Српске власти на путу у евро-атланске интеграције, секу грану на којој седе
СРБИ - МИТСКИ НАРОД, ХАЗАРИ?! У прошлом броју Искре појавио се један врло интересантан чланак бившег САД амбасадора у СЦГ Вилијама Монтгомерија. Он ту, као да жали Србију, с једне, што је на њу наметнут, ради једновременог разрешења, „амбициозан сет циљева" (Косово, Црна Гора, хашки бегунци, Младић и Караџић - заборавио је, дал' намерно? на тужбу БиХ пред Међународним судом правде (МСП), обнављања притисака ради аутономије Војводине и Санџака и, супротно Дејтону, буквално укидање РС), парадоксално - с друге, пак, стране - он као оптужује САД и ЕУ да су „уједињене у идеји" једновремености горњих циљева, за које, каже, да је њихово остварење „немогући задатак". Па даље „успешна реализација" бар једног од њих, „комбинаци- јом шаргарепе и умесног притиска" било би „изванред- но остварење", док је ово троциљно, „тешко оствар- љиво и контрапродукривно". За српске недаће криви су САД „ентузијасти" Као прво, Монтгомери за овакав однос према Србији, директно оптужује, не, владе САД или ЕУ, већ „ентузијасте" односно бирократе из одговарајућих сегмената власти. Тако, међу „ентузијастима" заједну групу је „питање ратних злочина најважније" - они су, дакле, ти који Србији већ шест година ускраћују САД помоћ и онемогућују улазак у Партнерство за мир (мада је чак и Белорусија тамо већ 10 година). Друга група „ентузијаста" гура „независност Косова", док је трећој - у којој је „Солана и мала група симпатизера" - најважније да се очува „Београдски споразум". Друго, он баца кривицу на САД јер су „одлучне да оду са Балкана што је пре могуће", а „идентификовале су хапшење Младића и Краџића и „решење проблема Косова као предуслов за то". Отуда, „несвакидашњи притсак" САД на ЕУ да чврсто подржава тај пре- дуслов. Најзад, треће, као жали се Монтгомери, што ће ови САД циљеви - специјално независност Косова изазвати радикализацију српског политичког просто- ра, мада то за Запад, јер је „на снази хладна рачуни- ца", данас „више није много важно". Јер су „прошли дани кад је Србија била значајна војна и политичка претња својим суседима". Ако дођу радикали из СРС на власт - Србија штети сама себи: неће ући у ЕУ. „Зато - завршава Монтгомери - српска влада не треба да тражи симпатије ЕУ или САД у тешким вре- менима пред њом". Значи - рече управо амбасадор: „Црнац" (постмилошевићевске српске власти) одиграо је своју улогу! Ту се Монтгомери као присети нечега, па потапшавши мислено себе по плећима, помисли: Кад си се оно, Биле, уротио био са Ђинђићем у Будимпешти да се скине Милошевић, ни сањати ниси могао да је овај „црнац" бољи него чак и онај „прави" - не
наређујеш, он „чита" твоје мисли и - готово! „Индивидуализација кривице" - мит! Овај Монтгомеријев чланак се појавио у београдском Данасу, 4. марта 2006., седам дана пре Милошевићеве хашке смрти. Природно је, дакле, било очекивати, а с обзиром да је Хаг основан, поред оста- лог, и ради „индивидуализације кривице" (њено ски- дање са Срба и преношење на Милошевића) да ће сад, после његове смрти, а због горње „индивидуа- лизације", све ове три ствари плус оне које амбасадор није поменуо, које се већ годинама догађају Србији, најзад отпасти. Али, авај!, оне не само да нису, већ су, напротив, притисци, претње и остали механизми мрц- варења Србије добиле размере као никад раније. Почело је то, а још се Милошевићево тело није ни охладило. Дошле су, пре свега оптужбе и критике на рачун Коштуничине владе што је омогућила Милошевићеву јавну сахрану; зорно су жбири из Хага пратили да ли се неко из власти случајно не налази тамо; открили су само генерале Павковића, Ојданића и Шајиновића, хашке притворенике, које је Хаг привре- мено пустио до почетка суђења. Комично је било гле- дати у Скупштини како „демократски" посланици напуштају заседање да не би били присутни кад су посланици СПС и СРС устајањем одали једним минутом ћутања пошту Слободану Милошевићу. Непосредно по окончању емоција у вези Милошевићеве смрти, стигла је у Београд, г-ђа Карла дел Понте да припрети Коштуници и његовој влади да не „чачкају" у околности његове смрти а поготово да то узимају као изговор за умањење даље „сарадње са Хагом". Напротив, Младићево изручење се мора догодити до краја априла. Пошто је, изгледа, Коштуница дао неке „чврсте" доказе да се на Младићу озбиљно ради, она је великодушно дозволила да се наставе преговори о придруживању са ЕУ (најављени за почетак априла). Крајем, пак, априла - без Младића у Хагу - они престају на неодређено време и тешко, ако уопште, ће се обновити. Слично се дешава са Косовом (међународна заједница све гласније истиче неопходност условно независног Косова, саветујући српским властима да ту реалност без опирања прих- вате. Што се тиче РС и Црне Горе и њене независнос- ти ствари већ иду својим током тј. како Запад жели; у погледу Црне Горе, то је чак и амбасадор Монтгомери потврдио у својој напред поменутој анализи, рекавши: „Главни добитници... биће без сумње снаге које се залажу за независнот Црне Горе..." Подгрејавање аутономије Војводине и Санџака латентно већ година- ма постоји, мада то није тренутно у првом плану; чека се, изгледа, „да се Власи не би сетили", да Србија прво