Page 1

Срби су слепо потегли у „евро-атланске интеграције” не питајући за цену - колико то кошта на плану српства, духа и душе...

НА ИЗВОРУ СРПСКЕ ДРАМЕ Данас је једанаести јуни 2006. године. Светско је првенство у фудбалу. Гледао сам само прво полу- време утакмице између Холандије и екипе Србије и Црне Горе (СЦГ), заједнице која више не постоји. Није ме поразио тај један једини гол који су Холанђани постигли, али ме је поразила игра фудбалера СЦГ. То је била игра без маште и елана а да о стилу и некој стратегији са циљем да се постигне згодитак није потребно ни говорити, просто зато јер тога није било. Свако је мање више стојао укопан на свом позиционом месту и најчешће, уколико је уопште примио лопту, лењо, а безвезно, „додавао,, лопту, најчешће Холанђанима. То је тако било скоро за цело врема првог полувремена које сам једино и гледао. Десила се, међутим, и једна мала епизода, која је била изузетак од овог тужног сценарија. Ретко се у фуд- балу дешава да се још у првом полувремену замењују играчи. Међутим, код СЦГ тима та реткост се догоди- ла. Замењена је десна полутка. При крају полувреме- на, дошао је Огњен Короман. Претпостављам да је и овај, као и Матеја Кежман, центарфор, био Црногорац, тек одједном, како је овај играч са пуно неког елана - ваљда због тек стечене црногорске независности, са којом се овај изгледа идентификовао али, може бити и супротно додирнуо прву лопту, цела екипа у момен- ту почела је маштовитије да игра. Полувреме није донело бољи резултат. Даље не знам, али судим по крајњем резултату игре 1:0 за Холандију, да је, можда, овај играч бар спречио да тим СЦГ није доживео катастрофалан пораз. Короман је можда спречио катастрофу у првој игри, али у следећој, про- тив Аргентине (16 јун), тим СЦГ је ипак доживео више него катастрофу (6:0). Тако то бива, кад се у игру уђе уображено и надувено, уз то и без трунке - духа! (Пошто су у тиму СЦГ црногорски играчи били у знат- ној предности, кажу да се Мило Ђукановић кладио са самим собом: ако победе -, зна се... због независнос- ти; ако изгубе - због СЦГ; затечен због катастрофе од 6:0, он одмахну руком, опсова Маровића, па процеди: „Хрвати... Шиптари, можда..." Дух приликом рођења Цркве Христове Данас су такође Духови, рођендан Цркве Христове, четрдесетосми дан од Његовог Великог Петка и погубљења, за које је тадашњи „цео свет,, знао, док је за педесети дан од Његовог Васкрсења, знало (није им било потребно да верују јер су Га искусили) једва неколико десетина - жене мироносице, 11 апостола, са Томом Неверним, и још по неко. To Црквино рођење од пре 2006 година (минус 33), по свему, дакле, бар на почетку, није имало слављеничку атмосферу, што је уобичајено за такве

пригоде; пре је то била мучна атмосфера сумње и страха. Па ипак, тог истог дана, после говора ап. Петра, 3000 људи „уписало,, се у тек основану Цркву Христову. После неких 300 година прогона и мучеништва, цела моћна Римска империја, једина тадашња „суперсила,,, постала је хришћанска. Данас, 2006 (минус 33) година после, и поред расцепа, хиљаде секти и свих других кобних последица људ- ских слабости у њој, Црква још увек постоји, што је зар не!? - велико чудо! Управо, упечатљив доказ да Црква има божанско порекло, јер све што је само људ- ско, у најбољем случају, не траје више од 200 година (једини изузетак је Римска Империја са око 1000 годи- на; што је и Византија, трајала нешто преко 1000 годи- на, не треба заборавити да је Црква већ била уткана у њу од самог њеног почетка). Шта се заправо десило на дан рођења Цркве? Реч Духови, која је усвојена за сећање на тај чудесни дан, тачно казује шта се десило. Животодавни Дух свети сишао је, у види „пламених језика,,, на пре- плашене и сумњом испуњене апостоле - а све су то били неписмени или полуписмени рибари и, што би се рекло, „мали„ људи - и од њих начинио хероје духа и мучеништва. На питању два света почиње људска драма Нека ми опрости читалац, што ми је узело оволико простора, да бих исказао да је тема овога написа - дух, људски дух!. Али, како има различитих духова рецимо, дух злочина, мржње, себичности, очаја, хедонизма, итд. - али и да не би било забуне, овде је реч о духу који обитава једино у - како га је Кант назвао - свету „нумена,,, за разлику од света „феномена,,, са основном карактеристиком овог другог да је сав под- ложан законима аристотеловске нужности и узрочности, док је онај први потпуно ослобођен истих. И ту, баш на овом питању, почиње људска драма. Јер десило се да смо ми људи једина бића у целом космосу где су се та два иначе - бар на изглед - противуречна света не само срела већ и обитавају, живе један поред другог. Преко човека је, дакле, дух „прошверцован,, у овај феноменалан свет, па, отуда, искључиво је од човека зависно како ће та два света - јер морају! - живети заједно. Они могу бити - да не кажем у рату - у већој или мањој свађи, па онда, као разултат, имамо, на једном малом плану, безвољну и „тек да се отаља,, игру тима СЦГ против Холандије. Било је довољно да само у једном човеку постоји бар „примирје,, између тих светова, да би се избегла катастрофа на Светском првенству. Катастрофа, пак, против Аргентине, драстично је демонстрила да се у тиму СЦГ, водио прави рат између света духа и света


На извору ... тела. Насупрот томе, тамо где између та два света постоји не само хармонија већ и пуноћа међусобног прожимања, чуда се догађају! А чудо није ништа друго већ ако се феноменалан свет бар за тренутак учини независним од аристотелске нужности. Значи - и људи га могу чинити. Тако су неписмени рибари - зах- ваљући духу који је тело уздигао изнад његове себичности - стваралаштвом и мучеништвом духовно, без ратова и присиле, освојили свет! Починих, међутим, нехотице неправду према фудбалерима СЦГ јер их „оптужих,, за „свађу,,, па и „рат„, у њима лично између та два поменута света. Одмах треба рећи: није њихова кривица. Они су били само инертни носиоци једног психолошки шизофреног стања које већ дуже времена суверено влада нашим простором. Требало би, значи, изнаћи шта је суштина те духовне шизофреније раскол у човеку између Кантовог света „нумена,, и оног „феноменалног,, - и како је до ње дошло, па тек онда, евентуално, ако постоје, указати на кривца или кривце. Криза идентитета - прва бреша на скали духа Као што сви знамо, дошло је до ратова око растакања бивше СФРЈ, а до њих је дошло због тога, што је једна и једина велика сила, САД, решила да политички преуреди наш простор не како би ми хтели већ како то њој погодује (иако се ради о сили, то се ипак зове демократијом), слично као што се данас то ради са Ираком с циљем да га се учини „модерним,, и тако га отуђи од његовог 14 векова старог исламског порекла. Ратови око распарчавања СФРЈ дирљиво коштају овај простор у материјалним разарањима, али још више у духовном опустошењу. Највећа, пак, жртва био је 45 година с муком стварани наш југословенски идентитет. Волели ми или не, пред саме ратове, он је, најобјективније говорећи, био неоспорна стварност. Са малим изузецима, цела СФРЈ, могла се са поносом подвести под оно свеуједињавајуће „ми, Југословени,,. Дошли су, међутим, грађански и братоубилачки ратови, па је тај идентитет морао да нестане, да би га заменили стари покрајински и локални идентитети и то у најгорем, шовинистичком формату. Конкретно, Срби, постали су од Југословена Срби шовенске (чет- ничке) врсте, Хрвати - усташе, Словенци - Швабе, Муслимани - Балије, итд. Та насилна замена југоидентитета са националним шовинизмима био је први удар који је неминовно водио у шизофрено стање о коме је напред било речи. Срби морају проћи кроз дуплу деидентификацију Сви народи бивше СФРЈ су се мање-више задржали на овом свом новом-старом идентитету, па због тога криза идентитета и с њим духа, није, у њих, уродила катастрофом. То код Срба, нажалост, није био случај. Дошла је "наредба,, из света, ви Срби да би се интегрисали у њега, морате да престанете да будете Срби. Ја сам ради драматизације овако приказао целу ствар, али није баш тако стварно било. Било је ту, поред директних наређења, и дипломатије, и љубазних речи, и добронамерних савета, и понуда као „само ако ви хоћете,,, „све зависи од вас„, „будућност је пред вама, одбаците прошлост,, итд., али све то кад се прикупи у један „пакет,, са мало маште, није далеко од мог драстичног приказа завршног продукта. Срби су тај захтев о разсрбљавању - нарочито је то истинито са тзв. интелектуалцима и елитама српским - мање-више послушно прихватили, као да се не ради о судбини, већ о пропусту да се оде,

рецимо, на фудбалску утакмицу. И то је био коначан ударац из кога се изродило оно шизофрено стање, за које смо видели, да је уродило поразом екупе СЦГ на утакмицама против Холандије и катастрофом против Аргентине на Светском првенству у Немачкој. Кад се зна да су ти Срби некад „нешто,, били, поразно по њих делује питање шта су они сада. Подобе без порекла и отечества - ништа, вакум, празна љуштура без духа и људскости. То је, уопштено гледано, стање психе и духа, народа српског данас, па су играчи тима СЦГ, у конкретном случају, били, не својом кривицом, само одраз тог духа. Српска душа - заморчад странаца путем Срба Требало би сад лоцирати кривце за ово жалосно стање српског народа у ком се он данас налази, јер, на крају крајева, неко мора бити крив. Изостављам критику тзв. спољњег фактора тј. међународну заједницу, јер, мада је она иницирала разбијање СФРЈ, па према томе има на себи огромну кривицу за све гадно што се тамо тада десило, њен, пак, негативан утицај на дух овог простора - а овде је реч о томе - требало би да буде, ако уопште, скоро никакав, а у складу са традиционалним пркосом негдашњих Срба - „можете убити тело, али не и наш дух„. И он би био такав да елита српска - владајуће гарнитуре, а нарочито тзв. српски интелектуалци, сем неколико „белих врана,, -, није широм отворила врата српске душе страном фактору на послу њеног убијања. Али за то не смемо оптуживати страни фак- тор, већ искључиво ту српску тзв. елиту, која је овај судбоносни продор странаца директно у српску душу омогућила. Уместо да тај продор спречи и спречава, зашто је та елита, на крају крајева, и створена и плаћана, она га је свесно и с одобравајућим пљеском прихватила и прихвата. Бесмислице? Српски дух као мета на полигону антисрбизма Још у Милошевићево време, а под фирмом његове опозиције и „независних,, медија, један добар број листова и публикација, на челу са Б92, био је на платном списку или Сорошевом или директно Стејт Департмана. Б92 је данас главна „ударна песница,, ЦИА-е у разбијању српског народног духа. Сличну улогу, али са специјализацијом политичке врсте - данашњи „полит-комесари,, српског политичког прос- тора каквих није било ни у најцветнијем ком-добу - то су тзв. не-владине организације (НВО). Оне најглавније - Наташе Кандић, и две Соње, Бисерко и Лихт директно су на богатој плати Стејт Департмана. Књижи се то од сране САД, наравно, као „помоћ Србији,, која, због сталног ембарга, никад да стварно

IZ SADRŽAJA Stav Srbije prema međunarodnoj zajednici .......................................... 5 Izjave Mila Đukanovića ............................................................................ 8 Sta će biti sa Srbima posle 3 kataklizmična događaja.......................... 11 O sudbonosnim pitanjima srpske stvarnosti ......................................... 13 Dokumenti: Ako koza laže, rog ne laže (5)............................................. 17 Kačačke bande i K.P.J .............................................................................. 19 Konkurs za novog Putina ......................................................................... 22 Pismo patrijarha Gavrila Dožića maršalu J. Brozu ............................. 23 O knjizi prote G. Babovića: „Dnevnik 1941 -1945” ............................. 28

2

Iskra 1. juli 2006.


стигне њој, с тим што се званично изузима од ембарга ставка - „помоћ демократији и невладином сектору,,. Све у свему, дакле, нема „помоћ Србији,,, али обавезно она мора да се дотури Кандићки и друштву. Мада све ове акције врше огроман погубан утицај на дух српског народа, ипак су оне са становишта међународне зајед- нице само периферна средстава на том послу. Зашто да не, кад САД и ЕУ све те гадне послове у погледу убијања српског духа могу да обављају директно преко самих српских владајућих структура, с том разликом што њих САД и ЕУ не морају да плаћају, пошто се оне саме нуде. Ђинђић пуца преко Устава у српски дух Изузетак је, наравно, још у Милошевићево време, начинио доцнији премијер Србије пок. Зоран Ђинђић, док је са Монтгомеријем у Будимпешти ковао планове како да се сруши Милошевик За тај посао, добио је, по сведочењу Вука Драшковића, $120 мил- иона. Наравно, не за њега лично, већ за тај посао. На основу овога да се закључити да изузетак стварно није ни постојао. Уосталом, да је и он баш онај неплаћени, то је он доказао кад је на Видовдан 2001. године, сво- јевољно изручио Милошевића Хагу. Погодио је тада, истина некажњено, не толико Милошевића, колико српски уставни дух (а што ипак није остало без последица и на онај национални, духовни), оличен у тадашњем председнику још СРЈ, Воји Коштуници. Два досовска поготка Дошлоје и до бомбардовања СРЈ. Трајалоје 78 дана. Вредност материјалног уништења Србије, по неким проценама, креће се између $50 и 100 милијар- ди. Кад је оно Ђилас отишао у Москву да у име „соци- јалистичке солидарности,, тражи паре за обнову СФРЈ, рекоше му Руси: „Знајте, товаришч Ђилас: дружба је дружба, а трговља је трговља,,. Српске досовске власти уместо да кажу починиоцима те штете нешто слично како су Руси одговорили Ђиласу тј. наша љубав према вама никад није била у питању, али штету коју сте починили морате ипак платити. Уместо, дакле, тако нешто, досовци осудише Драгољуба Милановића, директора ТВ Београд, за смрт 16 радни- ка ТВ, које није он убио већ НАТО бомбардери. А могло је од тога, да је било храбрости и смелости код досоваца, да се направи највећи политичко-цивилни спек- такл, спектакл који на Западу иначе највише „пали,,. Пазите на његове елементе: свесно и намерно бом- бардована је ТВ установа и то цивилна (на Западу би то било највеће светогрђе), а у њој погинуло 16 невиних цивила (на Западу би се над њима „плакало,, најмање годину дана). Ови елементи дају чак и простор за покретање оптужбе за ратни злочин и то по командној одговорности. Многа позната имена, примерице, од Весли Кларка до Блера и Клинтона би се нашла на том списку. Од свега тога, међутим ништа, изузев што је невини Милановић, платио „цех„. Ето, дакле, још два директна поготка досоваца по сред српског националног духа. И Вук са серијом својих „обновитељки,, У том смислу, са неколико својих погодака у само срце српског духа, није изостао ни Вук Драшковић, иначе на речима „обновитељ,, истог тог духа - „српске границе су тамо где су српски гробови!,,. Ево, првог. Реч је о тужбама, пред Међународ- ним судом правде (МСП): СРЈ против 19 НАТО држа- ва, а такође и против БиХ и Хрватске, с једне, и одго- врајућим против тужбама ових задњих две, с друге

Iskra 1. juli 2006.

стране. Нашао се ту Драшковић, као министар спољ- них послова СЦГ, па ће тек онако „соломонски,, и „државнички,,, како он већ уме, изрећи: „нек сви опросте свима!,,. СЦГ је, наравно, одмах повукла своје тужбе; БиХ, пак, није, па услед тога, пресуда - а она следи за неколико месеци може коштати СЦГ, односно сад Србију, око $100 милијарде, новац који она иначе нема. Ако се то деси и са хрватском тужбом, која тек следи, Србија оде у дупло банкротство. Ту је још једна Вукова државничка „мудрост,, у вези политичког статуса Косова: „више од аутономије, мање од независности,,. Настрану штојето глупост, али Вуку Драшковићу мора да су Арбанаси необично захвални јер им је почетну преговарачку позицију - аутономија (по резолуцији УН 1244) - подигао на сте- пен федералне или конфедералне републике, тако да се они и не морају борити за независност, пошто им је он фактично, као министар, у име Србије, званично то и признао. А тек шта да се каже што је на његову инција- тиву дошло до потписивања Споразума са НАТО-м, по коме овај, може буквално, и без најаве, да умаршира у Србију кад год му се прохте и да остане у њој прак- тично докле год жели. Као „против-услугу,,, он је Србију обавезао да поднесе готово све трошкове НАТО боравка у њој. По Србе фамозна г-ђа Олбрајт, хтела је у Рамбујеу окупацију СРЈ силом и није, изузев Косова, успела. Вук Драшковић је ту окупацију Србије омогућио милом. Слично се може рећи и за његово натурање војске Србије у Партнерство за мир и НАТО. Српска војска, по њему, није потребна да би бранила своја огњишта од агресора (као НАТО, на пример), већ је она устројена да би гинула у разним САД белосвет- ским империјалистичким ратовима. Све у свему, као министар спољњих послова, по својим анти-српским учинцима, а да нема српско име и презиме, Вук би пре личио на шефа САД Стејт департмана из времена г-ђе Олбрајт. Јер он води и брани њену политику на Балкану, а не, као што би тре- бало, ону Србије, која га, нажалост, и плаћа. Закључак: мора бити да оваквим својим понашањем, он откупљује себе од Хага због, рецимо, Госпића, команданта „Гишке,,, Српске гарде и могуће још чега другог... Највећи злочин према народном духу Највећи, пак, злочин према српском национал- ном духу починиле су како текуће српске власти тако и оне претходне досовске. У само-заваравајућој нади да ће земља Србија све своје многобројне економске и друге проблеме решити магичним уласком у „евро- атланске интеграције,,, обе ове власти нису питале за цену уласка у њих и колико и како ће се те цене одразити на српски национални дух. Још је Србија далеко од ЕУ, и до петнаестак година, ако уопште, а та цена је већ сад потпуно убила српску душу и њен дух. Као да наше елите и вођства нису чуле за изреку: „Шта вам вреди ако задобијете цео свет, а душу своју изгубите,,. Премијер Србије, др Воја Коштуница, изгледа знао је за „наравоученије,, горње изреке, па је на почетку свог мандата наговештавао да ће заштита „националног духа,, бити приоритет његове владавине. Преварио се, међутим, па ће због тога његова кривица због већ сад уништеног српског духа бити већа него оних других који су очевидно свесно или несвесно - били игноранти по том питању. Што рекао неко (чак и после пораза од 6:0) о нашим фудбалерима на светском првенству у Немачкој: „Обзиром на дух - ипак играли су... добро..."

Н. Љотић

3


Интервју са Срђом Трифковић

ЦРНОГОРЦИМА КОЈИ СУ РЕКЛИ „НЕ” НА РЕФЕРЕНДУМУ СВАКА ЧАСТ - ОСТАЛИ СУ ДОСТОЈНИ ЊЕГОША! Председник Републичке референдумске комисије (РРК) у Црној Гори, Франтишек Липка је 1. јуна потписао извјештај о коначним референдумским резултатима, према којима је Црна Гора на путу да обнови државну независност. Према том извештају одговор „да” на питање “Желите ли да Црна Гора буде независна држава са међународно-правним субјек- тивитетом" заокружило је 230.661 грађана, односно 55,5 одсто, док је против било 185,002 или 44,5 одсто бирача. На референдуму одржаном 21. маја, од 484.718 уписаних грађана, по извештају Комисије гласало је 419.240, односно 86,5 одсто. О значају референдума у Црној Гори разго- варамо са Срђом Трифковић, директором Института за Међународне односе Рокфорд института у држави Илиној. Трифковић: Референдум у Црној Гори није био ни легалан ни легитиман. И Европска Унија и америч- ки Стејт департмент нису признали недавне председ- ничке изборе у Белорусији, на којима је реизабран Лукашенко, зато што су наводно били изведени под притиском власти, јер су бирачи били изложени раз- ним манипулацијама итд. У поређењу са референду- мом у Црној Гори, међутим, ти су избори у Белорусији били оличење демократских стандарда највишег нивоа. „Блеферендум" је био дело мафијашкопосткомунистичке спреге једне скарадне власти која у Ђукановићу види гаранта свог продужетка у недоглед. Овај референдум, како је спроведен, представља оличење свега што Црна Гора данас јесте: квази- држава која спаја најгоре елементе титоистичког наслеђа и комунистичког тоталитаризма с једне стране и мафијашко-силеџијског наслеђа Ал Капонеа и Сонозе са друге. Која је предност независне Црне Горе? Трифковић: Преднсоти нема са становништва реалног интереса грађана Црне Горе. Међутим, пред- ности за Албанце, Хрвате и Муслимане су знатне. Осим њих, и владари Ђукановићеве приватне државе имају огроман интерес да се Црна Гора одвоји. Водеће личности црногорског режима, предвођене самим господином Ђукановићем, би као шефови државе или владе, министри и дипломати новонезависне Црне Горе имали имунитет у односу на разне судске поступ- ке или криминалне истраге које су у току нпр. пред судовима у Напуљу и Барију због кршења многих закона Републике Италије и од шверца и утаје царин- ских дажбина на цигарете до насиља. Нема ниједног рационалног аргумента због чега је Црној Гори било потребно да се одвоји од Србије, осим да би господин Ђукановић и његови саучесници у криминалним рабо- тама имали имунитет јер су на челу једне суверене и независне државе које ће да има статус пуноправне чланице УН. Други аспект је жеља поборника независног Косова да измакну правну основу испод Резолуције

Савета безбедности Уједњиених Нација бр. 1244. По тој резолуцији СБ УН која је усвојена у јуну 1999. године, Србија и Црња Гора, односно тадашња Савезна Република Југославија, имају суверенитет над јужном српском покрајином. Ако се распадне државна заједница, рачунају поборници независног Косова, правна основа за Резолуцију 1244 такође нестаје. Српској страни ће бити веома тешко да тврди да је она правни наследник заједничке државе, односно државне заједнице, а то јо „међународна заједница” свакако неће признати. Словачки дипломати јадно су следили инструкције ЕУ одбивши да узму у разматрање читав низ примедби поборника заједничке државе на процес самог референдума. Доминантним силама у Бриселу одговара да се Црна Гора одвоји и да Косово на основу обезвређења Резолуције СБ УН 1244 буде проглашено за независну државу, али то свакако неће да помогне стабилизаци- ји Балкана. Зашто је ЕУ стало да има толико малих државица на Балкану? Трифковић: ЕУ не функционише по принципу правде, права, истине и оног што је добро за саме нације на терену. ЕУ функционише по принципу кон- сенсуса моћних чланица, као што су Велика Британија, Француска, Немачка, Италија и Шпанија. У овом тренутку потенцијални савезници Србије унутар ЕУ, а то су Француска, Италија и Шпанија, су у дефанзиви. Изричити поборници независне Црне Горе и де факто непријатељи Србије, а то су Немачка и Велика Британија, имају водећу улогу. Није по први пут да су Срби у процепу, није по први пут да немају пријатеље и савезнике у цернтрима моћи. Оно што је најважније у овом тренутку јесте да влада Србије не потпише никакав дугорочни споразум о Косову који би укључивао ма какву клаузулу о независности Косова, у ма којој форми. Ако Србија не стави свој потпис на такав документ о незавнсоти, барем ће остати отворена и правна и морала формула по којој ће једног дана моћи да се врати територија која је Србији у овом тренутку бесправно отета. Да ли Србија треба да пизна независну Црну Гору? Трифковић: Србија треба да призна независну Црну Гору као де факто стање али не и као легитимни резултат референдума, јер је референдум био изманипулисан и добрим делом украден. Украден пре свега гласовима припадника албанске „дијаспоре” пореклом из Црне Горе из Малесије и Улциња који сада живе у Цириху или Бруклину, при чему црногорским држављанима у Србији није било дозвољено да гласају. Али то не значи да се ствари неће променити. Исход црногорског референдума не схватам као велику српску трагедију. Оног тренутка када Албаници у Црној Гори

4

Iskra 1. juli 2006.


Vilijem Montgomeri, bivši ambasador SAD u SCG

Stav Srbije prema međunarodnoj zajednici je negativniji nego ikad u postmiloševićevskom periodu Pre osam meseci, Evropska unija i Sjedinjene Države otvoreno su obeshrabrivali referendum za neza- visnost Crne Gore. Postojalo je nekoliko razloga za to. Pre svega, bilo je to pitanje “obraza Havijera Solane” koji je kroz pregovore isposlovao Beogradski sporazum čiji je cilj bio da zadrži dve republike zajedno. Drugo, referen- dum je mogao da kreira novu, malu državu ekonomski teško održivu i da potencijalno postavi presedan za druge situacije u Evropi. Treće, naročito u slučaju Sjedinjenih Država, postojala je zabrinutost da bi metež koji bi okruživao referendum mogao nejDovoljno da utiče na proces koji je u toku na Kosovu. Cetvrto, imajući u vidu ostrašćene i relativno podeljene poglede na pitanje nezavisnosti Kosova, a čak i moguće nasilje, EU i SAD su bile zabrinute zbog tamošnje političke stabilnosti i potencijalnog nasilja. Konačno, bile su zabrinute i zbog uticaja nezavisnosti Crne Gore na samu Srbiju i Republiku Srpsku. Zbog svih ovih razloga Evropska unija je namer- no postavila visok cenzus (55 odsto glasova na referen- dumu) da bi Crna Gora uspešno dostigla nezavisnost. Ironijom sudbine, opozicija u Crnoj Gori bila je toliko ubeđena da je taj broj nedostižan, da je daleko lakše pri- hvatila koncept nego vlada premijera Đukanovića i proin- dependističke snage. U samoj Srbiji neki politički lideri koji su jasno ispoljili antagonizam prema nezavisnosti

ураде оно шта су већ урадили у Македонији, а то значи захтевају изузеће територија на којима чине знатан проценат становништва, двојезичност и аутономију већинских албанских крајева у односу на централну власт, доћи ће до освешћења Црногораца, тј. оног дела православног живља који је био за независност и раздвајање државне заједнице. Када схвате да им је је- дина шанса да опстану као иоле кохерентна целина у заједници са Србијом, а то ће схватити ускоро, онда ћемо можда једног дана имати и контра-референдум. Немојмо третирати господина Ђукановића као датост. Немојмо насести на причу да је он једини и вечит. У Црној Гори, као што рекох, имаћемо веома брзо одви- јање сценарија по матрици виђеној у Македонији 2001. Када се то деси, Ђукановићева позиција ће бити битно уздрмана. Црногорци се нису одрекли Његоша? Трифковић: Ако одузмемо гласове Албанаца и Муслимана испадне да су аутентични, православни, словенски Црногорци, упркос медијском притиску и упркос томе да је Ђуканвић контролисао и полицију и медије и локалне органе власти, у већини гласали за опстанак заједничке државе. Свака им част, остали су достојни Његоша!

delili su njihov optimizam. Ishod je, stoga, imao snagu žestokog šoka. lako se brojne početne zabrinutosti zbog uticaja uspešnog referenduma mogu ispostaviti kao preterivanje, neke su stvarne i sada izbijaju na površinu. Odluka Crne Gore bila je još jedan psihološki udarac Ijudima u Srbiji. To je značilo da je većina birača u republici, koja im je bila najbliža tokom istorije, odlučila da će im biti bolje kao nezavisnoj zemlji. To je bio poseb- no gorak poraz za premijera Koštunicu, čiji je odnos s premijerom Dukanovićem godinama bio ozbiljno zateg- nut povodom tog pitanja. Koštunica i njegovi sledbenici sigurno veruju da je odluka Evropske unije da prekine pregovore sa Srbijom i Crnom Gorom o Sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji (SSA) tačno usred referen- dumske kampanje direktno dovela do tesne pobede na referendumu. Oni veruju da je EU to namerno uradila kako bi pomogla proindependističke snage, ili da je, u najmanju ruku, EU znala kakvu će štetu naneti i da je, ako je to želela da uradi, mogla da odloži preduzimanje koraka za nekoliko meseci. Stoga ih je, u njihovim očima, Evropska unija izdala. Odluka premijera Koštunice da odsečno odbije ponude EU da pomogne i posreduju u dogovorima oko raskida odražava takva osećanja. Sveukupni odnosi EU i premijera Koštunice neće se verovatno više nikada u potpunosti oporaviti. Srpska politička scena postala je još kompliko- vanija s radikalno različitim pozicijama koje su vodeći političari zauzeli prema nezavisnosti Crne Gore, kao i konflikti povodom promena ministara, nastali zbog razlaza i ostavke zamenika premijera Miroljuba Labusa. Mada je veći deo ovih razlika bio prisutan sve vreme, rezultati referenduma poslužili su kao katalizator da ih izbace na površinu i da ih pogoršaju. Referendum je pomerio pažnju sa ostalih problema na pitanja novog ustava, personalnih promena i novih parlamentarnih iz- bora. Održivost vladajuće koalicije ugroženija je neko ikada pre. Kontrast u prilazima crnogorskoj nezavisnosti kakve su zauzeli predsednik Tadić i premijer Koštunica ne može biti upadljiviji. Tadić je preduzeo sve korake da bude Ijubazan, da učini da razlaz bude što je moguće bezbolniji i da podstakne što tešnje buduće odnose. To je upravo ono što se Evropska unija nadala da će videti od kandidata za člana svoje organizacije, rukovodeći se u potpunosti primerom koji je postavljen razlazom bivše Čehoslovačke. Na drugoj strani, premijer Koštunica bio je vidljivo i glasno protiv nezavisnosti i tek treba da učini neki gest da bi ohrabrio bliske odnose s Crnom Gorom. To odmah stavlja na dnevni red večno pitanje kako se od te dve stranke može očekivati da produktivno rade u nekoj koalicionoj vladi. Pošto je pretpostavka da

Radijo CKCU 93.1 FM, 5.6.2006. Разговор водила: Боба Боројевић

Iskra l.juli 2006.

5


Stav Srbije ... je u ovom sazivu parlamenta, ili u bilo kojem u bliskoj budućnosti, koalicija DS i DSS jedini način da se izbeg- ne vlada radikala i socijalista, onda je takav prospekt obeshrabrujući. U slučaju da je bilo ko u Srbiji ili međunarodnoj zajednici pokušavao da ubedi samog sebe da vlada radikala ne bi bila tako loša stvar, radikali su pokazali svoju istinsku boju u napadu na jednog poslanika na zasedanju na kojem se raspravljalo o nominaciji zameni- ka premijera iz G17 Plus. Kandidatkinja je po poreklu etnicka Hrvatica koja živi u Srbiji i poslanik je nju i njenu porodicu nazvao “ustašama”, što je vratilo sećanja na nasilje u prošloj deceniji. I radikali i Socijalistička partija bili su otvoreno neprijateljski nastrojeni prema crnogorskoj nezavisnosti. Sve to otvara nekoliko pitanja. Imajući u vidu procenat podrške radikalima i Socijalističkoj partiji i - naročito - njihove potpuno nerekonstruisane političke poglede - hoće li onda Evropska unija prihvatiti da je Srbija pravi kandidat za pridruživanje njenoj organizaci- ji? Da li Srbi koji podržavaju radikale i Socijalisticku par- tiju shvataju da politike ovih stranaka nisu kompatibilne s politikom EU? Da li srpska Vlada shvata i da li je se uopšte tiče što je njen imidž na Zapadu značajno oštećen njenim reagovanjem na referendumu. Na nesreću, procenat Srba koji su razočarani Evropskom unijom i međunarodnom zajednicom, generalno gledano, te veoma spremni da usvoje politiku nesarad- nje s njima, jeste značajan i predodreden da raste nared- nih meseci. Predsednik Tadić je u pismu Vašington postu jasno povezao svoje pozitivne i državničke odgovore na crnogorsku nezavisnost sa očekivanjem da će tradi- cionalni srpski interes na Kosovu biti potpuno poštovan u svakoj odluci. Ono što on stvarno čini u pismu jeste da prenosi elegantno, umešno upozorenje Zapadu. On kaže: “Pazite šta radite na Kosovu, jer je to izbor da li ćete u budućnosti raditi sa umerenim snagama koje žele da krenu u pravcu Evrope, ili ćete se baviti nepromenjenim radikalima koji i dalje koriste retoriku nacionaliz- ma i ekstremizma”. lako je sasvim izvesno da će to diplomatama i ostalim dobrim poznavaocima Balkana dati značajan razlog za zabrinutost, malo je verovatno da će značajno promeniti dinamiku situacije na Kosovu. Sjedinjene Države su posebno odlučne da se odluka o konačnom statusu donese ove godine i jasno su stavile do znanja, kao i druge zemlje, da je jedina stvarna opcija koju vide na stolu uslovna nezavisnost. Ako postoji bilo kakva flek- sibilnost uopšte, onda se ona odnosi na tačno vreme odluke. Određivanje datuma predstojećih izbora za srp- ski parlament, na primer, moglo bi da navede međunarodnu zajednicu da odloži odluku o statusu Kosova za nekoliko meseci. Krajnji rezultat crnogorskog referenduma jeste da je pojačao srpsku Ijutnju na međunarodnu zajednicu i osećanje izolacije. To će verovatno doprineti i slabijoj saradnji kosovskih Srba i agresivniji srpski odgovor na svaku odluku o uslovnoj nezavisnosti samog Kosova. To je izazvalo i pozive za budući referendum u Republici

6

Srpskoj. Sve u svemu, upravo dok međunarodna zajed- nica od Srbije očekuje da pokaže maksimum fleksibil- nosti i saradnje uprkos odluci o budućem statusu Kosova, stav Srbije je verovatno negativniji nego ikad u postmiloševićevom periodu. Danas, 10.6.2006. <www.danas.co.yu>

Vilijem

Montgomeri

Iskrin komentar Navodno penzionisani bivši ambasador SAD u SCG redovnim javljanjem u listu „Danas" nastavlja da usmerava zbivanja na srpskoj političkoj sceni po najosetljivijim aktuelnim pitanjima. Time produžuje ulogu iz svoga aktivnog perioda, kada je iz Budimpešte režirao obaranje Miloševića, gde je regrutovao naše „demokratske" političare za SAD plan akcije, uz njihovo potpisivanje pismene obaveze (tvrdi profesor Čavoški) u naknadu za obilnu dolarsku pomoć (iz američkih fondo- va za promociju „demokratije"). U svojoj 'penzionerskoj' ulozi Montgomeri podražava američke 'penzionisane' generale koji su za Tuđmana pripremili ratne operacije „Bljesak" i „Oluja", a u ofanzivi na Knin uspeli da angažuju čak i NATO bombardere. I u svojoj hipokriziji Montgomeri podseća na postupke posle „Oluje", kada je američki ambasador inervenisao da osigura koliko-toliko bezbedan dvesta-hiljaditi zbeg krajiških izbeglica kroz Hrvatsku, „etničko člšćenje" koj su „penzionoisani" generali morali predvideti pripremajući „Oluju". Odmah posle 5. oktobra 2000., Montgomeri je nagrađen za uspešnu organizaciju Miloševićevog obaranja promocijom za ambasadora u SCG sa iste pozicije u Hrvatskoj. To je zahtevalo i dalje efikasno sprovodenje američke politike na centralnom Balkanu, pa su se naši neuki političari - oni što su u Pešti potpisi- vali pismene obaveze, sada na vlasti - prosto utrkivali, kod Montgomerija za savet po svim važnijim aktuelnim pitanjima. Pošto je u međuvremenu, pod još nedovoljno rasvetljenim okolnostima, premijer Đinđić ubijen, te posle izbora 2002. pao originalni i aferaški DOS, a za premijera izabran pobornik „pravne države" Koštunica, novi poredak u Srbiji je ušao u nešto sređenije i mirnije tokove, pa je i njegov glavni režiser Montgomeri, sa rep- utacijom gotovo vice-kralja, toliki je bio njegov uticaj na srpskoj političkoj sceni, mogao da se povuče. Ali sa 2006. stizao je rok nekim srpskim sudbonosnim pitanjima (Opstanak SCG i crnogorska neza- visnost; budućnost Republike Srpske; pregovori sa EU u vrtoglavoj trci za Evropom i najvažnije, pitanje Kosova), a i međunarodna scena postala je znatno složenija, pa otuda i potreba da Montgomeri, sa reputacijom svog uti- caja, iz 'mirovine', a u smislu ciljeva američke politike, interveniše. Tako Montgomeri, kroz svoj raniji napis u „Danas", poručuje Srbima da je Dejton bio potreban da se zaustavi rat u Bosni, te da su kao posledica stvorena i dva entiteta, ali i nefunkcionalna država BiH, koja ne može u EU. Stoga, ako bosanski Srbi i Srbi uopšte, hoće u Evropu, Republka Srpska mora da se pomiri sa gubitkom svoje dejtonske autonomije kao glavne prepreke jedinstvenijoj BiH, koja bi mogla u EU.

Iskra 1. juli 2006.


U drugom jednom napisu, koji je Iskra svojevre- meno prenela, Montgomeri priprema Srbe na neizbežan gubitak Kosova, savetuje da se ne uzdaju mnogo u Rezoluciju 1244 i ispazne prethodne pregovore i proce- dure, jer je tako već odlučila „međunarodna zajednica", SAD žele da oslobode svoje znatne vojne snage za druga žarišta, a to je i uslov za eventualan ulazak u EU. Karakteristično, da je ovom prokonzulu američke svetske imperije, palo u dužnost da prvi javno najavi (u „Danas") obnovu 'hladnog rata' sa Rusijom, pre nego što je to učinio sam potpredsednik SAD, Čejni, svo- jom izazivačkom harangom u Vilnu. U svom hipokrit- skom obrazloženju, Montgomeri krivicu za hladni rat pot- puno svaljuje na Rusiju, ignorišući činjenice da je ona gotovo nevoljno i odbranbeno gurnuta u isti, potpaljiva- njem od strane SAD 'obojenih' revolucija u Rusiji 'bliskom inostranstvu', Ukrajini i Gruziji, kao i sličnim pokušajima anti-ruskih pučeva u bivšim sovjetskim republikama u Centralnoj Aziji; otvorenom podrškom Zapada čečenskim ustanicima i terorstima, pa i pokušajem mnogobrojnih tzv. nevladinih orgnizacija (inspirisanih i plaćenih od zapadnih vlada i obavešatjnih službi) da destabilizuju i ugroze poredak u samoj Rusiji. Umesno je pitati, zašto je Montgomeri izabrao da baš u Srbiji najavi obnovu hladnog rata, pa se i to povezuje sa Kosovom. Nekako u to vreme došla je i različito tumačena Putinova izjava, da će rešenje za Kosovo biti presedan na osnovu koga će se rešavati i svi drugi slični slučajevi u svetu. Jedni su to tumačili da će Rusija stavi- ti svoj veto u SB na svako odstupanje od Rezolucije 1244; drugi, da će Putin eventualnu nezavisnost Kosova smatrati presedanom za milionske ruske manjine u bivšim sovjetskim republikama, da potegnu pravo svoga samoopredeljenja, što bi znatno destabilizovalo ove danas uglavnom zapadno-opredeljene države. U svakom slučaju, oba tumačenja su temeljno suprotstav- Ijena SAD politici, pa otuda i nastojanje Montgomerija da baš u Srbiji diskredituje Rusiju, da se ne zanose mogućnošću ruskog veta u slučaju Kosova, jer su čak i Zapadu najodaniji naši političari, kao Tadić i Drašković, trčali u Moskvu da čuju ruski stav i tamo dobijali odgvor: ne tražite od nas da budemo 'veći od pape'. Prvo vi sami jasno formulišite i objavite svoj stav i čvrsto stanite iza njega, pa onda tražite naše mišljenje i eventualnu podršku. Ne tražite od nas ono što sami niste spremni da učinite. Iu poslednjem gore iznesenom napisu Montgomeri je hipokrita koji računa na površnost prosečnih, a sa ciljem da kod Srba stvori kao neki blago- naklon imidž SAD u njihovoj golemoj nevolji. Odjednom, uprkos svih činjenica, i SAD i EU, su bile za očuvanje zajedničke države SCG, a protiv nezavisnosti Crne Gore. U prilog tome Montgomeri iznosi 3-4 svoja dokaza, a što se nezavisnot ipak desila kriva je uglavnom srpska 'nefleksibilnost', što otprilike znači nedovoljnouvažavanjes Montgomeri pri tome zapostavlja nepobitno 'igranje', celo vreme, EU - a naročito SAD - na mogućnosti crnogorskog otcepljenja. Više puta je rangiraniji američki „diplomata" od njega, Holbruk, rekao, a i drugi vrlo uticajni Amerikanci izjavljivali, da će Crna Gora biti nezavisna. Da se drukčije stvarno htelo, ne bi ni bilo mrtvorođene države SCG (Solanije) sa ugrađenim refer- endumom za njeno raspuštanje, niti bi bilo refereduma da su SAD jasno rekle Đukanoviću - nećemo otceplje-

nje. Niti bi Đukanoviću bila ukazana direktna pomoć prekidom pregovora za ulazak SCG u EU uoči referen- duma. A kada se na referendum ipak izašlo, da on ima neki značaj stvarnog demokratskog opredeljenja Crnogoraca, ni EU ni SAD, nisu smele dozvoliti da se glasačkih spiskova isključe nekih 150.000 crnogorskih građana koji žive u Srbiji. U suptilnoj promociji američkog interesa Montgomeri se zadržava na postojećim razlikama između Tadića i Koštunice, pri čemu je Tadić sav poziti- van, malte ne državnik evropskog formata, a Koštunica 'nefleksibilan', uglavnom onaj koji Srbiju danas drži daleko od „međunarodne zajednice", ali čiju bi saradnju i eventualnu koaliciju ipak želeo da sačuva, kao „demokratsku" protiv-težu mogućoj alternativnoj vladi radikala i socijalista, sa čijom bi nedemokratskom neposlušnošću tek bilo okapanja. U analizi Tadićevog članka u Vašington postu Montgomeri vidi upozorenje Americi da pazi šta će dalje sa Kosovom i mada zaključuje da „uslovnoj nezavisnosti" Kosova u ovoj godini nema alternative, nabacuje mogućnost da bi se ona mogla odložiti za nekoliko meseci ukoliko bi bili raspisani novi izbori u Srbiji. Zašto? Montgomeri ne odgovara na ovo pitanje, ali se može nazreti. Ukoliko bi nezavisnost bila proglašena pre izbora, sadašnja koali- ciona vlada bi sigurno pala i najverovatnije bi na vlast došli radikali-socijalisti, a time i mogućnost priznavanja nezavisnosti Kosova od strane Srbije sigurno ugrožena, kao i ulaska u EU 'po svaku cenu'. Odlaganje nezavis- nosti do posle srpskih izbora, daje bolju šansu koaliciji Tadić-Koštunica, ovoga puta na čelu sa Tadićem koji ima bolji izborni 'rejting', da na izborima pobedi radikale-soci- jaliste. Tadićeva vlada neće bez oštrih verbalnih protes- ta da primi nezavisnost Kosova, ali će pred alternativom nametnutom od strane „međunarodne zajednice" - ili Kosovo ili EU - „fleksibilno" i civilizovano „demokratski" na kraju prihvatiti „svršen čin", kao što je Tadić i nezavis- nost Crne Gore odmah pozdravio i prihvatio. Negde u anti-totalitarističoj literaturi smo svojevremeno pročitali, da Veliki brat ne samo da očekuje da ga bezpogovorno slušamo, već ima i neutoljivu želju i pored svega što nam čini, da ga i istinski volimo. Tako i Montgomeri, ono što su nam SAD 'zacrtale' za neizbežno i neminovno je izvršenje. Hipokrizija je tu da na sve to 'dobrovoljno' i 'demokratski" pristanemo.

V.D.

Predlog sporazuma o socijalnom osiguranju sa Srbijom. Crnogorska ministarstva pripremila su predlog sporazuma o socijalnom osiguranju između Crne Gore i Srbije, kojim se regulišu životna pitanja građana obe države. Očekuju da će i Srbija "pokazati interes za rešavanje" pitanja isplate penzija, zdravstvenog osiguranja i sve drugo što se tiče statusa građana u dve države. Crna Gora isplaćuje penzije za 1.558 penzionera koji imaju prebivalište u Srbiji, a srpski fond penzijskog osiguranja isplaćuje oko tri hiljade penzionera u Crnoj Gori. Crna Gora je preuzela isplatu za više od tri hiljade vojnih penzionera. (Beta, 18.6.2006.)

Iskra 1. juli 2006.

7


ИЗЈАВЕ МИЛА ЂУКАНОВИЋА ИЗ ПРЕ-НЕЗАВИСНОГ ВРЕМЕНА Ђукановић - Сердар од Обале Лозоваче и његове легендарне изјаве из ратног периода

Мале Азије, причају како је наше писмо латинично а вјера нам католичка... И то све с намјером да докажу нашу аутохтоност и посебност у односу на Србе. Изјава о Либералном ЦГ-у у то доба:

1990. Мало је миротворац говорио и о Косову: На Косову је нападнута Југославија. Косово је бедем српског и црногорског народа које не може пасти док је нас и покољења наших потомака. Небројено пута смо рекли: Косово се мора бранити свим средствима. Андријевица, 13. јул 1990. Да споменем и једног од миротворчевих пуле- на, Килибарду из 1990. године: „Ми смо већ истањили авнојевске границе између Црне Горе и Херцеговине, односно између источне Босне и Црне Горе. Доста је српски народ робовао братству и јединству, авнојевској, Титовој Југославији, па, чак, и замислима Александра Карађорђевића да поправи Југославију”. 1991. „Црна Гора је опстала као острво слободе када су други били поробљени, па зашто сада не би могла опстати као острво комунизма”. ... и шах сам омрзнуо због шаховнице”. 1992. Сваки паметан Црногорац и сваки поштен чов- јек у овој земљи са презиром помиње име издајника Јевреме Брковића, који је из личне сујете издао свој народ и сада даје антијугословенске изјаве по Загребу, док усташе, поново као 1941. године, крваве своје каме на немоћним српским цивилима. Исте године изјављује и ово: Милошевић је нешто најбоље што се могло десити Југославији у овом тренутку, када повампирене фашистичке снаге у Хрватској и Словенији покушавају да униште све оно што је створено од 1945. године до сада. Поносан сам да у овим историјским тренуцима могу да будем раме уз раме са њим у одбрани теко- вина револуције. стања:

А позната је и изјава поводом његовог имовног

Тек ћу да будем богат када будем престао да се бавим политиком. Е, а ово је бисер.... Поносни смо на српско поријекло и црногорску државност, на славну историју српског народа. Зато и вјерујемо у заједничку будућност и просперитет. Што се тиче страха од Србије, тиме покушава политички манипулисати један број људи, насљедника усташоидне политике Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, политике разбратништва са српским народом. У својој заслијепљености мржњом, они измишљају етногенетске теорије о томе да смо из

8

„Поручујем Либералном савезу и неким другим мање утицајним партијама које се врло залажу за отцепљење да су освојили 12-13 одсто бирачког тела, па им се управо толико и поклања пажње." 1993. „...ниједан закон не смије бити сметња послу који је у интересу Црне Горе” (када је са газда Јездом склопио уговор око закупа Светог Стефана). 1994. А о томе колико је био наклоњен новинарима иде и ова изјава из 1994: У посљедње двије године ниједна професија није доживјела суноврат као новинарска... влада је одољела искушењима да се упусти у дневно и прими- тивно полемисање са лажима и безобразлуцима које су аутори износили. Из тих година су познате и изјаве: Ја, нити било ко од нас у руководству, не стидимо се рећи да смо комунисти нити да желимо настављати изворну комунистичку идеју. Љевичар сам у души зато што бих волио да живим у држави соци- јалне правде. На тему заједничке државе: „Заједничка држава има слободарски и антифашистички карактер зато што њихове владајуће партије баштине четврти, седми и тринаести јул." А поводом оснивања Савеза реформских снага (вођа у ЦГ био садашњи ректор Љубиша Станковић): Заједнички именитељ партија које окупља Савез реформских снага је србофобија и антикому- низам. 1998.

Мило Ђукановић за лист ПОБЈЕДУ 26.5.1998.

„Због вјековних братских веза. заједничке крви у свим ратовима проливене, због вјековног сна најбољих Црногораца и Србијанаца, због извјесно боље заједничке будућности, Црна Гора се и отвореног срца опредијелила за живот у заједничкој држави са Србијом.” Месец дана после.... „Наша је примарна идеја да своје овакве амбициозне планове реализујемо кроз нашу заједничку државу Савезну Републику Југославију, која пред- ставља и наш свјестан избор и наш стратески интерес. Мислимо да је лакше и безболније, посебно на

Iskral.juli 2006.


КОШТУНИЦА ОДБИО ПОМОЋ ЕУ У РАЗДРУЖИВАЊУ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ Премијер Србије је уверен да би се и последња обавеза, када је реч о сарадњи са Хашким трибуналом, лакше испунила да је постојала та врста партнерског односа ЕУ, „која не постоји када је реч о Србији”. Коштуница је изнео и низ критика на рачун ЕУ због односа према референдуму у Црној Гори и прекида преговора са Србијом због Хага. „Пошто је пре референдума у Подгорици био један такође важан догађај у односима с Европом, то је отказивање преговора о Споразуму о стабилизацији и придруживању, што је могло утицати на исход референдума, поновио сам још једанпут да је то одлука која није била добра, али је посматрам и у ширем контек- сту. Шест година после 5. октобра уместо партнерских односа између Србије и ЕУ, пре свега кад је реч о сарадњи са Хашким трибуналом, јер политичка воља за сарадњу постоји, постоје и резултати, а уместо свега тога сведоци смо даљих притисака и условљавања и стављања целе земље у положај да зависи од једног човека. У много чему се тај став ЕУ не разликује од става једног човека који својим одби- јањем да приступи Хашком трибуналу целу земљу претвара у свога таоца. Уверен сам да би се и те последње обавезе према Хашком трибуналу лакше извршиле да је постојала врста партнерског односа која не постоји кад је реч о Србији”, казао је Коштуни- ца на конференцији за новинаре, после разговора са Соланом. Он је Солани пренео замерке због „ускраћи- вања права црногорским држављанима у Србији” да гласају на референдуму, „због неприродне већине на референдуму” и због „неправилности” на самом гла- сању. „Али, пошто је Европа благословила оваква правила и исход референдума, ми смо их прихватили. За историју остаје све што је изречено на рачун пра- вила и на рачун самог референдума”, рекао је српски премијер. То, међутим, према његовим речима, ни на који начин неће утицати на односе Београда и Подгорице. Солана је новинарима, након разговора са премијером Србије, рекао да му је Коштуница јасно ставио до знања да није потребна помоћ у раздружи- вању Србије и Црне Горе и додао да ће се ЕУ у складу са тим и понашати. Солана је разговор са премијером

Србије оценио као добар и искрен, али повремено „тужан”, у контексту последњих догађаја. Тадић и Драшковић о разговорима Председник Србије Борис Тадић је у одвојеном разговору са Хавијером Соланом изјавио да признаје званичне резултате референдума у Црној Гори и да очекује да ће владе, сада већ две државе, Србије и Црне Горе кренути да решавају питања будућих односа. Тадић је рекао да су преговори о стабилизаци- ји и асоцијацији прилика да се Србија приближи ЕУ, а да је референдум прилика да се покаже европска ори- јентација Београда. „Србија има јасну намеру да постане чланица Европске уније. Очекујем да ћемо што пре наставити преговоре о Споразуму о стабилизацији и асоцијацији и закључити тај споразум како бисмо ишли према званичној кандидатури”, изјавио је Тадић. Солана је казао да је Србија европска земља, са европском будућношћу, и да је зато неопходно да што брже и сигурно иде тим путем. Према Соланиним речима, ЕУ ће испунити обећања, али Србија мора решити проблем који има у сарадњи са Хашким судом. „Што пре то буде решено, то ће бити боље за све”, оценио је Солана. Говорећи о референдуму, Солана је изјавио да је важно да односи Србије и Црне Горе буду конструктивни. Србија ће бити наследник државне заједнице, али постоје бројна техничка и политичка питања која би требало решити у отвореном дијалогу, додао је Солана. Шеф дипломатије СЦГ Вук Драшковић је после разговора са високим представником ЕУ рекао да „државни развод” Србије, као земље наследнице, и Црне Горе, као нове државе, „мора да буде као међу рођеном браћом”. „Реч је о државном разводу, а о било каквим растављањима Срба од Црногораца не може бити говора. То нам не дозвољавају осећања и истори- ја”, рекао је Драшковић. Говорећи о решавању питања сарадње са Трибуналом у Хагу, Драшковић је рекао да се нада да ће „наши пријатељи у Европи” себи поставити питање шта је важније - да ли један стари европски народ или само један човек одбегао од правде. „Изнео сам уверење да би у овом тренутку једна друга политика дала веће резултате и да би наше укључење у Партнерство за мир и наставак преговора са Европском унијом брзо довели до капитулације политичких снага у Србији, које у подршци генералу Младићу виде своју велику шансу да се замрачи будућност у Србији”, истакао је Драшковић. Говорећи о питању статуса Косова, Драшковић је рекао да се не сме дозволити да Срби буду суочени са осећајем понижености, које би било неминовно уко- лико би се донела одлука да се на територији државе Србије насилно промовише још једна европска држава.

Балкану, мијењати промашену политику и њене актере, него границе.,, 1999.

2. јун 2006.

Извор: Б92, ФоНет, Бета

(Тачније 27.2.1999.

„Црна Гора није Словенија, она је саставни дио Југославије и то жели и да остане." 6.6.2006.

Iskra 1. juli 2006.

Извор: „Миња М." <miwa@vlada.ca>

9


PRAVOSLAVNO-KATOLIČKO OTOPLJENJE U odnosima između Ruske pravoslavne crkve (RPC) i Svete stolice, izgleda, dolazi do naglog zaokreta nabolje. Minula su nedavna mračna vremena kada su patrijarh Cele Rusije i Papa Rimski stajali na pozicijama gluvonemih i nesposobnih za dijalog. Danas su rusko pravoslavlje i katolicizam shvatili potrebnu za zbližava- njem pred licem takvih opštih opasnosti kao što su islamizacija Evrope i agresivni liberalizam, koji podriva tradicionalno hrišćanski moral. Na takav zaključak navode rezultati susreta mitropolita Kirila, šefa spoljnopolitičkog resora Moskovske patrijaršije, sa papom Benediktom XVI, do koga je došlo ovih dana u Vatikanu. Audijenciji je prethodilo osvećenje crkve Svete velikomučenice Jekaterine, prvog pravoslavnog hrama u istoriji večnog grada, koje je obavio Kiril. Nešto tako ranije nije bilo zamislivo: crkva Jekaterine i sabor Svetog Petra nalaze se na udaljenos- ti direktnog pogleda. Međutim, danas mnogi uticajni je- rarsi obe hrišćanske konfesije u tom činu nalaze ! važan simbol. Nastalo je vreme kada dve svetske crkve ne mogu izbegavati zajednički posao na zaštiti hrišćanskih vrednosti nad kojima se nadnela, kako smatraju i u Vatikanu, i u Rusiji, ozbiljna opasnost. Naivno bi bilo tu opasnost tumačiti jedino težnjom ka umnožavanju mu- slimanskog življa u mnogim zemljama Zapadne Evrope, gde broj džamija uskoro može premašiti brojku hrišćanskih hramova. Moguće da je još veća zabrinjavajuća okolnost u tome, što demokratija u njenom hrišćanskom tumačenju dopušta ispoljavanje takvih prava i sloboda ličnosti, koje nisu ograničene nikakvim moralnim normama. U rezul- tatu dobro kao da prekoračuje crtu koja ga odvaja od zla. “Ukoliko se sloboda realizuje izvan moralnog sistema vrednosti, to dovodi do oslobađanja Ijudskih instinkta, do strašnih posledica, od kojih se ježi svet” - upozorio je mit- ropolit Kiril na svojoj rimskoj konferenciji za štampu nakon susreta sa pontifikom. U toj izjavi ponavljaju se ideje sa kojima u poslednje vreme aktivno istupaju jerarsi RPC. Po nji- hovom misljenju, takvi događaji iz nedavne istorije kao što je bombardovanje hramova na Kosovu, a koje nije izazvalo nikakav žal na Zapadu, skandal sa karikatura- ma proroka Muhameda ili slučaj sa švedskim pastorom koji je zatvoren u tamnicu zbog izjave protiv homosek- sualizma - sve su to očiti primeri neuvažavanja normi morala koje su zamaskirane zaštitom čovekovih prava. Sa istih moralnih pozicija rusko pravoslavlje tre- tira i takav globalni greh kao što je međunodni terorizam. Ovde nisu skloni da razloge terorističke epidemije vezu- ju samo za pobunu siromašnog Juga protiv bogatog Severa, za neprihvatanje od strane arapskog sveta bliskoistočne politike SAD ili takozvani “rat civilizacija”.

10

Priznajući značaj svih tih faktora, teolozi RPC ipak traže odgonetku u duši terorista gde je, po njihovom mišljenju, razoren sistem moralnih vrednosti. A bez moralne samokontrole ništa ne moze zaustaviti čoveka u nameri da aktivira “pojas šahida”. Na taj način, ideja o vezi čovekovih prava i sloboda sa moralnom odgo- vornošću danas postaje glavna tema savremenosti, smatraju filosofi ruskog pravoslavlja. Sudeci po svemu, diskusija upravo o toj temi i postaje glavna osnova za zbližavanje između Moskovske patrijarsije i Svete sto- lice. Priznaju to i uticajne figure u Vatikanu. “O lepim perspektivama” za jačanje veza između “dve sestre Hristove” pravoslavne i rimokatoličke crkve sa odušev- Ijenjem reaguje ovih dana i kardinal Rože Ečegeraj, počasni predsednik Papsklog Saveta pravičnosti i mira. Vatikanski kardinal je apelovao da se zajednički brinemo 0 dušama Ijudi u vremenima kada je “društvo prepuno krvavih sablazni i opasnosti”. Otopljenje u odnosima između RPC i Vatikana umnogome smekšava, a možda i neutrališe tradicional- nu nedruželjubivost, koju je do nedavno gajila prema misionarima katolicizma Moskovska patrijaršija. Ona je neumorno korila katoličku braću po Hristu za poročni, sa njenog aspekta, prozelitizam. Vatikan je uvek odbacivao te pretenzije pozivajući se na to, da RPC ima “drugačiju 1 nešto prošireniju koncepciju” prozelitizma. Moskovski jerarsi su u takvim objašnjenjima nalazili lukavost i podsećali, da kada se stvari tiču interesa samog Vatikana, on reaguje skoro “na ruski način”. Na primer, Sveta stolica ne prestaje da brine zbog “agresivnog prozelitizma” u Brazilu, gde katolički prihodi drastično opadaju zbog aktivnosti protestantskih sekti. Danas se te tradicionalne protivurečnosti, izgle- da, potiskuju u drugi plan i u fokusu pažnje dve svetske konfesije nalazi se zaštita hrišćanskog morala, kopča između slobode i odgovornosti čoveka za tu slobodu. Bliski su prilazi RPC i Vatikana u pogledu takvih izazova savremenosti kao što su raspad porodičnih načela, rušenje prirode i pitanja bioetike koje čovečanstvu nameće naučno-tehnološki progres. Na pozadini tog pravoslavno-katoličkog otopljenja prestaje da se čini neverovatnim i prvi u istoriji susret Pape Rimskg sa ruskim Patrijarhom. Po mišljenju koje preovladava u kuloarima putovanja mitropolita Kirila u Rim, pripreme za takav susret mogu započeti i pre nego što se misli. Vladimir SIMONOV, politički komentator RIA “Novosti” Mišljenje autora ne mora se podudarati sa stavom redakcije. Moskva, 25.05.2006.

RIA “Novosti”

Iskra 1. juli 2006.


Bivši ambasador SAD, Montgomeri, priprema nas za poslednji čin srpske drame - nestanak RS

ŠTA ĆE BITI SA SRBIMA POSLE TRI KATAKLIZMIČNA DOGAĐAJA Moja pažnja sada je usredsredena na to kakav će uticaj u užoj Srbiji i Republici Srpskoj imati tri kataklizmična dogadaja koja su sada u toku: buduća nezavisnost Kosova, verovatna nezavisnost Crne Gore i hapšenje / predaja Mladića i Karadžića. U srpskom narodu i dalje postoji osecanje da “oni treba nešto da dobiju za sve ovo”. Oni promišljeniji među njima upo- zoravaju da ako Srbija jednostavno izgubi sve, u njoj će se dogoditi snažna protivreakcija

Prošle nedelje stajao sam na molu u Cavtatu. More je bilo mirno i sunce je sjalo. Čitav niz jedrilica i manjih motornih čamaca mirovao je privezan za mol, a onda su najednom počeli da se silno Ijuljaju pokrenuti snažnim, oštrim talasima. Buru je napravio jedan veliki brod koji je nekoliko stotina metara dalje polako napuštao luku. Ono što međunarodna zajednica stalno propušta da shvati, u stvari odbija da prihvati, jeste da su zemlje i oblasti u ovom regionu baš kao ove jedrilice privezane za mol. Akcije u ovom regionu povezane su i utiču jedna na drugu s povremeno nasilnim, štetnim posledicama. Međunarodna zajednica je po tradiciji svaki problem u regionu i svaku zemlju stavljala u odvojene, pojedinačne kutije i pokušavala da ih razreši jedan pojedan. Uprkos oko 15 godina ozbiljnom bavljenju prob- lemima ovog regiona, njoj, izgleda, i dalje izmiče funda- mentalni koncept da neka akcija koja može biti korisna kad je reč o nekom posebnom pitanju može lako imati izuzetno štetan uticaj na drugom mestu. Evo samo nekoliko primera: a) Jedan mali ali uticajni krug u okviru američke vlade bio je toliko odlučan da se suprotstavi Međunarodnom sudu za ratne zločine da su Sjedinjene Države sprovele veliku kampanju kako bi sa svakom zemljom u svetu napravile posebne ugovo- re po Članu 98 svog Ustava. Ti ugovori osiguravaju da ta zemlja neće bez naše saglasnosti izručiti naše građane Medunarodnom sudu za ratne zločine. Sprovodeći ovu politiku, mi smo izvršili veliki pritisak na vlade u ovom regionu da potpišu te ugovore ipropisali da niko ne može dobiti bilo kakvu vojnu obuku ili pomoć Sjedinjenih Država sve dok to ne učini. Ono što smo potpuno propustili da razmotrimo jeste da smo u isto vreme vršili ogroman pritisak na iste vlade da pošalju svoje građane u Hag zbog optužbi Međunarodnog tribunala za zločine u bivšoj Jugoslaviji (ICTY). Kako bilo koja vlada može objasniti svom izbor- nom telu da će slati svoje građane u Hag u isto vreme dok potpisuje obaveze da neće slati naše građane pred jedan sličan sud? Pored toga, programi vojne pomoći i obuke koje mi možemo pružiti mogu učiniti mnogo za poboljšanje demokratske, zapadne orijentacije vojnih krugova u regionu, dok bi njihovo kresanje smanjilo našu

Iskra 1. juli 2006.

sposobnost da ispunimo naš prvi cilj u ovom prostoru: dovršenje procesa demokratske tranzicije i stvaranje tržišno zasnovanih ekonomija što je pre moguće. b) Čak i ove nedelje članci u američkim listovima govore o “uspešnom” bosanskom modelu entiteta, kan- tona, tri armije i slabe centralne vlade kao nekom poten- cijalnom rešenju za Irak. U isto vreme, međunarodna zajednica potpuno je odbacila bilo koji od ovih koncepa- ta za Kosovo. Međunarodna zajednica je u svakom pogledu potpuno drugačije tretirala Kosovo i Bosnu, tako da je gotovo sve što je bilo urađeno u Bosni po definiciji bilo zabranjeno za Kosovo. U međuvremenu, Ijudi na terenu vide razlike u ovakvim postupcima i gube veru u proces u celini. c) U nameri da uhapsi Mladića, Evropska unija je uz snažnu podršku SAD suspendovala pregovore sa Srbijom i Crnom Gorom o sporazumu o stabilizacijii pridruživanju sve dok se to ne dogodi. lako je to mogao biti najdelotvorniji način da se srpska vlada ohrabri da učini maksimalne napore po pitanju Mladića, to je takođe imalo najmanje dve neplanirane posledice. To čini daleko verovatnijim da će u Crnoj Gori proći referendum za nezavisnost, pošto njegovi zagovornici mogu s pravom reći da ih asocijacija sa Srbijom unazađuje. I to je bio katalizator koji je doveo do ostavke zamenika pre- mijera Labusa, pa i njegovog odlaska iz Predsedništva G17 Plus. Moja pažnja sada je usredsređena na to kakav će uticaj u užoj Srbiji i Republici Srpskoj imati tri kata- klizmična događaja koja su sada u toku: buduća neza- visnost Kosova, verovatna nezavisnost Crne Gore i hapšenje / predaja Mladića i Karadžića (koji, u zavisnos- ti od toga kako se dogode, mogu imati ozbiljne posledice) ili alternativno produžetak zamrzavanja raz- govora o saradnji s EU i smanjivanja veza američke pomoći ako ta hapšenja ne budu ostvarena. U srpskom narodu i dalje postoji osećanje da “oni treba nešto da dobiju zasve ovo”. Oni promišljeniji među njima upozoravaju da ako Srbija jednostavno izgu- bi sve, u njoj će se dogoditi snažna protiv reakcija. Neki se fokusiraju na neku podelu Kosova (uprkos činjenici da je međunarodna zajednica to isključila kao opciju), ali drugi gledaju na Republiku Srpsku i njenu eventualnu nezavisnost i / ili priključivanje Srbiji. Bez obzira na to koliko žestoko međunarodna zajednica isključuje ovu opciju, mi ne treba da imamo iluzija da je taj cilj nestao. Značajan segment srpskog stanovništva u Bosni želi u najmanju ruku nezavisnost, ako ne i uniju sa Srbijom. Sigurno je da bar do sada mnogi ne osecaju stvarnu lojalnost konceptu Bosne i plaše se posledica ako budu ostali “nezaštićeni” na milost Hrvata i Bošnjaka. Mada se može raspravljati o činjenicama sukoba, uključujući ko je bio odgovoran, itd., zanimljiv je fenomen da su od sve tri etnicke grupe Srbi ti koji su daleko najglasniji i naj-

11


Šta će biti sa Srbima .

SIC TRANSIT GLORIA MUNDI

zabrinutiji za mogucnost da njima na bilo koji način "vladaju” druge etničke grupe. Postoje tri osnovne opcije za Republiku Srpsku. Prva je da u punoj meri i ekstenzivno sarađuje s drugim etničkim grupama na značajnom revidiranju Ustava, stvaranju mnogo snažnije centralne vlade i dobrovoljno se odrekne većeg dela autonomije RS. To je daleko najbrži put do pune evroatlantske integracije. Druga je “crnogorska opcija”, gde bi vodeće partije jednostavno počele da tretiraju bosansku nacionalnu vladu i federaci- ju na potpuno isti način kao što je Crna Gora tretirala Srbiju tokom protekle tri godine. Poenta bi bila čekanje nekog trenutka u budućnosti za referendum o buduć- nosti Republike Srpske. Ovaj argument bio bi značajno osnažen deklaracijom o nezavisnom Kosovu, koje je oblast Srbije, a koje nikad nije imalo status republike. To bi, bar u očima mnogih Srba, postavilo presedan za Republiku Srpsku. Treća opcija bila bi nastavak statusa kvo, što znači produžetak borbe da se održi znatna autonomija RS onako kako je to odredeno Dejtonskim sporazumom, uprkos naporima EU i drugih da se ona umanji. Koji će od ovih postupaka na kraju biti primenjen zavisi od fundamentalnog sukoba koji je sada u toku u RS između dva radikalno različita principa. Prvi je poput sirena privlačna pesma nacionalizma. Drugi je želja da se bude "normalna zemlja”, deo Evrope, da se poseduju ekonomske prednosti i mogućnosti za putovanja, koji su za većinu Evropljana nešto sasvim normalno. U Republici Srpskoj sada je u toku prava bitka. Ono što mnogi izgleda veoma teško prihvataju jeste da se ne može imati oboje. Prošlo je više od decenije nakon što su obus- tavljene borbe i primenjen Dejtonski sporazum. U odsustvu drugih faktora, dosad bi čovek mogao očekivati da je privlačnost EU dobila znatnu snagu. To se nije dogodilo iz više razloga. Prvi od njih je sam Dejtonski sporazum, koji je ustanovio jedan nefunkcionalni sistem sa snažnim moćima dva entiteta. Drugi je dubokouko- renjeno neprijateljstvo Srba u svim delovima Balkana da žive kao manjina.Treći je da su akcije koje je međuna- rodna zajednica preduzimala u pokušajima da se bori s onim što je videla kao blokiranje Dejtona često samo jačale nacionalistički sentiment kod lokalnih Srba. Svaki zvaničnik RS koji je bio uklonjen zbog antidejtonskih stavova, na primer, bio je simbolična pobeda za nacionalističke, antidemokratske snage, a zamene su bez izuzetka bile skrojene od iste tkanine. Konačno, realnost članstva u evroatlantskim institucijama izgleda veoma daleko. Sjedinjene Države, na primer, čak neda- ju Bosni da uđe u Partnerstvo za mir zbog nepostojanja pune saradnje s ICTY. Zbog svega ovog, ja sam sve zabrinutiji da će “talasi” koji će tokom sledeće godine dolaziti iz Srbije imati oštar i negativan uticaj na ovu bitku sukobljenih vi- zija i principa u Republici Srpskoj. Nema nikakve sum- nje da deo bosanskih Srba shvata da budućnost leži u Evropi i želi to da ostvari. Svi mi treba da mislimo kako da na najbolji način podržimo taj napor. Danas, 21.5.2006. <www.danas.co.yu>

Vilijem Montgomeri

(Nadnaslov ovom članku dala je Iskra)

(TAKO PROLAZI SLAVA OVOG SVETA) U nedelju 23. aprila izašao je napis o gomjoj temi u Londonskom listu Sunday Times o nekadašnjim danima raskoša Josipa Broza Tita. Ti dani oličeni su u njegovoj super luksuznoj jahti „Galeb”. Pisac je nazvao Galeb „Ploveći Titov dvorac”. Pored dugačkog napisa na polovini stranice, na levoj strani je luksuzni Galeb, a na desnoj strani je sadašnja olupina Galeba, gde je već rđa učinila svoje i preti da ga dovrši. U sre- dini članka na desnoj strani je Titova slika, zatim njegove Jovanke. A odmah do njih je filmska zvezda Elizabet Tejlor sa svojim mužem Ričard Burtonom. Tito je uživao u posetama gostiju iz flmskog sveta, a takođe i svetskih poglavica: poli- tičara, državnika pa čak i naučnika. Pisac članka nabraja svetske velmože, a mi ćemo samo neke iz te liste navesti. Na prvom mestu je Cercilovo ime, jer da nije bilo njega da silom nametne Tita Jugoslaviji, on nebi dalje maknuo od fusnote u istoriji. Da pomenemo nekoliko imena počešćih stranih gostiju Josipu Brozu. Navode se velika imena kao: Mahatme Gandija, Nehrua, Sofije Loren, pukovnika Gadafija, vojvode od Edinburga, Nikite Hruščova i mnogi drugi, čijih se imena sećao pisac članka Bojan Pancevski. Pored Čerčila, koji je odmah na kraju rata, kad je sve bilo kasno, dva puta priznao svoju „najveću grešku u ratu” što je pomogao i na vlast doveo Tita. A Cerčilovoj politici, kao što je poznato, prethodile su srpske ludije i provokacije Hitlera, da ubrza tamanjenje srp- skog naroda. Mi ovo navodimo, jer većina pisaca, novinara čak i istoričara pokušali su i uspeli da prokrijumčare Tita u istoriju - sa zadnjih na prednja vrata. Sirenje titoizma na zapadu bio je mnogo unosan posao dugo vremena. Mi ovo navodimo jer člankopisac, Bojan Pancevski, propustio - ako je znao - šta je Čerčil rekao u Parizu 29. decembra 1945. na onom ručku u britanskoj ambasadi, gde je govorio na fran- cuskom. A takođe je propustio namerno da pomene Titove mnoge Katine i Gulage sa 'pasjim’ grobljima, raznim mučilištima i genocidima. Demokratski zapad preko Titovih „pasjih grobalja” prelazi sasvim lako, jer su titovske žrtve bili većinom Srbi, a takođe je bilo i Hrvata i Slovenaca. Smatramo da se ovo mora stalno napominjati, jer je zapad sudelovao u Titovim brojnim Katinima, što je sakrivano nekoliko decenija. Pisac ovih redova ne smatra da se ogrešio o onaj rim- ski dictum ,,De mortuis nil nisi bonum” (o mrtvima se samo dobro govori). Naravno, o Tit ima stvari koje začuđavaju, ali ništa ne doprinose u rasvetljavanju fakta „КО JE TITO”, pitanje koje je Čerčil jiostavio podsekretaru Forin Ofisa 20. maja 1945. godine. Čerčil je naredio podsekretaru da mu Forin ofis dostavi što pre puni „Dosije o Titu”. Ono sto začuđava kod Tita, a nije objašnjeno, jeste njegovo počešće citiranje Šekspira, a takođe činjenica da je on vrlo dobro svirao na klaviru. On je često u inostranstvu svirao Šopena, njegove valcere i noktume. Sećam se da je BBC prenosio Titovo sviranje Šopena posle jedne večere kao gost grčkog kralja i kraljice. Tito se pokazao pravi virtouz na klaviru. Sigumo da je kao nameštenik Kominteme imao i sred- stva i vremena da postigne i usavrši mnoge stvari koje nije mogao da postigne dok je bio samo austrijski kaplar i kasnije kao fizički radnik. Ko je on stvamo bio, odneo je sa sobom u grob.

Staniša Vlahović

12

Iskral.juli 2006.


СВЕТИГОРА: Интервју са др Костом Чавошким

О СУДБОНОСНИМ ПИТАЊИМА ЧЕМЕРНЕ СРПСКЕ СТВАРНОСТИ Руска скупштина - државна Дума једногласно је гласала за укидање Хашког трибунала, након смрти Слободана Милошевића. Може ли ова одлука утицати на функционисање хашког суда? Хашки трибунал је основан одлуком Савета безбедности тако што су државе чланице пристале да се неким "домороцима" на Балкану суди под условом да под јурисдикцију овог суда не потпадају држављани њихових држава. То је својеврстан како правници кажу ad hoc суд за одређено подручје тј. бившу Југославију. Такође уместо речи суд на енглеском court употребљена је реч трибунал која се користи за преке и војне судове. И овај суд добрим делом има карактер војног и преког суда. Да је Хашки суд "наказа" од права и правде види се и по томе што кад је требало да се оснује стални међународни кривични суд то је учињено на другачији начин. Тако да је Хашки трибунал био добар суд и чланице Савета безбедности и све државе чла- нице УН овако би расуђивале: Хашки суд је већ стекао одговарајуће искуство па би било добро да се његова јурисдикција ограничена на подручје бивше Југославије прошири на цео свет. Јер имамо судску праксу, искуство, судије, имамо суд у Хагу и нека он постане и стални међународни кривични суд. Али, господа у коју можемо бројати Британце, Французе, Немце закључили су да тзв. Хашки трибунал може бити суд само за несрећне Србе нешто мало Хрвата, Муслимана и Арбанаса, а за финију господу он није примерен. И зато је 1998. године, у Риму под покровитељством УН одржана међународна конфе- ренција на којој је прихваћена и потписана конвенција о оснивању сталног међународног кривичног суда. И тај се суд битно разликује од Хашког: Најпре, његова јурисдикција није обавезна него државе чланице могу да приступе том суду, али не морају, а и кад приступе могу изјавити да је тај суд надлежан за све њихове држављане на неограничено или пак на ограничено време, и треће да је надлежан само за одређене случајеве. Ни зашта више! Тај је суд исто у Хагу почео са радом, али колико је мени познато до сада није имао још ни једно суђење. Дакле, чињеница је напоре- до са трибуналом у Хагу постоји један општи међуна- родни кривични суд за подручје целе земље - све државе - говори да је Хашки суд умногоме мањкав. И после овога што је било са Слободаном Милошевићем Руска Дума која је врховно законодавно тело Руске федерације закључила је да је тај суд нелегитиман и да га треба укинути. Да је среће па да је то Дума раније закључила, а и да Руска делегација у савету безбедности није пристала ни на његово осни- вање него употребила вето, ми данас не би имали оваквих проблема. Да ли је изненађење присуство Бабурина, потпредседника државне Думе на сахрани у Пожаревцу? То уопште није изненађујуће, наиме, од тренутка када су нас руске власти, ту пре свега мис-

Iskra 1. juli 2006.

лим на Јељцина, његовог министар иностраних посло- ва Козирјева, а такође на бившег руског премијера Черномидина оставиле на цедилу, у време бомбар- довања, а и пре, то Руси квалификују као издају савезника на првом месту Слободана Милошевића. И сад је прилика да руски челници на неки начин исправе ти велику грешку. И отуда велика пажња према смрти Слободана Милошевића и долазак Бабурина на његову сахрану у Пожаревац. Нажалост ми смо се као држава обрукали. Јер, Слободану Милошевићу као бившем председнику Србије и Савезне државе који је отишао "на онај свет" невин јер никаква правоснажна пресуда против њега није изречена, доликовала је сахрана уз све државне почасти. Како сте разумјели Путиново упозорење да се на Косову и Метохији не сме направити преседан са међународним правом? Ја нисам сасвим разумео то његово упо- зорење, јер да је Русија против онда би то изричити рекла. Чак је било објављено да руска Влада није демантовала да је тзв. Контакт група већ донела одлуку да од нашег Косова и Метохије направи другу албанску државу на Балкану, а да то руска влада није оспорила. Пре fce бити да је Путин имао на уму да се поједине бунтовне федералне јединице у оквиру Русије не поведу за тим преседаном па да рецимо Чеченија тражи за себе оно што ће, не дај Боже, Арбанаси добити на Косову и Метохији. Дакле, бојим се да Путин има пре свега на уму свој да тако кажем државни и то себични интерес, а да мање води рачуна о нашим националним интересима поготово о међународном праву. Ко још може питати за принципе међународног права? Сви се на њих позивају али их и различито тумаче...? Па, принципи не важе или се на њих позива слаба страна. Бојим се да у међудржавним односима права и нема. И у том погледу постоји једно стање које је Тукидид у својој Историји пелопонеског рата лепо описао стављајући одговарајући говор у уста Атинских посланика Еуфема. Наиме, кад је дошло до рата између Атинског поморског савеза са једне и Спартанског пелопонеског савеза с друге стране, Атињанима је "кост у грлу" било острво Мелос на коме се налазила колонија негдашњих Спартанаца. Ова колонија била је лојална Спарти али близу Атине и Атињани су против ње дигли флоту, искрцали се и опколили град и према ондашњим обичајима започели преговоре с Мељанима. Представници Мељана су рекли Атињанима: "Нисмо ми Вас напали него сте Ви нас напали - прав- да је на нашој страни; на то је Еуфем узвратио: правда

13


О судбоносним ... дејствује само у случају равнотеже снага; а одувек је било да јачи слабијег тлачи. Нисмо ми измислили тај "закон", он постоји одвајкада, и Ви би се позвали на њега да сте јачи!?" Дакле, у међународним односима сила чини право и онај који је јачи тај и тлачи. Да ли је наш однос са Русијом исказао Митрополит Цвијовић ријечима, "да је Русији подјед- нако опасно прићи преблизу као и од ње се удаљити предалеко"? То је метафора коју је својевремено користио Пашић кад је говорио о односу обичних људи према круни. Да је то пећ којој ако приђете преблизу она ће вас опећи, а ако се сувише удаљите нећете се огрејати. У Русији треба видети државу као и било коју другу, која ради што јој је у датом тренутку у интересу. Ако јој буде у интересу да изнова изађе на топла мора она ће и текако водити рачуна о СЦГ. Али како Русија тренутно има веће проблеме са Украјином, Кавкаским и Азијским бившим Совјетским републикама, она прос- то не стиже да води рачуна и о Балкану. Ја никада нисам гајио веру у ту Руску приврженост нама, нити сам мислио да би наша љубав према Русији ту помогла, него напросто гледам каква је констелација снага. Шта мислите о референдумском праву црногорских држављана у Србији; како је то упоред- ном праксом решавано? Кад год се у САД одржавају избори - било за председника или за конгрес - сви амерички држављани гласају било где да се налазе. Чак су на претпоследњим председничким изборима гласови њихових држављана на Космету били доста важни за одлучивање ко ће од два кандидата бити изабран, јер је била врло мала разлика у броју гласова. Тако свуда у свету држављани гласају на изборима или на рефе- рендуму кад год се тај плебисцит одржава. Једини изузетак представља Црна Гора. Она има закон по коме држављани Црне Горе, који се налазе у страним државама, уколико су уписани у бирачки списак, могу да гласају на референдуму ако дођу у земљу, што значи да и они Црногорци који су се пре 30. год. иселили у Аустралију уколико се за време референду- ма затекну на територији Црне Горе могу гласати. А једино не могу да гласају црногорски држављани који живе на територији Србије. Како је Уставном повељом решено да држављани и једне и друге конфедерална јединице на територији оне друге јединице имају сва права изузев права гласа - то значи да најмања 260.0 црногорских држављана, који стално бораве на територији Србије, немају право гласа ни у Србији, а ни у Црној Гори по важећем Црногорском закону!? И зато би било логично, а и неопходно да се ови црногорски држављани одмах упишу на бирачке спискове и да гласају већ на овом референдуму, а затим и на потоњим изборима. Влада Мила Ђукановића се боји да би ови црногорски држављани гласали против отцепљења и зато им не да право гласа. И тако нешто не постоји нигде у свету. Са друге стране, и ЕУ се у многом огрешила и о властите принципе тако што је хладно прешла преко ове чињенице. То говори и да је ЕУ пристрасна и да на закулисан начин помаже одвајање Црне Горе од Србије, односно разбијање ове државне заједнице.

14

Значи да питање бирачких права црногорских држављана у Србији није исфорсирано Великосрпским планом? Не. Оно уопште није исфорсирано него је то право које се заснива како на међународним актима о људским и грађанским правима, тако и на уобичајеној пракси у свим добро уређеним државама. То је нео- бориво право и оно би се апсолутно мора признати. Да ли је Београд остао без хуманиста који подржавају заједницу као што у лику Филипа Давида, Латинке Перовић или Рајка Даниловића подржава "демократску" Црну Гору? То уопште није Београд него су то продужене руке моћних страних чинилаца који владају овом земљом. И нису ту по среди уверења него одговарајући материјални интереси. Кад то кажем сетим се једне приче у емисији "Весело вече" на Радио Београду, коју сам као дете слушао јер је била и забавна и интере- сантна. Та се прича одвија наводно у Загребу непосредно после рата - и разговарају две суседе па једа каже другој - извините госпо чула сам једну тако непријатну вест да се ваша кћер "спанђала" са оним комунцем што је дошао из шуме. А друга јој одговори јесте то тачно и много је незгодно знате, али чим су они дошли из шуме ми смо одмах закључили да оно неће скоро отићи. Тако и ови што дају све те изјаве су закључили да ово господство Америке и ЕУ неће бити кратког века. Исти су ти људи пре тридесетак година били најжешћи поборници самоуправљања и друштвене својине а сада се тога ослобађају као лањског снега. "Својом руком" су господа Даниловић и Латинка Перовић утамничили и осудили проф. Михаила Ђурића и са тако упрљаним образом имају смелости да било шта говоре о ономе што се дешава укључујући и потребу да наше сународнике у Црној Гори оставе на цедилу. Ви имате и анегдоту везану за проф. Михаила Ђурића и једног његовог колегу која такође говори о људским уверењима... ? Михаило Ђурић је полемисао са једним коле- гом поводом неког професора који је предавао још пре Другог светског рата. И тај саговорник каже Ђурићу да не замера много старом професору јер он увек говори оно што мисли. На то је Ђурић узвратио - да је профе- сор пре рата био комуниста а после рата монархиста ја бих веровао да је то било искрено - међутим било је обрнуто!? Он је пре рата био монархиста, а после рата комуниста! Е, тако и ова господа коју помињете - исто се окрећу како ветар дува. Мислите ли да је српска мањина у Црној Гори требала интернационализовати свој статус? То би било врло тешко. Из простог разлога што међународна правила о положају мањине и већине важе само у случају равнотеже снага. Како се ова равнотежа битно пореметила и на делу је сила и интерес а не право, само позивање на право није много делотворно уколико нисте у стању да га поткрепите одговарајућом силом. Узмимо рецимо Војислава Коштуницу и Бориса Тадића који тврде да су њихови аргументи у погледу одбране КиМ толико чврсти да их нико до сада није оспорио. Ја могу одмах да додам да их нико неће ни оспорити!? Него ће их заобићи....

Iskral.juli 2006.


Колико је црногорски Санџак ирационалан - у смислуда Муслимани зазиру од заједничке државе јер је она великосрпска? Ја мислим да је нешто по среди. Кад су рецимо у питању били Хрвати у БиХ њихов је национални интерес да имају Херцег Босну, значи ентитет који би био само Хрватски. Али је Туђман да би издејствовао сатирање Републике Српске Крајине и заузео тери- торије на које је Хрвастка полагала право привремено жртвовао сународнике у БиХ. Добио је од Американаца одобрење да спроведе „Бљесак" и „Олују" и силом противно резолуцији Савета безбедности УН „сатро" РСК. Извео је етничко чишћење које је битан елеменат геноцида али је за узврат морао пристати на целовиту БиХ, и тако потписао уговор стварању федерације БиХ као јединственог државног ентитета у којем су Хрвати и Муслимани били неразлучени житељи нове државне творевине. Тако су се Хрвати нашли заједно са бројни- јим Муслиманима у истом државном ентитету. И уместо да захтевају образовање трећег ентитета они упорно инсистирају да се укине Република Српска? Зато је циљ хрватске државе да што више ослаби Србе, а кад то постигне онда ће изнова поставити питање Херцег Босне, односно хрватског ентитета у оквиру БиХ. Исту политику имају Муслимани у Сарајеву. Врло добро знају да би могућим стварањем независне Црне Горе негдашњи новопазарски санџак који је до 1912. године био јединствен - био подељен, и Муслимани били у двема независним државама. Али њихов је циљ био да се ослаби Србија а тако и Република Српска; по сваку цену - чак и уз привре- мено запостављање интереса својих земљака у Црној Гори. Тако предпостављам да ће Реис-ул-Улема преко својих хоџа и имама у северној Црној Гори саветовати црногорским Муслиманима да најпре гласају на референдуму за независност Црне Горе а када се та независност конституише да траже велику територи- јалну, а тиме и државну аутономију тог дела Црне Горе за Муслимане који ће бити црногорски држављани. Дакле: Први корак је гласање за независност а онда ће и Муслимани и Арбанаси (у Плаву и Гусињу, Бару и Улцињу) захтеваи за почетак одговарајућу територи- јалну аутономију, а онда и измену граница Црне Горе! Кад сте 1990. године повели Демократску странку, прокламовали сте свој лолитички циљ. Јесте ли сад за монархију у Србији? Ја сам за Уставну и парламентарну монархију. Из више разлога: Први је историјски: Српски народ је најбољи део своје историје проживео под монархис- тичким обликом владавине. Значи показало се да је то било добро. Било је мало проблема у 19. вијеку јер није био решен обим владалачке власти, па је непрестано било сукоба између владара са једне (књаза па краља) и Скупштине и странака са друге стане. Али је тај проб- лем био коначно решен 1903. године после Мајског преврата и ми смо упловоли у мирне воде Уставне и парламентарне монархије. Зашто се томе не би вратили? Први, разлог је што је монархија као облик владавине нелегитимно укинута на Скупштини самоз- ваних народних представника у шуми. То је било Друго заседање АВНОЈ-а. Дакле, ако је нешто нелегитимно укинуто оно

Iskra l.juli 2006.

се мора рестируисати. Друго разлог је чињеница да је најбољи облик власти парламентаризам - а не председнички или полупредседнички систем. А изгле- да да и парламентаризам најбоље функцонише ако је шеф државе монарх. Он је симбол јединства државе, али је ту и велика улога парламента а потом и владе и њеног премијера. Такође, много је боље имати монарха који је симбол јединства и континуитета него изабраног председника попут САД или Француске где тај систем релативно добро функционише али зато врло лоше када се те установе пресаде у друге државе. Коначно, трећи разлог је у чињеници да би Краљевски дом био дом Карађорђевића - дакле потомака човека који је основао српску државу. Када се Краљ Петар I крунисао после Мајског преврата он је круну излио не од жеженог злата и драгог камења како би то свако други учинио него од Карађорђевих топова, јер је знао да је српска држава настала из топова и да се само тако може сачувати. БОКСОВИ (оригинално у „Светигори"): 1. Над Слободаном Милошевићем је извршено како се то каже у колоквијалном језику "судско убист- во". Он је бо под јурисдикцијом Хашког трибунала који је био одговоран за њега и за његово здравље и били су обавезни да му у случају потребе пруже сваку здравствену помоћ. Трибунал се од те своје обавезе оглушио и заправо допустио да под кровом Суда Слободан Милошевић умре. И то под врло сумњивим околностима. Није чак искључено да је трован, или да је на други начин његова смрт убрзана. То поред оста- лог потврђује чињеница да иако свака ћелија има по две камере које снимају понашање затвореника, не само да нико од стражара није интервенисао, него је прошло неколико сати од тренутка када је по свој прилици наступила смрт - до тренутка када је та смрт утврђена. а није искључено да је Слободан Милошевић од тренутка срчаног напада па до тренутка смрти био жив између пола и три сата. И то је било довољно време да му се пружи одговарајућа помоћ. Очигледно да се то није хтело и да је прогонитељима одговарало да Слободан хашким Милошевић умре, јер нису могли да донесу никакву уверљиву пресуду. 2. Ја страхујем да се може догодити да Руска влада и сада на питању КиМ попусти као што је попустила 1993. године, кад је основан Хашки три- бунал и 1999. када нас је суочена са агресијом НАТО пакта оставила на цедилу. То су именовани Черно- мидин за главног преговарача који нас је издао и присилио да потпишемо срамни Кумановски споразум којим је дозвољен улазак трупа НАТО-а на део наше земље. 3. Рат је у односима држава као средство забрањен и немачким главешинама се у Нирнбергу поред осталог судило и за злочин против мира. Дакле, за напад на друге, суседне државе. И то је разлог што се данас ратови више не објављују. Рецимо кад је Аустро-Угарска 1914. напала Србију она је послала телеграм којим је Србији објавила рат и то се сматрало веома цивилизованим. Данас се такви телеграми не шаљу - јер би то значило признање да је извршена агресија. Па се агре- сија врши под разним изговорима: "Милосрдни анђео", "Пустињска олуја", "Бљесак" и слични еуфемизми. И

15


О судбоносним ... то се дешава под покровитељством УН - које су се потпуно оглушиле о своје акте и повељу која изричито забрањује рат. 4. Да ли је на питање црногорских држављана Солана преварио Коштуницу? Не једном, него је Солана више пута преварио Коштуницу. Каже Макијавели за чувеног папу Александра VI Борџију, оца Цезара и Лукреције Борџије да целог живота ништа друго није радио него само варао људе. И увек је налазио оне које је могао да превари. Ако тако може Римски папа на трону Светог Петра, зашто то не би могао Хавијар Солана, ако у нашем врху има толико наивних а можда и глупих људи који олако поверују његовим обманама.

изговор да се то изведе. Јер да су којим случајем права арбанашка била разлог за напад - сам долазак опозиције 2000. године, на власт, а за њу странци не могу рећи да је недемократска, био би довољан разлог да кажу - ево у Београду је сад демократска влада и она нема намеру да гази ваша права и ви се реинте- гришите у СЦГ и ми вам желимо свако добро. Напротив, странци и даље настављају па и појачавају политику а којом су ушли у рат! Као да се никакве политичке промене нису десиле у Србији. Значи, независно од тога је ли у Београду демократска или ауторитарна влада они настављају политику разби- јања наше државе. СВЕТИГОРА, 12.5.2006.

Спиридон Булатовић

(Пренето из „Српска политика". Наслов је дала Искра)

5. Шта ће остати од суверенитета Републике Српске? Тај суверенитет се убрзано разара. И то нашом руком. Тако што је високи представник натерао Мирка Шаровића и Драгана Калинића да пристану на промену Устава, па су на територији РС и Хрвати и Муслимани добили статус конститутивних народа, а онда су исто натерали Чавића и остале да пристану на одрицање од војске, захтеваће и одрицање од полиције - а као што видите увелико се реформишу централни органи у Федерацији јер хоће да уведу институцију јаког председника, владе и премијера. Дакле, све зарад смањивања надлежности, пре свега Српског ентитета. 6. Шта је за Вас кривица Слободана Милошевића у ратовима деведесетих; како тумачите хипотеку његовог национализма? Мислим да је прерано да се дају коначни судови о Слободану Милошевићу, то ће урадити нове генерације, а не ми његови савременици. И то кад буду откривени кључни документи у страним архивама. Пре свега дипломатски, а пре свега обавештајни. А то ће бити за најмање 30 односно 50 година. Ми можемо износити само поједине утиске, за које не можемо рећи да су до краја утемељени и ваљани. Ја му не замерам на српском национализму, него му замерам што није био довољно српски националиста. Већ што је доста олако препуштао наше сународнике преко Дрине худој судбини. Тако је оставио на цедилу Западну Славонију, Книнску Крајину, обогаљио Републику Српску и предао Вуковар, Западни Срем и Барању Хрватској. А очигледно није био у стању да на ваљан начин предупреди агресију НАТО-а на нашу земљу. Тако, ако се размотри његов биланс као државника онда тај биланс по мом скромном суду не заслужује велико уважавање. И мислим да ће му наши потомци то (што није сачувао ни одбранио државу) највише замерити. 7. Јесу ли мировне снаге НАТО пакта ушле на КиМ због угрожених права Албанаца или је њихов долазак у функцији отцепљења Косова и Метохије? Рекао бих да је најмање 1 - 2. године пре саме агресије донета одлука да се Арбанасима да друга држава на Балкану. И онда је све време тражен

Osporavanja nagrade „prosrpskom" piscu Handkeu U rasplamsaloj raspravi povodom odbijanja većine u Gradskom veću Diseldorfa da prihvati odluku stručnog žirija o dodeli ugledne “Hajnrih Hajne” nagrade kontro- verznom austrijskom piscu slovenačkog porekla Peteru Handkeu zbog njegove “prosrpske” orijentacije, poteže se i “teško oružje”. Jirgen Ritgers, šef vlade pokrajine Severna Rajna-Vestfalija javno se izjasnio protiv priznavanja odluke stručnog žirija, što je dosad neviđen presedan. Skoro svi nemački štampani i elektronski mediji i dalje se bave Handkeom, pri čemu je karakteristično da oni koje obično svrstavaju međ „levičare” iznose najoštrije i pot- puno političke stavove protiv austrijskog pisca. Tako “Tagesšpigel” smatra da autor koji dovodi u sumnju američku demokratiju automatski više ne zaslužuje nagradu. List takođe “roni suze” što istovremeno i živi Bog nemačke literature Ginter Gras neviđeno oštro napada Ameriku zbog zločina širom sveta. Tako su na apsurdan način u isti koš smešteni Gras, koji je pozdravio bombar- dovanje Srbije, i Handke, koji se jedini na nemačkom gov- ornom području tome od početka protivio. Nemački listovi prenose delove teksta austrijskog konzervativnog dnevnika “Di prese”, koji, navodeći da je Handke “bezobzirni genije”, “jezički autist”, smatra da je on nezaobilazan za razumevanje književnosti na nemačkom u posleratnom periodu. Da li spaliti knjige norveškog pisca Knuta Hamsuna zato što je bio po volji nacista, ili Gabrijela Garsije Markesa zbog njegovog prijateljstva s Kastrom, ili Maksima Gorkog zbog boljševizma, pita list. Elfride Jelinek, dobitnik Nobelove i Hajneove nagrade, izjavila je da je zaprepašćena postupkom nemačkih političara. Odluku o negiranju nagrade Handkeu nazvala je apsurdnom, negira- jući pravo politike da se u to meša. Handke je, smatra Jelinek, lažno optužen korišćenjem poluistina. Sam Handke javio se, posle tekstova i izjava u raznim medijima, autorskim prilogom u “Zidojče cajtungu”, gde je izneo stav da su sve strane u ratu u bivšoj Jugoslaviji počinile zločine, te da je Srebrenica “najgori zločin protiv čovečanosti od (Drugog svetskog) rata”, a da je to bila “odvratna osveta srpskih snaga”. Takođe je objasnio da mu motiv za odbranu Srba nije bila lojalnost prema Miloševiću. Novosti, 1.6.2006. <www.novosti.co.yu>

16

D. SEKULIĆ dopisnik iz Berlina

Iskral.juli 2006.


ДОКУМЕНТИ: Ако коза лаже, рог не лаже (5)

ДОБРИВОЈЕ-БОБАН ТОМИЋ ЦРВЕНО СУНЦЕ У ЗЕНИТУ Добривоје-Бобан Томић, рођен у Бољевцу, имала близу 100,000 жртава. Оволиком броју жртава Источна Србија, 1931., морао је као младић да тражи највише је допринела КПЈ са њеном ткз. „борбом против могућности за школовање у Словенији, јер му је отац, као окупатора", а уистину је то била комунистичка револуциуспешан индустријалац, проглашен за „народног неприја и борба за превласт!” Међутим, „број Срба убијених од јатеља” и евентуално стрељан. Томић је 1955. емигрирао стране ОЗНЕ и КНОЈ-а у кратком периоду одмах после у Минхен и тамо дипломирао зубарство, отворио успешну окупације (октобар 1944 октобар 1945!) вишеструко преприватну праксу, коју је обављао 46 година. Србију је вазилази број страдалог српског живља током окупаципоново посетио тек 2001. године. Сада живи у Београду. je.”(l, 13) Томић је написао двотомну аутобиографску књигу мемоара и сведочанстава, Црвено сунце у зени- ту,{ 1) у којој је описао страдања његове породице, а и многих других српских породица, у Другом светском рату и после њега, од стране комуниста. Први том описује патње Томићеве фамилије и целог српског народа под немачком окупацијом. Он почиње своју историју опаскама о ставу Комунистичке партије у почетку рата. „Комунистичка партија Југославије је чланица Коминтерне и аналогно овоме сматра себе савезником Трећег pajxa.”(l, 5) Тито је, доследно ситуацији, издао проглас „да се пружи свака помоћ Усташама, Македонцима, Албанцима и другим национал- истичким организацијама уколико они доприносе слому данашњег режима.”(1, 6) „Комунисти, нарочито они са знањем немачког језика, одмах су пришли немачким оку- пационим властима.”(1, 7) Гледајући уназад, аутор везује патње народа не само под окупатором већ и са делањем комуниста, што се види по последицама њихове акције: „За моје дечачко схватање, рат је био и прошао. Имамо окупацију, али сви ми... остали смо живи. Очито, ја са својих десет година нисам могао да замислим (али на жалост ни одрасли!) да ће престанком окупације за већину Срба и Србију изоста- ти „сунце слободе и благостања" а настати дуготрајни мрак, репресија, масовно физичко затирање српског живља од стране партизана, а по наредби КПЈ и АВНОЈ- a.”(l, 9) Томић тачно анализира праве побуде напора комуниста: „У православног и слободоумног народа, КПЈ и њен програм не налази упориште и подршку. Своју „ослободилачку борбу против окупатора", иза које су у почетку прикри- вали праву намеру борбе за власт, комунисти започињу убијањем виђенијих и од народа цењених људи... Истовремено, ови револуционари врше и диверзантске акције... немачка окупациона сила заводи страшну одмазду од најпре 50 а онда 100 српских глава за сваког убијеног Немца. Комунисти су се понадали да ће ова незапамћена, ужасна квота одмазде натерати српски народ у партизане, што се није остварило. Напротив, огорчење народа натерало је ову црвену неман да напусти Србију и побегне у Босну и Црну Гору.”(1, 10)

Аутор одаје признање влади Милана Недића за смањење српских жртава: „Такозвана Недићева квислиншка Влада народног спаса заиста је спасавала српски народ од разних невоља. Огромна је заслуга те Владе ( и самог Недића на збрињавању српског народа избеглог пред усташким покољем у Хрватској, Босни, Херцеговини. Чинио је све што је било могуће да заустави револуцију и грађански рат који је изазвала и водила КПЈ ради уништења православне Србије и освајања власти.”(1, 11) „Непроцењивом заслугом и залагањем генерала Недића спасен је велики број српских живота од одмазде окупације. Сматра се да је Србија у периоду од непуне четири године окупације ипак, због свега што се збивало,

Iskra 1. juli 2006.

Доласком Титових партизана отпочиње „сурови талас страдања, убијања, пљачке, терорисања невиних људи и затирања духовних и патријархалних вредности српског народа”.(1, 20) „Даноноћно је из подрума допирао неописив и несношљив јаук, запомагање и вриска мучених жртава, које се мешало са животињским урлањем и најпогрднијим псовкама и изразима од стране разуларених, подивљалих и обеспамећених ознаша.”(1, 21) Томићев Деда се пита: „Какав је то олош (Енглези) кад „оће нама, патријархалном народу, да наметне једног комунистичког пробисвета са багром силеџија и ленчу- ra!”(l, 38-39) Имовина Томићевог оца била је сва одузета, а породица избачена из куће само са стварима које су имали на себи. „Занимљиво је да се комунистичка власт није гадила капиталистичких napa.”(l, 110) Томић коментарише појаве комунистичког владања, на пример, жалбе самих комунистичких полтрона: „Ми служимо Комитету за параду, као тобож - народна власт, а уистину ОЗНА и Комитет држе све у својим рукама... Чак и кад смо били под окупацијом од 1912 па наовамо, општинска власт је штитила кол‘ко тол‘ко народ, а код ових зулумћара она је задња рупа на свирали.”(1, 50) „Режим је преко Партије упорно прикри- вао, негирао, умањивао своја злодела и вршио систем- атско психичко насиље и разноврсне репресије, нарочито на нама, жигосаним ‘народним непријатељима’.”(1, 81) „Убијањем и хапшењем великог броја људи утерује се страх у народ, а страх ствара послушност, што је циљ сваке диктатуре, па и ове комунистичке.”(1, 85) Приликом посете ауторове рођаке у Минхену: „Она је шапатом почела разговор са нама, при чему се непрекидно освртала лево и десно... ‘Не знам ја ко седи овде. Мораш да се пазиш од свакога, јер свуда те неко прислушкује..”(Н, 60) И даље: „У свим стамбеним зградама хаузмајстори су обавезно били сарадници и доушници ОЗНЕ-УДБЕ. Они су 'бринули’ о свим станарима, кад лежу, кад устају, да ли и где раде, колико намирница доносе, ко им долази у посету, ко слави крсну славу, црквене празнике и Српску Нову годину, како се ко облачи и бележи разне друге податке од ‘државног’ значаја.”(1, 115) „Ко се није прик- лонио комунистичкој власти, стављан је на наковањ АВНОЈ-а: српом те захвате, а чекићем млате, говорио је српски народ, мудро и тачно описујући бољшевичку власт. За новог човека комунистичког Брозовог времена и његову титоистичку идеологију и стаљинистичку етику мој отац је поседовао неопростив грех: није био сиро- машан. Утолико је погубност Јосипа Броза Тита за српс- ки народ била равна историјском састрадању нестанак грађанског слоја са културне и привредне сцене. Борба за новог човека и нови поредак света, као и увек у политици, није остварила сопствену утопију већ је остави- ла губилишта. Трагедија моје породице сведок је зла црвеног сунца у зениту.”(1, 167) Апсолутно све служи Партији и њеним циљевима: „Штампа обилује лицемерјем, лажима, дрскошћу и бестидностима.”(1, 107) Прича се да Тито није потписао ниједну смртну пресуду, али ипак Политика наводи Титову наредбу да се одмах стрељају

17


Документи ( 5 ) . . . сви они „на које се може посумњати да ће сутра бити наши непријатељи”.(1, 113) А Милош Минић изјављује: „Правду треба да деле људи који знају да чувају тековине НОБ— a!”(l, 107) Занимљиве су паралеле ауторовог Деде између понашања такозваних „колаборатера” у Првом и Другом светском рату. У Првом, Деда је био постављен Одлуком Владе за општинског деловођу како би штитио народ пред окупатором. „Сеоски кмет и ја смо, често излажући себе и животној опасности, успевали да ублажимо репре- сију окупатора и да избавимо појединце од сигурне смрти... Одлука је налагала нама у власти да смирујемо и штитимо народ, да се избегава супротстављање окупа- тору, што је подразумевало и нужну сарадњу са окупа- торском влашћу... Сарадња у интересу народа није и не сматра се издајством. Зато сам и ја лично (а и многе моје колеге) по ослобођењу напредовао у служби.” Деда повлачи паралелу: „У I светском рату Србију је ослобод- ила српска војска, а у II светском рату у Србију после оку- пације долазе партизани и суровим насиљем освајају власт заводећи диктатуру уз огроман број невиних жрта- ва.... Ослободиоци и борци за власт нису исто. И упамтите, пошто злочин не застарева пред законом, а убиство вашег оца и ваше страдање је чист злочин, ви сте дужни да учините све да тај злочин изађе на видело правде... На вама је, и од вас се очекује да као весници истине и сведоци времена сачувате све ово од забора- ва.”(1, 91- 92) Деду не чуди шта се дешава јер „Кад се творац и писац закона не држи својих закона, онда није чудо што нам царују силеџије, убице, лопови, лажови... Нек’ нам Господ да снаге да се одржимо, јер владавина њихова неће саставити век.”(1,148) Какве пророчке речи! Томић бележи и ликвидацију хиљада српских националиста, укључујући и добровољце, у Кочевју и наводи да су најистакнутији међу тим џелатима били Милка Планинц, Симо Дубајић и крвожедни Слободан Пенезић Крцун.(1, 127) Аутор помиње и гнусна убиства „драгог чика Јаше”, Ратка Обрадовића, и других. Други том описује борбу за опстанак Добривоја Томића у емиграцији. Доласком у Минхен он је потражио нашу цркву и упознао се са оцем Алексом Тодоровићем, с ким је засновао дуготрајно пријатељство. Преко оца Алексе упознао се са Зборашима и бившим добровољци- ма: Ратко Парежанин, Ђоко Слијепчевић, Јаков Љотић, Влајко Влаховић. Марисав Петровић, Ратко Обрадовић, Милан Фотић, Драгомир Пантелић, Света Живановић, Љуба и Мика Достанић, Цицан Исламовић, Живорад Миленковић, о. Митрофан, и многи други, као и њихове породице. Има и многих слика аутора са поменутим Зборашима. Томић узгред бележи да је Милош Црњански, пред повратак у Југославију свратио у Минхен „да се види и опрости од својих пријатеља чика Ратка Парежанина и његове супруге, др Ђока Слијепчевића, Јакова Љотића и Милана Фотића.”(Н, 143) Интересантне су белешке о Марисаву Петровићу, нарочито о његовом спасавању у Крагујевцу. Један пример: „Њега Марисав Петровић није познавао, али га је, видевши да је млад, извадио из те гомиле и послао кући.”(П, 54) Каже да је Марисав био левичарски настројен, али после сусрета са Димитријем Љотићем пришао је његовом покрету. Томић, и сам веома побожан човек, пише веома лепо о српској православној цркви у Минхену, а нарочито о оцу Алекси. „У оцу Алекси смо поред свештеника и изврсног духовника имали и замену за наше рано изгубљене очеве.”(П, 53) На примедбу конзула да је о. Алекса Љотићевац, одговорио је: „У цркви он је ангажо- ван пред Богом и нама вернима, а у свом приватном жи- воту после цркве не могу да Вам кажем шта он треба да ради.”(П, 108) „Отац Алекса је имао одређену месечну

18

принадлежност и није од парохијана наплаћивао за обреде венчања, сечења колача, крштења, парастоса, сахране и др. Ако му је неко нешто и дао, он је тај новац уносио у црквену касу као прилог.”(Н, 120) Српска црква и о. Алекса уживали су велики углед и благонаклоност баварске владе. Томић проницљиво објашњава утицај наше цркве на њега: „Српска православна црква, као што је била у отаџбини, тако ми је и сада у туђини, у емиграцији, била духовно упориште и ослонац, извор снаге, радости и утехе. Црква ми је отачаство. Кроз светосавску цркву сам потомак својих предака. У цркви сам прибран уз мој народ и мој род. Ту је сабирање нас живих са упокојени- ма. Као емигрант, ја сам свуда и за сваког туђин, странац, само у својој цркви ја нисам туђ. Црква и молитва осло- бађају, нарочито нас емигранте, од самоће и без- надежности. У цркви човек није у беспућу.”(П, 117) Зато је Удба настојала да дође до раскола: „Сатански лукаво је смишљено да ће најбрже и најуспешније разбијање политичке емиграције до њеног самоуништења бити у изазивању раскола у Српској православној цркви.”(1, 127) Аутор јадикује због разједињености емиграције. Још „време проводе у бескорисном политизирању и нагваждању о прошлости.”(Н, 33) Ту је, најзад, и необична прича, коју је Томић чуо од есесовца учесника у борби на Дрвару, о томе како су, на молбу Енглеза, Немци спасли Тита од четничког заробљавања, како би се очувао тампон који је Тито представљао због надирања Руса на Балкану...? Аутор такође говори и о сарађивању Тита са Немцима и усташама. Томић сумира свој однос према комунистима и шта су све они учинили њему, његовој породици и целокупном народу. „Одузимајући ми све: завичај, поро- дицу, домовину - комунизам ме је разбаштинио, урушава- јући моја сећања и уводећи ме на туђи пут. Ко није про- лазио овај пут, он не зна колико је потребно вере, туге и воље да спроведете у дело своју одлуку и да схватите да идеологија, ако и има моћ над људима, нема над отаџби- ном у срцу.”(П, 103) Он опомиње да трагови комуниста још нису нестали: „Брозова идеолошка деца, макар попут њега вешти у пресвлачењу костима, па су данас у Србији баш они амерички помоћници, морају да одговарају не само за злочине и идеолошку лоботомију него и за све страхове и принудна егзилства. Комунисти су осакатили нормалну и моралну Србију, они су секташка мањина која је уз туђу помоћ тортурисала већину и донела највеће зло које је Србију задесило у историји.”(П, 216) О данашњој ситуацији у Србији Томић има песимистички став, јер „Суштина и узрок данашњих зала и невоља Србије води корен у протагонистима Авноја и 60-годишњице комунис- тичке владавине и диктатуре.”(П, 229) Данас још има много „озновића”, „удбанића”, „авнојића” и „скојевића”.(П, 229) И, на крају, страшан завет за српски народ: „Комунисти, у похлепи за влашћу, оставише будућим генерацијама зверства, насиље и масовне гробнице претежно младог српског живља. Оставише јадојаме и стратишта. Иза ове, посебно за Србе, погубне идеологије остадоше само деспотски казамати и ’nacja гробишта’.”(П, 244) Књига је снабдевена многим документима и фотографијама, којима аутор поткрепљује своје тврдње. Тиме Томићево сведочанство добија у вредности и служи и као извор за историчаре. Васа Михаиловић (1) Добривоје-Бобан Томић, Црвено сунце у зениту (Београд: Удружење књижевника Србије / Књижевне новине, 2004.), 2 тома, 240 и 335 страна. Бројеви страна цитата из ових књига назначени су у тексту.

Iskra 1. juli 2006.


КАЧАЧКЕ БАНДЕ И КПЈ Привредне гране Арбанаса од досељавања на Балкан (средина XI века) су: пљачка, лоповлуци, хај- дучија и друга сваковрсна разбојништва. И тако вековима, до данас. Од половине 18. века, до дана данашњег просторе Старе (Косово и Метохију) и Јужне (Маћедонију) Србије насилно насељавају Арбанаси из Албаније. Уз „насељенике” (сада су то „етнички” Албанци) на тери- торије Старе Србије, уз подстицај турске власти неконтролисано су упадале и шиптарске хорде и дружине из Албаније. И држале су под незамисливим и тешко описивим терором највише Србе са Косова и Метохије. Чинили су сваковрсне зулуме и злочине Србима: крали стоку, убијали домаћине кућа, насртали на образ кћери и жена, и тако присиљавали рају (Србе) да напуштају своја огњишта и бежи у друге крајеве, а они су притом присвајали њихову имовину. Притисак на Србе чинили су они за рачун Османлија, а много чешће и из сопственог интереса. За њихова дивљања и криминална понашања Турци су увек имали речи оправдања слично Међународној заједници у времену садашњем. Примера ради, на ноту српске владе Турској из 1898. године због арбанашких терора и погрома над Србима у Старој Србији, влада ове земље је одговорила: „да су немили случајеви између Арбанаса и Срба може бити малобројнији од оних који се дешавају између лица исте вероисповести!” Османлиска административна власт називала је те арбанашке разбојничке банде у 18. и на почетку 19. века крџалијама, у преосталом делу 19. века палинкарима, а у 20. веку качацима. И управо вође таквих злочиначких скупина, „прослављених” у вршењу најразличитијих недела према Србима - а Шиптари су одувек Србе сматрели својим највећим непријатељима - постали су највећи идоли Шиптара са Косова и Метохије. Почасно место, са „пуним правом” припада Иси Бољетину (Бољетинцу), Он је са Асом Феровићем био вођа арбанашке побуне против Турака на Косову и Метохији 1910. године, док је следеће године са Идризом Сеферијем предводио побуну Арнаута у Албанији. Обе је доста лако скршио Тургут - паша. Пред сам Први балканси рат, српска страна покушала је да Арбанасе привуче на своју страну. У ту сврху Драгутин Димитријевић - Апис (мајор и начелник штаба београдске коњичке дивизије) отишао је у тадашњу Турску и на Косову и Метохији, у селу Бољетину (недалеко од Косовске Митровице) састао се са најпознатијим арбанашким прваком Исом Бољетинцем. На Аписове речи: „Ми смо вама Албанцима помагали док сте ратовали са Турцима, и сада очекујемо да нам ви пружите помоћ, када нам Турци запрете. Не би било поштено да против нас употребите оружје које

Iskra 1. juli 2006.

смо вам ми дали”. Иса Бољетинац је одвратио: „Не могу да се придружим Србији против мојих турских господара. Али ако Турци нападну Србију, ја ћу остати неутралан. Ако Срби први нападну, ја ћу можда морати да се придружим отоманској војс- ци”. (За тако нешто наш народ користи пословицу: „Нарани кера да те уједе”). И шта се догађа у I балканском рату? Турска империја одбрану Косова и Метохије поверава баш Арбанасима. Раздељује трупама Исе Бољетина у ту намену око 65 хиљада најмодернијих пушака. Следеју краткотрајни и жестоки окршај са Шиптарима код Мердара, близу Топлице и Јабланице и ускоро је света српска земља („terra sancta”) ослобођена од Османлија. После нешто више од 4, 5 века, од стране III српске армије под командом ђенерала Божидара Јанковића. Какви су Арнаути војници, указује и овај детаљ. Не, није виц, него сушта истина. Дебар је ослободио музички потпоручник Милоје Милојевић са водом војних трубача. Ђенерал Божидар Јанковић по ослобођењу Косова и Метохије упућује специјалан проглас свим шиптарским племенима: „Долазећи к вама, ми вам доносимо слободу, правду и старинску част и поштење. Тврду вам Божју веру и бесу дајем да неће нико дирати у ваше обичаје и веру, него да ће сваки у своје веровати, како му је воља. Часну вам реч дајемо да нећемо дозволити никакве освете, и да ће се забораву дати све што је раније било!” Шиптари не мисле тако. Они код Мердара на бесу („тврду веру”) примају на преговоре поручника Милана Поповића са пратњом. И убијају их све одре- да, клањем. Исто понављају и у Урошевцу са једини- цом коју предводи поручник Моша Амаро. Не следи „ужасна одмазда” о чему Шиптари данас испредају чудесне бајке, него српска војска јед- ноставно ликвидира једино учиниоце ових гнусних злочина. Нажалост, не и онога који их је иницирао, Ису Бољетину. Мора се имати у виду, пре свега, да српска војска није била скуп милосрдних сестара или „миров- на” групација НАТО - пакта, већ озбиљна и непобеди- ва војна сила. Банде качака под вођством Исе Бољетине, војнички потпуно поражене и знатно проређене по ослобођењу Косова и Метохије прелазе у суседну новоформирану Албанију. Ту „старање" над њима преузимају Аустро-угарска монархија и Италија. Они их и наоружавају, а турски официри их обучавају за терористичке акције. Предвиђено је да насилно упадају у српску краљевину, подстрекивају локалне Арбанасе на побуну и остваре услове за припајање

19


Качачке банде .

српска осећања.

Косова и Метохије новоуспостављеној Албанији.

За земана „Велике Албаније” његову плодо- творну „активност” у сатирању Срба наставиће синови и рођаци. И то: Каплан Бољетина сарадник фа- шистичке Италије и Немачке, Аслан Бољетина члан Централног комитета Друге призренске лиге и Тафиљ Бољетина начелних паћког ? округа. А сви су били и веома истакнути балисти.

И тако подбађани и помагани од Аустрије, а посебице од Бугара, Албанци су у септембру 1913. године извршили упад у Србију. Заузели су Дебар, Охрид и Стругу и узбунили Арбанасе са српског подручја. У Дебру на 1200 војника из 19. кадровског пука дивљачки насрће више од 10 хиљада дивљих Арнаута предвођених са Исом Бољетином, Хасан-бег Приштином, Бајрамом Цуријем и Аземом Бејтом. Следи масакр у коме страда преко 850 српских војни- ка и официра. Када је српска војска на тај упад одго- ворила одмаздом („Зло чинити од зла се бранити, ту злочинства нема никаквога” певао је владика Раде Томов) и протеравши нападаче прешла албанску границе, упутила је бечка Влада Србији вербалну ноту ултимативног каракатера, тражећи да се српска вој- ска повуче из Албаније у року од осам дана. За мучки упад Шиптара и на српској страни пронађен је „кривац”. Био је то тадањи ђенерал Живојин Мишић. Он је од стране Врховне команде Српске војске проглашен директно одговорним. И премда стварно невин, одмах је пензионисан. У то време на ослобођеном Косову и Метохији (према попису становништва из 1913.) живело је око 45% Срба. Други по бројности били су Турци, а Арнабаси су били тек на трећем месту. А у свим градовима, Срби су чинили и економ- ски најјачи слој становништва. После I балканског рата са Косова и Метохије се повукла турска админис- трација. Уз њу и мноштво Турака из тог краја Старе Србије. Заправо исељавање Турака текло је у два циклуса. Први се одвијао од 1912. до 1918., а други од 1948. до 1952. године. И укупно се иселило око 100 хиљада Турака. Такође и известан број Арбанаса се иселио у Турску не могавши да прихвати српску управу, а мањи број се опет вратио у матичну Албанију. И у Првом светском рату Шиптари нису били уопште наклоњени Србима. Извршили су стравичан и језив покољ над једном српском јединицом код Марковог манастира у селу Кориши, недалеко од Призрена. Побијене српске војнике, њих преко 60 су побацали Коришку реку. У Краљевини Југославији ови мученици су сахрањени у заједничку гробницу и подигнут им је споменик. У Брозовој држави „дискри- минирани" Шиптари - а живели су у „апархејду” како каже интелектуално лимитирани Бернар Кушнер - су тај споменик сасвим разрушили, а костурницу разлу- пали. Као ратници Шиптари су непревазиђени у „борбеним дејствима” противу српских цркава и манастира, споменика културе, гробаља и костурнице, надгробних споменика и мртвих Срба. Неко ће рећи да претеру- јем, али није у праву. Ево и зашто. Припадници ОВК (Американци их називају герилцима) почетком априла месеца 2000. године у једном селу, у близини Пећи раскопали су српске гробове. И мртвим Србима мученицима су пуцали у главе, а онда су их спаљивали. Тако су их и мртве по други пут убијали. У сваком случају, „јуначка дела” од припадника „јуначког наро- да . Српска војска 1915. године хвата качачког поглавара Ису Бољетинца и мало касније га ликвиди- ра. Па тако „највећи” шиптарски национални јунак из новије историје не стиже да испољи сва своја анти-

20

У касну јесен 1915. године, измучена и десеткована српска војска са мноштвом цивила, да би избегла капитулацију и да би стигла до Јадранског мора, била је принуђена да пређе масиве северне Албаније. Уморни, гладни и болесни, практично полу- мртви, целим путем су нападани од дивљих арнаутских племена и качачких банди којима су руководили Азем Бејта, Хасан-бег Приштина и Бајрам Цури. Није то чинио једино Есад-паша Топтани и њему подређена племена из северне Албаније. Есад- паша Топтани, иначе Арбанас у I балканском рату био је командант Скадра. Одлучно и храбро бранио је Скадар од црногорске и српске војске. По капиту- лацији града, дирнут витештвом и чашћу српске војске постао је искрени и одани пријатељ Срба. На изричит лични захтев, чак је и сахрањен на српском војничком гробљу у Паризу. У Голготи Албаније настрадало је према гру- бим проценама између 200 и 250 хиљада српских војника и цивила. Међу цивилима и око 5 хиљада српске деце. Бар за половину српских губитака у планинама Албаније, директну или индиректну одго- ворност сносе Арбанаси. У међупериоду аустроугарско-немачке оку- пације Србије од 1916. до 1918. године на Косову и Метохији незаштићени српски живаљ био је препуштен на милост и немилост шиптарским качачким бандама. Оне су над Србима успоставиле терор и зулум, анархију и линч, слично времену после Берлинског конгреса. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, одмах по њеном стварању, имали смо следећу демографску ситуацију на Косову и Метохији: Срба је било преко 42%, Шиптара око 29%, онда су следили Турци и остали. Није било ни много другојачије 1939. године када је на светој српској земљи верификовано 46% Срба, 33% Шиптара итд. По окончавању Првог светског рата, нова власт имајући у виду да су Срби са Косова и Метохије готово два века насилно исељавани, желела је да потомцима исељених пружи могућност да се врате на прадедовска огњишта. Стога је омогућила да се на свету српску земљу усељавају српске породице. И до 1941. године досељено је тако нешто више од 14 хиљада породица Срба, највише из Црна Горе. Сви су добили државну земљу лошијег квалитета. Углавном утрине, шикаре и шумске површине. Крчењем, прет- варањем у оранице, сађењем воћака и изградњом кућа они су је оплеменили. Само око 2.5% од укупног по- дељеног земљишта било је одузето од доморођачког живља и раније досељених Шиптара. Овима је арон-

Iskra l.juli 2006.


дацијом дато друго земљиште у замену и уз то им је и плаћено одузето. Сва каснија тртљања Шиптара и тврдње, да је сва земља која ја додељена колонистима њихова сво- јина, представљају најобичније лагарије. И изјаве комуниста у том смислу, нису биле ништа друго до груба манипулација у циљу стицања јефтиних поена код арбанашких маса. Ипак, у Краљевини Југославини за непуне 23 године на Косову и Метохији, успостављен је какав такав правни ред и поредак. Тешкоће на том плану биле су и тешке и огромне, ценећи чињеницу да је код Шиптара присутна атавистичка неспособност у смислу поштовања или придржавања било каквих прописа и закона. Неопходно је имати у виду, да је перзистирао дубок сукоб и јаз између југословенске државе и албанских племена. За Арнауте, примитивне, дивље и неписмене, анархија и безакоње су стил живота и вид егзистенције. Конфронтације Шиптара са сваком државом у којој живе и са њеним позитивним правом је нешто посве нормално и природно. Арбанашко друштво је племенска заједница, окована давно преживелим обичајима. За Арбанасе, обавезујуће су искључиво одлуке старешина кућа, рода (котила) или племена (фиса). Психијатрископсихолошки речено, просечан Шиптар не поседује индивидуалну него колективну савест. То је та разлика између њега и човека овога времена. По успостави Краљевине СХС, качачке банде беже поново у Албанију, где имају своје разбојничке јазбине и брлоге и где уживају подршку од краља Зогуа. Под његовим окриљем, 1922. године качачке вође оснивају Косовски комитет и промптно проклему- ју своја два круцијална циља: 1. физичко уништавање Срба, и 2. прикључење Косова и Метохије Албанији. Кључна места у Комитету заузимају: Хасан- бег, Азем Бејта и Бајрам Цури. Од стране данашњих Албанаца сви су они „третирани” као велики национални јунаци. Добро је познато, да је први био конфидент бечког двора и посланик у турском Парламенту, а уби- јен је од агената краља Зогуа 1933. године у Солуну. Друга двојица били су агенти Италије и Турске. Први од њих, Азем Бејта, био је родом из дреничног краја, из села Галице, а по другоме је један град у Албанији добио име. Нешто касније, Косовски комитет, заправо организацију професионалних убица и харамија од заната издржаваће Мусолинија Италије.

делу Косовског Поморавља. У ратним сукобима на српско-арнаутској граници дневно је гинуло на стотине југословенских (српских) војника. Међутим, југословенске (српске) трупе под командом легендарног ђенерала Милана Ђ. Недића наносе бандама качака ужасне поразе и стравичне губитке и протерују их у мочваре близу Јадранског мора. Сукоби јењавају тек са јасним дефинисањем границе између Срба и Арбанаса 1926. године. Но, мање банде качака настављаће да упада- ју на српске просторе све до 1941. године. Локлани српски живаљ зато ће стално бити у страху и осећаће веома изражену несигурност од њихових терористичк- их работа. Жандармерија ће упорно прогањати и немилице сатирати качачке банде. Само неће то увек бити много ефикасно, јер ће качаци пред опасношћу једноставно утећи у не много удаљену Албанију, где ће бити безбедни. Југословенски комунисти здушно ће одобра- вати све диверзантско-терористичка деловања кача- ка. И тако ће КПЈ на конгересу у Дрездену 1928. године, за национално-револуционарну организацију Шиптара прогласити управо Косовски комитет качачких разбојника. Комунисти, а највише они српски непрестано ће и измишљати лажи о злостављању Шиптара и страшној српској тиранији која се над њима спроводи. Такве тезе прихватиће и Коминтерна. Па ће совјетски историчар Иван Љевин у својој књизи „Национално питање у послератној Европи” из 1934. године тврдити „да је на Косову и Метохији поклано од стране Срба пола шиптарског народа”. На петој земаљској конференцији КПЈ одржаној у Загребу 1940. године, комунисти су чак и изгласали резолуцију којом се захтева „протеривање српских колониста са Косоова и Метохије”. Најгласнији на тој конференцији је Миладин Поповић секретар Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију, он просто урличе: „Колонисти су стуб великосрпске хегемоније на Косову и Метохији”. Пет година касније убиће га један Шиптаркомуниста, а убиство ће режирати његов комунистич- ки „истомишљеник и сабрат” друг Фадиљ Хоџа. На истој конференцији вођство КПЈ експлиц- итно

Првих дана функционисања Краљевине, између Срба и Арбанаса воде се истински ратови. Нарочито 1920. године, али и касније. На просторе Метохије и западног дела Јужне Србије упадају банде качака из Албаније. Броје од 5 до 10 хиљада припад- ника. Предводе их качачке „војводе” Азем Бејта, Бајрам Цури, Хасан-бег Приштина и други. Нападају Дебар, Ђаковицу и Призрен. Арбанашки упади иницирају и шиптарске побуне у целој Метохији, Дреничком крају и знатном

Iskra 1. juli 2006.

казује: „шиптарски качаци су борци за слободу и несумњиво се могу упоредити са српским хајдуцима из Карађорђевог времена”. У време одржавања ове „гласовите” конфе- ренције Албаније је већ увелико под влашћу Бенита Мусолинија и фашистичких фаланги. Од банди косовских качака убрзано су формиране ударне јединице, задужене да чим одјекне команда упадну на Косово и Метохију, те започну погром над српским живљем и комадање Краљевине Југославије.

21


Nezadovoljni predsednikom Rusije, SAD mu traže zamenu medu 'demokratskim' političarima

KONKURS ZA NOVOG PUTINA Šefovi gotovo svih značajnijih opozicionih ruskih partija poslednjih nekoliko meseci tajno su boravili u Vašingtonu, a u najvećem broju slučajeva doma- ćin svima je bio niko drugi do američki potpredsednik Dik Čejni. Ove posete i razgovori, kako tvrdi moskovska “Nezavisimaja gazeta”, ostvareni su uz potpunu diskre- ciju i tajnost sa obe strane - i u Vašingtonu i Moskvi. Analitičari iz Rusije i Amerike jednodušno ocenjuju da Vašington ubrzano i grozničavo traži zamenu za sadašnjeg predsednika Putina - ne samo zbog ruskih predsedničkih izbora sledeće godine, već i zbog toga što sve više smeta Vašingtonu. Drugi čovek američke administracije Čejni, kaže “Vašington post”, imao je posebno intenzivne susrete sa vođama protivnika Vladimira Putina u danima kada je, krajem aprila, pripremao sada već čuveni oštar govor o američkoj spoljnoj politici. Čejnijev govor je potom “izaz- vao” veoma oštar i odlučan odgovor ruskog predsednika

Качачке банде ... Следећи ставове и смернице политичког вођства КПЈ, у „народноослободилачком рату” пар- тизански одреди на Косову и Метохији - а били су сас- тављени баш само и једино од Срба - колониста или њихове деце - носиће имена „прослављених” качачк- их војвода. Управо оних крволока одговорних за мон- струозне злочине над Србима Косова и Метохије, а Богами и над онима из колонистичких породица Срба са истих простора. И у комунистичкој Југославији, ваљда из заслуженог „пијетета” имена ових разбојника и масовних убица: Азем Бејте, Бајрама Цурија и Хасан- бег Приштине носиле су и многе улице, тргови, спорт- ски клубови и културно-уметничка друштва, не само на Косову и Метохији, него и у Србији. Начела комунистичке партије Југославије о качацима, што је сасвим природно и разумљиво у потпуности је „прихватио” и шиптарски комунистички естаблишмент на челу са „другом” Фадиљом Хоџом. Он је многобројна качачка недела и терористичка злодела према српском национу, рационализовао овако: „била је то само праведна одмазда на незапамћено угњетавање које је шиптарски народ трпео од великосрпске буржоазије”. Праведна одмазда! Стварно звучи познато. Па да, то је „чаробно” објашњење са којим Кфор и цивилна управа Унмика оправдавају све безбројне злочине Шиптара над Србима на Косову и Метохији. Др Војислав Недељковић

22

početkom ovog meseca koji je većina analitičara u svetu označila kao prekretnicu u odnosima dveju velikih sila i početkom nove utakmice za prevlast na Planeti. Amerika može na prstima jedne ruke da nabroji, kažu ruski stručnjaci, ličnosti iz sadašnjeg političkog života Rusije koje bi zadovoljile američke kriterijume “demokrate”. Posebna priča je koga Vašington može da nazove vodećim demokratom”, koji bi mogao uspešno da se upusti u borbu sa očigledno sve moć- nijim Putinom. Prema tvrđenju “Nezavisimaje”, u Ameriku su putovali, ili se već duže vreme tamo nalaze, član poli- tičkog saveta “Saveza desnih snaga” Boris Nemcov i li- der te partije koju su osnovali i podržavaju najbogatiji Rusi Nikita Belih, ali i vođa Ujedinjenog građanskog fronta, čuveni šahista Gari Kasparov. Lider “Jabloka” Grigorij Javlinski, kako tvrdi moskovski list, verovatno se sa Cejnijem nije sastao u Vašingtonu. Pre će biti da je do susreta došlo u Litvaniji - gde je Čejni nedavno boravio. Isto važi i za Mihaila Kasjanova, šefa Nacionalnodemokratskog saveza. Moskovska “Nezavisimaja gazeta” pozivajući se na svoje izvore, tvrdi da Amerika, za sada, “tipuje” najviše na nekadašnjeg komunistu, nezavisnog deputa- ta u državnoj Dumi i kopredsednika Republikanske par- tije Vladimira Rižkova. Dobro obavešten izvor moskovskog lista u Vašingtonu tvrdi da se Rižkov polovinom aprila sastao sa Čejnijem u Vašingtonu, na lični zahtev potpredsednika SAD. On se u glavnom gradu SAD sastao i sa kandidatkinjom za predsednicu SAD na izborima 2008. godine Hilari Klinton. Rižkov, kaže ruski list, ima trenutno u SAD veoma visoku rep- utaciju, a Vašington ga smatra "nezavisnim demokratom”, koji nije umešan u korupcijske afere. A, što je možda još važnije, nije poznat po radikalnim pogledima i stavovima. Posvemu, kako trenutno stvari stoje, izbor Vašingtona je “pao” na njega. Jedna od potvrda za to je i ocena analitičara da je Cejnijev govor u Viljnusu 28. aprila bio tako intoniran upravo zahvalju- jući razgovoru sa Rižkovom. Novosti, 24.5. 2006. <www.novosti.co.yu>

Dragoslav

MARKOVIĆ

(Nadnaslov ovom članku dala je Iskra)

Drašković zatražio zaštitu Srba na Kosovu. "Srbija traži da Savet za Ijudska prava zauzme stav da prava Srba i drugih nealbanaca moraju biti zaštićena, odmah i bezuslovno, uz međunarodne garancije, i da se postojeće granice međunarodno priznatih država ne mogu menjati protivno volji tih samih država", rekao je Drašković. Govoreći o Kosovu pred predstavnicima više od 150 zema- Ija članica UN u Ženevi, Drašković je izneo podatak da je iz te pokrajine "u proteklih sedam godina proterano više od 220.0 Srba, Roma, Turaka i drugih nealbanaca". „Ubijeno više od hiljadu Srba, medu kojima i mnogo dece", a "porušeno je oko 40.000 srpskih kuća i 150 vekovima sta- rih crkava i manastira".(Beta, 19.6.2006.)

Iskra l.juli 2006.


Односи цркве и државе и недаће СПЦ са комунистичким властима 1949. године

ПИСМО ПАТРИЈАРХА ГАВРИЛА ДОЖИЋА МАРШАЛУ ЈОСИПУ БРОЗУ СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Бр. 1052/Зап. 213 29/16. марта 1949. године у Београду ГОСПОДИНЕ ПРЕТСЕДНИЧЕ! Забринути због правца којим се развијају односи између наше Србске Православне Цркве и наше Државе, а пошто смо у многобројним претставка- ма тим поводом исцрпли све надлежне инстанције у државној организацији, налазимо за нужно да учинимо још један покушај, обраћајући се овом претставком лично Вама, Господине Претседниче, не би ли ти односи добили правилан ток. Србска Православна Црква није од јуче поникла у овој земљи. Са првим почецима стварања Србске историје јавља се и Србска Црква. Векови су прошли, а да Србска Црква никада не изневери свој народ. Вековима је Србски народ чамио у ропству завојевача и тлачитеља, без своје државне самостал- ности - од које ни сенка није остала али га је Црква одржала. Царски дворови и друге творевине биле су претворене у прах и пепео, али све оно што пред лицем целог културног човечанства даје доку- ментацију наше негдашње славе и величине, заправо све културне тековине које наш народ има - сачувала нам је Црква. Не само да је сачувала нашу народну индивидуалност него је Србска Црква проширивала, баш онда када је изгледало да је све пропало, наше народне међе. Патријарх Арсеније Чарнојевић освојио је за данашње поколење плодне панонске равнице у Војводини, а наше цркве и наши славни манастири данас су најбоље тапије према свима оним који пружа- ју грабежљиве руке према живом телу наше отаџбине. Све ово налази се у дубоком сазнању нашега народа и зато у целокупној историји нашој, нема примера било каквог отпора против Србске Цркве. Напротив, народне покрете и устанке водила је Црква и они су увек дизани око цркава и манастира. Полазећи само од наше новије историје: од првог устанка па до народноослободилачке борбе, неће се наћи ниједно патриотско дело, ниједно народно прег- нуће, без знатног удела Србске Цркве у њему. Док се наш народ никад није окретао против своје Цркве, сви туђински завојевачи, видећи у њој најбољу народну снагу, бесомучно су се увек обарали на Србску Цркву. У првом и другом светском рату ужасно је страдао наш народ. Али ни на коме није провео свој бес крвожедни непријатељ као на Србској Цркви и њеном свештен- ству. Страдање Србске Православне Цркве, баш у минулом рату, беспримерено је у историјама свих на- рода. Око 250 порушених цркава и манастира и 550 побијених свештеника, шест пострадалих Архијереја, историјски су сведоци тога страдања. Непријатељ је сатрвен. Из пепела је никла нова Југославија. Сваки разуман човек морао је очекивати да ће ново доба донети и нове односе

Iskral.juli 2006.

између Цркве и Државе. Србска Православна Црква је то сасвим правилно схватила. Без речи протеста она је примила раставу Цркве од Државе, са свима последицама те раставе, аграрну реформу, све друге реформе које је нови дух времена налагао. Показујући до крајности добру вољу за сарадњом, она је ушла и у дискусију поводом увођења новога Устава, давајући своје примедбе и изражавајући своје жеље. И ако те примедбе и жеље нису уважаване, Црква је лојално прихватила државни Устав и, настојећи да своје дело- вање прилагоди новом стању ствари, очекивала да ће се тај Устав од свакога поштовати као светиња, исто онако како је она показала своју спремност да га поштује. Нажалост, десило се нешто неочекивано. Место признања за те заслуге, место помоћи да залечи тешке ране које јој је нанео непријатељ нашега народа, први пут у њеној историји, Србска Црква се од сопствене народне власти сматра као да је народни непријатељ. На подручју где је непријатељ срушио 250 цркава дижу се данас динамитом у ваздух преостале богомоље. На подручју ослобођене отаџбине нес- метано и некажњено се оскрнављују Србске црквене светиње; без суда убијају србски свештеници, прем- лаћују србске владике и онемогућава им се општење са паством, бесправно одузима и она земља коју је аграрна реформа оставила Цркви, бране се богослужења и литургије, стародревни народни обичаји; гуши се црквена штампа, чак и у најскромни- јем обиму; оспоравају се Цркви сва права која јој је државни устав дао и загарантовао. Са много стрпљења Црква се до сада односи- ла према свим овим појавама. У времену док уставом гарантована права о слободи верског учења, слободи вршења верских обреда и слободи свих верских послова још нису законима разрађена, могла су се очекивати разнолика схватања и тумачења по питању обима тих слобода. Али се нису могли очекивати тешки иступи према Цркви и њеним служитељима, и то не од стране неодговорних елемената, него у већини случајева од стране месних државних власти. Није се могао очекивати онај затровани дух мржње и презира, према Цркви и свему ономе што је њено, који се испо- љава у свакој даној прилици од стране оних који су позвани да буду чувари реда и слобода. У ослобођену отаџбину дошли смо из дугогодишњег ропства с најбољом намером и најискренијом жељом да послужимо добру своје Цркве, Своје земље и Свога Народа. Првим Својим изјавама и актима нас- тојали смо да улијемо поверење у будуће међусобне односе руководећих фактора са Вама на челу; да стишамо страсти, умиримо духове узнемирене дота- дашњим неповољним током међусобних односа, и да учинимо све што је до Нас да се створи атмосфера поверења и сарадње између црквених и државних власти. Верујући, да је овој напаћеној земљи данас мир потребнији од ичега, Ми смо вечито проповедали мир и љубав, не износећи ни пред своју паству, а камо ли пред светску јавност оно што је нашу душу тешко потресало, поводом свакодневних извештаја које смо примали из свих крајева наше земље, о некажњеном

23


Писмо патријарха ... гоњењу и уништавању црквених права и слобода и најсветијих традиција наше прошлости. Ми смо више пута одбили да страним новинарима и страним пред- ставницима дајемо било какве изјаве, да не би ничим оштетили углед наше земље у иностранству, него смо, и кад нам је најтеже било, њен углед чували и величали. Мада без икаквих инструкција од стране наше Владе, Ми смо приликом наше посете Руској Цркви, која је пала у можда најкритичнијем моменту односа између наше и те земље, умели да достојанствено репрезентујемо и Своју Цркву и Своју земљу и да с пуно части извршимо дужну мисију. Ми нисмо зачуђени непажњом и испадима од стране органа наших власти према Србској Православној Цркви само зато, што то она ничим са своје стране није заслужила, него још више зато што не видимо примера таквог поступања ни у земљама на- родне демократије, ни у капиталистичким земљама. Ми се питамо шта се хоће са тактиком систематског угушивања Србске Православне Цркве? Тим више што Србска Црква никад није била деструктивна него стваралачка и народна. Њу не треба гушити него помоћи да залечи своје ране и настави свој историјски пут који је увек био прав и славан. Ми смо увек били склони веровању да сви ексцеси који се према Србској Цркви чине, ево већ непрекидно четири године, нису производ неког плана, нити директива датих од руководећих органа наше земље, него су последице самовоље, неразумевања и неупућености месних власти. У том смислу смо редовно и упућивали наше претставке и жалбе вишим државним форумима, а нарочито Комисијама, молећи за Државној и Земаљским интервенисање и отклањање грешака. Нажалост, ретки су случајеви да је некад постигнут позитиван успех по свим тим нашим интервенцијама, а још ређи да је примљен било какав одговор или обавештење по предмету о коме се радило. Може се рећи чак и то да је свака наша молба и притужба изазвала још већи притисак баш онде где нас је болело, тако да се добија утисак да је Србска Православна Црква у нашој земљи без икакве законске заштите! Ове чињенице, као и чињенице да се гушење црквених права и слобода јавља у разним крајевима наше земље, а по истим поступцима и методама, стварају уверење да се систематски настојава, да се онемогући живот и рад Србске Православне Цркве. Свесни далекосежности и штетности после- дица које би могле настати из даљег заоштравања садашњих односа, и то колико по Цркву толико и по Државу, Ми сматрамо да је данас мудро и патриотски све учинити да се стање поправи. По свим питањима за која се сматра да су са стране Цркве отворена и нерешена, Србска Црква је спремна да, било у личном контакту, било у писменој форми, даде писмена објашњења. Али зато сматра да би од стране државне власти требало Цркви дати најнужнију заштиту у њеном деловању од ма чије самовоље. Сматрајући да је неопходно потребно да наступи преокрет у поре- мећеним односима између Србске Цркве и Државе, Ми ово питање сматрамо хитним и молимо да му се поклони потребна пажња. У противном случају Србској Цркви ће остати бар то да је са своје стране све уочи-

24

ла што јој је била дужност и да на њој не лежи некак- ва одговорност за даљи развој међусобних односа. То су побуде које су нагнале Нас са Светим Архијерејским Синодом, да се обратимо непосредно Вама као шефу Државе, у нади да ћемо код Вас наићи на схватање и мирно расуђивање по целом овом проб- лему, с молбом да узмете у разматрање ово судбонос- но питање и дате потстицај за његово што скорије решавање. Пошто су у претставкама упућеним 17. сеп- тембра 1946, 3. фебруара 1947, 21. маја 1947. године и 13. децембра 1948. године Претседништву Савезне Владе ФНРЈ, било непосредно, било преко Државне Комисије за верске послове, као и у многобројним посебним претставкама изнесене документоване и образложене жалбе са детаљним подацима, Ми се у овој претставци нећемо упуштати у набрајање и детаљно излагање незаконитих поступака према Србској Православној Цркви. Сматрамо ипак за своју дужност да предња своја излагања поткрепимо нај- маркантнијим чињеницама из којих ће се видети какве је све незгоде морала да проживљује Србска Православна Црква од ослобођења до данас. 1) Јединство Србске Православне Цркве, разбијено од окупатора наше земље, није успостављено до данас, после пуне четири године од ослобођења. Још и данас није допуштено претставницима Србске Православне Цркве да се врате у своја места службо- вања, у Македонију, нити да тамо врше своје функци- је, тако да су данас три епархије, које су саставни део Србске Православне Цркве, остале без својих канон- ских Епископа, од ове потпуно отсечене и скоро без икакве канонске везе и јединства са њом. 2) Преко 60 свештеника налази се данас на робији, а међу њима и један Архијереј. 3) У најновије време дешавају се невероватни случајеви протеривања свештеника са својих парохија у место рођења и то свештеника који су на својој паро- хији као стални, провели деценијама. 4) У циљу заплашивања свештеника и деморалисања њихове пастве извршен је низ грубих физ- ичких нападаја на Архијереје и свештенике. Владика бачки гажен је и премлаћен у Оџацима на дан 16. 8. 1946. године где је дошао ради канонске посете, а том приликом је свештеник Миленко Цвејанов избоден ножем од организоване руље. Митрополит загребачки је физички нападнут и немилосрдно злостављан у Пакрацу на дан 14. 7. 1947. године где је био дошао да преузме дужност администратора епархије, а до данашњег дана отежава му се да преузме своју митрополитску дужност у Загребу. Митрополит скопски је насилно истеран из Врања на дан 10. 9. 1947. године а из њега је протеран и Црквени суд епархије скопске из Врања где му је било седиште. Владика гор- њокарловачки је у Кистању на дан 17.10.1947. године, кад је пошао да обиђе далматинску епархију, коју адми-нистрира, пошто је злостављан, присиљен да се врати натраг. Владика будимљанскополимски је инзултиран у цркви манастира Свете Тројице код Пљеваља на други дан Духова 1948. године и док је од стране руље предвођене од Недељка Голубовића, чиновника државне продавнице у Пљевљима, унутрашњост храма рушена и демолирана, он је неко- лико сати држан у олтару у смртној опасности. Том

Iskra l.juli 2006.


приликом је вршена нужда пред црквом и изметом мазана икона пред црквеним вратима. Храм је личио на пустош као да су вандали туда прошли, што је народ потсећало на тешке дане нашег робовања под Турцима. У тим крајевима према муслиманским бого- мољама и свештенству овако се не поступа, нити је у време петка или муслиманских празника овакав напад игде извршен. На све наше претставке поводом ових тешких случајева нисмо добили никаквих одговора од надлежних државних власти, нити знамо да ли је ко по овим случајевима позиван на одговорност и кажњен. Када је овако поступано са црквеним достојанственицима, није тешко створити слику свако- дневних изгреда према свештенству, који су мучени, злостављани и на сваки начин застрашивани само да се одрекну своје службе. Спомињемо само последњи случај напада на свештеника. То је случај свештеника Манојла Крге из Врела код Титове Коренице, који је на дан 21.1.1949. године у Титовој Кореници, у присуству жене и сестре, коцима испребијан на очиглед власти а при излазу из Војног отсека где је био службено поз- ват. Истовремено са овим органи државне власти позивају претседнике, благајнике и секретаре црквених општина наговарајући их да напусте своју дужност код Цркве, подвлачећи да власти неповољно гледају на лица која су функционери црквених општина, јер сарађују са свештеником. 5) Небројени су случајеви спречавања традиционалних верских литија о Богојављењу и храмовским славама, бадњачарских поворки и других лепих народних и верских обичаја. Исто тако, веома чести су случајеви ометања службе Божје у храмови- ма, било игранком за време богослужења пред црквом, било упадањем у цркву за време богослужења и прављења нереда. Сами органи милиције у Буковику, среза пљеваљског, упали су на само Богојављење за време богослужења у цркву, добацивали свештенику разне тешке и непристојне изразе и претили да ће му почупати браду. Органи власти у Надинићима, срез гатачки, наредили су свештенику да с места прекине црквени обред и упути се у Невесиње где се има јави- ти Месном одбору. Кад је тамо стигао (далеко 43 кило- метра) речено му је да га нико звао није. У Лесковцу је, на пример, велики број лица кажњен знатним новчан- им казнама само зато што је суделовао у литији. 6) Обесвећење храмова, претварањем истих у магацине за жито или сунцокрет (Ораховац, Урошевац и Сјеница), дозвољавање да питомци дечјих домова, под надзором васпитача, по црквама уништавају све што им до руке дође (случај у Блацу и случај у Борчу), незаинтересовано посматрање како појединци или групе упадају у храмове где врше најгрубље ексцесе, изазивачко понашање државних функционера, који у цркве улазе с капом на глави и цигаретом у устима, честе су појаве у свима крајевима земље. Колико се далеко иде у овом погледу карактеристичан је случај у Ђуљму (Срем). Црква је обијена, у цркви извршено демолирање и уништавање и свршена нужда у самом храму, па и у Светом Путиру, из кога се народ причешћује. Ово се десило у времену кад је кључ од цркве држао Месни Народни Одбор, који га је одузео од црквене управе, да би на црквеној кули поставио осматрачницу за надзор над жетвом и вршидбом жита. Обавештен о свему овоме, секретар

Iskra 1. juli 2006.

М. Н. О. одговорио је претседнику црквене општине: „А ваљда ти жао што се врши нужда у цркви?” Власти су извршиле увиђај и обећале да ће кривци бити кажњени, али није познато да је до сада ишта учи- њено. 7) У исто време руше се богомоље, црквене зграде и овај се материјал отима и односи за сврхе које немају везе са црквеном службом. У Епархији гор- њокарловачкој, где су усташе уништиле 145 цркава и 44 капеле, срушене су сада одлуком месних власти, место да буду оправљене, оштећене цркве у Плочи, Комишу, Мутилићу и Средњој Гори. Цркве у Јасенку и Почитељу, које су случајно биле остале неоштећене, такође су срушене. Истих случајева има и у Србији (Г. Топлици, Ђурђево), Босни (Скугриш, ср. Модрич и др.) у Срему (Брестач). У Рожају је на тражење народног посланика динамитом дигнута у ваздух постојећа црква да би се материјал употребио у друге сврхе. Поред рушења, чести су примери и одузимања црквених имања, бесправних сеча црквених шума од стране органа државних власти, заузимања епископ- ских домова, парохиских домова, па и читавих манас- тира, као што је случај манастира Горњака у епархији браничевској и Горњег Матејевца у епархији нишкој, а да при том црквене власти нису ни обавештене. За све ово напред наведено Ми смо навели само поједине случајеве, а њих је иначе безброј, и са чуђењем се мора констатовати да се овако поступа само према Србској Православној Цркви. 8) По уставним прописима верска настава је слободна, али под надзором државе. Државне власти су нашле да ће се надзор најбоље остварити ако се она буде вршила у школама и нису дозволиле пре- давање веронауке изван школа. Црква је примила без поговора овакво решење. Вероучитељима је отказана државна служба, Црква је примила и вероучитеље. Сваки вероучитељ је морао добити одобрење за рад. И по том је поступљено. Кад је све учињено, онако како су државне власти тражиле, и кад се видело да огро- ман број деце хоће да учи веронауку, прешло се је на разне прикривене и недоличне методе онемогућавања верске наставе. Место да се иступи отворено па законом уопште забрани верска настава, ако и мора да тако буде, чине се све могуће шикане и према вероучитељима, и према деци, па чак и према родитељи- ма деце. Слободу верске наставе ометају и школске власти, и наставници, и разне организације, а методе ометања сигурно нису позитивне. Има случајева отвореног и грубог истеривања вероучитеља из школске зграде, као што је поступио директор II мушке гимназије у Београду, или пак Окружни Одбор у Светозареву који вероучитељу својим решењем отворено и недвосмислено „забрањује рад у школи и сваки додир са децом ван школе”. 9) Од целокупне православне верске штампе у ФНРЈ остао је био још једино „Гласник” Србске Патријаршије, који се штампао у свега 2500 примерака, и издања годишњих календара. Међутим, и овој минималној делатности православне штампе чине се велике сметње. У току 1948. године, место 12, свега су могла да изађу 4 броја „Гласника”, и то сваки са закашњењем од неколико месеци. Малих џепних календара штампано је једва око 100.000 комада, а великих календара требало је

25


Писмо патријарха ... да се штампа око 40.000 и већ је било извршено сла- гање, али у задњем часу је слог растурен и штампање сасвим онемогућено. Ово је тешко погодило како врховну црквену управу, тако и све верне који су тај календар годинама куповали и читали и који је стално и несметано до сада излазио, а данас га не могу добити. Наша Црква прима црквену штампу из разних земаља и види како се свуда несметано она шири. Из Совјетског Савеза, Румуније и Бугарске редовно стижу црквени часописи. Какав ће утисак добити и какав ће материјал имати непријатељи наше земље у ино- странству, о слободи црквене штампе у нашој земљи, по начину излажења нашег „Гласника”. 10) Законом о државним матичним књигама од 1. априла 1946. године прописане су државне матичне књиге, а матичним књигама које је водила Црква, дата је и даље снага јавних исправа о чињеницама уписа- ним у њих пре ступања на снагу овог закона. Свештеници су дужни, на захтев заинтересованог лица или државних органа, давати изводе из књига о уписи- ма извршеним пре ступања на снагу овога закона, а дужни су и државном матичару ставити на расположење књиге ради увида или преписивања. Свети Архијерејски Синод издао је упутства свештенству да се строго придржава прописа овог закона и дао им потребна објашњења о начину даљег рада. Пошто би стварање нових књига ради убележавања Цркви потребних података о извршеним обредима, стајало Цркву милионске суме, а тешко би их било и израдити, свештеници су упућени да у исте књиге, пошто закључе уписе до ступања на снагу закона, наставе уписивати податке о обављеним крштењима, венчањима и опелима. Наравно да даљи упис не би имао карактер јавне књиге, а сам закон овакав поступак није ничим забранио. Међутим, 5. јануара 1949. године изашао је Закон о изменама и допунама овог закона. Овај закон предвиђа новчану казну од 10.000 динара или поправни рад до три месеца, поред одузимања и матичних књига, за оне верске претставнике који изврше нове или накнадне уписе у матичне књиге које су закључене. Место да се ова уредба примени од дана сту- пања на снагу овог прописа о изменама, државни органи су стали да одузимају матичне књиге и кажњавају оне свештенике који су после ступања самог закона из 1946. године уписивали било какве уписе. Пошто су то Србски православни свештеници по упутству Синода чинили скоро сви, настало је масовно одузимање књига и кажњавање свештенства, па чак и одузимање архива и печата црквених. Одузимане су чак и нове, празне неупотребљене матичне књиге, регистри, домовници и друге књиге, које служе само верским потребама, као да се спроводи ликвидација Цркве. Било је, дакле, потребно један закон рђаво протумачити, и дати му снагу и за време пре него је донесен, само да се и ова прилика искористи да се Србској Цркви одузму матичне књиге које је она устројила и водила стотинама година и да се свештен- ство доведе у тежак положај. 11) Законом о аграрној реформи одузета је Цркви сва земља у површини од 20.000 хектара, а

26

остављен јој је само минимум од 10 хектара по једној црквеној установи, са изузетком установа већег значаја. Тај минимум није Цркви остављен као земљо- раднику, него као установи посебног значаја, да послужи њеним посебним потребама. Те минималне количине земљишта остављеног Цркви немају никаквог значаја по опште привредне прилике, а за Цркву и свештеника ипак нешто значе. Специјално значе за манастире који могу да имају већи број мона- ха и монахиња и који имају и других посебних потреба. Црква није могла ни слутити да ће и овај минимум, који јој је по њеном схватању, на основу оцене законодавца, остављен на потпуно слободно располагање, бити подвргнут таквим наметима, теретима и одговорностима да би боље било да јој није ни дат. Месне власти стале су, пре свега, на становиште да и на Цркву примењују, као на земљо- раднике, Законе о откупу вишка житарица и меса и да не признају закупне односе, а касније су почеле да, мимо све законске прописе, присиљавају Цркве и ма- настире да улазе у радне задруге као да је црквена општина или манастир физичко тело. Све ове мере месних власти пропраћене су са неприликама за црквене установе. Нису били ретки случајеви кажњавања и хапшења свештеника или црквеноопштинских одборника рад неиспуњавања обавеза које они нису могли испунити, али сав доса- дашњи притисак је ситан према притиску који се врши сад, поводом апсурдног захтева који се поставља да цркве и манастири ступају у радне задруге. Манастиру Војловици је, на пример, разрезана огромна количина меса, или да ступи у радну задругу. Исти је случај са манастиром Привина Глава и другим манастирима, а на црквене општине у Срему изреда се чини притисак да своја имања унесу у радне задруге. Србски манастири који су у нашој прошлости одиграли огромну позитивну улогу и надживели многа зла времена, ступањем у радне задруге били би кон- ачно ликвидирани, јер се монашка духовна служба не би могла довести у склад са њиховим обавезама према задрузи, те би манастирима сваки даљи опстанак био онемогућен. На тај начин је једина законска погодност да је Цркви остављен минимум земљишта изврнута у велику стварну непогодност и неприлику за Цркву, ма да не постоји ни један законски пропис који би правдао овакво поступање. 12) Упоредо са оваквим третирањем црквеног земљишта и са преосталом црквеном имовином, ма у каквој се форми она налазила, поступа се слично. Парохиски домови се безправно одузимају и из њих избацују свештеници и црквене канцеларије, да би се уселила било приватна лица било надлештва. Многи парохиски домови без милости су рушени, материјал развлачен и употребиван за грађење, а ретко где је тражен контакт са Црквом или јој давана одштета. Усред Београда уселило се грађевинско пре- дузеће „Рад” у зидине започетог велелепног храма Светога Саве где руши и уништава оно што је светиња Србскога Народа. Има случајева рушења не само парохиских домова него и самих цркава ради подизања задружног дома. Чести су случајеви подизања задружних домова уз саму Цркву, да би се

Iskral.juli 2006.


заградио улаз или омела даља намена храма. Све се то изводи уз потпуно игнорисање Цркве и њених права, тако да се не може отети утиску да ниједна добра и корисна ствар у нашој земљи не може спровести, а да то не буде на штету интереса и угледа Србске Православне Цркве. 13) Питање социјалног осигурања свештенства и њихових породица решава се на врло несоцијалан начин. Свештеницима-пензионерима који имају право на пензију од државе ускраћује се то право. Свештеници-пензионери који имају право на пензију од црквених фондова остављају се скоро на улици. Ти фондови који су по Закону о социјалном осигурању морали бити примљени у склоп државног социјалног осигурања, примљени су само делимично. Па и оно што је примљено сад се намерава да се делимично врати Цркви, тако да ниједан свештеник не би остао пензионо осигуран. На овом месту било би преопширно износити цео овај проблем, тим пре што је он изложен у разним поднесцима Претседништву Владе. Једно је сигурно: питање социјалног обезбеђења свештенства крупно је питање јавног интереса, а њему од меро- давних до сада није поклоњена никаква потребна пажња. По среди су не само хумани и морални обзири, него и постојећа и несумњива обавеза државе, која се не испуњује. Министарство Рада ФНРЈ, односи се према овом питању на начин који зачуђава. 14) Пошто су Цркви одузети сви главни материјални извори, а њени су фондови у Државној хипотекарној банци валутном реформом десетковани, Црква је морала да нађе неке изворе за своје потребе. Сакупљање добровољних прилога од верних био би најприроднији извор за издржавање Цркве. Међутим то се стално омета, па је требало тражити и друге изворе. Увиђајући ту ситуацију и сама Држава је у члану 25. Устава предвидела верским заједницама помоћ. Та помоћ је досад у неколико махова Цркви и давана, на чему ми и овом приликом изражавамо своју захвалност. Али та помоћ је недовољна, нарочито с обзиром на око 1000 пензионера које треба издржа- вати. Црква, уосталом, и не жели да све своје потребе и невоље пребацује на Државу, него да и сама, соп- ственим снагама и сретствима, изналази путеве и начине за своје егзистирање. Испитујући начин издржавања Руске Православне Цркве и других црка- ва, дошли смо до закључка да је најприроднији извор за издржавање Цркве израда свећа, икона, молитвеника и других чисто црквених утвари за потребе верних. У ту сврху и основали смо Завод за израду свећа Србске Православне Цркве у нади да ће нас и држава помоћи опростом пореза и потребним материјалом за израду свећа. Испрва смо доиста и помагани. Дато нам је неколико вагона парафина, а пошто Завод израђује свеће само за цркве, а не за спољни свет у привредне сврхе, добили смо и опрост од пореза на доходак. Нажалост, има већ две године да никаквог материјала за израду свећа не добијамо, чак нам се у најновије доба не даје ни памук за фитиљ од отпадака из фабрика. Уз то се од Завода тражи порез на промет производа који износи преко један милион динара месечно. На тај начин Црква оно што прима од Државе као помоћ враћа јој у виду пореза, те и ова једина ствар где смо могли указати на пажњу и помоћ државних власти, губи сваки значај и исчезава. Дотакнувши се углавном питања која данас стоје отворена између Србске Православне Цркве и

Iskra 1. juli 2006.

Државе, а чије би правилно решење сигурно имало повољно дејство не само по односе између Цркве и Државе, него и по опште прилике у нашој земљи. Ми сматрамо да смо овом иницијативом извршили део своје дужности. Верујући у Вашу добру вољу, Ми се надамо, Господине Претседниче, да је Вама лично стало да дође до сређивања односа између Цркве и Државе, па стога очекујемо да ова Наша иницијатива неће остати без повољног дејства за будући повољан развој и нормализовање тих односа. У том уверењу Ми Вас молимо, Господине Претседниче, да изволите примити изразе Нашег особитог поштовања. Претседник Светог Архијерејског Синода АЕМ и ПАТРИЈАРХ СРБСКИ ГАВРИЛО, С. р.

Напомена Искре Ово писмо добили смо недавно из Србије електронском поштом са препоруком да га објавимо, што и чинимо, мада смо читајући га били у недеумици да ли да то учинимо. Писмо је вероватно препис ори- гиналног документа који се, претпостављамо, налази у Патријаршијској архиви. Међутим, преписивач - ма ко то био - пуштајући га у јавност у овом препису, учинио је недопустив грех према писму као историјском доку- менту. Наиме, преписивач је, изузев у једном случају, оригиналан придев 'српски' (у свим његовом промена- ма) свуда заменио речју 'србски' (истих промена), коју ни најсавременији правопис не признаје (рецимо, Матице српске, 2000). Колико нам је познато, правописно непризната реч 'србски' почела се упорно форсирати из неких нецрквених кругова тек почетком 90-тих година прошлог века. Од тада је постала 'помодна' у неким ширим круговима, па и међу неким јерарсима СПЦ о чему сведочи и овај препис. Не улазећи овде у оцену идејних, историјских или језичких побуда присталица придева 'србски', хтели би да укажемо да је његово форсирање, односно неусаглашено наметање, у нај- мању руку спорно, јер ствара правописни хаос и анархију. А његова ретроактивна примена на документацију, као у овом случају, неприхватљива и недопустива - понекад и смешна - јер обезвређује аутен- тичност документа. Како? Ако издавач или преписи- вач неког документа себи допусти, из сасвим искреног уверења да је придев 'србски' суштински 'српскији' него 'српски', он исто тако лако - опет чврсто уверен да је његово гледиште најисправније - може да мења и други неки детаљ или чињеницу у документу. Стога, такав 'изманипулисан' докуменат озбиљан прикази- вач, а поготову историчар, неће и не може узети у раз- матрање. Преписивач, у нашем случају, није имао храбрости да једино у заглављу промени име СПЦ, јер свако зна да је њен званични назив и дан данас Српска православна црква, али није одолео искушењу да патријарха Дожића на крају потпише, великим словима, 'патријарх србски’ - речју за коју веротно покојник није ни претпостављао да у нашем језику постоји, због чега се - што рекао народ - "у гробу пре- врће"!

27


О књизи проте Глигорија-Глише Бабовића:

„ДНЕВНИК 1941-1945” Глигорије-Глиша Бабовић: „Дневник 1941- 1945”, стр. 728, 20 цм., Рума: Српска књига, Шабац, Шабачко-ваљевска епархија: Гпас Подриња, 2005., Библиотека: Крст и мач. *** Из Шапца је стигла књига са горњим насловом да би је приказали. На почетку књиге уз слику писца стоји на пуних седам страна животопис и дело Глигорија-Глише Бабовића из којих се види да му је живот био дуг и плодотворан и на црквеном плану и по музичком и литерарном стваралаштву. Прота Глигорије-Глиша (како су га сви звали) Бабовић оставио је на хиљадама страница свој „Дневник 1941-1945” који су након 45 година зајед- нички објавили Шабачко-ваљевска епархија и Издавачко предузеће „Глас Подриња” из Шапца. Епархији је било од користи да то објави, јер је прота Бабовић врло лепо писао о држању свештенства за време окупације и његовом страдању, поготово што је Шабац било стециште избеглих спрских свештеника из Срема и Славоније. А „Глас Подриња” се придружио као саиздавач, јер је аутор описао страдање грађана Шапца када су Немци у јесен 1941. године цео град интернирали у село Јарак, преко Саве на усташку територију, а и због тога што је критичарски писао и о Недићу и о Љотићу и о њиховим војскама Српској државној стражи и Српским добровољцима. Прота Бабовић је врло ажурно писао свој Дневник и регистровао све важније догађаје који су се дешавали под окупацијом 1941-1945. године. Није га писао баш сваки дан, али је често бележио збивања не само у Шапцу, већ и у Србији и изван ње, а и стање на Источном фронту након напада Немаца на СССР, који писац увек назива Русијом, а Совјете и Црвену армију Русима. Тешко је веровати да један српски православни протојереј није знао разлику између СССР-а и Русије и између бољшевика и правоверних Руса. Шабац није страдао као Крагујевац и Краљево, али је и он доживео своју Голготу у јесен 1941. године. Генерал Милан Недић који је управо био формирао своју Владу „Народног спаса” послао је у Шабац Подофицирске оружане одреде да би се супроставили Мачванским партизанима који су спремали напад на Шабац, где је било седиште немачке Фелдкоманде и било пуно Немаца. Међутим, ти су се одреди придружили партизанима и четницима, те напали на Шабац. Немци су целокупно грађанство потерали из Шапца преко Саве у сремско село Јарак, убијајући успут свакога ко би изостао. Писац је у посебном поглављу детаљно описао тај „крвави марш” при коме су многи Шапчани били побијени од Немаца и усташа. Разуме се, Немци - који су тада били у зениту своје моћи - савладали су „устанике” (како их Бабовић назива), основали кажњенички логор у Шапцу, где су и многе грађане позатварали, тако да је генерал Недић имао муке да их спасе.

Српски добровољци и Српска државна стража, а и Руси „Белогардејци” који заводе ред у Мачви и Поцерини. Писац се вајка кроз цео Дневник што се „браћа боре са браћом” и нема лепе речи ни за добровољце ни за четнике, а поготову за Русе, које су Немци обукли у своје униформе. Описујући стање у Шапцу и Србији, прота Бабовић описује и тешко снабдевање грађана са жи- вотним намирницама, наводећи цене намирница које сељаци ипак довозе у град. Иако је све то скупо, грађани ипак купују, јер примају плате, па чак и ону „тринаесту”. И свештеницима, како пише аутор - Патријаршија исплаћује плате, јер власти редовно уби- рају „Патријаршиски прирез” (као што је било и у Краљевини Југославији). Свакако се за то има зах- валити Недићевој влади, али му аутор то не признаје. Прота Бабовић је поред тога што је био паро- хиски свештеник, био и болнички, те је у капели опо- јавао умрле болеснике и обилазио раљенике и затворенике, Тако је долазио у додир са много наро- да, који је обилазио своје по болницама и кажње- ничком логору, те знао шта се прича у народу и у селу и у граду. Али, бадава све то. Важније је било шта јавља радио Лондон и друге радио станице, па се више бринуло шта је са Тобруком у Африци или Стаљинградом у СССР-у, него са Србијом. Ево само једне стране из протиног Дневника: „Недеља 20.9.42. ...Данас се прича да је Љотић под присмотром, чак да је и затворен, јер је протествовао код немачких власти због ужасног убијања Срба у Срему од Хрвата. Јер, тамо је сва интелигенција и сту- денти поубијани. Даље се прича да је ђенерал Недић дао оставку због питања пшенице и због тога је врховни заповедник немачки отишао авионом у Немачку. Прича се и о подели Србије између Бугара, Италијана и Хрвата. Али уз све те велике проблеме, који су многе од наших суграђана забринули - ипак је најважније за огромну већину Шапчана питање да ли је пао Стаљинград?” (страна 388). Што се ближио крај рата, све је већа нервоза владала међу народом, па и међу Шапчанима, а што се да видети из протиног Дневника. Ипак се таворило и некако живело, па и приређивани позоришни комади које је свакодневно приказивало народно позориште из Београда. Прота наглашава да су Богослужења: јутрења, вечерња и Литургија били добро посећивани, а и да народ слави славе и увек се нађе да се спреми жито, славски колач и слатки колачи. Значи, ипак се живело и славило у тој Недићевој Србији... Ближила се јесен 1944. године, а са њом долазак Црвене армије („Руса ослободилаца” - како пише прота) на Дунав у Србију, а са њом и Брозових партизана из НДХ, која их је годинама хранила и чувала. Националне снаге су се повлачиле: четници и Стража су са Дражом отишли у Босну, а Српски добровољци, прво у Срем, па онда у Словенију. Са добровољцима је пошло и доста Шапчана цивила и међу њима и 30 зборашица, девојака, чланице

После тих догађаја, појављују се у Шапцу

28

Iskral.juli 2006.


Љотићеве омладинске организације „Бели орлови”. Међу њима су пошле и протине две ћерке. Интересантно је, да прота кроз целу књигу једино сад на крају спомиње и „моје две ћерке” - не наводећи им имена. Раније је споменуо сина Бошка, који се налазио у заробљеништву и коме је слао пакете. (Ћерке Смиљка и Милена су доцније емигрирале. Смиљка се у Енглеској удала за медиционара Љубишу Мирчића, а Милена у Америци за Мила Ковчића. Данас су сви мртви). Прота Бабовић је дочекао у Шапцу долазак партизана крајем октобра 1944. године. Шабац је имао срећу да у њега уђу партизани из Срема и Славоније који су били Срби. И баш на његову славу Свету Петку дошло му је у кућу тридесет партизана Сремаца да му честитају славу. Прота поносно пише, да су то све његови парохијани из Негославаца, које је имало 1400 душа, а дало 350 партизана. Нова власт је у Шапцу стрељала „само” четрдесет Шапчана и међу њима проту Пауна Протића и збораша Мила Бечејића. Мародерски су их убијали. Партизани би их на Савском мосту стрељали и тела бацили у Саву, која их је носила незнано куд. Поп Пауново и Бечејићево тело, плутајући низ Саву, закачило се на обали поред хемиске фабрике „Зорка”, али у страху од партизана радници их нису смели извадити, већ гурнули мотком и тако тела отпловила даље. Тако су стрељали и жандаре, који су остали да држе ред и варош предали партизанима, а они их све побили. Ипак је Шабац имао срећу да у њега нису упале партизанске Крајишке бригаде и Личке дивизи- је, који кад су упали у Ваљеву 15. септембра 1944. године побили су две хиљаде Ваљеваца. Као да су ушли у Туркестан, а не међу браћу Србе у Србију. Шабац је у јесен 1944. године постао за партизане важан гарнизон, јер су ту стизали мобилисани младићи из Шумадије и Источне Србије и слати у Босну, где су се још увек водиле борбе са Немцима, нарочито у Бијељини (Семберија), а и са четницима, те су рањеници доношени у Шабац у болницу где су лечени, али многи и умирали од задобијених рана. Све то прота Бабовић описује у своме Дневнику. Партизанске власти су постепено заводиле нормалан живот у граду и прота Бабовић је постављен за хоровођу хора АФЖ (Антифашистичког фронта жена) и хора „Абрашевић”. Није му било рђаво и није се могао пожалити... После се постепено одавао писању и његова књижевна остварења објављивана су у разним лис- товима. Преминуо је тихо и у миру 24. децембра 1961. године и сахрањен у Шапцу. „Дневник 1941-1945” проте Глигорија-Глише Бабовића је више књижевно него историјско дело. Након читања је на мене оставила врло мучан утисак, јер ме је заболела, на много места, његова необјек- тивност. На пример када пише, како су у Шабац довезени у ковчезима четири добровољца из Трећег пука, које су Кесеровићеви четници из заседе побили код Крушевца у лето 1943. године, па међу њима и мога школског друга ДимитријаДику Наранџића, дипломираног учитеља (чије име писац наводи) на чијој сам сахрани и ја био и говорио, прота Бабовић не коментарише како је Дика са својим друговима (Крај на страни 30/1)

СЛАВА ДОБРОВОЉАЦА У КАНАДИ

И ове године у Торонту, окупили су се 13. маја око 50 слављеника и гостију са разних страна Канаде у Српском центру да заједнички прославе славу Српских добровољаца Св. великомученика Георгија. Слава је отпочела у 11 часова поменом преминулим члановима Удружења добровољаца у новој цркви Сабора српских светитеља који су служили про- тојереј о. Михаило Додер и о. Првослав Пурић и на крају прочитали њихова имена као и свих палих првобораца. Потом се прешло у доњу салу где су поменути свештеници са домаћином славе обавили обред сечења славског колача и честитали славу истичући хришћански дух српских добровољаца. Затим је послужено кољиво па је на бини обављено заједничко сликање, а потом је за све учеснике послужен ручак који су спремиле наше вредне сестре. После ручка је организатор прославе, Мирко Чечавац, честитао славу и захвалио свима који су дошли да увеличају наше славље, а потом пренео поз- драве о. Матеје Матејића, друга Драгољуба Текића и прочитао честитку друга Боре Карапанџића, као и поз- драве другова са других континената. Бора Драгашевић је у свом излагању честитао славу и захвалио свештеницима на њиховом учешћу, подсећајући на нашу ратну и поратну прошлост и недавно преминуле другове речима утехе њиховим удовицама. На крају захвалио је Мирку Чечавцу на његовом несебичном раду и старању и отпочео певање наших борбених песама које је завршено тужбалицом „Мртви нисте о друзи мили". Поздраве је закључио домаћин славе, Стојан Арсенијевић - Сеља, подсећајући на нашу борбу за спас, слободу и спасење народа у којој су се добро- вољци са поносом борили носећи на грудима Косовски крст са ликом Св. Ђорђа и натписом „С вером у Бога за Краља и Отаџбину" и на крају похвалио Бору Драгашевића због издавања „Гласа канадских Срба" и неуморан рад Мирка Чечавца на одржавању доброво- љачке заједнице. Остатак дана проведен је у међусобним разговорима, па је дошао и растанак који је одразио наду да ћемо се идуће године поново окупити, а такође и нашу другарску љубав која нас нераскидно повезује. Ч. М.

Iskral.juli 2006.

29


Прослава Светог Ђорђа у Сиднеју Време чини своје и многи догађаји из 1941. се заборављају. Тако бледи и мит о 27. марту, пучу за који Черчил говори да је био плаћен. Пучисти су се убрзо обратили Ватикану и Папи да Хитлеру пренесе поруку да нова влада признаје Пакт у целости. Димитрије Љотић је говорио да је пакт, да је било мудрости, могао да се избегне. Млади Српски добровољац за време рата је певао стих: „Црвене магле се дижу”, а данас у Србији национална омладина која следи идеје Српских добровољаца пева „Сатанске магле већ се дижу”, а ово смета онима који их, заклоњени иза бусије, нападају. Истина се може побијати само истином, а не мишљењима неких којима је и оно што је Свети владика Николај у свом говору на гробу министра Димитрија Љол/гћа у Светом Петру код Горице, 24. априла 1945. у 18.15 часова казао (а и написао): „Он је био велики богаташ духом, поштењем, вером. Духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он је био толико богат душом да је од ње могао дати и другом, позајмити и осталима, увек спреман да даде савете и лепу реч. За њега политика није била акробатика, него етика. Он је био репрезентант душе и срца српског, чари и истине српске. Он је био идеолог хришћанског национализма. Његова идеологија обухватала је све стране хришћанског живота”. Као и ранијих година, окупсмо се и ове године да прославимо нашег заштитника Светог Георгија и да се уз молитву са упаљеном воштани- цом сетимо нашег учитеља Димитрија Љотића као и свих наших другова и другарица који уснуше на овом континенту. Наш свети храм Лазарица у сиднејском предгађу Александрији изгледао је 13. маја некако још величанственији. Окупљали смо се радосно и на време упркос томе што су многи дошли ослања- јући се на штапове и друга помагала. Старешина Храма протојереј ставрофор о. Миодраг Перић прво је служио парастос пре- минулима и док је изговарао имена упокојених ми смо се сећали наших преминулих уз тиху молитву „Господи помилуј”. Уследило је сечење славског

Дневник - наставак са стр. 29 заплотњачки убијен, већ критикује посмртно слово „неког Далматинца” над одром покојника. Има и других неприкладних (да не кажем неистинитих) навода у „Дневнику” која му умањују веродостојност и вредност. Прота Бабовић је као свештеник требало да се сети оне Христове приче, како је шарајући штапом по песку угледао шугавог пса, па док се Његови ученици задигли хаљине да се о пса на очешу, Христос је благо рекао: „Гле како има лепе зубе”. Прота Бабовић у својој књизи, нажалост, ни на коме није пронашао бар „лепе зубе”...

колача који су окретали: домаћин славе Ђуро Пољак са сином Ђорђем и унуком Алис у друштву са домаћином за идућу годину Братиславом Стевановићем. По послужењу житом сви присутни су прешли у храмовну салу. По обичају је служена грејана ракија коју је овај пут припремио Драги Супуровић. Након благослова припремљене трпезе, ми добровољци, у друштву гостију, отпевали смо нашу песму „Мртви нисте”. Храну су припремиле неке чланице Кола српских сестара и наш пријатељ месар. Сестре су се такође потрудиле да лепо декоришу салу. Неки наши нису могли да нам се придруже због прехладе, као другарица Вида Кљајић, али нас се ипак окупило око шездесетак. Лепо је било опет видети нашег друга Мишу Петровића са Златне Обале који нам долази редовно на славу, а исто тако и мноштво деце наших другова и другарица. Домаћин Славе Ђуро Пољак је у свом кратком садржајном говору поздравио парохијског свештеника, госте-пријатеље и другове и другарице слављенике. Захвалио се свима онима који су се потрудили да наше славље буде успешно. Наш млађи друг Свемир прочитао је поз- драве од наших из Енглеске, Америке, Мелбурна и од Боре Карапанџића. Нада Павловић из Мелбурна и Ђура Јакшић из Перта славу су нам честитали телефоном. Расположење и радост, како наша тако и наших пријатеља, што нам се пружила ова прилика да се окупимо и освежимо успомене, били су вели- ки. Време је ипак чинило своје, па смо морали да се растајемо захвални Господу што нам је пружио ово духовно задовољство. Б.А.С.

Бора М. Карапанџић

30

Iskral.juli 2006.


Прилози За успомену на све изгинуле и помрле моје другове, припаднике Српског добровољачког корпуса Недељко Кодић £ 5.Уместо воштанице на гроб недавно преминулог друга Љубише Поповића Драгољуб Текић К$ 20 Мирко Чечавац К$ 20 За успомену на недавно преминулу нашу драгу Наду Радивојевић супругу покојног друга Мирка. Нека Господ подари рајско насеље њеној племенитој души! Воја и Марија Милетић £10,Живан Лазаревић £10.Уместо воштанице на гроб старог и врлог друга Жике Марковића - Скобаљца Брале Стевановић А$ 20 Нека милостиви Господ подари покој души племените Милице Урошевић, суп- руге упокојеног добровбољца Драгољуба Урошевића. Њеној породици моје најискреније саучешће! Богдан Малешевић А$ 30 На дан овогодишње прославе Добровољачке славе Светог великомученика Георгија присутни другови су дали своје прилоге Искри у износу од 104 фунти. Такође се захваљујемо другу Банету Лазаревићу који је поднео све трошкове око припреме ручка за све присутне тога дана. Приређивачки одбор

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST

Смијешна су својсшва наше земље, пунана је лудијех промјенах.

„Искри” За успомену на драгог нам кума Живојина Жику Марковића, чија ће доброчинства бити увијек памћена и цијењена, а чији ће ведри и несаломљиви дух - упркос свих животних тешкоћа - остати трајно прису- тан међу нама Марко Пивац $100 Нека милостиви Господ подари покој душа свим припадницима Српског добровољачког корпуса Арсенијевић Стојан К$ 50 За успомену на Душана и Веру Играчев и са молбом Господу да подари вечан покој њихових душа Добрић Стево К$ 40 Поклон Искри Давид Петровић Жика Младеновић Добрић Стево Букара Неђо Дончић Живко

£ 14,£5.K$30 K$ 20 K$ 20

Прилозии Искри поводом добровољачке славе у Канади Текић Драгољуб К$ 50 Чечавац Мирко К$ 50 Павлица Даница К$ 50 Пиперски Миленко К$ 30 Уместо воштанице на гроб нашег драгог и доброг пријатеља Жике Марковића Скобаљца Бата и Анђа Васић $ 25 За успомену на доброг и верног пријатеља, дугогодишњег претплатника и читаоца Искре, Драгољуба Шестића, са молбом Господу да подари мир његовој напаћеној души Марјан Берета £10,Милутин Милутиновић £ 5,-

Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgevvater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Dragan Zivanović, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF. (Čekovi da glase na Iskra Periodical) — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra l.juli 2006.

Марковић:Јекић био осумњичен за убиство Аркана. Бивши начелник Ресора државне безбедности (РДБ) Србије Радомир Марковић изјавио је данас да је један од осумњичених за убиство Жељка Ражнатовића Аркана био бивши начелник лозничке полиције Војислав Јекић, који је убијен у априлу ове године. „После петооктобарских промена Јекић је успоставио кон- такт са комунистима МУП-а Србије, претпостављам са Божом Прелевићем, и тада је, како би скренуо пажњу са себе, смислио причу о умешаности РДБ у тро- струко убиство", рекао је Марковић, сведочећи на суђењу оптуженима за троструко убиство у „Интерконтиненталу". (Бега, понедељак, 19. јуни 2006.)

данас жеже шшо јучер живљаше.

Свету лампу луд вјетар уГаси! Ми видимо на плодним њивама ђе се Грдно трње растићило, храм Омаров ђе се повисио на свештени основ Соломонов, ђе Софија за коњушку служи.

Великаши проклете им душе, на комате раздробише царство II. II. Његош

Давид Штрбац:

„. . . Не мере се сваком рећи: Царе Лазо, честито кољено! Јок, Господине, то се сваком не ioeopu. >9

(Петар Кочић, „Јазавац

пред судом”)

Они који не воде рачуна о својим претцима неће се бринути ни о својим потомцима.

Едмунд Берк

PODGORICA - Savetnik crnogorske vlade za bezbednost i odbranu Radosav Martinović izjavio je u ponedeljak da je „realno” da Crna Gora ove godine uđe u program NATO-a Partnerstvo za mir i da posle toga ,,za veoma kratko vreme” postane kandidat i članica tog vojnog saveza. (Beta, 19.6.2006.)

t Љубиша Поповић У Чачку, Србија, преминуо је 2., а сахрањен 5. јуна 2006. друг Љубиша Поповић. Љубиша је врло млад ступио у добровољце, а у избеглиштву живео је и радио у Енглеској и Канади. Последњих година више пута посетио је Србију и у Чачку припремио себи гроб. Опширније у наредном броју.

+ Stanko Svirčić U Beogradu је krajem maja 2006., gde je bio stalno nastanjen, umro Stanko, srednji brat našeg druga Branka Svirčića, iz poznate šibeničke jugoslovenske i nacionalno orjentisane hrvatske porodice Svirčić. Večan mu pomen!

Iskra

31


DOSLO JE VREME CRNOGORSKIH STAKORA Reč štakor je hvatski naziv za pacove, a takođe je i srpska reč s one strane Drine. Ovu reč u množini upotrebila je hrvatska pesnikinja i humanista Vesna Krmpoti u napisu „Vrijeme Štakora”. Ona je obradila ovu temu u beogradskom časopisu „STAV” krajem oktobra (ukoliko se dobro sećam) 1991. godine. To je bilo ono bolno vreme kad su jugosloven- ski štakori, ponukani i podmićeni iz inostranstva, radili na rušenju i razbijanju države Jugoslavije. Autorkaje dugo živela u Beogradu. Primerom u rušenju države, nedavno su pošli i Montenegrini pod barjakom svog harambaše g. Mila Đukanovića. Harambaša i barjaktar g. Đukanović stvorio je ranije gotovo nepoznat presedan u političkim naukama, da se stanovnici crnogoskog prostora odriču svog srpskog imena i porekla. Do 16. stoleća sadašnji cmogorski prostor zvao se ZETA, pokrajina srpskih kraljeva u Srednjem veku. Kasnije, padom Zete pod tursku upravu, Turci su promenili ime Zeta u ‘Karadag' (zemlja Cmih brda). A pošto je Zeta već imala trgo- vačke odnose sa Mletcima, Venecijom, dodali su turskom nazivu Karadag svoj latinski naziv „Monti Neri” (Crni vrhovi ili brda). A od vladike Danila Petrovića u sedamnaestom veku u međusobnom kominiciranju stanovnici ’Monti Neri' zovu sebe Srbima, a njihov jezik i običaje nazivaju „srpski”. Raspadom Jugoslavije, kojim su rukovodili Nemačka i Amerika (SAD), Cma Gora je postala ortačka nemačko- američka kolonija, pa će vrlo brzo postati američki pašaluk. Referendum koji je sproveden u Cmoj Gori lišio je veliki deo naroda prava i slobode da se zovu kako osećaju, da jesu Srbi, da imaju svoj jezik, svoju religiju i da svoje Bogom dane darove praktikuju. Pesnik Matija Bećković koji se oseća i ispoveda da je Srbin - Cmogorac, primetio je pre dve godine, da novi Đukanovićev režim neprestano nameće cmogorčenje od jutra do mraka. Istorija se ne sme zaboraviti To nama poručuje Njegoševa majka Ivana. Održala je kratku besedu nad odrom preminulog sina i kazala sledeće: „BRAĆO NJEGUŠI, CRNOGORSKI SOKOLOVI, NIJE PRIKLADNO šta vi radite, što plačete i naričete nad odrom Vladike. Nisam njega ja rodila da drugi nad njim kuka- ju i plaču. Ja sam ga rodila za dobro vašeg imena i za IME CELOG SRPSTVA. Ja sam bila i tako sam i sada najsrećnija među majkama, kad mi je Gospod podario Tebe, moj uvek najdraži sine. Ti si bio najlepši, među lepim, ne samo telom već takođe i dušom. I Gopod mi je sve dao. Ja tvoja majka neće nikad kukati za Tobom, jer ako bi to činila ne bih bila Tvoja stvama majka. Nek one majke plaču koje su rodile izdajnike i zle ljude, a ne ja. Nek ti je prosto moje srpsko mleko. Nek je prosto moje srpsko mleko kojim sam te ot- hranila. Neka je hvala Gospodu koji je Tebe darovao meni, tako lepog i što je Tebe pozvao k sebi dok si još lep i mlad, jer će i On takođe, moj sine, naći u Tebi svog oličenja “! (Gorski Vijenac od D. Mrkića). Njegoš je esencija srpstva u Cmoj

Gori. Tako je bilo od osnivanja srpske države pod Stevanom Nemanjom do pada Zete pod tursku vlast. Njegoševa majka govorila je na srpskom. Sebe i svog sina smatrala je Srbima. Njegoš u posveti Karađorđu, govori o prahu OCA SRBIJE. Nažalost, došlo je vreme naših dana, kad zvaničnici Cme Gore hoće nasilno da nas pocmogorče. A svako nasilje izaziva otpor, što nije dobro niti pametno. Pisac ovih redova nema nameru, niti mu je na pameti, da prisiljava one koji sebe smatraju da su jedino Montenegrini, to je njiho- va stvar. A postojala je vrsta slične prinude i u Njegoševo vreme. Institucija „Gubematora” ili guvemera, postojala je u Crnoj Gori. Ovu instituciju su stvorili i nametnuli Mlečići (Venecija) prvo u trgovačkim transakcijama. A dok je Venecija bila pod austrijskom vlašću, njoj je ustanova Gubematora davala mogućnost da se meša u unutrašnje stvari Cme Gore. Njegoš je reagirao da se ova ustanova brzo ukine, a porodica RADONJIĆ, koja je dugovala lojalnost Veneciji i Austriji da se protera iz zemlje. Cmogorski Senat je glasao i jednodušno to proterivanje prihvatio. Ovo bi trebalo da bude dobra lekcija za današnje upravljače koji diriguju poslovima Cme Gore, da se otresu upravljača sa strane, ako ne progonom, a ono bar promenom. A koliko je bio jak srpski duh u Srbiji i Crnoj Gori na kraju osamnaestog veka svedoči nam sledeći momenat. Tada je vladika Sveti Petar Cetinjski primio bratsku Karađorđevu de- legaciju, koja bejaše došla radi zajedničkog dogovora. U mladim danima knez Nikola Petrović je spevao dve značajne pesme za ono vreme. Te pesme su „Onam Onamo” i dmgu: „Pred Dvorom stražarit ću Kralja, sjedinili se kadgod srpstvo i slobodu svoju steče”! Mladi knez Nikola stavljao je jedinstvo i srpsku slobodu u prvi red. A u poseti kralju Aleksndru Obrenoviću, knez Nikola govorio je u Beogradu 1896. o onim pozdravima Kralju iz Crne Gore, naslednika Balšića, vlastele koji su služili kneza Lazara Hrebeljanovića. Takođe, on je pre- neo pozdrave i Zete Cmojevića, zetskih vlastelina. Današnje crnogorčenje i odstupanje od srpskog imena i vere, slično je politici Italije, naročito u eri Musolinijevog fašizma. kad je nastojao da Cmu Gom otcepi, milom ili silom, od Jugoslavije. Musolinijev plan je pocepao knez Mihailo Petrović, unuk kralja Nikole. Kralj Aleksandar poslao je vojvodu Mišića 1920. godine da poseti kralja Nlkolu, tada u Parizu. A kad je Mišić po povratku iz Pariza referisao kralju Aleksandru izjavio je: „Kralj Nikola misli isto kao Vi i ja. On pozdravlja jugoslovensko ujedinjenje.” On je tom prilikom ukazao vojvodi Mišiću da je on u svojoj gardi na Cetinju imao dva Mažuranića. Jedan je bio oficir a drugi per- janik. „Kralj Nikola ima iste poglede kao i mi i želi svaku sreću novoj domovini Jugoslaviji.” Današnja politika „refe- rendumaša” nema ružičastu budućnost, jer je ona delo, bolje reći zlodelo, grobara Jugoslavije čime se šepure najamnici novog imperijalizma.

Staniša Vlahović

iskra1142  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1142.pdf

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you