Поводом дугогодишњих притисака Запада на Србију
ТРИ ИЗАЗОВА ДР КОШТУНИЦЕ Премијер Србије др Коштуница је ваљда једи- ни политичар не само у Србији већ можда и у целом свету према коме је историја била изузетно благо- наклона. Већ је, баш у ово време, трећи пут, како он има шансу да досадашњу српску, у националном погледу, накарадну, мазохистичку и слугерањску политику према Западу преокрене, по српске најви- талније интересе, у позитивном правцу. Другу шансу ретко ко доживљава, док трећа, додељена Коштуни- ци, чак и теоретски је скоро незамислива. Но, пођимо редом - најпре од његова два промашаја. Коштуница је био једини од српских поли- тичара који је, захваљујући свом моралном ауторитету, имао способност да необоривом Милошевићу, на изборима, буде достојан супарник. По признању саме милошевићеве изборне комисије, Коштуница и Милошевић су на тим изборима поделили гласове, па је зато био неопходан, да одлучи победника, други „изборни круг", до ког никад није дошло због познате Ђинђић-Монтгомери уприличене „револуције" од 5. октобра 2000. године. Као резултат Коштуница је постао председник СР Југославије (СРЈ), у демократској пракси, једна празна и церемонијална позиција у власти. Први промашај - владавина права није уведена Коштуница је одмах прокламовао „нема реваншизма", мислећи при томе да нема освете против милошевићеваца, да је доста било подела и да је Србији, баш у демокртаским условима, неопходно јединство. За Ђинђића и Млађана Динкића (Г17+) - његови партнери - то није важило, они су праксом прокламовали, као оно комунисти на почетку свог времена - „отимајмо отето". Први је, тако, са својим „јуришницима" запосео управне одборе свих важнијих предузећа а по изборима у децембру сам себе про- гласио мандатором за председника владе Србије, не чекајући да то бар формално обави председник Србије Милан Милутиновић, док је други, иначе самоз- вани економски „експерт", са машинкама умарширао у Народну банку. На сва та безакоња, Коштуница није реагирао. Коштуница, као председник СРЈ, није имао ингеренције у односу на власт Србије, али могао је јавно да протествује, што би свакако имало ефекта, с обзиром на његов тадашњи огроман морални ауторитет. Био је то његов огроман пропуст да у Србију уведе владавину права. Ђинђић као премијер, жељан „лаког" новца од Запада, који му је, вероватно, Монтгомери обећавао, одлучио је да прво ухапси Милошевића а потом и да га преда Хагу, па ће новац. што се уопште није догодило,
одмах немилице покуљати у Србију. Он је, међутим, то могао да учини једино ако прекрши оба устава и СРЈ и Србије. Кад је он ипак то учинио, Коштуница је на све то једноставно зажмурио. А морао је да реагује и то баш због своје функције „чувара и заштитника уставног поретка СРЈ" и да захтева кривични судски поступак против Ђинђића за велеизидају. Коштуница се задовољио неким бедним Ђинђићевим „уставним законом", на који је Уставни суд Србије ставио забрану док се не испита његова уставност. Ђинђићу, међутим, то није сметало да преда Милошевића Хагу и да тако прекрши, а без Коштуничиног протеста, и забрану Уставног суда и сам свој „уставни закон". Коштуница је тако својом неактивношћу и сам постао кршилац уста- ва и СРЈ и Србије. Договориле се потпуно неформално извесне структуре ДОС-а, са Ђинђићем и Лабусом, на челу (Коштуница је у тај договор можда био укључен), да је место СРЈ у ЕУ и у ширим „евро-атланским инте- грацијама" као што су Партнерство за мир и НАТО. То је била једна директна против-уставна активност јер се радило о томе да се суверенитет и Србије и СРЈ окрњи и подчини оном ЕУ и нареченим војним форма- цијама, што изричито забрањују оба устава. Како Коштуница, као професор уставног права, није био свестан да су све то биле против-уставне намере и радње, па је, пре њих, била неопходна или промена оба устава или бар референдум, остаје без одговора. Све у свему, Коштуница, доласком на власт, имао је огромну шансу да нову тзв. демократску власт у Србији и СРЈ приведе, што би рекао Његош, „поз- нанију права". Он не само да то није учинио, већ изгле- да и сам његовој неприведби умногоме допринео. Најкраће, он је прокоцкао шансу - и као експерт и као власт - коју му је дала историја да Србију поведе у бољу и срећнију будућност. Други изазов - Коштуница као премијер Србије Али, ето, историја је изгледа у Коштуници видела неки скривени потенцијал, па му је дала и другу шансу, што се, објективно, врло ретко дешава. После Ђинђићевог убиства, ДОС је довео на чело Србије једног игноранта Зорана Живковића као премијера и једног, иначе недоученог студента, Чеду Јовановића, за потпредседника владе; Французи би га звали enfant terrible, у мом слободном преводу: безскруполозни ђилкош. После 6 месеци њихове владавине и сам ДОС је увидео да ће и сам пропасти уколико се оваква власт не промени. Дошли су нови избори, децембар 2003, па је тако Коштуница добио своју другу шансу да пеедводи Србију. Он, међутим, вероватно због при-