jedan nemački general je rekao da Nemci u toj bitki nisu imali ništa da se suprotstavi ruskim tenkovima, te da su oni 'kao od šale' uništili nemačku tenkovsku armiju. Gledanje sa visine na Slovene došlo je do izražaja pri- likom razbijanja Jugoslavije i demoniziranja srpskog na- roda. Srbi su danas zadavljeni kolonijalnim duhom. Šta su uzroci za ponovno izbijanje hladnog rata

Iskra 1. februar 2006.

sa Rusijom? Prvi uzrok jeste tužba Ukrajine da je Rusija smanjila količinu gasa, a podigla više nego dvostruko cenu istoga. Ovo je nazvano u britanskoj štampi kao ruska ucena. Rusija uživa skoro monopol prirodnog gasa i do sada nema ozbiljnog konkurenta. Drugo, preko Ukrajine ide sada glavna gasovodna mreže za snadbe- vanje zapadne Evrope, izuzev Velike Britanije, koja ima svoj gas iz Severnog mora. Ovo je alarmiralo Ameriku: predsednika Buša, Kongres i Senat. U SAD je izraženo mišljenje da treba suzbiti rusku ekspanziju, njen uticaj na međunarodnoj areni, a naročito njen ugled u G-8, klubu „velike osmorice”, jer nije dostojna da bude u tom klubu, a kamoli da mu ove godine predsedava. Ruski predsednik Putin nije bio iznenađen stavom Amerike, jer je ona uticala da se u Ukrajini i Čečeniji stvori anti-rusko raspoloženje, a u ovoj poslednjoj i kriminalni gerilski napad na Rusiju. U zapadnoj Evropi postoji ukorenjeno anti-rusko raspoloženje zbog navodnog ruskog varvariz- ma. To je licemerje; kao da su zapadnjačka mučilišta inkvizicije i lomače bili „melodija heruvima”. Pod američkim uticajem - pored toga što su Ukrajina i Rusija susedi i potiču iz istog slovenskog kore- na - politički, one su udaljene jedna od druge. Naročito Ukrajina nastoji da podvuče svoju ukrajinsku nacional- nost, ne slovensku. Gasovod za snadbevanje zapadne Evrope prolazi kroz teritoriju južne Ukrajine. Svi ovi momenti nalagali bi i Rusiji opreznost i takt u pogledu snadbevanja Evrope gasom, a takođe da ne poseže za lihvarstvom i osvetom što se Ukrajina udaljila od Rusije. Svojim časnim i dostojanstvenim stavom više bi doprinela sređivanju odnosa nego kaznenim merama. Drugog i trećeg dana krize oko snadbevanja gasom, predsednik Putin je pametno intervenisao i naglasio da će Rusija nastati da gas teče u dovoljnim količinama za snadbevanje stanovništva u vrlo hladnom zimskom periodu. A što se tiče Ukrajine, Putin je naglasio da će povišica cene gasa biti određena ekonomsko-komercijalnim razlozima, a ne politički motivisanim merama, kao što su brujale vesti u zapadnoj Evropi. Tako momentalno izgleda situacija sa Rusijom i njenim snadbevanjem gasom potrebnim Evropi u ovom hladnom zimskom periodu. A kod potrebe da odbacimo zlo, nasilje i zločine istorijske prošlosti, bilo bi na mestu setiti se odlomka iz jedne pesme Dantea, iz doba borbi između papstva i kraljevstva u 12om i 13-om stoleću, iz njegove knjige „DE MONARCHIA": „О Felix Hominum genus Si vestros animos amor, Quo caelum Regitur Regafl” („О Ijudski rode, Kako bi bio srećan, kad bi tebe prožimala nebeska Ijubav!”)

Staniša Vlahović

11


РЕАЛИЗАМ У РУСИЈИ? Текст који следи је наш превод студијског члан- ка Peter Zeihan-a објављеног на сајту САД Института за телекомуникацијску обуку (United States Telecommunication Training institute) - по свој прилици једном од института где се припремају анализе за еле- менте САД глобалне политике о руској евроазијској политици. Чланак је и врло актуелан јер осветљава позадину и најављује кризу у односима између Русије и Украјине због вишеструког поскупљења испорука рускоггаса Украјини. *

**

да наведемо само ових неколико - почетни отпор и опозицију Русије следила је запањена неверица. Гледајући уназад, сви ови догађаји су се могли очекивати слабљењем једне некада доминантне силе, али зашто је руска припрема за ове битке била тако непостојећа? Зашто су реакације Русије на ове кри- тичне губитке биле ограничене на љутњу и реторику, уместо припрема за будућност? Одговор лежи дубље од простог недостатка могућих опција - Русија је била и остаје моћна земља са многим оруђима да саопшти своја гледишта и оствари своју вољу.

Из америчке перспективе Евроазијска земљишна маса може да буде колико застрашујућа толико и крајње охрабрујућа. Застрашујућа, јер је је- дина земљишна маса на планети изузев Северне Америке која има довољно ресурса да одгаји и подигне једну истински глобалну силу; охрабрујућа, јер посто- јање тамо многих несложих сила чини релативно лаким задатак спречавања рађања једне силе. Сама њена величина, унутрашње географске поделе и безбројне државе и етничке групе које настањују Евроазију, можда су најјача чињеница која гарантује националну моћ САД - и на равни подсвести, сви они који у САД формулишу политику, то схватају.

Оно што је недостајало Русији јесте елитна класа способна да је изгура из онога што би се могло назвати фаталистичка параноја. Другачије речено, руско вођствао пати од супериорног комплекса засно- ваног на комплексу инфериорности: Зато што је Русија тако много страдала, текао би аргуменат, она је обоје - јача и припада јој већа улога у глобалној заједници, него што осећа да јој је дата. Иако овако гледиште може да буде психолошки умирујуће, често је мање него корисно у маневрисању кроз велику и често погубну игру геополитике.

У самој Евроазији, међутим, схватање је другачије - а нарочито у Русији, у срцу овог региона. Док међусобна повезаност геогрефских облика Северне Америке - њене равнице, речни системи и обале - подстичу развој и политичко уједињење, бескрајни делићи земље у Русији и изоловани системи река, не помажу ни једно ни друго.

И тако Русија заостаје. Добрим делом као последицу нејасног погледа на свет, изгубила је свој утицај и територије: Никарагву, Сирију, Мозамбик, Анголу, Вијетнам, Пољску, Литванију, Кубу, Србију, Монголију, Ђурђију, Украјину. Али најгоре од свега, са гледишта једног Руса, Москва још увек није показала способност да припреми садржајнији одговор од уобичајене реторике.

Као огромна територија са не лако брањивим границама, географија Русије диктирала је главне видове њене политичке историје: Била је у различитим периодима, конгломерат исцепканих кнежевина (ера Москве и Тартара), регион потпуне и бруталне оку- пације (монголска окупација), и домаћа централизо- вана тиранија која је на разне начине покоравала кнежевине (царистичка ера и совјетски период).

Русији су потребне многе ствари како би задржала ово, како изгледа, незауставиво скли- завање. Али јој је можда најхитније потребно ново виђење ствари. Изгледа да су текуће промене у Кремљу, раније ове недеље, намерне да јој даду баш то.

Резултат је култура која изједначује промену са патњом и размишљено види у странцу или претњу или паразита. То је логика којој је тешко супротстави- ти се. С једне стране, судари Русије са страним сила- ма - била они Монголи, Пољаци, Немци или Муслимани - нису јој остали у пријатној успомени. С друге стране, очигледно је да су руске патње под страним силама биле од користи другима: На пример, монголска окупација Русије поштедела је Европу сличног искуства, док је нацистичка инвазија Русије поставила темеље за рађање Запада, којим доминира Америка, каквог знамо данас. Резултирајућа културна последица могла би најбоље да се опише као осећај опкољености - који никад није био очигледнији у политици Русији него после Совјетског слома. У неколико случајева за последњих 15 година - Рат НАТО-а против Београда, улазак САД снага у Узбекистан, приступање Финске и Шведске ЕУ и недавни покушај Украјине да промени своју политику,

12

Два необична руска политичара - Димитрије Медведев и Сергије Иванов - именовани су за потпредседнике владе. Њихово унапређење најављује заоштравање руске политике како домаће тако и иностране, са почетком јасног гледања Кремља на своју позицији и политику широм света. Ново виђење света? Прво, Медведев. Ранији шеф председничке канцеларије, сада први потпредседник владе, јесте засигурно про-западни технократа. Али нити је сличан фанатичним реформаторима који су применили катастрофалну шок терапију 1990-их, нити идеалистичким прозападњацима као Григори Јављински који жели да види западне демократске инстутуције потпуно накалемљене у Русији. Медведев, 40 година, једва је довољно стар да потпуно схвати колико је Русија пала - али и довољно млад да буде радикално другачије настројен од својих претходника. Најкритичније код њега је дивљење за Запад, мада - супротно Путину - никада није радио у иностранству. Његово поштовање се корени у постигнућима Запада и оном што Русија може да добије од тога, не у неостваривој жељи многих руских про-западњака да му се стварно „придруже".

Iskra 1. februar 2006.


Насупрот многим реформистима, Медведев сматра да држава треба да има јак утицај у економи- ји нарочито у кључним секторима као енергији. Медведев је био кључна, иако тиха, фигура у јуришу на Јукос, пошто је он председник управног одбора Газпрома, руског државног монопола природног гаса - који је узгред највећа светска енергетска компанија. Ово није понашање и рад некога који верује да је ка- питализам чаробни штапић који ће да реши све руске проблеме. Иванов, који пре него је постао потпредседник владе, био руски министар одбране, је сличан у својој оригиналности. Као и Путин, Иванов је највећи део своје каријере провео у Федералној безбедносној служби (ФСБ) и обојица су службовали у Европи једно време. Стога и он, као Медведев, има једно здраво поштовање према војним, економским, политичким, друштвеним и технолошким способностима Запада. Али док Медведев види прилику за узајамне односе са Западом, Иванов препознаје у томе претњу. Он је стога магнет за 'силовике’ - група спољнополитичких, војних и обавештајних службеника која хоће да Русији врати стару славу. Али док га руски националисти уопште и нарочито 'силовики' сматрају својим најпознатијим симпатизером, Иванов је много више прагматичан од просечног националисте. Насупрот многих министара одбране пре њега, он се не брине због НАТО тенкова који се котрљају према истоку - свестан да Сједињеним Државама, а још више остатку НАТО-а, недостаје та способност. Место тога, секира га упорно ширење утицаја Запада - који се прво раширио у Централној Европи, затим на Балтику, Балкану, Кавказу а сада и Украјини. Иванов види у Западу више културну и економску претњу Русији него војног џагернаута. Обојица, Медведев и Иванов, су прагматисти и патриоти - мада они такође имају и своје пословне интересе - па је стога вероватније да заузимају сред- ње позиције које чисти реформисти или националисти избегавају. Медведев види владавину корпорација западног стила као здрав идеал за наметање руским олигарсима али не и Газпрому, у коме он види кључ будуће спољне политике. Иванов види сарадњу са НАТО-м као нужно зло, али више као начин да се руска војна машина направи ефикаснијом, него из очекивања да се тиме НАТО политика промени. Обојица виде Кину као могућност: Она је купац руске енергије и оружја, а- стварајући политички савез против Запада - битан потенцијални партнер у безбед- носној политици. Али, насупрот 'силовика", они ће радије да мере укупну моћ источне силе, узимајући у обзир њену гигантску економију и недавне кинеске маневре „Северна сабља", на јужној граници Русије. Нити обојица губе из вида да етнички Кинези у граничним пределима премашују број Руса за више од десет према један. Укратко, обојица виде опасност у свакој могућности и прилику у свакој претњи, што их чини првим, компетентним, прагматичним полтичарима јас- них погледа који су дошли на чело Русије од совјетског распада. Ипак ни Медведев ни Иванов нису нарочито

Iskra 1. februar 2006.

јаки кандидати да замене Путина, у пркос многих нагађања о томе у руској штампи. Медведев је Путинов штићеник, председник Газпрома и сиви кар- динал Кремља, али до сада није стекао довољно политичких следбеника са којима би могао да започне самосталну каријеру. Мада би могао да створи такву базу за следеће три године, он је сада још нема. Иванов међутим није неко коме би Путин радо предао дизгине. Насупрот Медведеву и Иванову, Путин је инстиктивни западњак - до тог степена да се руска штампа често шали: Ако се Путин прикључи Западу, Русија ће га можда следити. Зашто онда давање веће проминентности Иванову? Два су разлога. Прво, Иванов има способ- ност и да покрене и да заустави националистичку плиму, способност коју би Путин био луд да игнорише. Друго, ако Путиново западњаштво ништа не постигне (нешто на што се морао подсетити од кад се Украјина одвојила), Русија би била приморана на директну кон- фронтацију са Западом. А ако би Русијом требало да влада један националиста, Путин би више воле да њоме влада националиста способан да на свет гледа без предрасуда које су Москву тако много коштале. Иако ово померање има знатне импликације за руску покитику, важно је не претерати у оцени онога што се догодило. Промоција Медведева и Иванова је први важан корак у промени коју Путин покушава да изведе - не само формално. То речено, јасно је да ће промоција ова два човека утицати на политику више него на суптилан начин поготову што се њихова про- моција ове недеље подудара са другим значајним догађајима. Руска политика - кроз призму прагматизма Други вид промена у Путиновом кабинету била је нецеремонијална смена Константина Пуликовског, Путиновог представника на Далеком истоку (надлежног за северно-кореанаску политику Кремља), без добијања сличног положаја. Истог дана ФСБ (руска безбедносна служба) ухапсила је Игора Решетина, генералног директора ТСНимаш извозне компаније и два његова заменика због (илегалног) трансфера свемирне технологије Кинезима. У прошлој деценији, руска политика на Далеком истоку је била сасвим проста: Кина је приро- дан савезник Русије и као таквој треба да јој се пружи економска, политичка, војна и технолошка помоћ да би се тај однос учврстио. Ово схватање, међутим, није нашло одјека јужно од реке Амур. Док је Кремљ поступала са Кином као савезником, Бејџин је гледао на Русију у најбољем случају као прилику за коришћење, а у најгорем као на незгоду никако као равноправну. Опрезна на политички значај који Русија везу- је за своје пословне подухвате, Кина се концентрисала на Казахстан као кључни извор за своје снабдевање енергијом, шаљући свој новац радије тамо него у Русију. У међувремену Бејџин неслужбено окуражује своје грађане да се насељавају у Сибиру, док истовре- мено купује руска оруђа да унапреди своју војну способност. И Кина упорно одстрањује руски утицај у Северној Кореји, што углавном оставља Русију вањским посматрачем у шестостраним нуклеарним

13


Реализам ... преговорима. Ништа од овога не би било могуће да је Москава реалистичкије оценила мотиве и настојања Бејџина. Између хапшења Решетина, Пуликовсковог отпуштања и промоције Иванова изгледа да се спрема потпуно преиспитивање руске далеко-источне поли- тике која неће даље слепо да помаже подизање Кине, не водећи рачуна о дугорочним последицама такве политике за Русију. Слично се преиспитује и руска политика у Централној Азији, мада овде - где је директан утицај Москве много јачи - настојања су одлучнија. Уговор о узајамној одбрани који је Путин потписао у Ташкенту 14. новембра најављује битну промену од узајамног непријатељства које је карактерисало билатералне односе (двеју држава) само две године раније. Ово је делом због промена у самом Узбекистану: председник Ислам Каримов осећа да су Сједињене Државе не само организовале разне обојене револуције које су довеле до промене влада у Ђурђији, Украјини и Киргистану, већ и да је сам Узбекистан на списку Вашингтона. Упркос својих многих проблема, Узбекистан је најснажнија држава у Централној Азији и когод ту има највише утицаја може да утиче на догађаје кроз цео регион. Захваљујући много проактивнијем руском ставу - не малом заслугом Иванова - главни играч није више ни Бејџин или Вашингтом, већ Москва. У ствари, не само да се ваздухопловна база Сједињених Држава створена у јужном Узбекистану због авга- нистанског рата демонтира по наредби из Ташкента, већ уговор од 14. новембра отвара могућност да их Руси замене. Руска проактивност у Централној Азији није ограничена на војни сектор или узбешку географију. Дана 14. новембра, како су многе друге кључне промене биле најављене, Газпром - чији је председ- ник, сетите се, Медведев - закључио је петогодишњи посао којим контролише целокупан извоз природног гаса преко Казахстана. Мада добар део казахстанског уља може ускоро да потече према Кини, али Газпром сада контролише сав извоз природног гаса из земаља Централне Азије. Сви који желе да купе централно- азијски природни гас откриће да стварно мора да га купе од Газпрома. Што значи од Медведева - и тако од Кремља. Ова промена ће вероватно широко отворити очи некима диљем Европе - нарочито на Балтику и у Украјини, где су лидери били навикли да купују природни гас из Туркменистана као начин да појачају своју независност од Москве. Сада је само један играч на сцени - и тај утврђује све цене. Русија је претила годинама да ће подићи цене природног гаса земљама које се не владају по њеним правилима, могућност која би осакатила највећи број њих. Сада нема уопште препреке која би зауставила Русију да учини оно што жели. Импликације руских промена Таква политика ће очигледно имати последице. Кина је дуго сматрала постојање прија- тељске, али пасивне Русије, као датост. Русија која је отворено подозрива - или она која повремено

поставља нервозно питање о смислу (кинеске војне вежбе) „Северна сабља" - је нешто што Бејџин сада мора да урачуна у своје планирање на сасвим други начин. Односи са Европом ће се такође комплико- вати. На пример, питање уласка Русије у Светску трговинску организацију ће вероватно бити одложено. Најспорнија тачка биће улога Газпрома у утврђивању цене природног гаса - домаћа продаја гаса по цени од 1/5 његове цене у међународној продаји. Европљани траже да ова посредна субвенција престане. Русија која употребљава енергију као оруђе притиска на своје ривале - нарочито ако су ти ривали чланови Европске уније - док одржава њену вештачки јефтину цену код куће, узрочиће знатне незгоде у Европи. У овом тренутку немогуће је утврдити све потенцијалне незгоде од промена сада у току у Москви. Оно што је јасно јесте да са промоцијом Медведева и Иванова, Русија добија два лидера, који обојица схватају неке од корена садашњих слабости Русије и који су показали способност да размишљају изван традиционалног руског оквира. Њихов долазак најављује постепено преиспитивање става Русије. То је промена која ће се показа- ти у свим руским односима - нарочито у областима где је руски став раније био одраз наде и страха пре него хладне и прагматичне рачунице. 18.11.2005. (Prevod: Iskra)

Peter Zeihan <Stratfor.com>

Koštunica o D. Ljotiću 1996. Odgovarajući na pitanje posetilaca internet prezentacije Demokratske stranke Srbije, Vojislav Koštunica je decembra 1996. ovako obrazložio svoje stavove o Dimitriju Ljotiću: "Vaše, pitanje o tome kako gledam na političke ideje i političko delovanje Dimitrija Ljotića, kao i na određene nje- gove misli, koje je on izložio u knjizi ‘U Revoluciji i ratu’, štampane šezdeset prve godine od strane "Iskre" u Minhenu, zahtevalo bi mnogo iscrpniji odgovor i odvelo bi nas dalje u istoriju. Pokušaću da na vaše pitanje ipak odgovorim sasvim kratko. Kao političar, kao mislilac, Dimitrije Ljotić nesumnji- vo predstavlja jednu mnogo složeniju ličnost, sasvim drugačiju od načina na koji je ona prikazivana

u

zvaničnoj

komunističkoj,

jugoslovenskoj

istoriografiji. Što se tiče Ljotićevih poruka koje navodite, teško da se svako ko drži do morala u politici ne bi sa Ljotićevim stavovima mogao složiti. Ali naravno treba imati i nešto drugo na umu. Poruke koje se navode ipak su starije od samog Dimitrija Ljotića, spadaju rekao bih u jedan fond opštih, moralnih, i političkih vrednosti formulisanih na različite načine od različitih političara ili poli- tičkih mislilaca, mnogo pre pojave samog Dimitrija Ljotića". (Dnevnik "DANAS", 19.01.2006, rubrika Dijalog, podnaslov Reagovanja).

14

Iskra 1. februar 2006.


Велика подвала:

КОГА ЗАСТУПА „НАЦИОНАЛНИ СТРОЈ” Вишегодишња упорна акција „денацификаци- је” Србије и Срба и ако ни у Србији ни међу Србима никада није било ни слова И од нациста и Ф од фашиста, на општу радост свих оних који су нам годи- нама говорили да смо у ствари истински, исконски и гарашаниновски генетски нацисти и фашисти, уродила је плодом. Појавио се „Национални строј”. Организација, која би се, да је српска и да су је заиста направили Срби, звала Народни збор, а не овако неспретно, по хрватски, донела је толико радости и усхићења целој лепези од „Fridrih Nauimana” до Сороша, да се на ТВ-Б92 који је гласило и једних и других, то вече поред спикера очекивао и букет цвећа као додатни аранжман. Такав свечарски однос ТВ- Б92 није имао када су се у Србији у тој истој Војводини појавили јуришници мађарске фашистичке и нацис- тичке „64 жупаније” и када су почели да васкрсавају ветеранска удружења Хортијеваца као и организације које величају „новосадску рацију”. Када је већ ту, и када лупа шамаре по факултетима и бије по концертима, хајде да видимо ко је све ове године желео и призивао националне стројеве у Србији, ко их је данас створио и шта нам преко њих поручују. Мимо света, а ипак се појавили Национални строј у свом слогану каже „Европа Европљанима, Србија Србима! До победе!" читајући само овај слоган јасно је да ова група нема упориште ни у једној политичкој партији у Србији од оснивања вишепартијског система, јер се у програмима свих домаћих партија и странака јасно назначава жеља за европском будућности државе Србије и њеном хипер брзом интеграцијом у све што је организационо европ- ско. Дакле, мимо свијета су, што би рекли Црногорци, а ипак су се појавили. Индикативно је и веома сумњиво што ова група као део свог слогана користи реченицу којом је у последње време Слободан Милошевић завршавао своја обраћања партији и народу из Хага - До победе. Народу се једноставно требала наметнути компараци- ја и на што ефектнији психолошки начин у најнега- тивнијем и најружнијем смислу направити везивно ткиво „Националног строја” са баш највећим непри- јатељем нациста и фашиста са ових простора у последњих 15 година, Слободаном Милошевићем. Поступак упорног замењивања теза је већ деценијски уходани силеџијски поступак који је подигнут на ниво политике када год се ко од наших непријатеља бавио српским националним и државним интересима, те се то и овог пута на кратко врло успешно урадило исто и са стварањем и избацивањем у јавност ове групе. „Национални строј” је ето, настао баш у Војводини где Радикали у последње време само нижу успехе, настао је у Покрајини која је годинама била изложена вулгаризацијама од стране сепаратистичке и издајничке Лиге социјалдемократа која је поред ружења осталог народа и Социјалистичку партију Србије називала националсоцијалистичком и чије је деловање различито од Призренске лиге само у вре-

Iskra I. februar 2006.

мену деловања. Настао је тај „строј” у Покрајини у којој је сам мађарски народ на изборима са власти отерао екстремисту из својих редова, Јожефа Касу, који се сада преко Савета Европе на одвратан и сваког до- стојанства лишен начин свети и свом народу и држави. Дакле, настао је баш онда када су у Војводини дело- вањем СРС и покрета „Светозар Милетић” ствари почеле српским непријатељима да измичу контроли, те су га на домаћем терену наместили као „природан” наставак деловања Дорис Пак и словеначко- хрватско-мађарске антисрпске коалиције у европским институцијама. Строј као опомена Ова група људи, девијација девијације и онако апсолутно девијантних скинса и љигава страна и пород вишегодишње антисрпске политике само може бити и сигурно је производ оних политичких кухиња које успешно развлаче Србију по Савету Европе, по „све- дочењима” у америчком конгресу, и конференцијама на којима се добро зна и почетак и крај. Национални строј није група од себе сама створена. Њен слоган довољно говори да и за њих не постоји никаква иде- ологија, па чак ни фашистичка, јер су фашисти и прав- или своје походе у циљу поробљавања баш Европе и није њихов слоган био на пример, Немачка Немцима, него Немачкој и Европа и цео свет. Иза њих стоји препознатљива политика која је увек била на висини ситуације када год се Србија налазила у неким одлучујућим тренуцима за њену будућност, а нека ми неко каже да тренуци пред пре- говоре о Космету, преговоре о уласку у ЕУ и преговоре о Републици Српској нису баш идеални моменти, са тачке гледишта наших непријатеља, за стварање групе попут „Националног строја”, као додатног политички оптерећујућег и отежавајућег елемента српској преговарачкој позицији. Они су, пре свега, једна инстант параполитичка и са стране створена органи- зација у стилу, форми и под велом тајне као што је некада стваран Отпор, који се такође латио ножева, мотки и металних шипки када је у садејству са оста- лим парамилитарним организацијама бесомучно тукао народ који се окупио испред резиденције Слободана Милошевића у намери да спречи његову отмицу и испоруку у Хаг. Шта није фашистичко у изјави Либерално демократске партије која баштини методе и политику Отпора, да ће они Србију увести у Европу са или без Срба? Није проблем толики у њиховом „Националном строју” којег ће овај народ и држава успешно и брзо елиминисати проблем је у поруци коју су нам њего- вим стварањем наши непријатељи послали, а то је да ће се сличним играријама све чешће и жешће око Србије поново почети да креирају климу погодну за њено стављање у изолацију, јер ћемо бити приморани да на преговорима који предстоје одбијемо главне захтеве у циљу отимања Космета и уништавање Српске. Зато је само њима, нашим непријатељима, био потребан „Национални строј”. Не треба да нас изнена- ди када се и на другим „кризним” местима у нашој држави, попут Рашке области или југа Централне

15


Подршка Отачаственом покрету Образ

НЕ МОЖЕТЕ ЗАБРАНИТИ НАЦИОНАЛИЗАМ Иницијатива Скупштине Војводине да се у исти кош ставе неонацистичке и националне организације није ни нова, ни неочекивана, ни необјашњива. Иако је свакоме ко познаје политичку теорију јасно да расис- тичке организације, по дефиницији, немају ништа са православним националистичким покретима какав је Образ, домаћим и страним антисрбима је стало да пред наредну рунду преговора о статусу Космета забране што више родољубивих организација, покрета и партија, како би се ућуткали сви који би могли дићи свој глас када се ова јужна српска покрајина прогласи за још једну албанску државу на Балкану. Осведочени сепаратисти, националне штеточине и превртачи удружили су се на нивоу војвођанске скупштине како би припремили народ да што безболније прихвати још једну у низу издаја. Ако се успе у забрани Образа, следећи циљ ће бити Српска радикална странка као најјача политичка партија, која је, такође, одавно трн у оку владајућем политичком естаблишменту, прозападним невладиним органи- зацијама и страном фактору који би да и даље ведри и облачи Србијом. Уместо да у Вашингтону лобира за поштовање Резолуције 1244, председник Србије Борис Тадић тражи подршку америчких институција како би сузбио популарност Српске радикалне странке у Србији, док његов коалициони партнер, Милошевићев профитер Богољуб Карић, организује сусрете са албанским бизнисменима из Албаније и са Космета, иако нема ниједног албанског привредника који би признао су- веренитет српске држеве на Космету. Док специјалне антитерористичке јединице позирају са ухапшеницима који се нису ни крили, ни опирали хапшењу, албански терористи на Космету дивљају, а њихови земљаци у Прешевској долини припремају нове сукобе, дижу споменике албанским терористима и каче албанске заставе на општинске зграде. Исламски фундаменталисти фантазирају о новом калифату у Рашкој области, дат им је непосто- јећи бошњачки језик, а на новопазарски универзитет долазе предавачи из исламског света како би их боље напујдали против православних комшија и земљака. Деле се леци у којима се позивају муслимани да не честитају Божић и Ускрс православцима, као и да се бојкотују немуслиманске радње.

Србије, у блиској будућности појаве неки нови строје- ви, фашистички графити и други узнемиравајући пер- фоманси из репертоара оних који би да нам онда када би требали да будемо најбистријих глава исте замуте и спрече да се на нормалан политички начин одбранимо, док нас још увек само политички нападају. У том смис- лу „Национални строј” треба да нам буде добра поука.

16

Тобожње демократе, људи које је изнедрио Брозов антисрпски режим, скупо продају причу о „људским правима”, „угрожености мањина у Србији” и „потреби да се Србија денацификује”. Србија никада није била нацистичка, али је итекако била бољшевич- ка. Наше друштво би требало детитоизовати и деко- мунизовати. Под плаштом легализма, уводи се најгора диктатура и аутоцензура. Још мало па ће министар Правде вратити „вербални деликт", који му, као старом титоистичком кадру, очигледно недостаје. Ипак, никакве забране не могу лоботомирати свест млађих генерација Срба које су одрастале осамде- сетих и деведесетих година прошлог века. Дух је пуштен и немогуће га је вратити у боцу. Онима којима су уста пуна „толеранције” и „демократије” најрадије би све неистомишљенике стр- пали на неки нови Голи оток. Политички шињели се лако мењају, али свест остаје иста: тоталитарна, вазалска и антисрпска. Српски интернет парламент најенергичније осуђује и одбацује покушај војвођанских сепаратиста да се Отачаствени покрет Образ стави ван закона. Ако им Христов монограм представља клерофашистички симбол онда у најскоријој будућности можемо очеки- вати још горе репресалије према свему што је српско и православно. Од нас самих у великој мери зависи да ли ће домаћи антисрби успети у својим наумима. У сваком случају, независно од одлуке Владе Србије, српске националне организације треба да буду спремне за илегално деловање јер је све могуће у земљи где се краду посланички мандати, где полиција руководи криминалом, војска не одговара за регруте, а политички противници убијају у фингираним саобраћа- јкама. 23.12.2005.

Српски интернет парламент <www.komentar.co.yu>

t Радојка Слијепчевић

Кога заступа ...

ОГЛЕДАЛО, бр. 61 децембар 2005.

На северу Србије мађарски ревизионизам и експанзионизам поново диже главу: организују се скупови пензионисаних фашиста, тобоже реч је о „ветеранима Другог светског рата који нису чинили злочине”. По тој логици, ускоро можемо очекивати прославу скупа хрватских домобрана и усташа у Срему, јер су и они „ветерани Другог светског рата”.

Оливер Вуловић

У уторак, 17. јануара 2006., преминула је у Келну, Немачка, у 93. години, госпођа Радојка-Сека Слијепчевић, рођена Остојић, супруга почившег др Ђоке Слијепчевића и сестра покојне др Драгојле Остојић - Пивац. Дугогодишњу тешку болест олак- шавала јој је љубав, брига и старање њихове кћерке, др мед. Љеље Слијепчевић. Покојна Радојка биће сахрањена на српском православном гробљу у Оснабрику. Рајско јој насеље, а кћери др Љељи наше дубоко саучешће!

И ск ра

Iskra 1. februar 2006.


PREDSTAVLJENAIZMENJENA POSTAVKA MEMORIJALNOG MUZEJA JASENOVAC Na Spomen-području Jasenovac danas će, uz prisustvo diplomata iz Izraela i SAD, čelnih Ijudi mini- starstava nauke i obrazovanja i kulture Republike Hrvatske, ali ne i predstavnika Srba i Srpske pravoslavne crkve, biti predstavljeni projekti nove stalne postavke Memorijalnog muzeja i novog Obrazovnog centra. Kako je saopšteno iz Spomen-područja Jasenovac, tom prilikom će biti prezentovano i pismo namere jerusalimske Međunarodne škole holokausta Jad Vašem o saradnji s Jasenovcem. Upravo to, kao i činjenica da na ovaj skup nisu pozvane brojne relevantne ličnosti i predstavnici svih naroda koji su stradali u Jasenovcu, izazvalo je burne reakcije u hrvatskoj javnosti. Naime, mnogi pretpostav- Ijaju da će se novi koncept postavke Memorijalnog muzeja uklopiti u politiku priznanja da su zločini činjeni nad Jevrejima, dok se zločini nad Srbima i Romima prećutkuju i minimizuju. Kako piše hrvatska štampa, deo “zainteresovanih i kompetentnih grupa”, poput pred- stavnika Srba, ali i Jevreja, hrvatskih antifašista i logoraša, ili nije konsultovan, ili je čak onemogućen da učestvuje u finalizaciji izrade novog koncepta muzeja. Stoga oni s razlogom strahuju od ideje o Jasenovcu kao isključivo muzeju holokausta, koja je za njih neprihvatlji- va. VLADIKA SAVA: Nisu nas pozvali - Ne znam ništa o tome - izjavio je za „Dnevnik” vladika Sava Jurić, koji, inače, živi u selu Jasenovac. - Nisu nas pozvali. Ja sam vladika slavonski, živim kilometar od spomenika a nisam uopšte obavešten. Ne mogu ništa da komentarišem. Preskočili su nas, a zašto, ne mogu da vam kažem. Novi izgled Memorijalnog muzeja Jasenovac je, inače, i zamišljen po matrici Muzeja holokausta u Vašingtonu, odnosno najvećem memorijalnom središtu posvećenom stradanju Jevreja u Drugom svetskom ratu, jerusalimskog Jad Vašema. U saopštenju Spomen- područja se navodi da je novi koncept nastao kao rezul- tat saradnje stotinak stručnjaka iz Hrvatske i inostranst- va, koji su u svom radu primenili savremene svetske principe muzeologije, obrazovanja, obeležavanja spomen područja i podučavanja o genocidu i holokaus- tu. Putem novog koncepta, primenjenog u izradi nove stalne postavke i Obrazovnog centra, Spomen područje će, kako piše u ovom saopštenju, “postati jedin- stveno mesto učenja za nenasilje, demokratiju i Ijudska prava”. Pa ipak, postoje slutnje da nova koncepcija ima drugačiju pozadinu. Jer, predviđeno ukidanje i margina- lizacija simbola Jasenovca, ocenjuju istoričari i pred- stavnici naroda-stradalnika, znači skrivanje karaktera tog logora, odnosno pune istine i edukativne crte onoga što se tamo događalo.

Iskra I. februar 2006.

MILORAD PUPOVAC, PREDSEDNIK SNV-a Iskrivljena slika - Ne znam da li su predstavnici Srba uopšte pozvani, ali s obzirom da mi ne prihvatamo izbor predsedni- ka Saveta Spomen-područja Jasenovca, nećemo biti tamo potvrdio nam je juče Milorad Pupovac, predsed- nik Srpskog nacionalnog vijeća. Po njegovim rečima, jasenovački logor mora biti predstavljen i kao deo holokausta, ali se nijedan njegov aspekt ne sme zane- mariti. On je ocenio i da je problem u novom konceptu postavke ne samo što se njim mlađim generacijama šalje iskrivljena slika o tome šta se dogodilo u Jasenovcu, već i što se time pokazuje da se hrvatsko društvo ne želi suočiti sa svojim tamnim stranama. A. TOLNAUER, PREDSTAVNIK JEVREJSKE OPŠTINE: Ne sme biti favorizovanja žrtava Aleksandar Tolnauer, član osporavanog Saveta jasenovačkog spomen-područja u ime Jevrejske opštine, izjavio je da i on istupa protiv zamisli da nova postavka Muzeja bude usmerena samo na holokaust, odnosno na stradanja samo Jevreja. Po njemu, Spomen-područje mora biti verifikovano u skladu sa istorijskom istinom da su tamo, uz Jevreje, stradavali i mnogi drugi, u prvom redu Srbi, Romi i Hrvati. „Ružno je to reći, ali ni jedna žrtva se ne sme favorizovati na uštrb druge, jer vrlo je važno istaći da su tamo stradali, zbog različitih stvari i pristupa, Srbi, Jevreji, Romi, Hrvati, Muslimani, Slovenci i mnogi drugi. Ta komponenta stradanja Ijudi raznih nacionalnosti, veroispovesti i poli- tičkih uverenja treba biti istaknuta. Ne smije se politizirati sa žrtvama”, izjavio je Tolnauer, uz opasku da u rad Saveta moraju što pre biti inkorporirani predstavnici Srba, antifašista i bivših logoraša, jer bez njih rad ovog tela “ne može biti do kraja kompetentan”. U hrvatskoj javnosti se, naime, uveliko spekuliše da se u Muzeju više neće moći videti ustaške uniforme, slova “U” i ostali simboli Jasenovca, pa će nova koncep- cija doneti ovom spomeniku i novi smisao. Kako je rani- je pisala hrvatska štampa, u centralnom delu Muzeja će biti istaknut popis sa dostupnim imenima svih žrtava koje su stradale u logoru smrti. Imenima će biti pridružene i fotografije, dokumenti, te predmeti koji su ostali sačuvani. Na videozidu će biti izloženo svih 70 hiljada poznatih imena i prezimena ubijenih. Istoričarka Nataša Matušić, jedna od onih koji su radili na koncepciji i sce- nariju, kaže da taj popis još uvek nije konačan, pa će u bazi podataka, uz nacionalnost, mesto i godinu rođenja, biti uključen i poziv svima da se priključe istraživanju. - U skladu sa savremenom koncepcijom memorijalnih muzeja prikazali smo sudbine Ijudi koji su tamo stradali. Taj pristup je u trendu sa sličnim memorijalnim centima u svetu, gde je tendencija da se krene od opštih mesta prema pojedinačnim Ijudskim sudbinama - kaže Nataša Matušić.

17


Predstavljena ... Pet godina pakla Odlukom ustaških vlasti 21. avgusta 1941. godine osnovan je uz Savu, kod mesta Jasenovac, sis- tem logora, u sklopu kojeg je bio i tridesetak kilometara udaljeni logor Stara Gradiška, koji se nalazio unutar zi- dina austro-ugarske tvrđave. Nakon savezničkih bom- bardovanja u martu i aprilu 1945. godine, u kojima su uništeni mnogi objekti unutar logora, Vjekoslav Maks Luburić, zapovednik Ustaške obrane, naredio je da se likvidiraju svi zatočenici, a logor i samo mesto Jasenovac do temelja sruše i spale, kako bi se prikrili svi tragovi zločina. Posljednja grupa žena likvidirana je u predvečerje 21. aprila, a 22. aprila deo poslednjih muških logoraša odlučio se na pokušaj proboja iz logo- ra. Od njih 600 proboj je preživjelo 107 zatočenika. Goldštajn: 100.000 žrtava ,,Mi smo manje-više sigurni da je broj žrtava u Jasenovcu između 80.000 i 100.000”, izjavio je Slavko Goldštajn u vreme dok je bio na čelu Saveta SP Jasenovac. „Otvoreno je pitanje srpskih žrtava, ali po mom saznanju njih je bilo možda do 60.000, jer ukupni gubici Srba na području NDH su 360.000, a tu su uračunati i partizani, i četnici, i civili. Po mom uvidu, a imam vrlo veliki uvid o području Korduna i nešto Like i grada Karlovca, meni se čini da je osetno više Srba ubijeno, što je još strašnije, na kućnim pragovima, po seli- ma u ustaškim pohodima i genocidima, nego u samom Jasenovcu”. Podsetimo, rad na novom projektu već nekoliko meseci izaziva mnoštvo kontroverzi, sukoba i nezadovoljstava. Prvo su iz Saveta PU Jasenovac izašli oni koji su bili nezadovoljni izborom novog predsednika, inače čelnika lokalnog ogranka vladajućeg HDZ-a, da bi potom bilo ukinuto i delo vajara Dušana Džamonje, koje se “nije uklopilo u novu koncepciju”. A o toj koncepciji precizno nije mogla govoriti ni ugledna istoričarka Zorica Stipetić, koja je i bila kandidat za predsednika Saveta PU Jasenovac, kada je bivšem predsedniku Slavku Goldštajnu istekao mandat. Ona je za naš list kazala da tu koncepciju nije ni videla, pa njen sadržaj i ne može komentarisati. - Cela stvar je u tome što ne znamo pravu sliku. Savet ne radi jer su povučena tri predstavnika, odnosno predstavnici srpske nacionalne manjine, Saveza antifašističkih boraca i žrtava logoraša. U svakom slučaju, Savet ne radi a sat otkucava ubrzano. Ta kon- cepcija je na završetku a za sada su samo slutnje one koje daju teskobu i strah nekim članovima kaže Zorica Stipetić. Ona dodaje da se o novoj koncepciji, zapravo, ne zna ništa osim da je pod egidom holokausta, iako Muzej holokausta ima drugi duh. On se, kaže Zorica Stipetić, odnosi na genocid nad jednim narodom, dok je u Jasenovcu bilo i holokausta i genocida nad drugim na- rodima, kao i zločina nad antifašistima. DR RANKO KONČAR, DIREKTOR MUZEJA VOJVODINE: Nužna postavka za sva vremena „Može se neka postavka praviti protokolarno, a može biti motivisana i nečim drugim, ali sasvim je si-

18

gurno da kada je reč o novoj postavci žrtvama u Jasenovcu onda mi je barem po dva osnova na otvara- nju nove izložbe bilo mesto”, kaže za “Dnevnik” profesor dr Ranko Končar. „Prvo zbog toga što sam direktor Muzeja Vojvodine, jednog od tri najveća u Srbiji, a drugo što sam istoričar 20. veka, a upravo Jasenovac treba da simbolizuje žrtve tog veka”. Profesor Končar, međutim, kaže da nema nikakvu informaciju o tome kako izgleda nova postavka u Jasenovcu, u čemu je ona nova, i zbog toga i ne može prema njoj ni da se odredi. „Međutim, mimo toga smatram da se na tom mestu jednom zaista mora napraviti izložba za sva vremena a ne da se ona menja po političkim potrebama. A to je moguće jedino ako svi relevatni Ijudi budu dali svoje objektivno mišlje- nje o zbivanju u Jasenovcu. Ako su celu postavku sačinili zbog političara, onda je priča sasvim drugačija, ali ako su želeli da na tom mestu okupe muzejske stručnjake i istoričare, koji mogu da daju relevantan sud, onda su se tu morali naći predstavnici svih muzeja u Srbiji, baš kao i srpski istoričari”, ističe prof. dr Ranko Končar. - Ako je tačno, ali ne znam da li je, da se neće više izlagati nacionalna pripadnost žrtava, i ako je istina da simbola tog zla i prikazivanje ideoloških zasada na kojima je to nasilje počinjeno neće biti, nego da će to biti jedan muzej u kojem se govori o dostojanstvu žrtava, onda će to biti samo delimična istina - kaže Zorica Stipetić - Tek ćemo videti u Muzeju da li je tačno da će se novi koncept uklopiti u politiku priznanja da su ustaše činile zločine nad Jevrejima, dok se zločini nad Romima, a pogotovo nad, Srbima minimizuju. Zorica Stipetić, međutim, napominje da su neke stvari i u samoj najavi nove koncepcije neprihvatljive, jer, zapravo, sakrivaju uzroke zbog čega je nastao Jasenovac. A nastao je iz jedne ideologije, iz jedne ideje. - To se verovatno ne želi više pokazati, a to je ono što se sada zove ’nova dezideologizacija’. Ali ja ne razumem kako može biti dezideologizacije nečega što je po svojoj definiciji plod jedne ideologije. Zločin je bio plod ideologije a ne prirodna nesreća. Ako ne pokažete celoviti istorijski kontekst i razloge zašto je to zlo nastalo i u ime čega, onda nećete dobiti nikakvo vraćanje dosto- janstva žrtve time što ćete pokazati njegovu sliku dok je to još bilo sretno Ijudsko biće a ne grozan kostur. Ako mu vi oduzmete uzrok njegove nevine smrti, onda je to puno gore od oduzimanja dostojanstva žrtve. Onda oduzmete svaki smisao žrtve - kaže Zorica Stipetić. Današnjem događaju u Jasenovcu neće prisustvovati ni Slavko Goldštajn, koji je bio i predsednik zagrebačke jevrejske opštine. - Ne znam ništa o novoj postavci. A nisam ni pozvan pa je neću ni videti - kaže za “Dnevnik” Goldštajn - S druge strane, ne mogu tvrditi da u ovom činu posto- je namere da se minimiziraju žrtve. Opasnost jeste pos- tojala i mi smo na nju upozorili, i mislim da je to uzeto u obzir. Predsednik Građanskog odbora za Ijudska prava u Hrvatskoj Zoran Pusić kaže, međutim, za “Dnevnik” da postoje jasna težnje da se Jasenovac pretvori u muzej holokausta, ali i da je jak i glas koji se tome protivi. - Nisam pozvan na otvaranje nove izložbe, mada smo godinama o tim stvarima govorili. Činilo mi se da je sve bilo krenulo u dobrom smeru da se te manipu- lacije zauvek zatvore i da se ova priča ne koristi u

Iskra 1. februar 2006.


САД манипулације вести и медија

ВЕСТИПОД ШЛЕМОМ Пентагон плаћа компанијама које воде бивши обавештајци да по свету пласирају „добре информације” које ће помоћи да, као у Ираку, ишамарани постане захвалан за добијене батине

овај прилог истраживача Злочина (почињених) у рату. Занимљив је због кључног питања - јесу ли сличне епизоде ратног обрачуна с медијима злочин или нису? Јесу, сматра Дворкин. И ево шта још каже.

Упитан зашто је током напада на Београд бомбардован студио РТС, тадашњи портпарол НАТО-а Џеми Шеј изјавио је да РТС није био урачунат у меди- је, јер је попуњен „службеницима власти, плаћеним да производе пропаганду и лажи”, навео је недавно Ентони Дворкин, извршни директор пројекта Злочини рата.

Случај бомбардовања РТС-а доспео је после рата пред Суд у Хагу. Истрага је „изјавила да је торањ РТС-а био део (српске) војне команде и система кон- троле, и према томе легитимни циљ” (НАТО напада). Вође коалиције су на сличан начин оправдавали и напад на телевизију у Багдаду - „као напад на кому- никациони систем ирачких оружаних снага”. Сумња је, међутим, надживела понуђена оправдања и у једном и у другом случају. Истраживач сматра да је „прави мотив (уништења) био - зауставити емитовање про- тивникове верзије рата својим грађанима”!

Дворкин је на овај криминални догађај из времена агресије на Србију подсетио прошле недеље, побуђен вестима да је председник САД Буш „можда предложио бомбардовање седишта арапске телеви- зијске станице Ал Џазира” - због тога што Ал Џазира извештава о активности ирачких побуњеника. (Побуњеници дестабилизују поредак који се покушава успоставити после америчко-британске агресије на Ирак.) ИЗГОВОР ЗА ЗЛОЧИН: Бушов „могућни пред- лог” подигао је велику прашину у свету (можда срећом по Ал Џазиру!). У општој узбуни у јавности САД и Европе минулих дана, због таквих и сличних допри- носа Бушове администрације „новијој теорији рато- вања” (укључујући и хватање свуда по свету произ- вољно осумњичених, и, потом, изнуђивање захтеваних признања њиховим мучењем у „тајним затворима”) - публикован је у „Интернешенел хералд трибјуну” и

dnevno-političke svrhe, već da se zna da je Jasenovac spomen na strašan događaj, kao i da je, što se istorije tiče, to završeno razdoblje. Međutim, ideje koje su do toga dovele se uvek u nekim drugim oblicima mogu, kao nekakava metarmorfoza, pojaviti ponovo. I pojavljuju se, nažalost, ponovo. Videli smo to u prošlom ratu - kaže Pusić. On dodaje da su često oni koji su počinili zločine i na jednoj i na drugoj strani, za te zločine tražili ideo- loška pokrića. Za većinu zločina koji su napravljeni u ime Srba, veli on, nastojalo se naći pokriće u četničkoj ide- ologiji, dok je većina zločina, koji su napravljeni na hrvatskoj strani se često događala pod ustaškim simboli- ma. Ovo su samo drastični primeri dokle te ideje mogu dovesti, veli Pusić uz ocenu da je najvažnije da se s njima raskrsti. - Mislim da je baš Jasenovac bio iskorišten, da se s njim manipulisalo i u jednom i drugom smeru. Neki istoričari iz Hrvatske su stradanja pokušali minimizirati, kao da je velika razlika da li je ubijeno deset hiljada Ijudi manje ili više. S druge, pak, strane, uglavnom od istoričara iz Srbije, sve se pokušalo maksimizirati. To se koristilo u političke svrhe, da se pokaže da je gonocid nešto što ima veze s celim narodom, u ovom slučaju hrvatskim. I jedno i drugo je opasno i za svaku osudu - zaključuje Pusić. Dnevnik, 17.1.2006 <www.dnevnik.co.yu>

Iskra 1. februar 2006.

Slađana

Gluščević

Право нападнутог да у рату саопштава соп- ствено виђење ствари легитимно је, закључује се из навода овог аутора. А чести напади на телевизијске и радио-станице само потврђују да је у савременом рату „важно контролисати (масовни) доживљај сукоба”. Изговори да бомбардоване станице служе мобилизацији непријатељски расположеног становништва и емитовању пропаганде корисне непријатељу су само то изговори. „...Међународно право чини јасним да такви аргументи не нуде ваљани разлог за нападе на медијске организације - и чинити то, позивајући се на сличне разлоге, уистину је ратни злочин!” Толико о овом једном гледишту. Дворкиново мишљење је, међутим, актуелно не само као став о нечем трагичном што је било, већ и скретањем пажње на савремени значај контроле над масовним доживљајем сукоба. Чини се да баш та наведена појединост може мало осветлити зашто Бушова влада већ дуго покушава да униформише и уведе у ратни борбени поредак и новинску информацију - у чему је такође (уз аферу поводом изнуђивања признања силом, и аферу поводом налога за прислушкивање и самих америчких грађана) баш ових дана затечена. Реч је о десетинама, о стотину и више милиона долара инвестираних у „исправан” доживљај сукоба у масовној свести Ирачана. Или, да буде сасвим јасно уложених у остварење очекивања да ишамарани постане захвалан за добијене батине. НОВИНАРИ ВОЈНИЦИ: Прича о утеривању свести у калуп пробила се у јавност захваљујући истраживању неких од америчких најутицајнијих лис- това, међу којима и „Њујорк тајмса”, који је скренуо пажњу на медија центар у Фајетвилу, у Северној Каролини, раван по репортеровом опису (Џеф Герт) „било којој глобалној комуникационој компанији”. Опрема у студијима део је технолошки најсавременијег што постоји. Продуценти припремају свакодневну мешавину музике и вести, упаковану за пребацивање мрежи „пријатељских” радио и телевизијских станица. У Багдаду и Кабулу писци новина и магазина комуницирају једни с другима посредством

19


Вести под ... система теле-конференција. Пред њиховим зградама су камиони-студији, опремљени најбољим уређајима, спремни да појуре на место првог следећег кризног догађаја. Али „центар није део новинске организаци- је него је војна операција, а ти писци и продуценти су војници”. У америчком Форт Брагу је стационирана „јединица за психолошке операције, јачине 1200 људи” - чији је задатак оно што њени припадници „називају ‘истинитим порукама’ за потпору циљева САД, мада њен командант признаје да су те сторије једностране и (да је) њихово америчко спонзорство прикривено”. „Ми своје називамо информацијама, а непријатељево пропагандом”, цитиран је пуковник Џек Сјум (јуна месеца) „командант четврте групе за психолошке операције”. Пуковник се узгред пожалио да „чак и у Пентагону” има ПР професионалаца који о томе чиме се јединица бави „не мисле најбоље”, сматрајући њене припаднике „лажљивим, прљавим преварантима”. ПРИВАТНИ ДРЖАВНИ БИЗНИС: Влада САД земље у којој слобода штампе и независност суда уживају несаломиву заштиту америчког устава - не жуди разумљиво за тим да дејства „лажљивих, прљавих превараната” буду пред очима америчке јавности. Могу се замислити неприлике које би адми- нистрација могла имати објашњавајући Американцима да је у њиховом националном интересу да буду тајно прислушкивани! Владини надлежни фактори, покаже ли се неоповргнутим то што америчка штампа данас управо пише, уговарају „усађивање у свест” с приват- ницима - често бившим припадницима америчке или неке савезничке војске или службе безбедности. То чега се наручилац посла јавно устручава, приватници ће обавити за паре. Њихове фирме су актери тржишта. Осим тога, могу се по потреби рас- формирати и ишчезнути, да би се, као река понорница, лако појавиле под неким новим именима. Ако су у питању призори садистичког и сексуално-настраног иживљавања над затвореницима без одеће, што смо недавно могли видети на телевизији у форми процеса „обраде” заробљених Ирачана - уз изговор на „психолошку посусталост” америчких чувара „под притиском напетости рата”!? - лакше је, дабоме, када траг води, не према држави, већ према некој тамо приватној фирми. У процесу „испирања мозгова” у Ираку фигурира неколико таквих имена. Једноје, рецимо, Линколн група, стационирана (навео је британски „Гардијан”) у Вашингтону. Друго је Група Рендон (деведесетих ангажована за унутари- рачку кампању против Садама Хусеина), с центрима у Вашингтону, Лондону и Пакистану. И једна и друга попуњене бројним бившим обавештајцима. Према „Гардијану", кључни стратег Линколна „у прикривеним операцијама плаћања Пентагона ирачким новинама и новинарима за публиковање сторија - ‘добрих вести’ о реконструкционим напорима (англо-америчке) коалиције” је извесни Ендру Гарфилд, бивши официр британске војно-обавештајне службе. Од 1979. до 1990. Гарфилд је био обавештајац, ангажован уз остало и у Северној Ирској. Сада је виши директор за „утицај изнутра”, ангажован у Линколну. Линколн је добио уговор Пентагона од 100 милиона долара (пласирао је око 1000 чланака у ирачким но-

20

винама, позвао се „Гардијан” на „Лос Анђелес тајмс”), међутим, „изгледа без знања Беле куће”. Рендон је потписао и уговор на 27,6 милиона долара с Генералштабом здружених снага (у Ираку) - за ангажовање „фокус-група” широм света, које би анализирале и обраћале пажњу на медије, као што је, на пример, Ал Џазира у Катару. СЕБИЧНИ РЕФРЕН: Произлази да Бела кућа троши велике новце, а онда пипка у мраку сталне необавештености о нарученим тајним подухватима. Мада је читава кампања покренута „из Беле куће, која је убрзо после напада 11. септембра основала тајни панел, (задужен) да координира информационе операције Пентагона, других владиних агенција и при- ватних уговарача”, навео је Џеф Герт из „Њујорк тајм- са”. Нешто касније, новоокупљени панел појавио се под именом Координационог комитета за кон- тратерористичку стратегију информационом поли- тиком, окупивши „чланове из Стејт департмента, Пентагона и обавештајних агенција”. Рендон се обрео у улози саветодавца „под- групе (Комитета) за питања контрапропаганде”. Група је чак испитивала ефекат речи председника Буша. Покушавала је да утиче да шеф државе не завршава (као што му је обичај) сваки свој говор рефреном: „Благослови, боже, Америку!” Држало се да то може звучати себично онима далеко „преко океана”. Кључни захтев извођачима радова у придобијању „осећања муслиманског света” је да се ни у каквом позивању на изворе, истицању аргумената и сличном не сме помињати име Сједињених Држава. Америка, чија је војна акција у Ираку наводно поз- дрављена од становништва, прикрива идентитет - бојећи се да и само помињање САД изазива одбојност код „ослобођеног ирачког народа”. „Многи муслимани виде данас Вашингтон као нешто врло блиско оном што они карактеришу ауторитарним режимом у Саудијској Арабији, Египту и другде”, каже се у чланку „Њујорк тајмса”. У потпису испоручилаца „добрих вести” специјално основаним или купљеним медијима на терену, фигурирале су због тога агенције чије се порекло није могло утврдити - на пример, Међународни информативни центар. СКУПЕ АВАНТУРЕ: Колика је корист од овог пропагандног рата Бушове администрације? Можда су неку корист, изражено новцем, имали поједини ирачки листови и поједини ирачки новинари, унајмљивани за по 400 до 500 долара месечно, да испод америчког текста на арапском ставе сопствено име и презиме. Маса популације којој је та роба намењена „ипак зна” да је то што им се нуди да усвоје - америчка пропаган- да. Дакле, ирачка маса задржава сопствено виђење карактера америчке инвазије. Питање које поводом свега може бити постављено гласи, према томе, другачије колико ће ове авантуре америчке администрације, не само пропаганда, већ и „обрада” живог људског „материјала” тортуром, или тајно прис- лушкивање Американаца, коштати саму Америку? Благослови, боже, Америку, изгледа да је њен слобо- дарски престиж у питању. НИН, 23.12.2005. <nin.co.yu>

Петар

Поповић

Iskra 1. februar 2006.


Ако је autentičan, senzacijonalan autoportret prodatog i korumpiranog dosovskog političara

GORAN SVILANOVIĆ O SEBI (Tabloid br. 64, 17.11.2005.)

Sa nevericom čitamo isečak iz pomenutog lista koji nam je neko poslao. Otuda i ograda u našem nad- naslovu „ако je autentičan". A „Tabloid" kaže - „Piše: Goran Svilanović". ispovest je u prvom licu, a objavijena sa velikom fotografijom Svilanovića pod neadekvatnim naslovom „Što ja volim svog pašenoga", jer centralno u čianku nije pašenog, već cinično svedočanstvo pisca o neposrednoj veleizdaji interesa SRJ, SCG i Srbije, nje- govoj 'obradi' kroz zapadne „fondacije" i „institute", radu za SDB, a potom i povezivanju sa CIA. Navodni auto- portret čoveka, Gorana Svilanovića, a on nije makr k o ' , već bivši lider „Gradanskog saveza" i ministar spoijnih poslova SRJ i SCG u novoustoiičenoj dosovskoj vlasti posle 5. oktobra. Članak je i svedočanstvo na kakve se Ijude i „kadrove" Zapad oslanja u destabilizaciji i rušenju jedne suverene države koju je uzeo „па nišan"; ko su mu sve lideri političkih partija u post-miloševićevskoj višestranačkoj „demokratiji"; koji to ministri u našoj nesrećnoj zemiji zadovoljavaju navodno visokodemokratske zapadne standarde, te im daju svoj „placet". S pravom pitanje: Koliko je još Sviianovića medu vrhunskim političarima u post-dosovskoj vlasti? S obzirom da se članak pojavio u „Tabloidu" (i mada u njemu ima nekih dobro poznatih činjenica) još uvek doza skepse da je ovako nešto, sam o sebi, Svilanović mogao da napiše. Aii i pod pretpostvakom da se neko grubo „našalio" sa Svilanovićem i sve ovo napisao i potpisao ga, članak je svedočanstvo i nečeg mnogo „truiog u državi Danskoj". Ako je članak podmet- nut Sviianoviću, zašto na njega nije reagovao i tužio list? Ali mnogo više o truleži i morainoj i nacionalnoj otu- pelosti govori da se baš niko na članak nije osvrnuo. Ni viast i institucije države, čija bi to dužnost bila; ni navod- no siobodna, a dobro štimovana javnost i mediji. U kojoj to istinski slobodnoj i nezavisnoj zemlji njen bivši mi- nistar spoljnih poslova može da se bahato hvališe kako je „potpuno uništio" njenu diplomatiju, nagovarao uticaj- ne strance da „lobiraju za nezavisnost Kosova", a sada radi ,,da odvoji Vojvodinu", prkoseći da može da radi ,,šta god hoće" jer je poslanik u Skupštini Srbije i štiti ga imu- nitet? U svakoj normainoj državi osnovnog reda koja drži do svoga ugleda i dostojanstva - i pod pretpostvkom da je nešto od svega Svilanoviću i imputirano - odmah bi bila otvorena istraga na najvišem državnom nivou. Svaka istinski narodna Skupština bi Sviianovića smesta suspendovala, a čak i štimovani mediji bi brujali indigna- ciom nad slučajem. Jedino u SCG i Srbiji„niko od Srba... nije mi ni majku opsovao, niko nije imao kuraži da mi razbije nos", piše navodno Svilanović. Najavljeno je da će godina 2006. biti sudbonos- na za budućnost SCG i Srbije. Kako će da brani vitalne narodne i nacionaine interese od siie SAD, EU, NATO-a i Albanaca ona vlast koja nije u stanju da se suprotstavi ni pojedincima kao Sviianović i Sviianovići?

Iskra

Iskra 1. februar 2006.

*

* *

Verujem da sam jedan od omraženijih građana u Beogradu, a verujem i u Srbiji. Rođen sam u Gnjilanu 1963. godine. Moj otac, Srbin, bio je jugoslovenski ori- jentisan i oženio je moju makju Stavdulu, Albanku, učesnicu Drugog svetskog rata. Kao i svako dete, bio sam vezan za majku. U Beogradu sam počeo karijeru. Još na Pravnom fakultetu počeo sam da aktivno učestvujem u političkom životu. Kada sam se oženio Dušicom, upoz- nao sam i njenog zeta Gorana Petrovića, mog pašenoga. On je radio u Državnoj bezbednosti Srbije, u kontraobaveštajnoj upravi, grupi za praćenje ameriičkih agenata. Pašenog je pašenog, a mi Albanci smo svakoj vlasti, dok je jaka. Pašenog me je registrovanu operativnu vezu. Moj zadatak je ozbiljan i značajan. Mnogi profesori sa Pravnog Beogradu imali su kontakte na Zapadu.

uvek lojalni vodio kao bio veoma fakulteta u

Profesor Petrović, jedno vreme i dekan fakulte- ta, bio je kum Patriku Nikolsu, američkom diplomati na službi u Beogradu, a potom u Sofiji. Kum gospodina Patrika je bio Robert Norman, takođe diplomata u Beogradu. Oni su radili u obaveštajnoj upravi Stejt deparmenta i moj zadatak je bio da pomno pratim nji- hove susrete sa profesorima Petrovićem i Obradom Stanojevićem. Pašenog je cenio moj napor, a i služba. I tako sam, uz njihovu pomoć, magistrirao, mada se nisam proslavio kao asistent. I kada je došao 5. oktobar, onda sam se i ja setio pašenoga Gorana, i ubedim Đinđića da je najbolje da njega postavi za šefa Državne bezbednosti Srbije. Dule Mihajlović se protivio, ali ja pobedim. Kad sam postao ministar spoljnih poslova, počeo sam da vraćam dugove. Prvo pašenogu, potom svojoj ženi. Odem ja tako u posete stranim zemljama, u obi- lazak stranih ambasada, i povedem svoje devojčice. Čak su u Pekingu bili zgranuti kada sam zakasnio na sastanak jer sam se zadržao u sobi sekretarice ambasade Dragane M. Čuje to Dušica, da zna da i ja umem da budem nestašan. Praštao sam i ja njoj. U mojim venama je počela da teče majčina krv. Tačno je da sam se, na sva usta, zalagao da Kosovo bude nezavisno. Jednom sam se sreo sa Bedžetom Pacolijem i obećali su mi da ću biti njihov ministar spoljnih poslova.

Kraj na str. 23/2

21


Odgovor na dilemu: ko kome služi - politika biznisu ili obrnuto?

PRAVE SLASTI, POSLE VLASTI U Nemačkoj se ovih dana podigla prašina. Na vest da je ruski predsednik Putin ponudio doskorašnjem nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu direktorsko mesto u konzorcijumu, koji će graditi i eksploatisati Baltički gasovod. Nemačka javnost je reagovala dvo- jako. Jedni kažu da to ipak nije moralno, jer je Šreder sa Putinom i dogovarao tu gigantsku investiciju veka, a drugi samo ravnodušno sležu ramenima, podsećajući da je to ustaljena praksa u društvima tržišne ekonomije. Javna funkcija odavno je odskočna daska za političare da debelo naplate svoju “žrtvu služenju naroda”. Kako su javili mediji iz Moskve, Šreder bi na novoj funkciji imao godišnju platu od miliona evra, što je deset puta više nego što je primao kao kancelar nemačke države. Sam Šreder, skoro da se nije ni osvrnuo na te kritike i dileme oko toga da li je on smeo to da prihvati, odnosno da li se “prodao” za velike pare. “Ja tu nemam dilema, rekao je sada već bivši nemački kancelar. Mogu samo da kažem to da mi je čast da mi je ponuđeno jedno tako važno mesto”. Pravila su tu, i u slučaju Šredera i mimo njega, veomajasna, mada najčešće nisu zapisana u zakonima. Ispisaojh je i oblikovao život tržišne opsene modernog sveta. Što je funkcija veća i zvučnije ime koje ju je pokri- valo, to su veći izgledi da se dobije dobro nameštenje i velike pare. SLUČAJ IGLBERGERA Autor ovih redova imao je svojevremeno priliku da na tu temu razgovara u Vašingtonu sa bivšim ambasadorom SAD u Beogradu, Lorensom Iglbergerom. Bio je onda vršilac dužnosti šefa Stejt Departmenta, sa realnim izgledima da dobije redovan mandat i to bez onog “v.d.”. Ali, on je najavio da odlazi. - Zašto? - Zato što je sada vreme da se dobro prodam. Ovde je plata više nego skromna, a ja imam troje dece za školovanje. Nude mi pet puta više - kazao je Iglberger, koji je onda u Stejt Departmentu godišnje zarađivao oko 50.000 dolara. Kad je Ričard Holbruk svojevremeno otišao sa mesta šefa američke Misije pri UN u Prvu bostonsku banku, uvećao je svoja primanja sa 80.000 na čitav mi- lion dolara. U Americi je to ustaljena i razrađena praksa. Javna funkcija se naplaćuje najmanje na tri načina. Prvi je klasičan - odlazak sa državne na funkciju u privatnom biznisu. Za vlasnike privatnih firmi najčešće je presudno to što u prvu fotelju dovode ličnost koja ima

22

zvučno ime, dobre kontakte i uticaj. To otvara mnoga vrata i donosi pare, pa prema tome, koliko god da je plata velika, cena nije preskupa. Drugi način je lobiranje. Mag svetske diplomati- je Henri Kisindžer, koji je sa funkcije šefa američke diplo- matije otišao u naponu svoje slave i moću, nije hteo da se proda za basnoslovnu platu nekoj privatnoj firmi, nego je sam osnovao svoju konsultansku kompaniju. Umesto da radi za druge, on radi za sebe. I šta mislite da radi? Lobira za nekih desetak država u Americi. I radi to po ceni koja je basnoslovna, ne samo u odnosu na nje- govu nekadašnju državnu platu, nego i ono što su mu drugi nudili kada je otišao iz državne službe. Treći vid naplate minulog rada na državnoj funkciji su predavanja, tj. plaćena gostovanja bivših državnih funkcionera. Pozove, recimo, “Oksidental petroleum” u Los Anđelesu na predavanje, u sedište kompanije, bivšeg ministra finansija Džejmsa Bejkera i plati mu za 45 minuta nastupa 50.000 dolara. Nije važno šta će reći. Važno je da se pojavi, da se slika uz logo kompanije, da to ostane zapisano i snimljeno. Korisno za kompaniju, unosno za predavača. SLUČAJ ĐELIĆA Naravno, ne dobijaju svi iste pare za predava- nje. Bivši predsednici SAD dobijaju i po 100.000 dolara, ministri od 25.000 do 50.000, a generali koji su ratovali u Iraku ili na Balkanu od 10.000 do 30.000. U Americi na tim predavanjima dobro prolaze i stranci. Gorbačov, bivši predsednik SSSR i nobelovac, inkasira 75.000 dolara. Dah kapitalističke privrede, ponašanja, zapljusnuo je i naše prostore.

odnosno

tržišnog

Najilustrativniji je primer Božidara Đelića, finan- sijske zvezde u vladi Zorana Đinđiča i Zorana Živkovića. Kad je na poziv Labusa došao iz Francuske u srpsku valdu, mnogi su se začudili zašto je Đelić pristao da ode sa konja na magarca, da umesto debele plate u Parizu, vozi beogradskim ulicama “jugo” i stanuje kod tetke?! Đelić je, izgleda, znao šta radi. Mora da je poverovao u onu poruku pokojnog Zorana Đinđiča koji je na početku mandata izjavio da je rad u srpskoj vladi “dobra investicija”, da bi u njoj valjalo i besplatno raditi, jer će se to jednog dana isplatiti. Đeliću se to i dogodilo. Kad je ispao iz vlade i ostao bez posla, nije se dvoumio: ostao je u Srbiji da čeka svoju priliku. Nije dugo čekao. Moćna francuska banka “Agrikol”, koja je na naše tlo došla na velika vrata, uzela je Đelića za direktora. Nije mogla od njega da nađe boljeg da joj otvara vrata našeg tržišta. Koliko god da su ga platili - jeftino je. Makar to bilo, a jeste, i deset puta više od njegove nekadašnje ministarske plate od 500

Iskra 1. februar 2006.


evra mesečno.

Nastavak sa str.21

Gorana Pitića, takođe bivšeg ministra srpske vlade, angažovala je, pod sličnim uslovima, moćna evropska banka “Sosijete Ženeral”.

Moj pašenog Goran je početkom ove godine otputovao u Sarajevo i tajno se sastao se šefom CIA da ugovori naš status..

Bivši šef srpsko-crnogorske diplomatije Goran Svilanović, udomio se u Međunarodnoj komisiji za Balkan.

Sa Bedžetom Pacolijem ugovarao sam lepe poslove. On je većinski vlasnik Ljubljanskog „Merkatora”, i ja sam njegovoj firmi omogućio da na Novom Beogradu podigne supermarket. Zatvorio sam nekoliko hiljada malih radnji, ali Bedžet je usred Beograda, a potom i Kragujevcu, počeo da gradi impe- riju. Uzeo sam siću za tu protivuslugu. Sto komada. Žena moja, Dušica, dobila je posao pomoćnika direktora sa mesečnom platom od pet hiljada evra. Ona mnogo troši, izlazi sa mlađim Ijudima i zbrinuta je.

Udomili su se i mnogi drugi sa manje zvučnim imenima. Ne mali broj njih je još na berzi. Čekaju svoju priliku. Nema razloga za brigu. Pare idu uz funkciju. Uostalom, sve je na prodaju. Pitanje je samo ima li kupaca i kolika je cena. NEMA CENA ZA REGANA Kad je reč o “naplati” dividendi od državne funkcije, najbolje prolaze američki predsednici. I njihova plata je za tamošnje prilike skromna, do Džordža Buša, juniora bila je 200.000 dolara, a sada je 400.000 dolara godišnje. Ali, predsednici sve to naplate kada napuste Belu kuću. Ilustrativni je u tom pogledu primer Ronalda Regana i njegov japanski honorar. Neposredno pošto je napustio Belu kuću, Regan je na poziv japanske firme “Tošiba”, otišao u Tokio da tamo otvori novu fabriku poznate kompanije, za honorar od - dva miliona evra. Premnogo, rekli su Amerikanci. Premalo - odgovorili Japanci, očito svesni šta za njih u propagand- nom smislu znači gostovanje jednog od najpopularnijih američkih predsednika. Nema te cene koja je preskupa za jedan takav čin HILARI “NAPLAĆUJE” MONIKU Bivši državni funkcioneri zarađuju i na memo- arima, koje im obično drugi pišu. Dobre pare je na tome zaradio Mihail Gorbačov, Regan je i tu solidno prošao, a ne može da se požali ni bivši američki predsednik Bil Klinton, koji je u svoje memoare, morao da unese i švalersku komponentu svoje vladavine. Ipak, od Klintona je bolje prošla njegova supru- ga Hilari Klinton, koja nije imala nikakve države funkcije, sem što je bila “prva dama” Amerike. Izdavači su za njene memoare platili avans od nekoliko miliona dolara, ali pod uslovom da piše, ne samo o isksutvima prve dame, nego i onim dramatičnim i skandaloznim seksi aferama njenog muža sa pripravnicom iz Bele kuće, Monikom Levinski. Pristala je i napisala je. Sve je na prodaju ako ima cenu. VEČERNJE NOVOSTI 24.12.2005.

Borislav

LALIĆ

Srbi su se bunili što sam kao ministar spoljnih poslova otvorio „Merkator” na Novom Beogradu, ali sam ja već toliko ojačao da mogu da radim šta hoću. Kao mi- nistar spoljnih poslova skoro da sam potpuno uništio diplomatiju i obesmislio je tako da moji sa Kosova sada imaju veliku prednost. Kao član Međunarodne grupe za Balkan i Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, sve činim da Kosovo dobije potpunu samostalnost. To je moj dug prema mojoj majci, koja me je rodila, othranila i zadojila tom ide- jom. Poslanik sam u Narodnoj skupštini Srbije, i mogu da radim šta god hoću. Štiti me imunitet. Albanci sa Kosova od mene nemaju boljeg i jačeg igrača za svoju stvar. Tu mi, za malo para, pomaže i pašenog Goran Petrović, koji ima svoje razloge za nezadovoljst- vo. Njegova žena je i dalje u vezi sa Srbinom sa Kosova Draganom Cvetkovićem, koga je Goran najurio iz Državne bezbednosti, i sada radi u žandarmeriji, ali mu ženu ne ostavlja. Mnogi se pitaju gde sam se tako usavršio da mogu da radim šta mi je volja. Bio sam stipendista Sasakava fondacije 1990. godine, a usavršavao sam se na Institutu za Ijudska prava u Strazburu (1989. godine) i Evropskom univerzitetu mira u Austriji (1994. godine). Dakle, dovoljno sam se usavršio da sam kao ministar spoljnih poslova javno molio Ričarda Holbruka da lobira za nezavisnost Kosova. To sam, uostalom, javno priznao u aprilu gostujući na BK televiziji kod Dragana Bujoševića. Niko od Srba nije mi na ulici ni majku opsovao, niko nije imao kuraži da mi razbije nos. Jedino se Boris Tadić ogradio od moje izjave, ali mene beš zabole. Sa Kosovom sam već završio, i sada ću sa Čedom Jovanovićem i pašenogom da odvojim Vojvodinu. Radim to veoma mudro, i daće Bog da mi to za godinu ili dve pođe za rukom. Verujem da moja deca Dušica i Tihomir neće mnogo da zamere. Ostaviću im lep imetak. Imaće više otadžbina i pasoša. Goran Svilanović

Iskra 1. februar 2006.

23


О књизи Љиљане Хабјановић Ђуровић:

„СВИХ ЖАЛОСНИХ РАДОСТ” Љиљана Хабјановић Ђуровић „Свих жалосних радост”, издавач „Глобосино д.о.о. Александрија”. Београд 2005. (друго издања), стр. 406, 21 цм. *

* *

За Октобарски сајам књига у Београду изашла је књига са горњим насловом познате српске књижевнице Љиљане Хабјановић Ђуровић. У књизи је кратка биографија из које наводимо следеће: „Љиљана Хабјановић Ђуровић рођена је 1953. године у Крушевцу. Дипломирала је на Економском факултету у Београду. Од 1985. до 1995. године ради- ла је као банкарска службеница, комерцијалисткиња иностраног туризма и новинарка. У том периоду обја- вила је три романа („Јавна птица” 1988. године, „Ана Марија ме није волела” 1991. године и „Ива:” 1994. године) и књигу литерарне публицистике „Србија пред огледалом” (1994.). Од 1996. године посветила се само књижевном раду и од тада је објавила романе: „Женски родослов” 1996., „Пауново перо” 1999. и „Петкана” 2001. Јуна 2003. године отворила је своју издавачку кућу „Глобосино Александрија” у којој је објавила свој нови роман „Игра анђела” и поновљена издања осталих романа...” Љиљана Хабјановић Ђуровић је за свој књижевни рад добила пет награда „Златни бестсе- лер”, три награде „Специјални златни бестселер”, две награде „Хит либер”, награду „Кочићево перо” и награду „Печат”. Једини је добитник четири награде Народне библиотеке за најчитанију књигу у биб- лиотекама Србије за напред поменуте књиге. Наводи се још да су јој књиге објављиване у Чешкој, Италији, Хрватској, Француској и Македонији. Удата је за Милована Ђуровића и има сина Александра. Несумњиво да је веома плодна као писац чије се књиге читају и на Родној груди и широм емиграције, где јој свакодневно листу књига објављују европске „Вести”, које имају посебна издања за Аустралију, Америку и Канаду. Књига „Свих жалосних радост” је јединствена у досадашњој белетристици Србије. Да би је написала ауторка је много пропутовала: Свету земљу где је обишла сва места којима је ходио Господ Исус Христос и Света Богородица, па је видела и малоазијске земље, а нарочито град Ефес где је Богородица била доспела са Апостолом Јованом, па је била на острву Патмос, где је био прогнан од рисмког цара Домицијана Апостол и Јеванђелист Јован, који је једини од апосто- ла умро природном смрћу. Била је и у Русији, где је видела чувену икону Богородице „Свих жалосних радост”, по којој је и дала наслов својој књизи. Књига „Свих жалосних радост” заснована је на Светом писму, које је ауторка прочитала с читавим низом других религиозних књига да би њена књига

24

била што аутентичнија. Казивање о овоземаљском животу Богородице говоре наизменично сама Богородица и Свети Апостол и Јеванђелист Јован. То је онај Апостол који се на иконама о Тајној вечери слика с главом на грудима Исусовим и који је у часовима Христовог распећа на Голготи једини од Апостола био под Крстом, те је Господ, пре него што је испустио душу своју, рекао Апостолу Јовану: „Ево ти мајке”!, а својој мајци казао: „Жено ево ти сина”!. Па када је Апостол Јован био прогнан на острво Патмост на Малоазијској обали Јегејског мора, нанова му се у сну јавио Васкрсли Господ, поновио му речи казане под Крстом и још му је рекао: „Што видиш, напиши у књигу”! Тако је настало четврто Јеванђеље и Откровење Јованово. Све што говоре кроз књигу Апостол Јован и Пресвета Богородица, све је засновано на Светом писму. Почиње се од благе вести Архангела Св. Гаврила Богородици, да ће безгрешно родити сина, па онда пут с Јосифом у Витлејем, па рођење Исусово, па бекство од Иродовог покоља младенаца, па све редом до Исусовог крштења на Јордану од стране Св. Претече Јована Крститеља и онда трогодишње проповедање Христово са чудима која је творио, а нарочито је дивно описано прво чудо које је Исус учинио на молбу мајке на свадби у Кани Галилејској када је воду претворио у вино. И потом се ређају број- на Христова чуда, па и оно највеће када је васкрсао свога пријатеља Лазара. Све је то дивно описано, а нарочито страдање Господње и Његово распеће на Голготи и после три дана славно Васкрсење. Затим, појављивање Христово после Вас- крсења и потом силазак Духа Свегот на Апостоле и почетак њихове Хришћанске мисије на земљи. Такође су кроз казивања Пресвете Богородице и Св. Јована описана страдања и мучеништва апостола који су сви скончали или каменовањем или распећем на крсту или другом насилном смрћу. Све су то дивни описи који су засновани на Јеванђељу и који на читаоца остављају неизбрисив утисак, као што је, на пример, обраћање Савла у Павла када му се Господ јавио на путу у Дамаск, те је од прогонитеља Хришћана постао највећи Апостол Хришћанства. Апостол Јован је био уз Богородицу све до њеног скончанија и Васкресења из гроба попут њеног Сина. Апостол Јован је живео читавих 60 година по Христовом страдању и засновао је чврсту хришћанску заједницу на острву Патмос, где је у кожним свицима пронађено његово Јеванђеље. Патмос, острво у облику маслинове коштице, постало је једно од најсветијих места Хришћанства где долазе Хришћани са свих страна света. Све у свему, „Свих жалости радост” је изванредна књига која чини част не само писцу, већ целокупној српској књижевности, па је топло пре- поручујемо српском народу и на Родној груди и у еми- грацији. Бора М. Карапанџић

Iskra 1. februar 2006.


УБИСТВО ЕПИСКОПА ВАРНАВЕ НАСТИЋА (1) Др Варнава Настић, викарни епископ хвостански(1), рођен је 31. јануара 1914. године у Гери Индијана, у Сједињеним Америчким Државама, под световним именом Војислав, од оца Атанасија и мајке Зорке, рођене Лаковић, исељеника из Сарајева (отац му је био родом из Пљевља, а мајка из Никшића). У добу од осам година враћа се са породицом у Сарајево, где завршава основну школу и гимназију. Од владике Николаја Велимировића, у Охриду, добија благослов за упис на Богословски факултет у Београду(2), где је дипломирао 1937. године. По повратку у Сарајево, био је одмах постављен за кати- хету у две школе (у учитељској и државној гимназији) у овоме граду. Замонашио се у манастиру Милешеву 1940. године, и узео име Светог апостола Варнаве. Монашење, као и рукоположење у чин јерођакона, обавио је блаженопочивши митрополит дабро-босан- ски Петар (Зимоњић). који је зверски убијен од усташа(З). Сво време Другог светског рата провео је као јерођакон у Сарајеву, уз свој мученички српски народ. Забележено је, да је резолутно одбио понуду партизана да ми се придружи, као и позив и понуду др Анте Павелића да дође у Загреб и прими се за епископа „хрватске православне цркве”. После завршетка рата, јерођакона Варнару је епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ), рукоположио у чин јеромонаха, а затим и у почасно звање протосинђела(4). За епископа хвостанског је изабран 20. маја 1947. године. Хиротонисао га је срп- ски патријарх Гаврило Дожић(5) на Преображење исте године, у Саборној цркви у Београду. Већ 25. децембра исте године епископ Варнава (Настић) ухапшен је од комунистичких безбожника. Марта 1948. године, на инсценираном суђењу осуђен је на 11 година робије: „због злочина издаје, слабљења економске и војне моћи наше државе, помагања терористичких банди („наводно је сарађивао са усташама”), непријатељске пропаганде и шпијунаже у корист Англо-американаца...” Прецизно казујући, осудом невиног епископа Варнаве („Божијег човека"), Брозова власт правила је „познату симетрију” у односу на осуђеног загребачког кардинала др Алојзија Степинца и Реис-ул-улему Добрачу, такође осуђеног у то време. Поента свега је била да се стекне „утисак” да актуелна власт подјед- нако третира и православне и католичке и муслиманске великодостојнике. После изречене пресуде епископ Варнава је упућен на робијање у Столац. Овде су му одузели мантију, као прво, а онда је уследило шишање и бри- јање (идентичан поступак примениле су и усташе на митрополиту Петру Зимоњићу чим су га ухапсили). Ново место тамновање епископа Варнаве био је казамат у Зеници, где је највише боравио у другом павиљону, злогласној стаклари. Али и поред безброј- них понижавања и тортуре којима је био изложен, остао је у своме држању храбар, усправан и непоко-

Iskra 1. februar 2006.

лебљив. Како управа зеничког затвору није знала шта већ да примењује у сламању овога свакако једног од највећих непријатеља Јосипа Броза Тита, а омиљеност међу осталим утамниченима му је вртогллаво расла, одлучено је да га „пребаце” у робијашницу у Сремској Митровици. Повезан са жицом, у пару са једним рикокатоличким жупником стрпан је са још већим бројем осуђеника у један вагон. Непосредно пред Сремском Митровицом, у Славковцима, од композиције су одво- јили овај вагон и оставили га на споредном колосеку. Иза поноћи, по свему судећи „скучајно” на овај вагон је у пуној брзини налетела једна локомотива. Од силине удара, Владика је испао кроз прозор, заједно са жуп- ником који је том приликом погинуо, док је он сам поломио обе ноге и руку (још 11 осуђеника је преживело ову „несрећу”). Од „народне милиције”, окупљени народ унесрећенима није смео да пружи помоћ док нису после више часова на место „удеса” стигли припадници УДБЕ. Уследио је коначно транспорт епископа Варнаве у болницу у Сремској Митровици. Али, када је већ био на операционом столу и када се спремао поче- так операције, УДБА („то је наша судба”) ју је једнос- тавно забранила. Збило се то 5. маја 1951. године. Затим, са осталим осуђеницима, епископа Варнаву су убацили у камион и у највећој брзини су га онда сместили у затворску болницу (транспорт је био тако добар да су у току њега умрла два осуђеника). Нешто касније Владика је наново пребачен у болницу у Сремској Митровици, где је провео око 7 месеци (сред- ставо санитетског транспорта овом пригодом била је коњска запрега). И после „осуде” епископа Варнаве, штампа западних земаља бацала је „и дрвље и камење” на комунистички режим у ондашњој Југославији. Свети архијерејски Синод, а после „несреће” у Славковцима схватио је да је то уствари био покушај убистава Владике, те је прихватио да комунисти пусте из затво- ра епископа Варнаву, али уз услов да се пензионише и повуче из епископске службе. Тако је епископ Варнава „пензионисан” и пуштен „условно на слободу” до 25. децембра 1958. године, када му је казна истицала. Истинабог Владика је „пуштен на слободу” али у кућни притвор, најпре у Сарајево. Уследила је интервенција Синода, па су му комунистички безбожници „дозво- лили” да борави у манастиру Ваведење у Београду. Како је овај „Божји човек” (одлично је такође говорио енглески, немачки и француски језик, а свирао је перфектно и виолину) као магнет привлачио вернике, констернирана „народна власт” преместила га је прво у Патријаршију, а после краћег времена је добио наредбу да пређе у манастир Гомионицу (епархија бањалучка). У овој светињи је боравио почев од 29. септембра 1953. скоро пуних 5 година под сталном стражом од 3 припадника УДБЕ и 3 припадни- ка народне полиције. И готово стално је тражио да буде реактивиран као епископ што комуњарска брати- ја није дозвољавала (а у то време, црква је била одво- јена од државе!). Из манастира Гомионица, на позив и заузи

25


Убиство епикопа... мање Епископа сремског Макарија Ђорђевића (вероватно једнога од најхрабријих српских архијереја) долази у манастир Крушедол („деспотски манастир”), где је боравио до 1963. године, када су га присилно преместили у манастаир Беочин. И у ове две велике Фрушкогорске светиње, епископ Варнава се налазио у кућном притвору, чуван од три наоружана удбаша и три народна милиционера. Жестоки протест код „народне власти” од стране патријарха Германа, у смислу да га ослободе од кућног притвора није уродио плодом уз образложење: „што неке личности ван земље желе илегално да га пребаце у иностранство!” Притисак на епископа Варнаву нарочито је растао када је у земљу долазио неки страни државник или док је заседао Синод. Тада мује „стража” појача- вана или је грубом силом упућиван у манастир Гомионицу. Патријарх Герман (Ђорић), уз друге институци- је Српске православне цркве непрекидно је ургирао код Комисије за верска питања за владику Варнаву. Све је то било узалуд у правцу тога да му се дозволи да поново обавља епископску дужност. Једина асна била је да му је сада дозвољено, да у пратњи полици- је излази изван зидова манастира и што су га „чувала” два удбаша и два милицајца. Новонасталу погодност епископ Варнава је почео да користи. И у виша наврата је долазио у ма- настир Ковиљ (Бачка епархија) у циљу узимања на читање светоотачке литературе (владика Варнава био је беседник можда у равни са владиком Николајем Велимировићем). О његовим посетама манастаиру Ковиљу сведочио је ондашњи јерођакон овога мана- стира Лукијан (Владулов), сада епископ осечко-пољ- ски и барањски. УДБА је кретање Владике помно пратила. И после њих, јерођакон је одмах позиван у новосадску УДБУ, где је ноћима испитиван од удбашке протуве Милоша Лисулова. Средином октобра, епископ Варнава одржао је и предавање богословима у Богословији у Сремским Карловцима (1964.). Некако у то време, најтачније 1963. августа месеца, Народно-црквени сабор у Америци је затражио да се владика Варнава пребаци у Америку. Огласио се и Драгољуб Вурдеља, председ- ник Црквене општине у Трсту, у чланку „Титовци спре- мају убиство Варнаве Настића”, од 19. децембра 1963. године, апелујући на српску емиграцију да предузме све да би га спасла. Није прошло много, а у Чикагу је формиран „Комитет за спасавање епископа Варнаве Настића”. Активирао се и уредник емигрантског листа „Слободе” Миомир Радовић, који је на радио часу „Српске народ- не одбране” у Чикагу, напао амбасадора СФРЈ у Вашингтону и генералног конзула у Чикагу, претећи им да ће предузети одређене кораке уколико се нешто догоди Епископу. У игру је ушла и амбасада САД у Београду, почевши да испољава велико интересовање за „случај епископа Варнаве Настића”.

основана је од стране Св. Саве. Седиште ове епископије било је у манастиру Студеница Хвостанска или Мала Студеница. Овај Богородични манастир је запустео после Сеобе Срба из 1690. Турци су га кас- није сасвим уништили, а грађевински материјал иско- ристили за градњу џамија по околним селима. (2) Пише, протојереј Саво Б. Јовић,рођен је на Савињдан 1954. у Милином Селу. Завршио је Богословију „Св. Арсенија Сремца” у Сремским Карловцима. Тренутачно живи и ради у Београду. Бави се књижевношћу. Последња објављена књига му је „Свештеномученик Епископ Варнава (Настић) - (1914-1964). Издата је 2004. године, у Београду, од стране Информативне-издавачке установе Српске православне цркве - Београд. Поменута књига коју би морао прочитати сваки Србин - православац, највећим делом је и основа за писање овога чланка. (3) Митрополит Петар (световно Јован) Зимоњић, син је Маре и војводе Богдана Зимоњића, свештеника и познатог херцеговачког јунака. Рођен је 1866. године у Грахову. Замонашио се 1895., а за епископа захумског-херцеговачког, хиротонисан је 1903. године у Мостару. За Митрополита дабро- босанског постављен је 1920. године. На препоруку да се пред усташкама склони у Србију или Црну Гору, одговорио је: „Ја сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам делио добро са народом, да, исто тако, и зло са народом подносим и подијелим. Према томе мора се са народом судбине дијелити и остати на своме мјесту.” У тадашњој Босни и Херцеговини у сас- таву НД Хрватске, доследно је бранио православну веру и српско писмо (ћирилицу), и пред Гестапом и још више пред усташким повереником за Босну и Херцеговину, римокатоличким свећеником Божидаром Бралеом. Усташки зликовци су га ухапсили 12. маја 1941. године и заточили у затвору „Беледија”. Три дана касније отпремили су га у загребачки затвор „Керестинац”. После стравичних мучења, одведен је у Копривницу (усташки концентрациони логор „Даница”), а онда упућен у Госпић, односно у Јадовно где су га усташе бациле у „Шаранову јаму”. Према другој вер- зији Митроплит је одведен у Јасеновац (један од нај- страшнијих концентрационих логора у људској истори- ји). У тој стравичној кланици српског народа је убијен и потом бачен у ужарену пећ за печење цигле („изум” злогласног усташе инж. Доменика Пичелија). Извесни др Славко Голдштајн (ранији пријатељ др Фрање Туђмана), а сада управник спомен комплекса Јасеновац и Стара градишка, „аргументовано тврди” да у овим логорима смрти није настрадало мање од 70, ни више од 100 хиљада жртава (народност им не наво- Ди). (4) Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ) зликовачки је претучен од комунистичке руље 19. августа 1953. године у манасатиру Озрену. Преко Тузле су га одмах потом протерали за Београд, где се дуго болнички лечио. „Милошћу” брозоваца дозво- љено му је касније да се врати у своју епархију. Умро је 7. септембра 1966. године у Сарајеву (рођен је 17.12.1878., у селу Љубињу). (5) Патријарх Гаврило Дожић, ухапшен је од Немаца у манастиру Острогу. После интернације у манастиру Раковици и Војловици, одведен је са жичким владиком Николајем Велимировићем у кон- центрациони логор Дахау. Рођен је у Врујцима у Доњој Морачи 1881. године. Српски патријархје постао 1938, а умро је 1950. у Београду. (Крај у следећем броју) Др Војислав Недељковић

(1) Хвосно је у средњевековној Србији био назив за област Метохије. Хвостанска епископија

26

Iskra 1. februar 2006.


Ревизионизам у савременој српској књижевности (110)

ПРЕПИСКА PACTKA ПЕТРОВИЋА Један од најбољих савремених српских писаца 20. века, песник, приповедач и путописац Растко Петровић, имао је богат живот, нарочито у односима са рођацима, пријатељима и колегама писцима. То се види из књиге Растко Петровић: Преписка, коју је уре- дила Радмила Шуљагић (2003)1. Иако је Расткова преписка у овој књизи непотпуна, она ипак пружа главне карактеристике његовог стила дописивања. Из обиља детаља изабрали смо можда најважнији детаљ у његовом животу питање његовог повратка у домо- вину по завршетку Другог светског рата и улогу коју је у томе одиграо (или није одиграо) његов колега и при- јатељ, песник Марко Ристић. Марка Ристића је Растко дуго познавао и друговао с њим веома присно. У писму од 31. октобра 1936. Растко пише Ристићу, између осталог: „Писмо теби (мислим Шевици и теби) треба да служи као ојачавајуће средство за даљи део дана... Недостајете ми скоро као ваздух или као неколико стотина нај- страственијих дана младости... У ствари, сада знам, и то је несумњиво искрено, нешто што ценим и обожавам изнад свега, то је то интелектуално општење са једним човеком које сам имао онда с тобом, у другим при- ликама са Мимом, Дудом, Владом, дуги интиман, топли или сурови према себи разговор. Читаве сате, без икаквог другог доживљавања сем тог лагано постигнутог сазнања да је поред мене још једно људ- ско биће са својом судбином и својим сазнањима и да се сваким својим незавршеним и несавршеним искуством може додирнути његово искуство.”(34, 39- 40) Нема сумње да је Растко сматрао Марка Ристића једним од најближих пријатеља у годинама пред Други светски рат. Онда је Марко био изразити левичар, али то Растку није сметало јер је био политички неангажо- ван. Тако је било и током Другог светског рата, када је Растко службовао у амбасади у Вашингтону, а Марко свесрдно помагао комунистичку борбу за власт.

У најважнијем писму за наше потребе, писаном 1. маја 1945, Растко пише Марку Ристићу, по свој прилици као индиректну молбу да му помогне да се врати у домовину: „Не знаш шта значи за мене што могу да ти напишем ово писмо. Сада ми чак и то изгледа невероватно. Ја сам стално мислио да ако рат уништи само неколико мојих пријатеља, у ствари шта ће ми остати за живот. Ти си увек био први од тих при- јатеља, чини ми се да су други наши заједнички при- јатељи били опет ти ван тебе. И ја сам толико говорио о теби пријатељима које сам срео овде, да имам ути- сак као да смо заједно били пријатељи с њима у своје време. Грдно ме је разнежила вест да ћеш бити амбасадор у Паризу. Сигурно је да бољег амбасадора тамо не може бити, нити бољег града у коме би ти живео... Марко, да ли ћу вас икада више видети? Има толико ствари које бисмо имали још да говоримо и које нисмо завршили... Ако у будућности постоји иједан час у који ћемо се срести, можеш сачувати за њега своје пуно поверење у мене. Од када се нисмо видели, није било ничега, у мом животу и мојим поступцима, чега бих те могао застидети. Ако ти (неко) икада ишта буде рекао што би било противно, можеш сматрати нетачн- им. Конкретно - ако хоћеш - у гомили која је викала, говорила, изјављивала противуречне ствари или

Iskra 1. februar 2006.

мењала уверења, нисам дао ниједну изјаву и нисам написао за полемику ниједну реч, анонимно или потписано. Нисам био шовен и нисам био реакционар. Ако ти кажу друкчије, биће измишљотина, тражи да ти докажу. Може се уствари догодити да будем у немогућности да се вратим. За сада је то болест (права, не симулирана, са свим професорима, рент- генисањима артритисом, сраслим пршљенима, дефор- мацијом кичме итд.). У сваком случају, остајање би било условљено и материјалним и духовним трпљењем. То ти не кажем да би ме жалио... Сада си ти изашао из тешког живота, а ја ваљда у њега улазим (да не говорим да ти улазиш у дипломацију, у којој се ја баш нисам много прославио). У ствари, једина досад- на ствар је у томе да ћемо ваљда опет бити далеко један од другога... Јеси ли био у вези са Крлежом? То ћеш ми све рећи ако ми будеш уопште одговарао. Нисам имао ништа од својих. Савршено и ни од кога. То је тако чудно, као у потпуној глувоћи. Понекад бих да се растужим над собом. Али нашто!”(256-58) Овде су потребни коментари. Растко нигде не помиње одсуство Ристићевих писама њему протеклих неколико година, пре овог писма, што се може објас- нити ратним приликама, али и намерним Ристићевим неписањем, јер је Растко по нечему постао персона нон грата за комунисте. Растко као да је предосећао да ће свршетак рата имати разорне последице за пређашњи начин живота. Подсећа Ристића на своју верност према њему и да се поносио њиховим пријатељством; преклиње га да има поверење у њега - као да је Растко разумео који је прави разлог хлађења прија- тељства; заклиње се да није ништа радио или говорио (против кога и чега, не казује); одваја се од оних (којих?) који су говорили (о чему?); и тврди да није био шовен ни реакционар. Све ово показује да је Растко разумео шта се десило комунистичком победом и да би желео да им се одобровољи како би му дозволили да се врати. Такође алудира антикомунистичку атмосферу у краљевској амбасади, али не разуме зашто и њега укључују у противнике комуниста кад је углавном гледао своја посла, то јест бавио се писањем својих дела, нарочито романа Дан шести. Најзад, Растко исказује сумњу да ће се икада вратити, на шта га наводи и нејављање чак и рођака, „као у потпуној глкувоћи”. У овоме је био у праву последњих година живота. Било како било, Радмила Шуљагић додаје свој кратак коментар на Растково писмо: „Писмо остаје без одговора. За свога пријатеља Марка Ристића, Растко је био мртав већ тада, не тек 1954. када је Ристић написао свој познати текст ‘Три мртва песника. ‘”(258-59) Шуљагић даље коментарише: „Срдачност Лордових писама (харвардског професо- ра) није могла да ублажи горчину коју је Растку ства- рала немогућност да успостави комуникацију са својим старим пријатељима у родном крају. Рат је био и прошао, али у измењеном свету у домовини Растку потпуно страном, сем сестара и другова Александра Дерока, Дуде Тимотијевића и Миме Дединца, нико му више не пружа руку нити му пише пријатељску реч. Влада Рибникар и Марко Ристић никада.”(255-56) Тако је Растко доживео и своју смрт у туђини августа

27


Ревизионизам .. . 1949. године у Вашингтону, где је и сахрањен. Иако су му посмртни остаци најзад били пренесени у домовину 1986. године, остаје чињеница да је Растко провео последње године свог живота у туђини и што је горе стално чезнећи за завичајем. Остаје питање шта би значило за Растка и за српску књижевност да му је било дозвољено да се врати. Пре свега, он није ништа учинио и није ничим заслужио такав немилосрдан третман. Напротив, да је нешто учинио против своје домовине, комунисти би једва чекали да га се дочепају милом или силом. Друго, вероватно да не би умро од сунчанице и имао би бар још неколико година да живи за српску књижевност, и то најзрелије године, које обично доносе зреле плодове. Треће, и можда најважније, Растко би био у стању да утиче на млађе песнике, а не да се његова дела забашурују читаве две деценије после његове смрти. Једина корисна ствар ове афере са недозвољеним Растковим повратком види се у томе што је, још једном, показала право лице комуниста и њихов тоталитаристички, осветнички начин понашања.

Васа М ихаил овић 1. Радмила Шугаљић, Растко Петровић: Преписка (Београд 2003.), 300 стр. Бројеви страница цитата из ове књиге назначени су у тексту.

t Миленко Јакшић Из Калифорније је стигла вест да је 26. децембра 2005. у Бурбанку, преминуо после дугог боловања, један од првих бивших српских доброво- љаца, Миленко Јакшић. Миленко је дуже времена живео у Енглеској, а потом се преселио у САД. До закључења овог броја нисмо добили других обавештења о Миленковој смрти и сахрани.

Нова књига Сава Јанковић: „Протићеви"

Недавно је изашао из штампе најновији роман Саве Јанковића, Протићеви, у издању „Каирос”, ћирилицом, на 310 страна. Сава Јанковић је добитник више награда за своје писање, као и значајне Повеље, „За животно дело” на Скупштини УКС, у Београду, 2004. год. Удружења књижевника Србије. Књига се може добити код писца по цени од $ 25.00 (Поштарина укључена): Sava Jankovic 8707 Stockvvell Road Baltimore, MD 21234, USA O књизи су казали између осталог, следећи: Рецензент романа, Сава Дамјанов, писац и професор књижевности на Универзитету у Новом Саду, добитник награде „Лаза Костић” за 2004.: „Негде у простору, између породичног, љубавног и историјског романа, Сава Јанковић приповеда људски топлу али и драматичну повест о породици Протић и судбинама њених чланова између два светска рата.” Васа Михаиловић, писац и професор Славистике на Универзитету Северне Каролине у САД, добитник Вукове награде за 2004.: „Значајни српски писац у Дијаспори, Сава Јанковић, написао је још један роман, „Протићеви”, у којем прати судбине чланова породице Протић, непосредно пред почетак II светског рата. Писац се усредсређује на млађе чланове, њихово сазревање, неизбежна љубавна искуства, али и политичке сукобе. Тиме Сава Јанковић додаје још један драгоцен прилог духовној и поли- тичкој панорами, коју је с великим успехом обрађивао у својим другим романима”. Предраг Пузић, писац и наставник Средње школе у Новом Саду, добитник награде „Милош Црњански”, 2003.: „На високом уметничком нивоу Јанковићевих претходних прозних остварења, роман „Протићеви” није само убедљива прича о једној поро- дици и једном времену, он је повест о части, духовнос- ти и моралу наших предака.”

с.п.

t ГОРДАНА КЕЦАН У Београду је 17. децембра 2005. умрла Гордана Кецан. Шлогирала се 8. новембра и лежала у болиници Св. Саве све до своје смрти. Покојна Гордана, рођена Лазаревић 5. децембра 1935., била је супруга нашег друга и песника покојног Вукадина Кецана, са којим је живела у Чикагу, САД. После Кецанове смрти - и сама болесна прешла је да живи код рођака у Београду, који су се о њој старали. Ко је познавао Гордану знао је да је била добра и кротка особа. Али нажалост, њена болест је раздирала и тешко мучила и њу и Кецана. Молимо се Господуда подари толико жељени мир и рајско насе- ље њеној души. Нека јој је лака земља коју је толико волела! Љ. Д,

28

ВЕРА И ПОВЕРЕЊЕ „ . . . Док је јака вера у Христа, јако је и поверење према човеку. Кад ослаби та вера — слаби и поверење. Ко од вас старијих Срба није то запамтио? Док се веровало и говорило: „Христос по средје нас!” — дотле је реч била Бог и поверење је било савршено. Докле се веровало да је Небесни њима Сведок при свим нашим послова(трансакцијама), дотле није требало ништа „написано”. Кад је та вера ослабљена сумњом, тада се морало писати и могло — фалсифико- вати. Како ћемо се од тог зла излечити, ако не појачањем вере у Христа и поверења човека према човеку? . . .” (Из поука владике Николаја Велимировића приликом свог осмонедељног боравка у Енглеској почетком 1950-их година.)

Iskra 1. februar 2006.


t ПАУН ВУКОВИЋ У Бермингаму, Средња Енглеска, преминуо је 6.1.2006. г., на Бадњи дан, бивши добровољац и дугогодшњи повереник Искре за Велику Британију, Паун Вуковић. Покојни Паун је рођен 23. новембра 1926. године у селу Станина Рјека, код Ваљева, у патри- јархалној породици у којој је добио солидно хришћанско и национално васпитање којим се одликује тај наш крај, из којег су регрутовани вој- ници славног Петог пешадиског Пука Дринске дивизије. Кад је Димитрије Љотић, крајем фебруара 1944. године посетио наш Први пук, у свом обра- ћању официрима, рекао им је да треба да знају да имају изузетно храбре и одане војнике. Он је то знао из сопственог искуства, јер је провео цео Први свет- ски рат са њима, борио се у Колубарској битци, затим учествовао у повлачењу кроз Албанију и у пробоју Солунског фронта. О војницима Петог пешадиског Пука из Првог светског рата задржао је најлепше мишљење и осећај дубоког поштовања. Паун је дошао у добровољце почетком 1944. године и прво, пошто је био један од најмлађих, био је распоређен да помаже Душану Деспотовићу - Џипсу, који се тада старао да се опреми први бата- љон Првог пука, јер је у то време био тек у форми- рању. Међутим, Паун је ускоро био пребачен у прву чету код Томаша Милића Доктора, где је остао све до краја рата. Показао се као примерно храбар и одан војник, вршећи своје војничке дужности са пожртвовањем, а у борбама је био неустрашив. Он је учествовао у свим пушкарањима и окршајима које је његова чета имала у Србији, близу Ваљева, код Лесковца и Лебана, а последњу борбу у Парцанима, затим приликом проласка кроз Срем и у Словенији све до последњег окршаја на мостобрану на Сочи код Горице, где смо дали последњи отпор, после чега је дошао и прелаз у изгнанство. Паун је провео цело време са нама у заробљеничким логорима у Форлију и Еболију, једно време чувајући енглески део напуљске луке, а затим у Мунстер лагеру у Немачкој - све до прелас- ка на цивилни статус избеглице-изгнаника. После кратког времена у избегличким лого- рима, прешао је из Немачке на рад у Велику Британију. Након извесног времена проведеног по хостелима, радећи у рудницима угља, најзад се нас- танио у Бермингаму, оженио се Барбаром, купио кућу и ту провео остатак свог живота. Међутим, пишући о Пауну, не сме се пренебрегнути и мора се нагласити и истаћи да је он био дуги низ година повереник Искре за Велику Британију, а када је Искра почела да се штампа у Бермингаму, он је најактивније учествовао у пако- вању и експедицији. Био је један од највреднијих и најпожртвованијих повереника у растурању наше штампе, како у Британији тако и у целом свету. Ње- говим одласком, они који остају без једне тако велике радне снаге, осетиће тај губитак. Сахрана је обављена 17. јануара. Опело је у Лазарици служио архијерејски заменик епархије британскоскандинавске протојереј-ставрофор о. Миленко Зебић, који се од свог парохијана опростио

пригодном беседом. После беседе прота Миленко је прочитао писмо, које је добио електронском поштом од Боре Карапанџића, а које гласи: „Драги и незаборавни наш друже Пауне! Твоје изненадно упокојење болно је одјекнуло међу добровољцима у целом свету, а нарочито међу тво- јим земљацима Ваљевцима који су те неизмерно волели и ценили! Ти си својим прегалаштвом као дугогодишњи повереник Искре и зборашких едици- ја био познат широм свих пет континената, јер теби није било премца у овоме послу! Зато ти доброво- љачки и зборашки писци одају дубоку благодарност на твоме несебичном ширењу наше штампе и наших књига. Хвала ти, друже Пауне, из дубине наших срца! Ти си као ретко ко у нашој добровољачкој заједници са ненадмашном љубављу испунио Завет Богу, Отаџбини и Роду, те си био понос целокупне заједнице Српских добровољаца широм света! Испраћајући те на пут у вечно царство Божије, изражавамо дубоко саучешће твојој верној животној сапутници Барбари и целој Црквеној заједници велелепне Лазарице у Бермингаму. Узносимо топле молитве Свевишњему да у царство Своје прими твоју праведну душу! Нека ти је вечна слава и хвала за све што си учинио за своју Мајку Србију и за вољени српски народ! Слава ти и хвала!” На гробљу се над отвореном раком од Пауна опростио пригодним говором у име свих још живих бивших добровољаца друг Марјан Берета. Наше најискреније саучешће његовој суп- рузи Барбари и породици у отаџбини. Нека му је слава и хвала!

И ск ра

Iskra 1. februar 2006.

29


+ Р А Д И С А В - Р А Д Е ДОДИЋ (1923- 2006) Преминуо је Радисав Раде Додић. Још један истакнути српски национални прегалац преселио се у царство небеско. Двадесетпетог децембра престало је да куца срце човека који је читав свој живот посветио српском народу и својој Цркви. Раде је рођен 3. октобра у Врању у чинов- ничкој породици од оца Јордана и мајке Јелисавете. Био је један од осморо деце. Основну школу и гимназ- ију завршио је у Врању - мада је последњи разред и матуру завршио у Лесковцу. Генерација српске омла- дине већ у ранијим данима била је подељена на националисте и комунисте. Раде је пред матуру постао члан БЕЛИХ ОРЛОВА омладине Југословенског наро- дног покрета Збор. После априлског рата 1941. године и немачке окупације Србије, отпочела је револуција и грађански рат које су форсирали комунисти да би помогли Совјетској армији на Источном фронту. На позив генерала Милана Недића, Раде најпре ступа у Националну радну службу да би по оснивању Добровољачких батаљона постао члан Првог батаљона у Ваљеву. Био је шифрант у чети за везу. Командир чете му је био Ђура Врга. Јуначки се борио и одступио је, јесени 1944. године, заједно са осталим добровољцима када су совјетске и бугарске трупе дошле на границу Србије. Пукови су кренули у Словенију да би на крају рата прешли у Италију и предали оружје такозваним "савезницима" који су издали генерала Михајловића и устоличили Тита и партизане у Србији. Већина добровољаца и остали национални одреди били су смештени у великом логору ЕБОЛИ, недалеко од Салерна у Италији. Раде је у логору био члан чувеног мушког хора као и један од коловођа врхунског фолк- лора који је својим играма пленио гледаоце широм Италије. У Еболију смо имали основну школу, гимна- зију, учитељски курс и многе друге културне установе. Априла 1947. године, сви интернирци Еболија престали су бити војска и постали расељена лица „дипијевци”. Пребачени смо у логоре под енглеском командом у Немачкој. По завршетку Маклинове комисије, почело је расељавање људства. Неки су кренули у нови живот у Аустралију, неки у Канаду, а већина је отишла у Енглеску. У тој групи био је и Раде Додић. Иако је у Енглеској, као и сви остали, радио тешке послове, Раде је учио и добио место помоћника медицинара социјалне струке. Једном приликом у Манчестеру, када се играло коло, Раде је као и увек био коловођа. Поред њега је заиграла и једна лепотица. Први стисак руке. Погледи су се измењали. Планула је искра љубави на први поглед. Плавуша је била лепа Александра Коропко. Љубав је цветала у њиховим срцима и уско- ро су се нашли пред олтаром. Раде и Саша, како смо је звали, провели су у срећном браку 55 година. Две године по венчању, родио им се првенац син Александар. Године 1955. крећу у нови живот - у Канаду. Настањују се у Торонту. Раде поред тешког рада учи и завршва универзетске студије (БА), и нас- тавља их добивши титулу магистра. На послу, уз промоцију, постаје саветник при Министарству рада и емиграције. Године 1965. добијају другогсина, Андреју. Брачној срећи није било краја. Тих година Раде оснива

30

фолклорни ансабл Стражилово којим његови чланови широм Канаде проносе славу српске народне игре. Доцније њега замењује Драгослав Радосављевић. Раде је био активни члан ЦШО Св. Сава у Торонту, а дуги низ година један од чланова Управног одбора. Када је маја 1970. године основан Српски радио про- грам Шумадија, Раде је постао један од првих чланова. Дуже времена служио је као секретар Шумадије. Прав као бор и витког стаса и осмеха који осваја, када би повео коло сви су се јагмили да се нађу поред њега. Понашање му је било господско. Поносио се што је био српски добровољац. На добровољачким слава- ма међу првим је започињао наше корачнице. Раде, Саша и деца су имали лепу викендицу где су проводили многе часове. Али опака болест увек вреба своје жртве. Раде је почео да поболева. Његова верна супруга га је неговала и над њим бдила. Син Алескандар се оженио дивном Српкињом Олгом из Ванкувера и у браку су стекли ћерку и сина. Старији родитељи решише да посете своје најмилије у Ванкуверу. Иако већ доста тежак болесник, Раде је желео да Божић проведе са сином, снајом и унучади. Као гром из ведара неба стиже вест да је 25. децембра Раде добио срчани удар. Неколко дана био је у коми, међутим наде су биле да ће преживети. Али, авај. Следио је шлог и он је издах- нуо на рукама своје супруге. Његово тело било је пре- несено авионом у Торонто и почивало је у погребном заводу РС КЕЈН. У понедељак 9. јануара у капели завода служен је помен учешћем двојице протојереја, Василија Томића и Михајла Додера. На јектенијама је одговарао октет Хора св. Сава под управом Јована Лукића. Уз много цвећа капела је била испуњена многим пријатељима и родбином. Истицао се венац Српских добровољаца. У уторак 10. јануара у Цркви Св. Саве опело су служили поменути протојереји И отац Љуба Рајић. На јектенија је одговарао секстет под вођством Боре Драгашевића. Прота Василије Томић се с покојником опростио врло дирљивим речима истакавши његову чврсту веру. Затим је на енглеском говорио прота Михајло Додер назвавши Раду правим српским господином. На крајује, у дворани, због рђавог времена у име српских добровољаца говорио Бора Драгашевић и детаљно описао покојников животни пут од рођења у Врању до смрти у Канади. Раде је сахрањен на гробљу Јорк. Даћа је служена одмах после укопа у павиљону на гробљу. Његовој верној и неутешној супрузи Саши, синовима Александру и Андреји, снаји Олги и унучади Софији и Николи, шураку Драгу, снаји Јованки и сину Павлу, свастици Мири и синовима јој Миленку и Александру, сестри Душанки и ћерки Јули, затим Душку Билбија, његовој супрузи Сенки и деци Џону, Петру, Марку и Трејси, и свим српским добровољцима, кумовима и многобројним пријатељима наше дубоко саучешће. Нека је вечан спомен и слава Раду Додићу, јунаку мача и пера. Почивај у миру, драги Раде, у земљи која ти је дала уточиште!

Бора Драгашевић

Iskra 1. februar 2006.


Прилози „Искри” Сећања ради и уместо воштанице нашим преминулим другарицама и друговима, чија имена желим да поменем: Ратко Живадиновић, Слободан-Бода Марковић, Миле Вујновић, Чеда Вујновић, Милорад Мојић, Мирко Лисавац, Петар Тофовић, Слободан Урошевић, Срћан Даниловић, Др Стева, Др Миша, Др Вук Иванић, Др Витомир-Баја Станковић, Ни- кола Буљ, Тоша Асурџић, Дика Наранџић, Славко Контић, Душко Малешевић, Душан Купусаревић, Душко Милошевић, Милош Олћан, Душко Играчев, Душан Ерић, Душко Николић, Душан Цокић, Живорад Николић, Љиљана Д е л и ћ - Н и к о л и ћ , Гојко Делић, Миро Јукић, Сава Асановић, Предраг Про- кић, о. Алекса Тодоровић, о. Ненад Реса- новић, о. Драган Цокић, протоћакон Милан Дарда, Милинко Огњановић, Аца Чутурић, Симеон Керечки, Воја Мандић, Јовица Милетић, Гвозден Марјановић, Ђуро Шор- маз, Анћелко Драшковић, Рашко Ојдровић, Др Ђока Слијепчевић, Ратко Парежанин, Ратко Станковић, Ратко Обрадовић, Мира и Миливоје Станковић, Гордана и Мирко Влаховић, Нада Мићић-Миловић, Нада Јанковић-Вуиновић, Јела Мрћа-Рауш, Смиљка и Љубиша Мирчић, Тодор Јеремаз, Ружа Марковић, Павле Никитовић, Воји- слав Драговић, Војислав Масловарић, Ма- рисав Петровић, Павле Богићевић, Оли- вера Достанић-Љотић, Јелена Деспото- вић-Чубрило, Драгутин Јакшић, Макса Васић, Милорад и Олга Павловић, Јованка Ћираковић, Лазар Матић, Приле Ђекић, Момчило Масаловић, Мирко Ј. Чубрило, Михајло Ј. Чубрило, Душан Ј. Чубрило, Растко Марчетић, Светолик-Луња Лаза- ревић, Гојко Цвјетан, Борко Живковић, Драгојла Пивац, Драгана Максимовић, Зас,

Iskra

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton. NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs 0L14 6HX, England. Odgovorni urednik (Edilor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16,ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingslev Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Dragan Živanović, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF. (Čekovi da glase na Iskra Periodical) — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra 1. februar 2006..

o. Жарко Митровић, Милорад Груић, Бела, Наташа, Илија-Ика Мићашевић, Божа Ма- тић, Мијат Бардак, Слободан Станковић, Раца Протић, Бата Белимарковић, Оливе- ра ЈојкићКраљевић. Нека им Господ подари рајско насеље! Михаило-Миша Чубрило £ 30,Уместо цвећа на гроб Љубомира Марића Живан Лазаревић £ 5.За успомену на мог пок. брата Ђоку Матијашевића и уместо цвећа на његов гроб Милија Матијашевић £10.За успомену на све наше погинуле и преминуле другове Жика Јанковић £ 10,-

Поклон Искри Хранислав Ђорћевић Драгомир Гавриловић Данијел Рајковић Др Милош Божанић

£ 4,£ 4,$60

$20

За успомену на моје преминуле другове: кума Милинка Новаковића, Павла Косића, Трајана и Бранка Јовановића, Ацу Богоје- вића, Милорада Суџума и Воју Мијатовића. Нека им је слава и вечни помен мећу нама! Станко Васиљевић £ 5.Поводом двадесет и једне године од упокојења мога драгог супруга Новице Ружића и као подстрек његовим још живим друговима, да га се сете како их је некада својом свирком развесељавао у тешким данима изгнанства. Удовица Славка £ 5ln тетогу of Paun Vukovic, instead of flow- ers, to his beloved Iskra from Mr & Mrs Killmartin and Family, Магу, Mark, Tara Josephine & Martin, Gerard & Maura £ 30.Liz, Теггу and Тгасеу £ 20.Ann & Patrick Moore £ 20.Neighbours £ 10.In loving тетогу of a dear uncle and broth- er in law, to his beloved Iskra from Sue, Bob„ Chris & Charlote £ 10.За успомену и уместо цвећа на гроб Пауну Вуковићу, оцу Милану Дарди и свим изги- нулим и помрлим друговима Светислав Спасојевић £ 12,Уместо цвећа на гроб Пауна Вуковића и за успомену на његово предано залагање на раду око наше штампе, а нарочито на пожртвовању око паковања и растурања Искре - не само у Енглеској него и у целом свету Мирјана и Владимир Љотић, Бети и Хранислав Ђорћевић, Илија Вукашин, Бранислав Лазаревић, Јулијана и Обрад Јовић, по £ 20.Гавро Калдесић, Радосав Тодоровић, Живан Лазаревић, Милан Трубарац, Невена и Драгомир Патровић, Дара и Цана Јовић, Славко Косић, Владимир Пропадало, Радовановић Боривоје, Александар Вуковић, Обрен Симић, Радосав Жунић, Стеван Живановић, Добринка Милетић, Олга Станојловић и Марјан Берета сви по £ 10,Станко Васиљевић, Мара Ћирјанић, Мирјана Нишевић, Милутин Милутинаовић, Предраг Петровић и Добривоје Ђукић сви по £ 5.-

помен упокојене дугогодишње другарице и пријатељице Маце Вуксић Анет и Зоран Миљковић $ 50 За вечну успомену и нека милостиви Господ подари вечан мир и рајско насеље души мога драгог супруга Бате Живојино- вића на дан 20те годишњице његовог упокојења супруга Вера Живојиновић А$ 100 Сећања ради на друга и пријатеља Д. Микића - „Џигибауа” Д. Тодоровић - „Чапља” А$ 100 Умјесто воштанице на гробове поштованих пријатеља, другова и другари- ца: Душка Ћелпера, Јованке-Јоке Ћирако- вић, протоћакона Милана Дарде, Вите Марковића, Душка Пејчића, Драгог Сока- чића, Николе Танкосића, Милана-Бате Бе- лимарковића, Милана Вучића, Марије- Маце Вуксић и $ 250 Љупчета Живановића Марко Пивац Нека Господ подари покој душа драгих нам другова Миленка Јакшића, Радисава Додића и нашег верног „Искраша” Пауна Вуковића $ 30 Марко и Радмила Сунара За успомену на мога супруга Предрага Митровића Даница Митровић - Швајцарска £ 20.16 Нека Господ подари покој душа драгих нам другова Миленка Јакшића, Радисава Додића и нашег верног „Искраша” Пауна Вуковића Марко и Радмила Сунара $ 30 Нека милостиви Господ подари покој души брата Пантелије Шпиро Његић £ 14,За успомену и молитве милостивом Господу за покој душа свим стрељаним и преминулим старешинама и осталим добровољцима С.Д.К. и „Збора” - херојима вере Господње М. Косјер - Аустралија А$ 40 За успомену на верног друга Пауна Вуковића, који је свакодневно радио на народној њиви и увек био међу првима. Молимо Господа да прими његову душу у Своје Царство, а са наше стране нека му буде Слава и хвала! То Paun's dear wife Barbara our most sincere sympathy! Драган Живановић £ 10.Нека Господ подари покој душе Радисава Додића Даница Павлица К$ 50 Милан Билбија К$ 50 Стојан Арсенијевић К$ 50 Мирко Чечавац К$ 30 Драгољуб Текић К$ 30 Бора Драгашевић К$ 25 Миленко Пиперски, Васа Кошевић, Бранислав Поповић, Вера Лазић, Миодраг Бркић, Нада Драшковић и Милован Ратковић сви по К$ 20 Нека Господ подари покој душе Ирене и Срећка Александрића Миодраг Бркић К$ 20 За успомену и покој душе Душка Ћелпера Миодраг Бркић К$ 10 Umesto voštanice, povodom godišnjice upokojenja našeg dragog i nikad nepreža- Ijenog supruga, oca, dede i pradede Krešimira Samodola. Porodica Samodol A$ 100

Нека Господ подари покој души и вечан

31


Emil Vlajki: Piščev jesenji zapis

ZAKON SPOJNIH POSUDA 1. Iz Pariza, via Zagreb, krećem ponovo za Banja Luku gdje bi trebalo da pronadem neke statističke podatke relevantne za Srebrenicu. U Zagrebu ništa novo. Vodi se petnaesto dnevna medijska kampanja za povratak srpskih izbjeglica. Vjerovatno, kako bi se zado- voljili europski demokratski standardi. Ali oni Srbi koji su se usudili doći, ponovo bježe natrag. Kuće im se spalju- ju, doživljavaju fizička nasilja i ne mogu dobiti zaposle- nje. Srpska kulturna društva vandalski se oštećuju. Grupe mladih sa ustaškim simbolima slobodno se kreću i prijete svemu što je srpsko. Predsjednik Hrvatske, Stjepan Mesić, jedina je politička ličnost koja zadržava istinsko dostojanstvo. 12. decembra, u svom televizijskom obraćanju, bez dlake na jeziku, osuđuje divljanja prema Srbima i govori o užasima koje su počinili ustaški koljači za vrijeme Drugog svjetskog rata. Jedino je u Zagrebu situacija prilično normalna. Srpsko kulturno društvo ‘Prosvjeta’ objavilo je istoimeni specijalni mjesečnik o knjigocidu u Hrvatskoj i to na engleskom jeziku. Radi se o uništava- nju ćiriličnih knjiga i srpskih izdanja za vrijeme Tuđmanovog režima; prvo barbarstvo ove vrste nakon Hitlera. 2.

U Banja Luci je kiša, magla, hladnoća. Tražene statističke podatke mi obećavaju. U međuvremenu žele da održim javno predavanje o djelovanju velikih sila na bosanskohercegovačkom području u posljednjih 15 godina. Naravno, pristajem, ali iz potpuno drugih razloga od onih koji bi uvećali moj Ego. Znam, da će na preda- vanje doći istaknuti političari iz Republike Srpske i želim da im nešto javno poručim kako ne bi imali alibi i tvrdili kako o tome nisu ništa znali. Teza mi je jednostavna i liči na zakon spojnih posuda. U ovim trenucima, vodi se kampanja „međuna- rodne zajednice" o ukidanju Republike Srpske i MuslimanskoHrvatske federacije, navodno u ime ‘Jedinstvene BiH’. Zvuči privlačno, ali je daleko od istine i spada u jednu od najvećih manipulacija na ovim pros- torima. Da bi se stvari bolje razumjele, treba se prisjeti- ti činjenice da upravo počimaju pregovori o statusu Kosmeta. Naravno, to je čista farsa, pošto su SAD već odlučile da Kosmet bude nezavisan, a Europa, čini mi se, nema dovoljno snage da to spriječi. Da, ali. Pošto, po međunarodnom pravu, Republika Srpska, kao entitet unutar BiH, ima otprilike isti status kao i Kosmet unutar SiCG, ona bi također mogla tražiti samostalnost nakon osamostaljenja Kosova. Da bi se to spriječilo, Amerika sada forsira uni- tarnu BiH, kako bi se Srbima unutar BiH takva moguć-

nost otklonila. Ja sam, naravno, sve to rekao u mom javnom istupu i, izgleda, da je to imalo određenog efekta. Čelni- ci dviju najjačih stranaka u RS su se, nakon dodatnih konsultacija sa mnom, sastali i odlučili da se njihov entitet ne smije ukinuti, ni po koju cijenu. Stvari sada tako stoje, a koliko, i dali će u ovakvom stavu izdržati američki presing, ostaje da se vidi. Što se tiče mog drugog, istovjetnog apela o Srebrenici, praktično se nitko nije manifestirao. Ja nikog ne mogu prisiliti da djeluje za vlastito dobro. A kada ubrzo kampanja o Srebrenici ponovo otpočne i Srbi budu jednako kao i do sada proglašavani genocidnim naro- dom, onda će nanovo bespomoćno protestirati i jadati se naokolo. Šteta, jer se je pitanje Srebrenice moglo, rela- tivno, lako riješiti. Studija o Srebrenici koju pišem, će to jasno pokazati. Emil Vlajki

Šta se krije iza posete admirala Harija Ulriha iz NATO-a predsedniku Tadiću NATO stvara novu vojnu organizaciju. Čla- nice: Sve zemlje Zapadnog Balkana. Cilj: Demilita- rizacija Kosova i trajna bezbednost regiona. Sedište: Beograd. Posetu srpskom predsedniku Borisu Tadiću, komandant južnog krila NATO admiral Hari Ulrih okončao je rečima da je “važno da se za kosovsko pita- nje pronađe rešenje koje će osigurati bezbednost regije, demokratiju i ekonomski razvoj”. U pozadini tog susreta, kako saznaje NT u dobro obaveštenim izvorima, zapravo stoji konkretna želja međunarodne zajednice da se za kosovsko pitanje pronađe bezbolno rešenje koje će obezbediti trajni mir u regionu, odnosno da se izbegne širenje sukoba ili otvaranje novih, sličnih žarista u Evropi. A jedno od bezbolnih rešenja, koje bi odgovaralo i srpskoj i alban- skoj strani, i umirilo potrese na Balkanu, saznaje NT u vrhu vlasti, bilo bi formiranje nove vojne organizacije koja bi predstavljala okosnicu bezbednosne strukture Zapadnog Balkana. Ova nova organizacija bila bi u direktnoj vezi s NATO paktom, a činili bi je predstavnici vojnih struktura zemalja Zapadnog Balkana (Srbije, Albanije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, a možda i Rumunije i Bugarske). Po rečima naših izvora, glavni zadatak nove vojne organizacije bilo bi davanje garancija za demilita- rizaciju Kosova i Metohije i držanje bezbednosne situaci- je u regionu pod kontrolom. Posebno je interesantno što se kao najozbiljniji kandidat za sedište ove organizacije pominje - Beograd. Nedeljni telegraf, 21.12.2005.,

S. V.

iskra1137  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1137.pdf

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you