Поводом тужбе БиХ против Cpбиje за агресију и геноцид
ПРЕСУДА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА ПРАВДЕ Велика шанса Србије да поправи свој ублаћени светски углед Међународни суд правде (МСП) у Хагу (то није суд који је судио Милошевићу) донео је своју одлуку, а по тужби Босне и Херцеговине (БиХ) која је још 1993. године тужила СРЈ, односно Србију, за агресију и гено- цид, тражећи при том необјављену суму, а која се цени да би могла износити и до око 100 милијарди долара. Ова одлука МСП чудна је мешавина два фак- тора: пропаганде и истине. Пошто су ова два фактора неспојива. гледана у целости, ова одлука је крајње противуречна. Са горњим у свести, ево најкраће, суштина те одлуке: Србија није одговорна за геноцид у БиХ (због чега је МСП потпуно одбацио, као ратну штету, новчани захтев БиХ), али је одговорна што није спречила да се геноцидне радње обављају у Сребреници. Мада се изричито не каже, овде се мисли да је војска Републике Српске (РС) извршила тај гено- цид у Сребреници, и због тога, МСП препоручује да се починиоци ухапсе и предају Интернационалном крив- ичном суду за Југославију (ИКСЈ) у Хагу (у коме је, као што се зна, Милошевић, наводно, умро природном смрћу). Одмах се овде постављају два питања: како је МСП дошао до закључка да Србија није извршила геноцид у БиХ и како је МСП, бар на изглед про- тивуречно, закључио да је Србија крива што није спречила геноцид у Сребреници? Србија није крива за геноцид у БиХ Изгледа да су судије МСП-а, погледале непристрасно целокупну ту прпопагандно-истиниту комплексију, па раздвојивши истину од утицаја ура- ганске ватре политичке пропаганде, коју су облико- вале и плаћале САД, дошло се тако до неколико незаобилазних истинитих чињеница. Пре свега, да би нешто било геноцид морала је да постоји систематска и документована тенденција и радње државе СРЈ односно Србије у том правцу - уништити народе БиХ. Већ се ту назире про- тивуречност оптужбе БиХ, јер су Муслимани, тужећи Србију у име државе БиХ, злоупотребили њено име, јер дефинитивно Србија није извршила геноцид према б-х Србима, што наравно није могло избећи посматрању МСП судија. Али судије, изгледа, и кад је реч о самим Муслиманима, нигде до тих тенденција и радњи нису могли доћи. Чак њих нису могле наћи ни у широко рекламираној од стране речене политичке пропаганде у тзв. великосрпској идеји, из простог разлога јер она, бар тада, није постојала. Судије се, пак, нису дале завести измишљотином Хрвата и Муслимана (да би се оправдале и сакриле своје сопствене анти-српске
акције) о томе да је „Велика Србија” инспирасала геноцид. Од свега тога, дакле, судије су једино виделе да је у БиХ беснео грађански рат, а овај, пак, још не значи геноцид. Рат се водио по једном једином питању: Срби нису хтели да се издвоје из СФРЈ, док су Муслимани и Хрвати ратом хтели да их приморају - да би БиХ остала „цјеловита” - да и они пођу с њима у независну од СФРЈ - БиХ. Дакле, Муслимани и Хрвати су били изазивачи рата; Срби су се само противили разбијању СФРЈ. Никаквих, дакле, геноцидних предрадњи није било код Срба. То недвосмислено потврђују следеће чињенице: (1) да би се спречио рат, на инсистирање Срба, у Устав БиХ је унета одредба да ни један акт Скупштине БиХ није пуноважан уколико иза њега не стоји већина посланика сваког народа посебно. Расписујући референдум о независности БиХ, без српске подршке, Хрвати и Муслимани су прекршили ту уставну одредбу, с резултатом - БиХ су биле један корак ближе рату; (2) после убиства једног Србина на сам дан венчања његовог сина у Сарајеву, сам Изет- беговић је то осудио, изјавивши: ово је био пуцањ у БиХ! и (3) опет, да би се осујетио рат, сва три народа су потписали Лисабонски споразум. Изетбеговић је на савет амбасадора САД у Београду, Зимермана, повукао свој потпис - чарке су већ почеле; од повлачења потписа -рат је букнуо пуном жестином. Поред тога, постоје, међутим, и неке истине које директно противрече оптужби БиХ за геноцид Србије. Тако, на пример, после једне офанзиве војске РС, неколико хиљада муслиманских војника је прешло у Србију а Милошевић их је прихватио и преко Мађарске вратио у БиХ. Најзад, ту је и чињеница којом је и сама међународна заједница индиректно при- знала да Србију не сматра одговорну за геноцид (већ само РС) захтевајући од б-х Срба да Милошевић буде њихов главни преговорач у Дејтону. Све у свему, док је МСП стојао на позицији чињеница и истине, он је имао само један избор - Србија није одговорна за геноцид у БиХ. Србија је одговорна што није спречила геноцид у Сребреници Други део пресуде овог суда по којој је Србија РЕДАКЦИЈА И АДМИНИСТРАЦИЈА „ИСКРЕ” ЖЕЛИ СВОЈИМ ЧИТАОЦИМА, ПРЕТПЛАТНИЦИМА И САРАДНИЦИМА ХРИШЂАНСКИХ ВЕРОИСПОВЕСТИ РАДOCHE УСКРШЊЕ ПРАЗНИКЕ СА ПОЗДРАВОМ: ХРИСТОC ВОСКРЕСЕ! SRETAN USKRS!