О свему понешто - за Србе и Србију важно и текуће, савремено
КОПРЦАЊЕ СРБИЈЕ У РАЉАМА МОЋНИХ После драматичних и бурних радњи око формирања нове српске владе (коју сачињавају Тадићева Демократска Странка (ДС), Коштуницина Демократска странка Србије (ДСС) и Динкићева Г17+), сада све, мањевише, улази у рутинску и досадну колотечину коалиционог живљења Коштунициног стила. Премијерство Коштунициног стила Наиме, тај стил премијера Коштунице, он је већ испољио у прошлом свом мандату. Карактерис- тично је за тај стил, да сваки коалициони министар, најслободније води и спроводи политику своје парти- је уз обилату пропагандну делатност у вези или свог учинка или намере шта ће се чинити. Како сам Ко- штуница, мање-више стоји по страни, ретко се пропа- гандно јавља, са изузетком питања Косова, стиче се утисак да влада и нема неку своју коалициону поли- тику. Тако, у прошлом његовом мандату, главну реч су водили Лабус (у име Г17+), да би се та пракса нас- тавила са Динкићем (пошто је овај Лабусу претходно преотео функцију). Ту се специјално истицао Вук Драшковић који је неку своју личну спољну политику протурао као владину. Та слична пракса постоји и у Коштуницином новом мандату као премијера, с тим што је улогу Вука Драшковића преузео Божидар Ђелић из ДС, стварно само потпредседник владе, па се ства- ра утисак да не постоји једна већ две паралелне срп- ске владе: једна гласна и стварна коју води Ђелић и друга формална само, у позадини, на чијем је челу Коштуница. То се јасно, на пример, видело у хапшењу и предавању генерала војске Републике српске Здравка Толимира Хагу. Мада га је, по самој Толимировој изјави, изгледа ухапсила српска полиција (која је под контролом Драгана Јочића, министра полиције из Коштунициног ДСС) и предала га полицији Републике српске (РС), да би испало да Толимир није био у Србији већ у БиХ. Како су по овом питању Јочић и Коштуни- ца остали неми, Ђелић, као потпредседник владе (који је узгредно задужен за политички комплекс под именом „европске интеграције": улазак у ЕУ, Пар- тнерство за мир и НАТО), ускочио је у тај „празан простор" дајући изјаве како је, ето, Толимирово хапшење, директна последица реформе Националног безбедносног савета, на чијем је иначе челу председ- ник Србије Тадић (колико се мени чини, у новом Уставу Србије јасно стоји да председник Србије не може обављати ниједну другу, поготово извршну, функцију) и доказ да је Србија сада озбиљно опредељена за пуну сарадњу са Хагом. Хашка г-ђа дел Понте је одмах то потврдила, па ће, као последица, већ наредних дана отпочети још
прошле године прекинути (због Коштуницине неак- тивности у погледу сарадње са Хагом) преговори за „придруживање" Србије ЕУ. Речена госпођа је дошла у Београд и бахато захтевала да се лично увери колико је српски безбедносни систем реформисан. Оно што ниједна истински независна држава не би дала странцима ни да помисле у погледу захтева, актуелна српска марионетска држава је све своје безбедносне структуре широм отворила за дел Понтеову инспекци- ју. Пошто је понела у Хаг, како јављају медије, нека иначе најбоље чувана тајна документа, дел Понтеова је, неочекивано, чак, изгледа и најискреније, похва- лила Рада Булатовића, шефа БИА (безбедносна тајна агенција), чија је иначе глава захтевана као доказ српске безбедносне реформе, како од стране међу- народне заједнице тако и од проевропских Срба са Тадићем на челу. На српском политичком обзорју, срећом, све ипак није тако мрачно у погледу националних интере- са. Понекад, али ретко, деси се по неки искорак, који казује да код Срба још није све потпуно мртво у том погледу. Додик осветлао Србима образ Тако, на пример, у БиХ, већ дуже времена САД јавно испољавају намеру да се укине Република Српска (РС). То се чини преко Сребренице, да се ова територијално издвоји из РС, да се, као што је то учи- њено са војском, полиција РС стави под команду цен- тралне БиХ и, најзад, да се у б-х централној Скуп- штини укине ентитетски принцип. Наиме, по садашњем још Дејтонском уставу, да би један закон прошао са важношћу за целу БиХ, укључујући и РС, мора да пос- тоји не само општа већина већ и већина у парламен- тарној делегацији сваког ентитета посебно. Тим начи- ном се онемогућује свемоћ централне владе БиХ. Већ дуже времена САД настоје да ову уставну ситуацију измене, како би централна власт (под контролом Му- слимана) могла да фунционише. Још негде децембра 2005. године, позване су у Вашнгтон код Кондолизе Рајс ентитетске парламентарне делегације, па им је дат налог да до марта 2006 године, то спроведу у живот. Наравно, од тога није било ништа. Пре отпри- лике месец дана, позвани су код г-ђице Рајс, Харис Силајџић (муслимански члан трочланог Председ- ништва БиХ), главни заговореник јаке централне владе БиХ и Миодраг Додик, премијер РС. Кондолиза Рајс је захтевала од Додика да се удовољи Силајџићев захтев. Овај је г-ђици Рајс на то одбрусио да то никад неће доћи у обзир. Јер, каже, рат у БиХ је и почео на том питању: Муслимани су захтевали потпуну кон- тролу ценралне власти; Срби, па и Хрвати, то нису